Одлазе у хајдуке???

 

NAČELNIK Generalštaba Vojske Srbije general Miloje Miletić, koji od prvog januara postaje penzioner, na čelu je stroja od više stotina pripadnika Vojske Srbije koji će od Nove godine skinuti vojničku uniformu.

Razlog za njihovo povlačenje je promenjen način obračunavanja penzija, koji će stupiti na snagu prvog dana 2012.

Oficiri koji se penzionišu nakon toga, zavisno od čina, imaće mesečnu penziju manju i za desetak hiljada dinara.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:354066-Oficiri-VS-odlaze-u-penziju-Juris-na-deblji-cek

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Okupacija Kosmeta: Ubijen jedan Srbin, dvojica teže ranjena

Srbi sa Kosmeta ostali sami

Војска и полиција на делу – “испит генерације“

Albanci sa Kosmeta izazivaju rat

Православни верник и Србин убијен у Подгорици због Космета

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ 

Србија данас, Последње искушење

Najveći u Evropi… 

Vladika Teodosije: Podela Kosova loše rešenje

Ко је “српски Санадер“? 

Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

КАКВИ ОФИЦИРИ, ТАКАВ И МИНИСТАР (И ВРХОВНИ ИМ КОМАНДАНТ)

Специјални суд 

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон 

Заборављени браниоци српског неба 

Бирај, лидеру! 

Двери уз браћу на Косову и Метохији

9 Responses to Одлазе у хајдуке???

  1. Varagić Nikola каже:

    Istraživanje dr Nade Sekulić o ratnim vojnim invalidima

    Srbija jedina u regionu nema podatke o broju poginulih u ratovima devedesetih

    Autor: Nadežda Radović

    Nada Sekulić, doktorka antropologije i docentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, sprovela je opsežno istraživanje na temu „Društveni položaj ratnih vojnih invalida (RVI) i porodica poginulih pripadnika oružanih snaga JNA i VJ u periodu od 1991. do 1995. god“, što je bio neposredan povod za ovaj razgovor za Danas.

    – U ratovima devedesetih poginulo je mnogo ljudi. U prvom talasu poginulih bili su i vojnici na odsluženju redovnog vojnog roka, dakle, mladići od osamnaest i devetnaest godina. Kada su napadi na kasarne počeli, mnogi od njih nisu bili prošli ni vojnu obuku. Oni se jednostavno nigde ne pominju, jer ne odgovara nijednoj strani da kaže da su oni bili njihove prve i najlakše mete ili pak njihove prve isturene oružane snage kojima se najlakše komandovalo političkim odlukama. Realno posmatrano, to su bila takoreći deca i sasvim sigurno nepripremljeni za rat. To je bila generacija koja je odrasla u miru, koja nije znala za rat. Za mnoge od njih situacija u kojoj su se odjednom našli i u kojoj su mnogi i izgubili živote morala je izgledati kao da se nalaze u sred ludnice. Mnogo je lakše sačuvati sećanje na njih kao na okupatorsku JNA, ili ih jednostavno zaboraviti, nego suočiti se sa sopstvenom prošlošću – kaže Nada Sekulić na početku razgovora.

    Na kojim izvorima ste zasnovali istraživanje?

    – Važan izvor su podaci Ministarstva za socijalni rad i boračka pitanja. Reč je o originalnim spiskovima korisnika porodične invalidnine, s tim što su korisnici to pravo stekli na osnovu učestvovanja i pogibije člana porodice u oružanim akcijama u periodu 1991. do kraja 1995. godine, odnosno do 1999. (korišćena su dva spiska) To je bio moj jedini legitiman i sasvim javan i zbirni izvor za procenu minimalnog broja ljudi koji su poginuli. Ovaj broj ne prikazuje realan broj poginulih, već samo onaj broj koji je država priznala. 2000. godine bilo je 3507 korisnika porodične invalidnine (ovo se odnosi na članove porodica koji koriste invalidninu), odnosno, 2007 „osnovnih korisnika“ (odnosi se na poginule na osnovu kojih se stiče pravo). Dakle, država je priznala smrt 2007 ljudi u svojim oružanim snagama. Međutim, realno taj broj je mnogo veći, to nije nikakava tajna. Zvanični podaci okolnih država (bivših republika) ukazuju da je broj poginulih u oružanim sukobima u tim državama tadašnjim republikama bio mnogo viši. Npr. prema podacima Boračke organizacije Republike Srpske iz 2004. oko 23 000 ljudi poginulo je u sastavu VRS u periodu od 1992. do kraja 1995. Prema podacima ekspertske grupe UN do kraja 1992. samo na teritoriji Hrvatske poginulo je više od 16 000 ljudi (ovo se odnosi na pripadnike svih etničkih grupa). Prema podacima Hrvatskog ureda za zatočene i nestale, do akcije Oluja poginulo je 6790 pripadnika hrvatskih oružanih snaga. Dakle, podaci Ministarstva za socijalna i boračka pitanja pomažu da se utvrdi samo donja linija procene o poginulima koji su državljani Republike Srbije, a ne i realno stanje.

    Da li ste koristili još neke izvore?

    – Koristila sam i neke podatke Ministarstva odbrane koji ne predstavljaju vojnu tajnu, ali nisu bili prezentovani javnosti, kao i liste poginulih i ranjenih u okviru evidencije Prve armijske oblasti za 1991. i deo 1992. godine, dakle, u periodu dok je postojala JNA. Podaci Ministarstva odbrane (Zbirni pregled zarobljenih, uhapšenih, nestalih, ranjenih, poginulih i umrlih pripadnika JNA u oružanim sukobima do 19.05.1992) pokazuju da je najmanje 2 141 lice nedvosmisleno poginulo samo 1991-1992. godine u oružanim akcijama u sastavu JNA. Naročito značajnim smatram spiskove prijema poginulih na VMA u periodu 1991-1993. Tih lista ima ukupno 1248 i obuhvataju period od kraja avgusta 1991. do kraja 1993. Imajući u vidu da je u navedenom periodu VMA predstavljala ključnu instituciju za prijem poginulih u Srbiji, podaci dobijeni na osnovu ovih lista mogu se smatrati izuzetno važnim i reprezentativnim izvorom.

    Šta ste iz tih lista saznali?

    – Pre svega, na osnovu njih se jasno može rekonstruisati gde se i kada najviše ginulo. Posmatrano po mestima pogibije, najviše lica sa lista poginulo je u Vukovaru, a zatim u Bosanskom Brodu i u Sarajevu. U 11.5% slučajeva nije navedeno mesto pogibije. Posmatrano po regionima, najviše osoba je poginulo u istočnom delu Hrvatske (Tenje, Nemci, Orolik, Mirkovci, Borovo, Dalj, Tovarnik, Negoslavci itd. – 18.2%) i u jugoistočnom delu Bosne (Sarajevo, Pale, Foča, Visoko, Trnovo, Ilijaš itd. – 5.2%). Najveći broj je poginuo u oktobru i novembru 1991. godine i u maju 1992, u toku međunarodnog priznavanja Bosne i Hercegovine. Tada dolazi do intenzivnih oružanih borbi vezanih za cepanje Bosne i Hercegovine na tri dela, a tada se formira i SRJ.

    Među poginulima najviše ima vojnika na odsluženju vojnog roka (20.5%), dobrovoljaca (14.3%), zatim rezervista (12.3%), aktivnih vojnih lica (9.7%), TO (8.7%) i civila (2.4%). Vojni status nije specifikovan u 31.3% slučajeva (rubrika je ostala nepopunjena), a veoma mali broj čine tela pripadnika oružanih snaga hrvatske ili muslimanske strane.

    U znatnom broju slučajeva (28%) vojna pošta poginulog je nepoznata, a u velikom broju slučajeva nije precizno formulisana. Ovaj podatak sam po sebi ukazuje na znatan stepen dezorganizacije unutar same vojske. U toku transporta tela često je dolazilo do gubljenja traga, ne samo o vojnoj pošti, već i o samom identitetu poginule osobe. Na identifikacionim listovima ukupno ima 6.25% neidentifikovanih lica. Jedan od najznačajnijih podataka odnosio se na starosnu strukturu poginulih. Reč je o izrazito mladoj populaciji. Čak 43% poginulih nisu imali više od 23 godine u momentu pogibije, a 16.2% nisu imali više od 20 godina.

    Da li je bilo moguće utvrditi kojim socijalnim slojevima pripadaju poginuli?

    – Na osnovu ovih listi sa VMA to nije moguće utvrditi, ali iz podataka Ministarstva za socijalni rad i boračka pitanja moguće je napraviti neke procene. Ti podaci jasno pokazuju ko je platio cenu ratnog haosa.

    Podaci o izvorima prihoda korisnika potvrđuju da je reč o socijalno nižim slojevima društva. Na nivou cele Srbije, među korisnicima porodične invalidnine 2000. godine (pravo na porodičnu invalidninu nije uslovljeno imovinskim stanjem) u radnom odnosu bilo je 19.44%, penziju je primalo 19.53%, prihode od poljoprivrede imalo je 7.79%, a najveći broj je osnovne prihode sticao na osnovu socijalnih primanja (39.64%).

    U ovom pogledu je važan i stepen obrazovanja. Najveći broj korisnika porodične invalidnine ima niže stručno obrazovanje (24.2%), a najmanji broj među njima čine visoko obrazovani (1.74%).

    Da li ste videli sve liste poginulih koji su dopremljeni na VMA?

    – Da. Mada te liste i dalje nisu zvaničan podatak. To pokriva period 1991-1992. Posle toga se broj poginulih smanjuje i ne vidi se gde su poginuli. Jer od maja 1992. Jugoslavije više nema, pa vojnici iz Srbije i Crne Gore zvanično nemaju pravo da budu van teritorije Srbije. U 1993. ne možete više jasno da pratite podatke.

    Da li ste došli do podataka o poginulim dobrovoljcima?

    – Ko je tu dobrovoljac vrlo je relativan pojam. Neki su bili deo tadašnje teritorijalne odbrane. Ljudi koji nisu bili zahvaćeni neposredno ratnim okolnostima ponekad teritorijalce smatraju dobrovoljcima. U suštini, to je bilo domicilno stanovništvo među kojim većina nije imala mnogo izbora jednom kad se rat zahuktao. Iz intervjua sa ratnim invalidima saznajemo da je ogromna većina u rat otišla zato što su bili mobilisani. Ne samo da u vojnim knjižicama piše da ih šalju na vojnu vežbu, već su mnogi stvarno i misili da idu na vojnu vežbu ili nešto tome slično, ne znajući šta ih zapravo očekuje, kakav pokolj i haos. Posle toga im je u vojne knjižice upisano da su bili dobrovoljci. To su nedopustive stvari i ukazuju na ogromne propuste države prema sopstvenim građanima. Naša država je i danas jedina država u regionu koja nema ni okvirne podatke o broju poginulih u ratovima devedesetih. Bukvalno jedina. Reč je, međutim, o obavezi države koja ne zastareva.

    Šta ste utvrdili kad je reč o paravojskama i njihovim vojnicima i komandama?

    – Iz razgovora sa ratnim vojnim invalidima saznajemo da je u ratnim situacijama na nekim ratištima bilo izuzetno puno korupcije. Na ratištu u Istočnoj Slavoniji bilo je puno krađa. Bez obzira na to što se zna da u svim ratovima postoje takve situacije, da nije vladao haos sigurno je da bi bilo mnogo manje žrtava. Sprega između države i takozvanih paravojnih formacija, koje uopšte nisu bile paravojne jer ih je velikim delom, pogotovo one „najelitnije“, zapravo država organizovala, bila je neverovatno jaka. Na osnovu svedočenja oficira koji su bili u tim područjima, naročito u Slavoniji, paravojne formacije su bile u poziciji da kontrolišu i oficire i celokupne lokalne zajednice na području gde su delovali bez mogućnosti da se na njih utiče. To nije bilo samo na početku rata, već se nastavilo i kasnije. Neki ljudi sa kojima sam razgovarala svedoče da su, nakon Oluje pošto su prebegli u Srbiju, bili hvatani od strane pripadnika paramilitarnih formacija i protiv svoje volje odvođeni na ratišta u Hrvatskoj. Nisu im dozvolili ni da se oproste od svojih porodica. Prevozili su ih u Istočnu Slavoniju u kamionima, isporučivali paravojnim formacijama na terenu, primoravali da prolaze novu obuku, pri čemu su neki bili izloženi i batinama i šutiranjima i svakojakim ponižavanjima.

    Odakle Vam sve te informacije?

    – Dobila sam ih od ratnih invalida i učesnika oružanih snaga radeći intervjue sa njima. Uradila sam između sedamdeset i osamdeset intervjua. Svi intervjui nisu ušli u knjigu. Svaki intervju je trajao po nekoliko sati. Često sam se sa intervjuisanim viđala po nekoliko puta. Obično se događalo da na početku čovek uopšte ne želi da priča. Svoju poziciju većina mojih sagovornika doživljava kao do te mere marginalizovanu da im ne ostaje društveni prostor u kome mogu bilo šta da artikulišu. Ratni vojni invalidi istovremeno su sumnjičavi da svako ko je zainteresovan za njih hoće da ih na ovaj ili onaj način iskoristi. Moje iskustvo je da kad jednom odluče da progovore, onda priča može da teče satima, sa gomilom detalja koji svedočenju daju autentičnost i uverljivost. Kada se sve te priče ukrste, postaje jasnije šta je značilo biti u ratu. To bi javnost u Srbiji morala da zna da nam se u budućnosti takve stvari ne bi ponovo desile.

    Potresna svedočenja

    – Ovo istraživanje sadrži i životne priče i razgovore koje sam vodila sa učesnicima rata i ratnim vojnim invalidima – kaže Nada Sekulić. – Jedan od mojih sagovornika bio je i oficir koji je u to vreme radio na VMA na prijemu i identifikaciji tela. „Sećam se“, ispričao mi je, „jednog dana stigla su dva helikoptera, unutra njih desetak-dvanaest mrtvih.. Tražio sam od dežurnog oficira da mi obezbedi da se oni prevezu s heliodroma do sudske medicine, ali niko nije reagovao. Šta sam mogao, naredio sam tehničaru da me prati i na leđima smo ih nas dvojica preneli. Radili smo tog dana, ne znam ni sam koliko… Počinjalo je od vozača – od njega smo uzimali sve podatke koje je imao o umrlom: ko je to. Tela su često bila u veoma lošem stanju. Tu je često bilo ogromnih problema, ko je to… Oni često pojma nemaju, npr. voze dva mrtva čoveka, ali ne znaju ništa o njima. Onda mi pokušavamo da nađemo te papire, tražimo po vrećama u kojima su tela, tih papira često nije bilo, ali trebalo bi da uz mrtvog bude poslat papir sa lekarskom dijagnozom, ako je negde prethodno primljen živ i lečen… Što se tiče identifikacionih dokumenata koje bi vojnici trebalo da imaju sa sobom – vojne knjižice, pločice, to ništa nije funkcionisalo…“

    – Svedočenja tog oficira – nastavlja Nada Sekulić – o susretu sa roditeljima poginulih koji bi dolazili da identifikuju mrtve krajnje su potresna. Npr. jedna od tih priča odnosila se na mladića koji je zapravo bio ranjen, ali su roditeljima javili da je verovatno poginuo, tako da je otac došao da ga identifikuje. Ceo taj postupak je bio komplikovan i oficir sa kojim sam razgovarala ispričao je to sledećim rečima: „… Bio je to veliki nemar i maltretiranje porodica – neko im je tamo javio da im je dete poginulo, a taj ne zna ništa više, ni gde je, ni šta je u pitanju… I desilo se da sam ja tog dana uspeo negde da nađem tog mladića živog… Otac mi je govorio dok sam pokušavao da mu otkrijem trag „Da je meni samo da ga nađem, pa neka on meni nema ni ruke ni noge, ja ću njega držati u rukama…“. To je nešto strašno. Posle mi je doneo flašu rakije, prinudio me da to uzmem, tu domaću rakiju, rekavši mi: „Vi ste meni doneli sreću.“

    Briga o invalidima nije uvažavanje Miloševićeve politike

    Kako su zakoni rešili položaj ratnih vojnih invalida?

    – Njihov položaj se još uvek reguliše u osnovi modifikacijama zakona koji je postojao nakon II svetskog rata. Zakon iz 1998. posebno reguliše status učesnika ovog rata, ali se zapravo nadograđuje na taj stari zakon. To su za ratne vojne invalide bili povoljni zakoni. Socijalistička Jugoslavija je valorizovala bol i telesno oštećenje koje su ljudi pretrpeli u ratu. U tome se svi odreda ratni invalidi slažu. Međutim, sa ratom iz devedesetih nastala je nova situacija, Srbija je u osnovi bila poražena strana, a broj invalida prema kojima bi država morala da ima obaveze naglo je porastao. Tako deo onoga što sleduje invalidima stoji samo na papiru, a procedure pomoću kojih se realizuju određena prava su komplikovane i nisu prilagođene mogućnostima kretanja invalida. Do danas nije napravljen novi zakon. Nacrt zakona je u proceduri više godina. Sve mere koje je država preduzimala u poređenju sa zakonom posle II svetskog rata vode smanjivanju pojedinih prava ratnih vojnih invalida.

