Шта се догодило у Србији у последњих пар дана?
1. Укинута Управа за јавне набавке.
2. Марко Милошевић ослобођен оптужби због, погађате, апсолутне застарелости кривичног дела.
3. Најављена градња “трамвајског“ “метроа“ који ће да се гради у сарадњи са Француском, и погађате, посао-уговор ће бити “транспарентан“ попут градње моста на Ади или настанка компаније Застава-Фијат.
4. Влада и председник државе потписују некакве уговоре/договоре са Бриселом и Приштином без сагласности Срба са Космета и врше велеиздају (данас су план неког шефа неког координационог тима владе Србије одбили председници четири општине са севера Космета, али је власт одлучна да настави са издајом националних интереса). Дошло до “преокрета“ у власти…
5. Срби са Космета тражили држављанство Русије а Русија им нуди насељавање Сибира. Што је, ваљда, боље него да иду на Голи оток, или остану на Космету.
6. Српска напредна странка и Уједињени региони Србије у тајним преговорима. Ту је негде и Демократска странка Србије. За председника ДСС изабран Калимеро.
Зашто да финансирамо постојање полиције и војске, судија и тужиоца?
Да ли полиција, војска и правосуђе могу да обезбеде владавину права, поштене изборе, шансу за све грађане да користе сва права која су им Уставом и законима гарантована?
Шта ће се догодити са тужбом Срба са Космета против “шефа“ преговарачког тима “владе Србије“? Исто што и са тужбом против ММ или Палме…
Него, да ми полако одлазимо у хајдуке…
После избора, наравно…
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“
Србија данас, Последње искушење
Vladika Teodosije: Podela Kosova loše rešenje
Komentar Danas: Jedan je bio Branko
Branislav Jovin: Tramvajizacija Beograda
Nune: Ostali smo robovi diletanata na vlasti
Кијук: Двери неће ићи у Брисел по мишљење
Saša Radulović: It’s the economy, stupid
KOSMET VIA KOSMOS 
Банкари Голдмана Сакса освајају Европу
Марио Монти, Лукас Пападимос, Марио Драги и Реза Могхадам некада сарађивали са најмоћнијом америчком инвестиционом банком, а сада решавају европску дужничку кризу.
Две финансијски урушене државе периферије еврозоне – Грчка и Италија – потом Европска централна банка, али и европско одељење Међународног монетарног фонда (ММФ), од ове седмице предводе банкари тесно повезани са најмоћнијом америчком инвестиционом банком Голдман Сакс, основаном још 1869. године.
Да ли је заједничка каријерна карактеристика квартета Лукас Пападимос (Грчка), Марио Монти (Италија), Марио Драги (ЕЦБ) и Реза Могхадам (ММФ за Европу) случајна и колико је била пресудна за њихово постављење на најновије дужности у јеку најтеже кризе од оснивања еврозоне и највећег превирања у Европи од Другог светског рата? Питање није случајно, ако се зна да је та америчка банка осумњичена за активну улогу у маскирању грчког буџетског дефицита пред пријем у еврозону 2001. године.
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Bankari-Goldmana-Saksa-osvajaju-Evropu.sr.html
Начелник Генералштаба Војске Србије Милоје Милетић (1953) одлази у пензију, потврђено је „Политици” у поузданим изворима. Његовог наследника на тој функцији указом ће поставити председник Србије Борис Тадић, а на предлог министра одбране Драгана Шутановца.
Јуче није било могуће доћи до званичне информације ко ће постати први човек Војске Србије, али познаваоци прилика у оружаним снагама процењују да највеће шансе имају генерал-потпуковници Александар Живковић (1960), Љубиша Диковић (1960) и Петар Радојчић (1956). Живковић је командант Команде за обуку, Диковић је командант Копнене војске а Радојчић је директор Инспектората одбране.
Иако се у овој кадровској комбинаторици помињао и заменик начелника Генералштаба генерал-мајор Милан Бјелица (1956), „Политика” је синоћ добила информацију да он ипак неће бити нови начелник Генералштаба. Бјелица је заменик начелника од фебруара, а претходно је пет година био начелник кабинета министра Шутановца.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Tri-kandidata-za-nacelnika-Generalstaba.sr.html
Da li su to isti ljudi?
Dušan Miklja
| 17. 11. 2011.
Slušajući zvaničnike pokreta, poznatog po umešnosti pribavljanja statusne podobnosti i lične koristi, kako se zalažu za mere koje su mogli da preduzmu, a nisu dok su bili na vlasti, čoveku se neminovno nameće analogija sa takođe dugo prisutnom medijskom rubrikom: sve što ste hteli da znate o seksu, a niste smeli da pitate.
Pa kada nam se već pruža prilika da pitamo: zar je moguće da ranije niste uviđali koristi od decentralizacije?
Ako jeste, zbog čega je niste primenili? Nemojte samo reći da niste mogli.
Zar niste godinama upravljali finansijama i ekonomijom, upravo, dakle, onim oblastima u kojima se stiču moć i novac?
Šta vas je sprečavalo da ta sredstva usmerite u zaostale krajeve koje naprasno – uoči izbora – otkrivate kao Ujedinjene regione?
Pa nisu oni u Africi da ih tek sada pronalazite.
Da li je bilo potrebno da prođe toliko vremena da uočite pogubnost partokratije?
Da čujemo, najzad, kada nam je već pružena prilika da saznamo ono što već odavno želimo da znamo, kako je nastala stranka enigmatičnog naziva?
Ako ne možete da se setite, pomoći ćemo vam.
Tako što je grupa ljudi proglasila sebe „stručnim“ i „pametnim“.
Toliko stručnim i pametnim da su zaključili da za pripadnike njihovog pokreta univerzitetska diploma nije potrebna čak ni za važna mesta u državnoj upravi.
Slušajući sa kakvom se vatrenošću danas bore za jednake mogućnosti za sve krajeve zemlje Srbije, pitamo se da li su to isti oni ljudi koji su za sebe statusnu podobnost, što će reći zvanje i imanje, pribavljali na komotniji način, što će reći – najobičnijom izjavom.
http://www.blic.rs/Komentar/Svet-i-mi/290042/Da-li-su-to-isti-ljudi
Crno-beli svet
Jesen u duši
Aleksandra Dinić | 18. 11. 2011.
Obično ne volim jesen. Leto je prošlo, a duga zima tek sledi. Fuj! Ali ova je nekako drugačija. Toliko sunčanih dana, a već smo u drugoj polovini novembra. Nije li ova jesen bila prelepa? Nije li ovo vreme toliko dobro, da ti dođe da se zaljubiš. Ali u koga?
I sve bi kao nešto, a u stvari ništa. I sve kao nekud ideš, a u stvari stojiš u mestu. Čekaš da počne zima i sakriješ se u svoju pećinicu. Da se sakriješ od svega, dok zima ne prođe, Jer sa prolećem će se možda nešto i promeniti. Pogledaš oko sebe lica koja izgubljeno prolaze, a ne znaju ni gde bi. Sve znaš napamet.
Čudan neki osećaj. Ali nije li to možda najveći problem nas Srba? Da stalno mislimo kako nemamo gde? Kako su nam sve uzeli i da poput životinja dobijamo otpatke koje nam “gazde” evropske ili ove domaće bace. Nije li to skrivena depresija, koja je kulminirala? Nije li to dijagnoza koju godinama lečimo onim – „Udri brigu na veselje“ ili „Vozi, Miško“!? Možda je baš kao posledica toga potpuno odsustvo vere u sopstveni izbor postala stvarnost većine.
Istina je da nam je mnogo toga sticajem tužnih društveno-političkih okolnosti nametnuto i da nekako popuno ogoljeni stojimo na vetru bez sistema vrednosti na koji možemo da se oslonimo. Ali još uvek imamo pravo da razmišljamo i odlučujemo. Nije li baš to nešto što nam niko ne može oduzeti?
Jer život prolazi i jeste jesen, ali mi nismo mazge koje samo spavaju i jedu. I zbog toga ne shvatam kako neki mladi ljudi samo nasleđuju bolesti i umesto da veruju u sopstvene izbore, prihvataju loše primere, sede ispred TV-a i misle da nekoliko „somića“ može rešiti probleme. Bar ove zime. A da otvore oči? To nije teško. Jer koliko god bilo čudno, izbor uvek postoji.
Možete sedeti ispred TV-a, a možete izaći u šetnju i uživati u poselednjim lepim danima jeseni. Pogledajte boje oko sebe. Sve je još malo pa kao na filmu. Nekom dobrom, koji nećete gledati na RTS- u, Pinku ili Prvoj. Na nama je u kom ćemo biti.
http://www.blic.rs/Komentar/Zabava/290213/Jesen-u-dusi
Колико ће Запад зарадити отимањем Косова и Метохије?
Док НАТО пуца на Србе, Сорош купује ресурсе!
Београд, 18.11.2011
„Аврута минералс“, америчка корпорација за истраживање рудног богатства, прогласила је Косово и Метохију за најпродуктивнији европски регион за олово и цинк. Процењује се да је укупна вредност рудног богатства на Косову до 1000 милијарди долара, уколико се поред лигнита урачунају и остала рудна богатства.
С друге стране, Министарство енергетике Србије је процену лимитирало на 100 милијарди долара, што је још један показатељ незаинтересованости актуелног режима да одбрани јужну српску покрајину.
Златибор Ђорђевић, познат као председник удружења „Стара Србија“ (које је покренуло иницијативу косовских Срба за добијањем руског држављанства), био је председник синдиката електропривреде на Космету, па нам је дао врло битне информације.
У разговору са редакцијом сајта Двери истакао је да је Србија у Косово и Метохију уложила 17 милијарди долара, те да и даље отплаћује кредит за термоелектрану Трепча. Према Ђорђевићевим речима, са косовским ресурсима у својим рукама, Србија би 1000 година имала обезбеђено снабдевање електричном енергијом.
Отимање ресурса
У отимању ресурса од Србије удружили су се крупни капитал и војна сила. Према писању „Политике“, лично Бернар Кушнер је повео НАТО војнике у затварање „Трепчине“ фабрике у Звечану, а у последње време се појавила информација да Ђерђ Сорош купује налазишта лигнита.
Превара је вишеструка. Србима је отето Косово, али његови ресурси не припадају ни Косовским Албанцима. Истовремено, Србија и даље отплаћује Косовски дуг, док инфраструктуру, коју смо ми платили, користе Сорош и њему слични.
Поврх свега тога, признавање овакве отимачине поставља се као услов да бисмо ушли уЕвропску унију после 2020, и то у другоразредно чланство! Према томе, свако позивање на добросуседске односе, свако залагање за европску будућност „и Косова и Србије“, свако залагање за прихватање реалности је залагање да наш новац заврши у џеповима глобалиста. То треба отворено рећи, јер је су све маске пале. Ко се залаже за прихватање актуленог стања и наставак одвајања Косова, залаже се за профитирање Запада!
За редакцију сајта,
Никола Маринковић
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/kampanje/KiM/koliko-ce-zapad-zaraditi-otimanjem-kosmeta.php
Рат за косметско рудно благо
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago.sr.html
LJILJANA SMAJLOVIĆ: ZAMKE SRPSKE TAJNE DIPLOMATIJE
petak, 18 novembar 2011
U cajtnotu do 9. decembra građanin Srbije ima razloga da zebe od usmenih dogovora, tajnih obećanja i neustavnih rešenja
ljiljana smajlovic kol
Predsednik Srbije iskoristio je posetu Londonu da još jednom glasno i jasno kaže da Srbija neće priznati Kosovo. Beogradskim medijima, koji su istu vest do sada nebrojeno puta preneli na istim udarnim mestima, još se poverio da je „veoma iskreno i otvoreno“ to isto rekao i britanskom premijeru Dejvidu Kameronu.
Vara se čitalac koji misli da je mantra kako „nikada nećemo priznati Kosovo“ do te mere banalna da više i nije vest. Naprotiv. Mnoge u Srbiji zazebe oko srca čim vlast ponovo počne da se zaklinje kako neće priznati Kosovo. Uočljivo je da se to uvek dešava u času kada se Beograd sprema na neki novi manji ili veći korak u pravcu priznanja Kosova.
Zapadni saveznici zasad i ne traže da priznamo Kosovo. Oni nam samo postepeno zavrću ruku da Kosovo prihvatimo kao suseda i da ga tako, kao nezavisnu susednu državu, i tretiramo. Kada nam god zatraže neki novi opipljiv ustupak u tom pravcu, dešava se ono što se i sada dešava: naša vlast počne da grmi da „nikada neće priznati Kosovo“.
DRAŽ HARTIJA BEZ PEČATA Tako se iza najnovijeg tvrdog stava da nikada nećemo priznati Kosovo krije činjenica da vladajuća koalicija u Skupštini Srbije ne može da skrpi većinu koja bi „pokrila“ ono što je dogovoreno sa Briselom i Prištinom. Još grđe, ni Vlada ni Skupština još nisu videle papir na kom piše šta je tačno Borko Stefanović, šef Vladinog tima za dijalog sa Prištinom, u ime Srbije dogovorio. Visoki državni funkcioneri javno izražavaju sumnju da dogovor na papiru uopšte postoji, a usmeni dogovor je izgleda toliko tajan da ni poslanici u Skupštini Srbije o njemu ne smeju da znaju. Samo 14 ministara Vlade Srbije pristalo je da telefonom izglasa pravno sumnjivu uredbu koja će omogućiti da se kopije matičnih knjiga predaju organima samoproglašene kosovske države, a i ta se uredba zasniva na zakonu o kom tek treba da se izjasni Ustavni sud. Vlada odbija čak i da saopšti imena sedam ministara koji su odbili da glasaju za spornu uredbu.
Nije teško pogoditi zašto se neke stvari ne stavljaju na papir, dok se druge zapisuju, ali na hartijama bez pečata i potpisa. Diplomatija takve hartije naziva non-paper, nepapirima. Ti se dokumenti jednostavno spuste na sto između dve strane i predstavljaju trag, ali ne i dokaz da je neko od nekoga nešto neprilično zahtevao. Kod nas je ostao zapamćen non-paper koji je predstavljao spisak američkih zahteva Vojislavu Koštunici i Zoranu Đinđiću u proleće 2001. godine. Prvi na listi bio je zahtev da do 31. marta 2001. bude uhapšen Slobodan Milošević. Potonji je po beogradskom vremenu uhapšen tek prvog aprila u tri časa ujutro, ali je u Vašingtonu još bila noć 31. marta. Neki misle da je Stejt department tada definitivno zaključio da Beograd „dobro reaguje na pritiske“ i da uspešnu politiku prema Srbiji ne treba menjati.
Draž hartija bez pečata je u tome što i jednoj i drugoj strani pruža mogućnost poricanja (deniability, kako bi Amerikanci rekli). Ali sada smo izgleda ušli u novu fazu, u kojoj to što traže ni na papir neće da stave. I to nekih stotinu godina posle Prvog svetskog rata, koji su njegovi savremenici smatrali i stravičnom posledicom tajnih diplomatskih sporazuma. Čitalac se seća da je prva od čuvenih 14 tačaka za okončanje rata, koje je formulisao Vudro Vilson, glasila da se do mirovnih sporazuma mora doći otvoreno i javnim putem, dok je prvi potez Lava Trockog na mestu boljševičkog spoljnopolitičkog komesara bio da prisili službenike Ministarstva spoljnih poslova da otvore kovčege u kojima su čuvani tajni ugovori carske diplomatije. „Tajna diplomatija“ od tog je vremena termin koji se vezuje za diktatore i zlokobne paktove (sporazum Molotova i Ribentropa iz 1940), a zagovornici diplomatije otvorenog javnog tipa ističu da je mana tajne diplomatije bila u tome što je podsticala podozrenja među narodima i uništavala poverenje građana.
NACIONALNI INTERES VS. INTERES VLASTI A jedan od načina da se uništi poverenje je korišćenje visokoparnog jezika moralnih i humanističkih ideala radi prikrivanja suprotnih ciljeva i metoda. Tako se drastični primeri kršenja suvereniteta, nezavisnosti i integriteta neke zemlje po pravilu kriju iza glasnog zaklinjanja u očuvanje integriteta, nezavisnosti i suvereniteta tih zemalja. Suverenitet se na rečima najviše i najglasnije garantuje upravo dok se pod okriljem mraka i u odsustvu javne kontrole i debate koriste sila, intriga i svaka vrsta prevare kako bi se taj suverenitet okrnjio i uništio.
Istorija diplomatije puna je primera da se za najviši nacionalni interes proglašava nešto što je maska za ciljeve grupa i pojedinaca. Srbija broji dane do 9. decembra, kada bi trebalo da sazna da li će postati kandidat za prijem u Evropsku uniju. Vlast se silno trudi da ispuni želje onih u čijoj je moći da nam tu kandidaturu daju ili uskrate. Može li iko da tvrdi da dolazeći izbori nisu faktor koji opredeljuje ponašanje vladajuće koalicije u ovom času? Vlast se plaši kazne birača, kojim je uoči prošlih izbora obećala da ćemo kandidati za prijem u EU postati još u decembru 2008.
Logičan je zaključak da u ovom cajtnotu građanin Srbije ima razloga da zebe od usmenih dogovora, tajnih obećanja i neustavnih rešenja. Ako mu predsednik iz Londona obećava da neće dati ono što mu London zasad i ne traži, možda je dobar trenutak da se zabrine i upita šta se od predsednika tamo zapravo traži? I šta je on spreman da u zamenu za kandidaturu obeća?
Građani imaju pravo da pitaju da li je srpski nacionalni interes u ovom času zaista istovetan interesu vladajuće koalicije. I da zatraže da se o tome javno govori, bez tajnih dogovora, „veoma iskreno i otvoreno“. Baš kao predsednik sa britanskim premijerom.
Nezavisne novine
http://www.standard.rs/ljiljana-smajlovic-zamke-srpske-tajne-diplomatije.html
KATIĆ: Srpske banke skrivaju gubitke
Autor: Ruža Ćirković
Beograd – Stanje srpske ekonomije mnogo je gore nego što pokazuju zvanične brojke, ali je to sakriveno precenjenim dinarom, kao što su i gubici srpskih banaka skriveni reprogramima kredita koje ne prate neophodni otpisi koji bi pokazali pravo stanje stvari, rekao je juče poznati finansijski konsultant Nebojša Katić.
„Što više precenjujete valutu, pokazatelji će vam biti bolji i brže ćete potonuti“. Katić smatra da će Srbiju najpre pogoditi valutna kriza koja će se preliti u bankarski sektor. „Preko deviznog tržišta dolazi do sloma“.
To što Međunarodni monetarni fond hvali postignuća Vlade Srbije, Katić je stavio u kontekst jedne davne izjave Mišela Kamdesija, tadašnjeg prvog čoveka MMF-a, koji je ovako hvalio zemlje ASEAN: „Tajna vašeg uspeha je u tome što ste javni dug držali pod kontrolom“. Zemlje jugo-istočne Azije kratko posle toga pogodila je poznata velika finansijska kriza. „Mogao bih sada citirati izjave zvaničnika MMF-a iz 1999. i 2000. godine, pohvalne po Argentinu, posle kojih je ona propala, a o izjavama tri-četiri meseca pre sloma Islanda da ne govorim“, kaže Katić. Dakle, zaključuje on, ne bi bilo prvi put da MMF nekoga pohvali, a da taj ubrzo nastrada.
Na tradicionalnoj godišnjoj konferenciji Beogradske berze, Katić je odgovarao na samopostavljeno pitanje: Da li je istočna Evropa sledeća na redu?
On je dokazivao da je u odgovoru na ovo pitanje neophodno na oku držati tekući bilans svake države, jer nije se dogodilo da finansijska kriza „pogodi države koje su dugoročno akumulirale suficit tekućeg platnog bilansa“, bez obzira na stanje javnog i spoljnog duga. „To primeri Nemačke i Japana dokazuju“. Što se tog parametra tiče, Srbija je po deficitu platnog bilansa vrlo visoko, „u istom rangu sa Letonijom“, a iza Crne Gore i Bugarske. U poslednjem kvartalu ove godine javni dug Srbije je prešao dozvoljenu granicu i iznosio je 46,2 odsto, a spoljni dug je na dozvoljenoj granici od 80 odsto.
Katić je na neki način pohvalio Sloveniju. Po njegovom mišljenju ona se ni blizu ne nalazi u tako rizičnoj poziciji, kako bi se reklo po brzoj odluci njenog premijera da mobilizacijom svih političkih i ekonomskih snaga u zemlji traži rešenje za eventualni pad u krizu.
Upoređivanjem brojki o javnom i spoljnom dugu većeg broja država koje ne pripadaju istočnoj Evropi, sa razvojem događaja tokom poslednjih kriznih godina, Katić je dokazivao da stvarnost demantuje uverenje da je odnos spoljnog i javnog duga prema BDP pouzdan pokazatelj da li će u jednoj državi izbiti kriza ili neće. Jer, rekao je on, po tim pokazateljima mnoge od država koje je kriza pogodila nije trebalo da se nađu na njenom udaru. Recimo, javni dug Portugalije iznosio je 2007. godine 68,3 odsto njenog BDP, a Nemačke 65,0 odsto BDP-a – Portugalija je na kolenima, a Nemačka nije. Ili javni dug Republike Koreje iznosio je iste godine 8,6 odsto BDP-a, ipak – ušla je u krizu. Da je vrlo važno i kome ste dužni, kaže Katić, pokazuje primer Japana. „Ta je država vrlo dužna, ali sama sebi“. I najzad, tvrdi on, stvarnost je pokazala da rizici izbijanja krize nisu isti za sve države. „Kad i ako kriza nastupi u istočnoj Evropi, to će najviše ličiti na svojevremenu krizu u jugoistočnoj Aziji“, smatra Katić.
http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/katic_srpske_banke_skrivaju_gubitke.4.html?news_id=228290
Posle uvođenja obaveznog učešća za dobijanje stambenih kredita, samo država ostala investitor
Kupovina stanova pala za trećinu
Autor: A. Milošević
Beograd – Tržište nekretnina u Srbiji nalazi se u slobodnom padu, pošto su nezaposlenost, kriza i neizvesnost, povezane sa sve nepovoljnijim uslovima zaduživanja doveli do toga da stanove više skoro niko ne kupuje, a osim države, skoro niko ih ni ne gradi. Prema rečima Tomislava Sekulića, predsednika Udruženja posrednika prometu nekretnina, od kada je Narodna banka podigla obavezno učešće na stambene kredite sa 10 na 20 odsto „i onako ograničena tražnja pala je za čitavih 30 odsto“.
– Čak i oni koji bi mogli da uzmu kredit, uplašeni su i u svom strahu od gubitka radnog mesta sve teže donose odluku da reše svoje stambeno pitanje. Oni koji nemaju spremnih 20 odsto za učešće jedva se odlučuju za nabavku stana, ali nije problem samo veće učešće. Tu je i porez na prenos apsolutnih prava koji treba platiti, kao i overa ugovora u sudu i mnogo toga drugog, što je zakomplikovalo situaciju na tržištu – dodaje Sekulić.
Ovaj stručnjak podseća da je posao države da stvori uslove u kojima će privreda moći relaksirano da se ponaša i navodi još jednu prepreku oživljavanju tržišta nekretnina – činjenicu da jako malo osiguravajućih kuća pristaje da osigura stambeni kredit u slučaju da dužnik ostane bez posla.
– Takvi proizvodi postoje u Evropi, pa i u Sloveniji i Hrvatskoj, ali kod nas ih nema. Umnogome bi pomoglo kada bi osiguravajuće kuće pokrivale bar jednu ili dve godine nakon gubitka posla rate za kredit – smatra Sekulić. Takav sistem bi pomogao da se i građani lakše opredeljuju za uzimanje kredita, ali bi i banke mogle da budu sigurnije da neće završiti sa nenaplativim potraživanjem i aktiviranom hipotekom na stan koji nemaju kome da prodaju.
– U situaciji smo da se izdaje veoma mali broj građevinskih dozvola i da je samo država pravi investitor. Ona se u posao uključuje sa svojim „subvencionisanim“ cenama, koje realno nisu bez dobiti, već državi omogućavaju i te kako dobar profit, naročito ako se zna da ona po povlašćenim uslovima dobija i zemljište i zaključuje ugovore – kaže Sekulić, podsećajući da država stanove na lokaciji bivše kasarne Stepa Stepanović prodaje po ceni od 1.300 evra po kvadratnom metru, dok stanove na Novom Beogradu prodaje po još višim cenama.
Uprkos ovako depresivnoj situaciji agenti za nekretnine ne očekuju pad cena. Kako kažu, kupac nikada nije bio u boljem položaju nego danas, pa je dodatni popust na aktuelne cene stanova moguće dobiti samo ako prodavac mora hitno da obavi transakciju bez obzira na cenu.
Podaci Udruženja banaka Srbije potkrepljuju stavove građevinske industrije, pošto se već drugi mesec zaredom beleži pad u ukupnom dugu stanovništva po osnovu stambenih kredita, što nedvosmisleno ukazuje na pad stambeno-kreditne aktivnosti. Na kraju oktobra građani Srbije dugovali su ukupno 294,8 miliona dinara za uzete stambene zajmove, što je za dva odsto manje nego prethodnog meseca. Pre toga, u septembru je ukupna masa kredita u otplati pala za jedan odsto u odnosu na avgust, dok je u avgustu zabeležen tek anemičan rast od 0,4 odsto u odnosu na jul.
http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/kupovina_stanova_pala_za_trecinu.4.html?news_id=228378
BEOGRAD 19. 11. 2011
PRESS
Komentar dana – Rajko Nedić
Tesna koža
Jesen 2011. u Srbiji. Ljudi i događaji smenjuju se kao na traci. Tragikomične priče, sa primesama drame, trilera i horora. Ili za rubriku verovali ili ne. Dovoljno je pročitati novine i zapitati se po ko zna koji put da li živimo u normalnoj zemlji. I moj tek rođeni sin Dušan, da može, verovatno bi se pitao – gde sam, bre, ovo došao?!
Pokušavam da shvatim, ali teško. Priča prva. Koalicija dve stranke koje su prema svim ovozemaljskim zakonima i logici jednostavno nespojive. Jedino ih možda povezuju bradati lideri i izbori. One su napravile preokret. U tom zaokretu, šef naše diplomatije vidi organizaciju Parade ponosa, ali na Ravnoj gori! Priča druga. Srbi sa Kosmeta traže državljanstvo Rusije, a ovi brže-bolje odgovaraju da za braću Srbe ima mesta, ali u Sibiru! Priča treća. Dok se očajnički borimo za Kosmet, naša turistička organizacija pravi spot u kojem nema ni reči, ali ni recepta iz južne pokrajine. Priča četvrta. Iako izbora nema još na vidiku, političari kopaju kanale i pronalaze naftu. Čuli smo šta kaže opozicija, ali ni pozicija nije naivna. Saznali smo ovih dana da Srbija leži na tonama naftnih škriljaca! Priča peta. Ne treba zaboraviti ni spektakularno otvaranje bazena u Babušnici, usred jeseni. Priča šesta. Skupština posle prave drame uspela da izvuče Srećka.
I u sportu, smehotresna olimpijada. Predsednik Crvene zvezde izjavio je da je predsednik Partizana zaljubljen u njega! Ne smem ni da pomislim na šta će ličiti predstojeći derbi. NBA košarkaš tvrdi da selektor laže kao pas. Fudbaleri su poslušali Boru Čorbu. I otišli u Honduras.
Ali da ne bude sve baš tako tragikomično potrudila se jedna Kruševljanka. Pronašla i vratila 200.000 evra, a dobila nagradu od 1.000 dinara. Nije proglašena za nacionalnog heroja već za nešto drugo. Dovoljno je baciti pogled na internet forume…
Šteta je što nisu sa nama jedan Domanović ili Nušić. Da još više zabave narod. Ako ništa drugo, ovde ima materijala za urnebesnu komediju. Ali u Srbiji je i komedija dovedena do apsurda. Čak ni nastavak čuvenog serijala ne može da bude snimljen jer se dve ekipe spore oko prava. Filmski junaci Šojić i Pantić nastavljaju bitku i u stvarnom životu. Bizarno, jer više nisu sigurni u kom su filmu. Kao ni građani Srbije.
Jedno je sigurno. Isti su naziv filma i osećaj koji nas prati ceo život. Tesna koža. Sine Dušane.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/187787/Tesna+ko%C5%BEa.html
BEOGRAD 19. 11. 2011
DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ – DOSTA ZLOČINA!
Samoubistvo Srbije
Srbija je teško bolesna, a srpski političari ne rade ništa drugo osim što pokušavaju da na toj bolesti zarade. Srbi su, kao retko koja nacija, potpuno prezreni od svoje vladajuće političke kaste i ostavljeni da bez ikakve dugoročne strategije polako ali sigurno izumiru.
Činjenica da je ove godine u Srbiji popisano čak 377.355 ljudi manje nego 2002, fakat da se za poslednjih deset godina u ovoj zemlji ugasilo vise od 24.000 porodica, ali pre svega činjenica da ovi strašni podaci nisu zabrinuli apsolutno nikoga od režimskih beogradskih kevica, ponajbolje govori o zločinačkoj suštini ovdašnje realpolitike. Jer umesto da kataklizmični rezultati popisa budu signal za opštenacionalnu uzbunu, umesto da predsednik, premijer, ministri, dosistički lideri i liderčići zatraže hitno formiranje stručnih timova i utvrđivanje nacionalne strategije za opstanak, sve se svelo na desetak protokolarnih saopštenja i kilavih izjava. Kao da baš nikoga u srpskoj političkoj eliti ne brine to što je ovaj narod na najboljem putu da doživi sudbinu Hazara! Kao da niko ne čuje upozorenja demografa koji su izračunali da će Srbi već 2050. biti nacionalna manjina u Srbiji. Ako Srbije tada uopšte više i bude!
Sve je danas važnije od opstanka ove zemlje i nacije. I otvaranje Gazele u šest traka (kao da ih je pre imala dve?!?), i početak Dinkićeve predizborne kampanje, i hapšenje pedofilske mafije, i nekakav turistički spot, pa čak i koncert Dina Merlina! Kontrolori srpskih medija perfidno nas zatrpavaju zvečećim spin-pričama, ne dozvoljavajući da se uoči izbora previše piše i govori o strašnim rezultatima popisa. Znaju oni dobro da bi se u toj priči, pre ili kasnije, moralo postaviti i pitanje odgovornosti.
I zaista, ko je kriv?! Ko je, bre, kriv što je Srbija posle 11 godina „demokratije“ i dalje prokleta avlija u kojoj se mnogo više umire nego što se rađa i iz koje beži svako ko ima bilo kakvu priliku za to?! Ko je kriv što Srbija nema ama baš nikakav smislen plan za budućnost? Ko je kriv što je ova zemlja obećana samo za korumpirane skotove i samo za antisrpske profitere?! Neće, valjda, biti da je baš za sve kriv bivši režim, onaj od pre više od 12 godina?!
Rešenje? Novi sistem. Sistem koji bi od Srbije napravio bolje mesto za život. Sistem koji bi uzeo para državnim lopovima da bi dao majkama i deci. Sistem u kojem bi nacionalni interes bio stavljen iznad ličnog i partijskog. Šta kažete? To je nemoguće? Žalim slučaj, onda je i Srbija nemoguća.
http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/187721/Samoubistvo+Srbije.html
BEOGRAD 19. 11. 2011
PRESS
OSTVARENJE SNA STAROG 40 GODINA – Potpisan dokument za realizaciju dugo Čekanog projekta u glavnom gradu
Beogradski metro motor cele Srbije
Zvanično – Gradonačelnik Dragan Đilas, potpredsednik Vlade Božidar Đelić i državni sekretar pri Ministarstvu ekonomije Francuske Pjer Leluš ozvaničili realizaciju zajedničkog projekta.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/187768/Beogradski+metro+motor+cele+Srbije.html
Sin bivšeg predsednika SRJ i dalje nekažnjen
Socijalisti štitili Marka od kazni za obesno iživljavanje
Vuk Z. Cvijić | 19. 11. 2011. – 00:02h
Marka Miloševića, njegove prijatelje i telohranitelje oslobodila je Socijalistička partija Srbije uz pomoć svojih sudija, tvrde žrtve obesnog batinjanja Momčilo Veljković i Nebojša Sokolović koji su pretučeni sa Radojkom Lukovićem 2. maja 2000. u centru Požarevca.
Njihovo mišljenje deli i profesor kriminolog Dobrivoje Radovanović, koji smatra očiglednim da „i dalje postoje sudije koje donose političke presude” i da je „u ovom slučaju to rađeno zbog SPS“.
Momčilo Veljković navodi da je, pre nego što je doneta prva oslobađajuća presuda 2008, Milutin Mrkonjić rekao da je jedan od uslova za formiranje vlade da se krivično ne goni porodica Milošević.
– Sada je ponovio da Marko Milošević nije kriv. Sudija Gordana Vidojković je postupala u skladu s Mrkonjićevim rečima. Još su mi se oni koji su me tukli smejali u lice posle presude, pretili i psovali me. Poručili su mi da ću „tek da vidim kada se Marko vrati” – kaže Veljković za „Blic”.
http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/290511/Socijalisti-stitili-Marka-od-kazni-za-obesno-izivljavanje
ANA RADMILOVIĆ: SRPSKI KOSMETSKI SAN O RUSIJI
petak, 18 novembar 2011
Šta je nevidljivo ovima što zasmejavaju sebe šalama poput „nas i Rusa trista miliona“ i mantrama poput „Kosovo je Srbija“
Čitaocima je verovatno poznat „incident“ gde je nešto više od 21.700 ljudi, ludih Srba s Kosova, potpisalo zahtev da im Ruska Federacija dodeli državljanstvo. Dok se naša – dakle „srbijanska“ i „vojvođanska“ – javnost uglavnom zabavlja na račun ludih Srba i već nekakvih Rusa, neko u Moskvi razmišlja da razmotri ovaj predlog. I da – na kraju krajeva, šta je 20 hljada ljudi, znate li vi kolika je Rusija? – taj presedan napravi, drugi put u istoriji. Prvi put kada je ovakav presedan napravljen, radilo se o Osetima i Abhazima 90-tih godina, kada su ovi nesrećnici masovno dobijali ruska državljanstva.
Srba na Kosovu mnogo je manje, a još je manje onih koji bi bili voljni da se presele u nekakvu rusku provinciju i tamo obrađuju nekakvo rusko napušteno imanje zato što ne bi želeli da se iseljavaju s Kosova i obrađuju napuštena srpska imanja u najbližem komšiluku – recimo okolina Prokuplja, koja je avetinjski pusta a zemlja je lepa da lepša ne može biti – i kalkulacije koje se kreću u tom pravcu („hoće li se Srbi iseljavati u Rusiju“ i „Baš briga Rusiju da zbrinjava neke Srbe“) maše poentu.
A poenta je sledeća: ukoliko Duma uzme u razmatranje ovaj „slučaj“, a javnost je već zainteresivana, stvar će preneti svi svetski mediji. Za sada se o zahtevu u Rusiji pričalo na NTV, u štampi, govorili su Lavrov, Rogozin, Buldakov… i niko od njih, kako to predstavlja većina naših medija, sa nipodaštvanjem. Stvar, na kraju, nije za nipodaštavanje jer se radi o političkom, ali i ljudskom presedanu kakav se nije desio u Srbiji ni za vreme velikih seoba (ono kad su Srbi s Kosova bežali u Vojvodinu, pa neki od njih otišli da ratuju za Ruse), a ne pamti se sličan ni u svetu. Dalje, ako stvar prenesu ozbiljnije svetske agencije, Srbija, koja je navikla na to da bude ponižavana i uglavnom da stoji sva nikakva i srozana pred tim svetom, može da odahne. Pogledi će biti uprti u Rusiju – koja mora da pokaže snagu svog uticaja i da svaku odluku – i eventualno „da“ i eventualno „ne“ – obrazloži ozbiljnije nego što se u nas zamišlja. Ili kako bi neko rekao, „neće oni da kvare odnose s NATO“.
Ideja o „kvarenju odnosa s NATO“ zarad neke šačice ljudi na Kosovu, međutim, nije bez smisla. Jeste bez smisla ako zamislimo da je NATO posebno zaintersovan da ta šačica sedi na Kosovu kako bi ih Alijansa dalje maltretirala, ali nije poenta u tome. Ima tu jedan ozbiljniji problem. Naime, jedna doktrina-zakon Ruske Federacije kaže da Rusija može i treba da upotrebi svaku, pa i vojnu, silu na bilo kom mestu gde njeni državljani trpe teror ili već nekako stradaju. To već jeste problem i jeste „kvarenje odnosa s NATO“.
ŠAČICA LUDIH SRBA U tom smislu, oni koji kod nas propovedaju teoriju o Rusima koji hoće na verbalnom nivou, ali neće odistinski da se zameraju Alijansi zbog šačice ludih Srba imaju potporu u ovom podatku. Oni ga, međutim, ne pominju. Stvar se i kod njih, kao i kod te šačice zagledane u veliku Rusiju i taj stari srpski nikad dosanjan san, odvija na emotivnoj razini. I koliko god pozivali na razum („dajte ljudi, ne sanjajte tu Rusiju, sećate li se vi SSSR, pa ruskoj oslobodilaca, pa Gulaga, pa Kolhoza, pa eno bio je i Staljin…“), srpski realisti zvuče još iracionalnije od ove šačice očajnih ljudi s kojom se tako grubo i bez trunke saosećanja sprdaju. Na kraju, strah je stvar koja čoveka uvek čini neracionalnijim nego što je to nada, i ovde strah tog glasnog dela javnosti (koji uostalom poseduje sve medije) izgovara mnogo veće gluposti nego što ih izgovara nada onih dvadesetak hiljada potpisnika jednog tužnog zahteva. Da im se dodeli državljanstvo jedne strane države.
Ruski ministar spoljnih poslova, recimo, o tih dvadesetak hiljada ljudi govori mnogo ozbiljnije nego što to čine analitičari jedne male ali, kada je Rusija u pitanju, izvanerdno nadobudne Srbije, čije mudre glave smatraju da je najvećoj državi na svetu problem čak i da u svoje državljanstvo udomi nekih dvadesetak hiljada ljudi koji su napravili vanserijski politički presedan na svetskom nivou. Radi se o, podsećanja radi, Srbiji koja broji oko sedam miliona i Rusiji sa oko sto četrdeset tri miliona stanovnika. Radi se o dvadesetak hiljada ljudi koji su se obratili Rusiji da ih zaštiti ne samo od najmlađe evropske demokratske države Kosovo i ne samo od Kfora (to jest NATO) nego i od same Srbije.
Ruski, dakle, ministar spoljni Sergej Lavrov izjavio je da su on i njegovi saradnici veoma pažljivo razmatrali ovaj slučaj, da savršeno dobro razumeju poziciju očajnih ljudi koji su se odlučili za ovaj potez kao i da ta stvar otvara ozbiljno pitanje ruskog uticaja i toga koliko je ona ozbiljan i snažan faktor kao svetska sila ukoliko (ne) može da primeni svoj uticaj pomažući tim ljudima. Lavrov je zatim podsetio na to da Rusija nije priznala nezavisno Kosovo, zatim da Srbi na tom mestu nemaju pravo ni na lokalnu samoupravu kao i da je ponašanje međunarodnih misija na terenu tužno.
Rogozin je bio još otvoreniji i izjavio da bi Srbima s Kosova, uz državljanstvo, trebalo dati i pravo da služe vojsku, a ovde opet nije za zanemariti podatak da je ovaj poverenik nedavno, nakon razgovora sa ministrom odbrane Sevdjukovim, istupio sa idejom o formiranju nekakve „Slovenske legije“, koja bi bila formacija u okviru oružanih snaga Federacije, a gde bi bili dobrodošli svi vojnici „duhovno srodnih naroda“, što će reći slovenskih.
Svet se, neupitno je, menja. I možda onih dvadesetak hiljada nesrećnika ne znaju ništa o svetu, ali znaju mnogo o svojoj nesreći, koja se najvećim delom odnosi na to da ih je njihova država sasvim napustila. I možda se ono o čemu pričaju Rogozin i Sevdjukov nikad neće obistiniti i neće se zvati tim imenom, ali će se svakako zvati, jer će do formiranje neke druge sile koja bi bila pandan NATO morati da dođe. Na ovaj ili onaj način. Svet, na kraju, ulazi u rat ogromnih razmera upravo u ovom trenutku dok se neko sprema da napadne Iran.
IZNAD DRŽAVNOG RAZUMA Dvadesetak hiljada nekih ludih Srba s Kosova – a od svih potpisnika te nade u Rusiju, treba i to da znamo, ima manje od 10 odsto potpisanih sa severa – su možda samo u tom velikom mozaiku jedna beznačajna kocikica, čije stradanje ne zanima ni njihove sunarodnike, a kamo li veliki svet. Možda su smešniji od nekog pobunjenog indijanskog plemena predstavljenog u nekakvom američkom filmu, koje se pijano diže na oružje koje ne ume ni da koristi, i onda ga kauboji vrate u rezervat. Možda su zaista sasvim obnevideli od nesreće i možda je onaj Zlatibor Đorđević, kojem je očajnička ideja pala na pamet, bio pijan a pridružili mu se luđi od njega i, eto, napraviše oni politički skandal neslućenih razmera.
I neka je još gore od toga, ali oni su, makar i da su pijani, napravili mnogo razumniji potez od onih koji su, trezni i dobro plaćeni, molili Alijansu da bombarduje Srbiju (a i tada se radilo o ovom plemenu koje mi hoćemo pošto-poto da zaboravmo) i koji su isto tako trezni i dobro plaćeni pratili to priželjkivano bombardovanje iz neke Pešte, Londona, Meksika i tako dalje.
Još uvek stoji taj zahtev od nešto manje od 40 odsto ludih Srba s Kosova, taj užasan podatak da su ostavljeni kao napuštena zemlja ili paljeni i nikad obnovljeni manastir, da su, eto, smešni kao neko pijano indijansko pleme iz američkog filma, baš oni istupili i zavapili da ih neka jaka sila sačuva od nemara i odricanja njihove sopstvene kojoj su bili verni.
Slušali su zahteve da ne učestvuju u izborima kvazidržave, slušali su zahteve da ne prilaze njenoj vojsci, slušali zahteve da ne prodaju zemlju i ne odlaze s Kosova jer će tako, bože moj, oni biti krivi što smo prodali Kosovo. Slušali su kako su izdajnici jer voze kola sa oznakama paradržave, slušali kako nisu dobrodošli da nam kvare Beograd svojim ružnim manirima, slušali kako su isti kao Šiptari i za nas jednako rado viđeni u srpskim gradovima – sve su slušali, zaključili su – a to nije onaj „emotivni plan“ s početka, nego sasvim racionalno izveden zaključak – kako je za Srbiju bolje da ih nema i napravili taj poslednji potez kojem mi sada možemo da se smejemo.
Mi smo jedna mala država i može nam se da takvom istupu ne pristupimo ozbiljno i analitično, kako to radi ta velika Rusija, kojoj se takođe smejemo i koje se plašimo. Kao ljudi ipak ne bi trebalo da budemo mali i beznačajni i kao ljudima podatak o 21.700 ljudi kojima se nešto desilo ne bi smeo da nam bude smešan. Mi koji smo bez postavljanja pitanja prihvatili i u svoju istoriju upisali diskutabilnu priču o 8.000 Srebreničana i upisali sami sebe u genocidne narode, nazvali sebe nacistima i, na kraju, zahvaljivali sili koja nas je bombardovala; mi koji maštamo o tome da pristupimo NATO-vojsci i kojima je Evropa, koja se upravo transformiše, ultimativni cilj; mi koji sve to smatramo „racionalnim“ i rugamo se „iracionalnom“ vapaju svojih 21.700 sunarodnika – mi ne vidimo koliko smo smešni sa svojom maleckom državom koja nije dovoljna za ovih sedam miliona, čim se toliko međusobno ne podnosimo.
Tako je za nas naših 21.700 ljudi malo, kao što je malo i beznačajno onih četrdesetak hiljada na severu Kosova, i za našu savest zaista jeste najbezbolnije da oni nekako nestanu, umuknu, da nas ne ofiraju po svetu i da nas ne podsećaju na to koliko smo nikakvi. Oni su, međutim, iracionalno poželeli da neko na njih obrati pažnju i napravili rogobatan ali više nego rečit politički gest, na nivou istorijskog presedana, na nivou fenomena i užasnog skandala – a zapravo su samo pokazali Srbiji njeno ogledalo. Kosovo jeste ogledalo Srbije, njeno lice u najlepšim i najtamnijim bojama, njena tačka gde se seku sve njene linije, i njen Vidovdan, opasan simbol trenutka u kojem se sve vidi i spajaju se dva sveta.
RACIONALIZAM UBICA Ako je Kosovo simbolički teško težinom Jerusalima – a jeste – i ako je srušiti kosovski mit meta srpskih dekonstrutora – a jeste – i ako je gotovo sva intelektualna snaga usmerena ka tom cilju, da se dekonstruiše, da se razbije ta slika u paramparčard kako bismo se oslobodili svoje istorije kao nekih plemenskih vradžbina; ako je to ono mesto koje smo toliko puta gubili i vraćali se, a i tamo gde smo bežali opet nas je čekalo to Kosovo; ako Kosovo „ne prestaje“ kao što ne prestaje Jerusalim, onda je, najblaže rečeno, neozbiljno i naivno je verovati da će neko uspeti novim „racionalizmom“, koji se ruga svemu, da taj podatak – Kosovo – izbrišemo.
Taj „racionalizam“ se ruga jednoj simbolici a i sam se koristeći simbolikom. Zasmejava samog sebe parolama poput „nas i Rusa trista miliona“ i ruga se „Kosovo je Srbija“ mantri – a mantra je molitva, i „Kosovo je Srbija“ ima težinu molitve – dok zamišlja valjda kako će „Amerika i Engleska biti zemlja proleterska“, pa se čak nada i da će žurka oko „Okuprajmo Vol Strit“ da promeni svet. Tom „racionalizmu“ smešna je Rusija jer ga u svetu simbola podseća na SSSR, a to ga opet podseća na Gulag, a sve ga to, u tom svetu simbolike, podseća na Goli otok, gde je odvodilo ljude koji su hteli SSSR, ali i one koji su hteli Srbiju – dve tada ideološki sasvim suprotne stvari, ali u korenu tog razgranatog stabla jednu istu.
Taj „racionalizam“, koji se sada služi nipodaštavanjem onoga što je nekada slao na taj Goli otok, potire ga i ništi ga ruganjem ili neobaziranjem, a ranije ga je potirao zatvaranjem i ubijanjem – jeste jedan „racionalizam“ koji je istomišljenički sa racionalnim diskursom komunističkih ubica, poput Kapičića (rado viđenog gosta na toj sedeljci) i „racionalizam“ je koji svet sagledava pravolinijski a u pravcu ništenja jedne vrednosti na korist druge, a u praksi potiranjem Ćosića na korist Basare, koji su – neka oproste poštovaoci i jednog i drugog – jedno te isto, i Basara je ovde samo pretendent na Ćosićev „tron“ i taj tron nikada neće biti tron jednog Pekića jer Pekić nije priželjkivao niti mogao da ima ulogu vrhovnog žreca, ili tron Crnjanskog, čije je bogatstvo do kraja njegovog života, a i nakon smrti, ostalo u nevidljivom, i samim tim je neotuđivo.
E tako i to Kosovo, i tako i taj nedosanjani sveslovenski san o Rusiji.
http://www.standard.rs/ana-radmilovic-srpski-kosmetski-san-o-rusiji.html
AFERA „GAJBA“: MAZNULI 300 STANOVA!
18. Novembar, 2011.
| Autor: Ekipa Kurira
Sindikalci podneli krivične prijave protiv Radomira Naumova, Zorana Živkovića i Verice Kalanović jer su kao predsednici stambenih komisija omogućili mešetarenje saveznim nekretninama
BEOGRAD – Otimačina!
Čerupanje stambenog fonda nekadašnje SR Jugoslavije nikad nije do kraja istraženo, a stanovi na atraktivnim lokacijama i posle 5. oktobra 2000. dodeljivani su mimo postojećih rang-lista! Ovo tvrde u Udruženim sindikatima Srbije „Sloga“ i najavljuju podnošenje krivičnih prijava protiv Zorana Živkovića, Radomira Naumova i Verice Kalanović, koji su, prema njihovim rečima, kao predsednici stambenih komisija odgovorni za nastavak prakse iz devedesetih i nelegalnu podelu više od 300 stanova i 137 kuća.
– Posle 5. oktobra molili smo predsednika komisije Zorana Živkovića da potpiše rang-listu i da se izvrši raspodela stanova i kredita za radnike savezne administracije koji su decenijama izdvajali za stambeni fond po 14 odsto svog dohotka, ali on to nije učinio. Umesto toga, on i njegovi sledbenici na tom mestu, Radomir Naumov i Verica Kalanović, nastavili su po starom i podelili na hiljade kvadrata mimo rang-liste – tvrdi Komnen Seratlić, pravni koordinator za rešavanje problema nestalih stanova saveznog stambenog fonda.
Milena Jocić, generalni sekretar Udruženih sindikata Srbije „Sloga“, navodi da se i aktuelna predsednica Stambene komisije Vlade Srbije Verica Kalanović oglušila o zahteve radnika savezne administracije.
U sindikatu „Sloga“ skreću pažnju da se punih deset godina ćutke prelazi preko rezultata inspekcijskog nadzora komisije za stambena pitanja savezne vlade, koja je utvrdila da je pod sumnjivim okolnostima podeljeno na desetine luksuznih stanova. Kurir je dobio na uvid dokument iz kojeg se vidi ko je sve u to vreme dobio i otkupio stanove ili vile, pri čemu upada u oči da je među njima veliki broj visokih crnogorskih kadrova.
Tako je nekadašnji savezni premijer Radoje Kontić trampio stan od 123 kvadrata za vilu na Dedinju od 344,67 kvadrata. Kao razliku isplatio je 138.804 dinara!
Srđa Božović, bivši predsednik veća republika savezne skupštine, otkupio je stan od 115 kvadrata u Gospodar Jevremovoj! Kao uslov da dobije taj stan trebalo je da vrati stan u Skender Begovoj od 63 kvadrata. Izvori Kurira navode da taj stan nije vratio, a prećutao je da poseduje i stan u Podgorici.
http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/afera-gajba-maznuli-300-stanova-150146.php
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
VLADIMIR ĐOKOVIĆ: DOBAR PRIMER IZ HRVATSKE ILI KO BEŽI OD ZAKONA O NEZASTAREVANJU PLJAČKE U TRANZICIJI
subota, 19 novembar 2011
U hrvatskoj predizbornoj praksi – a tamo su izbori u decembru ove, a ne sledeće godine – postoji primer zajedničkog delovanja vlade u odlasku i predsednika, koji nije tako davno preuzeo dužnost. U maju je Vladina većina donela zakon o nezastarevanju krivičnih dela ratnog profiterstva i krivičnih dela iz procesa tranzicije i privatizacije, što je predsednik Ivo Josipović predložio još u vreme kad nije bio predsednik. Tako je tamo, uz uporište u njihovom ustavu, za večito ostao kažnjiv ceo niz krivičnih dela, poput ratnih i zločina protiv čovečnosti.
Utisak je da je dobar primer iz susedstva srpska vlast prećutala. A hoće li se ipak za njim povesti u neko doba kad se sasvim približe izbori, neće, kao i obično, zavisiti od nje, nego od onih koji su dovoljno moćni da takav zakon u Srbiji isposluju. To, naravno, nije ni narod a nisu ni građani Srbije. Daleko bilo da su to političke stranke. Kao po dogovoru, te institucije političke elite, uglavnom se ne zalažu za nezastarevanje krivičnih dela, poput recimo nepočinstava, kojih je puna privatizacije, koja u Srbiji traje bar deceniju i po. Iako bi im tagav zakon mogao biti dragocen predizborni adut. Prostim prepisivanjem iz hrvatskih „Narodnih novina“, pandana našem „Službenom listu“, obradovali bi a možda i zagrejali mnogog birača u Srbiji.
Uzmimo za primer krivično delo nesavesnog poslovanja u privredi – pravo direktorsko delo za koje se ionako juri neko nepodoban i nespreman da plati reket. Ako je to delo počinjeno u privatizaciji, ne bi zastarevalo. Pa onda namerno prouzrokovanje stečaja. Zvuči poznato i svakodnevno u zemlji gde su grobari državne imovine, koja je nastala iz društvene, upravo stečajni upravnici – službenici Centra za stečajeve Agencije za privatizaciju, koja je, gle čuda, državna institucija. Ili, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, odnosno zaključenje štetnog ugovora. Među krivičnim delima iz privatizacije, čije zastarevanje je ukinuto, su i nedopuštena trgovina, utaja poreza ili doprinosa, odnosno utaja poreza i drugih davanja. Slede prevara, falsifikovanje službene isprave, pa opet zloupotreba položaja i ovlašćenja, nesavestan rad u službi, prevara u službi, primanje mita i davanje mita.
Ima kod hrvatskih suseda još večitih krivičnih dela – pranje novca (prikrivanje protivzakonito dobijenog novca), zatim zloupotreba stečaja, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, sklapanje štetnog ugovora, izbegavanje carinskog nadzora…
I tako, delo po delo, u više godina zakasnelom početku ozbiljnog obračuna sa korupcijom, nabrojali su susedi na dan kad su doneli zakon 13. maja više od 20 konkretnih krivičnih dela iz njihov krivičnog zakonika. Naravno, i po tom zakonu se za dela iz 90-tih sada sudi bivšem premijeru i predsedniku HDZ Ivi Sanaderu. Stoje primedbe da je taj zakon pisan za jednog čoveka i suđenje njemu. Stoji i to kako zakone za bešenje pojedinca ne bi trebalo ni donositi. Ipak, činjenica je da susedi imaju zakon koji je otvorio mogućnost da se pred sudom napadnu mnogi tranizicijski dobitnici ili gotovo svi, a kod nas toga nema. Štaviše, kod nas to nije ni politička tema.
Kako u politici nema slučajnosti, ne bi trebalo smetnuti s uma da je hrvatski zakon donet baš 13. maja. Na Dan bezbednosti, koji su proslavljale sve bezbenosne službe bivše zajednički otadžbine SFRJ. Što bi reko Ilija Čvorović u uvek svežem „Balkanskom špijunu“: „A mene, na Dan bezbednosti, ako se sete, sete…“
http://www.standard.rs/vladimir-djokovic-dobar-primer-iz-hrvatske-ili-ko-bezi-od-zakona-o-nezastarevanju-pljacke-u-tranziciji.html
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
20. 11. 2011
PRESS
Novi vek
Ako je već Ivica Dačić neko od koga zavisi formiranje vlasti, ako su pljačke i ubistva postali toliko učestali da u novinama nisu tema nego vest, onda je valjda potpuno normalno da Marko Milošević uz dens hitove đuska u separeu diskoteke kao nekad u požarevačkoj „Madoni“.
Oslobađajuća presuda sinu nekadašnjeg predsednika nekadašnje SRJ i ne treba mnogo da tangira sve one koji se još uvek sećaju kako se stvarno živelo devedesetih. Jer to je sudbina očekivana od trenutka kada je krokodil ušao u srpsku Vladu. Onaj na majici ministra Mrkonjića, koji sada može da govori da su vlade Mirka Marjanovića bile efikasnije od ove današnje i da se hvali kako provocira predsednika sa „pet M“.
Da sveopšti povratak u devedesete nije samo izanđala poštapalica, pokazuje i Vuk Drašković i njegov novi salto mortale.
Ali, to sve i nije toliko važno. Više zabrinjava opasnost da oni koji na to mogu da utiču ne ponove prve greške u koracima koje je početkom devedesetih pravio Milošević. On nije razumeo šta znači rušenje Berlinskog zida i mislio je da na nas to ne utiče. Tako i danas, kada u Briselu govore o prvoj i drugoj ligi EU, naši funkcioneri kažu da to na nas ne utiče. Ili žele da primire javnost, ili ne shvataju da dolazi do nove raspodele karata i da se Evropa i svet vraćaju na početak veka. Ideja o prekomponovanju EU je vraćanje u vreme kada nekoliko evropskih sila diktira razvoj manjih evropskih država.
Ako Rusija „ozbiljno razmišlja“ o raseljavanju 20.000 Srba sa Kosova, ako se u američkom Kongresu na sav glas debatuje o promenama granica na Balkanu, to znači urušavanje svega onog što je posle Drugog svetskog rata predstavljalo principe globalnog poretka. A mali narodi se posle procesa globalnih integracija ponovo bore za svoj suverenitet, kao krajem 19. i početkom 20. veka.
Ponovo su na Balkanu međunarodni protektorati, a Evropa se deli u blokove. Samo se sada bore za ekonomsku nezavisnost. Metode su drugačije, ali principi su isti. I zato će možda rasplet svetske krize da se sprovede kroz neki globalni sukob koji ćemo zvati prvi svetski ekonomski rat. Ali, na nas to ne utiče. Daleko je sve to. Naš domet je povratak u devedesete.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/187896/Novi+vek.html
Razrađeni sistemi za pljačku građana
Mito pod šifrom hitno
Nataša Latković | 19. 11. 2011. – 12:00h
Rezultati borbe protiv korupcije u Srbiji godinama izostaju, što je potvrdio i Vilijam Infante, stalni koordinator Ujedinjenih nacija u Srbiji, koji je zbog toga oštro kritikovao Vladu.
On je rekao da su, prema istraživanju UN, u Srbiji najkorumpiraniji državna uprava i policija, kao i da će revidiranje strategije borbe protiv korupcije sigurno potrajati jer je od početka bilo loših namera.
– Nigde ne piše da je Vlada posvećena borbi protiv korupcije i nultoj toleranciji prema korupciji. To je namerno zamuljano. Potrebno je mnogo veće angažovanje civilnog sektora na promeni kulture prihvaćenosti korupcije – rekao je on.
Infante je takođe naveo da Državna revizorska institucija nema dovoljno kapaciteta i da bi zato svako ministarstvo trebalo da ima revizorsku kontrolnu službu, kao i da uvede etički kodeks kojim bi, između ostalog, bilo zabranjeno primanje mita.
http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/290469/Mito-pod-sifrom-hitno
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
Progoni novinara ne zastarijevaju
Broj 622
Datum objave: 19.11.2011.
Piše: Tatjana Tagirov
Tko bi mogao i pomisliti da će se novinari “Feral Tribunea” godinama nakon prestanka izlaženja tog lista i dalje morati vucarati po sudovima! Upravo se ta nevjerojatna stvar dogodila Petru Lukoviću, danas uredniku portala E-novine: zbog teksta objavljenog davne 2007. godine, koji je potom prenio beogradski “As” (ni on više ne postoji), Lukovića je prije koji dan tužio izvjesni Jelenko Mićović, javnosti poznatiji kao episkop mileševski Filaret.
Luković je taj tekst pisao u jesen 2007. kad je Filaretu bio zabranjen ulazak u Crnu Goru, nakon što ga je Haški tribunal jasno odredio kao pomagača odbjeglih haških optuženika; onda je Filaret danima (navodno) štrajkao glađu, dok su nad njegovim zdravljem i kilažom seirili tabloidi i dežurni čuvari nasljeđa Slobodana Miloševića. U svom prepoznatljivom stilu, Luković je tada napisao, u tekstu “Jelenko na tripu” da je Filaret “pravoslavni fašista… da je pomahnitao… da je uniformisani debil koji je kao ratni huškač profesionalno radio tokom svih ratova i sukoba… da je neopevani ludak… da Filaret verovatno noću ždere kao svinja…” (sve to je citirano u tužbi s tužiočevim navodom – neistinito!), što je Filareta strašno pogodilo.
Beskrajna duševna bol
Ne bi, međutim, cijela ta stvar bila čudna da još tada episkop nije posegnuo za tužbom ne protiv “Ferala”, već protiv tjednika “As”. Tada je podnio kaznenu tužbu zbog uvrede i klevete protiv tog tjednika i Lukovića, ali i građansku, zbog duševnih boli. Tadašnji, još nereformirani sud, obje je tužbe odbio.
Usprkos tome, prije tjedan dana Luković zatiče prijeteći poziv Višeg suda u Beogradu da se ima odmah ukazati na tom sudu kako bi preuzeo pismeno, za koje će kasnije ustanoviti da je poziv za glavnu raspravu koja će se održati 2. prosinca ove godine. Po novom običaju srpskog pravosuđa, uz poziv nije bilo tužbe, pa je jedva-jedvice izvukao od gospođe u pisarnici tužbu i ustanovio što u njoj piše. U najkraćem, Filaret je uvrijeđen zato što je “negativno predstavljen u javnosti” u tekstu koji je objavljen u tjedniku “As” 2007. godine, pa je valjda otad “predmet pažnje… i na širem prostoru, jer je prepoznatljiv na celoj teritoriji gde se čita nedeljni list ‘As’ četvrtkom’”, te su mu povrijeđeni moral, čast, ponos i dostojanstvo, što se zaliječiti može s najmanje milijun i pol dinara (15 i pol tisuća eura).
Potpuno je nevjerojatno da reformirano pravosuđe usvoji tako debilnu tužbu: prvo, ta se stvar može smatrati već presuđenom stvari (res judicata), jer je istovrsnu građansku, kao i kaznenu tužbu nadležni sud već odbacio onda kad je tome bilo vrijeme, a drugo, svi zakonski rokovi – i subjektivni i objektivni – za podnošenje tužbe istekli su prije nekoliko godina. Potpuno je nevjerojatno da netko tko je prošao reizbor prije dvije godine ne zna računati ni rokove, kao što je nevjerojatno i to da se tuženome – u ovom slučaju Lukoviću, ali nije on jedini – šalje poziv za glavnu raspravu, ali ne i tužba, te da mu se ne daje rok od mjesec dana za odgovor na istu. Iako, u ovom je slučaju to bespredmetno, s obzirom na činjenicu beznadne zastarjelosti Filaretove tužbe; da li je i dalje duševno bolestan zbog teksta objavljenog 2007. trebalo bi biti predmet neke druge institucije, ne pravosuđa.
Zlokobna medijska tišina
Nevjerojatna je i činjenica da je cijela ta stvar prošla u gotovo potpunoj medijskoj tišini. Osim samog Lukovića, koji je objelodanio najnoviji sudski skandal na svojem portalu, tek su se rijetki njegovi kolege oglasili u ponekom mediju. Ni glasa od novinarskih udruženja, niti informacije u najvećem broju medija u Srbiji, kao da ovo nije prvorazredna blamaža tzv. reformiranog sudstva i posve nezakonit pritisak na nezavisnost medija, sviđale se nekome E-novine ili ne. Nitko nije reagirao ni iz pravosuđa: tamo se nadležni ionako ponašaju po principu “pljunete nam pod prozor”, tek povremeno kritičare reforme nazovu petom kolonom, zlobnicima koji su povezani s centrima moći ili čak mafijom.
U svakom slučaju, bit će zanimljivo vidjeti 2. prosinca tko se od sudaca krije iza (tradicionalno) nečitkog potpisa, tko je bio dovoljno stručan i dostojan sudske funkcije da prođe reizbor iako ni bazične rokove za podnošenje tužbi “duševnih bolesnika” nije u stanju izračunati.
http://www.novossti.com/2011/11/progoni-novinara-ne-zastarijevaju/
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
DPS i SNS politički prijatelji
Izvor: Beta
Podgorica — Predsednik crnogorske vladajuće DPS Milo Đukanović izrazio zadovoljstvo što je u Podgorici, kako je rekao, ugostio lidera SNS Tomislava Nikolića.
Nikolić je rekao da je „imao čast“ da razgovara s Đukanovićem.
Đukanović je posle susreta s Nikolićem njegovu stranku označio kao „političkog prijatelja“ DPS, ocenivši da je SNS „veoma relevantan politički subjekt“ ne samo u Srbiji, nego i u regionu.
Nikolić je odbacio insinuacije iz novinarskog pitanja – kako može danas da razgovora sa Đukanovićem, o kome je ranije iznosio negativna mišljenja.
„Prošlost postoji, ali prednost dajem budućnosti. Mi ćemo voditi dve države koje treba da sarađuju, a ne da se svađaju“, rekao je Nikolić.
Lider SNS-a Tomislav Nikolić ocenio je u Podgorici da netrpeljivost između nekih političara Crne Gore i Srbije nije razlog da dve države nemaju najtešnju saradnju.
Nikolić je rekao da Crna Gora i Srbija treba da imaju „najbolju saradnju“, a Đukanović da se DPS „iskreno“ zalaže za unapređivanje odnosa dve države.
Prema rečima Nikolića i Crnogorci u Srbiji i Srbi u Crnoj Gori treba da imaju takav status da budu zadovoljni državama u kojima žive.
Nikolić je kazao da za SNS „nije problem“ to što je Crna Gora ranije priznala nezavisnost Kosova.
Lider DPS je rekao da je sa Nikolićem razgovarao i o položaju Srba u Crnoj Gori, pri čemu je ponovio stav da je Crna Gora građanska
država, bez „gradjana prvog i drugog reda“.
Đukanović je nakon susreta sa Tomislavom Nikolićem rekao i da je priča o “sanaderizaciji” u Crnoj Gori izraz političke gluposti onih ljudi koji su “očigledno inferiorni i bez ideja kako ostvariti svoje ciljeve u nameri da promene vlast“.
Foto: http://www.vijesti.me
Foto: http://www.vijesti.me
Nikolić je sa svojim zamenikom Aleksandrom Vučićem posetu Crnoj Gori počeo susretom s rukovodstvom Nove srpske demokratije, opozicione stranke u crnogorskom parlamentu.
Nikolić je na konferenciji za novinare, nakon sastanka sa čelnicima Nove srpske demokratije, rekao da, bez obzira na to ko je na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, dve države moraju biti partneri.
“Za Srbiju nema boljeg partnera od Crne Gore i obratno. Crna Gora je u poslednje vreme zapostavljena u odnosima sa Srbijom, što je nezamislivo, i naše pripreme za vođenje Srbije na potpuno drugi način su inicirale posete susednim državama”, pojasnio je on.
Nikolić je rekao da će pružiti podršku Srbima u Crnoj Gori ukoliko budu želeli da promene svoj status.
“Zašto bi vlast izdvajala Srbe kao manjinu, šta joj smeta da ima dva naroda u Crnoj Gori?”, kazao je Nikolić.
Tokom dana, Nikolić će se, kako je najavljeno, sastati i s rukovodstvom vladajuće Demokratske partije socijalista i s predstavnicima opozicione Socijalističke narodne partije.
Posle razgovora sa predsednikom NSD Andrijom Mandićem, Nikolić je rekao da su Crna Gora i Srbija jedna drugoj nabolji partneri.
Komentarišući to što je Crna Gora priznala nezavisnost Kosova, Nikolić je kazao da su to učinile i 22 članice Evropske unije, ali da sa njima ne treba prekidati saradnju.
Prema rečima Nikolića, SNS se zalaže za prijem Srbije u EU, što je i programsko opredeljenje stranaka u Crnoj Gori.
Upitan zašto se sastaje s predsednikom Demokratske partije socijalista Milom Đukanovićem, čija je partija priznala nezavisnost Kosova, Nikolić je rekao da se odnosi sa Crnom Gorom moraju razvijati.
“Crna Gora vodi svoju politiku, odlučila je da prizna nezavisnost Kosova. To je teško za Srbiju, ali moramo da živimo dalje. Kosovo su priznale i 22 članice Evropske unije, pa treba li da prekinemo i sa njima da razgovaramo”, naveo je Nikolić.
Prema njegovim rečima, razgovori sa DPS-om su bitni zbog problema koje srpski narod ima u Crnoj Gori.
“To je odnos dve najjače stranke u naše dve države i treba da razgovaramo sa njima o problemima koje ima Crna Gora u celini i problemima koje ima srpski narod zahvaljujući tome što ova vlast ponekad uradi nešto što nije u skladu sa normama kojima težimo”, naveo je Nikolić, prenela je crnogorska novinska agencija MINA.
Tomislav Nikolić je podržao prosrpsku opoziciju, smatrajući da zato što predstavlja većinski srpski narod u Crnoj Gori, treba da bude na vlasti.
“Samo sa pozicija vlasti u koaliciji sa drugim strankama mogu ostvariti interese srpskog naroda u Crnoj Gori”, ocenio je Nikolić.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=11&dd=23&nav_category=11&nav_id=559946
LJILJANA SMAJLOVIĆ: GOSPODIN SRBIJA
petak, 25 novembar 2011
Mi znamo šta moramo da uradimo. Jedino ne znamo kako da dobijemo izbore kada to uradimo.
Ova se jetka šala pripisuje luksemburškom premijeru, koji trenutno predsedava Evrogrupom i pripada još ekskluzivnijem klubu od osam ljudi koji upravo drmaju Evropom (takozvana Frankfurtska grupa, u kojoj se, pored Žan-Kloda Junkera, nalaze još i Kristin Lagard, Angela Merkel, Nikola Sarkozi, Mario Dragi, Žoze Manuel Barozo, Herman van Rompej i Oli Ren). Junker je javnosti poznat i kao Mister Evro, iz čega će čitaocu biti jasan kontekst njegove izjave. Odnosila se na lidere svih zemalja EU, gde je kriza samo u proteklih 18 meseci sa vlasti oduvala osam vlada.
I Boris Tadić zna šta mora da uradi kako bi 9. decembra dobio tu toliko željenu kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji, ali ne zna kako da i posle toga ostane Gospodin Srbija. Njegova je dilema, naravno, daleko teža od Sarkozijeve jer je i srpski ulog neuporedivo veći od francuskog. Ako dobije kandidaturu, građani ga možda neće nagraditi, no, ako je ne dobije, sasvim izvesno će ga kazniti. Ali, ako je dobije po cenu gubitka severa Kosova, njegova pobeda može se pokazati kao katastrofalna.
Na tankoj žici, na kojoj Gospodin Srbija već duže vreme uspešno balansira, važnu tačku oslonca nalazi u pet zemalja Evropske unije koje nisu priznale Kosovo. Tih pet „non-recognizers“ pružaju preko potrebno težište tvrdnjama zvaničnog Beograda da priznanje Kosova nikada za Srbiju ne može postati uslovom članstva u Evropskoj uniji, odnosno da naše evropske težnje ni na koji način ne ugrožavaju naš suverenitet nad Kosovom, odnosno makar onaj koji nam garantuje Rezolucija 1244. „Non-rekognajzeri“ daju neki smisao mantri kako „nikada nećemo priznati Kosovo“ iako stalno ispunjavamo sve nove i nove kosovske uslove da bismo se makar za centimetar približili članstvu u Evropskoj uniji.
Zato je bilo utešno pročitati u dobro obaveštenom beogradskom listu „Danas“ da nema bojazni da evropske zemlje koje nisu priznale Kosovo promene takvu politiku, bez obzira na eventualne promene njihovih vlada i bez obzira na pritiske koje trpe zato što ta politika objektivno nanosi političku, ali i ekonomsku štetu Kosovu (primera radi, Priština ne može da koristi kredite Evropske investicione banke).
PREĆUTANI LAJČAK Utoliko je šokantnija vest iz Vašingtona da je direktor EU za Balkan Miroslav Lajčak ovog utorka detaljno na predavanju u Centru za strateške i međunarodne studije (CSIS) objasnio šta će se u Slovačkoj i drugim „non-rekognajzerima“ dešavati nakon uspeha u pregovorima između Prištine i Beograda. (Doduše, uz ogradu da je to samo „lično mišljenje“, ali je to „lično mišljenje“ kao funkcioner EU ipak javno izneo usred Vašingtona.) Slovačka, Grčka, Španija, Rumunija i Kipar „ponovo će razmotriti“ svoje odluke o nepriznavanju Kosova čim dođe do „promene realnosti na terenu“, kazao je Lajčak. A evo kako će ta realnost uskoro izgledati: evo, oni razgovaraju jedni sa drugima, prihvataju dokumente jedni drugih, podržavaju jedni druge u međunarodnim forumima, jedni drugima putuju preko teritorije… Lajčak veruje da će parlamenti ovih zemalja posle toga doneti drugačije odluke o Kosovu. „Eto zašto mi ohrabrujemo njihov međusobni dijalog“, dodao je.
Izjava je nova i zanimljiva, ali se samo uslovno može nazvati vešću, budući da u Beogradu nije objavljena (barem ne u izveštajima „Politike“ i Tanjuga, čiji su dopisnici prisustvovali skupu), no čitalac može na mreži i sam da potraži sajt CSIS, koji je ugostio Lajčaka (evo i linka).
I u tome je, eto, drama sadašnjeg trenutka za ljude koji u ime Srbije, daleko od očiju javnosti i srpskog parlamenta, odlučuju koliko će se Beograd tačno do 9. decembra približiti Evropi. Svaki politički centimetar nosi izvesne rizike, uspehe i poraze. Kažu da je „mekana moć“ Amerike i Evrope, ona koja ne podrazumeva trupe ni bombardere, zapravo njihova sposobnost da postignu željene ishode bez prisile i bez nagrade. Zapad je u stvari u pravu kada podrugljivo odbacuje naše jadikovke da smo ucenjeni i pod pritiskom. Lepo kažu teoretičari „soft power“: razlika između pretnje i obećanja, između prinude i nadoknade, zavisi od ugla posmatranja. Jer kada izazovete porast nečijih očekivanja, on već i izostanak očekivane nadoknade doživljava kao kaznu, dok pretnja da će nagrada izostati ako izostane željeno ponašanje u očima kažnjenika postaje prisila.
USMENI USTUPAK Drugim rečima, niko Beogradu nije držao pištolj na slepoočnici kada je 2008. u konsultacijama sa Briselom odabrao kakvo će pitanje o otcepljenju Kosova postaviti Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Možemo sebi da laskamo da su nam zavrtali ruke da bismo lane odustali od svoje verzije UN rezolucije i umesto nje predložili evroatlantsku, ali smo mi bili ti koji smo je podneli Ujedinjenim nacijama. Ako Beograd sutra dobije status kandidata, to će biti deo komplikovane diplomatske trampe. Kako ovih dana saznajemo, vlast u Srbiji toliko želi da veruje u svoju evropsku perspektivu da je spremna da u naše ime, zdravo za gotovo, kao „ustupak“ prihvati i usmena obećanja koja je druga strana odbila čak i da vidi na parčetu papira. Zahvaljujući „Danasu“, građani Srbije su saznali da u izveštaju Vlade Srbije o pregovorima s Prištinom piše da je, „s obzirom na suprotstavljene stavove dve strane, EU na sebe preuzela obavezu davanja političkih garancija za sprovođenje svih aranžmana u delovima koji, zbog stavova bilo koje od strana, nisu uneti u tekst“.
Nešto slično su Grci upravo pokušali sa Mister Evrom. Antonis Samaras, čija Nova demokratija učestvuje u novoj koalicionoj grčkoj vladi nacionalnog spasa, hteo je da ubedi Žan-Kloda Junkera da je dovoljno njegovo usmeno obećanje da će Grčka strogo da poštuje izuzetno striktne mere štednje kako bi dobila šestu tranšu evropske pomoći. Mister Evro nije hteo ni da čuje za usmene garancije niti za „pismo o namerama“, pa makar i od lidera zemlje članice EU. U četvrtak je stigla vest da je Samaras potpisao to što se od njega tražilo, i što je grčka štampa nazvala „ultimatumom“.
Kao i mnogi drugi političari, Samaras je prvo uradio sve što je mogao, a zatim i ono što je morao. Birači će ga na izborima obavestiti je li platio previsoku cenu. Grčki izbori zakazani su za 19. februar. Srpski još nisu. Koliko košta Mitrovica? Gospodin Srbija to tek treba da saopšti Srbiji.
Nezavisne novine
http://www.standard.rs/ljiljana-smajlovic-gospodin-srbija.html
BEOGRAD 29. 11. 2011
PRESS
KOMENTAR DANA – ĐOKO KESIĆ
Gubitnici
Ovo je vreme iluzija. Predizborna politička kampanja je ambijent za saopštavanje svih političkih obmana u koje će većina Srba poverovati. Obećavaju nam kule i gradove, znamo da je sve to iluzija, ali žarko želimo da im verujemo. Ne zbog nas, nego zbog njih. Sve se ponavlja i sve je već viđeno, kao u čuvenom aforizmu „Oni rade nas, mi radimo vas, u radu je spas“.
Kažu – vratili smo se u devedesete. Ima nešto od tih vremena u koreografiji, leksici, a bogami i beda nas hvata za gušu. S bilborda nas opet gleda Vojislav dr Šešelj. Ispod fotografije piše „Hoćemo Šešelja“. Vuk Drašković je u retorici tog vremena, ista leksika. Socijalisti s kojima je vladao Beogradom pošto je izbacio Đinđića na ulicu, navodno, opet hoće da ga likvidiraju. Loše za sve nas ako je to tačno, samo mi nije jasan motiv navodne pretnje smrću.
Drašković je političar obrnute progresije. Ozbiljni intelektualci u mladosti bivaju levičari, što je Vuk upražnjavao kao komunista, a u poznijim godinama postaju desničari. Naš Vuk ne menja dlaku, sad je u predvorju mundijalizma, ali u epskom pretkosovskom ciklusu. Kao da mu svi delovi tela nisu isto godište, farba bradu u sedo, a kosa mu tamna s italijanskom modnom linijom.
Podrazumeva se da će naša politička elita učiniti sve da se opet dočepa vlasti. Vuk Drašković nije izuzetak. A Dinkić je otvorio sve ratne breše. On je dosledan sopstvenom maniru: baca drvlje i kamenje na još važeće koalicione partnere. Posle tri godine, setio se da mu ni premijer ni Vlada nisu bili ni za šta.
Podsećam, da se ne zaboravi da je ambiciozni Mlađan učestvovao u kreaciji ekonomske politike po principu zatvori četiri državne banke pa osnuj jednu privatnu, otvori granice bez carine za robu iz EU pa uništi domaću privredu i tako obogati do besvesti određen broj tajkuna. Prodaj „Sartid“ i pola Smedereva za sitne pare i oprosti im dug od milijardu i nešto dolara, pa im još daj i povlašćenu cenu struje na deset godina…
Ponavljam, ovo je vreme iluzija. I Vuk Jeremić je ostvario svoje dečačke snove. Dozvolili su mu s najviše državne instance da potrči za teniskom lopticom. Svi koji budu trčali ne za lopticom, nego za izbornom pobedom, u suštini trčaće za iluzijom. Ko pobedi – izgubiće. Srbija ulazi u direktnu nemaštinu. Privreda uništena, zemlja zadužena do guše i bez ozbiljnog međunarodnog političkog i ekonomskog kredibiliteta… Ko osvoji vlast u praznoj kući, ako ima bar malo društvene odgovornosti, abdiciraće posle tri dana.
Ako ima?
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/189602/Gubitnici.html
Fasadna demokratija: ima li izlaza?
Vladimir Pavićević
„Nemačka država je republika, a ko u to sumnja dobiće po glavi!“, napisao je Alfred Deblin u čuvenom romanu Berlin-Aleksanderplaz, koji je oslikavao mračnu i bednu pozadinu Vajmarske republike neposredno pred dolazak nacista na vlast. I danas, kao i tada, raskorak između normativnog i stvarnog ostaje suštinski problem uspostavljanja liberalnog demokratskog poretka. Naime, ako je suditi po ustavnom uređenju i pratećim zakonima, Srbija je demokratska država. Međutim, zagrebe li se samo malo ispod površine ove fasadne demokratije, teško je oteti se utisku da je uprava države oligarhijska, sastavljena od imućnih tajkuna i ka biznisu usmerenih političara, uglavnom šefova političkih stranaka i njima najbližih. Spoj prve i druge grupe obezbeđuje preduslove za nastanak oligarhije, vlasti malenog kruga imućnih. Ova ocena karaktera jednog političkog poretka nije nova, korišćena je još pre dva ipo milenijuma za opis oblika vladavine u pojedinim grčkim polisima.
Ono što Srbiju u ovom opisu ipak čini posebnom jeste očigledna namera nekolicine moćnih da ovakav sistem trajno osiguraju institucionalnim i zakonskim mehanizmima kojima se stvara privid postojanja demokratije, koji se samo fingira simuliranjem određenih formi demokratskog delanja, dok sadržinu politike po svojoj volji stvaraju oligarsi. Ovom interesu podređeno je i institucionalno komponovanje srpske fasadne demokratije. Pokušaću da ilustrujem ovu tezu uvidom u karakter i efekte Zakona o izboru narodnih poslanika za Skupštinu Republike Srbije i Zakona o političkim strankama.
Zakonom o izboru narodnih poslanika predviđeno je da se poslanici biraju u Srbiji kao jednoj izbornoj jedinici, nakon čega se mandati raspoređuju srazmerno broju osvojenih glasova, i to sistemom najvećeg količnika. Zagovornici modela da cela država treba da bude jedna izborna jedinica uglavnom smatraju da se time u najvećoj mogućoj meri preslikava volja građana, i to za čisti demokratski sistem zaista važi. Nasuprot tome, u formi fasadne demokratije koju imamo u Srbiji danas, ovakav sistem izbora narodnih poslanika upravo pospešuje sistem vladavine oligarha. Svoj udeo u vlasti oni obezbeđuju na prilično jednostavan način – usmeravajući deo svog imetka ka šefovima političkih stranaka kako bi u pretpostavljenom četvorogodišnjem periodu funkcionisanja vlasti svi političari bili uvezani u interesnu mrežu. Budući da je sticanje bogatstva svrha politike u Srbiji, nije teško zamisliti kako ovaj sistem svim zainteresovanim stranama obezbeđuje upravo ono što žele. Šefu stranke ostaje da obezbedi kontrоlu nad svim poslanicima koji su u njegovoj kvoti. Tako smo, otkako je mišljenjem Ustavnog suda i definitivno potvrđeno da mandat pripada poslaniku, a ne njegovoj stranci, bili svedoci upotrebe različitih mehanizama derogiranja poslaničke autonomije – od uterivanja straha u kosti pretnjama i prikupljanja kompromitujućeg materijala, do kolektivnih zaklinjanja na vernost poslaničkih grupa pred crkvenim oltarom.
U cilju zaokruživanja ovog nakaradnog sistema, u 2009. godini je usvojen i Zakon o političkim strankama. Zakonom je predviđeno da je za osnivanje političke stranke potrebno 10.000 potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije, umesto 100 takvih potpisa kako je bilo predviđeno ranijim zakonom. Argument predlagača bio je da treba smanjiti broj političkih stranaka, kako bi se u ovu sferu uveo red. Ostavimo sada po strani pitanje ustavnosti ovog zakona i legitimnosti odluke kojom se sužava nivo prava koji je predviđen ustavom i zamislimo se nad sledećim.
Da bi politička stranka mogla da bude upisana u registar, koje inače vodi ministarstvo nadležno za upravu, neophodno je podneti prijavu za upis u registar koja, između ostalih stvari, sadrži overe svih 10.000 potpisa i potvrde o upisu svih 10.000 potpisnika osnivača u birački spisak. Overa svakog potpisa se plaća, kao i dobijanje potvrde o upisu u birački spisak. Kada se izračunaju samo troškovi overe potpisa i potvrda koje je potrebno pribaviti za svakog punoletnog i poslovno sposobnog građanina Srbije koji želi da učestvuje u osnivanju političke stranke, dobija se iznos od najmanje 50.000 evra. U siromašnoj zemlji, u kojoj su političari decenijama delali tako da erodiraju poverenje u sistem i namere upravljačke elite, i u kojoj se neopisivo često kao građani susrećemo sa raznim prevarama, lako je zamisliti da među građanima postoji izražena sumnja u svaki zahtev da finansijski pomognu ideju za formiranje nove političke stranke. Otuda onima koji nemaju 50.000 evra (ovde nam pomaže Konfučijeva misao da je u državi u kojoj vlada haos sramota biti bogataš), a žele da sa bave politikom, ostaje da se jave svom imućnom prijatelju koji će obezbediti ulaznicu za klub i time i pre rođenja sahraniti bilo kakav pokušaj promene trulog sistema.
Očigledno je, dakle, da se u Srbiji pravo na političko organizovanje svelo na plaćanje ulaznice za sam pokušaj da se uđe u klub. Važno je naglasiti da je to pokušaj, budući da rešenje o upisu stranke u registar donosi ministarstvo, a ako ministarstvo odbaci prijavu za upis, može se pokrenuti upravni spor. Zakonska rešenja o ulozi ministarstva u proceni papira koji se podnose ostavljaju mu ogromnu mogućnost arbitrarnog odlučivanja i odugovlačenja postupka, što u krajnjem vodi ka upravnom sporu. A time se, umesto prilike da koriste svoje ustavno pravo na političko organizovanje, građani zainteresovani za drugačiju politiku sapliću u svakoj mogućoj prilici.
Nema sumnje da sve parlamentarne političke stranke u Srbiji čine deo ove pokvarene vladavine, ali je jednako očigledno da nije izborni sistem proizveo takvu vladavinu, već su oligarsi osmislili najbolji način da formu demokratije u vidu izbornog zakonodavstva i načina formiranja političkih stranaka prilagode sistemu koji su stvorili. Da je stvar baš takva bilo je naročito jasno nakon propasti ideje o novom zakonu o izboru narodnih poslanika, za koji se tvrdilo da se priprema tokom 2009. godine i koji je trebalo da uvede značajne promene izbornog zakonodavstva, pre svega kada je reč o broju izbornih jedinica, pa i unošenju izvesnih elemenata većinskog sistema u proporcionalni, koji bi u osnovi bio očuvan. Najava ovog predloga zakona smestila je sve stranke u jedinstveni front protiv promena, jer bi to za političku i tajkunsku oligarhiju bilo ravno udaru cunamija.
Imajući u vidu navedeno, postaje jasnije zašto nijedan tzv. reformski zahvat u poslednjih osam godina nije doveden do kraja. Mantra o nedostatku političke volje u sebi krije veliku snagu zamršenih interesa usmerenih ka očuvanju srpske fasadne demokratije, u kojoj se reformom pravosuđa naziva puka zamena igrača u sudstvu i tužilaštvu, reformom sistema informisanja naziva proces potpunog zatvaranja medijske sfere, a suština ekonomske tranzicije svodi na proces dalje tajkunizacije. Nije taj sistem samo nakaradan i nemoralan, već i politički kratkovid. Ne ostavlja prostora za institucionalno iskazivanje nezadovoljstva, tera ljude na ulicu, a jedini razlog zbog kojeg na njoj nisu je u tome što ih istovremeno depolitizuje, gura u očajanje i uverava da ne može biti drugačije. Nije stoga ni čudo što toliko dobronamernih ljudi u susret izborima 2012. najavljuje svoj revolt ubacivanjem praznog ili belog listića. Moje je mišljenje, međutim, da bi naši prazni listići predstavljali i konačnu pobedu fasadne demokratije. Građanima koji se pitaju ima li nam izlaza, ostaje da razmišljaju o alternativi. Za mene nema dileme da prazni listić nije alternativa, to je domišljatost lucidnih. Previše čista za ovaj glib.
Peščanik.net, 28.11.2011.
http://pescanik.net/2011/11/fasadna-demokratija-ima-li-izlaza/
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
BRANIMIR MARKOVIĆ: USPRAVNA SRBIJA ILI ZAŠTO BI NA GLASAČKIM LISTIĆIMA TREBALO NACRTATI POLNI ORGAN
sreda, 07 decembar 2011
Da li drukčije može da se izrazi jasan stav da je vlast nelegitimna? I da se radi o tome da se, umesto Kurte ili Murte, promeni poredak
„Uz Maršala Tita, junačkoga sina,
Nas neće ni PAKAO smest’“
“U Titovo vreme je bilo najbolje (…)
onda je bio red u zemlji, poštovali
su se zakoni, ljudi su u mnogo
većoj meri imali jednake šanse za
uspeh.“
Mlađan Dinkić, homo Titus
Poplavi „podelističkih“ teorija Srba i o Srbima (prva i druga, etatisti i mondijalisti, patriote i izdajnici…) slobodan sam u cilju zabavljanja cenjenog publikuma naše blogosfere dati svoj prilog. Evo šta me inspirisalo.
Proletost sam, kao i lane, naivno došetao na godišnju umetničku manifestaciju „Mikser“ u silosima Žitomlina u mom komšiluku očekujući ono što sam zatekao lane – puno različitih eksponata i događaja, mada su sa malih ekrana Tijanićevi propagandisti upozoravali da „neće biti k’o i lane“, već da je „sve isto samo njega nema“. (Podgrejavanje kulta Tita i „zlatnog doba“ u punom je zamahu, sve je manje živih svedoka kako je ustvari bilo, a sve više klinaca naviklih i na gora zaglupljivanja. Gotovo da je mrtva trka između propagandista „patriotskog“ sektora sa kultom njihove francuske sobarice Slobodana Miloševića – jedini nevin, svi ostali su krivi, uglavnom njemu direktno podređeni najbliži saradnici i bračni drugovi – i propagandista veselog diktatora nakon rekonkviste, uglavnom biološke dece njegovih konkvistadora posle Petog oktobra.)
Kad ono u silosima „originalan“ koncept – Tito i njegovo zlatno doba u očima mladih umetnika eks-SFRJ. Dovoljno da se odmah okreneš ili da tražiš od šofera crnu kesu. No iskusnog mene „neće ni pakao smest“, odavno sam uočio za odgovorne drugove nezgodnu osobinu svake umetnosti, pa i (ili pre pogotovo) one najgore – da isijava istinu koja obično prevazilazi percepciju i stavove samih umetnika. Umetnost je, izgleda, ipak od Boga, a ne od Gospodara laži. Tako i bi i ovog puta.
Na zadatak da se izrazi laž – „poluistina o pola događaja (plava zvezda se uvek prećuti [i])“ – mladi umetnici odgovorili su prikazom tačno onog što bi bila SFRJ bez prećutanog ključnog događaja koji čini suštinu jugonostaligičarske privlačnosti – ulaska u NATO pakt i tovarenja američkim milijardama i njihovom gotovo isključivo reprezentativnom kulturom (bez smeća koje čini 99 odsto produkcija filmskih, muzičkih i ostalih) kao najsuptilnijim i naučinkovitijim sredstvom propagande. U silosima je prikazano sivilo, očaj i beznađe nimalo šarenije od zemalja Čaušeskua, Hruščova, Envera Hodže (nije čudo što je danas najšareniji grad na svetu Tirana), Ho Ši Mina i ostalih sa tabli sa nazivima ulica Novog Beograda. To „dijalektičko jedinstvo“ potpunog odsustva i prisustva svih boja dominara među eksponatima neznavene dečice „iz regiona“ – odličan 5 – baš tako bi bilo, a njih nisu učili da je bilo i „ono“.
PARADOKS TITOISTA Titoisti, veličajući svog idola, moraju da prećute banalan uzrok njegove uspešnosti – što je i kako je plebsu obezbedio stanove, kola, letovanja i hleba i igara u izobilju) prvenstveno iz ličnih razloga da bi sebi i drugima prikrili sopstvenu budalaštinu, uzaludnost i licemerje, a sebi pridali važnost. Kao da su „izvršili reviziju“ Engelsove kritike Fojerbaha koji je „sa prljavom vodom izbacio i dete“– oni iz korita izbacuju samo (ovo) dete.
Paradoks i tragikomedija titoista je u tome što je ovde široko pristupačna američka reprezentativna kultura (džez, kasnije rok, film, konceptualna umetnosti i sl.) – u prosečnim državama, recimo baš u SAD, dostupna samo eliti – poput bisera među svinjama, prošla mimo njih, ali ne i mimo dece elite kojoj su se se klanjali. Bez američke dece komunizma, kao što su Marina Abramović (kći narodnog heroja), Milan Mladenovića (sin oficira JNA), Ljubiša Ristić (sin generala), džezera, rokera do Via Talas (ćerke tadašnjeg formalnog poglavara države), za koje vaspitavani na Pavlu Korčaginu nisu ni znali, SFRJ bi bila ono što je suštinski bila čim izađeš iz centra metropola – niz scena jada i blata iz filmova crnog talasa. Uzgred, stav da revolucija jede sopstvenu decu, izrečen u simboličkom značenju, nekim moćnicima se obio o glavu u sasvim doslovnom „biološkom“ smislu.
Patriciji Joviusa Kapusa („kakvi komunisti, mi smo, bre, Rimljani“) nesebično su, za razliku od današnjih žutih amatera, tovarili drobove plebsa krmetinom i ostalom bravetinom, pogotovo za vreme paganskih rituala u vreme glavnih hrišćanskih postova (29. novembra, 31. januara i 1. maja, kad su tradicionalno, poput antičkih predaka, noću uz vatre žrtvovali bika). A njihove mozgove tovarili su sa dve vrste subkultura:
a) Džumbarika-džumba-džira-taj-tavrlje-vr-tavrlje Veselog „večeta“ i a-ha-komentara Radio-Beograda, nukleusa današnje „patriotske svesti“; i
b) Glamuroznog ćibu-ćiba-bling-blinge-blinge–bling-luva-luva-le-zumba-zumba-bakalar-trla-baba-lan Opatijskog festivala, izvorišta današnjeg „evropejstva“, pa je nagomilani holesterol u mozgu učinio svoje. Prethodnica (avangarda) MTV/PINKa, nema šta. Za njih – (kmetove, raju – bila je predviđena arimanska filozofija „u se na se i poda se“, a joge, meditacije i više sfere bile su za plemstvo (generalsku i ostalu decu Dedinja, Vračara, Zereka ili ulice Vase Stajića).
U silosima je, osim dečice, izlagala i najreprezentativniji pomenuti primerak generalske dece – elite i danas vladajućeg vojnog staleža – koja je srpski narod proslavila (bez ironije) više od svih partizana u istoriji. I to baš video-radom „Heroj“, posvećenom svom ocu, zaboravljenom narodnom heroju. Veličina Marine Abramović je u tome što je jasna i doslovna i – iskrena do samoranjavanja, kao kad u performasnu, odevena samo u kapu titovku, na sopstveni trbuh nožem ureže naopaku, naravno, krvavu petokraku. Postoji li jasnija i doslovnija poruka?
Trebalo bi da i svakom tupanu bude jasno, ali titoisti ne govore tim jezikom. Oni slike percipiraju alegorijski, a tekst pseudosimbolično praznoslovno, nikad doslovno. Po praznoslovlju, a ne po samom sadržaju izgovorenog ili napisanog, ih je ustvari najlakše detektovati. Bukvalno shvataju samo viceve i navijačke pesme („…proći ćeš k’o Ću-ru-vi-ja“ ili „ubij se Bori-se-ee“, npr.), ta „planirana ubistva“ i „terorističke akte“ u najavi.
STALEŠKE RAZLIKE Nije slučajno što su ovi sledbenici neofeudalne imperijalne ideologije, dominantne u 20. veku, u estetskoj percepciji zaostali baš u alegorijskom rokokou, dobu pred sam krah omiljenog im feudalizma, kad se znalo ko je ko, kad se staleška nejednakost osećala čak i čulom mirisa. Napuderisano i namirisano plemstvo koje se ne kupa iz ideoloških ubeđenja drukčije miriše/smrdi od trećeg staleža, koji mora da se kupa, osim iz zdravstvenih razloga, i zato što nema para za (a možda iz ideoloških razloga i mrzi) mirise.
Staleška nejednakost – to je ono kad, recimo, niže pozicioniran član višeg staleža ili samo uvlakač naredi automehaničaru da se ne zajebava i dobro popravi povereni mu auto jer pripada „rukovodiocu“, što je impliciralo da auto radnika, čija je popravka plaćena istim parama, ne mora tako dobro da popravi. U zemlji u kojoj je treći stalež u tri navrata (šestog 1988, petog oktobra 2000. godine i devetog marta 1991) obmanut da je izvršio svoju revoluciju, biografije i rodoslovi visokih i srednjih dužnosnika belodano pokazuju da je poredak netaknut. Njihova kompatibilnost sa poretkom nove faze feudalizma (mekom imperijom EU) ne bi smela da bude tako teško shvatljiva, kao ni produžetak nepodobnosti „nacionalnih elemenata“.
Da se Vlasi – u srednjem veku pokoreni romanizovani starosedeoci, današnji treći stalež – ne dosete, služe tajtavrlje titoisti, zvani antititoisti. Naime, u ovom u suštini tribalnom krvnom poretku trebalo bi zavesti i primiriti većinu ne-plave krvi, one čiji tate nisu partizani, komunisti i rukovodioci. Samo ime govori da antititoisti nisu autentična subkultura, već antipod suparnika koji ustvari kreiraju oba identiteta. Objašnjeno na najčešćem i najizanđalijem primeru – partizani su čistunci i u higijenskom i u etičkom smislu, četnici su masni, prljavi i kolju ljude tupim nožem; partizani izbrijani, četnici bradati i vašljivi; partizani širokih svetonazora, četnici samodovoljni; partizani vole bratstvo i jedinstvo, četnici mrze Hrvate, muslimane i, po istim načelima zakonomerno, sve više sunarodnika raznih anti-nepodobnih regionalnih i kulturoloških identiteta srpskog naroda …
Vremenom izumiru poslednji čiče koji se sećaju kako su izgledali pravi četnici, pa imidž četnika (za)živi zauvek. Veći uspeh režimske ideologije je što su odvraćanjem ubedili većinu omladine – one koja ponosno viče „Nož, žica, Srebrenica“ – da je taj karikaturalni antiidentitet uzoran, autentičan i tradicionalan, nego što su oformili šačicu estradnog podmlatka vojnika partije po raznim NVO i strankama. Pre će biti da je uloga njihovog podmlatka da budu strašila za ptice, koja svojim perverzno slugeranjskim stavovima prosto uteruju normalne, koji nose tradicionalni srpski „gen prkosa“, u naručje one kobajagi druge antiideologije, time ih trajno pacifikujući.
Iako eksplicitno sadržajno i vrednosno sasvim suprotne, obe subkulture odaje baš ta zajednička im alegorijska estetika i patetično praznoslovni izraz. Ove podaničke amerikanizovane estradne subkulture – jedni u MTV pseudotehno fazonu, drugi više kao deo pokreta world music, falsifikata autentičnosti –
naravno, nisu projektovane da budu delatne i efikasne. Odluke se, zna se, donose „gore“. Rešavanje nekog konkretnog problema je tabu, koji im nikad ne pada na pamet, tako su vaspitavani već pola veka. Vojnici partije sa mejnstrim medija i glasila poput Peščanika i E- novina mlate novu varijantu marksističkog „istorijskog determinizma“, danas zvanog „Evropa nema alternativu“ i pripadajuće im „revoluciju koja teče“, unedogled, u večnom „horizontu budućnosti“, na kome je datum ulaska u EU, i sve se to zove „izgradnja demokratskog društva je proces“. Za to vreme po „patriotskim“ sajtovima postojano blagolagoljivo podržavaju ili otrovno napadaju u udobnosti svojih troseda razne svršene činove pred koje su dovedeni, lišeni i „natruha“ ideje sopstvenog subjektiviteta, a istovremeno samozaljubljeno ubeđeni u značaj svog aktivizma u podržavanju i idolopoklonstvu projektovanim (ne od njih naravno) novim i starim vođama, koji se „iznenada pojavljuju“ ili su još od Titovog vakta nezamenjivi. Ali više od svega vole da se dirigovano „od gore“ svađaju međusobno.
NELEGITIMNO JE Danas je aktuelno međusobno pljuvanje idolopoklonika zlatoustog, ali osvedočeno nesposobnog ili čak projektovano štetočinskog „legaliste“, koji je samovoljno odbacio prevratničke zahteve petokotobarskih demonstranata (mislim na pošten svet, ne na kursadžije iz Pešte), potpisnika befela o strahovladi i nekažnjivosti vojnika NATO pakta na teritoriji Srbije, isporučioca najviše Srba u Hag i ustavotvorca trenutno najretrogardnijeg ustava na planeti, protiv bezidejnog i epigonskog – juče Miloševiću, danas Tadiću – lidera i protiv junoša, prepisivača obojice, koji se „iznenada pojavljuju…“ i još više su anonimni nego Dragan Đilas 10. marta i Otporaši including dvojica Čeda u doba uličnih protesta. Još jedni kojima bi ponovo trebalo da damo poverenje na „keve mi“.
Zato je indikativno što su svi svi svi složno graknuli na ideju nevažećih listića, znate ono da se nacrta, recimo, polni organ u erekciji na glasačkom listiću kao zajednički stav slobodnih građana (pokret pod radnim naslovom „Uspravna Srbija“) o legitimnosti izbora i tako izabrane vlasti. Rečeni Đilas je grmeo preko svojih brojnih medija jedino na tu opciju, dakle jedino se nje plaši. U Srbiji, naime, ne postoje samo te svinje pred koje su bačeni biseri, postoje i ljudi koji su ozbiljno shvatili, sačuvali i usvojili tekovine demokratske civilizacije i kulture slobodnog sveta, u kome je Srbija bila među prvima, od Karađorđevog ustanka do 1941. To su, recimo, deca seljaka koji su sačuvali pravu tradicionalnu kulturu, način života i mudrost opstanka, gradskih džezera kojima su očevi današnjih evropejaca sekli kosu mašinicom zbog Tarzan frizure i balon mantila, i rokera sa igranki na Zvezdinom.
Vlast posle izbora na kojim je Milošević dobio mandat i sa ulica Kosova Polja, Novog Sada i Podgorice i iz glasačkih kutija da odbaci komunistički poredak i Jugoslaviju, konstituiše nacionalnu državu (ukidanje pokrajina kao relikta sovjetskog sistema se podrazumevalo) nazvanu Srbija, a odmah je činio sve suprotno – nelegitimna je.
Vlast posle izbora na kojim je Koštunica, zajedno sa Đinđićem, dobio mandat i sa ulica i iz glasačkih kutija da odbaci komunistički poredak i Jugoslaviju, konstituiše nacionalnu državu i demokratski poredak (ukidanje pokrajina kao relikta sovjetskog sistema se podrazumevalo) a odmah je „legalistički“ činio sve suprotno – nelegitimna je.
Vlast nakon izbora kad je Koštunica ponovo dobio mandat da odbaci komunistički poredak i Jugoslaviju, konstituiše nacionalnu državu (ukidanje pokrajina kao relikta sovjetskog sistema se podrazumevalo), a odmah je „ustavotvorno“ učinio sve suprotno – nelegitimna je.
Vlast koju je na izborima osvojila Koalicija za evropsku Srbiju glasovima glasača SPS, PUPS a i Palmine družine, koji su se u predizbornoj kampanji zalagali za sasvim suprotno, dakle obmanuli su sopstvene birače, od starta je – nelegitimna.
Da li može (drukčije) da se glasa za ništa jer postojeće opcije ne nude doslovno baš ništa, a da se ipak glasa, tj. jasno demonstrira privrženost demokratskom poretku i statusu slobodnih građana, izborenim pre više od dva milenijuma (3. godina nove ere)? Da li drukčije može da se izrazi jasan stav da je vlast nelegitimna? I da se radi o tome da se, umesto Kurte ili Murte, promeni poredak.
__________
Napomene:
[i] http://branali.blogspot.com/2011/05/blog-post.html#!/2011/05/blog-post.html
http://www.standard.rs/branimir-markovic-uspravna-srbija-ili-zasto-bi-na-glasackim-listicima-trebalo-nacrtati-polni-organ.html
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
27.03.2012.
Saša Radulović
DS i kazna
Ja sam bivši glasač DS. Na svim izborima do sada. Na svim nivoima. Glasao sam za DS zato što su u trenutku izbora bili najbolja stranka po mom sudu za mene, moju porodicu, moj grad i moju državu. A onda su se desile poslednje četiri godine.
Te četiri godine su do srži ogolile potpunu posvećenost ove interesne grupe izgradnji savršene partokratije, urušavanju svih oblika kontrole i nezavisnih institucija sistema, održanja na vlasti uz benefit nekontrolisane korupcije. To naravno ne znači da pojedinci u toj stranci nisu pristojni ljudi.
Ne zaboravljam njihove satelite juniore naravno i saborce u poslednje četiri godine. Ali za njih nisam glasao, niti ću. Tako da mi oni nisu glavni krivci.
Ja greške opraštam, ali nameru nikako. Ne opraštam nedostatak volje i truda. Ne opraštam nedostatak sluha. Da navedem samo neke stvari, počevši od najgore:
1. Reforma pravosuđa – najgora stvar koja se desila u Srbiji od ubistva premijera
2. Sistematsko urušavanje svih nezavisnih institucija sistema.
3. Objedinjavanje zakonodavne, izvršne, sudske i medijske vlasti u jednu, partijsku
4. Verica Barać – sram vas bilo u svakom pogledu
5. Korupcija kao sistem
6. Odsustvo bilo kakvih suštinskih reformi: poreske, penzione, zdravstva, obrazovanja, državne uprave, pravosuđa
7. Zacrnjen ugovor sa Fijatom kao simbol netransparentnosti, neodgovornosti i bahatosti
8. Suluda perpetuum mobile ekonomska politika koja nas je koštala 250.000 radnih mesta. Dok smo skupo kupovali radna mesta na tuce, gubili smo ih besplatno na hiljadu.
9. Nazovi decentralizacija koja uništava mogućnost istinske decentralizacije
10. Borba za netransparentnost do poslednjeg daha
11. Nestručni i neiskusni ljudi na svim nivoima, ministri i državni sekretari u mladosti, bez ikakvog kredibilteta, sa majstorima lutakrima u senci
12. Premijer bez energije, bez ideje, bez kompasa
I možda su se deca jednog potpredsednika DS-a probudila u gradu u zemlji koja je postala kandidat za člana, moja su se deca probudila u istom gradu u zemlji koja je korumpirana do guše, sa urušenim institucijama sistema, bez nade i prilika za mlade ljude. Zaslugom stranke čiji je potpredsednik.
Očekivao sam promene u stranci. Očekivao sam da će shvatiti koliko su uprskali i koliko su njihovi glasači ljuti i da će reći:
„Jeste, kriv sam, jeo sam g…a, (baš tim rečima, bez moljenja), jeo sam g…a, radio sam to i to, jer sam bio slep pored očiju“
Nisu se desile. Umesto ovoga, pokušavaju da me ubede da smo svi mi slepi pored očiju. Kriva je kriza. Kriv je MMF. Kriv je guverner. Kriva je opozicija. Krivi smo mi kao narod.
Oni sada imaju plan. I DS i junior. Onom drugom junioru i ne treba. On je lep takav kakav je. Plan kako da nam bude bolje. Da zapošljavanje krene. Da porodična preduzeća krenu. Da poljoprivreda krene. Da ukinu partijska zapošljavanja. Pretpostavljam da su četiri godine razmišljali, dumali, pa razmišljali, i prikazao im se plan. Sada će Fijat da donese 1.5 milijardi evra izvoza i da eliminiše spoljnotrgovinski deficit. Sa svih 1000 zaposlenih će toliku novu vrednost da stvore? Motor way do Arilja. Subvencija od 10.000 evra za radno mesto se vraća za 3 meseca? Da li ste vi j…e normalni?
Ja imam samo jednu ideju za ove izbore: kazniti DS. Kao i svaka druga kazna u društvu, recimo kazna za prevaru, njena svrha je dvojaka: da pruži satisfakciju oštećenom, ali mnogo važnije, da pošalje poruku svima drugima da prevara neće proći nekažnjeno. Bez kazne, i svi drugi će misliti da mogu i oni ovako.
Verica Barać je volela da kaže: možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš.
Došlo do kraja. Moja kazna je možda blaga. Ali i jedina koju imam. Moj glas. Postoje tri opcije kažnjavanja:
1. glasati za nekoga drugog
2. izaći na izbore i na listiću napisati Verica Barać
3. ne izaći na izbore
Za kaznu 1. nemam za koga iako ona najdirektnije kažnjava i DS i juniore. Stomak mi je još uvek rovit. Kada bi ovi drugi rekli: „Jeste, kriv sam …“ možda bi stomak i svario. Međutim, bez obzira na to, pokušaj DS-a da me uplaši crnim Tomom i još crnjim Vučićem, više ne pije vodu. Izaziva upravo kontra efekat. A i njima dvojici je neko izgleda objasnio da ne treba da se upuštaju u sramotnu kampanju DS-a i da ostanu u tzv. message box-u: It’s the economy stupid. Za njih mi je dovoljno da vide da postoji kazna i da ih bude strah od kazne.
Asocijacija malih i srednjih preduzeća sa kojom radim je odabrala SNS. Sa njima potpisala sporazum. Prihvatili su važne delove poreske reforme: veliko smanjenje nameta na rad. Ona je preduslov opstanka malih i srednjih preduzeća. Ja još uvek ne mogu. Ali ih ne krivim. Četiri godine su pokušavali. Četiri godine su ih vozali. Od večitog Rasime spasi me do ostalih ministara.
Isto važi i za druge moje prijatelje koji su odabrali LDP. LDP je učestvovao u reformi pravosuđa. A nisu rekli: „Jeste, kriv sam…“. A imaju i problem sa tim što im se priključila jedna stranka Bugara. U mojoj porodici kažu: „Sine, kada vidiš na koju će stranu Bugari, ti na suprotnu stranu, Nećeš pogrešiti“.
VAŽNO – Šalim se naravno. Nemam ništa protiv Bugara. Imam u porodici Bugara i imam prijatelje Bugare. A i oni se zezaju sa nama, pa k’o rekoh da im ovom prilikom vratim. Prepoznaće se.
Što se mene tiče, sve, samo ne DS. Dobro, nije baš sve. Recimo neobavešteni ili pobednik. Ali skoro sve.
Kazna 2. kažnjava DS, izgubili su glas, ali kažnjava i juniore jer im podiže nivo cenzusa. A bilo bi izuzetno dobro da barem jedan junior bude strašno kažnjen i ne pređe cenzus. Ovaj izbor kazne vodi računa o mom stomaku.
Kazna 3. kažnjava DS, ali ne i juniore, tako da nije dovoljna.
Ja ovako. Ja sam odlučio da ove izbore posvetim kazni ove katastrofalne vlasti. Ne ponovila nam se. A vi naravno po vašoj savesti.
http://blog.b92.net/text/19972/DS-i-kazna/
Budućnost jedne odgovornosti
Mladen Milanović
Šestog maja će deca genocida, opsade, košarke i bombi prvi put ubaciti svoj glas u kutiju. Ja sam jedno od njih.
Verovali ili ne, moje prvo sećanje iz detinjstva je slika Diktatora i Njegovog cveta u kosi, kako mašu pomahnitaloj publici sa avionskih stepenica. Imao sam 4 godine.
Nisam voleo da idem u obdanište, više sam voleo da se igram sam. I tako su me roditelji ispisali iz obdaništa i ostavljali samog kod kuće, gde sam po ceo dan gledao propagandu RTS-a čekajući da počnu crtaći. Svakodnevno sam gledao Koncert u podne, pa dogodovštine Popaja i Badže. Bio sam ispred televizora od kad se probudim do 15.15, kada su se roditelji vraćali sa posla. Propagandno i režimski ulepšano detinjstvo.
Rođen sam kao pripadnik poslednje generacije SFRJ.
U toku moje prve 4 godine, život je bio podređen inflaciji, a Sarajevo je bilo pod opsadom.
Imao sam 5 godina kad je ubijeno više od 8000 ljudi u Srebrenici, jer im se prezimena nisu završavala na -ić.
Imao sam 7 i po godina, bila je sreda i na likovnom smo crtali poučnu priču o Dedi i repi – o tome kako sloga pomaže pojedincu. Ne znam da li je učitelj bio vidovit, ali te večeri su počele da padaju bombe. Rastao sam u ambijentu haosa i propagande.
Kada je trebalo da napunim 8 godina, celog dana nije bilo struje. Rođendan sam slavio u mraku. Bombe su i dalje padale.
Jedne večeri, otac je sav uzbuđen upao u stan i rekao da je Sloba izgubio, meni se spavalo.
Kad sam imao 9, igrao sam fudbal sa decom iz kraja, a kad sam se vratio kući, gorela je skupština.
Dve hiljadite godine sam dobio prvi kompjuter i svog prvog predsednika.
Kad sam imao 12, dok sam se igrao na računaru i sanjao da jednog dana postanem arhitekta, ubili su Premijera. Nisam znao zašto je majka plakala.
Sa 13 godina su me nastavnici u osnovnoj školi izvodili na ulicu da sa drugom decom kličem Kosovu, iako nikad nisam bio tamo i nikad nisam razmišljao o njemu.
Kad sam imao 15, Diktator je umro, majka je opet plakala jer „ne samo što je uništio državu, već je uništio i svoju porodicu“.
Plivajući kroz more političkih afera i socijalne nestabilnosti, u junu punim 21 godinu i prvi put ću glasati na izborima. Za koga ili za šta?
Za ovih 21 godinu sa političke scene su otišli samo oni koji su umrli. A i oni su se ideološki reinkarnirali u svoje pulene. Politička scena u Srbiji je ista kao ona iz doba opsade mog detinjstva.
Za to nije kriva samo populistička vlast i populistička opozicija. Nije kriva politička elita – kriv je narod Srbije. Većina građana Srbije je za Evropsku uniju. Većina građana Srbije je takođe bila protiv hapšenja Ratka Mladića. Iz ovih podataka mogu da zaključim samo to da je ideja Evropske unije, na kojoj je građena pobeda vladajuće koalicije (koja opet ima najviše šansi da pobedi na izborima), u stvari pogrešno konstruisana. Evropska unija je u svest našeg naroda propagirana kao poljana blagostanja. A ona ne treba da nam bude bitna zbog nje, nego zbog nas.
Ne uslovljava nas Evropska unija, nego valjda mi uslovljavamo sebe, jer želimo da nam bude bolje. Ako želiš da budeš dobar bek, moraš da znaš da centriraš, inače nećeš igrati u prvom timu. Dakle, ne treba da krivimo Evropsku uniju za naše greške, niti zato što nam postavlja uslove – mi želimo u Evropsku uniju zbog nas.
Ako sadiš maline, trudi se da budeš najbolji malinar na svetu. Ako proizvodiš metle, pravi ih tako da njima i najokoreliji izmet može da bude počišćen. Epohalna slika koja mi je ostala u sećanju je slika trojice radnika koji u mom rodnom gradu (Smederevskoj Palanci, prim. aut.) farbaju semafor.
Taj trojac „udarnika“ je okupirao semafor sa jednom kanticom crvene farbe, i dok dvojica duvane i divane o tome kako je država loša, jedan radi. Za to vreme su mogli da ofarbaju tri semafora. Eto, zato je država loša. To je mentalitet koji mi nikad neće biti jasan: mentalitet „države u razvoju“.
Gledajte u „obične“ ljude, od njih zavisi napredak društva. Od onih koji vam kopaju puteve i peku hleb. Uspešnu državu čine uspešni ljudi, ne velike teritorije i neofarbani semafori.
Ali Evropska unija više nije državno pitanje, ona je već prihvaćena kao realnost od strane svih partija koje pretenduju na vlast. Lažna percepcija EU će nam se obiti o glavu. Ako popričate sa ljudima iz Bugarske i Mađarske, naići ćete na povišeni evroskepticizam. „Pa čoveče, šta si ti očekivao, BDP Bugarske je nešto viši od BDP-a Srbije, normalno je da ti nije bolje, kad nisi ništa uradio da bi ti bilo bolje[1] “. Kako je za to kriva Evropska unija?
Iskreno se nadam da članstvo Srbije, tamo u Evropi neće biti shvaćeno površno i da će Brisel čekati trenutak da Srbija postane ozbiljna država po svim merilima, i da će tek tad učiniti Srbiju delom svoje zajednice.
Ulazak u EU naprečac, nikome ne ide u korist, osim populističkoj ideji Raja kojom Boris Tadić stavlja tapacirung na svoju fotelju. Evropska unija nije u Briselu, nego u Beogradu, Leskovcu, Paraćinu, Smederevskoj Palanci. Nadam se da će Srbija to shvatiti i na vreme odbaciti mrežu u kojoj se već dave Sofija i Budimpešta.
***
Država u kojoj se zločin shvata kao patriotski akt jeste zločinačka država. Zato je Sheveningen mesto koje treba da bude upisano velikim slovima u istoriji Srbije. To je mesto na kome se suočavamo sa svojim zločinima i sa zločinima koji su činjeni nad nama. Kad se ti poslovi završe, naša istorija će biti prljava, ali će naša budućnost biti čista.
Ako ćemo meriti zločine kao paprike na Zelenom vencu, od tog posla nema ništa. Kriminal nema veze sa patriotizmom niti sa državom. Ja volim državu Srbiju i želim da živim u njoj, ali to nikako ne znači da je ona bezgrešna. Niti će biti manje grešna ako zločine negiramo.
Na ovim izborima ću glasati za Srbiju kakva jeste. Jedini problem je to što mog izbora na ponuđenom papiru nema. Uzurpacija ideje EU, ideologija velike Srbije, populistički spinovatelj, našminkani staljinisti DS-a, sporotaktni izolacionista, Diktatorov naslednik homofob… eto kako mi izgledaju do sada proglašene liste, u čijim se idejama ne nalazim.
Zašto ipak treba izaći na izbore? U demokratskom sistemu, vi ste samo jedan broj i neizlaskom na izbore vi svoj broj kačite na čiviluk nebitnog. Vi i dalje postojite, ali ste nebitni. Vaše mišljenje, iako verovatno postoji, nije iskazano. Vaša dela postoje, ali ih niko ne vidi. Vi postojite kao osoba, ali državi niste bitni, jer neglasanjem dokazujete da ni ona vama nije bitna. Neglasanje je vid samoubistva.
Sa druge strane, ideja u kojoj se pronalazim je ideja pragmatizma. Ne onako kako je shvata Miljenko Dereta, koji je svojim potezom gurnuo NVO sektor u dublje blato od onoga u kome se ikada nalazilo. Gospodin Dereta je priznao nemoć svog aktivizma u nevladinim organizacijama prihvativši da postane kandidat jedne neočetničko-liberalne kreacije. Time je izgubio svoj stečeni (nemali) kredibilitet gurnuvši građansko društvo na rub postojanja. Svojim potezom je priznao da ništa ne može da učini za Srbiju na polju nepartijskog delovanja, priznavši partokratiju kao realnost i osudivši građansku Srbiju na smrt.
Budućnost moje odgovornosti se kreće u suprotnom pravcu. Verujem da je jaka država samo ona u kojoj je jak građanski aktivizam. “Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja[2] “. Gospođo Perović, ovim putem Vas obaveštavam da preuzimam odgovornost, jer želim Srbiju u kojoj će svako shvatiti svoju moć i rešavati probleme kroz građansko delovanje. To je zemlja u kojoj je svrha postojanja političkih partija izvršna vlast, a razvoj zemlje počiva na samostalnom građanskom aktivizmu. Na onom aktivizmu koji je gospodin Dereta napustio upustivši se u borbu za fotelju u skupštini. Shvativši da državi može da bude najkorisniji kroz delanje u izvršnoj vlasti, on je odabrao svoj put, i to poštujem.
Dosta je bilo nedelatnih kritičara u Srbiji. Dosta je bilo opozicije kojoj odgovara da ostane opozicija zbog svoje udobnosti. Dosta je bilo foteljašenja i manekenisanja, želim Srbiju u kojoj svi rade svoj posao najbolje što mogu. Dosta je neofarbanih semafora. Želim građanski jaku Srbiju.
Nevažeći listić je glas za Srbiju situ foteljašenja i lažnih ideala. Prvi put u životu imam pravo glasa i glasaću za beli listić. Glasaću za građanski aktivizam. Glasaću za Srbiju.
Sklon da pridajem značaj stvarima veći nego što je on stvarno, ipak smatram da na novim izborima biramo između dve opcije: između države dovoljno moćne da je unija sa Evropom unazađuje, ili novih rođendana u mraku.
Autor je student psihologije u Beogradu.
Peščanik.net, 10.04.2012.
———–
1. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/fields/2003.html?countryName=World&countryCode=xx®ionCode=oc&#x ↑
2. Latinka Perović. ↑
http://pescanik.net/2012/04/buducnost-jedne-odgovornosti/
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]
[…] Бели листићи или одлазак у хајдуке? […]