NOVOGODIŠNJI INTERVJU – Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a:
Da ustane Karađorđe, mnogi se glave ne bi nanosili
Ljudi veruju našem Dnevniku.
Uočljiv je paradoks da u godini najveće gledanosti zapadnemo u najdublju finansijsku krizu.
Pretplata je sa skoro 70 procenata naplate u Beogradu i Novom Sadu sišla na oko 55 procenata.
3 коментара | 
Drugi pišu | 
Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Autor je predsednik Koalicije udruženja izbjeglica
Dana 23. decembra 2011. godine izabrana je nova hrvatska Vlada na čelu sa Zoranom Milanovićem. Koalicija udruženja izbjeglica predala je istog dana u hrvatskoj ambasadi Otvoreno pismo, u kome apelujemo na gospodina Milanovića da podrži našu inicijativu da se između Srbije i Hrvatske otvori dijalog o povratku imovine i stečenih prava izbjeglim i prognanim Srbima i građanima Srbije koji su oštećeni u svojim imovinskim i drugim pravima u Hrvatskoj. Takođe, apelujemo na gospodina Milanovića da se založi za što hitniji napredak u dijalogu u vezi uspostave istih standarda za ratne zločine i konačnog rešenja pitanja nestalih lica.
Što se tiče vodeće srpske stranke u Hrvatskoj, Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca, velika većina izbeglih i prognanih je izgubila poverenje u navedenu stranku jer u proteklih osam godina učešća u Vladi Hrvatske nije ispunila njihova očekivanja. Postavlja se pitanje da u Hrvatskoj postoji srpska politička opcija koja istinski zastupa vitalne interese većine svojih sunarodnika? Moje je mišljenje da takve opcije nema, barem dosad, što pokazuju i sledeće činjenice.
Na nedavno završenim izborima za Hrvatski sabor ponovo su izabrana sva tri kandidata Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) u XII izbornoj jedinici namenjenoj za manjine. U pitanju su Milorad Pupovac, Vojislav Stanimirović i Jovan Vuković. U skladu s rezultatima izbora SDSS ima legalno pravo da predstavlja Srbe ali, s druge strane, postavlja se pitanje njegovog legitimiteta. Naime, u biračkom spisku upisano je 183.992 građana srpske nacionalnosti. U XII izbornoj jedinici, u kojoj se biraju tri zagarantovana srpska poslanika u Hrvatski sabor, glasalo je svega 23.267 ili 12,65 odsto Srba.
Čelni čovek SDSS-a i Srba u Hrvatskoj Milorad Pupovac je dobio 14.541 ili 8,44 odsto glasova Srba upisanih u birački spisak. Druga dva kandidata, Vojislav Stanimirović i Jovan Vuković su dobili 14.188, odnosno, 12.249 srpskih glasova. Kandidati opozicione Koalicije srpskih stranaka ( Jovan Ajduković, Veljko Džakula i Milan Rodić) dobili su manje glasova od kandidata SDSS-a. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da je SDSS, u svakom pogledu, imao punu podršku ne samo hrvatske Vlade na čijem je čelu bila Jadranka Kosor (Slobodan Uzelac je bio jedan od potpredsednika) nego i Vlade i predsednika Srbije.
Na izborima za Hrvatski sabor 2003. godine Milorad Pupovac je dobio 25.773 srpskih glasova. Nakon pomenutih izbora SDSS je donio odluku da potpiše koalicioni sporazum sa HDZ-om i uđe u Vladu Hrvatske s obrazloženjem da se problemi Srba mogu rešavati samo s pozicije vlasti. Koliko je problema Srba SDSS rešio najbolje govori činjenica da je Milorad Pupovac na izborima za Hrvatski sabor 2007. godine dobio 15.466 glasova ili 10. 307 glasova manje nego na izborima 2003. godine.
I pored nezadovoljstva većine Srba rezultatima Vlade Hrvatske u periodu 2003-2007 godine SDSS je nakon održanih izbora 2007. godine odlučio da ostane u koaliciji sa HDZ-om bez stvarnih garancija da će nova vlada rešavati imovinske i druge probleme Srba. U prethodne četiri godine SDSS je u hrvatskoj vladi imao jednog potpredsednika, pet direktora uprava, dva državna sekretara, četiri načelnika sektora, tri savetnika i dr. Premda je u značajnoj meri učestvovao u vlasti, rezultat poslednjih izbora pokazuje da SDSS opet nije ispunio očekivanja većine Srba.
U prethodnih osam godina SDSS, kao dio hrvatske vlasti, nije rešio glavni problem Srba, a to je diskriminacija u zakonodavstvu i postupanju hrvatskih državnih organa. Prošlo je 16 godina od završetka rata a Srbi u Hrvatskoj su i dalje građani drugog reda. Obe hrvatske Vlade u kojima je SDSS bio koalicioni partner nisu imale stvarne političke volje da se pronađe sveobuhvatno, pravično i trajno rešenje brojnih problema prognanih Srba i Srba koji žive u Hrvatskoj. Određeni pozitivni pomaci učinjeni su pod pritiskom međunarodne zajednice a ne kao izraz stvarne unutrašnje političke volje zvaničnog Zagreba.
SDSS je u prethodnom periodu podržavala politiku lažnog pomirenja između Srbije i Hrvatske što je u praksi značilo da se imovinski i drugi problemi prognanih Srba i drugih oštećenih građana drže pod tepihom. U prilog tome ističemo činjenicu da je SDSS krajem prošle godine odbio da podrži Peticiju izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske koju je dosad potpisalo 70.000 oštećenih građana kojom se samo traži povratak naših oduzetih imovinskih i stečenih prava, uspostava istih standarda u suđenjima za ratne zločine i rešavanje pitanja nestalih lica.
Štaviše, Milorad Pupovac je lobirao u pojedinim evropskim prestonicama da Evropska unija zatvori pregovore sa Hrvatskom o Poglavlju 23 „Pravosuđe i ljudska prava“ do kraja juna 2011. godine, iako je svestan da imovinski i brojni drugi problemi Srba nisu rešeni.
Da ne govorimo o procesu asimilacije Srba u Hrvatskoj, nepostojanju ekonomske perspektive na područjima koje su bile pod zaštitom UN, o stotinama srpskih sela u kojima nije obnovljena osnovna infrastruktura neophodna za normalan život, nepoštovanju principa proporcionalne zastupljenosti Srba u organima državne uprave, pravosuđu, policiji, zdravstvu, što je garantovano Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina iz 2002. godine i dr.
Izbeglim i prognanim Srbima, verujem i većini Srba koji žive u Hrvatskoj, treba nova politička opcija koja će se u okviru hrvatske države snažno zalagati, pre svega, za ispunjenje naših zahteva sadržanih u Peticiji kao i za sprovođenje Aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji u kojem se, između ostalog, veoma jasno navodi da će svim građanima biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama biće ništavni.
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/izgubili_smo_poverenje_u_pupovca.46.html?news_id=231076
>
>>
>>> ПОВЕЗАН ТЕКСТ:
јул 20, 2010
4 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Dosetka više ne služi da se razveselimo, nego da bi primetili iščezavanje budućnosti. Kritička misao nestaje (ili je uništena), a neprestano niču novi totalitarizmi. Zbog toga volim kovanice jer mislim da će promeniti svet na bolje.
Naravno da sam i sam pobornik mondijalizma, kao mlad čovek izjašnjavao sam se kao kosmopolita, sada kao planetarista, ali nikako ne mogu da svarim reč – globalizacija. Ona dobro zvuči, ali je njena suština drugačija. Mondijalizam sam uvek osećao kao montenjovski predlog zajedničke kulture, kosmopolitizam kao ukidanje granica, a planetarizam borbu za Opstanak. Problem globalizacije (ja je nazivam GLOBALITARIZAM) je što je sva usmerena na jednolični merkantilizam. Imperijalni potencijali stvorile su dve vrste ljudi: Oni koji imaju i oni koji nemaju!
Dok sam živeo u Novom Sadu, sedamdesetih, veliki deo naše komune radio je na Tribini mladih. Bilo je to avangardno mesto na kojem se razvijao angažovani intelektualizam protiv socijalnih nepravdi i ugušivanju umetničkih sloboda. Postojale su dve redakcije (mađarska i srpska), dva časopisa – Polja i Uj simpozion. Uglavnom smo svi bili prijatelji i zajedno se borili protiv državnih dogmi. Sada su jedni protiv drugih, a država uzima porez. Globalizacija nosi odgovornost zašto su se ljudi toliko razdvojili i postali antagoni. Globalizam je, što je paradoks, razvio nacionalizam. Plašim se, pošto živim individualnu kulturu, da jednog dana i ja ne postanem „srpski pojedinac“.
Oblici iskorištavanja čoveka su toliko narasli da je prosto zavladalo umilno ropstvo. Dobrovoljno. Rodio se rob bez protesta i bunta. A zlo slobodno šeta bulevarima. Agresija je na tone, a nigde agresora. Globalizacija jede i individualno i kolektivno.
Bio bih zadovoljan kad bi nam globalizacija već sad donela da lepo i dobro živimo, a ne u dvadeset drugom veku. Doduše, život se produžuje, ali i obećanja da ćemo jednog dana živeti normalno. Pro…longo…za Nigde…
Nije strašno što su političari i ekonomisti stvorili amalgam globalitarističke koalicije, nego što su se njoj i umetnici pridružili. Neodgovornost i imitacija postaju komercijalizacjia dela. Umetnost je postala akademski zatvorenik novca. Umetničko delo je počelo da se meri serijskom pojavnošću, a ne dušom i beskrajem.
Slobodan čovek ne može da zamisli kolika je zavisnost čoveka o ropstvu. Zbog toga sanjam da će Imperija preuzeti odgovornost i povratiti značenje sentence: Bratstvo – Sloboda – Jednakost! Da će izbledeti korporativna eksploatacija Planete i čoveka: UTILITARITE – PROFITABILITE – GLOBALITARITE. I da će globalizacija raditi za sveopšte dobro.
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/zlobalizacija.26.html?news_id=230757
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Pavle Ž. Obradović: Kosmet, ljudsko pitanje?
2 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
4.
Na nebeskom svodu što ga promatramo noću, zvijezde svijetle okružene gustom tminom. Budući da u univerzumu ima beskonačan broj galaksija i svjetlećih tijela, mrak što ga vidimo ne nebu ono je što, prema naučnicima, traži objašnjenje. Želio bih vam sada govoriti upravo o objašnjenju što ga savremena astrofizika daje o tom mraku. U širenju univerzuma najudaljenije se galaksije udaljavaju od nas brzinom tako velikom da njihova svjetlost ne uspijeva doprijeti do nas. Ono što opažamo kao mrak neba jeste ta svjetlost koja strelovito putuje prema nama, a ipak ne uspijeva doprijeti do nas, budući da se galaksije s kojih dolazi udaljavaju brzinom većom od brzine svjetlosti.
Opažati u mraku sadašnjosti tu svjetlost koja nas nastoji dosegnuti, ali ne uspijeva, to znači biti savremen. Zato su savremenici rijetki. I zato biti savremen jeste, ponajprije, pitanje hrabrosti: to znači biti kadar ne samo uprijeti pogled u mrak epohe, nego također, opažati u tom mraku svjetlost koja se, usmjerena prema nama, beskonačno od nas udaljava. I još: biti tačan na zakazanom sastanku koji je moguće jedino promašiti.
Zato sadašnjost koju savremenost opaža ima slomljenu kičmu. Naše vrijeme, sadašnjost, nije naime samo ono najudaljenije: nipošto nas ne može dosegnuti. Njezina su leđa slomljena i mi se zadržavamo tačno na mjestu frakture. Zato smo mu, usprkos svemu, savremeni. Vi dobro razumijete da se susret koji je kod savremenosti posrijedi ne događa jednostavno u kronološkom vremenu: ima u kronološkom vremenu nešto urgentno i to ga transformira. A ta je urgentnost neprimjerenost vremenu, anakronizam koji nam dopušta da dokučimo naše vrijeme u obliku nekog ”prerano” koje je isto tako i neko ”prekasno”, u obliku nekog ”već” koje je isto tako i neko ”ne još”. Ona istodobno ne dopušta da u tami sadašnjosti prepoznamo svjetlo koje je, bez mogućnosti da nas ikad dosegne, neprestance na putu prema nama.
7.
Oni koji su nastojali misliti savremenost, to su mogli učiniti jedino pod uvjetom da su je rascijepili u više vremena, da su u vrijeme unijeli neku bitnu nehomogenost. Ko može reći: ”moje vrijeme” dijeli vrijeme, upisuje u njega cezuru i diskontinuitet; pa ipak, upravo tom cezurom, tom interpolacijom sadašnjosti u inertnu homogenost linearnog vremena, savremenik ostvaruje specijalan odnos među vremenima. Ako je, kao što smo vidjeli, savremenik onaj koji je slomio pršljene svojega vremena (ili, u svakom slučaju, opažao rasjelinu ili tačku prekida), on od te frakture čini mjesto sastanka i susreta vremena i generacija. Nema ničeg uzornijeg, u tom smislu, od Pavlove geste kojom iskušava i nagovještava svojoj braći onu savremenost par excellence koja je mesijansko vrijeme, biti savremenikom mesije, koje on naziva upravo ”sadašnje vrijeme” (ho nyn kairos). Ne samo da je to vrijeme kronološki neodređeno (parusia, povratak Krista koji označava kraj siguran je i blizak, ali nije izračunljiv) nego ono ima jedinstvenu sposobnost da uspostavi odnos sa svakim trenutkom prošlosti, da od svakog momenta ili svake epizode biblijske priče napravi proročanstvo ili prefiguraciju (typos, figura, omiljeni je Pavlov termin) sadašnjosti (tako je Adam, preko kojeg je čovječanstvo primilo smrt i grijeh, ”tip” ili figura mesije, onoga koji ljudima donosi iskupljenje i život).
To znači da savremen nije samo onaj koji, opažajući mrak sadašnjosti, dokučuje odlučno svjetlo; savremen je također onaj koji je, razdjeljujući i interpolirajući vrijeme, kadar transformirati ga i postaviti u odnos s drugim vremenima, čitati povijest na način koji prethodno nije bio poznat, ”citirati” prema nužnosti koja nipošto ne proishodi iz njegove samovolje, nego iz neophodnosti na koju on ne može ne odgovoriti. Kao da ona nevidljiva svjetlost, koja je mrak sadašnjosti, projicira svoju sjenku na prošlost, a ona, dotaknuta tim snopom sjenke, stječe sposobnost odgovaranja na tminu onoga sada. Nešto od toga morao je imati na umu Michel Foucault kad je pisao da su njegova historijska istraživanja prošlosti samo sjenka dovedena do teorijskog ispitivanja sadašnjosti. Također i Walter Benjamin kad je pisao da historijski indeks sadržan u slikama prošlosti pokazuje da će one dospjeti do čitljivosti samo u određenom momentu svoje historije.
CEO TEKST:
Giorgio Agamben, Che cos‘è il contemporaneo? Nottetempo. 2008.
Preveo s italijanskog Mario Kopić
http://pescanik.net/2011/12/sto-je-savremenik/
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Četiri perioda: «veče, ponoć, pevanje petlova i jutro»
Радио Атлантис: Велимир Абрамовић
1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Taman ja, cenjeni publikume, počeh da se nosim mišlju da uradim silikonske sise – omatorilo se, valja se dotegnuti – kad pročitah crnu vest da su silikoni, je li, kancerogeni i da to nipošto ne treba činiti. Pa odustadoh.
Evo, francuska vlada apeluje na ambiciozne a sisate opajdare da takozvane implante povade o državnom trošku, a mene nešto obuze mala snaga kad se prisetih koliko su silikonskih sisa sponzorisali naši postpetooktobarski guvermani.
Ne trčite pred rudu, ne penite, nisu estetske operacije bile deo vladinog akcionog plana, nego su se domišljate dame našle, ako razumete šta hoću da kažem, na pravom mestu, u pravo vreme, u krevetu pravog čoveka. Da je nešto malo više iskrenosti, naše vlade i naši vladari bi se pohvalili – sasvim u duhu našeg identiteta – podatkom da bi silikonske sise, postavljene jedna do druge, premostile rastojanje između Srbije i Meseca.
Nisam siguran, ali mislim da sam vam na ovom mestu već opisao kako smo pokojni Batić i moja malenkost svojevremeno vodili jednog bivšeg visokopozicioniranog, da kažemo funkcionera (a da prećutim iz koje stranke) kod eminentne užičke vračare da mu saljeva stravu sporadi polne nemoći prouzrokovane opakim činima. To su, dame i gospodo, bila opoziciona vremena, pa je saljevanje plaćeno iz džepa začaranog funkcionera, ali ko zna ko bi platio da smo počem bili na vlasti.
Jeste ovo naknadna mudrost, ali druge mudrosti nema, takav je ljudski usud i u tom smislu smatram da je od samog početka bilo nečega trulog u famoznoj srpskoj opoziciji. Da je Milošević bio samo malo mudriji, garant bi i dan danas žario i palio. Kockice se prekasno slože – i to je takođe usud – i tek na osnovu debelo odocnele slike sagledamo da je u čitavoj opozicionoj bulumenti bilo veoma malo individua koje su se politike latile radi promene jednog nakaznog političkog sistema i da se ogromna većina tobožnjih opozicionara uključila u napredni pokret ne bi li se dokopala svakovrsnih besplatnosti, skupih automobila i silikonskih plavuša.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/silikonski_usud.881.html?news_id=230600
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Vlada Srbije pogazila je osnovne principe nedavno usvojene Medijske strategije
Ко је српска десница? РТС 1 – емисија ОКО – 16. 12. 2011.
КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“
3 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Autor: Beta
Koalicija novinarskih i medijskih udruženja danas je oštro protestovala zbog načina na koji vlada namerava da primeni odluku o izdvajanju 368 miliona dinara za medije, koliko je predviđeno predlogom budžeta za 2012. godinu.
– Ova sredstva se neće raspoređivati putem projektnog finansiranja, u skladu sa javnim interesom, nego će biti dodeljivana direktno medijima – budžetskim korisnicima, pre svega javnom preduzeću agenciji Tanjug – navodi se u zajedničkom saopštenju NUNS-a, UNS-a, NDNV-a, ANEM-a i Lokal presa.
Kako se navodi, Vlada Srbije pogazila je osnovne principe nedavno usvojene Medijske strategije, ali i akta koja regulišu državnu pomoć i njenu kontrolu, narušavajući princip ravnopravnosti na medijskom tržištu.
– Ova odluka je u suprotnosti sa ključnim stavom Evropske komisije da u svakoj dodeli državne pomoći mora biti jasno definisan javni interes – navala je koalicija novinarskih i medijskih udrženja.
Koalicija ističe da država, umesto da radi na stvaranju ravnopravnih uslova na tržištu, nastavlja praksu finansiranja medija koji se nalaze u njenom vlasništvu, potpuno zanemarujući javni interes i kršeći pravila slobodnog tržišta i principe za koje se zalaže EU.
– S obzirom na činjenicu da se agencija Tanjug izdržava od novca poreskih obveznika, a posluje i na tržištu, ovom odlukom Vlada Srbije nastavlja da podstiče princip nelojalne konkurencije, dodatno ugrožavajući poslovanje preostale dve novinske agencije – smatra koalicija.
Medijska koalicija navela je da je konačni cilj odluke gašenje Tanjugove konkurencije i uspostavljanje državnog monopola u sferi novinskih agencija i zatražila da Vlada javno saopšti da li je odustala od Medijske strategije pre nego što je i počela da je primenjuje.
Danas, 20. decembar 2011
>>>>>
Beograd spreman da predloži nova rešenja za Kosovo. Dupli suverenitet bi omogućio da se nijedna strana ne oseća gubitnički, pišu Novosti.
Dvojni suverenitet, kao jedno od mogućih rešenja za raspetljavanje srpsko-albanskog čvora, nova je ideja koju je izneo predsednik Boris Tadić.
Njegova poruka je da naša država ne odustaje od pregovora i da su u igri i modeli koji se baziraju na međunarodnim rešenjima – sporazum dve Irske, Južni Tirol ili dogovor dve Nemačke.
Predrag Simić, stručnjak za međunarodnu politiku, objašnjava za Novosti da je dvojni suverenitet kreativan predlog i da tako nešto postoji samo u Andori, koja je pod duplom vlašću španskih biskupa i francuskog predsednika.
“Sada na severu Kosova već postoji dvojni suverenitet. Ipak, ne očekujem da kratkoročno može da dođe do formalnog potvrđivanja te realnosti. Jer, albanska strana bi se osećala poraženom. Teško je primeniti model Južnog Tirola, jer Srbija nema novca da ekonomski ”čuva” sever KiM,” kaže Simić.
Večernje novosti, B92,
20. decembar 2011
>>>>>>
Blog Kosmet via Kosmos, 12. септембар 2011.
Српски план за Космет може бити усавршена верзија Ахтисаријевог плана – и допуњена тако да све оно што по Ахтисаријевом плану важи са Србе са Севера Космета, као и за Србе који живе у енклавама, што договоре сами Срби и Албанци, важи и за остатак Космета у односу на Србију и Београд.
Дакле, аутономија косметских Срба у односу на Албанце – унутар Космета, и аутономија Албанаца са Космета и југа Србије у односу на Србе – унутар Србије.
Потребна је вешта синхронизација тих процеса.
Потребна је и спремност за бројне компромисе који се морају учинити.
Јасно је да Албанци могу имати само већу аутономију у односу на прериод пре 1999. године, и јасно је да Срби морају бити безбедни на Космету, где никада током историје није било периода када Албанци нису чинили насиље према Србима.
Јасно је и да војна база САД мора остати на Космету (све док САД имају у интересу) и може се та чињеница искористити (што наравно не зависи само до развоја догађаја у Србији или циљева и жеља Срба) да заиста дође до тога да Албанци прекину са насиљем и нападима на Србе.
На северу Космета Срби би имали аутономију, а у остатку Космета ред и борбу против криминала спроводила би полиција (унутар које би било и Срба, у енклавама) и војници САД (и савезника, у зависности како се заврше преговори око статуса).
Мислим да би и Русија то подржала, пошто се Русија залаже за мирно решење (рат би пореметио градњу гасовода Јужни ток, између осталог).
А шта је са ЕУ? Део политичко-војно-економске елите САД не жели јаку ЕУ и ради против ЕУ. Исто важи за део владајуће елите у Русији. Али, и без тога, ЕУ је слаба творевина која је сада животно угрожена и мале су шансе да још дуго постоји (у овом облику). Србија унутар ЕУ има савезнике, има и противнике. Треба одржавати везу са савезницима, и то је све, док унутар ЕУ не дође до расплета кризе у којој се налази добар део држава чланица, валута евро али и институције у Бриселу (са све кризом у Белгији, која је пред поделом). Савезници Србије унутар ЕУ и Европе подржаће свако решење којим Космет остаје део Србије и којим се долази до мира и владавине права у региону.
Турска је, такође, међународни политички и војни фактор на који се мора водити рачуна. Уколико Турска не спороводи империјални неоосманизам – уколико промени одлуку о признавању “независног Косова“, уколико прихвати Републику Српску као посебан ентитет унутар Босне и Херцеговине, уколико не помаже милитаризацију муслимана у Србији – Турској треба омогућити да слободно учествује у економском и културном животу Балкана, да се слободно повезује са муслиманима широм Балкана. Ако Турска омогући и хришћанским народима са Балкана исте услове пословања и слободно кретање унутар Турске, исто треба омогућити Турцима. Турска у овом тренутку иде ка изазивању рата са Израелом и Грчком. Израел и Грчка подржавају опстанак Космета унутар ЕУ, подржавају опстанак Републике Српске, а Турска је признала “независно Косово“ и подржава муслимане у БиХ који раде на разбијању Републике Српске. То је још једна ствар о којој треба водити рачуна када се креира политике Србије према Турској. На све ово треба додати и расплет око гласања у УН за признавање Палестине. Глупо је да у овом тренутку нешто више напишем на ову тему јер ће врло брзо доћи до гласања у УН; да сам на власти до сада би већ завршио преговоре за Израелом и објавио грађанима свој став. Са ове позиције и у овом тренутку могу да кажем само да треба остати у више него добрим односима и са Израелом и са Палестином.
Србија, као што сам већ написао, треба и званично да одустане од чланства у ЕУ, да настави: унутрашњу европеизацију, успостављање владавине права и развој економије, уз јачање војске, и да све време тражи мирно решење за статус Космета и права Срба у региону, при том да увек буде спремна да и силом ако је потребно штити права Срба на Космету и у региону. Више о унутрашњој и спољњој политици има на линковима испод.
Објављено од стране Varagić Nikola
>>>>>
26. септембар 2011.
(…)
КОНФЕДЕРАЦИЈА
Србија, Косово и Метохија, Македонија, Црна Гора, Албанија, Босна и Херцеговина, Република Српска – треба да буду једна лабава конфедерација. Нека се изабере неутрално име. Ја сам одабрао Илирија, као предлог.
Срби са Космета треба да буду у конфедералној заједници са Албанцима, дакле Космет треба да буде конфедерација. Али конфедерација унутар федералне и унитарне Србије. Босна и Херцеговина треба да опстане као федерација три ентитета, или евентуално два, српског и бошњачког. И да као федерација буде део конфедерације.
Кроз ту конфедерацију Србија би имала најближе односе са Србима који живе у Црној Гори и Македонији, опстале би специјалне везе са Републиком Српском и сачуван Космет унутар граница Србије. Србија би била федерална држава са специјалним статусом за Космет, децентрализована и регионализована на територији која не обухвата Космет. То нeће бити могуће, јер би дошло до дезинтеграције Србије, ако такав план не буду спроводили они који имају ауторитет у српском народу, ако се не појаве ауторитети, који су у стању да спроводе српске интеграције демократским средствима, у складу са околностима, уважавајући потребе других народа, а паралено са децентрализацијом, прављењем федерације и конфедерације.
Србија и са статусом Космета као “републике“ унутар “федерације“ (дакле, Србије) може водити сопствену спољашњу и унутрашњу политику, без условљавања из Приштине. Али неће моћи у неким случајевима потпуно самостално да одлучује, у одређеним случајевима биће неопходно сарађивати са Албанцима. Због тога помињемконфедерацију (дакле, конфедерацију унутар које би била федерација Србија са конфедералним Косметом у свом саставу; Албанија, Црна Гора…) као пут ка успостављању мира између Албанаца и Срба.
Када се постигне договор о миру, морају се пронаћи путеви сарадње, заједнички економски интереси који ће свима донети корист, и због тога се морају изградити механизми договарања и одлучивања, на релацији:
Београд-Приштина, Београд-Приштина-Тирана,
Београд-Приштина-Тирана-Скопље,
Београд-Подгорица, Београд-Приштина-Подгорица, Београд-Приштина-Тирана-Скопље-Подгорица,
као и на релацији:
Београд-Бања Лука-Сарајево, Београд-Бања Лука-Сарајево-Приштина-Подгорица-Тирана-Скопље.
Што се тиче статуса Срба који живе у Хрватској, или су пореклом из Хрватске, пошто се очекује пријем Хрватске у ЕУ, тражити иста права за Србе у Хрватској (Крајини) попут оних које Србија даје Албанцима са Космета; дакле, тежити формирању Српске Крајине, која би као посебна територијална јединица била део федералне Хрватске.
Та балканска конфедерација, Илирија како је тренутно зовем, треба да служи интересима обичних грађана, стварању бољих економских услова и владавине права у целом региону, слободном протоку људи, робе, идеја и капитала, али тако да свако чува свој идентитет, да чува своју културу, да штити своје национално и духовно наслеђе.
Србија би штитила Србе на Космету и српско наслеђе на Космету. Српски народ у Црној Гори не би остао без подршке Србије. Исто важи за Србе у БиХ и Македонији, као и за Србе у Албанији. Србија има своје интересе, своје захтеве, исти случај је са другим народима, зато треба преговарати.
У тој конфедерацији не би само Србија била велика, унутар ње би и Албанија била велика, Црна Гора би била и независна и у заједници са Србијом, у тој конфедерацији сви Бошњаци живели би заједно, Македонија би опстала као држава (федерација или конфедерација).
У овом тренутку, наравно, оваква идеја изгледа нереално. Чак и ако се потпуно занемаре ванбалкански политичко-војно-економски фактори који утичу на живот људи у нашем региону. Срби и Бошњаци су далеко од добросуседских односа, Срби и Албанци су у непријатељским односима, у Македонији и Црној Гори бујају македонски и црногорски национализми.
Но, ако ипак, некако, дође до разговора између неких нових представника ових народа, у будућности, а пре него што ове државе уђу у ЕУ (значи никада), можда конфедерација постане разумно и прихватљиво решење.
Да би се цела прича заокружила, потребан је и дијалог и договор на релацији Београд-Скопље-Атина, као и Београд-Скопље-Атина-Софија-Тирана.
Пошто је настанак конфедерације реалнији од опстанка Европске уније, конфедерација треба да остане отворена за пријем Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Чешке и Словачке, и можда Хрватске и Словеније, по распаду ЕУ. Уколико дође до распада ЕУ, а народи у овом региону не пронађу решења за проблеме, чека нас још један крвави балкански рат. Или окупација од стране неке ванбалканске државе (или алијансе). Или подела Балкана између више ванбалканских вандалских држава. То је сасвим реалан сценарио – треба покушати успостављање разумног дијалога са суседним нацијама, уколико не иде – треба се спремати за рат (видети ко су могући савезници, ко су непријатељи, унутар Балкана, ван Балкана…).
Објављено од стране Varagić Nikola
7 коментара | 2018.година | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Opreka između toga da se ništa ne može i da se može sve, da se ništa ne može napraviti i da se može napraviti sve što se treba napraviti, opreka što se danas stječe u opreku da nema više vremena i da još ima vremena, jeste opreka koja svu zapadnjačku civilizaciju već dva milenijuma potiskuje u procjep između ultrapasivizma i ultraaktivizma. Na jednoj strani: ništa ne treba činiti, jer će sutra ionako sve biti drukčije. Na drugoj strani: valja nam učiniti sve, jer sutra ništa više neće biti drukčije. Možemo samo čekati da dođe Drugi – a Drugi će doći ako pripremimo, takoreći iznudimo njegov dolazak. Ako pripremimo novi dolazak Godota kao Spasitelja čovječanstva.
U Beckettovoj drami U očekivanju Godota, drami čekanja na izbavljenje, taj je paradoks zaoštren do krajnosti i izoštren položajem, odnosno stanjem samoga Godota. Na Vladimirovo pitanje što radi gospodin Godot, dječak, njegov poslanik, odgovara: ”Ne čini ništa, gospodine” (Il ne fait rien, monsieur). Riječ je o istim riječima što ih na početku drame izriče Estragon, pasivna opreka aktivističkog Vladimira: ”Ništa za činiti” (Rien à faire). Polazi li dakle i gospodin Godot od toga da se ništa ne da učiniti? Što čini Godot kad ništa ne čini? Sprema se za dolazak, za dolazak na obećani susret. Sutra. A jer postoji samo ono danas, tog sutra vjerojatno nikada biti neće. Zato Godot nije obećanje: njegovo navodno obećanje nije obećanje Drugoga, nego naše samoobećanje. Obećanje koje nije obećanje Godotu, nego vlastitom čekanju, čekanju kao čekanju na Godota. Zatvoreni krug, ali krug koji se, barem naizgled, otvara prema spolja: otvara očekivanjem. Bez njega bi Vladimir i Estragon bili sasvim sami posred same samoće, bili bi u potpunoj praznini. Naime, praznini smisla, praznini u kojoj vlada smrtna dosada, a na njenom obzorju – samoubistvo.
Tako ostaje nada. ”Sutra ćemo se”, najavljuje Vladimir na kraju drame, ”objesiti”. I odmah dodaje: ”Osim ako Godot dođe”. I tako u beskonačnost.
Konačna je odluka: hajdemo. A didaskalija dodaje: ne miču se s mjesta. Vladimir i Estragon, razbojnici bez onoga usred njih, čekaju i dalje. Opsjednuti Godotom, ne mogu se pomaknuti s mjesta (čekanja), ne mogu postati slobodni, otvoreni za slobodu-prostor svijeta. Dočekali smo kraj igre, ne dočekavši ništa.
Na kraju drugog milenijuma sve je ukazivalo da je dvomilenijsko konfliktno doba, doba suprotstavljenih silnica, simboliziranih ribama okrenutim u suprotnim smjerovima, isteklo. Da je protivrječnom čekanju kraj. Da smo se načekali. Da smo se zasitili čekanja. Premda je natrpano djelatnostima, djelatnostima od sekundarna značenja, čekanje znači obamrlost. Posljedica je prepuštenost događanju. No obamrla prepuštenost, bez opuštenosti. Nesretna prepuštenost.
U drami U očekivanju Godota najsretniji je pasivni lik iz drugog para. Premda ga Pozzo muči, Lucky, odnosno Srećko, ne pati. Sretan je, objašnjava Beckett u razgovoru s Colinom Duckworthom, jer ništa više ne očekuje. Ništa ne čeka. Dakle, ne čeka ni Godota. Kad mu Pozzo naloži misliti, započne doduše deklamirati o Bogu, ali o Bogu s apatijom, atambijom i afazijom, dakle o prilično čudnom Bogu. Osim toga, njegovo deklamiranje završava u praznom hodu. Neki tumači su u Godotu, u njegovoj bijeloj bradi, htjeli vidjeti Boga. No tu pretpostavku dovodi u pitanje već to da Estragon, čekajući Godota, posred drugog čina s uzdignutom šakom na sav glas zavapi: ”Bože, smiluj se!” Božjeg odaziva dakako nema. Igra ide dalje, kako je započela i kako će se završiti. Do Događaja, do drugog dolaska Drugog, neće doći. Time postaje upitan i njegov prvi dolazak.
Nahodimo se pred prezencijom bez parusije. Za one koji čekaju to je stanje prisutnosti Odsutnog, stanje prisutnosti bez nazočnosti. Od dolaska Odsutnog očekuju više nego sreću, očekuju blaženost. A budući da nam blaženost nudi već sve, i u tom je slučaju riječ o stanju u kojem ne očekujemo više ništa. Samo što to stanje nije moguće dosegnuti, barem ne na ovom svijetu. Na ovom svijetu, dok smo živi, susreta s Drugim oči u oči nema. Zato je sreća u čekanju na blaženu sreću isto tako izopačena kao i Srećkova sreća. Obje su sreće, dok smo tu, tu na svijetu, nesretne sreće. No usprkos tome, s njima još nismo na dnu.
Najnižu tačku dosežemo, čekajući na Godota, u Vladimirovoj metafori o rađanju u smrt: ”Raskrečene nad grobom i težak porođaj. Na dnu jame, sanjalački (rêveusement), grobar zavlači svoja porođajna kliješta. Imamo vremena da ostarimo. Zrak je pun naših krikova”. To nije slika o rađanju mrtvorođenih, nego o porodu živih, ali porodu u grob. Između rođenja i smrti možemo čekati što bilo i koga bilo, no pouzdano ćemo dočekati samo – smrt. Čemu onda uopće čekanje?
Čemu onda uopće čekanje? To je prijelomno pitanje našega vremena. Pitanje koje nas baca u drugu krajnost, u žurbu, u pretjecanje. A pretjecanje ima dva oblika. Prvi oblik, stalno prisutan i u samoj Beckettovoj drami, izražava se u nastojanjima da smrt preteknemo samoubistvom. Drugi oblik, upravljen protiv čekanja kao takvog, izražava se u pretjecanju samoga sebe. Vrijeme juri, ma kolikogod sporo išlo. Zato ubrzajmo! Povucimo ružu za nos da bi brže rasla!
No ružu nije moguće vući. Možemo je samo zalijevati. Strpljivo, svaki dan. S razumijevanjem. I ljubavlju. Vrijeme ne možemo preteći. Možemo mu se samo približiti. Kao što se možemo samo približiti samome sebi i svom životu. No ne pretjecanjem, nego usporavanjem. Jedno nas usporavanje može opustiti, opustiti u opuštenosti koja nije podređena niti čekanju odnosno obamrlosti, niti ubrzavanju odnosno pretjecanju. Kako nas je Wittgenstein podučio: ”Filozofi bi trebalo da se međusobno pozdravljaju s: polako, nemoj žuriti!”
Otvorena igra na sreću započinje onda kad smo na svršetku igre na sve ili ništa. Otvara se, s onu stranu razapetosti između spašenosti i pogubljenosti, prostor života. Otvara se prostor žive slobode, prostor veselja prema životu.
http://pescanik.net/2011/12/nemoj-da-zuris/
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Pavle Ž. Obradović: Kosmet, ljudsko pitanje?
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Ovih dana svi naši politički faktori u zemlji su manje-više sluđeni, dezorijentisani, uplašeni, dok niži nivoi struktura u državnom poretku počinju da se komešaju, okreću u skladu sa predstojećim političkim izborima u Srbiji, i poput životinja koje imaju savršen instikt za prepoznavanje opasnosti nastoje da pravovremeno reaguju, a to znači da se pravovremeno opredele za ličnost, partiju, politiku, ekipu, iliti čopor koji će da im lično donese sigurnost, uspeh, pobedu, ispunjenje želja.
To ovog časa znači slabljenje lojalnosti u odnosu na postojeću institucionalnu, personalnu garnituru, i strukturu vlasti i moći, koja je iznutra, unutar Srbije, pritisnuta opozicionim strukturama koje bi da zamene postojeće strukture vlasti, moći, kapitala. Danas smo spolja, van Srbije, svedoci ogromnog pritiska na vlast, a pre svega na Borisa Tadića.
Da ne prekidamo tradiciju, evo ekskluzivno šta sledi, ovog puta u operativnom smislu:
1. SPC će uskoro ispaliti jednu, a potom od kraja januara ceo plotun neugodnih “raketa” na Borisa Tadića i vladu Mirka Cvetkovića, što neće uspeti da amortizuju ni vladike na liniji, ni Mlađa Đorđević&Co sa svojim “političkim” operacijama po patrijaršiji. Pri tom očajno stanje u SPC na KiM sa sve ostarelim ženskim monaštvom, nezaštićene i nemoćne stradalnice koje nam čuvaju manastire, sa sve prisutnom “žuticom” u Pećkoj patrijaršiji, koja nije mimoišla ni monahinju Irinu, ekssuprugu našeg predsednika, ni dugove koje te stradalnice još nisu otplatile, a koji su nastali da bi obavile inauguraciju patrijarha Irineja u Pećkoj patrijaršiji i ugostile brojne zvanice iz Beograda, predstavljaju pored brojnih drugih, razume se važnih uzroka, eksplozivno punjenje rakete koja će poleteti uskoro iz Patrijaršije SPC ka Andrićevom vencu i Nemanjinoj. Svečano će da je lansira novopostavljeni šef kabineta patrijarha, inače nemački državljanin, kome je nemački i maternji jezik, tako da eventualno objašnjenje Mirko Cvetković ili Boris Tadić mogu dobiti i na jeziku Getea u vezi sa ovom o čemu pišem.
2. “Insajder” je zahuktao pripreme novog serijala koji će u januaru početi da se emituje na B92, a koji sa oduševljenjem iščekuju u Prištini. Taj serijal će takođe predstavljati pritisak na vladu i predsednika i njihovu sadašnju politiku prema KiM, jer će do te mere kriminalizovati Srbe na severu KiM, institucije, politiku prema KiM, da će biti jako teško posle toga braniti sadašnju politiku vlade o KiM, što pritiska, na javni preokret, a to je pritisak posebno na rejting državnog vrha uoči izbora.
3. Greška se zove Bogoljub Karić. Demokratska stranka i Boris Tadić donedavno su, do pre dve godine, praktično bili na lokalnim izborima koalicioni partner sa PSS-om Bogoljuba Karića od Odžaka do Aranđelovca itd. Iako je i tada Bogoljub Karić bio pod poternicom. Umesto da upravo Bogoljubu daju “amnestiju” i mandat da predvodi razrešenje kosovskog čvora i problema Srba i Albanaca, jer ne postoji niko među Srbima, posebno ne među onima sa Kosova, ko može bolje i uspešnije to da uradi, a posebno ne Borko Stefanović, preovladala je “reket” logika moćnih dvorjana, a ne državnička logika onih koji su smatrali da nečije “reketaške” ambicije nad Karićem ne mogu biti preovladavajući državni interes Srbije, koji se ogleda u istorijskom razrešenju kosovskog problema s jedne strane, i samim time ubrzanim evrointegracijama s druge strane. Ta greška aktuelne vlasti postala je “tajno oružje” Tomislava Nikolića za njegovu aktivnu ulogu u razrešenju kosovskog čvora, i zbog te činjenice danas je Bogoljub Karić rado viđen i diskretan gost i kod moćnog međunarodnog faktora, i kod Albanaca i kod lokalnih Srba, a Tomislav Nikolić, opozicioni lider kome se otvaraju međunarodna vrata, opozicionar koji ima ozbiljan potencijal (Bogoljuba Karića) i bolji plan i rešenje i resurse za KiM nego aktuelna vlada i predsednik, što je paradoks. Samo naivni su mogli poverovati da koaliciono udruživanje SNS-a sa “kompromitovanim” Karićem ima veze isključivo sa finansiranjem SNS-a. Tu vrstu kombinacije Tomislav Nikolić mogao je da obezbedi od 50 drugih tajkuna, počev od Miroslava Miškovića i drugih zainteresovanih, koji ga ne bi izlagali javnom i političkom riziku sklapanja koalicije sa licem sa poternice, ali nijedan od tih tajkuna nije rešenje za KiM, a Bogoljub to može da bude.
4. Ima i Boris Tadić neka rešenja na raspolaganju da se izvuče iz negativne tendencije koja preti da sruši njegovu političku dominaciju, a sa njim i znatan deo trenutnih nacionalnih i državnih intersa Srbije, a koja skoro niko danas ne očekuje više od njega, ni u zemlji ni u svetu.
Pitanje je da li sme i zna kako:
a) Da umoli odmah Francusku da postanu naši zaštitnici unutar EU i, razume se, za to im ponudi opciju koju Francuzi neće moći da odbiju, da u odnose sa Rusijom unese momentalno bratsku iskrenost, a u odnose sa SAD-om poslovnu pragmatičnost;
b) najhitnije konsoliduje sistem nacionalne bezbednosti koji je na putu da mu kaže do viđenja
c) blokira i neutrališe “štetni” strani uticaj koji je ušao u bubrege Srbije i onemogućuje da se uspostavi odgovarajuća srpska politika i državna strategija;
d) izvrši desant na “organizacije” i uhapsi pet glavnokomandujućih “bosova” koji su kao metastaze raširili svoj kriminalni “uticaj” na celi politički i ekonomski sistem u zemlji, čime onemogućuju isto što i strani “štetni” uticaj;
e) otpočne pripreme za novi Ustav Srbije i pretvori izbore u praktično referendumsko izjašnjavanje.
Ukoliko od svega navedenog Boris Tadić ništa ne preduzme, računajte da mu sve drugo što preduzme neće biti dovoljno da zaustavi negativnu rezultatsku i političku tendenciju.
http://akter.co.rs/politikaprint/4262-nikolicev-plan-i-tadiceva-resenja.html
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Autor je profesor istorije
Zbog male brojnosti i materijalne snage, balkanski narodi i države su kroz istoriju u značajno većoj meri od svoje snage doprineli razvitku svetske nauke i civilizacije, ali nikada nisu mogli bitno uticati na politiku velikih sila u kreiranje političkih, vojnih i ekonomskih odnosa u svetu. Prošlost nas uči, kada su god mali otišli kod velikih po vunu, vratili su se ošišani.
Tako je i sa pravdom, ne traži se pravda od velikih, već se stvara u međusobnom dogovoru i saradnji malih naroda. Kada god su mali narodi u rešavanju međusobnih problema tražili posredovanje velikih sila, rešenja su bila na njihovu štetu. Istina, dešavalo se u istoriji, da su neki mali narodi u pojedinim periodima istorijskog razvitka, pravilno procenili odnos snaga u svetu i ušli u sferu interesa i zaštite moćnih naroda i država, pa su po tom osnovu trenutno ostvarili neke privilegije za sebe, na štetu susednih naroda i država, ali to nije bilo dugoga veka. Kako je relativnost osnovna zakonitost razvitka ljudske civilizacije, to je odnos snaga i moći u svetu neminovno promenljiv. Prelazak sa pozicije moćnika pobedničke strane u gubitničku poziciju na prostoru Balkana često je bio suviše bolan i krvav, za narode koji su gubili moćnog zaštitnika, jer ničija moć nije trajala večno, ili, kako to narod kaže „ničija nije, gorela do zore“.
Odnosi Srba i Albanaca, njihova istorijska sudbina u 19. veku, a i pre toga od Kosovske bitke nadalje, u najtešnjoj vezi su sa istočnim pitanjem. To je naziv koji se pojavio u diplomatiji 19. veka, za pitanje opstanka Osmanskog carstva, u celini ili u pojedinim zemljama u oblasti Levanta i Balkanskog poluostrva. Nakon balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, po istorijskom pravu, pitanje Kosmeta, tj. Stare Srbije, kako se tada zvanično nazivao je rešeno u korist Srbije, a odnosi Srba i Albanaca se postavljaju kao nacionalno i versko pitanje na toj teritoriji i u Kraljevini SHS, a kasnije Jugoslaviji. Nakon Drugog svetskog rata, komunisti su smatrali da su rešili nacionalno i versko pitanje u celoj FNRJ, odnosno SFRJ, pa tako i na Kosovu i Metohiji. Tek od masovnih demonstracija Albanaca 1968. i 1981. godine aktuelizuje se i intenzivira pitanje međunacionalnih odnosa na Kosmetu, koji sve više postaje gorući problem u zemlji. Negde, osamdesetih godina 20. veka jedan broj „umnih“ srpskih akademika i intelektualaca postavlja pitanje odnosa Srba i Albanaca na Kosmetu kao demokratsko pitanje. Interesantno je da nikoga nije interesovala sudbina malog čoveka na Kosmetu, bilo Srbina ili Albanca.
Nemoguće je na Kosmetu istovremeno rešavati stare, istorijski nasleđene i trenutne probleme u odnosima Srba i Albanaca. U središte interesovanja treba staviti čoveka i njegove trenutne, svakodnevne probleme, ne zanoseći se pri tome istorijskim pravom, pobedničkom euforijom, niti gubitničkom letargijom. Evropska unija i NATO, Brisel i Vašington, Beograd i Priština nametanjem rešenja neće rešiti probleme i patnje ljudi na Kosmetu. Istorijski odnosi Srba i Albanaca nisu kroz istoriju bili sjajni i primerni, ali nisu bili ni tako loši kako se sada predstavljaju i izgledaju. Bilo je tu i poštovanja, druženja, emocija, kumstava, dobrih kolegijalnih i komšijskih odnosa. Nesreća je Srba i Albanaca, što pre dve decenije nisu imali kvalitetne ljude na čelu, sposobne da razmišljaju u strateškim kategorijama, koji bi seli i dogovorili se o zajedničkoj budućnosti. Time bi bile izbegnute mnoge nesreće, koje su se desile i koje će se, plašim se, desiti na Kosmetu.
Samo onaj, ma iz kog naroda bio, ko je izgubio elementarni osećaj ljudskoga stida može da živi u tuđoj kući ili stanu, koje je silom uzurpirao, da spava u tuđem krevetu kao da je njegov, da jede i hrani decu iz tuđih kašika i tanjira, greje ih na tuđem ognjištu i očekuje sreću. Može li čovek da ore i seje tuđu njivu, kao da je njegova, da radi u tuđem lokalu, koji je neko mukom kupio, a da mu ne plaća zakupninu, to ljudi ne rade, to rade neljudi. To nije pitanje za Brisel, to se ne može rešiti u Briselu. Kao što je ljudska dužnost svih Srba, da obezbede tamo gde su većina da se neko ko je druge nacije, vere, opredeljenja ili mišljenja oseća sigurnim sa svojim porodicama i imovinom, tako je dužnost ljudi, Albanaca, komšija na Kosmetu da obezbede da komšije Srbi, njihova čeljad i imovina budu sigurni. Ma koliko bili jaki država, vojska i policija ne mogu obezbediti mir srpskoj porodici u Žitinju kod Gnjilana, to mogu samo komšije Albanci. Najbolja ograda, zaštita i obezbeđenje je dobar komšija. Znaju dobro komšije Albanci ko je uzurpirao tuđu imovinu i ko trpi nepravdu. Svesni su Albanci takođe, da sudstvo i policija na Kosmetu ne rade valjano svoj posao, bez obzira čiji su: Kosmeta, Evrope, ili Srbije, jer se zločinci ne kažnjavaju.
Dok je god takva situacija na Kosmetu, treba odložiti velike teme, pogotovu o granicama, koje na Balkanu više liče na torove. Evropa koja je na ovom stupnju civilizacijskog razvitka ukinula granice, smatrajući ih suvišnim, jer ometaju slobodan protok ljudi, roba i kapitala, svesrdno nam pomaže da ih uspostavljamo i tamo gde ih nikada nije bilo, odlažući rešavanje običnih ljudskih problema na neodređeno vreme.
Svaki misleći čovek, oseća da u savremenom svetu narasta neko zlo, kao prenapumpani balon koji samo što nije pukao, niko ne zna šta to narasta, ali se svako plaši šta će biti kada pukne. Zato, probleme na Kosmetu treba rešavati dok je i prividno mirno, odmah, ljudski, komšijski, bratski i pošteno, da ne bi poslužili kao novo seme zla u neizvesnoj budućnosti.
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Nataša B. Odalović: Jevrosimin imperativ i overdozirani realizam
Kosovo je bilo srce albanskog nacionalnog pokreta
5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
После рехабилитације мог оца у Београду биће занимљиво видети реакцију суда у Словенији, каже ћерка кнеза Павла Карађорђевића
Рехабилитацијом кнеза Павла Карађорђевића све правне последице одлуке Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача проглашене су ништавим, па међу њима и она о одузимању целокупне имовине, покретне и непокретне. Одговор на питање да ли ће та одлука на било који начин утицати да наследницима кнеза Павла буде враћен и вероватно највреднији део имовине, дворац Брдо код Крања у Словенији, Јелисавета Карађорђевић нема, али додаје да ће бити занимљиво видети реакцију словеначког суда. Деца кнеза Павла, Александар и Јелисавета Карађорђевић пре око годину дана покренули су судски спор пред словеначким судом за повраћај дворца који је припадао њиховом оцу, а који је данас један од репрезентативних објеката словеначке владе.
– Њихово је оправдање да смо ми били издајници, а пошто нисмо Словенци не можемо да добијемо назад дворац који је био приватно власништво мог оца и који нам је украден. Ни Европљани нису реаговали на ту неправду када је Словенија ушла у Европску унију – каже Јелисавета Карађорђевић.
Током тридесетих година прошлог века кнез Павле је купио прво дворац из 12. века, а онда је део по део куповао и парцеле око њега. Јелисавета Карађорђевић прича да је последњи пут на Брду код Крања била пре двадесет година и да је у самом дворцу затекла врло мало уметнина.
– Претпостављам да су све изнели и продали. Приликом те посете видела сам да су на сваком ћошку коже од медведа које су ме плашиле, а за које су ми објаснили да су Титови ловачки трофеји јер је волео да лови медведе. Доста тога је промењено на самом дворцу. Измењена је спољна фасада, прозори, кров, а у централном дворишту извађен је виноград – објашњава Јелисавета Карађорђевић.
Повраћај одузете имовине Словенија је спроводила почетком деведесетих година, али, како истиче Драгомир Ацовић из Крунског савета, имовина која је припадала Карађорђевићима, по словеначким законима, не припада обавези враћања.
– У закону је написано да сва имовина треба да се врати осим имовине Карађорђевића која је „праведно конфискована”. То је једна расистичка одредба која је ушла и у њихов Устав и у њихове законе и за коју са жаљењем морам да кажем да нико из ЕУ не показује неку претерану забринутост да је дотера у оно што би се звало европски стандард. Дворац Брдо код Крања, кнез Павле је потпуно опремио – наводи Ацовић.
——————————————————
Благо Музеја кнеза Павла
Једини део заоставштине кнеза Павла који је јасно изузет из конфискације је богата уметничка колекција која се налазила у Музеју кнеза Павла у Старом двору, данашњој згради Председништва Србије и која је и била завештана народу. Пре рата, тај музеј чију је богату и вредну збирку оформио кнез Павле Карађорђевић купујући и прибављајући уметничка дела, био је један од најбољих у југоисточној Европи. Дела савремене европске уметности била су смештена на првом и другом спрату зграде у четрдесет просторија, а у сталној поставци биле су слике Огиста Реноара, Пола Гогена, Анрија Тулуз-Лотрека, Анрија Матиса, Мориса Утрила… Ту је била и најкомплетнија колекција југословенске уметности: слике Катарине Ивановић, Ђуре Јакшића, Петра Лубарде, Саве Шумановића, скулптуре Симеона Роксандића, Ивана Мештровића, Ристе Стијовића. Целокупна колекција музеја после Другог светског рата припала је Народном музеју где се и данас чува.
7 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Излазак из лавиринта у који је запала Србија није само политичко већ и економско питање. Оно је важно будући да се Револуција није старала само о идеологији већ и о привредном животу. Но, економија је после 1990. постала још важнија због преноса власништва из руку неколико милиона људи у својину неколико хиљада. Овај хаотичан и болан процес чешће је побуђивао интересовање такозване жуте штампе него истраживача друштва. И док се у јавности расправе воде о томе колико је богатства припало појединим магнатима, интелигенција – кад смишљено кад нехотично – подгрева атмосферу нагађања и осуде нових поседника. Није ни чудо што у Српском цитатном индексу не постоје српски магнати нити предузећа којим они управљају. (У Српском цитатном индексу (http://scindeks.nb.rs) Милан Стојадиновић, на пример, има 16 а Милан Беко 0 цитата. Но, у бази података Кобис (http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?ukaz=SFRM&id=1737392070109945) Милан Стојадиновић има 199, а Милан Беко већ три цитата /15.3.2011/).
Овим је друштвена матица изгубила увид у криптоекономске споразуме које је давно успоставио дволик Револуција-Геополитика. Док деконтаминирани интелектуални мејнстрим – подстакнут на лењост и испразност – показује огорчење и нетрпељивост према богаташима, они и даље обликују друштвену стварност према својим мерилима. Само овлашни осврт на биографије домаћих богаташа, и предратних и транзиционих, указује на изненађујући несклад између мнења о њиховој улози у економској и политичкој историји земље, и стварности која стоји пред нама непрозирна.
Упркос свему, међутим, данас се јасно разазнају три групе магната. Прву чине „демократски“ магнати поникли у окриљу опозиционих политичких странака, након преврата 2000. усидрени у сектор финансија и услуга. (Успон тих магната описан је у чланку: Антонић, С. 2010. Мрежа школских другара у политичкој елити Србије, „Национални интерес“, 3/2010, стр. 329-350)
Друга група комунистичких магната, хетерогена по старости и пореклу, састављена је од привредника из доба комунизма или епохе ЈУЛ-а који потичу из партијског и обавештајног апарата.
У трећу групу спадају магнати посредници чији се капитал увећавао поверљивим саветовањем и повезивањем различитих партијских и идеолошких група, тајних служби, домаћих и страних политичара, привредника и банкара.
Двојно књиговодство – Стојадиновић и Беко
Откада је Модернизација под своје окриље ставила простор бивше Краљевине Југославије српске финансије пале су у сенку страначких надгорњавања и корупционашких афера. О томе сведоче биографије двојице магната – Милана Стојадиновића из Краљевине Југославије и Милана Бека из транзиционе Србије. Један је историја, други ‘‘пројекат у изградњи’‘, а обојица важне историјске личности замагљене прошлости.
Милан Стојадиновић (Чачак, 4.8.1888), школовао се у Чачку, Крушевцу и Ужицу. Студије права завршио је у Београду, докторску дисертацију одбранио 1.12.1911. (Стојадиновић, М. 1912. Немачки буџет. Београд, 1912.) Докторат је одбрањен пред комисијом у саставу Слободан Јовановић, Милић Радовановић и Момчило Нинчић. За време Првог светског рата (1916) написао је брошуру Наша будућност. (Штампана у Женеви, без издавача, ова брошура од 56 страница нестала је из фонда Народне библиотеке Србије). Између два рата кратко је сарађивао са познатим економистом Кејнзом, преговарао са Черчилом (док су обојица били министри финансија), уз подршку Ротари клуба бавио се бизнисом, снажио лист Време, са намером да уђе у високу политику и, коначно, пред распад Краљевине, постао председник владе. (Боаров, Д. 1997. Апостоли српских финансија. Стубови културе, Београд, стр. 231–254)
Стојадиновићева влада потписала је конкордат са Ватиканом а он је у Бељу склопио тајни споразум са италијанским министром иностраних послова, грофом Ћаном. Споразум Цветковић – Мачек, Стојадиновић је оквалификовао као државни удар. Његов политички рад завршава изгоном у Грчку где је марта 1941. предат „на чување“ Енглезима, мада је то било у супротности са Уставом. После рата, 1948. доспео је у Аргентину. Као председник владе својевремено беше тражио од Иве Андрића меморандум о Албанији и студију о односима Србије и Аустроугарске од Владимира Ћоровића, а у Аргентини се 1954. договарао са Поглавником да заједно руше па преуреде Брозову Југославију. (За меморандум о Албанији видети Андрић, И, Дипломатски списи,Просвета, Београд 1992, стр. 216–226. Односе између Србије и Аустро-Угарске у XX веку Владимира Ћоровића објавила је Државна штампарија Краљевине Југославије у Београду, 1936.)
Милан Стојадиновић умро је 24.10.1961. у Буенос Ајресу.
Но, исте године када се у Аргентини угасио његов живот у Боки Которској родио се Милан Беко. Завршио је Саобраћајни факултет у Београду 1997. До данас, његова национална и верска припадност нису познати јавности. (http://www.glas-јavnosti.rs/clanak/glas-javnosti-14-09-2007/milan-beko-plivac-iz-senke). Био је министар за приватизацију у влади Мирка Марјановића, учествовао у продаји дела Телекома грчким и италијанским компанијама а после 2000, како сведочи штампа, незаобилазан је чинилац приватизације предузећа у Србији. У интервјуу из 1997, који је дао као министар РС за приватизацију, Милан Беко – тада сувласник offshore предузећа на Бахамима, Medtrade – хвали владу у којој седи уверен да ће се њени резултати изучавати на многим катедрама за економију и истиче значај експертске групе Г17, показујући симпатије за неке елементе њеног програма. (Беко, М. 1997, Србија у рукама приватника. Интервју, недељник Време, 8. новембар, бр. 368, стр. 12–15)
Будући да је биографија Милана Бека „у развоју“ није могуће упоредити га са Миланом Стојадиновићем. Ипак, ваља запазити да су се обојица бавили финансијама уз велико негодовање јавности, и да се о њиховој делатности углавном мало зна. Није познато који фондови су били на располагању за страначку и политичку делатност Стојадиновићу као ни Беку. Ни данас се не зна у којој је мери Стојадиновић био ангажован од иностраних банака које је заступао, а још је мање транспарентно његово пословање после Другог светског рата. (О корупционашким аферама у којима се помињe писали су његови савременици.)
О Бековом ангажману у корист различитих инвестиционих фондова и предузећа нагађају, међутим, једино самозванци. То и не чуди будући да је поникао у крилу дволика Револуција-Геополитика и њеног партијско-безбедносног апарата који је осмислио и руководио настанком транзиционог привредног миљеа.
О Стојадиновићу још увек није написана исцрпна монографија. Посебно нису обрађене корупционашке афере између два светска рата у којима је евентуално учествовао. (На његове пословне махинације указује и Арчибалд Рајс, критикујући његове одлуке о „облигацијама ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, господин министар је постао мултимилионер.” Видети: Рајс, Р.А. Чујте Срби! Чувајте се себе. Фондација „Др Арчибалд Рајс“, Епархија шабачко-ваљевска, Цирих-Београд 2004, стр. 39) Података о тим махинацијама има само у сећањима, такозваној жутој штампи и парламентарним стенографским белешкама, за које се наши историчари мало занимају заузети описом балова и модерне одеће између наших ратова и сеоба.
Данас се, стога, слободно можемо запитати зашто би исцрпну и студиозну биографију добио Милан Беко чак и за неких 10 или 50 година? Зашто би дволик Револуција-Геополитика откривао своје тајне финансијске канале који су пратили замагљене политичке договоре пре 75 или пре 15 година?
Није ли ово једна од уштеда Револуције неопходна да се уз помоћ старих, непрекинутих веза испреда нова historija?
Милан Стојадиновић и Милан Беко два су развојна стадијума Револуције. Стојадиновић дела у југословенској фази и савршено се уклапа у тај амбијент. Милан Беко се рађа у време комунизма, али најбоље пословне године живи у доба демократизације, доказујући то и тврдњом да је више Тадићев него Милошевићев тајкун. (Милан Беко на питање новинара: „Хоћете да кажете да су тајкуни највећи део богатства стекли после 5. октобра 2000?“ одговара: „Управо тако. Ако смо уопште нечији ‘тајкуни’, пре смо Ђинђићеви, Коштуничини и Тадићеви него Милошевићеви.“ Интервју, недељник Економист, бр. 526, 17.6.2010. стр. 14–19)
Лице Империје и наличје Геополитике
Империја пажљиво мотри на српске магнате и њихове активе у балканској забити. Србију, као и остала тржишта у развоју (emerging markets), финансијски представници Империје, сходно неоколонијалној идеологији, описују као живописна, егзотична места, непредвидива, богата сексом и насиљем. ( Sidaway, J.D., Pryke, M. 2000. The strange geographies of ‘emerging markets’. “Transactions of the Institute of British Geographers”NS 25, 187–201) Отуда су и магнати, пореклом са таквих простора, једино занимљиви као власници предузећа, те Империја дугорочно рачуна на њихове активе. Пошто је Империја била више посвећена политичким питањима („демократији“, Косову, „корупцији“, „изградњи европских стандарда“, „људским правима“ и сличном) него економији, изгледало је да се већ на почетку „игре“ искључила из привредног живота и послова магната.
Али, по среди је привид, будући да Империја своје геополитичке циљеве пројектује кроз политички систем Револуције обновљене 2000. То најбоље показује пример приватизације железаре Сартид.(Видети анализу Слободана Антонића: Операција Сартид на: http://www.starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_ant_sartid11.htm и http://www.starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_ant_sartid22.htm).
Наиме, приватизација Сартида и још тридесетак компанија најзначајнијих за Србију до данас није подробно проучена. Поступак продаје обављен је преко политичких корупционашких канала тако да је лице Геополитике скривено квазиекономском реториком. Приватизована железара исплатила се америчком купцу вишеструко: профитирао је на конјуктурном тржишту челика, помогао Империји да дугове железаре превали на плећа непоузданог (непријатељског) становништва, и дао допринос разоружању српске војске претапањем оружја и демонтираних гиганата машинске индустрије у нови челик.
Како ће се убудуће према српској привредној елити опходити Империја? Ово питање је важно јер се већ искристалисало језгро поседника који су љутом борбом добили Србију на старање. Нема сумње да је Империји било лакше док се српска економска врхушка још формирала, пошто ће убудуће пред собом имати једну релативно консолидовану групу. Ипак Империја њу, засад, толерише, јер је лојална из жеље да осигура свој морални капитал у иностранству и очува своја економска постигнућа.
Али, којим се средствима Империја штити од нелојалности српских магната? Осим уобичајених метода економске, политичке, дипломатске и војне претње – довољне да смрви моћ свих магната – на располагању су јој и два важна инструмента којим делује дубоко у противничкој позадини.
Први је мрежа невладиног сектора и издвојених агенција, моћнија од државног апарата Србије.
Други су јавна гласила увек спремна да „открију“ незадовољне масе, и према потреби покрену немире па чак и неку нову социјалну револуцију. О томе најбоље сведочи кампања у домаћим гласилима против Мирослава Мишковића и компаније Делта, срачуната да умањи незадовољство становништва државном управом али и да подстакне продају фирми чији су формални власници магнати. По среди је наиме багателна распродаја државних монопола странцима, зајамчена да богаташима сачува имовину и физичку слободу, макар привремено.
Будућност српских магната
У завршници преуређења балканског простора Империја ће од магната тражити помоћ за разбијање Србије на елементарне честице. Ако би ову помоћ одбили они би били збрисани као и „великосрпска буржоазија“ 1941– 45. Између рата против Империје и сарадње одлучиће се они за друго, уверени да сaмо тако могу избећи пропаст. Али, дробљење државе истовремено ће им отежати рад на исцепканом простору и запретити стеченом богатству. Поучно је искуство руских тајкуна и њихов неуспех, услед презадужености, с доласком финансијске кризе.
Након 2008, и магнати у Србији нашли су се између Револуције и незадовољних маса, осуђени да бране свој простор, па била то само њихова пословна зграда. Зато су се упустили у политику не би ли разрешили на ком подручју неконсолидовани српски капитализам може да опстане, и евентуално јача. Постоји ли доња граница величине државе потребне српском капиталу? Је ли то простор површине Монака (око 2 km2) или пак Београда (3.227 km2), умањен за колубарске копове угља?
Ако би се међутим неки од магната осмелили и организовали зарад останка у „игри“ – у којој би играли а не, као до сада, глумили важне играче – не би ли својим потомцима оставили капитал, мораће да обнове и родољубље и државни апарат. Јер, економска моћ без политичке, законодавне, судске и извршне власти празна је форма. Родољубље је једини сигуран темељ државе а држава пак средство заштите родољуба и имовине.
Родољубље без државе је етика без људи, а држава без родољуба механизам без покретача. Ако би се стога одлучили да опстану као капиталисти а не као пензионисани рентијери некретнина, пре или касније сукобиће се са дволиком Револуција-Геополитика који је прогутао Милана Стојадиновића, Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића и друге важне личности којих се – после драматичног столећа – више нико и не сећа.
Ако мисле о унуцима, амбициозни магнати „отпадници“ покушаће макар да изграде државу. А да би у томе успели мораће да упокоје Револуцију. Тиме би довршили оно што је започео Слободан Милошевић укидањем друштвене својине и оснивањем трговинског монопола Делта. Но, за разлику од њега они би морали бити далеко опрезнији према дволику Револуција-Геополитика.
Без озбиљних оружаних снага, међутим, магнати се не могу одбранити од организоване побуне у којој ће њихово богатство напасти масе под управом Револуције („Акције се купују док крв тече у потоцима“ – Ротшилд). Не треба заборавити да капиталисти из доба Стојадиновића нису ни слутили да ће десетак година касније бити сиротиња и народни непријатељи. Како некад тако и сад, само мали број овдашњих богаташа моћи ће да уновчи своју имовину и склони је на сигурно. Суочени са гвозденом одлучношћу Револуције скоро сви магнати напустили су идеју државотворства и спремили штедне књижице потомцима. Овима пак не остаје ништа друго осим покушаја да се приближе старим европским породицама и купе улазницу за свој круг „игре“. Да ли ће ико од њих у томе успети тешко је рећи.
Јер, продаја државног трговинског монопола Делта, изграђеног на раду и задуживању становништва, наговештава крај транзиције и нестанак магнатске елите какву смо до сада познавали, али и Србије коју су створили људи попут Карађорђа, 1.300 каплара и Живојина Мишића. Ова трансакција тријумф је Револуције обновљене 2000. године и законит наставак уступања политичког и моралног суверенитета над Косовом и Метохијом.
Револуција је, наиме, у часу тријумфа морала битку за државу и територијални интегритет пренети у област економије и приказати као пут у тржишну привреду. Одустанак од политичког и културног суверенитета над Косовом и Метохијом завршава се продајом државних монопола (Делте, Телекома, НИС-а, Аеродрома и других), српски суверенитет будући поткопан покретљивим новцем за кога границе нису никаква препрека. (Hudson, A. 2000. Offshoreness, globalization and sovereignty: a postmodern geo-political economy?“Transactions of the Institute of British Geographers”, NS 25, 269–283.)
Уступање територија и продаја државних монопола последњи је стадијум раздвајања правног и фискалног суверенитета и детериторијализације имовине и регулаторне власти уз помоћ оф шор компанија. Наиме, Делта је настала на домаћим изворима али није корпоративизована, те је део њених акција, попут Телекома и других већ приватизованих предузећа, подељен грађанима или пренет државном пензионом фонду. Против овога ниједна странка, удружење потрошача, група грађана, удружење добронамерних људи, антисрпска или родољубива невладина организација није подигла глас, чиме је дата прећутна сагласност Револуцији да целокупну имовину која припада овој и наредним генерацијама крчми по сопственом нахођењу.
Продајом Делте Револуција је извојевала још једну победу над покореним народом а тајна успона и пада српских магната остала је далеко од очију наше јавности а – на велику жалост – и ван видокруга злураде и паразитске интелигенције неспособне да се суочи са животом.
Приповест о српским магнатима, некадашњим и садашњим, изнова обнавља недоумицу: није ли прескуп пир у коме су потрошени читав један народ и његова вишестолетна државност зарад провода неколико хиљада људи?
Коначно, ту је и одсудно питање: да ли је постојећа српска привреда кадра да, у евентуалним, повољнијим условима, подстакне и издржи обнову изгубљене државности?
Напомена: Објављено у Књижевном листу број 101 септембар/октобар 2011. Текст приредило Уредништво Српског листа.
http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/jesen-magnata
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
JOВАН ТРКУЉА: Биће то половична реституција
Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana
КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“
Бели листићи или одлазак у хајдуке?
Србија данас, Последње искушење
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Govor Jaroslava Foldine
U češkom parlamentu juče je vođena rasprava o sporazumu o readmisiji između te zemlje i Kosova, a u raspravu se u jednom trenutku ubedljivim govorom uključio i poslanik Češke socijaldemokratske partije i član odbora za inostrane poslove Donjeg doma parlamenta Jaroslav Foldina.
Govor prenosimo u celosti:
Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, moje koleginice, moje kolege,
Dozvoljavam sebi da govorim u vezi sa materijom o kojoj se diskutuje. Češka Republika treba da diskutuje o sporazumu sa nekakvom državom, koja se zove Kosovo. To je takozvana država, gospođo poslanice, možda će mi poći za rukom da Vam neke stvari objasnim.
U januaru 2008. godine. češki parlament je izglasao rezoluciju, kojom obavezuje češku vladu da ne priznaje, niti da čini nikakve korake kojima bi se priznala nekakva država Kosovo, već umesto toga da nastavi u traženju statusa u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. U toj rezoluciji se kaže da su granice Kosova integralni deo Srbije, države naslednnice Jugoslavije. To su suve informacije koje su prošle češkim parlamentom i poslanici češkog parlamenta su to predstavili češkoj vladi, koja nije poštovala rezoluciju češkog parlamenta i svojom voljom je priznala nekakvu državu Kosovo, na čijem čelu si ljudi, koji su opravdano osumljičeni da su učinili najteže zločine. Savet Evrope diskutuje o izveštaju Dika Martija u kom se govori o oduzimanju ljudskih organa od zatvorenika. Značajni poslanci kosovskog parlamenta su optuženi za krivična dela ratnih zločina, skriveni svedoci su ubijeni, Haški tribunal je se grči zbog nedostatka dokaza iako svi znaju kakva je istina. I mi trebamo da glasamo o sporazumu, ili da glasamo o sporazumu i činimo korake koji de fakto priznaju nekakvu državu Kosovo?
Znate, ja ne bih imao nikakve primedbe sa bilateralnim sporazumom, o kojem je gospodin ministar unutrašnjih poslova govorio, međutim principijelno za češki parlament koji je naslednik čehoslovačkog parlamenta, tog parlamenta koji je bio 1938. godine postavljen pred činjenicu, da mu je na osnovu međunarodnih sporazuma Nemačke, Italije, Francuske i Engleske oduzeto 15% njegove sopstvene teritorije i da nije bilo Drugog svetskog rata , verovatno bismo i danas putovali u Rajhenberg (nemački naziv za češki grad Liberec), umesto u Liberec. Ja samo teško nalazim reči kojima bih ovo nazvao. Ne želim ovde da pravim ekskurzije u istoriju i da se vraćam na to o čemu sam već govorio, o idejama Masarika, ali sasvim jednostavno, za mene kao poslanika češkog parlamenta nikakva kvazi država Kosovo ne postoji i ne mogu za nju da glasam.
Dakle, predlažem da ovu tačku skinete sa dnevnog reda i da ne glasamo o njoj. Ili, u slučaju da se o njoj bude glasalo, da glasamo protiv, ili da izvadimo (iz poslaničkih automata) svoje poslaničke legitimacije. To je stavr onih, koji su Kosovo priznali i oni neka preispitaju svoju savest. Na Kosovu, gde ljudi umiru i gde nisu istražene dovoljno činjenice – oko hiljadu Srba je ubijeno od 1999. godine, a za to vreme je upravu nad Kosovom preuzela međunarodna zajednica. Gde su rezultati? Nema ih. Hašim Tači je zvanični predstavnik Kosova, gospodin Haradinaj sedi u parlamentu, drugi takođe. Predstavnici OVK, koji su u drugoj polovini devedesetih godina bili na spisku terorističkih organizacija, sada su partneri onih koji su priznali Kosovo.
Prijatelji, ja svoje ruke neću da prljam i zahtevam od vas i molim vas da ih ne prljate ni vi. Hvala vam.
Prevod: Zoran Lešević
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Oficir NATO-a Kristijan Kaš pokajao se 12 godina posle bombardovanja Srbije
КОСМЕТ или ЕУ
4 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Љубиша Милановић, специјални саветник министра здравља, Зорана Станковића, у интервјуу за јутарњи програм РТС-а 13. 12. 2011. године изнео је неочекиване информације, које бацају ново светло на проблем системске корупције у Србији. Говорећи о афери о увози небезбедних вакцина 2009. године Милановић је истакао: „Јавна је тајна да је државни тужилац Радосављевић вратио кривичну пријаву да се доради, да се избаци осам имена, тако да сада имате само троје у затвору“.
Упитан о томе који је основни проблем у борби са корупцијом, Милановић је одговорио: „Проблем је политичка структура… Утицај има кабинет председника Тадића и то је основни проблем и то нико јавно не сме да каже. Системску корупцију може да реши само систем, али не систем који је постављен да ту корупцију штити… Нажалост, све знам, али ништа не могу да урадим. Питање је где ћу сад после овога, могу да одем само да радим као конобар, у кафићу…“
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
JOВАН ТРКУЉА: Биће то половична реституција
Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana
КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“
Бели листићи или одлазак у хајдуке?
9 коментара | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Da odmah odgovorimo na osnovna pitanja – zašto Srbija, ni dve godine nakon podnošenja kandidature za članstvo u Evropskoj uniji, nije uznapredovala taj jedan korak u procesu svoje evropske integracije i ko (nam) je za to odgovoran?
Krivi smo mi, sebi sami, zato jer ne znamo šta hoćemo, jer nemamo ni plana, ni ideje, jer ne vidimo dalje od nosa, ne umemo da komuniciramo s najmoćnijima, a hoćemo da ih lažemo i varamo, jer tražimo saveznike na pogrešnim mestima, neiskreni i prema sebi i prema drugima, sa velikom šansom da budemo još jedna srpska generacija koja je uludo proćerdala svoje istorijsko vreme, i sopstvene živote.
TADIĆU I OSTALI, OPREDELITE SE
Politika iza koje stoji preovlađujući deo političke elite u Srbiji, definisana kroz parolu „i Kosovo i EU“ (ili je obrnuto?) potrošena je. Boris Tadić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić imaju obavezu da izađu pred građane sa jasnim političkim planom kojim će ili obnoviti suverenitet Srbije nad severom Kosova ili nas snažno usmeriti ka članstvu u EU, sa ciljem da sustignemo Crnogorce, koji su u ovom trenutku 12 meseci ispred nas. Ovako više ne ide. Dok se, s jedne strane, vodi proces puzećeg priznanja, i učvršćivanja, kosovske nezavisnosti kroz briselski dijalog s Prištinom, s druge strane bivamo zaglavljeni u blatu nevoljnog taljiganja ka Evropi. Korist imaju samo korumpirani politikanti, i horizontalno i vertikalno umreženi interesima izraženim u stranoj valuti, od opštinskih pilićara do vođa organizovanog kriminala u državnim kabinetima. Kupuju se radna mesta, od portira do premijera. Reformska ideja se svela na „žuti“ marketing i papirološku hiperprodukciju, a kosovska na gubitničku balvanizaciju. Povezuju ih šuplje parole, guslanje, dok iza scene traje besomučni lopovluk.
VLADA JE LAGALA I GRAĐANE I SVET
Budimo još konkretniji. Jesu li nam Nemci krivi zbog toga što 9. decembra nismo dobili status kandidata? Nisu. Prihvatali smo uslove, davali obećanja, a onda kršili pravila, gazili datu reč. Sve smo znali, i pravili se ludi. Tragikomedija, farsa, tu pripada gro srpskih političara. Postizanje dogovora s Vladom Kosova u precizno navedenim oblastima i njihova konkretna primena bio je jasan uslov iz mišljenja EK. Dakle, kada pojedinci u Beogradu, poput Božidara Đelića, kažu da nismo dobili status zbog nekih novih, naknadno isporučenih uslova, ne govore istinu. Da li smo, na primer, krenuli u primenu sporazuma o integrisanom upravljanju granicom (da, tako se to zove, i kolege iz NIN-a su potpuno u pravu kada govore o autocenzuri beogradskih medija)? Nismo, mrdnuli nismo. Naprotiv, kočili smo ga. Vlada je bukvalno do 8. decembra tolerisala barikade iz pravca Srbije. Barikade koje je, a Nemci to ne zaboravljaju, prvo sama i postavila. Kada smo se, kao država, ogradili od nasilja na severu Kosova? Opet, kad je bilo prekasno, nakon ranjavanja nemačkih i austrijskih vojnika. Mesecima pre toga, Beograd je lagao i svoje građane i svet. Ozbiljne države to ne opraštaju. Mnogo ugleda smo potrošili, zbog vlasti zaslepljene farovima istraživanja javnog mnjenja, hipnotisane sve bližim izborima.
LIDERI LDP I DSS IMAJU ŠANSU
Jedina dva politička lidera u Srbiji koji su sve vreme, tačnije – godinama, govorili ono što zaista misle su Čedomir Jovanović i Vojislav Koštunica. Krajnje oprečnih ideologija, sukobljenih prošlosti, toliko da se možda i mrze, obojica puni mana (mada su Koštuničine nemerljivo skuplje koštale Srbiju), povezuje ih istinska principijelnost kada se radi o državnoj politici i nacionalnim interesima. Možda da im se ovakva poređenja ne dopadaju, ali Jovanović i Koštunica su jedinstvene ličnosti u srpskoj politici po tome što su im mišljenje i delovanje u najtešnjoj mogućoj vezi, te da su njihove dijagnoze ponašanja ove države u vezi s Evropom i Kosovom, kao i stanja u kojem društvo obitava, svaka na svoj način nemilosrdno precizne. Terapije koje nude su, svakako, ekstremno suprotne. Uz nešto pojednostavljivanja, recimo da bi nas Jovanović simbiotski vezao za Zapad, a Koštunica za Rusiju. I kucnuo je čas da se ta srpska istorijska enigma napokon završi. Vreme koje trošimo je skupo, preskupo.
Budimo do kraja realni. Posle sledećih izbora, novu vlast će sačinjavati stari likovi. Lider će se tražiti u trouglu Tadić – Nikolić – Dačić, što će biti poražavajuće, ukoliko ostanu pri trenutnoj politici. Ishod ovog 9. decembra daje krupnu priliku Jovanoviću i Koštunici da dodatno ojačaju, da za važne procente omasove svoje biračko telo i da jedan od njih dvojice bude čovek koji će, sa formalno druge ili treće pozicije u vladi, Srbiju bespovratno povesti u jasnom smeru. Nadamo se Zapadu. Ali, čak i ledena Moskva deluje privlačnije od blata u kojem se sada batrgamo.
http://www.danas.rs/danasrs/politika/ko_nam_je_kriv_.56.html?news_id=229960
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“
>
>>
Најважнији делови ауторског текста В. В. Путина, објављеног у водећем руском дневном листу „Известија“ под насловом „Нови интеграциони пројект за Евроазију – будућност која се рађа данас„. На српском језику текст је објављен на сајту http://www.факти.орг
Владимир Путин: Мој предлог евроазијске уније
Ми се не спремамо да се од било кога ограђујемо нити да се било коме супротстављамо. Евроазијска Унија ће се градити на универзалним интеграционим принципима као неотуђиви део Велике Европе, коју обједињују јединствене вредности слободе, демократије и тржишних закона.
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2011/oktobar/Vladimir-putin-moj-predlog-evroazijske-unije.php
5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
U Moskvi na konferenciji «Nauka i hrišćanstvo» jeromonah Vladimir Maslov je napravio interesantan izveštaj «Pokušaj tumačenja Jevandjelja očima jednog naučnika». U prošlosti fizičar, a danas stanovnik Sveto-Ekaterinskog manastira (u gradu Vidnoe u Podmoskovlju) predložio je potpuno novo objašnjenje tekstualnih razlika izmedju četiri Jevandjelja.
– U Jevandjelju se kaže da «o danu tom, ili času niko ne zna». Primetite o danu i času. Ali postoji još istorijska retrospektiva i o njoj nešto i znamo. U svakom slučaju tri perioda «veče, ponoć i pevanje petlova» se uklapaju u nju.
Ta retrospektiva je bila data u samom početku hrišćanstva. Na Krstu Raspeća je bila tablica sa tri natpisa «car» – na judejskom, grčkom i rimskom. Tako se istorijski i desilo: u početku su obećanom zemljom zavladali Judeji, potom su ih porobili Grci, a zatim Rimljani. U vreme Rimljana je bio Prvi Hristov Dolazak. Danas celom zemljom faktički vladaju «novi Rimljani» – zapadna civilizacija. I nije teško pretpostaviti da će u vreme sadašnjih Rimljana biti Drugi Hristov Dolazak.
I mi sada treba da se opredelimo šta da čekamo – nastupajuće jutro ili nastupajuće nevolje? U Jevandjelju od Luke – u Jevandjelju «pevanja petlova» – odzvanja upozorenje: «rod je ovaj lukav, traži znake» (Lk.11, 29). Ne treba tražiti spoljašnje znake, već se treba udubiti u sebe. Najava dolaska je «petlov krik» – koji nije spolja, već unutar čoveka. I tada će biti spreman na iskušenja.
Ja lično smatram da je period «pevanja petlova» već nastupio. A potom će doći jutro ali ne sa prvi zracima. Već su i petlovi propevali i Sunce svetli na nebu, ali za nas još nema jutra. Tako se dešava i u životu: dogadjaji se odvijaju, ali tek u nekom trenutku shvatimo da se DEŠAVAJU. Tačno tako će biti i sa Drugim Hristovim Dolaskom koji će nastupiti tog trenutka kada shvatimo da je već nastupio.
preuzeto sa http://rusvera.mrezha.ru/435/5.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
CEO INTERVJU:
4 коментара | Drugi pišu, СВЕ-МИР | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Владимир Димитријевић
Непознати документи који бацају потпуно друго светло на Други светски рат на простору Југославије.
Београд, 09.12.2011
Мали квиз за читаоце:
1. Која је диверзантска група у Другом светском рату међу герилским покретима у окупираној Европи извршила највише диверзија?
2. Која је офанзива антинемачких снага на просторима окупиране Југославије године 1943. била највећа?
3. Ко је, пре доласка совјетских трупа, убио више војника Вермахта: четници или партизани?
4. Где се сви ови подаци могу наћи?
Тачни одговори:
1. Реч је о диверзантској групи „Гордон“, која је припадала Југословенској војсци у Отаџбини.
Немачка обавештајна група „Винеке“, која је радила на заустављању саботажа српске гериле, покренуте 1943. да би се помогло Савезницима у бици за снабдевање (реч је о борби против Ромелових трупа у северној Африци), открила је 1499 саботажа и диверзија, од тога:
1. прекида телеграфских и телефонских веза: 320;
2. саботажа у халама фабрика и намерних кварова: 524;
3. исклизнућа возова због оштећења пруга: 156;
4. минирања водостаница: 2;
5. прекида саобраћаја због диверзија маневарског и возног особља: 350;
6. намерних судара возова: 78;
7. напада на железничке станице: 56;
8. демолирања железничких станица: 13.
Овде нису урачуната дизања мостова у ваздух, што је био задатак других диверзантских четничких група. Нацистички обавештајци су разбили групу „Гордон“, ухапсивши 773 лица, од чега је стрељано њих 396, док су остали послати у затворе и логоре.
2. Највећа антинемачка офанзива на простору Југославије у току 1943. године био је покушај Југословенске војске у отаџбини да ослободи Сарајево.
Све је почело крајем септембра 1943, када је ђенерал Михаиловић, у договору са представницима западних Савезника, издао наређење да се крене у ослобађање Вишеграда како би се пресекла витална комуникациона линија окупаторских трупа. У Вишеграду су, поред немачких трупа, биле и снажне јединице муслиманских и хрватских усташа. Вишеград је ослобођен 5. октобра 1943. године. Непријатељ је имао 350 мртвих, много рањених и 22 заробљеника, а заплењена су два топа, три баца бацача, 11 пушкомитраљеза, око 200 пушака, коњи и аутомобили. Одмах после заузимања Вишеграда, кренуло се у рушења моста на Лиму, који су Немци свим силама бранили. Ипак, четници су га освојили и дигли у ваздух 8. октобра 1943.
Трупе ђенерала Михаиловића наставиле су га гоне нацисте и усташе, а онда је 15. октобра заузета Рогатица, после битке на фронту Јабука – Месићи – Рогатица, која се одвијала два дана пре тога. Немци осећају да се спрема напад на Сарајево, и у једном њиховом извештају стоји: „Четници источно од Сарајева много су јаки. Такође се нешто спрема и у Сарајеву. Ноћ прошла мирно у Травнику. Безусловно ће бити потребна нова појачања“.
Извршени су напади на Рељево и железничку станицу Семизовац. 19. октобра 1943. четници су артиљеријом напали усташку касарну „Подроманија“ два километра југозападно од Соколца. Главни циљ четника био је разбијање усташког гнезда у Соколцу… Али…
Али, тада је у помоћ Немцима и усташама прискочио Јосип Броз, који депешом од 21. октобра обавештава Други ударни корпус: „Четници под командом Рачића заузели Вишеград и Рогатицу. Пета дивизија стигла у Фочу и данас смо јој издали наређење да одмах крене у правцу Горажда и Рогатице, заузме Вишеград и чека даља наређења“. Други ударни корпус, коме је Тито наредио да заузме Прибој и Рудо, случајно се сукобио с Албанцима у служби Вермахта. Тито их оштро опомиње: „Нисте требали да се закачите с Албанцима, већ сте ваше операције морали усмерити према Србији.
То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража. Треба радити хитно у том правцу због вањско-политичких разлога“. Пеко Дапчевић, командант корпуса, извињава се због борби са Албанцима: „Ми нисмо напали Арбанасе, већ они нас заједно са Немцима из правца Андријевице. Чак смо их покушавали неутралисати и водили са њима разговоре“.
И, наравно, офанзива према Сарајеву је пропала.
Ђенерал Михаиловић извештава:„Напад на Соколац требало је да се изврши 22. октобра по ноћи. Уочи 22. октобра комунисти су се издајнички и подмукло подвукли позади наших снага које су дошле из Србије и ударили у леђа, а усто време усташе и Немци извршили су удар с фронта. Ово нека послужи као најбољи доказ свима да су комунисти у пуној сарадњи са усташама и Немцима а у своје редове примили су сав олош који мрзи Југославију и Србе“. Четници су успели да се пробију из обруча, али њихова офанзива је пропала.
3. Пре доласка совјетских трупа у Србију, више Немаца су убили четници – 3910, а партизани 2536. Четници су, до тада, заробили 2600 Немаца, док је број Немаца које су заробили партизани био занемарљив.
То је последица чињенице да су четници стално нападали Немце, док су се партизани углавном бранили од Немаца, који су им наносили велике губитке (операција „Шварц“, „битка на Сутјесци“,однела је 12 000 живота партизанских бораца). То је и разлог због кога су четници у непосредној борби заробљавали немачке заставе (једна од фотографија таквог заробљавања дата је и на насловној страни књиге коју приказујемо).
.
4. Сви ови, и многобројни други подаци, могу су наћи у изврсној књизи Милослава Самарџића, „Срби против Вермахта/ Непозната немачка документа“, која се у издању крагујевачких „Погледа” појавила недавно, у 2011. години српског страдања за Крст Часни и Слободу Златну. Она се, сасвим природно, наставља на Самарџићеве претходне књиге, које смо такође приказали на сајту „Двери“ – књигу о комунистичком кривотворењу историје Другог светског рата на нашим просторима и књигу о савезничким бомбардовањима српских градова у овом периоду. Самарџић се, по ко зна који пут, показује као првопроходник многих путева у потрази за историјском истином, уместо које смо, под комунистима, имали Булајићеве филмове, „Валтер брани Сарајево“ и „Отписане“.
Пошто у нашим архивама Самарџић није имао довољно немачких докумената о борбама Вермахта против четника, он се, о свом руху и круху, плаћајући из сопственог џепа, окренуо немачком Бундес архиву и добио преко 600 страна нових, непознатих докумената о борби ђенерала Михаиловића против окупатора, од којих су најважнији они о четничкој офанзиви на Сарајево 1943. године, када је преко 18000 бораца ЈВуО нападало ово немачко-усташко упориште, због чега су Немци морали да довуку један моторизовани пук из Албаније, један ловачки пук из околине града и један СС батаљон са приморја.
Немци су, у одговор на офанзиву, по Сарајеву хапсили таоце, именујући их „српским таоцима“. „Тек кад се ово има у виду, постаје јасно колико су комунисти фалсификовали историју. Примера ради, у филму „Валтер брани Сарајево“, приказано је како комунистички илегалци са хрватским и муслиманским именима масовно нападају Немце чак и у граду – а они у ствари нису ни постојали. Хрвате и муслимане у Сарајеву Немци су посматрали као фактор подршке Силама осовине, док су непријатеље видели само у Србима, а они су подржавали генерала Михаиловића. Немачки официри из дана у дан су извештавали о могућности избијања „четничког устанка“, ни не помињући комунисте“.
Самарџић је, пишући ову књигу, имао следеће циљеве: укратко навести све борбе између четника и Немаца у Другом светском рату; подробно описати све борбе према новооткривеним документима.
Књига је, захваљујући Самарџићевој скрупулозности, лишена патетике и гусларских претеривања, што доказују и његова основна теза о доприносу Срба победи савезничких трупа у Другом светском рату: пуч од 27. марта 1941. одложио је напад немачких трупа на Совјетски Савез за пет недеља; четничке диверзије и саботаже 1943. дале су знатан допринос савезничкој борби против Ромелових снага у Африци, отежавајући њихово снабдевање; нацисти и њихови савезници морали су да на територији Југославије држе несразмерно велики број трупа, очекујући савезничко искрцавање на Јадрану и придруживање четника савезничким трупама.
Ипак, ако се узме у обзир да су и четници и партизани до доласка Совјета убили негде око 7000 Немаца, а да је губитак Срба само у чачанско-рудничком крају у Другом светском рату био такође скоро 7000 људи, остаје нам да чекамо одговор на питање које Самарџић поставља на крају своје нове књиге. Питање гласи: „Зашто су се Срби излагали више од осталих европских народа“…
Одговор, макар таутолошки звучао, можда може да се наслути из тврдње – ваљда зато што су Срби, то јест, како је Хитлер рекао 1944, „једини државотворни елеменат на простору Југоистока Европе“.
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Slovenački parlament je 25. juna 1991. usvojio akt „Temeljna povelja o samostalnosti i nezavisnosti Slovenije“, pozivajući se na rezultate plebiscita. U noći posle usvajanja odluke o državnoj samostalnosti i suverenosti Slovenije, jedinice JNA krenule su ka graničnim prelazima SFRJ u Sloveniji, a Slovenci su ih dočekali barikadama.
Borbe su trajale deset dana, a završene su uz asistenciju Evropske zajednice (EZ), na Brionima, gde je doneta Zajednička deklaracija o mirnom rešavanju jugoslovenske krize, poznatije kao Brionska deklaracija. Njome su dogovoreni prekid vatre u Sloveniji, povlačenje JNA iz te republike i nastavak pregovora o budućnosti SFRJ. Predsedništvo SFRJ glasovima predstavnika Beograda i Ljubljane odlučilo je da se JNA povuče iz Slovenije, što je i učinjeno početkom jula. Prva zemlja koja je priznala Sloveniju bila je Nemačka, 23. decembra 1991. a uskoro su to učinile i ostale članice tadašnje EZ (današnja EU).
>>
Зашто Двери подржавају барикаде?
(…) Ова слика, наравно, никако није идилична. Крајње је неизвесно да ли ће Срби издржати на барикадама, да ли ће њихови лидери успети да остану неподељени, и колико ће београдски режим и страни фактор успети да изврше притисак и поделе локалне Србе, како би шиптарске институције дефинитивно биле наметнуте, или ће чак бити прибегнуто крајњем насиљу и протеривању Срба са КиМ. Међутим, упркос крајњем исходу, а посебно у случају даљег успеха овог народног самоорганизовања – то ће бити изузетан пример и пелцер који се може развити широм Србије.
Не би било случајно већ архетипски сасвим утемељено да Косово изнова проговори у српском народу и понуди модел националног отпора и друштвеног самоорганизовања, који би свој крајњи израз имао у политичком животу Србије и у Београду, где се коначно мора подићи јасна барикада према Уједињеним монополима Србије, колонијалној управи и страначко-паразитском систему који су нас све и национално, и привредно, и социјално, и морално упропастили и понизили.
Крајње је лицемерно тражити повлачење барикада када нисте издејствовали повлачење шиптарских цариника са тзв. административних прелаза, јер су барикаде зато и постављене.
Изволите господо која позивате на преокрет и повлачење барикада – обезбедите да на Јарињу и Брњаку нема шиптарских цариника као пре 25. јула и барикаде ће бити повучене. Или се склоните у мишју рупу страних амбасада из којих сте изашли и ћутите, јер ми нисмо спремни да преговарамо о Косову и Метохији и не дозвољавамо прекрет смисла читаве српске историје.
Парадокс је у томе да барикаде на северу Косова и Метохије бране на првом месту државу Србију и њене институције на Косову и Метохији, па тек онда саме Србе на Косову и Метохији, а да се притом држава Србија одриче ове самоодбране. И то због чега – због пропале ЕУ? Прва барикада коју је заправо требало да поставимо, зашта се Двери залажу годинама, јесте управо барикада уласку Србије у ЕУ по сваку националну цену.
Зато Двери подржавају барикаде. Јер су барикаде доказ да се као народ можемо организовати и зауставити намере непријатеља да нам разбију државу. Притом, барикаде су универзално средство и следеће место на коме их треба поставити је – Београд и режим Бориса Тадића, који мора да оде што пре, да би Србија и Срби преживели, а Косово и Метохија остали у саставу Србије.
Зато су Двери на барикадама и подржавају их.
8 коментара | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Piše: dr Goran Nikolić
Najmarkantnija ličnost 20. veka u Srba – Milan Stojadinović, finansijski buldožer
Među Srbima je verovatno najmarkantnija ličnost prethodnog stoleća Milan Stojadinović. Da li bi naša zemlja Drugi svetski rat provela u neutralnosti, kako je tvrdio u svojim čuvenim memoarima, na čijem je pisanju, po svemu sudeći, pomagao Crnjanski, nije lako znati. Ono što je skoro izvesno jeste da bi sa njim polumilionske žrtve srpskog naroda u okrutnom ratu bile znatno manje.
Rođen je 1888. u Čačku. Karijeru je počeo kao visoki činovnik u Ministarstvu finansija, a nastavio je kao profesor ekonomije na Beogradskom univerzitetu. Potom postaje vicedirektor jedne engleske banke u Beogradu, da bi krajem 1922, kao već uvažavan finansijski stručnjak i jedan od najboljih ekonomista u zemlji, postao ministar finansija. Da je bio cenjen i u inostranstvu svedoči i molba Kejnza da napiše članak o budžetu za specijalni broj tada uglednog „Mančester Gardijana“ posvećenog Kraljevini SHS. Za vreme njegovog ministrovanja dinar je skoro udvostručio vrednost (od februara 1923. do avgusta 1925), cene i budžetski saldo su faktički stabilizovani, dok je trgovinski bilans beležio suficit. Sve ovo doprinelo je da dobije nadimak “finansijski buldožer”. U svakom slučaju, kada je otišao 1926. finansije SHS bile su u daleko boljem stanju nego 1922.
Nakon ubistva kralja Aleksandra 1934. opet je bio ministar finansija, kao i predsednik Beogradske berze. Ubrzo potom, juna sledeće godine, postaje premijer Jugoslavije. Dolazak njegove vlade u junu 1935, koja je obećala dalju demokratizaciju zemlje, budio je optimizam privrednika, koji su očekivali da kabinet ovog liberala neće biti sklon prevelikom administriranju.
Stojadinović brzo rešava problem seljačkih dugova. Prvi počinje sa javnim radovima (pruge, luke, kanali), razvija metalurgiju i vojnu industriju. Otvorena je rafinerija bakra u Boru, ocenjena kao poslednja reč moderne tehnike, jedina takva u Evropi. Izgrađene su i brojne nove električne centrale i novi dalekovodi. Radio je na razvoju avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je i fabrika sumporne kiseline “Zorka” u Šapcu.
Nijedna budžetska godina za vreme njegove vlade nije završavana sa deficitom. Značajni budžetski suficiti bili su faktor poverenja u politiku Stojadinovićeve vlade, i pozitivno su uticali na ekonomsku stabilnost. Došlo je i do znatnog porasta udela javne potrošnje u BDP-u, što svedoči o socijalizaciji ekonomije.
Nešto ekspanzivnija fiskalna i monetarna politika u drugoj polovini 30-ih nije uzdrmala nacionalnu valutu zbog sve snažnije devizne i spoljnotrgovinske kontrole. Klirinški način trgovanja, preko koga je išlo i do tri četvrtine razmene, ublažavao je pritisak na dinar. U jesen 1938, usled Sudetske krize i snažnog poniranja svetskih berzi zbog straha od rata sa Nemačkom, došlo je do znatne depresijacije dinara. Ipak, dinar se održao na blago sniženom nivou prema glavnoj slobodnoj valuti dolaru, dok je prema mnogim valutama ojačao. Situacija se stabilizovala početkom 1939.
Okretanje Nemačkoj i Italiji, koje počinje još u poslednjim mesecima vladavine kralja Aleksandra, samo se ubrzava sa Stojadinovićem i knezom Pavlom. Izvoz u Nemačku raste sa 8 odsto 1920. na 32 odsto 1939, a uvoz dostiže skoro polovinu. Međutim, naivno je verovati da politika saradnje sa silama osovine bila iskrena. Indikativno je da jugoslovenske zlatne poluge ipak “plove” ka Britaniji, što Nemcima nije prošlo neopaženo. Nema sumnje da je Stojadinović bio liberal i anglofil, koji kao premijer sprovodi intervencionističku i proosovinsku politiku, naravno iz pragmatičnih razloga.
Bio je političar za koga se može reći da je imao modernu ekonomsku viziju i bio je jasno proindustrijski raspoložen. Stojadinović je želeo da unutrašnju i spoljnju politiku stavi u službu ekonomije. Ekonomski momenti stalno su dominirali nad političkim, dok obrnutih situacija popravljanja ekonomskih radi održavanja dobrih političkih odnosa nije bilo.
Politički život završio je tako što je spletkom smenjen februara 1939. Potom osniva Srpsku radikalnu stranku, ali pred rat biva interniran od strane kneza Pavla. Posle rata obreo se u Argentini, gde je kao vrsan ekonomista igrao važne društvene uloge. Sastajao se i sa hrvatskom emigracijom, s kojom je razgovarao o potrebi reforme uređenja Jugoslavije. Povodom pola veka od njegove smrti ovoj veoma važnoj ličnosti srpske istorije Institut za evropske studije posvetiće konferenciju u sledeći ponedeljak.
Akter, 05.12.2011.
>>>
Tito stopirao ubojstvo Ante Pavelića
Autor: Pero Zlatar
(…) Patrijarh srpske policije Krcun Penezić na sjednicama je izbjegavao sjesti na izdvojeno, počasno mjesto, na čelu. I danas je, po običaju koji je nametnuo, izabrao stolac s krajnje lijeve strane duguljasta masivnoga stola. Do sebe je posjeo svoje vladike: Slobodana Krstića Uču, Boška Vidakovića i Stanimira Dinčića, a sučelice: Jovu Kapičića, Antona Kolendića, Voju Biljanovića i Slavoljuba Petrovića Đeru.
Svi znaju, zašto ih je Krcun okupio u svome uredu, iz kojeg se proslavio kad je Leki Rankoviću javio da je Draža Mihailović “u našim rukama” i da ga diverzanti, koje predvodi major Uča Krstić, upravo prevoze u Beograd.
Danas će razgovarati o atentatu na ustaškoga poglavnika Ante Pavelića.
(…) Od šestorice okupljenih u Krcunovu kabinetu, jedino Uča Krstić nije bio za prijedlog ambasadora Đere Petrovića kako je najidealnije rješenje da Hrvat otme ili ubije Pavelića. Ipak, sačuvao se od glasnoga očitovanja da je protivan.
Nikada dosad Uča nije zažalio zato što se nije rodio kao Hrvat. Večeras jest. Opsjedala ga je i izjedala luda i slatka požuda da poslije generala Draže Mihailović on bude taj koji će uloviti i poglavnika Antu Pavelića.
I proslaviti se kao najlegendarniji srpski i jugoslavenski policajac.
Ali od danas će sanjani drugi pobjednički lovorov vijenac biti samo nedosanjana želja pusta.
Izvor: http://www.jutarnji.hr/tito-stopirao-ubojstvo-ante-pavelica–/522592/
>>>
Пише: Владимир Иванишевић
(…) Праву истину о атентату писац ових редова сазнао је тек крајем априла 1999. године, и то баш од самог атентатора, а то је био истакнути равногорски борац из српске Црне Горе, сада покојни Благоје Јововић, који се од првог дана борио у одредима команданта Бјелопавлићког одреда, поморског официра Јакова Јововића.
(…) У исто вријеме, када су у Аргентину емигрирали десетине хиљада наци-усташа, емигрирао је и велики број емеиграната из разних других земаља, међу којима је било и неколико стотина родољубивих Срба антикомуниста, који су побегли од комунистичког режима а који су фигурирали као Југословени. Иначе и прије и за вријеме Другог свјетског рата, у Аргентини је живео већи број српских емиграната, који су били организовани у разним удружењима, међу којима су били Југословенски дом, Југословенски клуб, Југословенско Соколско друштво, и Југословенска Народна одбрана.
Одмах послије доласка у Аргентину, ову нашу другу отаџбину, новодошли Срби и Српкиње пришли су већ постојећим друштвима, али су одмах почели да оснивају и своја, чисто српска удружења. Као прво, основали су прву српску православну општину Свети Сава, за Републику Аргентину, на чијем челу се налазио протопрезвитер Радојица Поповић, којега је лично његова Светост патријарх српски др Гаврило Дожић именовао за архијерејског намјесника за Републику Аргентину. С њим су у Аргентину дошли и прота Филип Рајковић и прота Стојадин Павловић.
(…) Од самог доласка у ову нашу другу отаџбину, припадници народног Равногорског покрета, углавном Срби из Црне Горе, Боке и Санџака, настојали су да пронађу и открију србождера Анту Павелића и друге усташе, што је било скоро немогуће из више разлога, у првом реду зато што Срби из Црне Горе нису познавали Павелића и остале усташке ратне злочинце, и друго, што су ови зликовци фигурирали под лажним именима, и треће, што је најважније, што су Павелић и усташе били штићени од ондашње владе. И када је југословенска комунистичка влада из Београда тражила од аргентинске владе да јој предају Павелића и друге ратне злочинце, аргентинска влада је једноставно одговорила да су та лица властима непозната.
Али и поред свега тога, припадници Народног Равногорског покрета нијесу престајали са тражењем Павелића.
Тек почетком 1957. године један бивши италијански генерал, који је још од раније познавао Павелића из Италије, и са којим је био пријатељ, открио је Павелића. Наиме, овај генерал, који је у Аргентини био пријатељ предратног српског емигранта, истакнутог српског родољуба Јова Џањевића, а који је за вријеме Другог свјетског рата из Аргентине отишао као добровољац у југословенску војску на Средњем Истоку, једног дана рекао је Џањевићу: Ја знам да ви Срби тражите Павелића, па му је рекао гдје се Павелић налази сваког дана, у којем ресторану ручава и гдје се обично креће.
Од тог момента, поморски капетан Јаков Јововић са бившим припадницима четничког одреда отпочео је припрему атентата на Павелића. И када је све било припремљено, за извршење тог задатка добровољно су се јавили Јововићев рођак Благоје Јововић и Мило Кривокапић. Наравно, припреме су вршене у највећој тајности, тако да је за исте знао најужи круг Јововићевих сарадника.
(…) Идућег дана, тј. 10 априла 1957. године, баш на дан прославе Независне Државе Хрватске, увече, Павелић се враћао кући истим путем, узео аутобус и кренуо својој кући, не примећујући да га Јововић и Кривокапић прате. У Паломару, баш у близини Павелићеве куће, налази се један трг. И да Павелић не би приметио да га ова двојица прате договорили су се да Кривокапић иде са лијеве стране трга а Јововић са десне, управо за Павелићем и када се сретну пред Павелићевом кућом да пуцају у њега. Међутим, изненада Павелић се окренуо и испалио неколико метака на Јововића који му је сигурно био сумњив.
Збуњен овим изненадним Павелићевим нападом, Јововић је на брзину извадио револвер и на Павелића испалио пет метака од којих га је један погодио у раме а други у плећку.
(…) Видећи Павелића рањеног, његови телохранитељи одмах су га пренијели у болницу, настојећи да га сакрију. Међутим, за атентат се одмах сазнало, тако да су цјелокупна аргентинска штампа, радио и телевизија јавили о атентату и на основу података које су имали, објавили су страховите злочине и недјела која је Павелић направио за цијело време свога живота, а специјално за вријеме постојања фашистичке усташке Независне Државе Хрватске, истичући и атентат на краља Александра Карађорђевића у Марсељу 9. октобра 1934. године од стране усташа и прападника терористичке организације ВМРО.
Наравно, власти које су одмах сазнале за атентат предузеле су мјере предострожности и чували су га, док су Павелићеви људи спремали да га пребаце у Шпанију, гдје су се налазили злогласни зликовац Макс Лубурић и десетине хиљада усташа и ратних злочинаца.
Часопис Српске Народне Одбране – „Слобода“
http://www.snd-us.com/archive/1760/vi_pavel_at.html
http://www.vidovdan.org/arhiva/print440.html
>>>
Sporazum Pavelić-Stojadinović iz 1954.
Izveštaji američkih specijalnih agenata, pronađeni u Nacionalnom arhivu u SAD, koje hrvatski „Večernji list“ već nekoliko dana ekskluzivno objavljuje na naslovnim stranama svog lista, potvrđuje da su vođu ustaša Antu Pavelića u Argentinu sklonili i tamo čuvali agenti američke obaveštajne službe.
„Večernji list“ objavljuje i seriju ekskluzivnih fotografija do sada nepoznatog „starog Pavelića“ koje, kako nam je rečeno u uredništvu lista, izazivaju nezapamćeno interesovanje u Hrvatskoj. Ono što bi našu javnost danas moglo da zanima više od izveštaja američkih agenata Vilijama Govena i Luisa Kaniglija sa sve „preporukom da se Pavelić nikako ne isporučuje Titovoj Jugoslaviji“, jeste šokantan dokument da je „Pavelić s Amerikancima pregovarao o preuređenju Jugoslavije posle Tita„.
(…) Da li su Stojadinović i Pavelić bili toliko dalekovidi ili iza političkog dogovora dvojice najvažnijih ljudi hrvatske i srpske emigracije stoji CIA? To i danas verovatno zna samo CIA, tek, Pressmagazin posle toliko godina u dosijeu Milana Stojadinovića pronalazi njegovu pretnju jugoslovenskom konzulu koji se predstavlja kao Karlos, nakon što mu posle dve godine „saradnje“ još nije pušten brat Dragomir iz zatvora u Beogradu.
– Od mene mogu da duvaju topli i hladni vetrovi – zapretio je Stojadinović. I već nedelju dana kasnije napustio dogovor s komunističkim vlastima, osvanuvši sa sve slikom na naslovnoj strani u novoosnovanom hrvatskom emigranstkom listu „Izbor“. Novinar ga predstavlja kao „velikog i simpatičnog Srbina“, pri čemu se u Stojadinovićevoj kući „ispijaju naša hrvatska i srpska šljivovica“.
– Ono što ja tražim za srpski narod ne mogu da ne priznam i hrvatskom narodu. To stanovište zastupao je i moj veliki učitelj Nikola Pašić još za vreme Prvog svetskog rata, kada se prvi put povela reč o stvaranju zajedničke države Srbije i Hrvatske.
(…) Krajem 1954. i Pavelić daje intervju „Izboru“. Na sva usta hvali „političku mudrost dr Stojadinovića“ i najavljuje potpisivanje „povijesnog sporazuma“ uz konstataciju kako je „i kod naroda u Srbiji, te kod njegovih poštenih sinova u tuđini sazrelo mišljenje da je Jugoslavija, posebno ona prva, bila nesreća za oba naroda“.
I dok su se Pavelić i Stojadinović međusobno častili komplimentima, ispijali „hrvatsku i srpsku šljivovicu“, porodično se posećivali i jedan drugog nazivali „najvećim sinom“ hrvatskog, odnosno srpskog naroda, njihovu emigrantsku sabraću sve je više kopkalo pitanje: šta, zapravo, stoji iza ovog političkog domunđavanja i „izliva nežnosti“ među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima? Danas shvatamo da je to u stvari bila američka obaveštajna služba, koja je Milanu Stojadinoviću i ekspresno rešila oslobađanje brata (Dragomir stiže u Argentinu već 1955. iako mu je Karlos tvrdio da to neće biti moguće dok im ne da neki trag do Pavelića).
Stojadinović ne samo da nije dao trag, već se sada očigledno rugao Udbi pozivajući Pavelića u njegovu kuću u Buenos Ajresu da potpišu „smrt Titove Jugoslavije“. Posle večere povukli su se u jednu sobu gde su sat i po razgovarali u četiri oka. Niko tačno ne zna o čemu se pričalo i da li su uopšte stavljeni potpisi na dva primerka teksta sporazuma koji je Stojadinović držao u džepu sakoa, tek delovi sporazuma objavljeni su u emigranstkim novinama.
„Vođstvo Srpske radikalne stranke, koja je najjača srpska stranka, priznaje pravo Hrvatima na sopstvenu državu“. Kada se povela reč o najvažnijem pitanju – budućim granicama, Stojadinović je objasnio da će „definitivne granice odrediti srpska Narodna skupština, odnosno hrvatski Sabor“.
– Gospodine predsedniče – primetio je Baloković – kao što vam je poznato, ne postoji ni Hrvatski sabor ni srpska Narodna skupština. Titove republičke parlamente ne priznajemo ni mi, a ni vi. Ako bi došlo do raspada Titovog režima, moralo bi odmah da se uredi privremeno razgraničenje kako bi se izbegli tragični nesporazumi iz 1941. godine!
Stojadinović je odgovorio: „Pavelić i ja smo mislili o tome. U Hrvatskoj bi se ta granica ‘pokrivala’ s granicama sadašnje Republike Hrvatske. Bosnu ćemo podeliti po pola, i to tako da granica ide rekama Bosnom i Neretvom. Zatim: nama Sarajevo, a vama Banjaluka. Doduše, zapadna Bosna je u većini srpska, ali mi ćemo učiniti taj ustupak u interesu mira. Zato ćemo od Hrvata tražiti protivuslugu – da nam vrate Dubrovnik!“
Baloković je zaprepašteno zaustio: „Ali, gospodine predsedniče, pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski.“
– Naši kažu da je srpski – nastavio je mirno Stojadinović.
(…) Tek 1960. godine, nekoliko meseci posle Pavelićeve smrti u Madridu, Stojadinovića je u Buenos Ajresu posetio stari poznanik Branko Pešelj, predratni sekretar vođe HSS-a Vlatka Mačeka. Pešelja je, naravno, interesovalo da li je uopšte bio potpisan „sporazum Pavelić – Stojadinović“ o mirnom razlazu Srba i Hrvata i osnivanju njihovih samostalnih država.
– Istina je – odgovorio je Stojadinović. – Ja sam s Pavelićem bio u najboljim političkim i prijateljskim odnosima. Naše su se porodice međusobno posećivale. Na Pavelića sam gledao kao na najsposobnijeg hrvatskog političara i zato sam smatrao umesnim da se sa njim sporazumem.
– Na kakvoj osnovi je bio načinjen vaš sporazum – interesovalo je Pešelja.
– Na vrlo jednostavnoj. Miran razlaz Srba i Hrvata. Svi hrvatski krajevi da se pripoje Hrvatskoj, a svi srpski Srbiji. Kad već ne možemo da budemo članovi jedne državne zajednice, zašto da ne budemo dobre komšije – rekao je dr Milan Stojadinović.
– Znači – bio je uporan Pešelj – vi BiH smatrate srpskom zemljom?
– Slušajte, Pešelju, ja sam učenik Nikole Pašića i boriću se za ujedinjenje svih srpskih zemalja i krajeva… Valjda ne mislite da sam ja manje dobar Srbin od Pašića.
(…) Zato se te slavljeničke 1928. godine nije desilo ništa veliko, a mlaka energija ovog neuspelog jubileja vremenom će se još više pojačavati – sve do totalne državne, društvene i vojne paralize uoči i za vreme sramnog „aprilskog rata“, te konačnog raspada i sloma takve države i njenog daljnjeg preoblikovanja i doslednog uništavanja svega srpskog pod Titovom diktaturom.
I tada je doktor Rajs, jedini Evropljanin koji nas je zaista i do smrti poštovao i voleo, čovek čije je srce sahranjeno na slavnom Kajmakčalanu – rešio da obelodani tragediju u kojoj smo se našli. Iste te 1928 godine, pod njegovim perom je ispisana najteža i najtačnija optužba srpsko-jugoslovenskih političara i Rajsu odvratne ovdašnje inteligencije (koju je, uz političare, on najviše krivio za sve što nam se dogodilo i što će nam se se tek događati). U proglasu „Čujte, Srbi!“, ovaj apologeta srpske stvari i naš verni saborac i prijatelj potpisao je užasavajuće reči istine o prebogatom i lukavom Nikoli Pašiću i svim njegovim ministrima, tajkunima i ratnim profiterima, o neljudskosti nove vlasti i njenoj bezdušnoj nebrizi za sudbinu našeg naroda, za sve srpsko, pravoslavno i junačko u našem biću. On tu neumoljivo secira ponašanje i osobine srpskih ratnih pobednika, te male grupe profitera i šićardžija kojima kao da ništa nije bilo sveto, koji su prokockali onaj ogromni moralni kapital svojih nekadašnjih ratnih drugova. Nabraja i analizira sve najgore osobine srpskog naroda, sve ono što ga je tako razočaralo tokom prvih poratnih godina i oteralo ga u dobrovoljnu izolaciju i usamljenost.
Izvor Press, 04. 12. 2011.
>>>
Тајне службе оснивачи НПД
Безбедносне службе Немачке и обавештајне службе страних сила помињу се као иницијатори и помагачи екстремне деснице – од првих суочавања послератне Немачке са феноменом неонацизма, до данас.
Давне 1953. године изишло је на видело да је тадашња спрега Организације немачке омладине и њене Техничке службе, обе регистроване као удружења грађана, у суштини била паравојна организација наследника национал социјалистичких идеја. Основао их је осуђивани нациста, лекар и публициста Паул Лит. С обзиром да је као циљ организације зацртано стварање герилских одреда који би се супротставили Совјетима у случају окупације Немачке, Лит је добио подршку тадашње владе у Бону, наводно на препоруку Пентагона. Занимљиво је да ни Пентагону ни Бону није сметало што су као омладински инструктори били ангажовани бивши официри – есесовци.
Дневник „Франкфуртер алгемајне” забележио је поводом судског поступка забране нацистичког удружења грађана Европски ослободилачки покрет, вођеног у јулу 1972. године, да је та организација, тада централна платформа радикалних неонацистичких суборганизација, годинама била под надзором и заштитом немачких Уставобранитеља.
Документација (до које је обавештајна служба БНД стицајем околности дошла у иностранству, а ових дана ставила на располагање јавном тужилаштву) показује да су озлоглашене „борбене ћелије” сличне одбрамбеним одредима некадашњег НСДАП-а, за редом основане у седамдесетим и осамдесетим годинама – уз подршку Уставобранитаља. То се пре свега односи на Емденску борбену дружину националних социјалиста, на Националистички фронт и на групу Отови наследници.
Најзад, и парламентарна странка НПД, око чије забране се ових дана ломе копља, основана је уз подршку безбедносних органа и британске обавештајне службе МИ6. На изричит захтев тадашње британске владе, Немци су омогућили оснивање НПД: Вајтхол је, наводно по савету обавештајне службе МИ6, тражио од Бона да подстакне оснивање неонацистичке странке, не би ли се скривени нацисти држали под контролом.
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Tajne-sluzbe-osnivaci-NPD.sr.html
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
6 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
>
>>>
СРПСКА НАПРЕДНА СТРАНКА
Београд, децембар 2011
Ми, српски напредњаци, окупљени овде у цркви, дајемо следећа обећања, која ћемо испунити када дођемо на власт, када Нато разбије барикаде на северу Космета:
Са вером у Бога, смрт фашизму – слобода народу!
4С
МИ6
>
>>> >>
ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА
Београд, децембар 2011
Срби,
повуците се са барикада.
Објављујемо да прекидамо преговоре са ЕУ везано за интеграцију Србије у ЕУ. Чим сиђемо са власти.
Али, повуците се са барикада сада.
Јесте, погрешили смо када смо мислили да ЕУ нема алтернативу. Али нисмо једини кривци. Зар је само једна странка могла да уништи војску, економију и правосуђе у Србији? Да ли смо ми једини лопови у држави? Да ли су представници наше странке, и странака у коалицији, изабрани од стране народа на демократским изборима? Ви, који сте пре избора гласали за СПС, шта сте очекивали, да ће СПС остати ван власти, да ће ратовати за Космет?
Јесте, било је противника и тада. Они су тада рекли шта неће, неће ЕУ, али ево, прошао је цео мандат ове владе, још увек нису рекли шта хоће, нису понудили алтернативу, нема програма, пројеката, уговора и реализованих договора. Зар вас наша вера у ЕУ не подсећа на њихову веру у Русију или Кину? Зар нам то свима, заједно са вама, грађанима, Србима, није заједничко, зар не сањамо сви да се утопимо у неку већу заједницу, па да други организује државу, само да ми мање радимо и идемо на летовање као некада? Европска унија или ЕвроАзија, свеједно, само да је СФРЈ. Тада нико није тражио да враћамо дугове за узете кредите. Покушали смо на све начине да повратимо тај рај. Зато смо толико били за улазак у ЕУ. Али ето, тамо сада траже да се враћају дугови. Ништа без наше Југе.
Срби, и да постоји чудо, и да људи могу васкрснути, да се пред вас сада појаве војводе Мишић, Путник и Степановић, са све Милошем Обилићем и Стеваном Синђелићем, и да вас позову у Бој на Косово, признајте, нико од вас не би дошао? Признајте да сте кукавице попут нас жутих, како нас зовете. Нико не би дошао, осим оних које зовемо хулигани? Па и да смо сви јунаци, попут хулигана, побили би нас к’о зечеве ови из Нато алијансе. Срби, ми немамо војску. Срби, ви нећете у војнике.
Зато, Срби са Космета, повуците се са барикада. Ми одлазимо у опозицију, али ви остајете на Космету. Сами.
И немојте да се делимо на Србе јужно и северно од Ибра, на Србе са Космета и Србе из Шумадије, Војводине, Херцеговине… Схватите, све српске земље су под окупацијом. Ово сада можемо да вам кажемо, пошто смо изгубили све шансе да добијемо наредне изборе. Схватите да је и Београд енклава. Истина је да неко као председник државе, или највеће опозиционе странке, лакше подноси окупацију и светску економску кризу од вас који живите у енклавама на Космету, али то ништа не мења. Нико од нас којима је лакше не може да вам помогне нити имамо било какве идеје како да се ослободимо окупатора. Пошто су окупирали цео свет, нама дозвољавају да напустимо београдску енклаву и путујемо по свету. Добијамо од њих мали џепарац и путне трошкове. Борићемо се да и ви добијете то право. Мислимо на право путовања, за новац се сами снађите, поред окупације ми смо и у економској кризи а џепарац дају само за београдски пашалук. Видите да су и официри отишли у пензију због 100 евра веће месечне пензије. Будите сналажљиви попут њих.
Зато, повуците се са барикада.
Са вером у Бога, смрт фашизму – слобода народу!
4С
МИ6
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Činjenice – Šta se to nas tiče? i Pismo srpskom narodu.
Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi?
Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!
Српска демократија и Империја(лизам)
29 коментара | 2018.година, Priče | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
KOSMET VIA KOSMOS 