    Kod nas još uvek ne postoji svest o tome da uvažavanje ratnih vojnih invalida kroz društvenu brigu za njih, ispunjavanje obaveza prema njima i kolektivno sećanje nije uvažavanje politike Slobodana Miloševića i njegovih aspiracija, nego dug države prema sopstvenim građanima. Na primer, na sajtu Vojske, koji sam pratila, nema ni reči o ratnim vojnim invalidima kao da ova zemlja nije učestvovala u krvavim ratovima. Vojska bi morala da pokaže interes bar za decu poginulih i trajno oštećenih. Time što se predstavlja kao deideologizovana, vojska pokazuje samo koliko i danas robuje ideološkim nalozima sramno ćuteći o svojoj ne tako davnoj prošlosti.

    Ponovljena stradanja

    Nažalost, u istoriji Srbije enormna stradanja ljudi u mnogobrojnim ratovima se stalno ponavljaju. O njima se uglavnom govorilo kao o herojstvu srpskog naroda kad je u pitanju odbrana otadžbine. Međutim, nikada tako složene stvari kao što je rat ne zavise samo od nečijeg herojstva, a granice „otadžbine“ u krajnjoj liniji markira i određuje politika, pa se zapravo radilo o ratovima za različite otadžbine….. Da ne pominjem da ima i veoma različitih „heroja“.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/srbija_jedina_u_regionu_nema_podatke_o_broju_poginulih_u_ratovima_devedesetih.26.html?news_id=228383

  2. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR ĐOKOVIĆ: DOBAR PRIMER IZ HRVATSKE ILI KO BEŽI OD ZAKONA O NEZASTAREVANJU PLJAČKE U TRANZICIJI

    subota, 19 novembar 2011

    U hrvatskoj predizbornoj praksi – a tamo su izbori u decembru ove, a ne sledeće godine – postoji primer zajedničkog delovanja vlade u odlasku i predsednika, koji nije tako davno preuzeo dužnost. U maju je Vladina većina donela zakon o nezastarevanju krivičnih dela ratnog profiterstva i krivičnih dela iz procesa tranzicije i privatizacije, što je predsednik Ivo Josipović predložio još u vreme kad nije bio predsednik. Tako je tamo, uz uporište u njihovom ustavu, za večito ostao kažnjiv ceo niz krivičnih dela, poput ratnih i zločina protiv čovečnosti.

    Utisak je da je dobar primer iz susedstva srpska vlast prećutala. A hoće li se ipak za njim povesti u neko doba kad se sasvim približe izbori, neće, kao i obično, zavisiti od nje, nego od onih koji su dovoljno moćni da takav zakon u Srbiji isposluju. To, naravno, nije ni narod a nisu ni građani Srbije. Daleko bilo da su to političke stranke. Kao po dogovoru, te institucije političke elite, uglavnom se ne zalažu za nezastarevanje krivičnih dela, poput recimo nepočinstava, kojih je puna privatizacije, koja u Srbiji traje bar deceniju i po. Iako bi im tagav zakon mogao biti dragocen predizborni adut. Prostim prepisivanjem iz hrvatskih „Narodnih novina“, pandana našem „Službenom listu“, obradovali bi a možda i zagrejali mnogog birača u Srbiji.

    Uzmimo za primer krivično delo nesavesnog poslovanja u privredi – pravo direktorsko delo za koje se ionako juri neko nepodoban i nespreman da plati reket. Ako je to delo počinjeno u privatizaciji, ne bi zastarevalo. Pa onda namerno prouzrokovanje stečaja. Zvuči poznato i svakodnevno u zemlji gde su grobari državne imovine, koja je nastala iz društvene, upravo stečajni upravnici – službenici Centra za stečajeve Agencije za privatizaciju, koja je, gle čuda, državna institucija. Ili, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, odnosno zaključenje štetnog ugovora. Među krivičnim delima iz privatizacije, čije zastarevanje je ukinuto, su i nedopuštena trgovina, utaja poreza ili doprinosa, odnosno utaja poreza i drugih davanja. Slede prevara, falsifikovanje službene isprave, pa opet zloupotreba položaja i ovlašćenja, nesavestan rad u službi, prevara u službi, primanje mita i davanje mita.

    Ima kod hrvatskih suseda još večitih krivičnih dela – pranje novca (prikrivanje protivzakonito dobijenog novca), zatim zloupotreba stečaja, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, sklapanje štetnog ugovora, izbegavanje carinskog nadzora…

    I tako, delo po delo, u više godina zakasnelom početku ozbiljnog obračuna sa korupcijom, nabrojali su susedi na dan kad su doneli zakon 13. maja više od 20 konkretnih krivičnih dela iz njihov krivičnog zakonika. Naravno, i po tom zakonu se za dela iz 90-tih sada sudi bivšem premijeru i predsedniku HDZ Ivi Sanaderu. Stoje primedbe da je taj zakon pisan za jednog čoveka i suđenje njemu. Stoji i to kako zakone za bešenje pojedinca ne bi trebalo ni donositi. Ipak, činjenica je da susedi imaju zakon koji je otvorio mogućnost da se pred sudom napadnu mnogi tranizicijski dobitnici ili gotovo svi, a kod nas toga nema. Štaviše, kod nas to nije ni politička tema.

    Kako u politici nema slučajnosti, ne bi trebalo smetnuti s uma da je hrvatski zakon donet baš 13. maja. Na Dan bezbednosti, koji su proslavljale sve bezbenosne službe bivše zajednički otadžbine SFRJ. Što bi reko Ilija Čvorović u uvek svežem „Balkanskom špijunu“: „A mene, na Dan bezbednosti, ako se sete, sete…“

    http://www.standard.rs/vladimir-djokovic-dobar-primer-iz-hrvatske-ili-ko-bezi-od-zakona-o-nezastarevanju-pljacke-u-tranziciji.html

  3. Varagić Nikola каже:

    20. 11. 2011

    PRESS

    Novi vek

    Ako je već Ivica Dačić neko od koga zavisi formiranje vlasti, ako su pljačke i ubistva postali toliko učestali da u novinama nisu tema nego vest, onda je valjda potpuno normalno da Marko Milošević uz dens hitove đuska u separeu diskoteke kao nekad u požarevačkoj „Madoni“.

    Oslobađajuća presuda sinu nekadašnjeg predsednika nekadašnje SRJ i ne treba mnogo da tangira sve one koji se još uvek sećaju kako se stvarno živelo devedesetih. Jer to je sudbina očekivana od trenutka kada je krokodil ušao u srpsku Vladu. Onaj na majici ministra Mrkonjića, koji sada može da govori da su vlade Mirka Marjanovića bile efikasnije od ove današnje i da se hvali kako provocira predsednika sa „pet M“.

    Da sveopšti povratak u devedesete nije samo izanđala poštapalica, pokazuje i Vuk Drašković i njegov novi salto mortale.

    Ali, to sve i nije toliko važno. Više zabrinjava opasnost da oni koji na to mogu da utiču ne ponove prve greške u koracima koje je početkom devedesetih pravio Milošević. On nije razumeo šta znači rušenje Berlinskog zida i mislio je da na nas to ne utiče. Tako i danas, kada u Briselu govore o prvoj i drugoj ligi EU, naši funkcioneri kažu da to na nas ne utiče. Ili žele da primire javnost, ili ne shvataju da dolazi do nove raspodele karata i da se Evropa i svet vraćaju na početak veka. Ideja o prekomponovanju EU je vraćanje u vreme kada nekoliko evropskih sila diktira razvoj manjih evropskih država.

    Ako Rusija „ozbiljno razmišlja“ o raseljavanju 20.000 Srba sa Kosova, ako se u američkom Kongresu na sav glas debatuje o promenama granica na Balkanu, to znači urušavanje svega onog što je posle Drugog svetskog rata predstavljalo principe globalnog poretka. A mali narodi se posle procesa globalnih integracija ponovo bore za svoj suverenitet, kao krajem 19. i početkom 20. veka.

    Ponovo su na Balkanu međunarodni protektorati, a Evropa se deli u blokove. Samo se sada bore za ekonomsku nezavisnost. Metode su drugačije, ali principi su isti. I zato će možda rasplet svetske krize da se sprovede kroz neki globalni sukob koji ćemo zvati prvi svetski ekonomski rat. Ali, na nas to ne utiče. Daleko je sve to. Naš domet je povratak u devedesete.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/187896/Novi+vek.html

  4. Varagić Nikola каже:

    ZAGREB 19. 11. 2011

    Penzionisani general JNA: Blokada Vukovara greška

    Penzionisani general JNA Andrija Rašeta rekao je da je tromesečna blokada Vukovara bila „taktička greška“.

    „Moje mišljenje je da je samo trebalo blokirati Vukovar, a ići dalje na odsecanje Osijeka, na izlazak do Đakova, na presecanje linije Banja Luka – Pakrac – Virovitica. To se moglo uraditi“, izjavio je Rašeta, objavljeno je večeras u Dnevniku Hrvatske radiotelevizije (HRT).

    Rašeta je, kako prenosi ta televizija, priznao da je postojao plan okupacije Hrvatske, ali i izneo tvrdnju da su hrvatske vlasti bile spremne na trgovinu teritorijom.

    „U razgovorima s pojedinim čelnim ljudima u Hrvatskoj, oni su meni otvoreno govorili da su spremni da žrtvuju ako treba ne samo Vukovar nego i Osijek, Dubrovnik, Split… po cenu samostalnosti“, tvrdi Rašeta.

    Nekadašnji glavni komandant Hrvatske vojske (HV) general Anton Tus negirao je, međutim, Rašetine tvrdnje navodeći da je reč o lažima.

    Tus smatra da se Hrvatska nije na vreme pripremila na srpsku agresiju jer je tadašnji predsednik Franjo Tuđman verovao Veljku Kadijeviću i Slobodanu Miloševiću da će kriza biti rešena mirnim putem. Na kraju, oni su ga prevarili, rekao je Tus za HRT.

    On je takođe potvrdio da je znao za plan okupacije Hrvatske još početkom 1991. godine i da je zbog toga napustio JNA.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/187946/Penzionisani+general+JNA%3A+Blokada+Vukovara+gre%C5%A1ka.html

  5. Varagić Nikola каже:

    Razrađeni sistemi za pljačku građana

    Mito pod šifrom hitno

    Nataša Latković | 19. 11. 2011. – 12:00h

    Rezultati borbe protiv korupcije u Srbiji godinama izostaju, što je potvrdio i Vilijam Infante, stalni koordinator Ujedinjenih nacija u Srbiji, koji je zbog toga oštro kritikovao Vladu.

    On je rekao da su, prema istraživanju UN, u Srbiji najkorumpiraniji državna uprava i policija, kao i da će revidiranje strategije borbe protiv korupcije sigurno potrajati jer je od početka bilo loših namera.

    – Nigde ne piše da je Vlada posvećena borbi protiv korupcije i nultoj toleranciji prema korupciji. To je namerno zamuljano. Potrebno je mnogo veće angažovanje civilnog sektora na promeni kulture prihvaćenosti korupcije – rekao je on.

    Infante je takođe naveo da Državna revizorska institucija nema dovoljno kapaciteta i da bi zato svako ministarstvo trebalo da ima revizorsku kontrolnu službu, kao i da uvede etički kodeks kojim bi, između ostalog, bilo zabranjeno primanje mita.

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/290469/Mito-pod-sifrom-hitno

  6. Varagić Nikola каже:

    23. 11. 2011

    PRESS

    KOMENTAR DANA – Svetomir Marjanović

    Dvesta evra

    Dvesta evra danas nije mala para, iako za taj novac i ne može mnogo toga da se kupi.

    Međutim, mnogi naši sugrađani mesec dana rade za dvesta evra, mnogi u Srbiji sa tih dvesta evra preživljavaju od prvog do prvog, penzija moje majke malo je manja od dvesta evra… Ali, dvesta evra danas je mnogo više od prostog zbira dve zelene evropske novčanice, te dve stotine evra liče mi na sliku zemlje u kojoj živimo. Evo jednog primera.

    Ne znam da li ste primetili, ali ostali smo bez načelnika Generalštaba Vojske Srbije, generala Miloja Miletića. Predsednik Boris Tadić 9. novembra penzionisao je prvog vojnika Srbije, a javnost je za to saznala tričavih 10 dana kasnije, kad je „Politika“ sa najavom „Saznajemo“ objavila ovu vest. Tako je ponosna srpska vojska, naša istorija, dika i tradicija, ono gde Srbin rado ide, nekako tajno ostala bez načelnika Generalštaba.

    General Miletić na čelo Vojske postavljen je u februaru 2009, posle medijskog okršaja njegovog prethodnika Zdravka Ponoša i ministra Dragana Šutanovca. Za vreme Miletića ukinut je vojni rok i završena profesionalizacija Vojske Srbije. U nekoj drugoj zemlji ovakvom generalu bio bi priređen pompezan odlazak u penziju, ali u Srbiji se stvari vrednuju drugačije. I ko zna kad bismo saznali da je general Miletić penzionisan da „Politika“ nije objavila.

    Kad se saznalo, ministar Šutanovac je rekao da je Miletić penzionisan jer je „stekao uslov za penziju“ i da „ovih dana u Vojsci dolazi do pažljivo planirane smene generacija“. Iako je sve to tačno, iako svi govore da je general još ranije želeo da se povuče, mnogi veruju i da je jedan od razloga za penzionisanje prvog vojnika Srbije upravo onih dvesta evra s početka teksta! Jer zbog novog zakona penzije oficira koji se povuku do kraja godine biće za toliko veće nego ako se penzionišu posle 31. decembra.

    Tako je država Srbija, u kojoj se dnevno ukrade nekoliko miliona evra, zemlja sa ponosnom vojničkom tradicijom, dovela svog prvog generala u situaciju da zbog 200 evra kalkuliše kad će u zasluženu penziju. Kakav kraj karijere! Dvesta evra nije mala para, ali ni zemlja u kojoj načelnik Generalštaba mora da se preračunava kad je vreme za penziju nema čemu dobrom da se nada.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/188477/Dvesta+evra.html

  7. Varagić Nikola каже:

    ANA RADMILOVIĆ: SRBI KOJI RADE ZA TAČIJEVU TAJNU SLUŽBU I DRUGE TAJNE VLADANJA KOSMETOM

    četvrtak, 09 februar 2012

    Uspon obaveštajne službe ŠIK događa se uz pomoć Euleksa i dobre saradnje sa nekim Srbima koje je ŠIK dovela na bitne položaje

    ŠIK (Sherbime informativi i Kosoves – Obaveštajna služba Kosova) formirana je pre ratnih sukoba na Kosovu uz pomoć albanske službe Sigurimi između 1993. i 1994. godine Forimirala ju je kosovska vlada u egzilu u Švajcarskoj na čelu sa Bujarom Bukošijem. Tokom ratnih sukoba na Kosovu 1998. i 1999. služba se bavila uglavnom neutralisanjem tada mnogobrojnih Tačijevih rivala i pretendenata na mesto vođe, te nabavkom oružja za OVK. Pored desetak albanskih agenata, 1998. na čelu ŠIK bili su Azem Sulja (Tačijev ujak), Džavid Haljiti, Kadri Veselji, Saip Muja i Fatmir Đelili, koji su i danas veoma moćni na Kosovu. Ti ljudi kontrolišu rad svih kosovskih institucija kao i sav organizovani kriminal.

    OD UNMIKA DO EULEKSA Za vreme misije UNMIK, ŠIK je na Kosovu bla znatno slabija. UNMIK je pokušavao da ilegalnu službu ugasi i delimično je uspevao da umanji njen uticaj na sve segmente društva na Kosovu. Dolaskom Euleksa ŠIK jača pozicije i postaje najmoćnija od svog nastanka uz pomoć bliskih veza sa članovima diplomatskih predstavništava na Kosovu kao i samom misijom Euleks.

    SKANDALI Misija Euleks započela je, prema oceni mnogih analitičara i ljudi sa terena, na konfuzan način, što je rezultovalo time da to danas bude „mrtva misija“, kako je nazivaju i sami njeni pripadnici kao i pojedini članovi evropskog parlamenta. O nesposobnosti Euleksa govori podatak da su članice EU znatno smanjile ulaganja u tu misiju a predstavnici tih zemalja predali su negativne pisane izveštaje koje su prezentovali svojim vladama. Nesposobnost osoblja, nerad, velika neslaganja Britanaca, Francuza i Nemaca – čiji predstavnici imaju ključne funkcije u Euleksu – pomogli su jačanje ŠIK i preuzimanje pune kontrole nad institucijama i kriminalom na Kosovu. Javna je tajna da postoje veliki sukobi između šefa Euleksa (De Marnaka) i Endija Sparksa, bivšeg ambasadora Velike Britanije na Kosovu a sada De Marnakovog zamenika.

    Britanska frakcija pokušala je više puta da skloni neke od ključnih igrača ŠIK, a do otvorenog sukoba došlo je kad je otkriveno da i sam De Marnak sarađuje sa tim „predmetima obrade“ Britanaca. Britanci su tada došli do dokumenta koji je dostavio bivši direktor KPS Resat Malići a u kojem se nalaze imena svih pripadnika ŠIK, imena visokopozicioniranih pripadnika Euleksa koji su saradnici službe i kojima je ŠIK plaćao. Posle toga Malići je smenjen, a na njegovo mesto doveden je mladi i poslušni Spend Mađuni.

    MOĆ NA TERENU U sve regionalne direkcije KPS ŠIK je postavila svoje ljude na mesta komandira. Zatim je isto učinjeno i sa svim ključnim pozicijama u KPS, sa svim osetljivim upravama i u svim jedinicama. Na isti način kao u policiji postavljeni su i kadrovi u ostalim institucijama na Kosovu.

    UTICAJ ŠIK-A NA SRBE Najjači uticaj u srpskim sredinama ŠIK ima u opštinama Štrpce, Klokot, Ranilug, Gračanica i drugim, gde predsednike ovih opština direktno kontroliše Džavid Haljiti, visoki funkcioner vlade Kosova i čovek koji je u zapadnim obaveštajnim službama opisan kao jedan od vođa organizovanog kriminala na Kosovu. Finansijskom podrškom Ismeta Osmanija uticaj na ove srpske predstavnike vlasti na Kosovu ostvaren je u potpunosti.

    Potpuni uticaj ŠIK ima i na Tačijevog zamenika Slobodana Petrovića, zatim na njegove stranačke kolege Petra Miletića i braću Rašić.

    POLICIJA Nenad Rašić trenutno je zamenik Bajrama Redžepija, ministra unutrašnjih poslova u vladi Kosova. On je poznat po tome što se upadljivo ne zalaže ni za jednog Srbina koji je mogao da pretrpi nepravdu od strane KPS, bez obzira na to da li je u zaposlen u policiji ili je običan građanin. Srbi zaposleni u toj instituciji, posebno na Severu, često su žrtve sistematske nepravde. Rašićeva uloga je samo dekorativnog karaktera i on je od koristi u skladu sa tim a prihvata sve što mu se naredi. Rašić je u stalnom kontaktu sa Bogosavljevićem (čovekom koji je kosovskoj službi predao dokumenta ukradena od MUP Srbije) i koji je jedini pripadnik srpske nacionalnosti u obaveštajnoj službi kosovske policije.

    DOKAZI O TRGOVINI ORGANIMA Predsednik opštine Štrpce Bratislav Nikolić saradnik je jednog od glavnih ljudi u ŠIK Džavida Haljitija. Njegov brat, koji je počasni građanin jednog američkog grada, istakao se u akciji hapšenja svedoka o trgovini organima, poznatijoj kao slučaj „Jučinac”. Sve se desilo tako što je KPS po nalogu Džavida Haljitija uhapsila Nikolića i sa njim još trojicu koji su bili spremni da svedoče o trgovini organima na Kosovu.

    Bio je to neuspeli pokušaj da Srbija pribavi dokaze o ovom monstruoznom biznisu. BIA je posle tog slučaja tvrdila da nema svoje ljude na terenu na Kosovu. Od četvorice uhapšenih odmah je pušten Nikolić, na osnovu čega upućeni u ovaj slučaj tvrde da je bio umešan sa zadatkom da ometa ove druge koji su imali nameru da zaista svedoče. O hapšenju Igora Jučinca i ostalih postoji snimak na Youtube.

    SEVER, TRGOVINA, OBAVEŠTAJCI Petar Miletić, šef poslaničke grupe SLS pri vladi Kosova, nalazi se u upravnom odboru PTK (kosovska pošta) i jedan od zadataka mu je da animira što više mladih ljudi sa Severa i uposli ih u kosovskim institucijama kako bi se ambasadama i javnom mnenju na KiM prikazalo kako Srbi žele kosovske institucije, što ide u korist potpunom ukidanju srpskih institucija kao paralelnih i nepotrebnih.

    Kada je 2010. godine na Severu ranjen u obe noge, Miletić je zapravo upozoren zbog pokušaja trgovine karticama mobilnih operatera za Kosovo posle rušenja srpskih predajnika na Jugu i ukidanja srpske telefonije. Dan pre nego što je pucano na Miletića, njegovo službeno vozilo (vlade Kosova) vozio je I. P. (ime poznato redakciji), lice koje je odležalo četiri godine zbog ubistva, a koje je sada zaposleno kao službeni vozač u vladi Kosova. Kada je došlo do istrage povodom ranjavanja Miletića, iz tih kola nestala je tašna s dokumentima, ugovorima i velikom sumom novca, odnesena je u južnu Mitrovicu i tu se istraga završava.

    Nešto kasnije Miletić pokušava da za zamenika ministra policije na Kosovu postavi izvesnog Predraga Bogosavljevića sa severa, inače pripadnika KPS. Okružno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici tereti Bogosavljevića za špijunažu i krivično delo odavanja službenih dokumenata. Predrag je, naime, preko svog rođaka zaposlenog u MUP Srbije, uspeo da dođe do dokumentacije Ministarstva. Potom je tu dokumentaciju preko Petra Miletića prosledio obaveštajnoj službi kosovske policije. Zauzvrat, Bogosavljević je postao jedini pripadnik obaveštajne službe srpske nacionalnosti u KPS.

    ELEKTRONSKO GLASANJE Sledeće čime se trenutno bavi ŠIK jeste formiranje opštine Mitrovica na Severu i priprema terena za izlazak Srba sa Severa na lokalne izbore koje raspisuje vlada Kosova. Preko kancelarije ICO (u Bošnjačkoj Mahali) spremaju se izbori i u planu je, zbog navodne uplašenosti građana na Severu da slobodno izađu na ovo glasanje, da se omogući online glasanje. To omogućava krađu glasova i stvaranje slike da je na Severu glasalo mnogo više ljudi nego što će verovatno ikada glasati zato što ICO kao i ŠIK raspolažu bazama podataka građana Severa. Ovaj projekat posebno podržava Slobodan Petrović, koji lično obilazi ICO tim, ali ne sme da dođe na Sever dalje od Bošnjačke mahale. Zauzvrat, ICO kancelarija posreduje u svim tenderima vezanim za Sever (renoviranja fasada, dečjih igrališta itd.), gde se projekti gotovo nikad ne realizuju, ali su procenti od pozamašnih suma na tim tenderima sasvim realizovani. Radi se o novcu koji ide preko američke organizacije USAID i završava u privatnim džepovima pregalnika na projektu integrisanja Severa.

    Destabilizacija Severa u vidu često nerazjašnjenih zločina i ubistava, izazivanje nereda a zarad lakše integracije u kriminalni sistem Kosova, jedan je od osnovnih zadataka koje je ŠIK postavio kao cilj.

    TAJNI DOLASCI NA SEVER Tačijev zamenik, Slobodan Petrović često je viđen u društvu Dževida Haljitija i, jednako kao i njegov pašenog, Petar Miletić, spreman da se javno i glasno zalaže za stvaranje suvereniteta kosovske države. Bez obzira na to što obojica na Sever dolaze tajno na neke sastanke i kratko se zadržavaju, njihov uticaj na Srbe sa Severa nije mali. Oni – iako neomiljeni i nebezbedni na Severu – uspevaju da doprinesu opštem stanju demoralisanosti, da zbunjuju već umorne građane koji već dugo ne znaju šta je njihova država, ali i da delovanjima, kao što je bila ona krađa dokumenata srpskog MUP, od mnogih sunarodnika naprave mete za razne vrste ucenjivanja od operativaca ŠIK.

    BLISKOST SA NATAŠOM KANDIĆ Nije tajna da je pre prethodnih kosovskih izbora za izlazak Srba na njih najglasnije agitovao sektor oko Nataše Kandić, Sonje Biserko i stranka Čedomira Jovanovića. Na kraju se ispostavilo da ti Srbi, poput Slobodana Petrovića, koji imaju neke pozicije u kosovskim institucijama, služe samo za potrebe ŠIK, obavljaju za tu službu poslove i neretko su žrtve i kolateralna šteta sukoba ŠIK sa nekim drugim političkim subjektima na Kosovu. Njihova osnovna uloga je, međutim, samo da stvore privid da Srbi sa Kosova žele da se integrišu u ovaj kriminalni sistem i da posluže kao sredstvo u projektu potpunog čišćenja Kosova od tragova srpskog identiteta.

    Sve što ste pročitali u ovom tekstu pokazuje kako je na Kosovu vrlo živa priča o tamnom vilajetu. Onom u kojem je sve što pomislite da uradite gore od onoga što niste uradili. I obrnuto. Jer, setite se, 2009. su mnogi Srbi na Jugu Kosova mislili da radi svog opstanka moraju barem formalno da se uključe u tamošnji „sistem“, ma kakav on bio. U ovoj godini je jasno da je to jedna od mnogobrojnih grešaka, koja je načinjena usled nepostojanja drugog rešenja.

    SARADNICI ŠIK U SRBIJI Ove će godine možda na Kosovu biti ukinute poslednje institucije države Srbije. Kampanje protiv nekakvih velikih plata i povika na nekakv srpski kriminal na Severu, doprinele su tome da će se verovatno malo ko osvrnuti na to ukidanje. Ta nezainteresovanost će omogućiti da se razvije mnogo ozbiljniji kriminal pod okriljem Tačijeve vlade i Srba u njoj, koji će dobiti zeleno svetlo da zdušno prodaju ostatke imovine države Srbije na severu i jugu Kosova. A zeleno svetlo će, nažalost, doći sa pojedinih beogradskih adresa.

    Verovatno će u opštoj nezainteresovanosti malo ko shvatiti da smo time izgubili nešto što nije samo teritorija nego i više od toga. Što je najgore, svojim ponašanjem smo delimično i saučestvovali u čitavom galimatijasu. I malo koga će biti briga za to.

    Ako bude tako još će i ispasti da su bili u pravu oni koji su se vatreno zalagali za priznanje nezavisnosti Kosova, za ukidanje Vojske (i – pomalo kontradiktorno – ulazak u NATO); upravo oni za koje po kuloarima kruže priče kako su na honoraru jedne paraobaveštajne službe iz „komšiluka“. Prema istim izvorima, tu „službu“ vode ljudi čiji kriminalni dosijei nisu nepoznati evropskim policijama.

    Balkanmagazin

    http://www.standard.rs/ana-radmilovic-srbi-koji-rade-za-tacijevu-tajnu-sluzbu-i-druge-tajne-vladanja-kosmetom.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: