У посту од 20. маја 2009. године поставио сам питање:
Зашто је Недић издајник а Дачић није?
У том посту пренео сам вест о хапшењу једног анархисте, који је на дан доласка страног државника, запалио заставу те државе. Државе која је окупирала један део територије Републике Србије. Тај дан је ухапшен и православни верник који је на тргу стајао сам и читао МОЛИТВУ на глас. Њих двојица су ухапшени по наређењу министра полиције, који је приликом доласка на место потпредседника владе, са зида у ходнику зграде владе скинуо слику генерела Недића, са места где су стајале слике свих председника владе у историји Србије.
Дакле, министар полиције и потпредседник владе, сарадник окупатора, члан владе која сарађује са окупаторима, скинуо је слику генерала Недића зато што је генерал био – сарадник окупатора.
Тада су то поздравили они који га данас нападају због отказивања Параде поноса. Подржали су га они који се залажу за прихватање “реалности“ на Космету!!!
Шта је хтео да поручи министар полиције и потпредседник владе?
Да ли ће ускоро скинути и слику Николе Пашића, да би показао да није лопов, да ова влада није корумпирана?
Одакле смелости једном таквом медиокритету да скида слику генерала какав је био Милан Недић? Ко ће по добром памтити Дачека за 50 година? Ко ће га уопште памтити?
Но, овде није само он у питању. Као што сам написао, тада су га подржали сви они који се залажу за сарадњу са окупаторима. Зато сам недавно поводом прогласа и настанка коалиције Преокрет, састављен од стране оних који су се наметнули као наследници равногорске традиције и либералкомуниста, написао следеће:
Као што сам више пута указивао, “национално помирење“ између СПС и ДС је било помирење унутар две фракције левице. Доношење Закона о реституцији, недавно, показало је да у Србији није дошло до истинског националног помирења. Уосталом, и Прва Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије и академици САНУ, а у мањини исрени православци и конзервативци) и Друга Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије, а свакако левичари и либерали, и где практично и нема верника) настале су из Комунистичке партије Југославије и на тековинама социјализма и посткомунизма. Замислите да је СПО са ЛДП-ом форимирао “Преокрет“ и да је део тог прогласа обећање да ће бити донет нов закон о реституцији, који би између осталог подразумевао и супституцију, посебно за земљу, као и осуда злочина комунизма. Какво би то национално помирење било, какав би то преокрет био… Искрени православци и прави конзервативци су ван система, у већини, а економска левица је практично нестала, или је на маргини… Да ли ће тако бити и после 2012. године?
Да ли је дошло до преокрета? Да ли ће тај унутрашњи преокрет довести до спољашњег преокрета? Да ли разумете ово унутрашњи и спољашњи преокрет?
Ако се питају Латинка Перовић и либералкомунисти, тешко. Они опраштају усташама, али четницима никад.
Ево шта данашња Политика пише:
„ПОЛИТИКА” ОТКРИВА
После седам деценија скривања у породичним архивама „Политика” открива тестамент генерала Милана Недића
„Ја полазим у рат сутра 3. априла 1941. године. Господ Бог нека благослови нашу војску, наш народ и мајку Србију. Не знам какве ћу јуначке среће бити и да ли ћу се из рата жив вратити, зато са својом имовином чиним овакву расподелу…”, записао је генерал Милан Недић, председник владе у окупираној и раскомаданој Србији, у уводном делу свог тестамента, сачињеном 2. априла 1941, само четири дана пре почетка инвазије Хитлерове Немачке на Југославију.
Овај тестамент седам деценија био је, као највећа тајна, скриван у породичним архивама фамилије Недић, и „Политика” га ексклузивно објављује уз њихову сагласност. Александар Недић је праунук Милана Недића, односно генерал је његов прадеда-стриц, рођени брат његовог прадеде Бошка Недића. Александар каже да су у фамилији знали да се тестамент налази код његове тетке Раде Недић, унуке Милана Недића:
– До сада документ није био јаван, јер није било законског основа за покретање било каквог поступка за повраћај имовине. Документ је састављен 2. априла 1941, и оверен је у тадашњој Управи града Београда, а Недић је био у том тренутку активни генерал Војске Краљевине Југославије, командант Вардарске дивизије, са седиштем у Скопљу. Пошто је следећег дана, 3. априла, требало да крене за Скопље, а знало се да ће Југославија бити нападнута, одлучио je да састави тестамент, слутећи, како је и сам рекао, да се можда неће вратити кући.
Александар подсећа да је његов прадеда био богат човек, између осталог, и министар војни пре Другог светског рата. Недић је био носилац бројних највиших домаћих и страних војних одликовања, укључујући и Карађорђеву звезду.
– Био је млади пуковник када је 1918. са својом јединицом међу првима умарширао и ослободио Загреб. Иначе, цела фамилија Недић била је веома имућна, мој чукундеда био је срески начелник од Аранђеловца до Београда. А мој рођени прадеда Бошко, тешко рањен у албанској голготи, био је председник Удружења европских ратних војних инвалида и човек који је после рата први упалио вечну ватру на гробу француског Незнаног јунака испод Тријумфалне капије у Паризу – каже Недић.
У јавности се често поставља питање Недићеве рехабилитације и његове улоге у тешким историјским догађајима тог времена. Он је за једне квислинг и сарадник окупатора, за друге човек који је спасао десетине хиљада живота. Међутим, како рехабилитовати некога ко нити је осуђен, нити је против њега и подигнута оптужница – пита Александар Недић.
– Подсећам да је он био притворен после рата, након што су га Британци изручили партизанима у Грацу, где је био смештен после октобра 1944. године. Пребачен је у затвор у садашњој Змај Јовиној улици број 2, где је после мање од месец дана наводно извршио самоубиство, скочивши кроз прозор. Цео случај обавијен је бројним нелогичностима и тајнама. Од тога како је болесни 70-годишњак у кломпама могао да се отме младом чувару, специјалцу, па до тога како је успео да се у таквом стању узвере на прозор који је био преко метар и по од земље…. – каже Недић.
Потомци генерала су пре више од четири године тражили да добију његове посмртне остатке како би био званично сахрањен у породичној гробници.
———————————————————————-
Димитријевић: Остао неосуђен
Историчар др Бојан Димитријевић, који је ове године објавио књигу „Војска Недићеве Србије” објашњава за наш лист да је генераловом смрћу процес против Недића прекинут. „Он је остао неосуђен и нисам сигуран да ли се стигло даље од истраге, да ли је била припремљена некаква оптужница или судски процес, као на пример у случају генерала Михаиловића. Постоји та званична верзија његовог самоубиства, али и данас је под знаком питања. Претпостављам да, пошто не постоји никаква пресуда и оптужнице, рођаци могу да остваре своје право. Генерал Недић је, према свим мојим архивским истраживањима, позитивна личност у историји Србије у Другом светском рату. Њему се приписује колаборација, односно чињеница да је био председник српске владе под окупацијом. Међутим, оно што се и до дан-данас не разуме јесте његова жртва, да се прихвати тог положаја да би се спречиле немачке репресалије, које су спровођене као одмазда за устанак у Србији”, каже Димитријевић.
KOSMET VIA KOSMOS 
Latinka Perović, istoričarka
Srpske liberale nije smenio Tito
Autor: Andrija Tunjić
Srbija je Albancima morala ostaviti status koji je Kosovo dobilo Ustavom iz 1974. Odnos prema ustavu iz 1974. ključna je pogreška srpske politike ne samo u odnosu prema Albancima nego i u odnosu prema Jugoslaviji, time se konfrontirala sa svima – kaže u opširnom razgovoru za list Matice hrvatske Vijenac srpska istoričarka i bivša političarka Latinka Perović. U dogovoru sa redakcijom Vijenca, Danas prenosi delove ovog intervjua.
Je li točno da je taj Ustav nametnuo Tito?
– Nije! On je bio protivnik toga Ustava. Ja sam bila sudionica tih događanja i znam da je imao rezervu.
Zašto?
– Zbog jedinstva države i međunarodnih okolnosti, što se iz analiza tog vremena često isključuje. Zaboravlja se da je Jugoslavija bila prostor na kome su se latentno sukobljavali interesi Istoka i Zapada, kojima je bilo stalo da Jugoslavija zadrži status quo. Zato je Tito krotio i hibernirao potencijalne nacionalizme. Balansirao je između Istoka i Zapada i nikad nije izišao iz svog idejnog okvira, nikada nije odustao od socijalizma, jer se plašio da to vodi u separatizme i razbijanje države. Međutim, kada su se okolnosti razvile tako da je Srbija zbog tog Ustava bila na jednoj, a ostale republike na drugoj strani, učinio je kompromis i donesen je taj Ustav. Poslije Titove smrti Srbiji je prva stvar bila da taj Ustav dovede u pitanje i došlo je do revizija Titove politike. Rezultat je raspad Jugoslavije.
To znači da je i komunizam uzrokovao ratove na prostoru bivše Jugoslavije?
– To je tema koju treba proučavati. Pritom prvo treba ustanoviti da je komunizam u Srbiju stigao kao refleks događaja u Rusiji, zatim da je dio procesa i ideologije koja je tada bila bez konkurencije, da je u Drugom svjetskom ratu komunizam bio na strani antifašizma i da je na njegovu čelu bio Tito, koji je Zapadu bio garant mira i stabilnosti. Kada je umro Tito i kada se raspao SSSR, u Jugoslaviji se mijenja poredak, ali neki pogledi u shvaćanju demokracije, kulture i nacije ostaju i dalje isti.
I zato je Srbija pokrenula ratove?
– Srbija je pokrenula ratove jer je žrtva ideje da srpski narod mora živjeti u jednoj državi. Jugoslavenska zajednica mogla je opstati kao sporazumna zajednica, ali nije mogla postati zajednica u kojoj bi dominirao većinski srpski narod. Srbi su htjeli Jugoslaviju kao centraliziranu, unitarnu državu, što druge republike nisu željele. Tu činjenicu Srbi još ne prihvaćaju kao uzrok raspada Jugoslavije.
Do rata vjerojatno ne bi došlo da je Srbija rekla da nema pretenzija prema proširenju?
– Tako je. Ja sam vrlo zainteresirana da se to kaže. Cijeli život na tome radim. Ali i postavljam pitanje je li to moguće?
Pa je li moguće?
– Potreban je veliki unutarnji napor da bi se definiralo naše unutarnje stanje i došlo do onoga što je sada najracionalnije. Ne može se više kao mač nad glavama ljudi držati ideja da se svi Srbi moraju naći u državi Srbiji. Evo sada, zbog sukoba na Kosovu, naša Vlada podnijela je izvještaj koji i prije nego što je ušao u parlament poziva na jedinstvo, čime Srbima na graničnim prijelazima poručuje da je uz njih.
Srbijanska je politika svjesna da gubi Kosovo pa bi ga podijelila?
– Kosovo je metafora nacionalne državne ideje. Bojim se da sadašnja srbijanska politika nema plana kako to riješiti jer ne zna gdje je Srbija. Apsurdno je u 21. stoljeću u Europi reći da Srbi ne mogu živjeti ni sa kim drugim. Pogotovo što Srbija u svom sastavu ima gotovo četvrtinu stanovništva koje pripada drugim nacionalnim manjinama. Odnos prema manjinama važan je test razumijevanja današnje Europe.
Pročitao sam da su srpski liberali 1970-ih bili za dogovor i za jugoslavensku konfederaciju. Je li tada postojala mogućnost za konfederalnu Jugoslaviju?
– Ono za što su se zalagali ljudi u srbijanskom partijskom vrhu, koje historiografija označava kao liberale, bilo je očuvanje Jugoslavije kao primarnog interesa srpskog naroda. Srbi su u njoj bili najbrojniji i najrasprostranjeniji. Ali program srbijanskih liberala nije bio da se to sačuva silom, vojnom i policijskom, jer je bilo jasno da to izaziva otpor drugih i državu destabilizira. Dakle, mi smo bili za sporazum oko minimuma zajedničkih funkcija, u koje bi pripadale vanjska politika, obrana i eventualno monetarni sustav. Sva druga prava imale bi republike.
Jeste li bili svjesni da su Srbi u Hrvatskoj bili privilegirani?
– Bili smo svjesni. Bili su privilegirani u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini zbog učešća u ratu. Zbog toga su Srbi činili najveći dio policijskih i vojnih struktura, na koje je i Tito stavljao težište. Vojska je bila važan instrument funkcioniranja Jugoslavije, što je Zapad podržavao. Između mira, stabilnosti i nekih liberalnih ideja prednost je dana miru i stabilnosti.
Jesu li Hrvati bili u pravu kada su tražili da se riješi pitanje trošenja deviza, prevelik broj Srba u diplomatiji, vojsci, policiji?
– Apsolutno su imali pravo, kao što je svaka druga republika to pitanje mogla postaviti. Ali taj sistem nije imao fleksibilnosti da to rješava. Dominiralo je mišljenje, čim se počne raspravljati o tim pitanjima, to je početak raspada Jugoslavije. Ta tvrdokornost faktički je koštala Jugoslaviju.
Zato je Tito smijenio liberale?
– Pa nije nas smijenio Tito.
Nego?
– U tom trenutku mi smo se ponašali odgovorno, nismo htjeli kaos. Iako smo željeli promjene, željeli smo sačuvati ljudske i materijalne resurse. Liberale je smijenio prije svega odnos snaga u Srbiji. Srpsko rukovodstvo bilo je podijeljeno kao što je 1971. bilo podijeljeno hrvatsko.
Znači li to da su prevladali konzervativci?
– U odnosu snaga konzervativci su tražili i dobili Titovu podršku. Zaboravlja se da je destaljinizacija u Jugoslaviji bila duboka samo koliko su dopuštale političke ličnosti i sama društva koja su te ličnosti stvorila. To su bili faktori koji su utjecali.
Zašto amnestirate Tita?
– Ne amnestiram ga, samo ga kao historijsku ličnost pokušavam razumjeti i objasniti.
Nije li Tito bio smetnja modernizaciji partije i društva?
– Bio je! Ali je bio i činilac napretka države. Jugoslavija je bila prosperitetna država. Danas egzaktna istraživanja pokazuju da ono što je on napravio nije ni blizu onomu što je preuzeo 1945. Odgovorni ljudi morali bi to razumjeti. Kao što bi morali shvatiti da sve što se kasnije dogodilo u Srbiji nije rezultat čuvene 8. sjednice CKS i dolaska Miloševića. Ratovi nisu posljedica dolaska Miloševića, to je meni lakonsko objašnjenje. Miloševićev dolazak na vlast rezultat je konsenzusa.
Tko je onda uzrok?
– Nijedna ličnost nije uzrok. Kao historičarka uvijek se pitam zašto je to tako kako jest, a ne tko je kriv. Uzrok je društvo koje je inertno, zarobljeno idejom o zaokruživanju nacionalne države, s kojom je ušlo i izišlo iz ratova s teškim posljedicama; ostalo je bez obrazovanih ljudi, ekonomski se devastiralo, izgubilo međunarodni ugled.
Jesu li srpske institucije: SANU, Matica srpska, uz SPC, inspiratori velikosrpstva?
– Velikosrpski projekt dio je jednog širokog konsenzusa u koji su uključeni mediji i na kraju masa, narod.
Znači li to da Srbi neće tako skoro odustati od tog projekta?
– Sve te institucije bile su dotaknute porazom koji je doživljen u ta četiri nedavna rata ili u jednom ratu u tri faze. Promjene, kojih u tim institucijama ima, rezultat su i poraženog programa. Konačno, Srbija će morati donijeti odluku hoće li EU ili prošlost. Mora donijeti jasan stav o granici, mora sankcionirati ratne zločine i modernizirati društvo. Neophodno je otvoriti raspravu i dati šansu onima koji žele perspektivu i oslobođenje od izdajničke stigme.
Kako to napraviti?
– Novom politikom. Zato naše društvo mora biti kritično prema svojoj prošlosti.
Provodi li tu novu politiku Boris Tadić, koji je nedavno izjavio da mu je žao što se mjesec dana nije sreo s Dobricom Ćosićem?
– Dobrica Ćosić možda je najutjecajniji čovjek u Srbiji druge polovice 20. stoljeća. Kao historičarka time se bavim. Ali nacionalna ideologija koju Ćosić zagovara, koje je on vjernik i protagonist, nije došla iz glave Dobrice Ćosića.
Ne?
– Pa nije. Ne može jedan čovjek, pa bio i Dobrica Ćosić, emanirati historiju srpskoga naroda i sukob s cijelim svijetom. Nisu ni Tito, ni Milošević, ni Ćosić, a neće ni Tadić, srpski narod iščupati iz povijesnoga konteksta i iz realnog društva. Ne vjerujem da bi sve bilo drukčije samo da su oni htjeli drukčije. To su za mene kao historičarku neprihvatljivi zaključci.
Nije li vaše razmišljanje odveć pesimističko?
– Je li moje mišljenje optimistično ili pesimistično, zavisi tko i kako to shvaća. Ja se ne krećem u kategorijama optimizam-pesimizam, ja se krećem u okvirima realne historije.
Nikezić predlagao Titu da se povuče
– Tito je bio opterećenje ljudima koji su u partiji i državi mislili, ali dovođenje njegova autoriteta u pitanje nije dolazilo u obzir iz dva razloga. Prvo, ne biste imali nikakvo razumijevanje u masama. Drugo, smatralo se da se ne može naći zamjena za Tita. Sjetite se parole „I poslije Tita Tito“. Na to je utjecalo niz historijskih situacija. Prvo NOB, zatim obnova Jugoslavije, sukob sa Staljinom, nesvrstani… Zamjene za takvu ličnost nije bilo bez obzira na pretenzije malih i velikih ličnosti oko njega. A postojao je i veliki strah što nastaje poslije toga. Tito je odgovoran za to što je parazitirao na svom kultu, ali taj kult nije stvorio sam nego Partija, stvorile su ga mase. Danas se gubi iz vida da je Tito bio simbol socijalne revolucije, koja je išla u prilog masama. To je ono što sada ljudi zovu jugonostalcija. Tito je mogao, kao što je i radio, za svaki reformatorski pokret i pojavu, izići pred mase i reći da oni koji nisu s njim ruše tekovine revolucije i zagovaraju razbijanje Jugoslavije i – pridobiti mase.
Je li istina da je Petar Stambolić za Tita rekao da od 1948. ništa više ne razumije?
– Istina je. I srpski konzervativci, koji su bili veliki zagovornici Jugoslavije i njezina oporavka, smatrali su da je Tito već tada konzervativan. Da ga nadilazi vrijeme. Ali se nitko od njih nije ohrabrio to glasno reći.
Zar mu to nije rekao Marko Nikezić?
– Jest. U vrijeme rada na amandmanima 1971, koji su zaista bili ključni za tu konfederalizaciju Jugoslavije, Nikezić je u trenutku te krize rekao: Pa, možda bi bilo bolje da kao presjednik Republike ostanete na čelu države, s obzirom na međunarodni legitimitet i podršku masa u svim jugoslavenskim državama, a da Partiju preuzme netko drugi. Tito je rekao: Pa i ja o tome razmišljam. Kad je Nikezić najužem srpskom rukovodstvu referirao da je od Tita dobio takav odgovor, svi su šutjeli. Možda su svi tako mislili, ali nitko nije rekao: U pravu si.
Zašto nije?
– U pitanju su bili dogmatizam i nesigurnost. Srbija ne voli nove i autonomne ljude. U tom trenutku odbacuje se moderna država i prihvaća dogmatska politika.
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/srpske_liberale_nije_smenio_tito.26.html?news_id=228863
27. 11. 2011
PRESS
KOMENTAR DANA – Veljko Lalić
Život i priključenija
Pre 205 godina iz Zemuna je u Beograd čamcem stigao „srpski Sokrat“.
Najveći Evropljanin među nama vratio se u zemlju da nas izbavi iz „glibavog balkanskog sokaka“, da nam podigne 40 škola, oformi diplomatiju, napravi prvi univerzitet, opismeni nas i kulturno i društveno nas prebaci u zapadnu civilizaciju. Svoju ušteđevinu dao je Karađorđu i napisao najpatriotskiju „Pesmu o izbavljeniju Srbije“:
„Vostani, Serbije,
Davno si zaspala
U mraku ležala,
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!“
Pretpostavljam da znate da je reč o najvećem srpskom prosvetitelju Dositeju Obradoviću, ali i da ne znate da se ove godine obeležava, odnosno ne obeležava, 200 godina od njegove smrti. Pretpostavljam da ne znate da Srpska akademija nauka i umetnosti nije ustupila ni salu za Međunarodni skup koji je održan u njegovu čast. Pretpostavljam da ne znate da je taj skup održan u podrumu Narodne banke i da je na njemu od srpskih zvaničnika govorio samo naslednik Dositejev, ministar prosvete Žarko Obradović.
Mislim i da vam nije okej da se tako odužimo čoveku koji nas je sa 400 forinti spasao turskog sokaka, a sa svojim delima nas opismenio i odveo na Zapad. Mislim da smo i mi mogli da nađemo neku forintu da mu se ove godine – jer ovakva prilika će se ukazati za 100 godina – odužimo na dostojanstven način. Da mu podignemo neki spomenik, uredimo park ili napravimo izložbu na kojoj bismo zemljama EU pokazali kako smo tamo krenuli pre više od 200 godina.
Ali ko će to da uradi. SANU? Ili nosioci nacionalnih penzija? Srpska elita koja forinte nikad ne poklanja svom narodu, nego od njega uzima. Zato njima i smeta Dositej Obradović. Ali je zato i vreme da postavimo jedno važno pitanje – zašto je u celom svetu titula akademika čast, a kod nas čašćavanje. Za šta ti ljudi dobijaju novac? Pa mogli bismo da podignemo makar dva spomenika Dositeju kada bi se 400 akademika samo jedan mesec odreklo svoje apanaže od po 1.000 evra. Šta je tek s nacionalnim penzijama koje su uručene ljubavnici generala zaljubljenog u umetnost ili košarkašu Radmanoviću, koji je jeo bananu na Svetskom prvenstvu.
Koliko mladih talenata može da se plati s tim parama, koliko može da se vrati u zemlju sa najvećih svetskih univerziteta? A to je jedina šansa da vostane Serbija, kako nam je pre 200 godina nacrtao Dositej Obradović.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/189194/%C5%BDivot+i+priklju%C4%8Denija.html
Ко се сада не усправи, заувек ће ходати погрбљен
др Драгиша Бојовић
Није време за ћутање, морамо употребити све таленте за добро отаџбине
Београд, 27.11.2011
Интервју проф. др Драгише Бојовића, професора на Нишком и Приштинском универзитету и један од повереника Двери Ниш за новопокренути часопис „Лестве“ из Косовске Митровице.
Ви сте професор на Нишком и Приштинском универзитету. Важите за ангажованог и за једног од водећих косовских интелектуалаца, међу реткима сте који покушава да пробије медијску блокаду и саопшти своје мишљење о актуелним дешавањима. Недавно је “Политика“ објавила ваш веома запажен текст “Унижавање Грачанице“. Шта можете рећи о томе?
Спадам у оне, данас веома ретке, српске интелектуалце који сматрају да није време за ћутање. И не само да није време за ћутање, већ морамо употребити све оне таленте, које смо добили од Господа и употребити их на добро отаџбине. Јер данас је свакоме јасно да је Србија распета, да нам је Косово на Голготи, да нам мајчица Метохија плаче под крстом. На другој страни, моћне светске организације све чине да изврше трансплантацију душа у српском народу, покушавају да обесмисле тако утемељен српски патриотизам, да нам разним реформама обесмисле образовање, да нам покидају историјски континуитет.
И да сви у једном тренутку заћуте, ја бих вероватно морао да проговорим кроз оне славне и свете српске личности, којима сам посветио свој научни и интелектуални ангажман. Пошто сам васпитаван на косовској етици и на светолазаревском опредељењу, природно је да реагујем када долази до злоупотреба српских светиња и до политичког манипулисања.
“Политика“ ме је позвала на сарадњу и отворила ми врата објављивањем текста о стању у Цркви поводом прогона Владике Артемија, па од тада повремено објављујем ангажоване коментаре, на чему сам овом листу захвалан. Сви су ти текстови имали велики одјек, па и онај последњи који је био објављен само у електронском издању, “Међа у Брњаку“.
Многи српски интелектуалци су се повукли са јавне сцене: да ли су се уморили, да ли осећају безнађе, да ли су им врата медија затворена? Или можда има страха од могућих мера власти?
Верововатно има од свега по мало. Али оправдања нема. Многима су до јуче уста била пуна Косова, то беше најскупља српска реч, коју сада ћутањем продају. Нема више оних бритких сабљи не међу српским књижевницима, а ућутали су се и познати духовници. Чиме их је власт зачарала? Да ли су сву муницију потрошили на Милошевића? Није ли муниција узалуд потрошена? Данашње време показује да је било потребно чувати је за још тежа времена. А ова су времена тежа од свих.
Завладао је и неки чудни конформизам. Тек по неки глас се пројави из националних институција, само је неколико медија критички настројено. Један од ретких видова отпора су петиције и отворена писма, која многи не смеју да потпишу. Ово је последње време и последњи тренутак да дигнемо свој глас, да се подигнемо, да не бисмо заувек клечали, погурени као истински интелектуални богаљи.
Актуелна власт овог лета на различите начине реагује, протурају се разне опције, очекујући реакцију косовских Срба?
Ова власт је аправила највећи могући јаз између себе и косовских Срба. То није учинио ни Милошевић, ни Коштуница, ни Ђинђић. Сви су они, на различите начине, покушавали да очувају српски суверенитет на Косову и Метохији. Милошевић, па можда и Ђинђић, су то платили главом. Коштуница је остао доследан одбрани Косова. Тадићева власт покушава преваром, тако својственом овом режиму, да створи неко стање које нико неће прихватити, ни Срби, ни Албанци, ни америчке и европске власти. Политика, и Косово и ЕУ, у коју нико осим њених твораца није веровао, доживела је дебакл, па се сада окушава пласирати нека нова лаж. Ко ће у њу још поверовати?
Посебно је “прљава“ нека подела Косова и Метохије, коју заговарају из врха званичне власти Србије. Предлаже се некаква подела на “север“ и јужно од Ибра и то у времену када је признавање квази-државе престало од две трећине земаља света, чак и када неке то признање и повлаче.
Та идеја уопште није оригинална и она није у функцији решавања проблема. И раније и сада извире из истог идеолошког амбијента. И у таквој евентуалној подели Срби не би добили скоро ништа. Метохија и географско, па и историјско, Косово остало би у тој квази-држави. Део данашњих северних територија јужне српске покрајине тек је после Другог светског рата прикључен новом, комунистичком Косову.
Мислим да Срби у Косовској Митровици, Звечану, Лепосавићу и Колашину истински осећају смисао своје одговорности, не пристајући да издају себе а и Србе јужно од Ибра. Та врста солидарности присутна је, убеђен сам, и код ових “других“ Срба. На жалост, у овом тренутку неке од најмоћнијих земаља света нису нам наклоњене, па многе политичке идеје у Србији иду у сусрет позицијама тог света. Сигурно да и предизборна кампања култивише такве поруке.
Да ли се може објаснити због чега врх наше државе одступа од моћних аргумената заштите сбојих граница и територије и као да избегава окриље моћних држава које, штитећи међународно право, штите и Србију?
Чини ми се да је објашњење сасвим једноставно. Ми смо за заштитнике и пријатеље прогласили оне земље које константно раде против наших националних интереса. Таква политика није дошла са “демократским променама“, али је од тих промена постала транспарентна и потпуно огољена. Синтагма “наши европски пријатељи“ постала је саставни део политичког речника политичких аналфабета. Та синтагма, наравно, подразумева и америчко пријатељство.
А колико и какви су нам пријатељи показала је 1999. година, као и све године после ње. На другој страни, одрекли смо се подршке земаља које су нам биле и остале наклоњене, без обзира што ни њих не можемо назвати пријатељима, јер у политици пријатељства нема. Но, у односу на оне прве пријатеље, ове слободно можемо назвати браћом. Нити нам шаљу бомбе, нити нам отимају територију, а спремни су да нам помогну. Једино је потребно да ми ту помоћ желимо.
Некакво одступање од принципа заштите државне територије и наговештај значајних уступака нуди се већ три године, свакодневно кроз речи најављивања компромиса, као и кроз флоскулу “Србији треба дати нешто“ да јавност лакше прогута потпуну капитулацију пред непријатељем који нам све отима.
Од последњих избора и стварања нове левичарске коалиције настаје нова политика према Косову и Метохији, чак и у вербалном смислу. Напуста се државотворна политика чији је носилац у претходном периоду био Војислав Коштуница. На самом терену (на Косову и Метохији) елиминисани су сви они који представљају сметњу новом курсу. Медији све више извештавају о криминалу на северу, како би се скренула пажња са кључних проблема, промовишу се нови преговарачи, који немају подршку косовских Срба. Изгледа да власт већу пажњу поклања медијском фингирању, него решавању кључних проблема. Режим је одавно капитулирао, али нам истину о томе дели на кашичицу. Не да бисмо се ми спасили дављења, већ да би они на тај начин сачували власт, коју више воле него своју земљу.
Да ли су тешке речи ако се каже да политика која нам се намеће од Нато-ЕУ алијансе, а прихвата од наше власти, више личи на непријатељску, јер нам дроби територије, отима добра, отима језик, удара на миленијумску чврстину вере?
На један део овог питања сам већ одговорио, на онај део који носи чисту политичку димензију. На језик су нам већ давно ударили, а веру су оставили за крај. Као пандан европском идеалу увели су екуменистички идеал, који, на жалост, и неки “наши“ прихватају. Без обзира на тренутну агресивност промотера тог идеала, ја сам убеђен да је наша Црква, и наша вера православна, вечна и неурушива. У одбрани те вере има много искушења и много страдања. Истински бранећи смисао православне вере, страдало је и “Хвосно“, часопис који је обележио културни живот Срба на Косову и Метохији и шире.
Од српске нације измишљају нове, праве од српског језика спрдњу са новим језицима, од Српске православне цркве је направљено је гуџалиште… Врх државне власти и компетентне националне институције преко свега као да прелазе ћутећи или као да им то све одговара?
Заиста, реч је о суморној слици. На жалост, на ту слику се све више навикавамо. Они који не пристају на то, помало личе на савременог Сизифа. Негде је, врло вештом руком, запретана енергија народа. Поштени људи су у дефанзиви, а сваки гест храбрости осуђен је на разну врсту етикетирања. Једна необична политичко-духовна кохабитација, у “решавању“ неких проблема, направила је велику штету и Цркви и политици. Последице се осећају нарочито на Косову и Метохији. Постало је већ пракса да водеће националне институције о свему томе ћуте и више се не треба томе чудити. Поразно је што се не оглашавају они које смо некада сматрали водећим српским интелектуалцима.
Актуелним политичарима из земаља које су у Првом и Другом светском рату затрле око два милиона Срба, а сада нам диктирају ултиматуме, као да нико из актуелне власти не сме да каже: Станите! Убили сте нам пола нације!
Не само да смо заборавили жртве из два светска рата, него заборављамо и најсвежију рану – бомбардовање Србије 1999. године. Не мислим да треба прекинути комуникацију и политичке односе, али морамо показати много више достојанства да би нас бар неко у свету ценио. Актуелни режим није спреман ни на шта, осим да грчевито брани сопствену власт и привилегије. У томе им помаже и део опозиције.
Да ли се учињене грешке са новом нормалном српском влашћу могу исправити?
Ако и будућа власт буде пројектована као и ова садашња, тешко ћемо исправити грешке. Искрено се надам да је могуће још једно буђење српског народа, који ће на изборима казнити садашњу власт, али и лажну опозицију.
Како Вам изгледа слика садашње Србије?
Чини ми се да је неко рекао да је Србија велика тајна. То је, вероватно, највећа истина о Србији. Верујем да ће нам се та тајна открити кроз истинско васкрсење, кроз моралну, политичку и духовну обнову.
Да ли се слажете да престанак одбране Косова значи да српска нација иде ка амбису губљења државе и идентитета?
Мој потврдан одговор се подразумева. Уместо елаборације желим да изразим задовољство што велики број Срба, који живи ван Косова и Метохије, такође има такву свест. То је нова нада за Србију, која на Косову данас мора бранити саму себе.
У овој години сте се веома ангажовали око оснивања Српског меморијалног музеја у Косовској Митровици. Докле се стигло у томе?
Та идеја има подршку Општине Косовска Митровица, али, на жалост, није реализована због садашње тешке безбедоносне ситуације на северу Косова и Метохије. Током године доста је урађено на медијској промоцији, а добијена је и подршка стручне јавности. Као круна припрема организована је, уочи Видовдана, изложба Страдање Срба на Косову и Метохији од 14. до 21. века.
Верујем да немамо право да заборавимо српске жртве на светом Косову. Такође верујем да је наша генерација, у овом и у оваквом времену, дужна да оснује једну овакву институцију.
Разговарао З. Ђорђевић (ЛЕСТВЕ, година 1, бр. 1, 2011)
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/ko-se-ne-uspravi-sada-zauvek-ce-hodati-pogrbljen.php
BEOGRAD 27. 11. 2011
PRESS
INTERVJU NEDELJE: VOJISLAV KOŠTUNICA, PREDSEDNIK DSS
Budućnost Srbije nije EU
Tumaranje u besmislu: Pravo vreme za razgovore sa EU bilo je 2008, pre nego što je potpisan SSP, kojim se Srbija saglasila sa 22 države koje su priznale nezavisnost Kosova
Kada su se pre tri godine gotovo sve stranke u Srbiji utrkivale koja će što brže da nas uvede u Evropsku uniju, gde nas čekaju milijarde evra i blagostanje, Koštunica je tražio nove razgovore sa EU o načinu naših evrointegracija zato što je većina zemalja članica priznala Kosovo. Tri godine kasnije, kada većina stranka sve više uviđa da EU i nije tako dobra jer traže da se odreknemo Kosova, Koštunica traži prekid razgovora sa EU i da Srbija odustane od ulaska. Evo i zašto.
– Vreme za prave razgovore Srbije sa EU je isteklo. Pravo vreme bilo je 2008, pre nego što je 29. aprila potpisan SSP, kojim se Srbija saglasila sa 22 države EU koje su priznale nezavisnost Kosova. Posle ovoga svi dalji razgovori sa EU išli su na štetu Srbije i šteta se samo uvećavala. A onda je to što je potpisano počelo da se realizuje na Kosovu, prvo dolaskom Euleksa, zatim sporazumom MUP Srbije i Euleksa kojim je utvrđena granica između Srbije i jednog njenog dela, Kosova, zatim ovim sadašnjim pregovorima kojima vlast korak po korak priznaje nezavisnost Kosova. Verujem da se danas najbolje vidi koliko su nam 2008. bili potrebni pravi pregovori sa EU.
Čudi što ste kao demokrata protiv razgovora, jer danas je samo Šešeljeva stranka protiv razgovora sa EU.
– Razgovor o članstvu izgubio je smisao, ali je neophodan novi razgovor o ekonomskoj saradnji sa EU. Danas nije više problem samo politička šteta koja se svodi na nameru EU da nam otme Kosovo. Reč je i o čistoj ekonomskoj šteti koju trpimo zbog SSP. Mi moramo da redefinišemo odnose sa EU i zbog stanja u samoj Uniji. Kriza je velika i EU će sutra izgledati bitno drugačije nego danas, ako je uopšte i bude bilo. Vidimo da se govori o preuređenju, o uvođenju prve, druge i treće lige EU, a svesni smo da Srbiji ne gine status treće lige. U EU se otvaraju i druga pitanja, pa evropski zvaničnici upozoravaju da bi, ukoliko dođe do revizije sporazuma EU, to moglo da znači i njen kraj.
Vi predviđate da će EU nestati kad Srbija dođe na red za ulazak?
– Citiram zvaničnike EU. Evropsko javnost ozbiljno razmatra šta će se dogoditi sa evrozonom i EU. A kad bogate zemlje vode računa o svom interesu, onda bi i mnogo siromašnija Srbija morala da vodi računa o svojim interesima.
U redu, nećemo u EU, a kuda onda može da ide mala i siromašna Srbija?
– Posle svega mislim da novi strateški pravac Srbije treba da bude ne više članstvo u EU, nego saradnja, pre svega ekonomska saradnja sa EU i, naravno, sa svim drugim državama.
a
Zašto bi EU sarađivala s nama ako ne želimo da budemo njen član?
– Neće biti da EU na ljubavi zasniva odnose sa Srbijom. Imaju oni svoje interese, mi naše, pa na čistom računu možemo da uredimo odnose.
Ali imate i ovaj primer. Pred posetu kancelarke Angele Merkel bilo je ozbiljnih najava o dolasku tri-četiri velike nemačke kompanije u Srbiju. Međutim, kako je ova poseta ocenjena kao neuspešna, te firme su odlučile da sačekaju sa investicijama u Srbiju.
– Nemačke firme su već došle u Srbiju iako nismo članica EU, jer se one rukovode profitom, a ne ideologijom.
Stvarno verujete da Srbija može ekonomski da napreduje bez EU?
– Uveren sam. U ovakvim odnosima sa EU kakvi su danas, Srbija može ekonomski još više da zaostaje! Srbija i bez članstva u EU može normalno da se razvija, ali sa drugačijom politikom. Da se više ne odričemo sebe i da ne vodimo više računa o interesima EU već o sopstvenim. Srbija se može podići kroz normalnu saradnju sa drugim državama.
Kako biste bez podrške EU obezbedilli posao za ljude, nove investicije, bolji život građana?
– Samo razvojem Srbije i mislim da za to imamo dovoljno snage i resursa…
Zašto ih nismo koristili do sada?
– Zato što se Srbija vezala za projekat u kojem je više vodila računa o EU nego o sebi.
Vi ste bili premijer tri godine, zašto tada niste iskoristili te potencijale?
– Postoji bitna razlika u razvoju Srbije u vreme kada sam ja bio premijer i danas…
Da, imali ste više para jer ste prodali „Mobtel“.
– Imali smo više para zato što se u Srbiji proizvodilo, jer su se ljudi zapošljavali i jer smo se manje zaduživali. Podsetiću, vlada koju sam vodio vratila je dug MMF-u, a nismo uzimali novac od njih. Danas se spoljni dug Srbije udvostručio, nezaposlenost je ogromna, a da ne govorim o padu proizvodnje. Srbija se tada postupno razvijala.
Možda će vaš predlog podržati i Brisel, tako što Srbiji 9. decembra neće odobriti kandidaturu. Kakvu odluku EU očekujete?
– Kandidatura je kruna od papira! Posle te krune od papira tek treba da dobijemo datum za pregovore, a i ako dobijemo datum, može nam se dogoditi da pregovaramo vekovima, kao Turska. Mislim da je iz interesa zapadnih sila kandidatura samo sredstvo većeg pritiska i ucene Srbije kako bi završili svoj projekat „nezavisno Kosovo“.
Pomenuli ste Tursku. Da li Srbiji, ukoliko okrene leđa EU, preti da potpadne pod uticaj Turske, koja će biti jedna velika i ozbiljna država van EU?
– Ako prizivamo Tursku kao arbitra u našim unutrašnjim stvarima, onda nam se može dogoditi to o čemu govorite. Ako se u odnosu prema Turskoj postavimo na normalan način, onda od turske dominacije u Srbiji nema ništa.
Da li možemo da ostanemo i bez EU i bez Kosova, kao što predviđaju članovi „Preokreta“?
– Srbija bez Kosova može da ostane samo ako ga se odreknemo! Može silom neko drugi da bude na Kosovu, ali mi ne pristajemo na tu silu. A kad je reč o „Preokretu“ oni samo mnogo čvršće, dogmatskije i čistije, bez tog prenemaganja i prikrivanja, zastupaju stavove vladajuće koalicije.
Kako ocenjujete dosadašnje pregovore Beograda i Prištine?
– Pregovori imaju jednu vrlo neobičnu formu, jer se radi o tzv. dogovorenim zaključcima, što je nešto novo kada je reč o međunarodnim pregovorima. Onda čujemo i da će Brisel biti garant i za ono čega nema na papiru! Dogovorene zaključke treba sprovesti kroz naše pravo, i to je sada učinjeno u slučaju matičnih knjiga za Kosovo kroz uredbu Vlade. Samo, problem je što se uredbe donose za sprovođenje zakona, a ne za nešto nepoznato kao što su dogovoreni zaključci. Donošenjem uredbi Vlada na mala vrata prihvata i priznaje institucije Kosova i njihove dokumente.
Ali to ne znači i priznanje nezavisnosti Kosova?
– Kako ne znači ako ste priznali njihovu ličnu kartu? Kako ne znači ako priznate vrhovni sud Kosova? I još kad dogurate do integrisanog upravljanja granicom sa Kosovom…
Koji naši zvaničnici kažu da neće prihvatiti?
– Znate, tri godine slušamo fraze „EU nema alternativu“ i „nikad nećemo priznati Kosovo“. A kad potpišu dogovor o integrisanom upravljanju granicama, fraza o Kosovu će odleteti kao najmanji smokvin listić! I zašto stalno ponavljaju da nikad neće priznati Kosovo? Nema razloga to ponavljati ako vodite politiku koja to neće dozvoliti. Ne sećam da sam kao premijer ikada upotrebio tu frazu jer sam bio siguran da to nikad neću uraditi.
Lično poznajete ljude koji vode Srbiju, da li stvarno verujete da oni žele da priznaju nezavisnost Kosova? Da oni ne vide ovo o čemu govorite?
– Znate, postoji matematička radnja koja se zove sabiranje. Vi prvo priznate i prizovete Euleks, jednog dana priznate lične karte, drugog dana matične knjige, trećeg katastar… I tako ste jednog dana lepo priznali Kosovo.
Pomenuću ponovo Angelu Merkel. Ona je tokom posete Srbije rekla našim zvaničnicima da ne razume vlast u Srbiji koja je spremna da se zbog 50.000 Srba na severu Kosova odrekne budućnosti za sedam miliona građana Srbije. Da li vi to razumete?
– A da li bi se Nemačka odrekla nekog svog dela teritorije? Hajde da sada ne govorimo o duhovnoj strani Kosova. Ali Srbija ima rudno blago na Kosovu, koje se, sada vidimo, procenjuje na hiljadu milijardi dolara. Da li bi se neko odrekao takvog bogatstva?
Imate li utisak da su se Srbi sa severa Kosova „otrgli kontroli“ Beograda?
– Oni brane državu, a država, odnosno vlast, ne brani njih. Srbi sa severa Kosova u ovom trenutku prednjače u odbrani države i kamo sreće da država brani sebe i njih na onaj način na koji oni to čine.
Da li je moguće voditi politiku o Kosovu ukoliko imate ljude koji neće da sprovode ono što dogovori Beograd, ma kakvi dogovori bili?
– Okvir za državnu politiku jeste Ustav i Srbi na Kosovu se jednostavno toga drže. Oni smatraju da sadašnja vlast treba da poštuje Ustav, ali ta vlast, bogami, ne poštuje Ustav.
Ipak, oni su deo državne uprave, a državna uprava nije dobrovoljno udruženje građana, već mesto gde se poštuje hijerahija.
– Tačno je da oni nisu grupa građana, ali je i tačno da oni zapravo brane pravni poredak i Ustav.
Da li DSS preko svojih predstavnika na severu Kosova ruši državnu politiku o Kosovu?
– Nema stranke koja nije uključena u lokalnu samoupravu u ove četiri opštine. I sve one su saglasne, jer radi se o njihovoj koži, egzistencijalno su ugroženi i oni zaista brane državu.
Vidite li DSS u vladi sa SNS?
– U razgovorima sa drugim strankama DSS će se rukovoditi načelima svoje politike. Branimo Ustav i zato smo danas u Srbiji ustavobraniteljska stranka. Tu su i pitanja uspostavljanja novog odnosa prema EU, razvoja zemlje, Kosovo…
Hipotetičko pitanje: SNS osvoji najviše glasova i za većinu im je potrebna podrška DSS; da li ćete ponovo tražiti mesto premijera, jer je to jedini način da sprovedete ovo o čemu govorite?
– Umesto hipotetičkog odgovora evo činjenica: tri puta sam dolazio na vlast i dva puta dobrovoljno odlazio. Mislim da samu tu činjenicu treba poštovati. Dakle, nije mi stalo do vlasti, stalo mi je do ideja i moje politike u koje verujem.
Zašto danas nema konsultacija vlasti sa opozicijom
Možete li da zamislite situaciju u kojoj ćete se vi, predsednik Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Dačić, Dinkić, Jovanović i ostali stranački lideri dogovoriti o nacionalnoj politici Srbije?
– Zašto tog dogovora nije bilo od 2008. do danas, a bilo ga je od 2004. do 2008. kad sam bio predsednik vlade? Zato što sam radio na tome, zato što su postojale stalne konsultacije sa predsednicima stranaka. A u vreme mog prvog mandata u opoziciji su bile dve velike stranke, SRS i DS. I opet smo uspeli da obezbedimo jednoglasno usvajanje Ustava, da se izveštaji i platforme za pregovore o Kosovu donose u Skupštini. A danas imamo napabirčen izveštaj Vlade o Kosovu koji je slabiji od hronologije događaja koja se može izvući iz novina, dok deklaracija, neslavno, uopšte i nije stigla do Skupštine.
Nisam dobio poziv specijalnog tužioca
Da li ste dobili poziv specijalnog tužioca da odgovorite na pitanja o političkoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića?
– Ne. Na konferenciji za novinare rekao sam sve što sam imao da kažem. Ali takvih napada je bilo i biće ih jer su oni jednostavno reagovanje na politiku koju DSS vodi i cena za politiku koju mi vodimo. I kad je reč o Kosovu, i kad je reč o EU, i kad je reč o članstvu Srbije u NATO paktu.
Vikiliks, svedok uništavanja kredibiliteta politike u Srbiji
Kako smo kao zemlja došli do toga da su političari gotovo uništili kredibilitet svakog političkog delovanja, da su lopov i nesposobnjavković prve asocijacije kad kažete „političar“? Može li Srbija da napreduje sa ovakvom političkom elitom?
– Kredibilitet se može narušiti na još jedan način. Činjenica je da jedan broj političkih stranaka nije samostalan u odnosu na strane ambasade u Beogradu, što posebno doprinosi urušavanju kredibiliteta. I o tome nam više nego potanko svedoče dokumenta koje je objavio sajt Vikiliks.
Svetomir Marjanović
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/189190/Budu%C4%87nost+Srbije+nije+EU.html
Бошко Јакшић
Политичари или граничари
Приштина – У дипломатском речнику то су „техничка питања”. Преведено на свакодневни живот, перспективе нормализације односа на Балкану, као предуслов интеграције региона у ЕУ, не делују охрабрујуће.
Не барем на давно затвореном колосеку пруге између Београда и Приштине. Не ни што се тиче мобилне телефоније. Не ни што се слободе кретања тиче.
Актери дијалога у Бриселу полако штиклирају нека од „техничких питања” око којих су се договорили под будним надзором „посредствујувшчег” Британца, али колика је заиста раздаљина између Београда и Приштине је релативна ствар.
Некада је могла да се мери са неких 30 минута лета. И данас је изводљива аутомобилом за нешто више од четири сата – под условом да прихватите ризик барикада или БГ таблица, које овде могу више да делују као изазовно-реметилачки него нормализујуће-мирнодопски фактор.
Преко прече, наоколо ближе. На форум о „Југоисточној Европи у мултиполарној ери”, из Београда сам за Приштину кренуо – преко Беча. Непрактично, али када помислим да српски министар за Косово и Метохију мора да тражи дозволе да би посетио територију свог поносног министарства, некако ми лакше.
Слећем на приштински аеродром. Међународни, како пише на згради, или аеродром јужне српске покрајине, како предвиђа она чувена преамбула српског устава? Лет преко Беча говори шта је стварност.
Аеродром се зове Адем Јашари. Још једна асоцијација на раскол који је створен жељом косовских Албанаца да имају своју државу, заставу или хероје, и ситуације на терену о коју се званични Београд упорно оглушује.
„Адем Јашари, Преказ, 28. студеног 1955 – Преказ, 6. ожујка 1998) је”, пише Википедија, „био оснивач и вођа . Србијанске снаге сигурности уз помоћ србијанске војске ликвидирале су га у његовој кући у Преказу, у Дреници, заједно с 56 чланова његове обитељи (међу њима 18 жена и 10 дјеце)”.
Адем Јашари је био оснивач и вођа албанске терористичке организације ОВК, пише српска варијанта Википедије. Српске снаге безбедности су га ликвидирале у његовој кући у Дреници заједно са 66 особа и том приликом су страдала два припадника српске полиције.
Две дијаметрално супротстављене, тешко спојиве визуре посматрања. За пуну истину је прерано.
Убрзо схватам да сам, сем жртве заобилазног транспорта, одмах доведен и у позицију телекомуникационог инвалида: не функционишу ни 063 ни 065.
То су она „техничка питања” која и Србима и Албанцима загорчавају живот. Не статусни, политичко-виртуелни живот око кога ће се дуго ломити копља, већ онај свакодневни.
И једни и други су постали међусобни таоци граница или административних прелаза, личних карата и пасоша, катастара, авиона и камиона, увоза и извоза.
Косовски Срби су у ствари двоструки таоци. Они са севера дуго су били охрабривани да издрже на бранику српства и игноришу реалност која је настајала на њихове очи. И сада их из Београда бодре да издрже на барикадама, да – како рече надлежни државни секретар – размишљају и о унилатералном проглашавању независности.
Ништа ми нисмо научили од косовских Албанаца. Они су деценијама филигрански радили на свом пројекту. Откупљивали имања, лобирали по свету и скупљали савезнике, штрајковали глађу, плаћали огласе по утицајним светским листовима, на крају и ратовали.
Мало морген, узвраћао је последњи егзекутор великосрпства на светој косовској земљи коју су Срби лагано напуштали. Онда је и Београд покушао да проблем реши оружјем.
Возим се 16 километара аутопутем који води ка центру Приштине. Питам шта би било да смо 1999. победили. Зар ни данас не можемо да схватимо да би добили близу два милиона заклетих непријатеља. То што би их звали „терористи” не би донело мир.
Можемо да наставимо да „шиптаре” највише мрзимо – као што показује недавно истраживање по средњим школама – али било би много боље да их пустимо да покушају да унормале државу коју су добили. И да ми ову нашу поставимо на ноге.
Било би пожељно да се, користећи посредовање Европске уније, са Приштином прецизно договоримо о томе како ће живети Срби на Косову и Метохији. Људи и њихов живот су обавеза Београда. Политичари нису граничари.
Нико од Срба у Грачаници, па и Косовској Митровици, не може да на трпезу разастре Резолуцију 1244. Нико неће добити запослење споразумом Србије са Бан Ки Муном од шест тачака. Обавеза је Београда да им – попут Срба у Републици Српској – обезбеди гаранције мирног живота, заштите поседа, права на слободно кретање… У складу са међународним нормама.
То је оно што и Европа од нас тражи. Не формално признавање државног ентитета, али признавање реалности – што искључиво може да допринесе квалитету живота свих на овом уклетом простору.
Србија може и да то неће. Може, као што ради, да Србе на северу залагује причом да ће Албанац на царинском прелазу ту бити само да би „служио кафу”. Може, као што ради, да Србе јужно од Ибра сурово избаци из сваке приче. Може осталим Србима да продаје маглу и да им иза леђа изиграва кооперативност у Бриселу.
Може, како се чини, да се удаљује од ЕУ. „Србија може да опстане без ЕУ”, каже министер унутрашњи. Као што се већ удаљила од идеје НАТО која је некада, не баш тако давно, била саставни део евроатлантских интеграција.
Да ли се европска будућност Србије сада клеше на Дудином Кршу? То је онај косовски Крш – најновији пункт сукоба са Кфором – који лако може да се претвори у депонију амбиција српских власти да 9. децембра добију предизборни адут познат под термином „кандидатура”.
Београд је колико у октобру био уверен да ће тако бити. Берлин је убрзо јасно ставио до знања да ће и упркос већини чланица које подржавају српску кандидатуру ставити вето – уколико Србија врло брзо не коригује своју политику према Косову.
У реду, Борку Стефановићу, првом српском кандидату за одстрел, ако политика његових шефова не донесе кандидатуру, заиста је брзо потписан путни налог за Брисел да би покушао да реши нека „техничка питања”.
Успео је око диплома. Није успео око царинских прелаза које његова саговорница упорно покушава да укњижи као државну међу.
Србији је препуштено да свој имиџ гради, или поправља, на Дудином Кршу. Власти у Приштини су свој учвршћивале на озбиљном међународном скупу коме је присуствовало више министара иностраних послова и стотинак дипломата, политичара, експерата и новинара, бавећи се позицијом југоисточне Европе наспрам ЕУ, Русије или Турске.
Не звучи обећавајуће.
Бошко Јакшић
објављено: 27.11.2011
http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Politicari-ili-granicari.sr.html
NOVI SAD 28. 11. 2011
PRESS
Vuk Drašković za Press o „Preokretu“
Čeda i ja se ne odričemo Kosova
Lider SPO-a Vuk Drašković tvrdi za Press da se proglasom „Preokret“ Srbija ne odriče Kosova i Metohije, već se prihvata realnost da se izgradi politika koja će efikasno zaštititi prava Srba na Kosovu, ali i kulturnoistorijsku i duhovnu baštinu.
– U sprovođenju takve politike najveća prepreka je ustavna preambula, koja Srbiju neminovno gura u rat. Potrebna je njena izmena. Imamo nesklad između stvarnosti na Kosovu i preambule Ustava. Ustav tvrdi da je Kosovo pokrajina u sastavu Srbije i da moramo da čuvamo suverenitet nad tom pokrajinom, a stvarnost na Kosovu je takva da nema nikakve vlasti države Srbije. To se mora razrešiti.
Šta vi predlažete?
– Narodu Srbije mora da se kaže – da bi se stvarnost na Kosovu usaglasila sa Ustavom, mi moramo tamo da uspostavimo suverenitet, a ne možemo ga uspostaviti osim ratom, i pod uslovom da taj rat dobijemo. Pošto bi taj rat bio tragičan po državu i ceo narod, onda nam preostaje jedino razumno rešenje da te odredbe Ustava proglasimo neizvršivim, nemogućim i da nepriznajući nezavisnost Kosova sa tim Kosovom uspostavimo najbolje ekonomske, trgovačke, kulturne i druge odnose. I maksimalno se posvetimo zaštiti srpskog naroda na Kosovu i duhovne baštine.
Deo javnosti je vaš proglas „Preokret“ već okarakterisao kao izdaju Kosova…
– U dijalogu Beograd – Priština – EU sever Kosova sigurno može da izbori izuzetan stepen autonomije poput one kakav ima Južni Tirol. Srbi sa severa Kosova moraju da znaju da su oni u povlašćenom položaju u odnosu na Srbe južno od Ibra, zato što su nacionalno homogeni i zato što su leđima oslonjeni na Srbiju. I zato što će ulaskom Srbije u EU između Srbije i severa Kosova nestati bilo kakvih međa.
Da li je vaš savez sa Čedomirom Jovanovićem okosnica predizborne koalicije?
– Može da bude, ali opet kao jednog svenarodnog pokreta, da se ne ugase evropska svetla u Srbiji i da na narednim izborima ne dozvolimo drugi preokret – u devedesete. Ne možemo izgraditi modernu, demokratsku, prosperitetnu državu protivnu Evropi, u sukobu sa Evropom, nego samo ako budemo deo evroatlantskih integracija. Narodu se mora objašnjavati da nije istina da Amerika propada i da nije istina da se Evropa raspada. Ovo je idealan trenutak za Srbiju da ponovo zapali mržnju i ratove u ovom regionu jer bi to bilo definitivno tragično i za naš biološki opstanak. To se mora sprečiti.
Tragično ako ZES zatvori vrata Evropi
U kakvim ste odnosima sa DS, imajući u vidu vaš savez sa LDP?
– Naši odnosi sa DS-om su dobri. Deo smo vladajuće koalicije „Za evropsku Srbiju“. Biće tragično ako se ne dobije status kandidata. Nemoguće je objasniti narodu da je koalicija koja se tako zove dovela zemlju do zatvaranja vrata ka EU.
Aleksandar Savanović
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/189389/%C4%8Ceda+i+ja+se+ne+odri%C4%8Demo+Kosova.html
Spor oko zgrade koju su oduzeli komunisti još traje
Potomci mitropolita Stratimirovića zahtevaju otetu vilu na Dedinju
Ivan Jovanović
| 28. 11. 2011.
Vojin Stratimirović i njegova porodica su već 65 godina u sporu sa svim vlastima u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji. Razlog je vila u Ulici Teodora Drajzera 15 u Beogradu, koju su njegovom ocu Milošu oduzeli komunisti proglasivši ga za narodnog neprijatelja. Miloš Stratimirović je rehabilitovan 2009, ali grad Beograd, uprkos tome, kao investitor izvodi građevinske radove na objektu. Suprotno donetoj sudskoj privremenoj meri zabrane o opterećenju i otuđenju objekta, izgradnja se obavlja i danas.
Radovi u toku: Sporna vila
– Osnovni plan naše porodice je da se u oduzetom objektu posle povraćaja osnuje muzej porodice Stratimirović. Sa ovom idejom obratili smo se i Ambasadi Republike Austrije, čiji sam državljanin, sa predlogom da se u okviru muzeja prikaže istorijska građa vezana za Srbe podanike Austro-Ugarske, koji su stekli svetsku slavu i priznanja na naučnom, kulturnom i umetničkom polju. Pored našeg pretka mitropolita Stefana Stratimirovića i generala Đorđa Stratimirovića, tu bi bila predstavljena građa vezana za Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, Svetozara Miletića, Đuru Jakšića i mnoge druge. Ambasada je podržala ovakvu koncepciju porodičnog muzeja i ponudila pomoć u iznalaženju arhivske građe. Namera je da pokažemo svetu da Srbi istorijski nisu genocidan narod ogrezao u zločinima i da u ovim teškim danima za Srbiju i srpstvo, kroz istorijski prikaz dela znamenitih Srba to i dokažemo Evropi i svetu – objašnjava za “Blic” Vojin Stratimirović.
Odmah posle donošenja Zakona o rehabilitaciji, naslednici Miloša Stratimirovića podneli su zahtev za rehabilitaciju. Posle čekanja dužeg od tri godine, doneto je rešenje o rehabilitaciji pokojnog Miloša Stratimirovića u junu 2009. godine, u kome se navodi da su sve presude donete protiv rehabilitovanog lica ništavne kao i sve njihove pravne posledice.
– Ovo smo naivno protumačili da se bespravno oduzeta imovina vraća naslednicima. Grad, međutim, nastavlja sa ulaganjima u ovaj objekat i time uvećava vrednost investicija koja onemogućava da se vila vrati pravim vlasnicima. Apelacioni sud donosi odluku o zabrani otuđenja i opterećenja objekta. Uprkos ovoj zabrani, građevinski radovi se izvode ubrzanim tempom do današnjeg dana. Do nas su čak dospele priče da je neki fudbaler zainteresovan za ovaj objekat. U Sekretarijatu za kulturu su nam rekli da će poštovati sve odluke državnih organa, ali ni do danas radovi nisu prekinuti – kaže Vojin Stratimirović.
Ceo problem je počeo 1946. kada je Vojinov otac Miloš, uticajni fabrikant, proglašen krivim za saradnju sa okupatorom jer je preko svojih veza iz Austrije obezbeđivao neophodne delove za mašine koje je on uvezao ranije. Mašine, koje je dostavio poljoprivrednim zadrugama, zamenile su seljake, koji su za vreme Drugog svetskog rata bili odvedeni ili u zarobljeništva ili u rat. Sva imovina je oduzeta, a njegov otac osuđen je na godinu dana zatvora, što je bila veoma mala kazna, s obzirom na to za kakve se sve stvari tada sudilo. To je, prema Vojinovim rečima, dokaz da je sve to bio paravan da bi legalno mogla da se uzme između ostalog i kuća u Drajzerovoj.
Do nas su stigle priče da je za vilu zainteresovan neki fudbaler: Vojin Stratimirović
– Upisom u zemljišne knjige od 1948. kuća se vodi kao opštenarodna imovina. Četiri godine kasnije reprezentativna vila na Dedinju u Drajzerovoj zamenjena je za dva neuseljiva nacionalizovana stana u Narodnog fronta koji su do nacionalizacije bili u vlasništvu gospodina Zorića, oca Milice Čolaković, predratnog rentijera. Vila se oslobađa za potrebe porodice Čolaković, koja iz Bosne i Hercegovine prelazi za Beograd, gde Rodoljub Čolaković postaje član Saveznog izvršnog veća. Kuća od 1960. počinje da se vodi kao društvena svojina. Svojim testamentom Milica i Rodoljub Čolaković osnivaju Legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića iako je to društvena, a ne njihova svojina – pojašnjava istoriju vile Vojin Stratimirović.
Nakon smrti Rodoljuba Čolakovića, vlasnik vile postaje grad Beograd koji upravljanje nad legatom daje Muzeju savremene umetnosti. Tokom 90-ih kuća deli sudbinu celog društva, pa je objekat izdavan firmama iza koje stoji kontroverzni biznismen Darko Ašanin. On je i ubijen u dvorištu te vile 1997. godine, a njegova udovica je neko vreme nastavila biznis.
– U to vreme bespravno je postavljena nadstrešnica, letnji šankovi, peć za picu. Na spratu je skinut parket, stavljene su zavese umesto roletni, tepih je uništen opušcima, Muzej čak nije imao ni ključeve od legata – objašnjava Stratimirović.
U gradu zatečeni
Sekretrarka grada za kulturu Ivana Avžner je nedavno poslala dopis Vojinu Stratimiroviću u kome se navodi da su zatečeni situacijom da je pokrenut postupak radi brisanja uknjižbe u upis prava svojine grada na navedenom objektu. Navedeno je i da je Sekretarijat u obavezi da poštuje odluke nadležnih državnih organa. O ovom slučaju pokušali smo da dobijemo i mišljenje iz grada Beograda, ali ni nakon više pokušaja u tome nismo uspeli.
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/292192/Potomci-mitropolita—Stratimirovica-zahtevaju-otetu-vilu—-na-Dedinju
MOMČILO SELIĆ: PROGLAS „PREOKRETA“ ILI PREZIR
ZAŠTIĆENIH SVRAKA
ponedeljak, 28 novembar 2011
Odavno nisam pročitao toliko laži na jednom mestu, od toliko sujetnih, slepih, i zlonamernih osoba. Ne zna se je li grđi i sramotniji Proglas “Preokreta za Srbiju u Evropi i Evropu u Srbiji” ili lista njegovih potpisnika.
Naime, pozivi “hrabrih”, kojima niko u ovoj zemlji ništa ne može već bezmalo sedamdeset godina, i koji su ovde bili i ostali i vlast i “nevlast”, jesu poruga stotinama hiljada obespravljenih, utamničenih, pa i pobijenih Srba, koji nisu imali “leđa” Udbe ili Kosa – a danas Siajeja, Beendea, Dezijem biroa, Kagebea i sličnih ustanova za negovanje “građanske hrabrosti”. A koliko su se junaci svih ovdašnjih “preokreta” pokazali kadri stići igde osim do ključnih mesta u vlasti ili establišmentu, i uteći od bilo kakve opasnosti, ekonomskog ili statusnog gubitka, to svi koji su preživeli Njihove dosadašnje metamorfoze dobro znaju, a naročito koliko su bili kadri i na strašnome mestu postojati – za Njih valjda najstrašnije budući tavorenje u Srbiji, među narodom koji toliko dugo, tako otvoreno, i tako probitačno po sebe – i naše dušmane – nipodaštavaju i mrze.
Braneći svoje, a ne naše, pravo na “Srbiju u Evropi, i Evropu u Srbiji”, Oni zapravo govore istinu samo u jednom – da im valja “Evrope” ovde da bi svoj bes, gordost i pohlepu mogli iskazati i u “svetu”. Što ih Zapad prezire kao domoroce naučene da ih majmunišu Njima ništa ne smeta. Preziru Oni i sami sebe, ali im je lakše to da prebace na nas ostale, od kojih im, kako im je milo misliti, i dolazi sve hudo. Lako će, Oni, i s time što će ih ti “prijatelji” odbaciti onog trena kada ih više ne budu trebali kao petu kolonu u Trećem svetskom ratu protivu Ljudi svih nacija, rasa i fela. Oni su, naime, već odbacili i sami sebe postidevši se svojih predaka, Balkana, pravoslavlja i čojstva i junaštva – tako znakovito neprevodivih na bilo koji zapadni jezik, pa i latinski.
Jer nisu samo Srbi na udaru, kako već dva desetleća gledamo, nego svako ko želi biti a ne glumiti što im gazde ovih “slobodara” i “demokrata” nalažu. Zaista, kakvu nam “kulturnu dekontaminaciju” u okviru menjanja naše “kulturne matrice” može doneti Borka Pavićević – dramaturg bez dela, ćerka i sledbenica ždanova s Filozofskog fakulteta u Beogradu? O kakvoj “zaostalosti” Oni govore, huleći vrline ovog naroda kao osobine koje će Njima uskratiti “pravo” da budu neko drugi, a ne ko i kakvi su rođeni?
Srećom, među potpisnicima Srba je malo, sudeći po njihovim imenima. Ti nesrbi ovde nikada nisu bili ugroženi, što pokazuje i njihov neprekinuti, i neupitni, društveni i materijalni položaj. Udbaški pisci, glumci i režiseri saradnici Kosa, kulturnjaci “na vezi” sa svakim trenutno prevlasnim sutra će, obrnu li se prilike, šeniti pred Kinezima ili Rusima i braniti bilo koju diktaturu kao uslov nad uslovima svake slobode. U jednom, međutim, svi Oni jesu u pravu: ova zemlja zaista nema vremena da i dalje trpi zulum – ne samo “kulturni” – osoba poput Čedomira Jovanovića, Vuka Draškovića, Latinke Perović i pročih.
NJIH TROJE Jer, zaista, kako objasniti karijere i životni put samo tih troje? Kako, recimo, uskladiti zahteve za profesionalnim uspehom kao ulaznicom u “Klub poznatih” (i uticajnih) lika koji je, bez dana radnog staža i pokazanog znanja i umeća u bilo kom fahu ili na bilo kom polju, postao politički faktor prvog reda u Srbiji? Pa bilo koji nasumce izabrani Beograđanin je makar bolji čovek od tog “političara”, kome se ne zna poreklo i za koga, dok nije postavljen za “studentskog lidera”, niko, kao ni za Dragana Đilasa, nije znao da postoji. A Vuk Drašković jeste (setimo se njegovih početaka) napisao „Nož“ koji bi valjalo pročitati i kao književno delo, a ne samo kao politikološki, sociološki ili paraistorijski fenomen. Ta knjiga, naime, jeste “napadana”, ali Vuk je od sve te buke imao reklamu i korist (poput jednog drugog “velikog pisca”, zbog “preuranjene” “odbrane” Kosmeta nagrađenog Dedinjem, i položajem “oca nacije”).
Šta tek reći o Latinki Perović, nazvanoj po dušmanima iz narodne pesme? Svom imenu je nesumnjivo ostala verna, život posvetivši borbi za preinaku Srbije u provinciju provincije “Evrope”, kojoj sada teži bez potrebe za marksističkim floskulama. Niko od troje pobrojanih, naime, nema ništa protiv izobličenja Srba u “gorde kelnere” i opsluživače svih mogućih džidža i trakalica jedne civilizacije koja se odavno odvojila od svake kulture – osim kulture dosetke mile Borki Pavićević, Lazaru Stojanoviću, Seki Sablić, Goranu Markoviću, Mirjani Karanović, Jovanu Ćirilovu, Vidosavu Stevanoviću, Draganu Velikiću, Svetislavu Basari, Milojku Pantiću, Ratku Božoviću, Mirku Đorđeviću, Kosti Bunuševcu, Predragu Koraksiću i sličnima.
No, da bismo bolje razumeli Njihovu zapevku nad prokletstvom svoga srpstva, valjalo bi možda baciti letimičan pogled i na te “devedesete” koje sa takvom jezom i gađenjem neprestano pominju. Zaista, da nisu Milošević, Udba i Kos ratovali po Krajini, Bosni i Hercegovini da pobede, a ne da pripreme uslove za neku buduću “jugosferu” dragu, pre svega, Njima? No, mimo toga, u tim “strašnim” devedesetim niko od “preokretnika” nije oskudevao ni u čemu, pa ni u medijskom prostoru. Sukob između Miloševića i Njih ticao se vida “bezalternativnosti” na Putu Progresa kojim bi, po Njihovim urlicima, trebalo da jurimo bar trista na sat, a ne da gaveljamo pazeći na svoje “tehničke mogućnosti”. Uz to, devedesete su, bar meni i svim mojim prijateljima i poznanicima, imale smisla makar kao kilav pokušaj da sačuvamo “ono malo duše” i sebe na kakve su nas obavezali pređašnji milioni Srba koji – po preokretnima – ne postoje jer ne hodaju zemljom pored Njih, nepostojećijih i od senki, kamoli seni. Jer, kako Njima, koji skakuću ili laze spljoštenom sadašnjicom, objasniti da i Vreme ima bar tri dimenzije: prošlost, sadašnjost i budućnost – o nadvremenu (staropersijskom Vremenu Dugog Trajanja), večnosti i sličnim “prostorima”, gde se sve bitno i dešava, koliko god modernisti igrokaze pred svojim očima telalili jedinom “realnošću”, da i ne govorimo?
MODA SAMOŽIVIH Za devedesete se veže i “samoizolacija”, koja još tada beše “Beogradskom krugu” anatema nad anatemama. Može li iko i išta doktorima i magistrima marksizma i nešto mlađim kursistima i seminarcima Novog svetskog poretka predočiti da se ponekad valja povući ustranu zarad lečenja i tela i duše – pošto nam je upravo “uključivanje” u “svet” i donelo zamisao “Preokreta” kao linearnog nastavka svakog političkog i drugog pomodarstva koje je Srpski narod sunovratilo u opštu samoživost. Jer Zapad se odvojio od stremljenja vrlini već krajem 18. veka zamenivši to grabežom za moć i imanje. Nažalost, to katoličko prihvatanje ljudske palosti kao najbitnije činjenice condition humaine (ljudske sudbine) ostavilo je neotklonjiv utisak i na naše bečke i pariske đake usmerivši ih ka palanačkom oponašanju “Evrope” koja se, gubitnički, predala obožavanju tvari nad duhom.
To umnogome objašnjava i današnju metastazu “javnosti” sačinjene od “javnih ličnosti” tipa Jelene Karleuše, “izabranih” na mesto deputata našeg mišljenja, reči i dela na osnovu bezbednjačkih procena političke podobnosti. Zato, još od sredine 19. veka, naša “elita” stalno “prati” šta se drugde dešava umesto da vodi, spram osobina Bogom podarenih ovome narodu, koji je svoje domete dostigao bitijem a ne posedovanjem. Obilaskom i oponašanjem “beloga sveta” ne može se lečiti sopstvo, od pametnih ljudi odavno okarakterisano nepromenjivim. Zalud preuzimanje institucija, zakona, političkih slogana, kulturnih tokova “sveta” koji je do toga došao sledeći sebe, a ne druge. Staro anglosaksonsko pravo, tako, kojim su se Angli uzdigli u svetsku silu, nije do ozakonjenje iskustva, tekovina i običaja pređa, dok se evropsko povelo za kopiranjem rimskog, nametanog legijama i genocidom. “Vo u Beč, vo iz Beča”, kaže srpska šala iz Preka, stalno potvrđivana bezmalo svakim gestom naših kulturtregera ili političkih “svraka”, očaranih svime što blješti, sija ili se cakli, a nije zlato.
Odeliti se stoga politički, kulturno i ekonomski za neko vreme od “Evrope” i udubiti se u sebe i svoje nasleđe jedini je lek za ovaj narod, koji je celokupnom svojom povešću porekao da se valja odreći vlasnosti i pretočiti u Drugog, to jest u ine. Jer, čak i “predkumanovska” Srbija ima dovoljno resursa za doličan život, gde bi posla bilo za bezmalo svakog ko se ne bavi kosmičkim istraživanjima ili marketingom. Ne trebaju nama nikakvi krediti koliko istinska a ne “čedinska” mobilizacija postojećeg stanovništva da radi motivisano ciljevima višim od “ekonomskih”. Ako nekome nije dovoljno da bude valjan zanatlija, poljoprivrednik, radnik, umetnik, prosvetar ili političar zarad sopstvene i opštenarodne časti i boljitka, i dohotka koji mu omogućava zdrav život za porodicu i sebe, neka za čim mu srce žudi slobodno potraži diljem pravednog, ljudskog, čovekoljubivog sveta. Srpski iseljenički pasoš ne treba nikada da bude predmet bilo kakve trgovine ili političke ucene.
OBJAŠNJENJE KOSMETA Jer odlazili su, milionski, Irci iz Irske, Škoti iz Škotske, Nemci iz Nemačke, Italijani iz Italije, Grci i Portugalci i Španci iz svojih zemalja, ali ih je ipak uvek u otadžbini ostajalo dovoljno da održe duh i telo nacije, i da dočekaju svoje povratnike, makar se takvi vraćali tek kao starci. Jer laž je da je “Evropa” ikada bila antifašistička – na Hitlera i Musolinija ona se ustremila samo da bi ih sprečila da otmu svoj deo imperijalnog i kolonijalnog “kolača”. Toj Evropi nisu smetali ni Franko, ni Salazar, ni Pavelić, niti neki drugi koji su se zadovoljili svojim udelom u imovinskoj i teritorijalnoj podeli Zapada. Hrvatski pokolj bezmalo trećine sopstvenih državljana Anglima, po svedočenju Ivelina Voa, nije odviše smetao, pošto su sami tamanili domoroce po Severnoj Irskoj, Indiji i drugde, kao ni Francuzima, koji su žarili i palili po Indokini i Africi. Tokom svojih najsurovijih kolonijalnih otimačina, “Evropa” je naime trubila o “ljudskim pravima”, “demokratiji”, i ostalim krilaticama kojima i dalje sluđuje plahe i lakome.
Ali krunom “preokreta” mogli bismo ipak smatrati tumačenje sudbine Srba na Kosmetu njihovom mržnjom prema Šiptarima. Da se mi i oni odavno ne volimo niko ne poriče, no mi nismo ni u doba svoje prevlasti posle 1918. “Kosovarima” činili ni približno što oni pravoslavnima tokom bar tri poslednja veka, o čemu svedoče ne samo srpski već i zapadni putopisni, diplomatski, i drugi izvori – osim, naravno, turskih. Naime, naša “mržnja” je Arnautima dozvolila da udeo od preko 40 odsto Srba u stanovištvu Kosmeta iz ranih pedesetih godina 20. veka, svedu na 20-tak odsto pred Rat 1999. No, milosrdno-anđeoskoj propagandi i preokretničkom papagajisanju ni to nije bilo dovoljno, već su šiptarsku premoć uporno naduvavali u “preko 90 odsto”. I danas, posle izgona Srba započetog pod fašistima 1941. i nastavljenog pod komunistima, bezmalo do same intervencije NATO avijacije u korist trgovaca ljudskim mesom, drogom, oružjem i sopstvenim ženama, nas je na Kosmetu još oko150.000 – više od 10 odsto stanovništva te srpske pokrajine.
Ko koga mrzi može lako da proveri bilo ko od nevladinaca, usudi li se nenajavljen da pređe “granicu” sa srpskim pasošem, vozeći kola sa srpskim tablicama. “Mobilizacije” će stoga zaista biti, ali ne “europejaca”, oni budući i projektovani isključivo kao provokatori i proizvođači izgovora za zapadnjačko delanje protivu nas.
Jer sve što “okretni” pokušavaju da iščačkaju već jedan vek Oni će i iščačkati – ali tada, verovatno, neće više biti nikog da ih štiti.
Autor je glavni i odgovorni urednik „Srpskog lista“
Naslov i oprema „Novi Standard“
Srpski list
http://www.standard.rs/momcilo-selic-proglas-preokreta-ili-prezir-zasticenih-svraka.html
MIŠEL ŽOFROA: SMENA EVROPSKIH ELITA ILI, PESIMISTI, GREŠITE KADA OSTAJETE PESIMISTI!
utorak, 29 novembar 2011
Da li su možda ipak u pravu oni koje mediji nazivaju „populistima“, „ekstremnom desnicom“ ili „ogorčenima“
Vi koji čitate ove redove ste pesimisti. To znamo. A kako ne biti pesimista u ovo vreme? Zar nije tužno ono što vidimo na ulicama i u vestima? Svuda vidimo zapadnjačku dekadenciju, i treba zaista biti slep i ne videti to. Ali ako čitate ove redove, to znači da niste oslepeli: znači postoji šansa da se obeshrabrite. Ipak, ako ste obeshrabljeni ili umorni, grešite.
POVRATAK LUCIDNOSTI Kao prvo, biti pesimista je dobar znak: znak povratka lucidnosti. Jer naša civilizacija zaista prolazi kroz jednu ozbiljnu krizu i dobra dijagnoza je potrebna etapa ka ozdravljenju. Jedino još Nikola Sarkozi govori o tome kako se „svet menja na bolje“ (sastanak prijatelja Libije 30. septembra 2011). Zapadnjačka oligarhija zaista smatra da je sve u redu što se nje tiče: profit se povećava, NATO nameće demokratiju bombama, „svetska vladavina“ napreduje.
Ali vi, izvorni Evropljani, vi od sada vidite nešto drugo: islamizaciju, afrikanizaciju Evrope, nezaposlenost, propadanje školstva i kulture, povećavanje nesigurnosti i nasilja, nemoć vlade u savladavanju krize svetske ekonomije, jednostrane sudije i smanjenje vaših sloboda.
Znači, vi sada drugačije gledate na one koje je oligarhija demonizovala. Pitate se da li su možda ipak u pravu oni koje mediji nazivaju „populistima“, „ekstremnom desnicom“ ili „ogorčenima“.
POBUNA KOJA STIŽE Pesimisti, ne zaboravite da ste sve brojniji. Sve ankete ukazuju na to. To znači da pesimizam postaje rastuća politička snaga na Zapadu. Jer to je prvi izraz pobune izvornih Evropljana. Pobune koja stiže.
Do sada ste bili politički sumnjivi. Oligarhija se rugala „dekadenciji“ kao bolesti „ekstremne desnice“. Pa zar vas ona nije vodila ka svetloj budućnosti? Ka ujedinjenom i mešovitom svetu, kojeg se boje samo reakcionari? Pesimisti, mislili ste da ste usamljeni i postiđeni jer ste istorijski zastareli.
Ali danas vam upravo istorija kaže da ste u pravu. Ona vam ukazuje na to da imigracija nije šansa, ni u Bejrutu, ni u pariskom predgrađu, ni u Londonu. Da mondijalizacija i suzbijanje zaštite na granicama znače smanjenje industrije, nezaposlenost, nesigurnost i socijalnu nejednakost. Da moralna slabost vodi ka korupciji, nasilju i nekulturi. Polako otkrivate da ste u pravu. Možda prerano, ali ipak u pravu.
POVRATAK EVROPSKOG IDENTITETA Evropa, uspavana lepotica, polako se budi i shvata svoje biće, na veliku žalost oligarhije, koja se brine za svoju budućnost. Jer Evropa je uspavana od kraja Drugog svetskog rata, pokorna osvajačima – oslobodiocima. Mi, Evropljani, smo zaboravili ko smo bili. Mislili smo da smo Amerikanci protestanti na Zapadu i Sovijeti na Istoku.
Ali u našim gradovima pretvorene u hanove u senci džamija otkrivamo odjednom da smo u stvari Evropljani bele rase, grčkih, rimskih, germanskih i keltskih korena i hrišćanske vere (Šarl De Gol).
JAKO DOBRA VEST! Pesimizam je opasan kad se pretvori u obeshrabrenje. Onda savršeno služi interesima oligarhije, koja sanja o pokorenim podanicima, pasivnim telegledaocima i drogiranim potrošačima, koji nisu pretnja njenoj moći. Naprotiv, oni je čine jačom. Ali pesimizam postaje pozitivan kada se pretvori u akciju, tj. u volju da se stvari promene. I upravo to se trenutno dešava.
Pesimisti, vi nam kažete da je zadatak toliko ogroman da nećemo uspeti da ga rešimo. Da Francuzi više ne žele da rade, da mnogi imigranti ne žele da odu, da će svet postati kineski itd.
Greh pesimizma je obeshrabrenje. Ali to se ne slaže sa evropskim duhom, tj. sa našom pravom prirodom.
SETITE SE! Zar se 300 Spartanaca kralja Leonide nisu obeshrabrili svojom malobrojnošću u odnosu na persijske horde? Zar konkvistadori nisu sumnjali u svoje mogućnosti kada su stigli do meksičke lagune? Zar mornari sa Lepanta nisu zadrhtali pred moćnom turskom mornaricom? Da li su premoreni borci sa Marne zaista verovali da će pobediti Kajzerovu vojsku? A ipak, svi oni su izašli kao pobednici pred nemogućim, pred mnogobrojnim, pred masama, uprkos svim pravilima.
Reći ćete da ti ljudi nisu isti kao ovi danas: njih nisu korumpirali komfor, televizija, tržišno društvo, i verovali su još uvek u Bogove a ne u ljudska prava.
To je istina u trenutku, ali laž prema istoriji.
IDENTITET JAČI OD IDEOLOGIJE Kao prvo, svet će vam biti sve manje i manje udoban. Stvari će se promeniti. Zatim, primer ruskog komunizma nam pokazuje da je identitet jači od ideologije i policije. Narodi su preživeli komunistički mlin. Pobedili su trajanjem.
Pesimisti, kratko vam je pamćenje: zaboravili ste da je komunizam, nekad toliko jak, kojeg su se plašili upravo neki drugi pesimisti pre vas, napokon mrtav. Ko je mogao da u to veruje 1980? I globalizam će nestati iz istih razloga, budite sigurni u to.
NOVE ELITE, NOVI HEROJI Istina je da sve treba ponovo graditi kako bismo doterali ovaj naš svet u red. Trebaće tu znoja, suza i, ne sumnjam – krvi.
Ali zar to nije sreća živeti u takvoj epohi? Budite se u ruševinama? To znači da će nam trebati manje vremena da na njima ponovo gradimo. Jer evropsko buđenje znači da će se pojaviti i nove elite, novi heroji.
Oni su već tu oko vas, ali ih vi još ne vidite. Jer u hladnom periodu kojeg znamo nije bilo pravih elita, već samo oligarhije, koja nije ništa htela da rizikuje i koja je želela samo da unovči profite. Ali sada, kada ulazimo u toplo doba, kada se Evropa ponovo suprotstavlja istorijskim izazovima, prava elita će zameniti ovu korumpiranu oligarhiju. Tako je oduvek bilo u istoriji.
Što znači da ono što vam danas izgleda nemoguće uskoro će postati moguće.
DELUJTE PROTIV SISTEMA Ponekad se osećate usamljenim? Da li ste zaboravili da su oni koji pišu istoriju upravo manjine? Pročitajte istoriju Evropljana, vaših predaka!
Na kraju krajeva, iako priznajete da ste sami, zašto ipak ne biste mogli da delujete? Jer upravo na delu ćete otkriti da ste brojniji nego što ste mislili i da imate moć da pokrenete stvari.
Dakle, isključite televizor i radio, ne čitajte besplatne novine i informišite se preko interneta! Čitajte knjige umesto što ujutro rešavate sudoku! Prestanite da neprestano tipkate po vašim mobilnim telefonima i posmatrajte svet oko sebe! Ostavite koka-kolu i farmerke: jedite evropsku hranu i obucite se pristojno. Devojke, obucite suknje i haljine! Kupujte francuske i evropske proizvode! Pomozite svojim zemljacima u nevolji, a ne Somalijcima! Svakog trenutka možete da delujete protiv Sistema.
ISTORIJA, GROBLJE MRTVIH OLIGARHIJA Oligarhija vam izgleda kao svemoćna, sakrivena iza svog zida novca, iza svojih televizijskih ekrana i policije. Ali istorija je groblje mrtvih oligarhija. I ova će im se uskoro pridružiti.
Pogledajte ih: na njihovim našminkanim licima već se vidi senka panike. Jer majstori ekonomije ne znaju više kako da reše finansijsku krizu: njihova „stručnost“ je dogorela. Sve manje verujemo njihovim medijskim lupetanjima. Reč se polako oslobađa ljuske politički korektnog.
Brane Sistema su poplavljene, jedna po jedna. I ostatak će uskoro.
Mnogi evropski velikani, oni o kojima više ne učimo u školama, to su predvideli: Evropa će se dići na ivici provalije. Pa mi smo već tu!
Prevod sa francuskog Svetlana Maksović
Polemia
http://www.standard.rs/misel-zofroa-smena-evropskih-elita-ili-pesimisti-gresite-kada-ostajete-pesimisti.html
Fasadna demokratija: ima li izlaza?
Vladimir Pavićević
„Nemačka država je republika, a ko u to sumnja dobiće po glavi!“, napisao je Alfred Deblin u čuvenom romanu Berlin-Aleksanderplaz, koji je oslikavao mračnu i bednu pozadinu Vajmarske republike neposredno pred dolazak nacista na vlast. I danas, kao i tada, raskorak između normativnog i stvarnog ostaje suštinski problem uspostavljanja liberalnog demokratskog poretka. Naime, ako je suditi po ustavnom uređenju i pratećim zakonima, Srbija je demokratska država. Međutim, zagrebe li se samo malo ispod površine ove fasadne demokratije, teško je oteti se utisku da je uprava države oligarhijska, sastavljena od imućnih tajkuna i ka biznisu usmerenih političara, uglavnom šefova političkih stranaka i njima najbližih. Spoj prve i druge grupe obezbeđuje preduslove za nastanak oligarhije, vlasti malenog kruga imućnih. Ova ocena karaktera jednog političkog poretka nije nova, korišćena je još pre dva ipo milenijuma za opis oblika vladavine u pojedinim grčkim polisima.
Ono što Srbiju u ovom opisu ipak čini posebnom jeste očigledna namera nekolicine moćnih da ovakav sistem trajno osiguraju institucionalnim i zakonskim mehanizmima kojima se stvara privid postojanja demokratije, koji se samo fingira simuliranjem određenih formi demokratskog delanja, dok sadržinu politike po svojoj volji stvaraju oligarsi. Ovom interesu podređeno je i institucionalno komponovanje srpske fasadne demokratije. Pokušaću da ilustrujem ovu tezu uvidom u karakter i efekte Zakona o izboru narodnih poslanika za Skupštinu Republike Srbije i Zakona o političkim strankama.
Zakonom o izboru narodnih poslanika predviđeno je da se poslanici biraju u Srbiji kao jednoj izbornoj jedinici, nakon čega se mandati raspoređuju srazmerno broju osvojenih glasova, i to sistemom najvećeg količnika. Zagovornici modela da cela država treba da bude jedna izborna jedinica uglavnom smatraju da se time u najvećoj mogućoj meri preslikava volja građana, i to za čisti demokratski sistem zaista važi. Nasuprot tome, u formi fasadne demokratije koju imamo u Srbiji danas, ovakav sistem izbora narodnih poslanika upravo pospešuje sistem vladavine oligarha. Svoj udeo u vlasti oni obezbeđuju na prilično jednostavan način – usmeravajući deo svog imetka ka šefovima političkih stranaka kako bi u pretpostavljenom četvorogodišnjem periodu funkcionisanja vlasti svi političari bili uvezani u interesnu mrežu. Budući da je sticanje bogatstva svrha politike u Srbiji, nije teško zamisliti kako ovaj sistem svim zainteresovanim stranama obezbeđuje upravo ono što žele. Šefu stranke ostaje da obezbedi kontrоlu nad svim poslanicima koji su u njegovoj kvoti. Tako smo, otkako je mišljenjem Ustavnog suda i definitivno potvrđeno da mandat pripada poslaniku, a ne njegovoj stranci, bili svedoci upotrebe različitih mehanizama derogiranja poslaničke autonomije – od uterivanja straha u kosti pretnjama i prikupljanja kompromitujućeg materijala, do kolektivnih zaklinjanja na vernost poslaničkih grupa pred crkvenim oltarom.
U cilju zaokruživanja ovog nakaradnog sistema, u 2009. godini je usvojen i Zakon o političkim strankama. Zakonom je predviđeno da je za osnivanje političke stranke potrebno 10.000 potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije, umesto 100 takvih potpisa kako je bilo predviđeno ranijim zakonom. Argument predlagača bio je da treba smanjiti broj političkih stranaka, kako bi se u ovu sferu uveo red. Ostavimo sada po strani pitanje ustavnosti ovog zakona i legitimnosti odluke kojom se sužava nivo prava koji je predviđen ustavom i zamislimo se nad sledećim.
Da bi politička stranka mogla da bude upisana u registar, koje inače vodi ministarstvo nadležno za upravu, neophodno je podneti prijavu za upis u registar koja, između ostalih stvari, sadrži overe svih 10.000 potpisa i potvrde o upisu svih 10.000 potpisnika osnivača u birački spisak. Overa svakog potpisa se plaća, kao i dobijanje potvrde o upisu u birački spisak. Kada se izračunaju samo troškovi overe potpisa i potvrda koje je potrebno pribaviti za svakog punoletnog i poslovno sposobnog građanina Srbije koji želi da učestvuje u osnivanju političke stranke, dobija se iznos od najmanje 50.000 evra. U siromašnoj zemlji, u kojoj su političari decenijama delali tako da erodiraju poverenje u sistem i namere upravljačke elite, i u kojoj se neopisivo često kao građani susrećemo sa raznim prevarama, lako je zamisliti da među građanima postoji izražena sumnja u svaki zahtev da finansijski pomognu ideju za formiranje nove političke stranke. Otuda onima koji nemaju 50.000 evra (ovde nam pomaže Konfučijeva misao da je u državi u kojoj vlada haos sramota biti bogataš), a žele da sa bave politikom, ostaje da se jave svom imućnom prijatelju koji će obezbediti ulaznicu za klub i time i pre rođenja sahraniti bilo kakav pokušaj promene trulog sistema.
Očigledno je, dakle, da se u Srbiji pravo na političko organizovanje svelo na plaćanje ulaznice za sam pokušaj da se uđe u klub. Važno je naglasiti da je to pokušaj, budući da rešenje o upisu stranke u registar donosi ministarstvo, a ako ministarstvo odbaci prijavu za upis, može se pokrenuti upravni spor. Zakonska rešenja o ulozi ministarstva u proceni papira koji se podnose ostavljaju mu ogromnu mogućnost arbitrarnog odlučivanja i odugovlačenja postupka, što u krajnjem vodi ka upravnom sporu. A time se, umesto prilike da koriste svoje ustavno pravo na političko organizovanje, građani zainteresovani za drugačiju politiku sapliću u svakoj mogućoj prilici.
Nema sumnje da sve parlamentarne političke stranke u Srbiji čine deo ove pokvarene vladavine, ali je jednako očigledno da nije izborni sistem proizveo takvu vladavinu, već su oligarsi osmislili najbolji način da formu demokratije u vidu izbornog zakonodavstva i načina formiranja političkih stranaka prilagode sistemu koji su stvorili. Da je stvar baš takva bilo je naročito jasno nakon propasti ideje o novom zakonu o izboru narodnih poslanika, za koji se tvrdilo da se priprema tokom 2009. godine i koji je trebalo da uvede značajne promene izbornog zakonodavstva, pre svega kada je reč o broju izbornih jedinica, pa i unošenju izvesnih elemenata većinskog sistema u proporcionalni, koji bi u osnovi bio očuvan. Najava ovog predloga zakona smestila je sve stranke u jedinstveni front protiv promena, jer bi to za političku i tajkunsku oligarhiju bilo ravno udaru cunamija.
Imajući u vidu navedeno, postaje jasnije zašto nijedan tzv. reformski zahvat u poslednjih osam godina nije doveden do kraja. Mantra o nedostatku političke volje u sebi krije veliku snagu zamršenih interesa usmerenih ka očuvanju srpske fasadne demokratije, u kojoj se reformom pravosuđa naziva puka zamena igrača u sudstvu i tužilaštvu, reformom sistema informisanja naziva proces potpunog zatvaranja medijske sfere, a suština ekonomske tranzicije svodi na proces dalje tajkunizacije. Nije taj sistem samo nakaradan i nemoralan, već i politički kratkovid. Ne ostavlja prostora za institucionalno iskazivanje nezadovoljstva, tera ljude na ulicu, a jedini razlog zbog kojeg na njoj nisu je u tome što ih istovremeno depolitizuje, gura u očajanje i uverava da ne može biti drugačije. Nije stoga ni čudo što toliko dobronamernih ljudi u susret izborima 2012. najavljuje svoj revolt ubacivanjem praznog ili belog listića. Moje je mišljenje, međutim, da bi naši prazni listići predstavljali i konačnu pobedu fasadne demokratije. Građanima koji se pitaju ima li nam izlaza, ostaje da razmišljaju o alternativi. Za mene nema dileme da prazni listić nije alternativa, to je domišljatost lucidnih. Previše čista za ovaj glib.
Peščanik.net, 28.11.2011.
http://pescanik.net/2011/11/fasadna-demokratija-ima-li-izlaza/
Како разумети вести са Косова
АнтиСПИН бр. 1
Када чујемо неку вест о кризи на Косову, шта су нам прећутали?
Београд, 30.11.2011
У првом тексту специјалне рубрике АнтиСПИН Владан Глишић анализира најчешће поруке везане за Косово и Метохију, али и ЕУ.
Командант КФОРа дозволио војницима на северу КиМ да користе бојеву муницију против Срба на барикадама.
Јуче су војници КФОРа користили гумене метке, сузавац и водене топове против Срба на барикади Јагњеница.
Срби су чинили оно што чине и сви легитимни демонстранти широм Европе када се боре за своја легитимна права па примене прекомерну силу (каменице, мотке и гурање са полицијом).
Међутим, нигде у Европским градовима против демонстраната органи безбедности недобијају дозволу да користе бојеву муницију.
Да ли ово говори нешто о чињеници како ЕУ види Србе и какав им третман спрема у свом загрљају када нас најзад тамо „прими“?
Међутим, ова вест може да се чита и на следећи начин: немачки и аустријски војници (следећи традицију својих прадедова и дедова) пуцали у Србе(гуменим мецима), засипали их бојним отровима и гасом (сузавцем) и поливају их хладном водом на ниским температурама (водени топови) као некада у конц.логорима.
Борко Стефановић рекао да и поред тога што КФОР пуца у Србе на северу КиМ он наставља преговоре са Приштином.
После овакве вести треба само да се замислимо како би Борко Стефановић, Борис Тадић, Чедомир Јовановић, Вук Драшковић и сви други из садашњег режима изгледали и како би се понашали и сарађивали са окупатором да су којим случајем Србију водили у време предходне немачке окупације.
Ђенерал Милан Недић би у односу на њих изгледао не као колаборациониста који из нужде сарађује са окупатором већ као вођа најоштријег покрета отпора нацистичкој окупацији Србије.
Бриселске бирократе крећу у спашавање евра по сваку цену и закључују да само фискална унија може спасити еврозону и да у случају формирања фискалне уније све државе еврозоне морају да се одрекну свог економског суверенитета.
Значи да се грађани европских држава у еврозони још мање могу питати о томе како желе да живе и да ће још мање моћи да утичу на власт која одлучује о њиховим животима.
Дакле, ЕУ неможе да опстане као демократска творевина. ЕУ или слобода, одлучите сами.
Владан Глишић
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/kampanje/antispin/kako-razumeti-vesti-sa-kosova.php
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
Север КиМ је нова Стаљинградска битка
Златибор Ђорђевић
Човек који је организовао Србе да траже руско држављанство о тренутном стању на Косову и… понешто о Вуку Драшковићу.
Београд, 13.12.2011
Стара Србија (Косово и Метохија) оковани 12 година бодљикавом жицом. Дању сам нем пред страшном аждајом, а ноћу горд што сам потомак Светог Цара Лазара.
Одједном свитао дан.
Нетко беше Драшковићу Вуче…
Боже, па ја сам прогледао! Попио сам видовиту травчицу „доктора“ Вука Драшковића. А овом „ доктору“ веровале су масе, сматрале га месијом. Његов сипматизер био сам и ја. Са Костом Булатовићем и Милорадом Лазићем у почетку страначког живота био сам готово на сваком његовом митингу по Србији, и 9. марта.
Деведесете године, зове ме Коста Булатовић и каже:
Зове нас Вук Драшковић у Гацко. Стигли смо у кућу Видака Драшковића. Вук је у овом граду имао митинг, а после у Фочи. Након Фоче, Вук каже: „Идемо за Миљевину.“ Признајем да за Миљовину нисам чуо.
Дубоко у шуми, Вук држи говор: „На овом месту 1945. год. Партизани су убили 25 хиљада Срба из Шумадије. Ни један од њих није био млађи од 15 година, ни један старији од 25. Они су стигли до мора по договору са Западним силама, да би се бродовима пребацили на Запад.
Међутим, бродови нису стигли. Партизани су из авиона бацали летке у којима су их позивали да се предају, обећавајући им слободу и повратак кући. Ти млади људи су поверовали и предали се.
За недељу дана они су доведени они су доведени на овом месту и сви побијени и бачени у ове три јаме. После су јаме забетониране, завршио је говор Вук Драшковић. Чобани који су чували стоку, потврдили су ми речи Вука Драшковића.
Две хиљадите године, после нашег изгона са Косоваи Метохије, поново ме зове Милорад Хаџи Лазић да се нађемо на једном скупу у Чачку, скупу сабораца Драже Михаиловића. Евоцирају успомене из Другог светског рата.
У једном тренутку један од њих , порфесор, је рекао: „А сећате се ли се Миљевине?“, невероватно, изговорио је исте речи као и Вук Драшковић. „А знате ли ко је био командант те партизанске јединице? Одговор: Владо Шегрт. А знате ли ко је био његов заменик? Одговор: В. Д. Нека Вук Драшковић открије његово пуно име. Сигуран сам да зна.
Вук Драшковић и Чедомир Јовановић праве ПРЕОКРЕТ. Тврде да је Србија талац Косова и траже да они нормално живе.
Да ли ће нормално живети Источна Србија? Куршумлија, Црна Трава, Пријепоље? Ти људи , између осталих, издвојили су од својих уста 17 милијарди долара у развој Косова и Метохије, а сад, власт све то поклања некој другој држави, тзв. Држави Косова.
На Косову су највеће резерве уља на свету, олова, цинка, сребра, злата, никла, боксита и др. Зато су западне земље измислиле хуманитарну катастрофу и бомбардовале Србију, уништивши људе и материјална средства које смо деценијама и мукотрпно стварали.
И Чедомир Јовановић је ту нашао своју рачуницу. Отишао је са женом и закупио фиделинкино брашно. Пласман је обезбеђен на југу. Брашно је много бело.
Нова Стаљинградска битка
Север Косова изгледа као Стаљинградска битка. С једне стране до зуба наоружани Немачки војници, с друге стране, голоруки Срби и жене рвају се и гусају са Немцима, бране своју децу и огњиште.
Меркелова је љута што су јој два војника повређена, не пружајући никакав доказ за то. А заборавила је да су само неколико дана пре тога Немци тешко ранили бојевом муницијом без икаквог повода, седам цивила.
Срби су и даље на барикадама и када им Американци и Немци нападају, вичу из свег гласа СРБИЈА, СРБИЈА, СРБИЈА, ….!
Златибор Ђорђевић, правник и председник удружења „Стара Србија“
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/sever-kosova-je-nova-staljingradska-bitka.php
It’s Kosovo, stupid
Saša Radulović
Prosto je neverovatno kako dobro uspeva šibicarenje u politici u Srbiji. Sve po proverenom principu: mašem desnom, lupam ćuške levom. Naslušasmo se analitičara, preokrenute i nepreokrenute opozicije, politika Kosovo i EU je ovakva ili je onakva, treba da se preokrećemo …
Treba da se usvoji budžet države za 2012.godinu. Najvažniji ekonomski događaj. Da li neko priča o budžetu? Ekonomija u rasulu. Zaposlenost u slobodnom padu. Da li je ovo uopšte tema?
Gde su sindikati? Prosvetni radnici. Policija. SIndikati. Penzioneri. Zdravstveni radnici. Sa svojim zahtevima. Za većim platama, boljim rasporedom sredstava … Sada je vreme za zahteve. Sada se donosi budžet.
Gde je opozicija sa analizom i predlozima? Ekonomski stručnjaci. Mediji.
Jedini način da vlast ostane vlast i posle izbora je da tema ne bude ekonomija i život ljudi. Da tema ne bude koliko smo korumpirani. Da tema ne bude koliko nema reformi. Da tema ne bude partokratija. Da tema ne bude koliko smo radnih mesta izgubili. Kako smo bez pilota. Kako nemamo ni kompas. Da tema ne bude, kako Ante Marković reče našem državnom vrhu, koliko su nam nesposobni i netalentovai ministri i političari. Osim za jednu stvar: ostanak na vlasti.
Jedina tema na kojoj vlast može ostati vlast nakon narednih izbora je Kosovo. Koliko god se preokretali ili ne, građani Srbije u velikoj većini podržavaju stav vlasti u vezi Kosova. I način odbrane nacionalnih interesa na Kosovu. Bili građani u pravu što tako misle ili ne, oni tako misle. Da ne bi bilo zabune, i ja tako mislim.
I tu se razilazimo. Stranka, za koju sam glasao na svim dosdašnjim izborima i na svim nivoima, i ja. O ekonomiji, izgradnji institucija sistema, partokratiji, nedostatku ikakvih smislenih reformi, nepostojanju političke volje za uređenim društvom … o tome se više ne može razgovarati. Nisu kredibilan sagovornik. O čemu može? Pogađate:
Jedina stvar za koju vlast može da se zakači, gde je građani još podržavaju, je politika na Kosovu. Neću ponavljati zašto. Ako nekoga interesuje, uputio bih ga na nekoliko prethodnih tekstova na temu.
Politika i Kosovo i EU nije doživela poraz. Politika: moj identitet, moja imovina, moja kultura, moja tradicija, moj narod, moja država, moja građanska prava i EU ne može biti pogrešna. To što neke države žele da pregovaraju o mom i nude mi da se odreknem svoga, zato što to njima odgovara, nema nikakve veze sa evropskim vrednostima. Ima samo veze sa neprimerenim pritiscima i njihovim golim interesima. Građani Srbije to znaju.
Građani Srbije žele EU, zato što žele da žive kao građani u EU. I tu se uglavnom misli na Nemačku i skandinavske zemlje. Niko ne želi u EU da bi živeo kao građani Rumunije i Bugarske. A ni Poljske i Slovačke. Građani Srbije žele EU zato što žele da slobodno putuju. Zato što žele da mogu decu tamo da školuju. Zato što misle da će neka kinta od tamo i ovde da dođe. Zato što žele da mogu tamo i da rade. Žele EU iz svog ličnog interesa. Žele EU i zato što vide da ova naša elita nije u stanju da izvede nikakve reforme bez pritiska. A pod pritiskom izvodi kilave reforme, ali ipak neke reforme. Pa im treba EU za taj pritisak. U isto vreme su svakodnevno svedoci nesposobnost evropske administracije i njihovo arčenje para njihovih poreskih obeveznika. Tako da je pomalo degutantno od tih istih neuspešnih administatora slušati pridike o tome šta naši administratori treba da rade. Kad god se preumni Kacin pojavi da ponešto umno kaže i da nam neki umni savet iz svoje prebogate kolekcije, podrška za pristupanje Srbije EU padne za barem 5%. Da je neobavešteni barem malo preduzimljiviji, gledao bi da se gospodin ne skida sa medija u Srbiji.
I pametna vlast se drži jedne jedine teme koja joj je ostala: Kosovo. Pitanje političkog opstanka. Ako prihvati uslove pojedinih zemalja EU u vezi sa Kosovom, to bi bio kraj vlasti. Više ne bi imali ni jednu jedinu temu za naredne izbore. I zbog toga možemo očekivati zauzimanje tvrđe crvene linije.
Zbog pameti vlasti i u isto vreme odsustva pameti opozicije, glavna tema na narednim izborima će biti Kosovo. Usput ćemo otvoriti most, započeti drugi most, pričati o metrou i pričati o krizi. Imaćemo i arčenje budžeta. Rasipanje na sve strane. Slikaćemo se prilikom otvaranja po nekog radnog mesta, ali stidljivo. Jer to može nekoga navesti na to da se pita zašto smo u isto vreme za svako otvoreno, izgubili 100 „starih“ radnih mesta.
Za naredne izbore, poziciji nije potreban status kandidata. Pred izbore, poziciji je potrebna neka pobeda u vezi sa Kosovom. I ko zna. Možda je to već i dogovoreno. Na proleće.
It’s Kosovo, stupid.
http://blog.b92.net/text/19300/Its-Kosovo-stupid/
http://www.b92.fm/_player/flash/B92FMPlayer.php?uid=null&playlist_id=82289&playlist_type=1
Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije
DRAGOLJUB PETROVIĆ
DijaSPOra
Koji si ti srećković! – mora da su rekli Srđanu Srećkoviću kada je izabran na odgovorno mesto ministra za dijasporu, ukratko – ministra za inostrane poslove prema našima u belom svetu. „To je isto kao ministar spoljnih poslova, samo dijametralno suprotno, i nešto sporije. Dijametralno, sporije – otud dijaspora“ – objasnio mu je Vuk, lider SPO, stranke čije je ime nastalo nehotičnim ukrštanjem reči SPOrno i dijSPOra. Oduvek je tu, naime, bilo raznoraznih SPOrova, posle kojih su istaknuti članovi nestajali negde u dijaSPOri.
Šta li radi Milan Komnenić? – setiš se tako u trenucima dokolice prvog potpredsednika SPO. „Eno ga u dijaSPOri, u Ohaju, otvorio poslastičarnicu“- kažu Vuk i Dana. „Šta li radi Slobodan Rakitić?“- navru ti tako sećanja na još jednog potpredsednika SPO. „Eno ga u Torontu, u dijaSPOri, razvio biznis“ – kunu se Vuk i Dana. „Šta li radi Mihajlo Marković?“, navru ti tako sećanja skupštinskog galamdžiju s leptir mašnom kog je Šešelj zvao „Cimermanov konobar“. „Mihajlo!“ – uskliknu Vuk i Dana ponosno – „eno ga u dijasSPOri, konobariše“. „Šta li radi Verko Stevanović?“ – setiš se još jednog potpredsednika SPO. „Eno ga, u Torinu, u dijaSPOri, montira retrovizore u Fijatu“ – kažu Vuk i Dana.
„Šta li radi Voja Mihailović“ – setiš se simpatičnog bradonje, po profesiji „Dražinog unuka“, koga je SPO kandidovao na sudbonosnim izborima 2000, ubeđeni da će svojom neviđenom harizmom srušiti Miloševića. „Eno ga tamo negde, u dijaSPOri“ – kažu Vuk i Dana. „Šta li je sa Spasojem Krunićem?“- setiš se tako arhitekte kome su fanatični članovi „se-pe-o“ vikali „zovi ga Spasoje“, kada je Vuk, uvređen, odbio da se pojavi na nekakvom opozicionom mitingu devedesetih. Pa je poslao Spasoja, koga su dočekali ovacijama: „Zovi ga Spasoje!“, što u stranačkom žargonu znači: „Skrati Spasoje, majke ti, nismo došli tebe da slušamo“. I onda je Spasoje otišao da zove Vuka.
Šta li je sa Bogoljubom Pejčićem, Borom Borovićem, Aleksandrom Janković, Vlajkom Senićem, Mladenom Markovim, Ljiljanom Lašić, Vladanom Gajićem, Bojanom Dimitrijevićem, Jocom Otaševićem, Strahinjom Kastratovićem, Veljom Ilićem… – i osobito Anđelkom Trpkovićem, za koga se smatralo da kao dokazani Trpković, najduže može da trpi tu spartansku stranačku disciplinu – naviru ti tako sećanja na istaknute članove SPO-a, a Vuk i Dana samo nabrajaju tačke na zemaljskoj kugli gde se razlila njihova dijaSPOra. Na kraju ustane Vuk i održi historijski govor: „Za ovih 20 godina naše borbe u dijaSPOru je otišlo preko milion članova se-pe-oa. Važno je reći, braćo i sestre, da smo od tog broja samo 500.000 njih najurili iz stranke, dok su ostali tamo otišli dobrovoljno“.
– Ali, ostali su najvredniji primerci originalnog članstva – staviće Dana tačku na govor upirući prstom u sveprisutnog Aleksandra Jugovića.
– Da li je tačno da ste vi potomak devet Jugovića? – pitaće ga, odmah, novinari, da prekinu neprijatnu tišinu.
– Želim da naglasim da ja nisam ljubitelj pretkosovskog i kosovskog ciklusa, kao ni dvostruko rimovanog dvanaesterca, stiha koji nikad nije korišćen u retorici naše evropske partije. Ja, dakle, nisam potomak devet Jugovića, ja sam potomak plana Z-4 i nestaturanog dela Ahtisarijevog plana – naglasiće Aleksandar Jugović.
Postoji mogućnost da, jednog dana, u unutarstranačkom obračunu poslednja dva člana Srpskog pokreta obnove, iz SPO konačno u dijaSPOru bude poslat i izvesni Vuk Drašković, lider SPO. Za njega, međutim, nije problem. Uvek ima mesta u ravnogorskom LDP. I njihov lider je na početku karijere studente pozdravljao sa „pomaže Bog“ i recitovao pred kordonom u Kolarčevoj stihove Gavrila Principa („Tromo se vreme vuče, i ničeg novog nema, danas kao i juče, sutra se isto sprema, al’ pravo je rekao Žerajic, srpski soko sivi, ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi!“)
Elem, šta je bilo sa Srećkovićem? On je postao prvi srpski ministar za dijaSPOru koji je tamo i otišao da živi, usput svrativši u emisiju kod Ljubice Gojgić. Srećkovićev herojski čin ravan je mogućnosti da ministar policije Ivica Dačić odluči da postane pozornik u Rušnju. Da ministar infrastrukture Milutin Mrkonjić postane bagerista na Koridoru 10. Da ministar za evropske integracije u ostavci Božidar Đelić postane Angela Merkel. Da ministar inostranih poslova Vuk Jeremić postane Ban Ki Mun. Da ministar za informacione tehnologije Predrag Marković postane Gugl. I da predsednik Vlade Mirko Cvetković postane premijer.
– Koji si ti srećković – rekli su prijatelji Srđanu Srećkoviću kada su čuli da odlazi u dijaSPOru. Slušajući, usput, kako lider SPO na B92 plastično objašnjava šta povezuje njega, Latinku Perović i Milojka Pantića, istaknute potpisnike „Preokreta“: „Iako su poginuli ždrali, ostali su tići ždralovići, pleme naše poginuti neće“.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dijaspora.890.html?news_id=230138
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]
[…] Преокрет: Недић није издајник […]