Њега међу првима…

децембар 31, 2011

NOVOGODIŠNJI INTERVJU – Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a:

Da ustane Karađorđe, mnogi se glave ne bi nanosili

Ljudi veruju našem Dnevniku.

Uočljiv je paradoks da u godini najveće gledanosti zapadnemo u najdublju finansijsku krizu.

Pretplata je sa skoro 70 procenata naplate u Beogradu i Novom Sadu sišla na oko 55 procenata.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/195618/Da+ustane+Kara%C4%91or%C4%91e%2C+mnogi+se+glave+ne+bi+nanosili.html

Advertisements

Miodrag Linta: Izgubili smo poverenje u Pupovca

децембар 28, 2011

Autor je predsednik Koalicije udruženja izbjeglica

Dana 23. decembra 2011. godine izabrana je nova hrvatska Vlada na čelu sa Zoranom Milanovićem. Koalicija udruženja izbjeglica predala je istog dana u hrvatskoj ambasadi Otvoreno pismo, u kome apelujemo na gospodina Milanovića da podrži našu inicijativu da se između Srbije i Hrvatske otvori dijalog o povratku imovine i stečenih prava izbjeglim i prognanim Srbima i građanima Srbije koji su oštećeni u svojim imovinskim i drugim pravima u Hrvatskoj. Takođe, apelujemo na gospodina Milanovića da se založi za što hitniji napredak u dijalogu u vezi uspostave istih standarda za ratne zločine i konačnog rešenja pitanja nestalih lica.

Što se tiče vodeće srpske stranke u Hrvatskoj, Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca, velika većina izbeglih i prognanih je izgubila poverenje u navedenu stranku jer u proteklih osam godina učešća u Vladi Hrvatske nije ispunila njihova očekivanja. Postavlja se pitanje da u Hrvatskoj postoji srpska politička opcija koja istinski zastupa vitalne interese većine svojih sunarodnika? Moje je mišljenje da takve opcije nema, barem dosad, što pokazuju i sledeće činjenice.

Na nedavno završenim izborima za Hrvatski sabor ponovo su izabrana sva tri kandidata Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) u XII izbornoj jedinici namenjenoj za manjine. U pitanju su Milorad Pupovac, Vojislav Stanimirović i Jovan Vuković. U skladu s rezultatima izbora SDSS ima legalno pravo da predstavlja Srbe ali, s druge strane, postavlja se pitanje njegovog legitimiteta. Naime, u biračkom spisku upisano je 183.992 građana srpske nacionalnosti. U XII izbornoj jedinici, u kojoj se biraju tri zagarantovana srpska poslanika u Hrvatski sabor, glasalo je svega 23.267 ili 12,65 odsto Srba.

Čelni čovek SDSS-a i Srba u Hrvatskoj Milorad Pupovac je dobio 14.541 ili 8,44 odsto glasova Srba upisanih u birački spisak. Druga dva kandidata, Vojislav Stanimirović i Jovan Vuković su dobili 14.188, odnosno, 12.249 srpskih glasova. Kandidati opozicione Koalicije srpskih stranaka ( Jovan Ajduković, Veljko Džakula i Milan Rodić) dobili su manje glasova od kandidata SDSS-a. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da je SDSS, u svakom pogledu, imao punu podršku ne samo hrvatske Vlade na čijem je čelu bila Jadranka Kosor (Slobodan Uzelac je bio jedan od potpredsednika) nego i Vlade i predsednika Srbije.

Na izborima za Hrvatski sabor 2003. godine Milorad Pupovac je dobio 25.773 srpskih glasova. Nakon pomenutih izbora SDSS je donio odluku da potpiše koalicioni sporazum sa HDZ-om i uđe u Vladu Hrvatske s obrazloženjem da se problemi Srba mogu rešavati samo s pozicije vlasti. Koliko je problema Srba SDSS rešio najbolje govori činjenica da je Milorad Pupovac na izborima za Hrvatski sabor 2007. godine dobio 15.466 glasova ili 10. 307 glasova manje nego na izborima 2003. godine.

I pored nezadovoljstva većine Srba rezultatima Vlade Hrvatske u periodu 2003-2007 godine SDSS je nakon održanih izbora 2007. godine odlučio da ostane u koaliciji sa HDZ-om bez stvarnih garancija da će nova vlada rešavati imovinske i druge probleme Srba. U prethodne četiri godine SDSS je u hrvatskoj vladi imao jednog potpredsednika, pet direktora uprava, dva državna sekretara, četiri načelnika sektora, tri savetnika i dr. Premda je u značajnoj meri učestvovao u vlasti, rezultat poslednjih izbora pokazuje da SDSS opet nije ispunio očekivanja većine Srba.

U prethodnih osam godina SDSS, kao dio hrvatske vlasti, nije rešio glavni problem Srba, a to je diskriminacija u zakonodavstvu i postupanju hrvatskih državnih organa. Prošlo je 16 godina od završetka rata a Srbi u Hrvatskoj su i dalje građani drugog reda. Obe hrvatske Vlade u kojima je SDSS bio koalicioni partner nisu imale stvarne političke volje da se pronađe sveobuhvatno, pravično i trajno rešenje brojnih problema prognanih Srba i Srba koji žive u Hrvatskoj. Određeni pozitivni pomaci učinjeni su pod pritiskom međunarodne zajednice a ne kao izraz stvarne unutrašnje političke volje zvaničnog Zagreba.

SDSS je u prethodnom periodu podržavala politiku lažnog pomirenja između Srbije i Hrvatske što je u praksi značilo da se imovinski i drugi problemi prognanih Srba i drugih oštećenih građana drže pod tepihom. U prilog tome ističemo činjenicu da je SDSS krajem prošle godine odbio da podrži Peticiju izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske koju je dosad potpisalo 70.000 oštećenih građana kojom se samo traži povratak naših oduzetih imovinskih i stečenih prava, uspostava istih standarda u suđenjima za ratne zločine i rešavanje pitanja nestalih lica.

Štaviše, Milorad Pupovac je lobirao u pojedinim evropskim prestonicama da Evropska unija zatvori pregovore sa Hrvatskom o Poglavlju 23 „Pravosuđe i ljudska prava“ do kraja juna 2011. godine, iako je svestan da imovinski i brojni drugi problemi Srba nisu rešeni.

Da ne govorimo o procesu asimilacije Srba u Hrvatskoj, nepostojanju ekonomske perspektive na područjima koje su bile pod zaštitom UN, o stotinama srpskih sela u kojima nije obnovljena osnovna infrastruktura neophodna za normalan život, nepoštovanju principa proporcionalne zastupljenosti Srba u organima državne uprave, pravosuđu, policiji, zdravstvu, što je garantovano Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina iz 2002. godine i dr.

Izbeglim i prognanim Srbima, verujem i većini Srba koji žive u Hrvatskoj, treba nova politička opcija koja će se u okviru hrvatske države snažno zalagati, pre svega, za ispunjenje naših zahteva sadržanih u Peticiji kao i za sprovođenje Aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji u kojem se, između ostalog, veoma jasno navodi da će svim građanima biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama biće ništavni.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/izgubili_smo_poverenje_u_pupovca.46.html?news_id=231076 

>> 

>>> ПОВЕЗАН ТЕКСТ:

Romantizam (naivnost) i realizam (stvarnost)

јул 20, 2010



Božidar Mandić: Zlobalizacija

децембар 26, 2011

 

Dosetka više ne služi da se razveselimo, nego da bi primetili iščezavanje budućnosti. Kritička misao nestaje (ili je uništena), a neprestano niču novi totalitarizmi. Zbog toga volim kovanice jer mislim da će promeniti svet na bolje.

Naravno da sam i sam pobornik mondijalizma, kao mlad čovek izjašnjavao sam se kao kosmopolita, sada kao planetarista, ali nikako ne mogu da svarim reč – globalizacija. Ona dobro zvuči, ali je njena suština drugačija. Mondijalizam sam uvek osećao kao montenjovski predlog zajedničke kulture, kosmopolitizam kao ukidanje granica, a planetarizam borbu za Opstanak. Problem globalizacije (ja je nazivam GLOBALITARIZAM) je što je sva usmerena na jednolični merkantilizam. Imperijalni potencijali stvorile su dve vrste ljudi: Oni koji imaju i oni koji nemaju!

Dok sam živeo u Novom Sadu, sedamdesetih, veliki deo naše komune radio je na Tribini mladih. Bilo je to avangardno mesto na kojem se razvijao angažovani intelektualizam protiv socijalnih nepravdi i ugušivanju umetničkih sloboda. Postojale su dve redakcije (mađarska i srpska), dva časopisa – Polja i Uj simpozion. Uglavnom smo svi bili prijatelji i zajedno se borili protiv državnih dogmi. Sada su jedni protiv drugih, a država uzima porez. Globalizacija nosi odgovornost zašto su se ljudi toliko razdvojili i postali antagoni. Globalizam je, što je paradoks, razvio nacionalizam. Plašim se, pošto živim individualnu kulturu, da jednog dana i ja ne postanem „srpski pojedinac“.

Oblici iskorištavanja čoveka su toliko narasli da je prosto zavladalo umilno ropstvo. Dobrovoljno. Rodio se rob bez protesta i bunta. A zlo slobodno šeta bulevarima. Agresija je na tone, a nigde agresora. Globalizacija jede i individualno i kolektivno.

Bio bih zadovoljan kad bi nam globalizacija već sad donela da lepo i dobro živimo, a ne u dvadeset drugom veku. Doduše, život se produžuje, ali i obećanja da ćemo jednog dana živeti normalno. Pro…longo…za Nigde…

Nije strašno što su političari i ekonomisti stvorili amalgam globalitarističke koalicije, nego što su se njoj i umetnici pridružili. Neodgovornost i imitacija postaju komercijalizacjia dela. Umetnost je postala akademski zatvorenik novca. Umetničko delo je počelo da se meri serijskom pojavnošću, a ne dušom i beskrajem.

Slobodan čovek ne može da zamisli kolika je zavisnost čoveka o ropstvu. Zbog toga sanjam da će Imperija preuzeti odgovornost i povratiti značenje sentence: Bratstvo – Sloboda – Jednakost! Da će izbledeti korporativna eksploatacija Planete i čoveka: UTILITARITE – PROFITABILITE – GLOBALITARITE. I da će globalizacija raditi za sveopšte dobro.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/zlobalizacija.26.html?news_id=230757

>> 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

Pavle Ž. Obradović: Kosmet, ljudsko pitanje?

Četiri perioda: «veče, ponoć, pevanje petlova i jutro»

Giorgio Agamben: Što je savremenik?


Giorgio Agamben: Što je savremenik?

децембар 22, 2011

4.

Na nebeskom svodu što ga promatramo noću, zvijezde svijetle okružene gustom tminom. Budući da u univerzumu ima beskonačan broj galaksija i svjetlećih tijela, mrak što ga vidimo ne nebu ono je što, prema naučnicima, traži objašnjenje. Želio bih vam sada govoriti upravo o objašnjenju što ga savremena astrofizika daje o tom mraku. U širenju univerzuma najudaljenije se galaksije udaljavaju od nas brzinom tako velikom da njihova svjetlost ne uspijeva doprijeti do nas. Ono što opažamo kao mrak neba jeste ta svjetlost koja strelovito putuje prema nama, a ipak ne uspijeva doprijeti do nas, budući da se galaksije s kojih dolazi udaljavaju brzinom većom od brzine svjetlosti.

Opažati u mraku sadašnjosti tu svjetlost koja nas nastoji dosegnuti, ali ne uspijeva, to znači biti savremen. Zato su savremenici rijetki. I zato biti savremen jeste, ponajprije, pitanje hrabrosti: to znači biti kadar ne samo uprijeti pogled u mrak epohe, nego također, opažati u tom mraku svjetlost koja se, usmjerena prema nama, beskonačno od nas udaljava. I još: biti tačan na zakazanom sastanku koji je moguće jedino promašiti.

Zato sadašnjost koju savremenost opaža ima slomljenu kičmu. Naše vrijeme, sadašnjost, nije naime samo ono najudaljenije: nipošto nas ne može dosegnuti. Njezina su leđa slomljena i mi se zadržavamo tačno na mjestu frakture. Zato smo mu, usprkos svemu, savremeni. Vi dobro razumijete da se susret koji je kod savremenosti posrijedi ne događa jednostavno u kronološkom vremenu: ima u kronološkom vremenu nešto urgentno i to ga transformira. A ta je urgentnost neprimjerenost vremenu, anakronizam koji nam dopušta da dokučimo naše vrijeme u obliku nekog ”prerano” koje je isto tako i neko ”prekasno”, u obliku nekog ”već” koje je isto tako i neko ”ne još”. Ona istodobno ne dopušta da u tami sadašnjosti prepoznamo svjetlo koje je, bez mogućnosti da nas ikad dosegne, neprestance na putu prema nama.

7.

Oni koji su nastojali misliti savremenost, to su mogli učiniti jedino pod uvjetom da su je rascijepili u više vremena, da su u vrijeme unijeli neku bitnu nehomogenost. Ko može reći: ”moje vrijeme” dijeli vrijeme, upisuje u njega cezuru i diskontinuitet; pa ipak, upravo tom cezurom, tom interpolacijom sadašnjosti u inertnu homogenost linearnog vremena, savremenik ostvaruje specijalan odnos među vremenima. Ako je, kao što smo vidjeli, savremenik onaj koji je slomio pršljene svojega vremena (ili, u svakom slučaju, opažao rasjelinu ili tačku prekida), on od te frakture čini mjesto sastanka i susreta vremena i generacija. Nema ničeg uzornijeg, u tom smislu, od Pavlove geste kojom iskušava i nagovještava svojoj braći onu savremenost par excellence koja je mesijansko vrijeme, biti savremenikom mesije, koje on naziva upravo ”sadašnje vrijeme” (ho nyn kairos). Ne samo da je to vrijeme kronološki neodređeno (parusia, povratak Krista koji označava kraj siguran je i blizak, ali nije izračunljiv) nego ono ima jedinstvenu sposobnost da uspostavi odnos sa svakim trenutkom prošlosti, da od svakog momenta ili svake epizode biblijske priče napravi proročanstvo ili prefiguraciju (typos, figura, omiljeni je Pavlov termin) sadašnjosti (tako je Adam, preko kojeg je čovječanstvo primilo smrt i grijeh, ”tip” ili figura mesije, onoga koji ljudima donosi iskupljenje i život).

To znači da savremen nije samo onaj koji, opažajući mrak sadašnjosti, dokučuje odlučno svjetlo; savremen je također onaj koji je, razdjeljujući i interpolirajući vrijeme, kadar transformirati ga i postaviti u odnos s drugim vremenima, čitati povijest na način koji prethodno nije bio poznat, ”citirati” prema nužnosti koja nipošto ne proishodi iz njegove samovolje, nego iz neophodnosti na koju on ne može ne odgovoriti. Kao da ona nevidljiva svjetlost, koja je mrak sadašnjosti, projicira svoju sjenku na prošlost, a ona, dotaknuta tim snopom sjenke, stječe sposobnost odgovaranja na tminu onoga sada. Nešto od toga morao je imati na umu Michel Foucault kad je pisao da su njegova historijska istraživanja prošlosti samo sjenka dovedena do teorijskog ispitivanja sadašnjosti. Također i Walter Benjamin kad je pisao da historijski indeks sadržan u slikama prošlosti pokazuje da će one dospjeti do čitljivosti samo u određenom momentu svoje historije.

CEO TEKST:

Giorgio Agamben, Che cos‘è il contemporaneo? Nottetempo. 2008.

Preveo s italijanskog Mario Kopić

http://pescanik.net/2011/12/sto-je-savremenik/

>> 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Mario Kopić: Nemoj da žuriš!

Četiri perioda: «veče, ponoć, pevanje petlova i jutro»

Радио Атлантис: Велимир Абрамовић 

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Mnemosina, Leta i Lucifer

Средиште света

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА


Svetislav Basara: Silikonski usud

децембар 21, 2011

 

Taman ja, cenjeni publikume, počeh da se nosim mišlju da uradim silikonske sise – omatorilo se, valja se dotegnuti – kad pročitah crnu vest da su silikoni, je li, kancerogeni i da to nipošto ne treba činiti. Pa odustadoh.

Evo, francuska vlada apeluje na ambiciozne a sisate opajdare da takozvane implante povade o državnom trošku, a mene nešto obuze mala snaga kad se prisetih koliko su silikonskih sisa sponzorisali naši postpetooktobarski guvermani.

Ne trčite pred rudu, ne penite, nisu estetske operacije bile deo vladinog akcionog plana, nego su se domišljate dame našle, ako razumete šta hoću da kažem, na pravom mestu, u pravo vreme, u krevetu pravog čoveka. Da je nešto malo više iskrenosti, naše vlade i naši vladari bi se pohvalili – sasvim u duhu našeg identiteta – podatkom da bi silikonske sise, postavljene jedna do druge, premostile rastojanje između Srbije i Meseca.

Nisam siguran, ali mislim da sam vam na ovom mestu već opisao kako smo pokojni Batić i moja malenkost svojevremeno vodili jednog bivšeg visokopozicioniranog, da kažemo funkcionera (a da prećutim iz koje stranke) kod eminentne užičke vračare da mu saljeva stravu sporadi polne nemoći prouzrokovane opakim činima. To su, dame i gospodo, bila opoziciona vremena, pa je saljevanje plaćeno iz džepa začaranog funkcionera, ali ko zna ko bi platio da smo počem bili na vlasti.

Jeste ovo naknadna mudrost, ali druge mudrosti nema, takav je ljudski usud i u tom smislu smatram da je od samog početka bilo nečega trulog u famoznoj srpskoj opoziciji. Da je Milošević bio samo malo mudriji, garant bi i dan danas žario i palio. Kockice se prekasno slože – i to je takođe usud – i tek na osnovu debelo odocnele slike sagledamo da je u čitavoj opozicionoj bulumenti bilo veoma malo individua koje su se politike latile radi promene jednog nakaznog političkog sistema i da se ogromna većina tobožnjih opozicionara uključila u napredni pokret ne bi li se dokopala svakovrsnih besplatnosti, skupih automobila i silikonskih plavuša.

Da se ne zajebavamo, gorenavedeno je – a ne Merkelova, Kurtina ili Murtina – glavni krivac naše beskonačne stagnacije i beskrajnih tumaranja. Neke naivčine i dobričine se uzdaju u dolazak novih, neiskvarenih generacija, koje će jednoga dana uzeti stvar u svoje ruke, a ja vam tvrd stojim – nema ništa od toga. Mislim: nema vajde od promene društvenih uređenja, stranaka i politika. Trebalo bi menjati mentalitet. Ali za tako nešto ne postoji „politička volja“ i tu se krug zatvara. A kad bolje razmislim – i treba da se zatvori.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/silikonski_usud.881.html?news_id=230600

>> 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Vlada Srbije pogazila je osnovne principe nedavno usvojene Medijske strategije

Ко је српска десница? РТС 1 – емисија ОКО – 16. 12. 2011.

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Tribina: Nova srpska levica

Mario Kopić: Nemoj da žuriš!

Славољуб Лекић: ЈЕСЕН МАГНАТА

Nikola Tomić: Ko nam je kriv?


Ко је српска десница? РТС 1 – емисија ОКО – 16. 12. 2011.

децембар 20, 2011

Док су пре десетак година популистичке партије изопштаване из јавне расправе и политичког живота, данас се у већини европских земаља са њима води отворен дијалог.

 

Да ли су десничарске организације у Србији постале релевантан политички  фактор који више неће моћи да се игнорише и шта би значила евентуална забрана „Образа“? У вечерешњем издању Ока бавимо се и питањем колико су десничарске организације привлaчне младим људима и расте ли њихов утицај. Да ли држава узмиче пред екстремном десницом и зашто нема адекватне реакције друштва?
У Оку о томе говоре Владимир Вулетић, социолог, Невен Цветићанин, сарадник Института друштвених наука и Бошко Обрадовић, секретар Управног одбора покрета Двери.
Емисију води Зоран Станојевић.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Tribina: Nova srpska levica

Хришћанска страна комунизма

The left’s ‘Tea Party’?


Vlada Srbije pogazila je osnovne principe nedavno usvojene Medijske strategije

децембар 20, 2011

Autor: Beta

Koalicija novinarskih i medijskih udruženja danas je oštro protestovala zbog načina na koji vlada namerava da primeni odluku o izdvajanju 368 miliona dinara za medije, koliko je predviđeno predlogom budžeta za 2012. godinu.

– Ova sredstva se neće raspoređivati putem projektnog finansiranja, u skladu sa javnim interesom, nego će biti dodeljivana direktno medijima – budžetskim korisnicima, pre svega javnom preduzeću agenciji Tanjug – navodi se u zajedničkom saopštenju NUNS-a, UNS-a, NDNV-a, ANEM-a i Lokal presa.

Kako se navodi, Vlada Srbije pogazila je osnovne principe nedavno usvojene Medijske strategije, ali i akta koja regulišu državnu pomoć i njenu kontrolu, narušavajući princip ravnopravnosti na medijskom tržištu.

Ova odluka je u suprotnosti sa ključnim stavom Evropske komisije da u svakoj dodeli državne pomoći mora biti jasno definisan javni interes – navala je koalicija novinarskih i medijskih udrženja.
Koalicija ističe da država, umesto da radi na stvaranju ravnopravnih uslova na tržištu, nastavlja praksu finansiranja medija koji se nalaze u njenom vlasništvu, potpuno zanemarujući javni interes i kršeći pravila slobodnog tržišta i principe za koje se zalaže EU.
– S obzirom na činjenicu da se agencija Tanjug izdržava od novca poreskih obveznika, a posluje i na tržištu, ovom odlukom Vlada Srbije nastavlja da podstiče princip nelojalne konkurencije, dodatno ugrožavajući poslovanje preostale dve novinske agencije – smatra koalicija.
Medijska koalicija navela je da je konačni cilj odluke gašenje Tanjugove konkurencije i uspostavljanje državnog monopola u sferi novinskih agencija i zatražila da Vlada javno saopšti da li je odustala od Medijske strategije pre nego što je i počela da je primenjuje.

Danas, 20. decembar 2011

>>>>>

Beograd spreman da predloži nova rešenja za Kosovo. Dupli suverenitet bi omogućio da se nijedna strana ne oseća gubitnički, pišu Novosti.

Dvojni suverenitet, kao jedno od mogućih rešenja za raspetljavanje srpsko-albanskog čvora, nova je ideja koju je izneo predsednik Boris Tadić.

Njegova poruka je da naša država ne odustaje od pregovora i da su u igri i modeli koji se baziraju na međunarodnim rešenjima – sporazum dve Irske, Južni Tirol ili dogovor dve Nemačke.

Predrag Simić, stručnjak za međunarodnu politiku, objašnjava za Novosti da je dvojni suverenitet kreativan predlog i da tako nešto postoji samo u Andori, koja je pod duplom vlašću španskih biskupa i francuskog predsednika.

Sada na severu Kosova već postoji dvojni suverenitet. Ipak, ne očekujem da kratkoročno može da dođe do formalnog potvrđivanja te realnosti. Jer, albanska strana bi se osećala poraženom. Teško je primeniti model Južnog Tirola, jer Srbija nema novca da ekonomski ”čuva” sever KiM,” kaže Simić.

Večernje novosti, B92,

20. decembar 2011

>>>>>>

Blog Kosmet via Kosmos12. септембар 2011.

 

Српски план за Космет

 

Српски план за Космет може бити усавршена верзија Ахтисаријевог плана – и допуњена тако да све оно што по Ахтисаријевом плану важи са Србе са Севера Космета, као и за Србе који живе у енклавама, што договоре сами Срби и Албанци, важи и за остатак Космета у односу на Србију и Београд.

Дакле, аутономија косметских Срба у односу на Албанце – унутар Космета, и аутономија Албанаца са Космета и југа Србије у односу на Србе – унутар Србије.

Потребна је вешта синхронизација тих процеса.

Потребна је и спремност за бројне компромисе који се морају учинити.

Јасно је да Албанци могу имати само већу аутономију у односу на прериод пре 1999. године, и јасно је да Срби морају бити безбедни на Космету, где никада током историје није било периода када Албанци нису чинили насиље према Србима.

Јасно је и да војна база САД мора остати на Космету (све док САД имају у интересу) и може се та чињеница искористити (што наравно не зависи само до развоја догађаја у Србији или циљева и жеља Срба) да заиста дође до тога да Албанци прекину са насиљем и нападима на Србе.

На северу Космета Срби би имали аутономију, а у остатку Космета ред и борбу против криминала спроводила би полиција (унутар које би било и Срба, у енклавама) и војници САД (и савезника, у зависности како се заврше преговори око статуса).

Мислим да би и Русија то подржала, пошто се Русија залаже за мирно решење (рат би пореметио градњу гасовода Јужни ток, између осталог).

А шта је са ЕУ? Део политичко-војно-економске елите САД не жели јаку ЕУ и ради против ЕУ. Исто важи за део владајуће елите у Русији. Али, и без тога, ЕУ је слаба творевина која је сада животно угрожена и мале су шансе да још дуго постоји (у овом облику).  Србија унутар ЕУ има савезнике, има и противнике. Треба одржавати везу са савезницима, и то је све, док унутар ЕУ не дође до расплета кризе у којој се налази добар део држава чланица, валута евро али и институције у Бриселу (са све кризом у Белгији, која је пред поделом). Савезници Србије унутар ЕУ и Европе подржаће свако решење којим Космет остаје део Србије и којим се долази до мира и владавине права у региону.

Турска је, такође, међународни политички и војни фактор на који се мора водити рачуна. Уколико Турска не спороводи империјални неоосманизам – уколико промени одлуку о признавању “независног Косова“, уколико прихвати Републику Српску као посебан ентитет унутар Босне и Херцеговине, уколико не помаже милитаризацију муслимана у Србији – Турској треба омогућити да слободно учествује у економском и културном животу Балкана, да се слободно повезује са муслиманима широм Балкана. Ако Турска омогући и хришћанским народима са Балкана исте услове пословања и слободно кретање унутар Турске, исто треба омогућити Турцима. Турска у овом тренутку иде ка изазивању рата са Израелом и Грчком. Израел и Грчка подржавају опстанак Космета унутар ЕУ, подржавају опстанак Републике Српске, а Турска је признала “независно Косово“ и подржава муслимане у БиХ који раде на разбијању Републике Српске. То је још једна ствар о којој треба водити рачуна када се креира политике Србије према Турској. На све ово треба додати и расплет око гласања у УН за признавање Палестине. Глупо је да у овом тренутку нешто више напишем на ову тему јер ће врло брзо доћи до гласања у УН; да сам на власти до сада би већ завршио преговоре за Израелом и објавио грађанима свој став. Са ове позиције и у овом тренутку могу да кажем само да треба остати у више него добрим односима и са Израелом и са Палестином. 

Србија, као што сам већ написао, треба и званично да одустане од чланства у ЕУ, да настави: унутрашњу европеизацију, успостављање владавине права и развој економије, уз јачање војске, и да све време тражи мирно решење за статус Космета и права Срба у региону, при том да увек буде спремна да и силом ако је потребно штити права Срба на Космету и у региону. Више о унутрашњој и спољњој политици има на линковима испод.

Објављено од стране Varagić Nikola

>>>>>

Илирија

26. септембар 2011.

(…)

КОНФЕДЕРАЦИЈА

Србија, Косово и Метохија, Македонија, Црна Гора, Албанија, Босна и Херцеговина, Република Српска – треба да буду једна лабава конфедерација. Нека се изабере неутрално име. Ја сам одабрао Илирија, као предлог. 

Срби са Космета треба да буду у конфедералној заједници са Албанцима, дакле Космет треба да буде конфедерација. Али конфедерација унутар федералне и унитарне Србије.  Босна и Херцеговина треба да опстане као федерација три ентитета, или евентуално два, српског и бошњачког. И да као федерација буде део конфедерације

Кроз ту конфедерацију Србија би имала најближе односе са Србима који живе у Црној Гори и Македонији, опстале би специјалне везе са Републиком Српском и сачуван Космет унутар граница Србије. Србија би била федерална држава са специјалним статусом за Космет, децентрализована и регионализована на територији која не обухвата Космет. То нeће бити могуће, јер би дошло до дезинтеграције Србије, ако такав план не буду спроводили они који имају ауторитет у српском народу, ако се не појаве ауторитети, који су у стању да спроводе српске интеграције демократским средствима, у складу са околностима, уважавајући потребе других народа, а паралено са децентрализацијом, прављењем федерације и конфедерације

Србија и са статусом Космета као “републике“ унутар “федерације“ (дакле, Србије) може водити сопствену спољашњу и унутрашњу политику, без условљавања из Приштине. Али неће моћи у неким случајевима потпуно самостално да одлучује, у одређеним случајевима биће неопходно сарађивати са Албанцима. Због тога помињемконфедерацију (дакле, конфедерацију унутар које би била федерација Србија са конфедералним Косметом у свом саставу; Албанија, Црна Гора…) као пут ка успостављању мира између Албанаца и Срба.

Када се постигне договор о миру, морају се пронаћи путеви сарадње, заједнички економски интереси који ће свима донети корист, и због тога се морају изградити механизми договарања и одлучивања, на релацији:

Београд-Приштина, Београд-Приштина-Тирана,

Београд-Приштина-Тирана-Скопље,

Београд-Подгорица, Београд-Приштина-Подгорица, Београд-Приштина-Тирана-Скопље-Подгорица,

као и на релацији:

Београд-Бања Лука-Сарајево, Београд-Бања Лука-Сарајево-Приштина-Подгорица-Тирана-Скопље.

Што се тиче статуса Срба који живе у Хрватској, или су пореклом из Хрватске, пошто се очекује пријем Хрватске у ЕУ, тражити иста права за Србе у Хрватској (Крајини) попут оних које Србија даје Албанцима са Космета; дакле, тежити формирању Српске Крајине, која би као посебна територијална јединица била део федералне Хрватске.

Та балканска конфедерација, Илирија како је тренутно зовем, треба да служи интересима обичних грађана, стварању бољих економских услова и владавине права у целом региону, слободном протоку људи, робе, идеја и капитала, али тако да свако чува свој идентитет, да чува своју културу, да штити своје национално и духовно наслеђе. 

Србија би штитила Србе на Космету и српско наслеђе на Космету. Српски народ у Црној Гори не би остао без подршке Србије. Исто важи за Србе у БиХ и Македонији, као и за Србе у Албанији. Србија има своје интересе, своје захтеве, исти случај је са другим народима, зато треба преговарати.

У тој конфедерацији не би само Србија била велика, унутар ње би и Албанија била велика, Црна Гора би била и независна и у заједници са Србијом, у тој конфедерацији сви Бошњаци живели би заједно, Македонија би опстала као држава (федерација или конфедерација). 

У овом тренутку, наравно, оваква идеја изгледа нереално. Чак и ако се потпуно занемаре ванбалкански политичко-војно-економски фактори који утичу на живот људи у нашем региону. Срби и Бошњаци су далеко од добросуседских односа, Срби и Албанци су у непријатељским односима, у Македонији и Црној Гори бујају македонски и црногорски национализми.

Но, ако ипак, некако, дође до разговора између неких нових представника ових народа, у будућности, а пре него што ове државе уђу у ЕУ (значи никада), можда  конфедерација  постане разумно и прихватљиво решење.

Да би се цела прича заокружила, потребан је и дијалог и договор на релацији Београд-Скопље-Атина, као и Београд-Скопље-Атина-Софија-Тирана.

Пошто је настанак  конфедерације реалнији од опстанка Европске уније, конфедерација треба да остане отворена за пријем Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Чешке и Словачке, и можда Хрватске и Словеније, по распаду ЕУ. Уколико дође до распада ЕУ, а народи у овом региону не пронађу решења за проблеме, чека нас још један крвави балкански рат. Или окупација од стране неке ванбалканске државе (или алијансе). Или подела Балкана између више ванбалканских вандалских држава. То је сасвим реалан сценарио – треба покушати успостављање разумног дијалога са суседним нацијама, уколико не иде – треба се спремати за рат (видети ко су могући савезници, ко су непријатељи, унутар Балкана, ван Балкана…).

Објављено од стране Varagić Nikola


%d bloggers like this: