Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

(…)

Dugove koje je država stvorila tako što je trošila više no što je zaradila vraćaju treća lica koja nisu ni učestvovala u sklapanju posla niti su o njemu imala ikakva pravovremena saznanja. Sa stanovišta klasičnog građanskog prava takav posao je ništav i ne bi smio proizvoditi bilo kakve stvarne i pravne učinke. Nažalost, ustavno i fiskalno pravo građanima, odnosno poreznim obveznicima, ne pruža zaštitu kakvu uživaju stranke oštećene ništavim pravnim poslovima. U toj nezaštićenosti ogleda se tragična insuficijentnost moderne demokracije. Ona je još uvijek toliko nerazvijena da građanima uskraćuje priliku da efektivno utječu na državno trošenje i zaduživanje i primorava ih da plaćaju dugove koje je bez njihovog znanja i volje i bez ikakve razumne ekonomske računice stvorio izvjesni siledžija kojeg od milja zovu Domovina.

(…)

Historija demokracije – a ona traje tek dvjestotinjak godina – je historija ograničavanja vlasti i suverenosti, historija obuzdavanja vladarske samovolje i državne moći. Ta je historija započela sa zahtjevom da se državi zabrani zadiranje u život i tjelesni integritet. Nastavila se tako što je državi nametnuta dužnost da štiti pravo na život i tjelesnu nepovredivost. Nastupio je trenutak da se državi zabrani i upuštanje u financijske rizike i spekulacije, drugim riječima da joj se zabrani potkradanje građana u ime onih istih vrijednosti koje su dovele do ukidanja smrtne kazne, zabrane torture, prava glasa i slobode savjesti.

Nastupio je čas da demokracija, njene ustanove, javnost i politička kultura stave i financijske ovlasti države pod najstrožu moguću kontrolu i prisile državu na samozatajni financijski realizam i racionalizam, na zdravo i na prostoj matematici utemeljeno poslovanje – onako kao što su svojevremeno vojsku prisilile na poslušnost, a policiju na pristojnost.

Kao što pomanjkanje kontrole nad vojskom i policijom vodi u nasilje, patnju i rat, tako pomanjkanje kontrole nad državnim financijama vodi u siromaštvo. Ubojstvo je nesumnjivo manje zlo od krađe, ali je krađa još uvijek krađa.

Nekada je prigovor savjesti smatran veleizdajom i zbog odbijanja učešća u ratu, tom paroksizmu državnog nasilja, završavalo se na vješalima. Možda je došao trenutak da počnemo razmišljati o fiskalnom dezerterstvu, o prigovoru savjesti na plaćanje poreza u ime moralnog imperativa koji odbija saučesništvo u pljački, masovnom osiromašenju i kršenju temeljnih načela prava, poslovnog morala i zdravog razuma. Sve dok se državna rastrošnost bude mogla oslanjati na poslušnost svojih platiša ponašat će se kao general koji zapovijeda krotkim topovskim mesom.

Nalazimo se na historijskoj prekretnici. Pred civilizacijom stoji hitan zadatak da ograniči financijsku suverenost države kao što je u osamnaestom stoljeću krenula putem ograničavanja političke suverenosti i represije. Politička odgovornost države prema građanima i njena dužnost da demokratskoj javnosti polaže račune bez toga će ostati nepotpuna. Bez strogog nadzora državnih financijskih ovlasti i njihovog svođenja na racionalno podmirivanje nužnih javnih troškova, proces koji je započeo u osamnaestom stoljeću ostat će nedovršen, a država će – umjesto da se preobrazi u poniznu sluškinju slobode – sačuvati sposobnost da proizvodi nesreću, s jedinom razlikom što to više neće činiti diktaturom i ratovima nego izdavanjem obveznica.

(…)

U tu prepreku spadaju i marksistička fobija od kapitala, tržišta i privatnog vlasništva, nacističke mantre o židovsko-masonskoj plutokraciji te moralističke propovjedi o profitu kao grijehu. Zbunjenost pokreta Occupy Wall Street da i ne spominjemo. To su ideologije koje zazivaju državu kao spasitelja, a ne vide i ne žele vidjeti da je država, taj pijani milijunaš svjetskog tržišta, glavni krivac svih svjetskih ekonomskih (i ne samo ekonomskih) nevolja. Banke su krive samo utoliko što su muvale s državnim obveznicama na svjetskom financijskom tržištu koga su države, koristeći suverenitet kao modus operandi, pretvorile u crnu burzu bezvrijednih papira. Lako je prezirati crnoburzijance koji prodaju slaninu za suho zlato, ali ta vrst kriminala samo je posljedica kriminalnog djelovanja države, točnije: to je pokušaj racionalnog ponašanja u iracionalnim uvjetima.

(…)

Svaka težnja prema zaštićenosti od tržišnih zakona, ili kako bi rekli etatisti i neoludisti prema “pravednoj redistribuciji bogatstva” u svojoj krajnjoj konsekvenci nije ništa drugo nego poziv da netko snosi nečije tuđe troškove. Pritom ne dovodim u pitanje civilizacijski imperativ da od tržišta trebaju biti zaštićeni zdravstvo, školstvo, kultura, stari, nemoćni i nesposobni za rad, ali vrlo je dvojbeno da li ta zaštita – i klasična zadaća države da čuva red, mir, sigurnost i građanske slobode – doista košta onoliko koliko nam se prikazuje, onoliko koliko nam se otima.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2011/11/nocobdija-ili-raspikuca/ 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

 

Предлог за нов закон

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar

Saša Radulović: It’s the economy, stupid

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM 

MILJAN PREMOVIĆ: ZAŠTO NEĆU IZAĆI NA IZBORE

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Двор и идоли

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

Ко је “српски Санадер“?

Специјални суд 

Čekaju se krivične prijave

А имовина?

Предраг Марковић: Мала историја корупције

Конзервативци

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕК

Triple-A Idiots – Bankers Launch Next Leg Of Planned Economic Collapse

…becoming the first U.S. financial company to be casualty of the European debt crisis…

 

8 Responses to Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

  1. Varagić Nikola каже:

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/miroslav-pusonja/privatizacija-demokratizacija-i-put-u-evropu.php

    Deo iz teksta:

    Ипак, човеку је дата слобода да се промени, а та промена неће настати на овако замишљеним изборима. Она тако не може да настане ни у земљама које су ставиле чизму на нашу народну организацију уништивши претходно нашу технолошку базу ( технолошки интелектуални капитал). И ако уталитарна демократија не даје плодове ни у изворном капитализму, у коме је младима дато да се баве свиме што је нама ускраћено, како би онда могла дати у свету који је колонијализован, попут овог у коме смо ми, и где један чувар логора предаје робље “свезано“ другом, генеришући нове дугове, незапосленост, безперспективност, и поврх свега нестанак или одлив младости којој се, ма колико да је школована, овде нуде само послови из Примера бр.2. Ма колико да је човек ирационалан, он је предвидиво ирационалан, што значи да се њиме може и мора управљати. Само како?

    Нама нису потребни избори како би бирали из понуђеног пула “баба Вангиних“ делатника, већ свенародни сабор и дубоко промишљање у коме ћемо се јавно одрећи даљег узимања и трошења новаца од оних који нам не мисле добро, и за који ће камате пристизати тек након 2021, 28, или 31. Ми треба да се усагласимо и дамо јединствен одговор на питање, да ли је нормално да ове генерације, које тренутно живе, продају фабрике и организационе системе које су створиле оне генерације на које се баца сво дрвље и камење, и то по цени једног оброка, (рецимо US Steel (САРТИД))?

    Да ли смо то сви спремни када престану распродаје и пристигну обавезе за летовања у Египту и за црне џипове купљене на кредит од ММФ да утекнемо преко “гране“? Или се рачуна да ће у Србији још дуго бити зомбираног света, и повијених кичми, не питајући ништа и не очекујући од живота ништа. Или се заиста зна и у најтупавијој глави данашњих пророчица да су ови “апартмани“ резервисани за неки други народ, и неке друге људе, који не припадају хришћанској колевци већ су у њу унети на крилима НАТО-а, као и некад давно када дојездише непозвани на коњици, и уместо књиге Откровења понудише сабљу, крв и ропство.

    Али, пре тога дуговиће се морати једног дана платити. То нам најбоље сведоче наши животи и филм младог аутора Бориса Малагурског, који говори о робљу “свезаном“, и звекету ланаца на ногама деце убијене нам државе.

    Стога би већ данас ваљало покренути правни поступак којим ће се пред суд извести све парламентарне странке Србије и њихово чланство, јер су јели и пили од новца ММФ и распродаје покућства, и свега на земљи, испод и изнад ње, а да никада, ама баш ни један(а) не изусти, “ово што ми џабе једемо, док вас избацујемо на улицу, помогнути нашом полумилионском бирократском структуром, САНУ, и ћутолозима са разних универзитета, једног дана ћете повериоцима ММФ, ви и ваша деца платити главом“. А да буде трагедија већа, баш ти повериоци ММФ су нас и бомбардовали јуче, и од наших живота направили ово што имамо данас. Патолошке промене су опасно обољење и ту се деформитет тешко враћа у нормално стање.

    Распињемо сопствену земљу

    И као што су организатори распећа Христовог говорили: “Грех на нас и на нашу децу!…Распни га, распни!“, тако и ми, осећали се националистима или интернационалистима пристајемо на распеће још нерођене Србије и већ суделујемо у њему. А први који каже, крај је кредитима и распродајама, окренимо се нашој стваралачкој памети, и подвижништву како бисмо поново почели да слажемо мозаик, “настало у Србији 100%“, задобиће моју подршку до краја. И знам да ће то бити пут муке и немаштине али и пут без лажи у коме “баба Ванге“ неће имати више шта да траже. Ако бисмо само на томе преломили и победили индивидуални кукавичлук и шпекуланстки шизофрени карактер наше личности, врло брзо бисмо дошли до сазнања да ову земљу нема ко више да води (а сад је толико њих спремних да је воде организовано у нестанак!!!) јер је наш проблем прешао на другу страну рубикона и потребно је пре тога видети којим путем се враћати, и да ли се уопште враћати.

    Но једно је већ данас сигурно, будемо ли остали у Моргентаувом, све мислећи да смо у Маршаловом плану, наш брзи крај и државе и народа је ту. Све друго што ће се дешавати биће само беспосличење једног народа који је преживео осиромашени уранијум, али није осетио потребу за сопственом ланчаном реакцијом да би из ње настао нови концепт организације живота заснован на памети која би прекинула процес деструкције и примитивизма и створила знања која би се лако преносила на производе који би доносили растуће приносе и богатство народу.

    “Ми несразмерно више говоримо, него што радимо. Многи имају ту особину да мисле да су урадили, кад су говорили. Даље, махом више полажу право да говоре но на право да раде. Ја сам често правио обсервацију да је многим нашим људима најважније да се изговоре, а особито да некога представе у рђавом светлу и да направе досетку на његов рачун, а разуман човек може водити и расправити ствари како хоће – онима првима, изгледа није до тога стало; главно је да су они речима доста учинили и себе задовољили. Можда у ту групу спада и то што су многи наши задовољни када су установили начела рада или управо написали програме; задовољни су толико, да после не мисле озбиљно о акцији и консеквенцијама, које су управо све; ПРВО ЈЕ БЕЗ ДРУГОГ БЕСПОСЛИЦА“. Joван Цвијић

    На празник Св. Параскеве, лета 011

  2. Varagić Nikola каже:

    BRANKO RADUN, SAŠA GAJIĆ: SUKOB MODERNISTA I ETATISTA

    utorak, 22 novembar 2011

    „TAJNA STRUJA“ SRPSKE POLITIČKE ISTORIJE Da bi se aktuelni društveni događaji i fenomeni potpunije i istinitije razumevali, nije dovoljno samo gledati ih izolovano, u trenutnim relacijama – već ih je neophodno staviti u kontekst dubljih i dugotrajnijih dešavanja. Eventualna uspešnost uočavanja značajnih procesa, njihove trajnosti i smislenosti – daju analizama na verodostojnosti. Ona doprinosi i prisutnosti druge, sintetičke dimenzije neophodne za svako iole uspešno objašnjenje. Ovakav pristup, naravno, može da odvede u „interpretativnu zamku“ gde zadati „model“ objašnjenja navodi da se (skoro svi) posmatarani događaji „mogu i moraju“ na silu uklapati u prethodno definisani kontekst, u zadate podele i sheme. To vodi put prenebregavanja izuzetaka, indeterminizma i haotičnosti, previđanja delimične samostalnosti nekih aktera i pojava te njihove nepovezanosti unutar širih procesa. Ipak, ako se uz pomoć istančane analize, one koja uočava razlike i ispravno razvrstava predmete posmatranja, izbegnu pomenute „interpretativne zamke“ modelskog posmatranja – „pojave dugog trajanja“ tek tako i tada mogu se pravilno odrediti; u procesima i dešavanjima može utvrditi i kvalitativni odnos dublji od tek hronološkog ili uzročno-posledičnog…

    Ni savremena politička i intelektualna scena u Srbiji ne može se tačnije razumeti bez analize procesa koji su dužeg istorijskog trajanja, pogotovo onih koji na prvi pogled nisu lako uočljivi. Pred nama se, proteklih par decenija – kao u nekom istorijskom kaleidoskopu usred koga se nalazimo i koga intenzivno proživljavamo – smenjuju scene političkih previranja, formiranja saveza i raskola, sukoba i prevrata. Sva ovo dešavanja bogata su krajnje „neobičnim“ ideološkim savezima ili „nelogičnim“ političkim zaokretima, pred kojima često – staje pamet.

    Da li je je anarhičnost srpske političke scene samo rezultanta haotičnosti naizmeničnog „preklapanja i razgradnje“ trenutnih interesa njenih aktera? Ili dokaz da je vreme ideologije, pa i političke logike, prošlost u postmodernoj Srbiji? Ili, pak, u pozadini, opstaje – makar u određenoj meri – kontinuirana „skrivena struja“ srpske politike čija teško dokučiva logika utiče na, samo na prvi pogled, „haotični srpski politički kaleidoskop“, ona logika koja se ne da uočiti površnim pogledom na dnevnopolitičke interese i taktičke odnose?

    Oni koji vrše „plitke analize“ polit-ideološke scene Srbije, čak ni u susretu sa praktičnim unutrašnjim mehanizmima korupcije i spoljnim pritiskom koji u velikoj meri determinišu ponašanja ključnih aktera, nisu skloni da tu vide ikakav sistem ili neku dublju podelu.

    Odgovor da u Srbiji danas nisu značajne ideologije već interesi nekih moćnih grupa, ne otkriva nam mnogo, iako nije netačan; ali, on samo otvara novo pitanje – ako političke ideologije više nisu od primarnog značaja, šta je onda to što, ako ga stvarno ima, određuje „linije podela“ srpske politike? Postojeće pravilosti u rasporedu ključnih igrača na političkoj, ekonomskoj, idejnoj, medijskoj i kulturnoj sceni ukazuju nam da suštinske „linije podela“ postoje – ali da su često neprimetne usled perifernijih (mada takođe bitnih) podela po političkoj, ideološkoj, bezbednosnoj, regionalnoj ili interesnoj bliskosti. Isto tako i površne političke, pa i ideološke podele ne doprinose razumevanju dubljih tokova srpske političke istorije. Naprotiv često to sprečava dublji i istinitiji uvid u prirodu i dinamiku srpskog političkog sistema.

    DVA TABORA: MODERNISTI I ETATISTI Kada se makar ovlaš skicira mreža moćnih i uticajnih interesnih grupa u Srbiji i njihova međusobna korelacija, dolazi se ipak do jednog višeg nivoa „uređenosti sistema“. U njoj se vidi da se, uz sve izuzetke i istupanja i drugostepene podele, postojeći politički sistem (pod svim spoljnim i unutrašnjim uticajima) dugotrajno deli na međusobno suprotstavljena – dva tabora. Kristalizacija „skrivene struje“ srpske političke istorije na dinamične odnose između dve frakcije unutar političke i intelektualne elite. Te dve frakcije su u sukobu koji je nekada prikriven, a nekada otvoren. Taj sukob nije trenutan: on se u različitim formama odvijao i u prošlosti – na ovaj ili onaj način – puni vek i po, a možda i duže.

    Nastojeći da ove dve struje imenujemo a da ta imena ne budu vezana za određenu istorijsku epohu – odlučili smo da ih nazovemo „modernistima“ i „etatistima“. Ova imenovanja i jesu i nisu suštinska – jer ona zapravo govore i o tome kako ove grupe sebe doživljavaju i kako ih drugi percipiraju. „Modernisti“ jesu zagovornici ideja modernizacije kao totalnog pozapadnjačenja što se danas poklapa sa idejama „evropeizacije“, barem javno i deklarativno. Uz to, dobar deo „modernista“ u svoje ideološke dogme i veruje. Slično je i sa drugom frakcijom srpske političke i intelektualne istorije novijeg doba – sa „etatistima“.

    Prethodno bi smo želeli da ukažemo na sledeće: to što neko zastupa izvesne ideje ne znači i da on njih u pravoj i punoj meri otelotvorava, niti, pak, da su posledice njegovog delovanja u skladu sa proklamovanim ideološkim ciljevima. Tako ni srpski „modernisti“ najčešće nisu stvarni nosioci društvenog razvoja Srbije – razvoja koji često ide mimo njih, pa i nasuprot njih i njihovog uticaja. Kao grupa koja misli, govori i deluje pre svega u kategorijama zapadne kulture i evroameričke političke tradicije, koja veruje u vrednosti koje se takovom „modernizacijom“ mogu usvojiti i primeniti na domaću „podlogu“ – „modernisti“ su se u praksi najčešće pokazivali kao jalovi i nesposobni da nešto od toga što propovedaju efikasno primene. Nosioci realnog društveno razvoja i boljitka često su bili oni koji nisu bili pripadnici ove ideološke struje, već pre ideološki neopredeljeni pragmatici sa znanjem i iskustvom iz određene sfere društvenog života. Neretko su srpske institucije uspostavljali i razvijali upravo deklarisani „etatisti“ ili konzervativci, narodnjaci, tradicionalisti – ozbiljniji ljudi sa znanjem kako stvarno funkcionišu društveni procesi i kako se tuđa iskustva mogu primeniti u našoj sredini.

    Slično stvari stoje i kod „etatista“. Oni često govore o posvećenosti državi, poretku i interesu koji iz njega proizlazi, o vitalnoj potrebi očuvanja društvenog sistema i njegovih vrednosti, ali sve to posmatraju samo funkcionalno. Posvećeni su im u javnom iskazu i mišljenju, ali su često, mahom radi održanja svojih ličnih i grupnih pozicija, spremni da, doduše nevoljno – žrtvuju i vitalne nacionalne i državne interese.

    Postoje i paradoksi: i u jednom, i u drugom taboru ima onih koji bi na osnovu svog karaktera i vrednosti u koje veruju i strukturalno i ideološki pre pripadali onoj drugoj struji – ali ih je sticaj okolnosti, najčešće „ukazana šansa“ napredovanja koja se pojavila „na toj strani“ – odvukla drugim putem. Tako se u praksi dešava i da etatista modernizuje neku od institucija mnogo efikasnoje od modernista, a da neki modernista ima ozbiljniji i zreliji odnos prema državi od dobrog dela etatista. Obe struje, dakle, funcionišu kao federacije „klanova“, ili, tačnije rečeno, kao dva „nad-klana“ u kome su veze pre svega interesne, a tek potom i ideološko-vrednosne.

    Ključ razlikovanja ove dve frakcije leži u sledećem: dok „modernisti“ za odustajanje od vitalnih interesa kažu da „tako treba“ zarad viših ideala progresa, „etatisti“ kažu – „tako je moralo“ zarad očuvanja i spasa onoga što preostaje. I jedni i drugi su teorijski manje ili više iskreno posvećeni „svojim“ ideološkim matricama, ali im je praksa često suprotna proklamovanim idealima: ona je neretko, čak karikaturalno, „orijentalna“ – lenja, spora, neefikasna i spremna na ustupke radi koruptivnih dobitaka i po pitanju razvoja i po pitanju države i institucija. I jedni i drugi u svojim ideologizovanim projekcijama sveta, ali i kroz orijentalizovanu političku praksu (ključne institucije su „ćef“ i „bakšiš“) zaboravljaju ono glavno – ljude i narod.

    Razlika između srpskih „etatista“ i „modernista“, dakle, iako značajna nije toliko velika kako se na prvi pogled to čini, niti je zaista suštinska. Tek kada dođe do njihovog međusobnog sukoba – tada i manje, lične i taktičke razlike – dobijaju izgled strateških i strukturalnih. U kulturološkom smislu obe ove struje su otvoreni zagovornici vesternizacije, sa tim da su to „modernisti“ bez zadrške, jer je njihovo pozapadnjačenje preovlađujuće, dok je kod „etatista“ hibridnost takva da je pozapadnjačenje tek delimično ili pak nešto sporije.

    „Etatisti“ bi, ipak, da se u procesu društvenog razvoja (danas „evropeizacije“) Srbije koja se posmatra kao nepovratan a pozitivan proces – sačuva sopstveni interes, pretežno samostalno odlučivanje i, u okviru toga, održi nešto naše, nešto samosvojno „srpsko“ (ma šta to značilo), makar ga i ne cenili dovoljno ili čak ne znali šta je to. Dakle, oko osnovnog toka – društvenog razvitka viđenog kao evropeizacija – između njih postoji određeni konsenzus; razlike su u tome kojim tempom da se dešavaju promene, odnosno – šta treba da preostane posle „neminovnih“ promena. Osim toga, „modernisti“ su češće skloni revolucionarnim promenama, a „etatisti“ evolutivnim, mada granica između ovih pristupa nije jasna ni presudna.

    U nekim istorijskim momentima ova podela uslovno se poklapala sa podeloma na levicu i desnicu – gde su prvoj više težili „modernisti“, a drugoj „etatisti“. Tako je komunistički pokret u međuratnom periodu bio potpuno „modernistički“, čak ekstremno modernistički i prosvetiteljski. Kada su komunisti došli u priliku da formiraju vlast – u njihovom se krilu prirodno javila i „etatistička“ frakcija, pa smo tako, kasnije, imali i slučajeve „desnih“ modernista i levih „etatista“.

    Na isti način ovdašnji deklarativno desni i nacionalni pokreti mogu se, zavisno od uslova i uticaja, pretvoriti od dominantnog „etatističkog“ u pretežno „modernistički“ pokret i obrnuto. Dvadesetogodišnja „evolucija“ nacionalističkog SPO-a u agente „modernizma“ najočigledniji je primer o ovoj pojavi u novijoj srpskoj političkoj istoriji. Raskol između Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja je verujemo čist slučaj razlaza jednog moderniste i jednog etatiste. Jer, ni pozicioniranost u jednom „taboru“ ne mora biti trajna. Većina političkih aktera, stranaka i pokreta, evolutivno „laviraju“ u odnosu na ovu podelu:u jednom periodu imaju dominantniju jednu frakciju, u drugoj onu drugu. Sve to često zavisi i od ličnosti lidera koji ih vodi, ali i od drugih unutrašnjih i spoljašnjih faktora.

    ETATISTI I MODERNISTI U NOVIJOJ SRPSKOJ ISTORIJI Već po nastanku moderne Srbije u vreme Karađorđa u rudimentarnom obliku javljaju se naznake političkih podela na ove, znatno kasnije uobličene, frakcije. Karađorđe, verodostojni narodni vođa, svakako bliži potonjim „etatistima“, bio je u punom smislu „pravoslavni tradiconalista“ koji je svojim „pogledom na svet“ prevazilazio početne podele, mada su se one već tada naslućivale.

    Već je knez Miloš počeo sve više da „klizi“ u „etatističkom“ pravcu. Rani predstavnik „modernista“, premda patriotskog naznačenja ali sa željom modernizacije po zapadnim uzorima, bio je prosvetitelj Dositej. To je i razlog zašto ga savremeni „modernisti“ svojataju za svoga „svetog pretka“. Sa druge strane su bili ljudi poput prote Mateje Nenadovića koji su gradili državu i bili joj posvećeni pre svega kao „etatisti“.

    Razlika između njih i tradicionalista, odnosno narodnjačke većine, ležala je u tome što su oni državu posmatrali gotovo kao vrhovno, samostalno dobro i najvišu vrednost, a veru i tradiciju, najvažniju odrednicu u narodu – kao nešto što je dobrodošlo, ali samo kao običajno a ne suštinski određujuće, što se instrumentalno posmatra u odnosu na državu i naciju. Dakle, kod „etatista“ je smisao i svrha u državi i poretku, dok su kod tradicionalista u pravom planu vrline i vrednosti narodne tradicije, odnosno narod sam. Ono što je prvima sredstvo, drugima je cilj, i obrnuto.

    U kulturološkim dimenzijama, u devetnaestom veku najuočljiviji simbolički predstavnici „modernista“ i „etatista“ bili su Dositej i Vuk (bez obzira na to kojoj je stvarno državi Vuk bio lojalan). Dositej je, premda kompleksna ličnost, kao „prosvećeni kosmopolita“ bio iskreni, čak naivni zapadnjak – „modernista“ što je naročito vidljivo kroz njegov odnos prema tradiciji. On je sa visine, sa prezirom gledao na tradiciju svog naroda kao na gomilu gluposti i sujeverja (slično kao danas istaknuti predstavnici tzv. „drugosrbijanske“ modernističke opcije). On je bio prvi potpuni „Evropejac“ i „progresista“ od značaja kod Srba. Kao „prosvetitelja“ zapadnog racionalističkog tipa stavlja se nasuprot kao neki antipod – naspram tradicijskog prosvetitelja Srba – Svetog Save.

    Sa druge strane, naspram Dositeja bio je Vuk – označeni „narodnjak“ koji je nastojao da među Srbima sakupi sve ono što smatra vrednim i plasira ga u svet. No, i Vuk je, takođe bio „zapadnjak“ – Evropejac, a tek jednim delom tradicionalistički narodnjak koji veruje da bi se nešto od srpske tradicije moglo uklopiti u zapadnoevropsku civilizacijsku matricu, pa čak i postati priznati deo te „riznice“. Vreme njegove delatnosti srećno se podudarilo sa dobom konzervativne reakcije i romantizma, pa su njegova nastojanja imala odjeka u ondašnjim evropskim trendovima okrenutim proučavanju etničkih nasleđa i prošlosti. Sličan Vukovom, odnos prema Zapadu i prema sopstvenom narodu i danas gaje srpski „etatisti“, nacionalisti devetnaestovekovnog kova, te konzervativci, naročito kroz želju da se upodobimo Evropi i njenim „standardima“ koja bi nam priznala pravo učešća u „zajedničkoj“ kulturnoj baštini (barem kao nekakvu etno specifičnost poput „Guče“, gusala i nekih običaja kao što je slava).

    Osoba koja u srpskom narodu u devetnaestom veku nadilazi podelu na „moderniste“ i „etatiste“, bio je Njegoš. Njegov „etatizam“ nije bio ideološki već praktično-državotvoran, tradicionalniji, prožet srpskim duhom epske i pravoslavne etike, vrlinama i vrednostima naše tradicije. Istovremeno je Njegoš bio i duboki poznavalac evropske kulture, pa i njen iskreni i duboki poštovalac (naročito njenih najviših dometa u renesansi i ostacima sredovekovne viteške tradicije), ali ne i njene „modernosti“ u ideološkom smislu – jer je ona predstavljala sistematsko ništenje najvažnijih i najviših, hrišćansko-univerzalnih temelja Evrope, onih temelja na kojima je, smatrao je Njegoš, trebalo graditi tek oslobođene srpske države i razvijati ih u novovekovnom kontekstu.

    To je Njegoš činio i kao državnik i kao stvaralac: on je u „Gorskom vijencu“ na jedan gotovo biblijski način ovaplotio narodnu – kosovsku i opšte hrišćansku etiku borbe za nebeske ideale, gde se nacionalno spaja sa univerzalnim. On je pratio i savremena dostignuća, ali bez idopokloničkog, nekritičkog odnosa; njegov filosofsko-teološki spev „Luča mikrokozma“ ima opšteevropski kulturni značaj, poput Miltonovog dela. U njemu se Njegoš koristio najsavremenijim literarnim izrazom onog doba ne da bi podražavao, već da bi se u njega „ulio“ hrišćanski univerzalizam srpskog iskustva.

    Kao pravoslavni Srbin, Njegoš je bio veći državotvorac od devetnaestovekovnih „etatista“ i – kao Srbin koji svojom tradicijom nadilazi podele na konzervativno i moderno – neuporedivo veći Evropljanin od epigona evropejstvstva poput Dositeja i potonjih generacija srpskih „modernista“. Istovremeno, bio je i mnogo temeljniji, duhovniji i dublji tradicionalista od često površnih, na običajnost svedenih narodnjaka. Zbog toga nam je njegov primer izuzetno dragocen i predstavlja putokaz i inspiraciju za one koji bi da izbegnu „scile“ i „haribde“ zapadnih ideoloških implantata.

    Drugi uzorni primer u novijoj srpskoj političkoj istoriji svakako predstavlja Nikola Pašić koji se, jednostrano i neopravdano, smatra klasičnim „etatistom“. Kombinujući narodnjački otpor birokratsko-pandurskoj etatističkoj „modernizaciji“ zapadnjačkog tipa pod rukovodstvom ondašnjih naprednjaka i „nemačkarskog“, pozapadnjačenog Milana Obrenovića, radikalski pokret vodio između ovih pogubnih krajnosti. Ceo radikalski pokret je predstavljao, a to gotovo da i nije shvaćeno, civilizacijski projekat obnove narodne tradicije u novom, savremenom ruhu. Oni su se nadahnuti idejama ruskog narodnjaštva, socijalne pravde i slovenofilskih sentimenata išli putem koji je imao potencijal da preveziđe srpske „frakcijske“ podele. Njihov cilj je bio da se svrgne socijalno i nacionalno represivna i otuđena vlast, a društveni razvoj – viđen kao „modernizacija bez vesternizacije“ – povede poštujući pre svega pozitivne vrednosti narodnih tradicija.

    U kasnijoj fazi, od zadnje decenije 19. pa nadalje, Pašić i njegovi radikali, usled istorijskih prilika koje su zatekli po dolasku na vlast, raznim kompromisima i taktičkim popuštanjima oslabili oštricu svog izvornog delovanja kao pravog svenarodnog pokreta – i otud sleduju i kasnije aberacije prema raznim oblicima „etatizma“ (i „modernizma“) i iz njega izraslog državotvornog „integralnog jugoslovenstva“ koji je u 20. veku srpski narod i državu preskupo stajao.

    NEJASNE GRANICE „OSNOVNOG RASCEPA“ MEĐU SRBIMA Podela pre svega društvenih, političkih i kulturnih elita (a tek onda i naroda) na „etatiste“ i „moderniste“ označava jedan od najvećih srpskih istorijskih raskola. Ona predstavlja svojevrsnu ideološku šizofreniju koja sve svodi na izbor između dva zla – većeg i manjeg, iz koje se rađaju druge raspolućenosti – geopolitičke i kulturološke. Iako „modernisti“ ovu podelu vide kao deobu na pristalice „Zapada“ i „Istoka“ to najčešće ne odgovara istini: dok su srpski „modernisti“ ekstremni, radikalni zapadnjaci, „etatisti“ su mešavina umerenih zapadnjaka i narodnjaka, čiji je „konzervativizam“ ponajviše oblikovan zapadnim uticajima i lektirama. Čak je i običan srpski čovek postao jedan „kulturološki hibrid“ zapadnih uticaja i običajno-mentalitetskih izraza. Može se reći da „istočnjaka“ koji su u pravom smislu potpuno okrenuti orijentalnim tradicijama, u Srbiji praktično nema (osim među malobrojnim radikalnim islamistima – građanima Srbije).

    Druga je stvar ako se pod istočnjacima podrazumevaju „rusofili“. Ipak, ni tu nije stvar tako jednostavna kako to vole ekstremni modernisti i pripadnici „Antisrbije“ da prikažu. Naime, po njima se u Srbiji vodi bitka između zapadnjaka i rusofila, s tim da su prvi pripadnici „modernog“ i „naprednog“, a drugi su „primitivni“ i „konzervativni“. Osim što je kod jednog malog procenta rusofila prisutno deklarativno odbacivanje Zapada, oni su ipak strukturalno evropeizovani, i okrenuti najčešće „etatistima“ u kojima vide iskrene pobornike okretanja Rusiji (i pravoslavnom svetu).

    Linije podele između dve srpske frakcije nisu uvek jasne, pošto su često obe prisutne među političkim subjektima. Primerice, povlačenje Knjaza Miloša pred ustavobraniteljima, gušenje Timočke bune od strane „austrofilskih“ Obrenovića, odnosno svrgavanje Miloševića od strane DOS, predstavlja privremenu političku pobedu „modernista“ nad „etatistima“. Sa druge strane – Knez Miloševa druga vlada, radikalski parlamentarni trijumf 1891. godine prestavljaju pobedu „etatista“, odnosno saveza narodnjaštva sa „etatistima“. Situacija je u svakom od ovih „prelomnih dešavanja“ bila kompleksnija: i među ustavobraniteljima, i Ristićevim liberalima, čak i u slučaju DOS imamo njihovo unutrašnje diferenciranje na „etatiste“ i „moderniste“ u različitom stepenu. Tako se i sukob između Đinđića i Koštunice, odnosno Tadića i Koštunice može u dobroj meri posmatrati kao sukob evropejaca „modernista“ i nacionalnih „etatista“.

    „DVE FRAKCIJE“ U DRUGOJ POLOVINI DVADESETOG VEKA Pojedine političke ličnosti daju nam priliku da pratimo njihove promene, evoluranje iz jednog ka drugom tipu. Najčešće se dešava da – kada pojedini modernisti dođu do željene vlasti, upoznaju se sa njenom perspektivom i poistovete se sa njom – počnu da klize prema „etatistima“. Ovo se desilo sa Ristićevim liberalima u 19. veku, sa pojedinim komunističkim funkcionerima koji su se „etatizovali“ poput Leke Rankovića (mada se to pogrešno, od strane „modernista“ smatra njihovim „nacionalizovanjem“). Takva bi optužba za „nacionalizam“ iskreno uvredila i vređa jednog Rankovića, Ćosića ili Miloševića.

    Najdrastičniji je primer Zorana Đinđića koji je bio ideološki istaknuti „modernista“ sve do momenta kada je, prigrlivši na vlasti njen najveći deo, uvideo (negde krajem 2002. godine) da od „modernističkog“, jednostranog prozapadnog stava – i on lično i njegova vlast i cela Srbija – ima, gotovo po pravilu, samo štetu. Zato je u decembru 2002. godine odlučio da „prelomi“, promeni stranu i da zatraži podršku od tabora „etatista“ (videti njegovo obraćanje Dobrici Ćosiću u „knjizi o Kosovu“). No, većina „etatista“ nije prihvatila njegovu ponudu, smatrajući da je ona neiskrena, taktička i čisto marketinška. Zato su njegovi bivši saborci među „modernistima“ (i njihovi inozemni nalogodavci) ovo shvatili krajnje ozbiljno – kao ideološko-političko otpadništvo. Time je tragična sudbina pokojnog premijera Srbije bila zapečaćena. „Posthumna“ ideološka upotreba Đinđića od strane „modernista“ poppuno prećutkuje ovaj najvažniji prelom u Đinđićevoj kratkotrajnoj vladavini iz njima razumljivih, pragmatičnih razloga.

    Rekli smo već da boravak u institucijama navodi onoga koji ih vodi da bude odgovoran, da nekako počne da sagledava i štiti interese države. Zbog toga je dugoročno gledajući vrh vlasti po svojoj prirodi naginje „etatizmu“, čak i kada u intelektualnoj eliti pomodno preovladavaju „modernisti“. Ovo se lako može uočiti na nizu primera: odnosa kralj Aleksandra Karađorđevića i srpske međuratne „partijaške“ elite, odnosa Slobodana Miloševića i „inteligencije“ tokom 90-tih godina ili pak Koštunice sa savremenim srpskim „evropejcima“.

    O sličnom ogorčenom napadu pripadnika privilegovanih i neretko parazitskih slojeva (po spoljnoj „glavnoj direktivi“) na „etatiste“ prokazane za „nacionaliste“ svedoči nam i epizoda komunističke vladavine vezana za događaje svrgavanja Aleksandra Rankovića. On je bio ne samo glavni predstavnik srpskog komunističkog „etatizma“ što je evoluirao na vlasti od svojih revolucionarno-antidržavnih i „modernizatorskih“ stremljenja (slični se proces odigrao i u Sovjetskom Savezu od vremena NEP) već i za neke preteča i „postkomunističkog etatizma“. Rankovićeva smena, dakle, nije bila samo pobeda dezintegracionih faktora u Jugoslaviji i slabljenje tzv. „srpske struje“ u vrhu države, već i poraz „etatista“ koji su se uglavnom nalazili u službama bezbednosti i vojsci a koji su bili potisnuti od strane „modernista“ mahom antisrpske provinijencije.

    Posle pada Rankovića na vlast dolaze srpski anarholiberali, pretežno „modernisti“ jasne linije (iz ove garniture potiče Latinka Perović – koju i nazivaju majkom „druge Srbije“, savremenog ekstremnog, anacionalnog i antisrpskog krila „modernističke“ struje), a zatim nešto umereniji u „modernističkom“ smislu, ali zato poslušnički dosledniji kadrovi iz vremena vlasti klana Stambolića. Oni su bili titoistički poltroni, „verni“ njegovoj politici čak i kad je maršal bio uveliko mrtav. Svojim potiskivanjem važnijeg dela srpske tradicije zarad veštačkog „bratstva i jedinstva“ te nerešavanjem problema na Kosovu i Metohiji, oni su kreirali milje u kome su stasali sadašnji predstavnici srpskog „modernizma“ kao nakaradne kombinacije falične ideologije „progresa“, anacionalne kulture i provincijske ksenofobije koja se skriva iza glorifikacije „velikog sveta“, odnosno idealizovanog „evropejstva“.

    Osma sednica na izvestan način prestavlja povratak na vlast „etatista“ kroz i preko Miloševića, a poraz „modernista“. Neki od njih su se povukli, dok su drugi otišli u opoziciju gde su, u novom ideološkom ruhu (liberalno ljudskopravaštvo) ponovo promovisali „modernističke“ ciljeve. U tom pogledu je većina opozicionog i intelektualnog establišmenta 90-tih, za razliku od pretežno narodnjačkog profila njihovih birača, barem na rečima bila „modernističkog“ pravca.

    Milošević je uoči Osme sednice dobio podršku „etatista“, a na Gazimestanu je dobio i podršku naroda kao novi nacionalni vođa. Međutim, Milošević je zapravo bio strukturalni „modernista“, bankarski menadžer sa nejasnim „državotvornim“ sklonostima kome je spletom okolnosti zapala uloga da predvodi „etatistički“ tabor. Tokom njegove vladavine ova ideološka slabost ka „modernističkim“ impulsima konstantno je krnjila njegove pozicije – naročito od kada je, preko koalicije „bračne postelje“, JUL Mire Marković kao savez starih ideoloških „modernista“ i pragmatičnih profitera, ušao u sve pore vlasti, doprineo njenoj drastičnoj dekadenciji i na kraju – padu u kome su levičarski „modernisti“, u uslovima petooktobarskog prevrata, samo pretrčali na prividno drugu, do tada opozicionu stranu ka svojim nešto malo „desnije“ pozicioniranim istomišljenicima po svim fundamentalnim pitanjima.

    Glavni eksponenti „etatističke“ struje u političkom životu Srbije krajem prošlog veka mimo Slobodana Miloševića bili su Jovica Stanišić i Vojislav Šešelj. Mada se njih trojica prilično razlikuju i politički, i ideološki i na gotovo sve druge načine – privrženost “etatističkim“ pogledima ili saradnja sa „etatitističim“ taborom je ono zbog čega su veći deo te decenije bili na istoj strani barikade. Glavnim ideolozima “etatizma“ u ovom periodu se mogu smatrati Mihajlo Marković i drugi pojedinci koji potiču iz beogradskog dela nekadašnje grupe „Praksis“, odnosno njegovog okruženja, dok je najuticajniji među njima – Dobrica Ćosić, koji je, pre svega na idejnom polju preuzeo štafetu „etatističkog“ nasleđa od Rankovića i preneo je do Miloševićevog doba.

    ETATISTI I MODERNISTI U SAVREMENOJ SRPSKOJ POLITICI Glavni politički sukob tokom devedesetih godine išao je po liniji – sa jedne strane Miloševića i Šešelja kao eksponenata „etatista“, a sa druge Đinđića Draškovića kao „modernista“. Ideološka priroda raskola unutar početnog SPO kao dominantne opozicione stranke na početku zadnje decenije prošlog veka upravo se odvijala na pravcu „modernisti“- „etatisti“. Stranka, formirana kao desna i nacionalna, u kojoj su bili i Drašković i Šešelj – podelila se oko predstave Sveti Sava u kojoj se na ružan način govorilo o osnivaču srpske Crkve. Šešelj i sveštenik Žarko Gavrilović podržali su prekid predstave, dok je Drašković kao „modernista“ kome je veća „svetinja“ pozorišna predstava kao izraz individualnog staralaštva od lika Svetog Save – to osudio. Njihov dalji politički razvoj i trajni sukob, sve do današnjeg tamnovanja Šešelja u Hagu i njegovog tamošnjeg nastupa sa jedne, ili pak Draškovićeve političke prevrtljivosti sa epilogom ulaska u „kohabitaciju“ sa Čedom Jovanovićem i Žarom Koraćem radi pritiska na vlast sa ciljem njenog mirenja sa priznanjem „nazvisnog Kosova“ sa druge strane, prirodne su i logične posledice njihovog zastupanja pozicija i političkog delovanja između „etatista“ i „modernista“.

    U političkom smislu su DSS i SRS danas gotovo čisto „etatističke“ orijentacije, dok su G17 i LDP isključivo „modernističke“ stranke. Nedavno kreiranje „Preokreta“ predstavlja definitivu koncentraciju ekstremnog „modernističkog“ krila svih ranijih profila, pre svega onih pod kontrolom Amerike.

    Što se tiče DSS, zanimljiv je odnos Vojislava Koštunica sa „modernistima“ i „etatistima“. Kao pravnik, pobornik reformi države i novog ustava, on je kao nacionalni-demokrata u jednom kratkom period bio prihvatljiv i jednima i drugima. „Modernisti“ su, da bi se bolje politički pozicionirali preko čoveka koji može da preuzme vrh vlasti a njima prepusti da u opštem metežu preuzmu sve ostalo, isturili Koštunicu kao predsedničkog kandidata. „Etatisti“ su, videvši da vreme Miloševiću ubrzano ističe usled porasta nervoze Amerike da razreši „balkanski gordijev čvor“, takođe odlučili da podrže Koštunicu i tako spasu i svoje pozicije i državne institucije od ubrzanog rastakanja. Iako je petooktobarski prevrat bio i po stilu i po posledicama „modernistički“, Koštunica je predstavljao onaj zalog stabilnosti i opstanka „etatističke“ struje u novom vremenu, gde je, kroz obostrani kompromis, izbegnut haos i krvoproliće.

    Ubrzo posle stabilizacije “nove vlasti“ stari sukob je počeo da tinja: sve ključne političke krize, njihove eskalacije i kompromisna rešenja u periodu 2001 – 2008 godine moraju se sagledavati u ovome ključu, ključu odnosa snaga između „etatista“ i „modernista“ – od kohabitacije, pada vlade na kosovskom pitanju početkom 2008. godine sve do stvaranja nove koalicije sastavljene od pretežno „modernističkih“ demokrata sa grupom satelita i „reformisanim“ SPS-a sa svojim malim partnerima.

    U SPS nakon pada Miloševića jača uticaj „modernista“. Istovetna situacija je i među naprednjacima proizišlim iz raskola sa radikalima. Dok je njihovo članstvo i biračko telo nacionalno-narodnjačko i/ili „etatističko“, vrhovi stranke ozbiljno su infilitirani „modernistima“ ili mekim „etatistima“ koji im značajno naginju svojom spremnošću na raznorazne kompromise. U velikim strankama poput DS-a u čijim strukturama dominira „modernizam“ od umerenijeg do ekstremnog tipa, prisutna je i „etatistička“ struja, doduše, sada u manjini, potisnuta sa gotovo svih čelnih pozicija.

    „VIDOVDAN“ I NSPM Pored političke scene, ova podela se pojavljuje i projavljuje i na intelektualnoj i medijskoj sceni. „Modernisti“ gotovo u potpunosti kontrolišu medijsku scenu Srbije, pre svega elektronske medije gde je njihova glavna perjanica B92, a nakon privatizacije „NIN-a“ i – pisane (bez obzira što su, svi odreda – bez tiraža, nečitljivi i dosadni). Među novinama je glavni predstavnik modernizma „Blic“, dok tek po neki tabloidi, na nivou incidenta, pokušavaju da s vremena na vreme i to na veoma prizeman način „opstruiraju“ glavni „modernistički“ medijski tok.

    Na internetu je situacija značano drugačija. Glavni „modernistički“ sajtovi ekstremnog tipa su oni poput „Peščanika“ i „E-novina“, dok je na drugoj strani situacija kompleksnija jer među nacionalnim sajtovima dolazi do jedne nove pojave – stvaranja čitavog dijapazona samoniklih internet medija, koji se kreću od „etatističkih“ preko „tradicionalističko- etatističkih“ do onih koji idu u pravcu strukturalnog tradicionalizma.

    Usled poistovećivanja svih njih sa „nacionalnim“ i „nacionalističkim“ čemu su skloni pobornici druge frakcije, često se zbunjuje nedovoljno upućena javnost. Tako se, na primer, polemike NSPM sa „Peščanikom“ i „E-novinama“ ne smeju definisati kao sukob nacional-patriota, pogotovo ne nacionalista ili čak tradicionalista sa anacionalnim liberalima i globalistima, već pre kao sukob umerenih, čak levih „etatista“ sa radikalnim „modernistima“; kao što se tako ne smeju posmatrati ni napadi „građanskih intelektualaca“ i grupa na Dobricu Đosića, ili, recimo, napadi NGO-aktivista na „Jeremićevu“ struju u DS.

    Sa druge strane stoji polemika između NSPM, „Pečata“ i „Vidovdana“ (pa i „Novog Standarda“), koja na prvi neobavešteni pogled može izgledati kao sukob između internet „patriotskih medija“ isključivo oko pitanja „ozbiljnosti patriotizma ministra“ Jeremića. Situacija je zapravo nešto drugačija. Naime, NSPM kao medij levih „etatista“, koji imaju pristup u „modernistički“ preovlađujućoj medijskoj sferi i nastupa sa „diskvalifiktatornim“ ubeđenjem kako su ovi „drugi“ – „patriotski oponenti“ – ili radikalni nacionalisti ili pak zagovornici „teorija zavera“. Na stranu (dis)kvalifikacije sa jedne ili druge strane („DS patriote“ ili pak „tribalni nacionalisti“) – „polemika“ NSPM i „Vidovdana“ (ostali su se akteri naknadno priključili ovoj polemici) je zapravo mnogo dublja: ona predstavlja izraz podele na umerene kompromisima sklone „etatiste“ i na one koji su, pored toga što su beskompromisne patriotske orijentacije, i tradicionalisti. Odnos prema Tadiću i Jeremiću, iako politički značajan, pre je bio povod nego pravi razlog. Tako se videlo da je okviru NSPM godinama zajednički funkcionisala redakcija koja je bila sastavljena od te dve ipak duboko različite idejne i duhovne struje, da bi se konačno oko pitanja podrške politici Vuka Jeremića (pa i Tadića) – one razdvojile i krenule svaka svojim putem.

    NOVI TRENDOVI I PRESTROJAVANJA Drugu deceniju novog milenijuma karakteriše proces „diferencijacije i usložnjavanja“ na u najširem smislu gledanoj srpskoj javnoj sceni. Uprkos političkoj i medijskoj dominaciji „modernista“ od 2000. godine naovamo (sve izraženijoj od 2008. godine), dešava se nešto krajnje neobično i izuzetno važno.

    Na jednoj strani dolazi do homogenizacije ekstremnih „modernizatora“ raznih ranijih političkih profila, koju su, što su više i jače ušančeni u „koridore vlasti“, sve malobrojniji i otuđeniji u odnosu na masu birača u Srbiji. Centar ove grupacije su samozvani pripadnici „druge Srbije“, a zapravo „Antisrbije“, sektaški organizovana ideološka klika, čije formiranje je trajalo od kraja osamdesetih i početka devedesetih godina. Ona je sačinjena od ostataka bivših anarholiberala, poraženih stambolićevaca „modernističkog“ opredeljenja, ne-srpske intelektualne frakcije u Beogradu i Novom Sadu i frustriranih, „obeskorenjenih“ postmodernista sa bolesnim pretenzijama u kulturi i nauci.

    Kao magnetni pol oni u ekstremnom pravcu „povlače“ te ideološki uslovljavaju sve druge politički i javno relevante subjekte pod uticajem radikalnog „modernizma“, tj. pozapadnjačenja i vrše njihovo unutrašnje raslojavanje (najočitiji je u slučaju DS). Njihova prednost je jaka ideološka fokusiranost na modernizaciju za razliku od većine u „demokratskom bloku“ koji i nemaju jasnu ideološku priču. Drugi izvor njihove moći je mrežna, poluzaverenička organizacija koja, podržana od spolja, postepeno preuzima državne, medijske i kulturno-obrazovne institucije u zemlji. Oni, sa jedne strane, daju pravac i smer modernizacijskoj masi u „proevropskoj Srbiji“ a, sa druge strane, se, kao „parazit“ koji za svoje ekstremne stavove ne može da dobije podršku javnosti, šlepaju na telu „domaćina“, odnosno većih „popularnih“ stranaka poput DS. Bojovnici „Antisrbije“ žele da imaju i svoju definitivnu političku opciju LDP-Preokret te da potom, preko DS, dođu do kontrole nad onim ključnim procesima i institucijama u društvu kojima do sada još nisu ovladali.

    Sa druge strane, „etatistička“ frakcija takođe se raslojava na one koji gravitiraju ka umerenijim i politički korektnim „modernistima“ i na one druge koji, sledeći dublje idejne tokove u narodu i na marginama politike – kao unutrašnja reakcija na „modernistička uslovljavanja“ i izraz identitetskog otpora – streme ka „konzervativno-revolucionarnom“ potencijalu probuđenog neotradiconalizma što, svojom dubinom i snagom, u svakom segmentu prevazilazi domašaje onoga što „etatisti“ smatraju „državnim“ i „patriotskim“, odnosno „nacionalnim“. Ishode ovog procesa nije teško nazirati: na jednom kraju ćemo za ne mnogo vremena imati površne i komprimiserske „etatiste“ koji se neće, čak ni onoliko koliko je to bilo do sada, razlikovati od „modernista“, ali će još uvek jahati na talasu nacionalnih frustracija. I dalje će imati izvestan uticaj na one koji, tragajući za svojim istinskim korenima, nastoje formulisati srpski odgovor za izazove 21. veka. Od toga koliko prvi, pragmatični „etatisti“, budu imali moralne supstance „na kraju balade“, kao i koliko od toga koliko ovi drugi, patriote neotradicionalisti, budu sposobni da formulišu odgovore na izazove te da ih organizaciono artikulišu – zavisiće mnogo štošta u sutrašnjoj Srbiji. Kada se ova zbilja suštinska „polarizacija“ (i „podpodele“ u okviru njih) privede kraju i poklopi sa širim svetskim geopolitičkim i duhovno-istorijskim procesima – njen ishod će opredeliti pravac srpske istorije u 21. veku.

    Vidovdan

    http://www.standard.rs/branko-radun-sasa-gajic-sukob-modernista-i-etatista.html

  3. […] Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana […]

  4. […] Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana […]

  5. […] Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana […]

  6. […] Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana […]

  7. […] Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: