Železara u Smederevu – šta uraditi?

Državni sekretar Ministarstva finansija Dušan Nikezić izjavio je večeras da održavanje proizvodnje u smederevskoj železari godišnje košta oko 100 miliona evra i da će Vlada Srbije nastojati da što pre pronađe partnera za kupovinu Ju es stila.

Nikezić je kazao da Vlada Srbije nastojati da u roku od šest meseci pronađe partnera koji će dugoročno uspeti da vodi smederevsku železaru. „Ideja je da država premosti krizni period i da se u narednom periodu nađe partner koji će dugoročno uspeti da uspešno vodi zelezaru u Smederevu“, rekao je Nikezić gostujući na Radio-televiziji Srbije.

Na mesečnom nivou gubici koje bi srpska privreda trpela da nema železare Smederevo duplo su veći od gubitaka koje železara sada ostvaruje, dodao je on. Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić je na RTS-u rekao da su obavljeni razgovori sa potencijalnim strateškim partnerima za kupovinu železare u Smederevu. Ćirić i Nikezić nisu želeli da kažu o kojim je kompanijama reč, ali su naveli da su u pitanju kompanije iz zapadne Evrope i Azije.

Izvor:

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/proizvodnja_ju_es_stila_vladu_kosta_100_miliona_evra_godisnje.83.html?news_id=43394

———————————————————————————————————————————

Akter

Tihomir Trišić

(…) Ovih dana celokupna javnost je zaokupljena sudbinom smederevske železare danas u vlasništvu “Ju es stila”. Malo ko znao šta je istina i prava pozadina neobičnog aranžmana sa američkim gigantom kome smo prodali “Sartid” za 20 miliona dolara, da ne kažem poklonili. Reč je o jednoj od najgorih transakcija Vlade Zorana Đinđića ne zato što je kupac bio loš ili što je cena bila mala, a nečija provizija velika, već zato što je ta transakcija imala dalekosežnije posledice. Ta prodaja je bila nužda, nju je pratila činjenica da je tadašnji državni sekretar SAD-a Kolin Pauel, pre toga načelnik Generalštaba USA armije, bio čovek “Ju es stila”, praktično na njihovom platnom spisku, a Srbija nije mogla napred bez podrške SAD-a. A njena podrška nije se mogla dobiti ukoliko je Kolin Pauel ljut.

Otuda je danas Dragan Marković Palma faktor koji može ono što ne može nijedan drugi gradonačelnik. Može da Jagodina ne plaća struju i energente, može da Jagodinci imaju neobične prihode sa Dunava, da imaju neobične donacije od farmaceutskih kompanija, da imaju neobične poslove u Kolubari, da imaju neobične zakupe “Lukoilovih” benzinskih stanica. Svašta nešto neobično, ali u nekom drugom slučaju bi bilo nešto sasvim obično sa aspekta MUP-a i pravosuđa. Palma je iznad zakona, kao što je i Kolin Pauel iznad srpskog zakona. Mnogi su iznad, ali su samo puki građani ispod tog zakona.

Izvor:

http://akter.co.rs/politikaprint/4358-jaki-imitatori-i-slabe-gazde.html

—————————————————————————————————————————

Бранко Драгаш

Шта урадити са уништеном железаром, коју је сад већ бивше руководство намерно задужило па побегло из Србије

(…) Покушаћу на наједноставнији начин, за оне који се не разумеју у билансе и економију, да направим скраћену верзију анализе биланса. Биланси које сам анализирао су званични извештаји из 2009. и 2010, јер си биланси за 2011 предају до 28.02.2012.

Према тим извештајима, железара је на крају 31.12.2010. имала укупне обавезе, изражаваћу све у еврима због лакшег праћења, преко 673 милиона евра, од чега су дугорочне обавезе биле 452 милиона евра, а краткорочне 221 милион евра. У краткорочним обавезама, лепо пише у билансима – краткорочне финансијске обавезе – износе 188 милиона евра. То је, понављам било у 2010.

Премијер је рекао да железара нема обавеза. Тачније, рекао је да нема финансијских обавеза. Међутим, и у Извештају о токовима готовине за 2010 у ставци – дугорочни и краткорочни кредити-прилив у 2010 – постоји износ од 151,17 милиона евра.

Ко даје 271 милион кредита железари у новцу и роби када је њен капитал свега 115 милиона евра и када већ постоји задуженост 402 милиона евра? Које су гаранције за враћање тог кредита? Све су ово питања на која се може одговорити ако се пацијент детаљно прегледа, ако један стручан тим уђе у железару и направи ревизију пословања од дана преузимања железаре. Анализа цифара у железари ће потврдити шта се заиста догодило.

Даље, на страни активе Компаније, на позицији обртна имовина у 2010. исказан је износ од 333 милиона евра, залихе су – 150 милиона евра, а потраживања 183 милиона евра. Детаљном анализом  у самој компанији треба видети – да ли стварно постоје толике залихе или је то, као што сам имао прилике у пракси да се уверим, само фикција? Такође, потребно је, истовремено, утврдити – колико је стварно реална могућност наплате потраживања?

Шта ако се тих 183 милиона евра не може наплатити, јер је дато повезаним фирмама по свету које су, рецимо, фантомске и које служе за прање новца? То су само нека стручна питања на које чекамо одговоре. Неко мора грађанима Србије да одговори.

Док чекамо одговоре банкротираног режима Бориса Тадића, износим следећи

Предлог мера

1.    Одбити – понуду преузимање железаре за 1 евро, док се не направи  тачан пресек стања компаније  31.12.2011,

2.    Детаљна анализа- пословања команије 2003–2011,

3.    Стручни тим –  организује се независан стручни тим из земље и расејања који ће направити у року од 30 дана извештај о пословању компаније 2003–2011,

4.    Процена капитала – стручни тим ће направити нову процену капитала са пресеком стања 31.12.2011,

5.    Кривичне пријаве – подизање кривичних пријава против свих учесника у продаји железаре, као и кривичних пријава против садашњих власника због намерног вођења железаре у банкрот и извлачења капитала из субјекта приватизације,

6.    Сарадња са САД – сарадња са истражним органима САД око утврђивања обима кривичних дела свих учесника у приватизацији железаре,

7.   Радни стечај – уводи се радни стечај  у компанију одмах,

8.    Управљање – Стручни тим преузимање управљање компанијом

9.    Реструктуирање – стручни тим израђује План реструктуирирања у фебруару 2012,

10.    Нова приватизација – тендер за нову приватизацију март 2012.

Izvor:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/branko-dragas/branko-dragas-us-steel.php

————————————————————————————————————————————–

27. септембар 2011.

Како преноси Актер:

Vlahović i Đunić se povlače iz javnog života

(…) Vreme kada je Vlahović došao na mesto ministra za privatizaciju predstavlja zlatno doba za “Dilojt”, ali i za još jednu zajedničku konsultantsku kuću Vlahovića i Đunića − Ekonomski institut. Tako je “Dilojt i Tuš” bio konsultant u svim većim privatizacijama tog doba: “Imleka”, “Hemofarma”, “Sartida”… Samo na proceni vrednosti NIS-a 2009. godine “Dilojt” je zaradio 56 miliona dinara.

Ekonomski institut je do isteka Vlahovićevog mandata 2004. godine za konsultantske usluge zaradio 26,5 miliona dinara.

Kako navode poslovni partneri bliski Vlahoviću i Đuniću,  jedan od razloga njihovog odlaska leži i u tome što u poslednje vreme gube uticaj i sve su manje uključeni u poslove sa državom. I pored moći koje su imali u svojim rukama, njih je istisnuo drugi lobi koji radi isti posao, a koji se odlično kotira kod vladajućih stranaka. Radi se o konsultantskoj kući “Ces Mekon” u kojoj je radio i aktuelni premijer Mirko Cvetković. Ta kuća je takođe radila važne privatizacije u Srbiji: “Knjaza Miloša”, “Frikoma”, “Mlekare Šabac”, “Beograd filma”… Koliko se ta konsultantska kuća dobro kotira kod sadašnje vlasti najbolje govori primer da je premijer Cvetković zaposlio Dušana Nikezića, sina vlasnika “Ces Mekona” Zvonka Nikezića, prvo kao savetnika, a kasnije i kao državnog sekretara u Ministarstvu finansija. Dušan Nikezić  je bio član vladine komisije za prodaju “Telekoma”.

Pored toga što gube uticaj na poslovnom planu, dvojica bivših partnera izgubili su i političku podršku. Iz izvora bliskih Demokratskoj stranci saznajemo da Aleksandar Vlahović, iako član te partije, nije više u milosti predsednika Tadića, što je samo ubrzalo njegovu odluku o povlačenju.

http://www.akter.co.rs/ekonomijaprint/4039.html

————————————————————————————————————————–

25. 01. 2012.

Formirana Radna grupa za Železaru

Vlada Srbije formirala je danas radnu grupu čiji je cilj da pronađe najbolje rešenje za smederevsku železaru i Srbiju, jer bi moguće povlačenje američke “Ju Es Stila’ sa ovog tržišta moglo da dovede do velikih problema u samoj kompaniji, pa i do prestanka rada, što bi loše uticalo i na celu domaću privredu.

Na čelu grupe će biti državni sekretar u Ministarstvu finansija Dušan Nikezić, a na nivou državnih sekretara ući će i predstavnici Ministarstva ekonomije, Ministarstva poljoprivrede i trgovine, vezano za trgovinu, Ministarstvo infrastrukture vezano za železnicu, Ministarstva rada i socijalne politike i Republički javni pravobranilac.

Ag.

——————————————————————————————————————————

objavljeno: 29/02/2008

Afera „Sartid” konačno pred sudom

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu počeo da saslušava osumnjičene u vezi s prodajom smederevske železare američkoj kompaniji „Ju-Es stil”

Afera „Sartid” uskoro bi mogla da dobije sudski epilog. Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, naime, počeo je da saslušava osumnjičene u vezi s prodajom ovog preduzeća američkoj kompaniji „Ju-Es stil”. Zahtev za sprovođenje istrage podnet je protiv sedmoro osumnjičenih, a pošto ih sve sasluša, sudija će doneti odluku o pokretanju istrage. Prema nezvaničnim informacijama, grupi osumnjičenih na teret se stavlja zloupotreba službenog položaja, a ostalima kršenje zakona od strane sudije. U Okružnom sudu nam je rečeno da se imena osumnjičenih u ovoj fazi postupka ne saopštavaju.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu, prema nezvaničnim informacijama, došlo je do podataka da su u nezakonitom stečajnom postupku i privatizaciji smederevskog giganta, učestvovali Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, i Nemanja Kolesar, nekadašnji šef kabineta Zorana Đinđića. Pored njih, na spisku okrivljenih našla su se i imena Gorana Kljajevića, bivšeg predsednika Trgovinskog suda, Dušana Marčićevića, bivšeg sudije ovog suda, Živomira Novakovića, bivšeg direktora „Sartida”… Vlahović, Kolesar, Novaković, Kljajević, Marčićević, Branislav Ignjatović, stečajni upravnik „Sartida” i Dragan Šagovnović, direktor Centra za konsalting Ekonomskog instituta u Beogradu, terete se da su se, od februara 2002. do septembra 2003. godine, u Beogradu i Smederevu, sastajali u zgradi vlade, Agenciji za sanaciju, bankama i dogovarali kako će „Ju-Es stilu” prodati „Sartid”. Dogovoreno je, da se smederevsko preduzeće proda američkoj korporaciji neposrednom pogodbom i bez uključivanja drugih potencijalnih kupaca.

M. Derikonjić

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Afera-Sartid-konachno-pred-sudom.lt.html

Изнад две ватре

(…) Zaista, rasprava dva Srbina se često pretvori u razmjenu promašenih poenti, jednostranih izjava teških za usklađivanje i shvatanje u okvirima vođene rasprave, nepotrebno traženje dlake u jajetu, nebulozne i bespredmetne tvrdnje, lutanje u mistifikacije, pogrešna istorijska tumačenja, brkanje baba i žaba, etiketiranje, žigosanje i diskvalifikaciju sagovornika ili predmeta u raspravi, neutemeljenih optužbi i, na kraju, direktnog blaćenja i izrugivanja. 

(…) Moramo početi prosijavati, provjeravati i kanalisati to šarenilo ideja i uticaja bačenih put nas da nas zbune, podijele i natjeraju da izgubimo sebe.
Samo razboriti i donoseći razumne odluke, zasnovane na zajedničkom osjećaju sopstva i vođene zajedničkom sebičnošću, instinktivnom i logičnom, Srbi mogu da se reorijentišu ka svojoj organskoj osobenosti i unutrašnjem svjetioniku. Moramo sebe provesti kroz terapiju, rehabilitaciju, jednu katarzu bez koje, bojim se, oživljavanje srpskog narodnog duha neophodnog za sam opstanak graniči sa nemogućom misijom.

ЦЕО ТЕКСТ:

Sivi Soko

—————————————————————————————————————-

(…) Sukobi između Srpske pravoslavne crkve i civilne vlasti u Novom Sadu, otvoreni prošle godine a potom sporadično podgrejavani i zaoštravani, 23. januara su prerasli u diplomatski skandal.

Besmisleno je sada tražiti ko je prvi počeo i čiji se začini jače osete u toj paprenoj čorbi, jer je sigurno da su sve strane koristile (nedozvoljenu) tucanu papriku. Besmisleno je ocenjivati i ko je pobednik. U kuvanju ove smutljavine gubitnici smo svi. Ostali smo zarobljeni u društvu koje ne zna da komunicira, nego samo da ujeda. Dogovor oko načina i vremena pomena trebalo je da bude tehničko pitanje da smo se složili oko osnovnih civilizacijskih vrednosti – da je zločin zločin, a da žrtve zaslužuju dostojanstvo.

Ovako, tek sad tražimo da se utvrdi tačan broj žrtava, svako krijući od drugog prebrojava svoje spiskove. I stojimo gde smo bili, tupo zureći u maglovitu prošlost i neveselu budućnost. Ama, baš ništa nismo naučili.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ujedi_i_zalost.46.html?news_id=232640

—————————————————————————————————————

НАТАША Б. ОДАЛОВИЋ

(…)  Nikolaidis možda jeste pisac. Možda je, Nikolaidis kao i Ćosić „dobio“ i Nobelovu, osim Evropske i ne znam koliko nagrada za književnost. Nije sporno. I kao pisac, Nikolaidis i Ćosić imaju prava na svoje političke stavove, čak i kada bi oni završavali u verbalnom ekstremizmu, terorizmu i fašizmu u svom delu. Pa još kad bi ta dela imala umetničku vrednost, milina! Nikolaidis, da se razumemo, i kao političar može da priča šta hoće, ali u tom drugom slučaju, ako tom pričom ohrabruje upotrebu eksploziva i snajpera na ma kog predsednika zvao se on Boris Tadić ili Milo Đukanović – Nikolaidis je izrekao međunarodni politički stav.

Ako ga je izrekao, ponavljam rečima koje su mediji preneli, taj stav je izliv najprimitivnijeg i najopskurnijeg petparačkog dnevnopolitičkog fašistoidnog divljanja čoveka očito nedoraslog za funkciju koju obavlja.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/mocni_seoski_siledzija.891.html?news_id=232292

—————————————————————————————————————-

ЖАРКО ОГЊАНОВИЋ

(…)  И, наравно, изјавио је оно јесте понос Друге Србије: „Ми Срби смо народ који је обожавао Милошевића и убио Ђинђића. Није лако ТО волети, није лако ТОМЕ припадати и са тим се поистовећивати, није лако бити српски патриота.“

„ПРЕЗРЕЊЕ НАРОДА ЈЕ НАЈВИША ФОРМА РОДОЉУБЉА“ (све је ово Uгричић изјавио у „Пешчанику“, као директор Народне библиотеке Србије).

(…) И не радујте се, ипаК, ни смени Сретена: Тадић и његови довешће неког новог, још горег, Сретена.

Сретени су то, и сретенизују Србију, желећи да од свих нас начине сретене! Морамо сменити тадићевце ако хоћемо да не будемо ни идиоти (у старој Грчкој, идиот је био човек који се не занима за послове заједнице), ни сретени. Ако будете одлучивали својом главом, и ако будете гласали својим, а не туђим, мишљењем, Тадић и жутокраки ће отићи у мрак, одакле су и дошли.

Нека се не боје: ни длака им с главе фалити неће, а у слободној Србији, и у њеним слободним медијима (не медијима какви су ови које данас држе шапери&ђиласи) ће моћи да кажу шта мисле, под једним условом: да имају саговорника, спремног да одговори на њихове, што би бивша браћа Хрвати рекли, „бедастоће“.

У слободној Србији, Србији разговора и договора, Србији која брине о свима који у њој живе, Србији самопоштовања и достојанства, они ће бити само успомена на ружне снове с почетка 21. века.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/zarko-ognjanovic/zasto-ste-smenili-ugricica.php

————————————————————————————————————

САФЕТА БИШЕВАЦ

(…) Zato sam pročitala Nikolaidisov tekst. Po cenu da me lično ministar Dačić optuži za podršku terorizmu, osumnjiči za članstvo u „beloj“ Al Kaidi (ne može da tvrdi da sam vehabija jer član tog pokreta ne mogu da postanem, čak i kada bih želela, a ne želim) i slično, zaista nisam u tom delu videla one „strahote“ koje se pominju. Nikolaidisov stil se mnogima ne dopada, drugima se ne dopadaju njegovi politički stavovi, trećim, malobrojnim, sviđa se i jedno i drugo, ali zar histeričnom reakcijom javnosti Srbija nije njemu učinila odličnu uslugu? Samim tim, sebi štetu? Dakle, Nikolaidis je u svom tekstu kritikovao i licemerni zapad, koji je nastao na genocidima i zločinima, ali i hegemonističku politiku Beograda prema BiH i Crnoj Gori. Onih nekoliko rečenica o „Boletu“, potpuno su zasenile te delove, a meni se čini da je u njima problem. Nikolaidis misli da Beograd ima osmišljen projekat kojim podriva BiH i Crnu Goru u želji da ih podjarmi, to jest stavi pod svoju kontrolu. Sa tim se možemo slagati ili ne, ali Nikolaidis ima pravo da napiše šta misli. I nije on jedini koji ima zamerke na politiku Beograda prema susedima. Ja takođe imam brojne zamerke na politiku Beograda, pre svega prema Srbiji. A i o spoljnoj bih imala šta da kažem.

Žučna rasprava o „slučaju Nikolaidis“ preti da zaseni priču o pronađenom oružju u Boriku, ali valjda ćemo u dogledno vreme saznati o čemu se tu radi. Svaku pretnju naravno treba ispitati, bezbednost državnih funkcionera mora da bude na visokom nivou jer ipak živimo u zemlji u kojoj je, ne tako davno, ubijen premijer. Ne treba, međutim, zaboraviti da Đinđića nije ubio usamljeni terorista, nisu ga ubili „Šiptari“, vehabije, Al Kaida (svi oni su pominjani kao potencijalni atentatori ovih dana) već pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije. Ubili su ga faktički nameštenici države Srbije i to visoki jer su Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović imali visoke policijske činove.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srecna_nova_1992.888.html?news_id=232652

——————————————————————————————————————

Veljko Lalić

Slučaj državnog službenika

Vlada Srbije smenila je upravnika Narodne biblioteke Sretena Ugričića zbog javne podrške savetniku crnogorske skupštine Andreju Nikolaidisu, koji je napisao da bi „aktiviranje eksploziva u ‘Boriku’ bio civilizacijski iskorak“. Crna Gora nikog nije smenila… I zato je ovo civilizacijski iskorak Srbije postignut eksplozivom crnogorskog pisca.

Srbija nije dozvolila da se neko šegači s potencijalnim ubistvom kompletnog državnog vrha, ali nije dozvolila ni da njen državni službenik vređa druge države, poput Ugričića koji se u pismu podrške Nikolaidisu ostrvio na Mila Đukanovića, Milorada Dodika i mađarskog premijera Viktora Orbana.

To nije posao upravnika Narodne biblioteke. I zato je on smenjen. E sad, da li se crnogorska vlast slaže sa stavom svog savetnika da bi RS trebalo ukinuti, da je SrbijaIran, zbog čega nas sve ritualno i treba dići u vazduh, nek ostane njima da odgovore…

List koji uređujem, uostalom, time se uopšte nije bavio, kao ni piscima iz Srbije koji su podržali Nikolaidisa. Nas nije zanimao naš bivši kolumnista Vladimir Arsenijević, već državni službenik S. U. Zato su vrlo interesantni napadi na Press s Canetovih portala zabrinutih za srpsku kulturu, kao i nekih novinara kojima nije jasan naslov – „Upravnik narodne biblioteke podržao atentat na Tadića“.

Ne znam koji deo im nije jasan. Jer ako je naslov „Nikolaidis podržava atentat na Tadića“ ispravan, u čemu je problem s Ugričićem u naslovu koji javno podržava Nikolaidisa. Ali, na svetu najviše mrzim da dokazujem profesionalnim patriotama iz džipova da sam patriota ili profesionalnim liberalima da sam „open majnded“. Jer da je eksploziv podmetnuo Đorđe Vukadinović, onda se ne bi javili Ugričić & Co, nego bi ga upravo oni najstrašnije ispljuvali…

Ali, ne zanima mene ni novine koje uređujem to puškaranje dve Srbije. Mene u ovom slučaju brine što je nacionalnu biblioteku Srbije deset godina vodio čovek koji veruje opskurnim sajtovima s erotskim sadržajem, dok „Politiku“ i Press naziva tabloidima. To je ozbiljan problem za čoveka koji je morao da vodi računa o katalogizaciji kompletne srpske umetnosti.

I zato i mislim da je Ivica Dačić pogrešio u samo jednoj stvari, rekavši kako bi u Americi Ugričić bio u zatvoru zbog svoje izjave. U Americi Ugričić ne bi bio moguć! I to je danas, posle svega, najveće pitanje za državu – kako se čovek koji podržava Nikolaidisa uopšte našao na mestu da čuva nacionalno blago Srbije? Kako čovek koji tako razmišlja uopšte može da čuva srpski jezik, srpske pisce…

U Americi je Kongresnu biblioteku vodio Danijel Borstin, pisac koji je napisao najameričkije knjige o Amerikancima. Šta bi o nama napisao Ugričić? Šta bi o nama napisao čovek koji nam je Njegoša u nacionalnoj biblioteci zaveo pod „crnogorska književnost“?

Pa, napisao bi verovatno isto što i Andrej Nikolaidis. I zato ostrašćenim levima i ostrašćenim desnima više nikad ne treba dati da vode neku nacionalnu instituciju. Kako ne bi eksplodirala, kao Srbija u „Boriku“.

Veljko Lalić, glavni i odgovorni urednik Press-a

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/199751/Slu%C4%8Daj+dr%C5%BEavnog+slu%C5%BEbenika.html

—————————————————————————————————————–

Govoriću vam o čitanju

Sreten Ugričić

Obraćanje na debati u Kulturnom centru Beograda: Šta je ostalo od slobode?

Optužen sam da podržavam terorizam i smenjen sam sa mesta upravnika Narodne bibioteke Srbije, jer sam podržao pravo da čitamo slobodno od svakog unapred nametnutog tumačenja, od svake pretnje, od svake unapred nametnute istine. Podržao sam pravo svakog od vas da mislite svojom glavom.

U tome se sastoji moj terorizam. Jer to je zaista smrtna opasnost po poredak koji je za ovih desetak godina promenio dlaku, ali karakter ne. Obavljena je konverzija iz antifašizma u antikomunizam. Ali sa antikomunizmom nestalo je antifašizma. Iz samoupravnog socijalizma stigli smo u samoupravni nacionalizam. Sami smo ga izabrali, niko nam ga nije nametnuo. Iz samoupravne deakumulacije kapitala stigli smo u divlju akumulaciju kapitala, u rijaliti-šou etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Iz jednopartijske diktature stigli smo u višepartijsku diktaturu. Iz ateizma stigli smo u pobožnost, tačnije iz prividnog ateizma stigli smo u prividnu pobožnost.

Poredak je bio pred jednostavnom alternativom. Alternativa je u ovom slučaju bila: đak generacije u klasi profesora Slobodana Miloševića, ili urednik sabranih dela Zorana Đinđića. Alternativa je bila: član idejne komisije Saveza komunista i nacionalista, ili član Upravnog odbora Evropske biblioteke. Alternativa je bila „Odjeci i reagovanja“ ili Valter Benjamin. Alternativa je bila pendrek ili Biblioteka.

Poredak je bez imalo dvoumljenja, u ekspresnom roku od 24 sata izabrao. A šta birate vi?

Upozorenje policiji od teroriste iz biblioteke: u Sali KCB podmetnuta je borba (ne bomba, nego borba). Ta bomba – pardon, borba – smo svi mi ovde prisutni. U toj borbi mi ćemo pobediti. Jer, znate: onaj ko nasrće pendrekom na pisce, unapred je poražen i biće omrznut, a onaj ko čita – pobeđuje!

http://pescanik.net/2012/01/govoricu-vam-o-citanju/

——————————————————————————————–

ВЕСНА ПЕШИЋ

(…) Sav taj pozadinski mulj mora da plati Sreten Ugričić. Mora da plati ceh izmišljenog atentata na srpsko rukovodstvo i pokrije infantilne fantazije službe bezbednosti, na čije se budalaštine oslanja Tadić u izbornoj kampanji. Apsurd je nad apsurdima da se nepostojeći, izmišljeni atentat brani teroristima kojih u onoj sportskoj sali u Banja Luci nije bilo, nego su identifikovani kao potpisnici jedne peticije za slobodu mišljenja. Pošto peticije po pravilu potpisuju nekakvi slobodni umetnici, onda su se iskalili na Sretenu Ugričiću, da on plati za njihove zloupotrebe državne službe u najniže politikantske svrhe. Pri tom se koristi vlada, takođe nepostojeća i zloupotrebljena institucija, koja se “sastaje” na fantomskim telefonskim sednicama, a da ni narod ni političari ne pitaju kako je to moguće i ko vodi takvu vladu, bez živih ljudi, nego rade samo žice. Ova afera prikriva glavnog okupatora. Jer se ni ovog puta nije postavilo pitanje ko u stvari odlučuje i kako se u Srbiji donose odluke, da li su one legalne, ako ih ne vrši vlada, nego predsednik republike. U onoj sinoćnoj emisiji rekoše da se ne pravimo ludi da je Dačić doneo odluku o Ugričiću, jer svi znamo da je odluku o izbacivanju iz službe doneo Tadić. To kažu, ali se ne pitaju u čemu je onda krivica Ugričića, ako u Srbiji postoji jedna sve okrutnija lična vlast, koja gazi ustav i progoni ljude krijući se iza vlade i iza svih institucija – predsednik republike, imenom i prezimenom. I kako to da se u takvim poslovima kao što je uzurpacija vlasti, on s Miloševićevim kadrovima najbolje razume.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2012/01/slucaj-sretena-ugricica/

————————————————————————————————-

ЧЕДОМИР АНТИЋ

Nema mnogo smisla pisati o aferi osobe A. N. (odskora poznatije kao Ruždi). Mediji naše Otadžbine već su stvorili otužni utisak.

Neukusna podrška navodnom atentatoru na državni vrh Srbije ispade prvorazredni međunarodni problem. Daleko veći nego kolektivno ushićenje osuđenim ratnim zločincima, do koga redovno dolazi podno Kninske tvrđave; nego relativizacija masakra u Dobrovoljačkoj ulici; progoni na Kosovu; rasistički članak na sajtu moćne slovenačke partije; oslobađenje Kepira u Budimpešti; obespravljivanje Srba i Crnoj Gori…

Od svega toga politički je vrednija – ne jedna pretnja srpskim državnicima, već samo vrlo uslovljeno i prilično relativizovano, recimo, solidarisanje sa osobom koja je navodno nameravala da pokuša atentat u banjalučkoj hali Borik.

Zašto?

Mislim da je odgovor na to složen. Pojednostavljeno rečeno – građane Srbije i Srbe građane drugih država moguće je bez bilo kakvog rizika vređati i ugrožavati. Međutim, na bilo koji način zapretiti bezbednosti beogradske oligarhije znači otvoreni rat. Zvanična Srbija reagovala je refleksno na način na koji moderna, demokratska i pravna država reaguje kada ugroze njenog građanina ili sunarodnika. Do ubistva Zorana Đinđića naši političari bili su samo građani koji su se domogli velike vlasti, neki su pokušavali da ostvare nekakav politički program, a skoro bez izuzetka su učestvovali u opštem grabežu.

Za vreme Miloševića režim je branio sebe (mada ne baš uspešno, pa su uglavnom bili zaštićeni Miloševići). Posle je svako gledao sebe. Nakon 2003. godine, međutim, napad ili pretnja upućeni jednom našem vlastodršcu, povlače jedinstvenu reakciju svih političara, a sa njima i čitave države.

I onda nastupa zlosrećni S.U. –  ličnosti koja ni kriva ni dužna već čitavu deceniju stoji na čelu (glavi) Narodne biblioteke Srbije. Potpisao je nekakvu peticiju podrške apologeti atentata, a iz vlade su mu poslali prekor, potom smenu, a bilo je reči i o zatvoru. E, ono što je mene razgalilo bila je reakcija građanina S.U. koji tada više nije bio „novi Danilo Kiš – progonjeni genije“.

„I ja sam Srbin!“, zavapio je uzalud upravnik davljenik (koji je Njegoša i Malovića prognao u crnogorsku književnost a uklonio predstave kapa šajkača i mozaik sa likom Svetog Save iz hola biblioteke), dok su ga mediji rastrzali i razvlačili. „Podmetnuto mi je! Slobodu govora podržavam (samo) u načelu!“ Ali uzalud. Izostala je podrška drugara iz tzv. nevladinog sektora. Nema prezrivih i zlih komenatara tipa: „A što da vam ne prete (ubijaju vas, obespravljuju, progone i vređaju)? Pa vi ste narod ubica iz Srebrenice, koga ništa nisu naučili u Jasenovcu. Vi ste silovtelji 50.000 bošnjačih žena. Ubice 300.000 nevinih civila. Bedni rušioci Jugoslavije (a ujedno i njeni hegemoni i protivpravni branioci), komunisti (ali ne kao drugarica mama i drug tata – nego zli, nemoderni i nižerasni) a ujedno i fašisti…“

Ne, nije bilo toga. Izuzetak predstavlja Čedomir Jovanović, koji valjda misli da se oprašta od „političke slobode“, pre ulaska u svenarodnu vladu sa DS, Arkanovim drugarima, Miloševićevim omladincima, a uz manjinsku pomoć stranke haškog pritvorenika, ražalovanog vojvode i oteranog profesora doktora Vojislava Šešelja. Jovanović govori nešto o perverznom mišljenju srpske javnosti. Srbija nikako da se suoči sa genocidom. I to ne kao Turska sa 1915. godinom, Austrija sa Šapcem 1914, Hrvatska sa Jasenovcem, Nemačka sa Sajmištem – već uspešnije. Toliko da od Srbije ostane dronjak dovoljno veliki da pokrije sramotu neminovnu za svaku vlast koju bi Jovanović oličavao.

Umesto da se suoče i crknu, Srbi gone jednog slobodoumnika (osobu A. N.). Istina, kada je pre četiri godine ruski novinar Konstantin Semin slično govorio o znatno ranije ubijenom Zoranu Đinđiću, Čedomir Jovanović je sa vernim pristalicama demonstrirao ispred ruske ambasade. Pošto je Semin reakcionar, Jovanovića nisu zanimale medijske i književne slobode i srpska krivica – koja je kolektivna, pa valjda vredi isto za onog koji je za vreme rata išao na Pale da sprečava američko bombardovanje kao i za ovog koji je nedavno slavio u Banjaluci.

Slučaj osobe A. N. ukazuje na paradoks: naši ekstremisti ne bi trebalo da prete stranim državnicima. Naprotiv, prikladna reakcija zvanične Srbije pokazuje da samo ugroženost beogradskih političara, potekla iz država regiona, može da zainteresuje našu vladu za legitimna prava srpskog naroda. Šta da radimo, takav nam je horoskop, dvadeset godina smo zviždali himni soptvene zemlje, pa možemo i sada složno da uzviknemo: „Ruždi, čoče Božji, samo piši!“

Napredni klub

————————————————————————————————————-

БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ

(…) Forum je nastao kao neformalna organizacija pisaca okupljenih oko nekoliko zajedničkih ideja, čija suština nije bila samo protivljenje Miloševićevom režimu, već i neprihvatanje koncepta i načina organizovanja svih do tada postojećih udruženja književnika. Kada smo se okupljali, postavili smo sebi nekoliko uslova – da naša organizacija nema predsednika i predsedništvo, da naši članovi ne mogu biti članovi Udruženja književnika Srbije i da sve odluke donosimo konsenzusom. Sa takvim statutom, i članstvom proširenim na dvadesetak ljudi, pokušali smo da se registrujemo 1999. godine, i bili odbijeni iz više formalno-pravnih razloga, od kojih je jedan od važnijih bio taj da smo organizacija bez predsednika, sedišta, pečata i faksa.

A smisao našeg organizovanja je bio upravo taj – da ne postoji hijerarhija, da smo okupljeni oko ideje, a ne oko kancelarijskog materijala, da finansijsku pomoć koju smo skupljali kod nevladinih organizacija ne trošimo na samoorganizovanje, već na konkretne akcije, da posedovanje kancelarije koja smrdi na fritezu ne daje legitimitet udruženju.

Zato smo odlučili da više ni ne pokušavamo da se registrujemo i da aktivnost usmerimo na izdavačku delatnost (urednik edicije Forum pisaca Milan Đorđević uspeo je da izda desetak knjiga i da ih lično, u cegerima, distribuira po knjižarama), pokretanje peticija za zaštitu ugroženih pisaca (od uhapšenog aforističara Bapsija, do osuđene pesnikinje Flore Brovine), skretanje pažnje javnosti na progon pisaca u Miloševićevoj Srbiji, i to pisaca svih nacionalnosti (akcija bilborda po Beogradu u leto 2000. godine: Da li znate ko su ovi ljudi?).

Bili smo jedina esnafska organizacija koja je pritiskala tada novu, demokratski izabranu vlast i predsednika Vojislava Koštunicu da abolira političke zatvorenike albanske nacionalnosti, među njima pre svega pesnikinju Brovinu, koja je u vreme prelazne vlade i Koštuničine tesne saradnje sa Radetom Markovićem, dakle i nakon petooktobarskih promena, i dalje bila u zatvoru. Takođe smo baš mi, Forum pisaca, sponzorisali prvi singl “Divljina” Beogradskog sindikata, tada alternativnog mladog benda, što danas zvuči kao bizarna anegdota.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2012/01/fantomi-bez-pecata/

————————————————————————————————————-

НАТАША МАРКОВИЋ

(…) Prijatelji i politički istomišljenici Sretena Ugričića su potom preplavili televizijske emisije, novine, tribine, poznate beogradske kafee i kuloare. Čak je i dodela Ninove nagrade bila u senci kuloarskih razgovora na ovu temu. Sve je ličilo na predizbornu kampanju, na novo razmeštanje karata, po budućim sinekurama u Beogradu. Tako je Sreten Ugričić, gotovo nepoznat lik široj javnosti i trećerazredni pisac, postao preko noći medijska zvezda u Srbiji. Vlada Srbije mu je, ma kako to cinično zvučalo, učinila veliku uslugu. Konačno je postao slobodan čovek i slobodan umetnik i može da se posveti borbi za slobodu govora i mišljenja u Srbiji i regionu. To mu bolje stoji od mesta direktora Nacionalne biblioteke.

Ne brinem ja za Ugričića, sigurno će dobiti neku dobru sinekuru, kao kadar DS i štićenik Sonje Liht, koja ga je i predložila na to mesto. Inače, treba reći da je on godinama bio njen službenik, devedesetih, dok je bila direktorka Soros fondacije u Beogradu. On je jedan od onih sa čuvenog spiska „političke izuzetnosti“. Ugričić je kod Olje Bećković u „Utisku nedelje“ govorio, umišljen kao uvek, da je nepravedno smenjen, da ne zna zašto je smenjen, da se on bori za slobodu govora.

Pitala sam se kako je moguće da taj čovek, toliko politički nepismen, može da bude jedanaest godina direktor najznačajnije nacionalne institucije, u kojoj je pohranjeno sve blago ovog naroda i države Srbije. On kao da ne zna, ili ne želi da zna, šta su to dužnosti državnog funkcionera, gde su granice slobode govora i slobode pisanja? Uvek je to zid, zid koji se zove – Drugi. A ovde se radi o govoru mržnje i pozivu na terorizam.

Iskreno se nadam da će Vlada Srbije nastaviti akciju disciplinovanja javnih funkcionera i državnih činovnika. Građani traže da oni polože račun što su lagali narod, krali, iznosili novac iz zemlje. Sve one, kojima je, svih ovih godina, lični interes bio iznad interesa države i građana Srbije. Uostalom, Vlada nam je dužna i jednu informaciju. Nikada građanima nije objašnjeno zašto je prošle godine, takođe po hitnom postupku, Vlada razrešila dužnosti Nebojšu Bradića, tadašnjeg ministra kulture, čoveka sa malo više ljudskog i umetničkog integriteta od Ugričića. I niko nije pustio ni suzu ni glas, u odbranu njegove slobode mišljenja, govora, ljudskih prava, prava građana na informaciju.

Svih ovih godina bilo je više upozorenja u javnosti i u medijima da Ugričić ne radi dobro svoj posao. Da kao funkcioner Srbije, dozvoljava sebi previše slobode, koristi svaku priliku u inostranstvu, gde neprestano putuje, da promoviše svoje političke stavove i govori o Srbiji kao „poslednjem civilizacijskom brlogu“. Zato mene nije iznenadio njegov poslednji čin, odbrana govora mržnje, Nikolaidisa, koji bljuje po svemu što je srpsko.

Svih ovih godina, Ugričić je bio nedodirljiv. Niko ga nikada nije pitao, kao ni njegove prijatelje i političke istomišljenike, da li se osećaju suodgovornim za stanje ljudskih prava i sloboda u Srbiji. Zato je ova halabuka u javnosti za mene više od ekcesa – ona je legitiman sukob kulturnih i političkih elita na političkoj sceni, o kome treba javno da se razgovara. I neće me iznenaditi ako Ugričić i njegovi prijatelji i politički istomišljenici internacionalizuju slučaj i nametnu Ugričića svetskoj PEN javnosti, kao „žrtvu, progonjenog pisca i intelektualca u Srbiji“, kako je inače sam sebe oslovio u emisiji kod Olje Bećković.

Čuveni Strinberg kaže: „Ja ne mrzim ljude, ali ih se bojim!“ Radoznala kao uvek, zavirila sam u integralni tekst Nikolaidisa. Pitam se što je bilo potrebno jednom darovitom piscu da za neku malu državnu sinekuru proda dušu đavolu i bude glasnogovornik najekstremnijih mrziteljskih politika u Crnoj Gori. Čitajući, prvo što sam osetila bio je strah i stid! Strah, jer je nacionalizam rana nad ranama, koja je zatrovala naš život i uništila cvet balkanske kulture. I stid, jer sam verovala da je književnost i umetnost uvek kosmopolitska, i da je u njenoj prirodi da pravi mostove među ljudima, narodima i kulturama. Da briše razdaljine među nama, a najveća je – razdaljina među zavađenom braćom.

Autorka je direktorka i urednica izdavačke kuće „Plavi jahač“

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/strah_i_stid.46.html?news_id=232686

——————————————————————————————————–

СВЕТИСЛАВ БАСАРА

(…) Meni su, moram priznati, oduvek bile sumnjive svenarodne i međunarodne ljubavi i mržnje. Ljubav, kao i mržnja, mogu postojati isključivo u odnosu dvaju (ili više) konkretnih ličnosti. Sve drugo spada u oblast mračnih i neosvešćenih strasti. Koje su idealno pokriće za krajnje džibersku sebičnost.

Evo, recimo, napiše neko nešto kritično protiv Ćosića, rečeni će to u svojim „sećanjima“ u nastavcima odmah definisati kao „napad“ i to ne toliko na njega lično, koliko na srpsku kulturu. Sa druge strane, vožd političkog krila seljačkog narcizma – dr Sahibija – hapšenje nekih eminentnih lopuža iz njegove sekte kvalifikuje kao politički progon. I, znate šta, odlično im ide. Ogrnuli se, bato, Srbijom, srpskom mišlju, srpskom salatom, pa ti čik reci nešto protiv njih. Odmah te proglase za autošovinistu. Ništa ne pomaže to što ceniš Svetog Savu, ali ne i Miru Marković, to što visoko uvažavaš Crnjanskog, Andrića, Selimovića, Pekića, Kiša, ali ne i polupismenog gedžovana.

Idemo dalje. Srbija je, cenjeni publikume, ovako jadna zato što su jadnici i bednici uspeli da je svedu i suze na svoju ništavnu meru i da tu meru – pendrekom i perom – nametnu svima ostalima. Neki se pitaju zbog čega su ti svati naročito pohasili tek nakon zavođenja kakvog-takvog demokratskog poretka. Zato što ima taj poredak ni malo ne odgovara. U tavom poretku i drugi mogu da kažu i napišu ono što misle. E sad, vlast se tu našla u neprijatnom položaju. Serpstvujušči su joj nasušno potrebni kao saradnici na poslu kretenizacije, a sa druge strane – nezgodno je (iz mnogih razloga) hapsiti i osuđivati drugomisleće. Eto, to je taj raskol, to je ta čuvena srpska nesloga, pa vi gledajte šta ćete i kako ćete.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/raskoli.881.html?news_id=232688

>

>>

>>> ПОВЕЗАН ТЕКСТ: 

Глупаци и преваранти

Глупаци и преваранти

Никола Тесла је стварао у времену између Берлинског конгреса и Другог светског рата. Стално слушамо да тадашња Србија, касније Југославија, није могла да задржи Николу Теслу, да он у Србији не би могао да ствара. Да ли је то баш тако? И ако је тако, зашто је тако? Један од најрационалнијих разлога зашто је живео и стварао у САД јесте што је на тај начин избегао Први светски рат. Дакле, он је крајем 19. века напустио и Европу, а не само Србију. У САД је имао више могућности него у Европи. Али, ако ово и није најважнији разлог, постојали су још неки, због којих Тесла није живео и стварао у Београду. Да је тако било, да се после школовања у Европи преселио у Београд, могао је да успостави научне и економске везе са САД пре Првог светског рата, па да се, на пример, склони у САД у току рата, и после тога врати у Србију. Да је он живео у Србији – то значи да су у Србији живели људи који су били у стању да му то омогуће, а такви би знали како да Теслино знање искористе да се учврсте везе са САД, са државом која је била савезник Србије у оба светска рата. Да су постојали такви људи, да је Тесла живео у Београду, сигурно је да би српски инетереси били остварени у далеко већој мери, да би од сарадње са САД и Русијом/СССР-ом Србија имала више користи. Тесла би у (идеализованој у овом тексту) Србији постао најбогатији Србин, и један од богатијих људи на свету. Живео је у САД, где су се сви обогатили, али не и он, највећи проналазач. То је иронија, да се (само) Никола Тесла није обогатио у САД. Што показује да у САД није боље прошао него да је остао у Европи, без обзира на рат. Убрзо после рата САД је погодила велика економска криза. Тачно је да је у САД имао боље услове за живот и рад него у Србији, али се на крају показало да је и тамо био преварен, често без разумевања, само што је тога било мање у САД него да је живео и радио у (стварној) Србији тог доба.

Српска православна црква

Начин живота и начин размишљања Николе Тесле, као и посао којим се бавио – научни рад који је збуњивао и научнике, у времену у којем је живео, није био у потпуном складу са животним схватањима православног свештенства. Међу православним свештенством постојао је отпор према (западној, модерној) науци. И међу свештенством и међу народом и његовим политичким представницима постојао је отпор према модернизацији, која је заснована на науци и вредностима европске цивилизације.

Српска држава

У добу стваралаштва Николе Тесле убијена су два краља: Александар Обреновић и Александар Карађорђевић. Први краљ Александар убијен је од стране Срба, у Београду. Други краљ Александар убијен је од стране странаца, у Француској. Први је убијен због више разлога, а један од њих је његова супруга, краљица Драга Машин. Постоји више разлога због којих је убијен други краљ Александар, а један од њих је пројекат стварања Југославије са превеликом отвореношћу према непријатељима из светског рата којима је мало и ако добију све, и недовољном бригом за српске интересе (и самим тим – своју безбедност). У оба случаја убиства и догађаја који су претходили и уследили након њих, међу Србима – на власти, у народу – налазимо елементе наивности, незрелости, аматеризма, ирационалности, егоизма, сујете, невере и некултуре, служења страним интересима, шовинизма…

Измишљена биографија Николе Тесле (и историје Србије)

После завршетка студија у Прагу Никола Тесла долази у Београд и запошљава се као инжењер у српској енергетској компанији. Убрзо постаје и саветник за науку у министарству за образовање, и сарадник војске. Гради хидроцентрале, развија индукциони мотор, истражује Икс-зраке. Отвара своју компанију Тесла електрично осветљење и производња. Добија катедру на Београдском универзитету 1905. године. Постаје редовни члан Српске краљевске академије. Са патентима које има, компанијом коју је отворио, са подршком државе, повезује се са највећим научницима и капиталистима из САД. Многи од њих почињу да долазе у Београд (а по завршетку Првог светског рата долазили су веома често).

После Мајског преврата 1903. године, код Тесле у кућу долазили су и свргнути краљ Александар Обреновић и краљ Петар Карађорђевић. Радикали једино Теслу не нападају и вређају у јавним наступима. Тесла постаје близак пријатељ са руским царем. Никола Тесла и бивши краљ Александар Обреновић заједно су путовали у Софију, у делегацији са краљем Петром Карађорђевићем, после Првог балканског рата, где су постигли договор којим је избегнут нови балкански рат. Бугарска је умањила територијалне претензије због понуде са којом је Србија дошла, а која је била таква да је знатно доприносила јачању Бугарске унутар тадашњих граница. Између Бугарске, Грчке и Србије склопљено је више послова, од којих је међу највећим био посао у области енергетике и телекомуникација. У периоду од 1884. до 1914. године Никола Тесла је сваке друге године у просеку по пар месеци проводио у САД. Ишао је због пословних уговора, заштите патената, предавања, учествовања на изложбама… У почетку, велику помоћ и он, и остали гости уз Србије, имали су од стране Михајла Пупина, који је постао специјални конзул Краљевине Србије 1903. године, председник организације српских исељеника у САД, ванредни професор на Београдском универзитету 1905. године, а 1906. постаје редовни члан Српске краљевске академије и мањински сувласник у државној компанији за телефон и телеграф, у коју је уложио део својих патената и новца који је стекао у САД и Немачкој.

Тесла је са својом компанијом, крајем 19. века, ушао у приватно-јавно партнерство са српском државом. Имао је среће, јер је дошао у Београд после кризе, која је могла да се заврши ратом, али је краљ Милан Обреновић мудром политиком, у сарадњи са Русијом, кроз преговоре са Аустријом и Великом Британијом, дошао до договора са Бугарском, којим су заштићени српски интереси постигнути на Берлинском конгресу. Да је дошло до рата са Бугарском, краљ Милан Обреновић не би имао новца за улагање у науку и модернизацију државе, коју су припремили радикали, и то у тренутку, када је у Београду, Тесла почео да ради. Тесла је српски буџет коштао као и било који министар: имао је кућу, послугу, возача и ауто, држава је улагала у његове лабораторије, али се све то вишеструко враћало држави – много више од улагања у министра (или “госпођу министарку“). Тесла је зарађивао од својих патената и компанија је добро пословала, новац је улагао у градње лабораторија и торња, као суинвеститор са државом. Учествовао је у градњи хидроцентрала, предавао на универзитету, био члан академије… имао је леп и скроман живот у Београду, који је постајао права метропола. Нобелову награду добија 1909. године.

Београд и Србија су од Берлинског конгреса до Првог светског рата убрзано грађени и модернизовани, покренута је демократизација у политичком животу, покренуто је убрзано описмењивање народа и развој образовног система, развијана је привреда уз помоћ науке и обрнуто, жене добијају право гласа, граде се позоришта и музеји… Да је тада постојала Гугл-мапа, Београд би, ноћу, био међу најсветлијим тачкама у Европи, у свету – светлео би, ноћу, попут Париза. У сарадњи са војском Тесла је развијао радио и радио системе.

Србија је, 1913. године, од САД добила повољан кредит за куповину војне опреме из САД. Исте године је то наоружање стигло до Србије. Са чврстим савезом који је имала са Бугарском, Грчком и Русијом, Србија се спремала за оно што је Европу чекало 1914. године. Успешно је спречена завера убиства аустроугарског надвојводе у Сарајеву. Из Аустроугарске у Србију прелази велики број Срба. Убрзо је избио рат, када су Централне силе отвориле Западни и Источни фронт. Убрзо је отворен и Балкански фронт. Србија успешно одбија нападе Централних сила. Долази до дуготрајне рововске борбе. На границама Србије и војници из Бугарске и Грчке, као помоћ српској војсци. Било је ту и рускох војника. Са друге стране, Србија је послала неколико одреда у рат против Турака. Унутар Аустроугарске долази до диверзија од стране Срба који су ту живели и побуна словенских народа који су тражили своје државе. Срби подстичу Хрвате и Словенце на побуну, али и нуде Аустроугарској поделу Балкана и трговинске понуде које су натерале Беч на размишљање. Истовремено Срби нуде муслиманима у Албанији и Босни и Херцеговини могућност да ако се укључе у борбу против Централних сила после победе над њима оснују своје независне државе, без утицаја Београда, Беча или Рима. Средином 1916. године долази до примирја између Аустроугарске и Србије. Србија то користи да пошаље специјалну јединицу, којој су се придружили и официри и војници из осталих православних народа, у Русију, и помогне руском цару да угуши побуну – неуспео покушај комунистичке револуције 1917. године. Пошто се одбранио од комуниста и коминтерноваца, руски цар нуди Германима нову поделу Европе, која је одговарала интересима Германа и Словена. Долази до примирја између Русије и Централних сила. Централне силе после тога врше потпуну окупацију Француске и покрећу масововну копнену инвазију на Велику Британију. У том тренутку САД улазе у рат на страни Француске и Велике Британије. Ту су и Аутралијско-канадске снаге. Напад САД, побуне народа унутар средње Европе који су тражили право на самоопредељење, на националне државе, војна пат позиција на Источном и Балканском фронту, принудило је Немачку и Аустрију на повлачење са свих фронтова. До 1920. завршени су преговори између Немачке и Аустрије са државама са којима су били у сукобу на сва три фронта у Европи. Потписана је капитулација, окончан рат. Немачка и Аустрија плаћају ратну одштету. Русија је проширила свој утицај у Азији, око Црног мора, на Кавказу. Русија и Немачка потписују енергетски споразум. Долази до деколонијализације, што отвара путеве Немачкој да лакше и јефтиније долази до сировина. Настају Пољска, Чехословачка и Мађарска. Србија је увећала своју територију – део Србије постале су територије Војне крајине у Аустроугарској (данашњој Хрватској, где су у већини живели Срби), (данашња) Војводина, део Босне и Херцеговине, Македоније (до Скопља), док се Црна Гора ујединила са Краљевином Србијом. Србија се брзо опоравља од рата, доживљава економски бум, пробој у технолошком и индустријском сектору, долази до значајног увећања економске трговине са Русијом, Аустријом, Немачком, Турском, САД, Француском, Италијом и Великом Британијом. Краљевина Србија (као и руска царевина) постаје модерна парламентарна демократија. Српски социјалисти и комунисти стварају демократску странку левице (и у другој половини 20. века више пута долазе на власт после избора, на којима су и губили власт).

Никола Тесла је 1914. отишао у САД и тамо боравио до краја 1917. када се вратио у Београд. Од потписивања примирја 1916. до окончања рата 1920. године на Балканском фронту није било ратних сукоба. Тесла по окончању рата завршава пројекат изградње торња на Авали. Поред средњовековне тврђаве на Авали изграђени су торањ и лабораторија. Никола Пашић и његов син, као и Милан Стојадиновић, међу највећим донаторима. Они се налазе и међу највећим донаторима за градњу Храма Светог Саве, чија је градња започета 1928. а завршена 1941. године. У Београду су 1936. одржане Летње олимпијске игре. Игре је отворио краљ Александар Карађорђевић, а Никола Тесла је на отварању извео уметничку представу са светлима и електрицитетом на небу изнад стадиона. Последњих десет година живота живео је у луксузном апартману хотела Москва, на десетом спрату нове зграде изграђене 1930. уз стару зграду хотела из 1908. године.

Колико је све ово било могуће? И зашто је било немогуће?

Никола Тесле је могао је да живи само у друштву у коме је било предузетничког духа, у држави која се економски развија и модернизује, у демократској и космополитској средини. Све остало је било мање важно и лако да се испуни – Србија је имала новац за вилу у којој би живео, за његове лабораторије, за торањ, за све трошкове. Тај новац би се пронашао. Србија би пронашла новац, да је само новац био потребан, за градњу лабораторије какву је Тесла изградио у Тексасу, за торањ какав је изградио на Лонг Ајленду; у таквој Србији градиле би се и хидроцентрале попут оне на Нијагариним водопадима. То је било могуће, јер су за то постојали потенцијали, у Србији у добу између 1884. и 1943. године. Дакле, материјална страна није била пресудна, да је само то у питању, Тесла би живео и стварао у Београду. И самом Тесли материјална страна није била најважнија. Иако је живео у САД, имао је проблема са новцем, иако је патентирао велики број проналазака, радио са најбогатијим људима Њујорка, живео у Њујорку, умро је сиромашан. Њему новац није био важан, осим за експерименте, за стицање услова за рад. Могао је у Београду да има удобан живот, што се смештаја тиче, да има исте лабораторије и да направи исти торањ као у Њујорку, али то су били најмање важни разлози, када се гледа из његовог угла. Када се гледа из угла (само)свести тадашње српске владајуће елите и народног менталитета, то су били пресудни разлози. Створити тај новац било је немогуће. Српска елита и српски народ нису могли да имају у својој држави Теслу – нису могли да изгради такав торањ, да створе катедру на универзитету и лабораторије у којима би Тесла радио. Ништа се није променило ни сто година касније. Не само да је на почетку 21. века градња Теслиног торња мисаона именица, на почетку 21. века, у Србији, је мисаона именица (још увек) изградња железничке пруге и аутопута. Тесла није живео у Београду, у Србији, али јесте Рајс. Све што је тада написао о Србима важи и данас. Ако погледамо потенцијале које је Србија имала између 1884. и 1943. године – могућности за раст буџета, развој привреде и пољопривреде, степен корупције (да је био мањи за две трећине), погрешне политичке одлуке – видимо да је било новца за градњу куће, плаћање послуге и возача, градњу зграде универзитета где би се налазила катедра и лабораторија у којој би Тесла радио, било би сасвим довољно новца и за градњу торња, Србија би изградила и више хидроцентрала… Ако упоредимо колико су коштале лабораторије и торањ у САД са потенцијалима Србије тог доба видимо да је било могуће обезбедити ту количину новца и омогућити Николи Тесли да живи и ради у Србији. Тог новца, наравно, није било, и Тесла није живео и радио у Србији. Да је којим случајем живео, вероватно би са Арчибалдом Рајсом писао књигу “Чујте Срби“. И да је живео, и имао новац, велики број неписмених људи би се бунио због тога што држава улаже у тог генија, оговарали би га у црквама, у факултетима и академији, новинари би се бавили његовим животним навикама а не његовим експериментима, па би онда кроз његове животне навике сагледавали и његов рад…

Дакле, потенцијали су постојали, али се нису реализовали. Тако је прошао цео 20. век, тако је почео 21. век. Зашто Срби не умеју да боље и више искористе потенцијале које имају? Уместо да се користе потенцијали, наставља се са пропадањем. Што, можда, значи, да су потенцијали прецењени. Посебно они људски. И сада би међународни положај Србије могао бити бољи, и сада би извоз пољопривредног сектора могао бити десет пута већи, и сада је српско расејање велики потенцијал, али ниједан потенцијал нико системски не развија, зато што у Србији живи превише глупака и превараната и зато што многи од тих глупака и превараната владају Србијом. Када се погледа колико је новца изашло из Србије у последњих 20 година, колико је велика сива економија, колики је степен корупције, колико се мало ради да се искористе сви потенцијали, јасно је зашто Србија, када се на Гугл-мапи ноћу гледа из свемира, представља најтамније место у Европи. Тако изгледа место где на једном месту има превише глупака и превараната. Такви седе у Академији, Сабору, Скупштини, Влади, Председништву, Универзитету, Суду, Генералштабу и (наравно) у полицији. Такви су већина у народу. Разлика је само у томе што глупаци из народа живе у сиромаштву, а глупаци на власти живе лепо и удобно.

Срби су имали и имају великане и геније, међу Србима има паметних и поштених људи, али су такви мањина, на маргини, неорганизовани. Све док има таквих, има наде. Било је резултата и у ери у којој су глупаци и преваранти били апсолутисти, у којој суверено владају: хидроцентрала Ђердап, подземна станица Вуков споменик, мост на Ади… У Београд се вратио Милутин Миланковић, Новак Ђоковић је добио турнир, Емир Кустурица гради Каменград… Но, и поред тога, 20. век је био трагичан и поражавајући, у 21. веку демографска слика је све гора, све је веће сиромаштво, паметни и образовани и даље одлазе ван државе… Рачуница је проста: када моћ у друштву и држави припадне паметним и поштеним, када “народни гениј“ подари довољно генијалаца, када Традиција створи довољно часних људи, када се један број таквих врати из расејања, када буде више искрених верника, када разумни преовладају, демографска слика биће боља, сиромаштво ће нестајати, паметни и образовани остајаће у држави. И да нацртам, многи ово неће схватити. Неће, јер многи себе виде међу паметним и поштеним. Дотле се иде са глупостима и преварама у Србији. Зато се тако води и спољна политика. Постоји могућност (потенцијал) да паметни и поштени (лукави као змије, безазлени као голубови) преузму власт. Ако се то догоди, можда ће неки нови Тесла једног дана живети и радити у Србији. Уколико се то не догоди, остаје вера у Христа и Други Долазак. Само, ако је Долазак предвиђен 2212. године, како, као изабрани народ, преживети наредних 200 година, наредни светски рат, ако глупаци и преваранти буду владали још пет година? Ако не дође до промене менталитета? Баналан пример: Србија је једна од најпрљавијих држава у Европи. Смеће је на улицама, поред путева, поред река, у рекама и потоцима. Ко је бацио толико смеће, ко баца смеће сваки дан већ деценијама? Толико смећа може да се накупи само ако већина, и то апсолутна већина, баца смеће (папириће, паклице, пикавце, флашице, кутијице, кесице, кесе) – то значи да смеће бацају сви: од професора и уметника до физичких радника и сељака, мушкарци и жене, одрасли и деца, политичари и грађани, еврофили и русофили, радикали и либерали…

“Чујте Срби“.

Ко чује?

“Куцајте и отвориће вам се“.

Ко куца?

Нити ко чује, нити ко куца. Отуда толики песимизам, депресија. Нихилизам. Отуда толиког непоштења. Глупаци и преваранти не могу од ништа да створе нешто, они могу само да нешто претворе у ништа.

Београд, 7. јануар 2012. године – дан рођења Исуса Христа (православни Божић), дан смрти Николе Тесле

>

>>

>>>

4С: СВЕ СТРАНЕ СРПСКЕ СТРАНКЕ

 

Директор Пореске управе Србије

 

Komentar Danas

Spiskarenje

Autor: Redakcijski komentar

Al Kapone je „pao“ na porezu, posle dugog odolevanja pravnoj državi i Nesalomivima, a njegova nepočinstva su bila mnogo krvavija i gora od onog zbog čega je bio u apsu. Neko od ovdašnjih Kaponovića, međutim može da bude miran, barem sudeći po spisku najvećih dužnika, koje je umesto čestitki građanima obnarodovala Poreska uprava Srbije. Jesu tu neka zanimljiva imena i firme, ali već posle par dana PUS je morao da demantuje sebe.

Oni koji su bolje pratili Vladine budžetske i skupštinske aktivnosti, mogli su još početkom decembra da predvide da će takvo „spiskarenje“ biti stavljeno u službu stvaranja utiska nadležnih organa – „mi se ubismo od važnog posla“ – ali niko nije mogao da pretpostavi da će ovo biti tako traljavo i bog te pita kako selekcionirano sprovedeno.

Neko je u tom poslu, ne samo što se tiče njegove suštine, debelo zastranio. Ima se utisak čak i da su PR mejkeri bili van ove priče, jer da nije tako, neko bi se debelo, makar makijavelistički zapitao – čemu sve to? Pa onomad uzaptili više stanova i lokala od nekih nesrećnika za mnogo manje sume, a šta je sad ovo!

Sudeći po izjavama onih koji su brže-bolje sproveli novu zakonsku mogućnost, osnovni cilj jeste da se pod pritiskom imidža crne ovce, utera što više para u budžet, ali je to još brže palo u vodu, jer je od oko 223 milijardi dinara izgleda naplativo tek nekih 10 – 20 odsto.

Gledano obrnuto, ne bi bilo nikakvo iznenađenje da neko sa spiska presavije tabak i zatraži odgovornost za stavljanje na poternicu. Neki od „Wanted“ likova, koji se sticajem okolnosti zovu identično i žive u istom gradu kao prozvani, već prete da će to učiniti. Da ne govorimo o mogućem političkom obračunčiću „ko je kome smestio“, u mnogo oštrijem stilu nego u prijateljskom demantiju koji je morao da „iznudi“ Grad Beograd.

Neki stručnjaci tvrde da ovde ipak, nema nikakve zle namere. Reč je navodno, o srpskom šlamperaju iliti o objektivnim nemogućnostima Uprave. Kažu, poreska reforma gotovo da nije odmakla od prvog pasusa, a korupcija, niske plate i nedovoljna obučenost službenika su nesporne činjenice.

Tome u prilog pak nikako ne ide najava štrajka u Poreskoj upravi, koja je, gle čuda, juče puštena u javnost. Očigledno je da teza o šlamperaju pada u vodu – isuviše je tu „slučajnosti“. Samo su, ovog puta, loše organizovane i zbrzane. Kaponovići i dalje mogu mirno da spavaju.

10.01.2012.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/spiskarenje.46.html?news_id=231574

>>>>>

Нови народни договор и грађанска држава

28. август 2011.
(…) Пример: управо је директор Пореске управе Србије изнео неколико добрих решења и изразио очекивања да се нов закон, нови прописи и решења донесу и почну примењивати до краја ове године. Уколико се то не догоди, очекујемо да човек поднесе оставку. Ако то уради, он је најозбиљнији кандидат за директора Пореске управе када дође до смене власти. Дакле, овде су у питању његова стручност и етичност, није важно да ли је био члан неке странке, да ли је верник, атеиста или агностик. У надлежности директора Пореске управе није да организује или неорганизује геј параду. Верска или сексуална уверења треба да буду приватна ствар сваког грађанина. Уколико се заиста добри предлози не усвоје и не примене до краја године, а он остане на истој функцији очекујем да нека наредна власт то уради а овог човека, ако се покаже да је на било који начин учеcтвовао у корупцији, треба санкционисати, по предлозима за које се сам залаже – брисање радног стажа и друго.

>>>>>

Direktor Poreske uprave protiv popuštanja bankama

22. 12. 2011.

Banke su dobile šest meseci da se pripreme za kontrolu naplate poreza i doprinosa, pa će ovaj posao raditi tek od 1. jula sledeće godine, naravno, ako to budu želele. Možda su, posle juče usvojenih amandmana na Vladi Srbije, dobile prvu rundu, ali Poreska uprava, koja je inicijator ovog predloga, ne odustaje. Dragutin Radosavljević, njen direktor, izjavio je juče za „Blic” da je država proteklih godina intenzivno pomagala bankama, zbog čega su imale veliki profit i sada nemaju nikakvog moralnog prava da se bune protiv budućih obaveza.

>>>>>

Спартак

април 10, 2011

From: nikola varagic
To: direktor@bia.gov.rs

Поштовани г. Вукадиновићу,

Да ли сте гледали фудбалску утакмицу у Суботици између Спартака и Партизана?

Да ли је могуће да се утакмице тако очигледно намештају, док државна телевизија преноси?

Да ли ће неко сада одговарати, да ли ће се истражити да ли је намештена утакмица?

Ако не можете ово да решите, како ћете да се изборите са озбиљнијим лоповлуцима у држави?

Како је бити директор БИА у једној од најкорумпиранијих држава у Европи?

Да ли је и вас мало срамота када цео стадион виче “лопови, лопови“, када цела Србија види очигледну крађу, и то тако пролази, годинама, на стадионима, у предузећима, у државним и образовним институцијама? Сада већ потпуно јавно, без срамоте, без икаквих санкција и осуда…

Шта деца да науче када виде овако нешто, како да се развијају спортски дух и владавина права, какав се пример оставља, какво то друштво ви градите?

Све најбоље,

Никола Варагић

грађанин Србије

 Објављено од стране Varagić Nikola

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: U ZEMLJI IZVRNUTOJ NAGLAVCE JEDINA ELITA JE PODZEMLJE

Nestala je i poslednja senka sa biografije Radeta Terzića (48) – u postrevolucionarnom sleganju Petog oktobra glavnog tužioca beogradskog, kasnije advokata. Istina, uvek je bilo sasvim dovoljno onih koji su znali da na ovom stubu petooktobarskog društva nema ni najmanje pukotine: u Srbiji, gde se kvalitet advokata obračunava prema tome koga zna, a ne šta zna, advokatu Terziću nije falilo klijenata. Čak i u vreme dok mu je visila senka teške krivice nad glavom, bivalo ga je i u politički veoma osetljivim procesima (Afera kofer), tamo gde kredibilitet branioca ne bi trebalo da je bez značaja. Za to vreme bio je i društveno aktivan čovek koji je – prema priznanju samog Jove Kapičića – ovog najstarijeg živog srpskog jakobinca doveo na noge najmlađem – Čedomiru Jovanoviću. Ne zna se da li je Terzića i Kapičića zbližila situacija dvojice najnevinije optuženih beogradskih Crnogoraca ili zajedničko uverenje da „neke tajne treba treba poneti i u grob“ – što obojica pominju u svojim izjavama – tek Terzićevo dovođenje Kapičića na Glavni odbor LDP događaj je uspostavljanja transistorijskog kontinuiteta, ravan odlasku Vladimira Nazora u partizane.

Optužen da je krajem 2001. iz pritvora nezakonito pustio ubice Zorana Đinđića, Terzić je, dva dana uoči Nove godine, pred sudom u Smederevu oslobođen krivice. Reformisanom pravosuđu pošlo je za rukom ono za šta staro, nereformisano, nije imalo snage: sudsku potvrdu nevinosti dobio je čovek optužen da je iza rešetaka izvukao članove zemunskog klana i time na posredan način 16 meseci kasnije omogućio atentat na Đinđića.

Kako je sud utvrdio da je Terzić  u toj stvari posve nevin, a nije utvrdio ko je kriv, taj odgovorni posao ostavljen je, po svoj prilici, medijima, četvrtoj grani vlasti u Srbiji. Ima li jačeg razloga da hronično moralno osetljivi zaštitnici Đinđićevog lika i dela sada ustanu i pokrenu javnost? Hoće li notorni „Insajder“ na B92 objaviti do sada nepoznate podatke koji Terzića dovode u vezu sa zemunskim klanom? Šta će Biljana Srbljanović, Majka Hrabrost petooktobarske Srbije sa međunarodnom reputacijom, ostaviti na Tviteru o srpskom pravosuđu? Kako će advokat Srđa Popović, zastupnik prava na istinu Đinđićeve majke i sestre, zaurlati da ga nebo čuje? Probudiće se lakosana savest srpskih novina i nevladinih organizacija, koje godinama ne daju da iver padne na Đinđićev život, zasipajući ga u toj odbrani sopstvenim balvanima dok mašu njime kao batinom, neprestano šireći spisak učesnika političke zavere koja ga je ubila?

(…)

Priroda suda, međutim, nije u tome da Terzića osudi ili oslobodi, već da utvrdi istinu. Da li je sud u Smederevu utvrdio istinu? Znamo li posle presude nešto više o tome ko je sve upirao da Spasojević i drugovi budu oslobođeni? Ne znamo! Znamo li nešto o tome zašto je Jovanović posećivao Spasojevića u zatvoru? Ne znamo? Da li su njih dvojica zaista u oktobru 2001. razgovarali telefonom? Ne znamo! Koga je slušao Terzić? Nemamo pojma! Da li je oslobađanje Lukovića zaista bio jedan od uslova za prekid protesta Crvenih beretki? Ne znamo! Zašto su svedoci na suđenju menjali iskaze? Zbog šećera u krvi!? Zašto je sud vukao proces u zastarevanje? Ne znamo! Da li je nevino optuženi Terzić skinuo senku sa sebe i (p)ostao ugledan član društva, čovek kome ni izbirljivi Jovo Kapičić ne bi odbio vožnju na slobodnu teritoriju – Glavni odbor LDP? Naravno!

(…)

Kao tačku na „i“, stvar je, desetak dana posle pravedne presude Terziću, betonirao državni sekretar Slobodan Homen obaveštavajući javnost o jednom velikom uspehu njegove vlade. Naime, kaže Homen, za njegovog vakta postignuti su najveći rezultati u borbi protiv organizovanog kriminala i, prvi put posle 20 godina, Srbija nema „šefa podzemlja”. Da li je moguće da je podzemlje razbila vlast koja je zajedno sa podzemljem izvela svoju revoluciju? Da li to znači kako je revolucija pojela svoju decu iz podzemlja?  

Naravno da ne. Tačno je da su neki krupniji mafijaški bosovi uhapšeni, da su neki naterani na beg. Ali je tačno i da su cene heroina na ulici niže nego ikad, što znači da je svaka akcija protiv nekoga iz podzemlja vođena ili za račun nekog drugog iz podzemlja ili pod pritiskom stranaca, tako da su na mesto razbijenih grupa dolazile nove i da se kriminalno tržište nije smanjivalo, nego se za ovih 11 godina samo širilo. Umesto toga, tačno je da bi prava akcija protiv bosova podzemlja desetkovala vladu u čije ime Homen govori, kao što bi desetkovala i dobar deo medijske elite. I kao što je, konačno, tačno da bi prava akcija pokazala akvizicije podzemlja u vlasti – ko je kome davao keš, ko je koga slao na more, ko je kome finansirao banku, ko je kome omogućavao pranje novca kroz privatizacije i ko se kome zakleo na omertu. Ništa nam o tome nije rekao Homen, osim da je razbio mafiju, kao što nam ništa nije rekao sud u Smederevu, osim da je Terzić nevin.

Ali u jednom je Homen u pravu. Nema više  ni bosova ni podzemlja u trenirkama, sa zlatnim krstovima na grudima i belim patikama koje svetle na petama. Takvih je danas pun Centralni zatvor i svi su uglavnom krivi zato što su uhvaćeni na ulici sa 15 grama heroina u džepu. Pravo podzemlje je evoluiralo, njegovi šefovi izgledaju kao iz modnih magazina, redovno daju intervjue u kojima se diče svojim uspesima, zalažu za pravnu državu i upućuju svoje simpatije koalicionim partnerima. Podzemlje danas vode bele kragne, tako da bi Homenova izjava delovala mnogo istinitije da je objavljena na modnoj rubrici novina nego u hronici.

CEO TEKST:

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-prica-o-radetu-t.-ili-u-zemlji-izvrnutoj-naglavce-jedina-elita-je-podzemlje.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Dušan Miklja: Ko nadzire vlast?

Najveći u Evropi… 

НАРУКВИЦА?

Ко је “српски Санадер“?

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон

Одлука Уставног суда Србије

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

А имовина?

Специјални суд 

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

MILJAN PREMOVIĆ: DA LI JE LIBERALNI KAPITALIZAM DEO SRPSKOG NACIONALNOG IDENTITETA?

Liberalni kapitalizam je koncept konzervativaca i libertarijanaca, a ne (samo) liberala i predstavlja i podsistem srpskog nacionalnog identiteta

Liberalni kapitalizam je tržišni, ekonomski i privredni sistem gde svi učesnici imaju iste uslove za rad i poslovanje bez intervencije države koja bi trebalo da obezbedi jeftinu i efikasnu logistiku. Logična posledica tog sistema je da samo najbolji privrednici, ideje i koncepti opstaju. Zato što najbolji opstaju, ceo sistem postaje zdraviji.

DOBRO I LOŠE Liberalni kapitalizam nije osmišljen da postoji zbog sebe, već zbog ljudi, a za ljude obezbeđuje:

– Najbolji kvalitet robe/usluga za najbolju cenu (jer opstaju tržišno sposobni);

– Najbolje uslove života i rada (najvredniji radnici i privrednici imaju najviše novca);

– Najniže poreze, takse i ostala davanja prema državi;

– Ljudske slobode, koje su tekovine hrišćanstva, tj. pravoslavlja;

– Najhumaniji socijalni pristup (solidarnost je tekovina razvoja civilizacije, a ne monopol državnih činovnika koji dele podobnima ono što privreda zaradi); i

– Mogućnost neutralisanja mana.

Mane su:

– Mogućnost zloupotreba špekulanata (pronalazači rupa u zakonu i rupa u sistemu);

– Čak i delimično narušavanje sistema može da uruši ceo sistem (na pr., intervencija SAD početkom 21. veka, intervencije EU nekim svojim članicama);

– Ne može da funkcioniše izolovano od ostatka sveta; i

– Čist/izvorni liberalni kapitalizam danas ne postoji nigde zbog zloupotreba lobija (na Zapadu) ili tajkuna (na Istoku) u odnosu na državu.

IDEAL HRIŠĆANSTVA Negativan element koji se vezuje za koncept liberalnog kapitalizma je globalizacija. Međutim, globalizacija nije tekovina liberalnog kapitalizma, već ljudske civilizacije, odnosno opšteg napretka. Globalizacija, tj. univerzalne vrednosti za čovečanstvo, su tekovina čak i hrišćanstva, ali i ostalih religija, što je normalno i očekivano. Lično bih, kao pravoslavni hrišćanin i pripadnik Srpske pravoslavne crkve, želeo da ceo svet veruje u jednog Tvorca našeg i vaskrsenje Sina Njegovog Isusa Hrista, tj. Pravoslavnu crkvu. To bih želeo jer verujem da će tako spasiti sebe i pobediti zlo koje je na zemlji. Naravno, nikoga neću prisiljavati da veruje jer se to kosi i sa mojom religijom, tj. mojim pojimanjem morala.

Dakle, liberalni kapitalizam se temelji na onom principu koji je i jedan od ideala hrišćanstva, a to je sloboda. Hrišćanstvo i sloboda su u osnovi nacionalnog identiteta srpskog naroda. Upravo je zbog slobode i hrišćanstva knez Lazar otišao u boj sa Osmanlijama, odnosno Karađorđe podigao bunu, odnosno zbog toga je probijen Solunski front itd.

Zašto je intervencionizam na tržištu loš? Intervencija države na tržištu ima za posledicu veštački opstanak onih organizacija, ideja i koncepata koji nisu zdravi. Takav opstanak plaćaju oni koji rade „zdravo“ i iz tog razloga su (uslovno rečeno) njihovi fiskni troškovi viši od njihovih konkurenata koji posluju u sistemima koji ne tolerišu bolesne. Ukoliko taj višak troškova ne plati privreda neposredno (i odmah), taj trošak će platiti kasnije jer država mora da se zadužuje da bi taj trošak podmirila (na pr., Srbija se zadužuje kod fondova zemlja koji su nas bombarodovali pre 13 godina da bi podmirila zahteve stanovništva koje privreda ne može da plati). Na taj način svaka država može da izgubi (fiskalnu) nezavisnost. Milton Fridman je sjajno primetio da je pravi porez zapravo nivo potrošnje, tj. sredstva uzeta iz privatnog sektora i potrošena u javnom.

Zašto država onda interveniše na taj način? Zato što čuva „socijalni mir“, odnosno ne želi glasačima da prizna da nije sposobna da napravi uslove za funkcionisanje države. Drugi razlog je što država na taj način kupuje glasače. Spasavanjem onih koji bi trebalo da propadnu je usluga za koju političari očekuju glas. Takođe, otvaranje radnih mesta u državnoj upravi i samoupravi koja nisu potrebna služi za zapošljavanje „sigurnih birača“. Dakle, to je kao kada doktor pacijentu daje morfijum za izlečivu bolest jer ne ume da ga izleči, a pacijent je zahvalan doktoru što ne oseća bol i još mu plaća pregled i terapije.

Liberalni kapitalizam nije isto što i liberalizam u širem smislu. Liberalni kapitalizam se odnosi na tržište, odnosno ekonomiju i privredu, i nije nužno vezan za liberalizam (kome lično nisam naklonjen).

ZAŠTITA IDENTITETA Liberalizam je filozofija koja zanemaruje osnovne elemente društvenog ponašanja. Nacionalna država može da ograniči neke slobode ljudi da bi sačuvala identitet (na pr., Francuska zabranjuje nošenje feredža, većina SAD država nije gej-prijateljska, Rusija zabranjuje zvanične natpise na stranom jeziku itd.) Sve moderne države su nastale da bi zaštitile nacionalni identitet određene etničke grupe (naroda) jer je taj identitet deo ličnog identiteta pojedinca. Takođe, država u retkim situacijama može da interveniše na tržištu kada je to krajnje nužno (na pr., Srbija mora da subvencioniše svoju poljoprivredu jer to radi EU, koja joj je najveći spoljnotrgovniski partner).

Iz ovih razloga je liberalni kapitalizam koncept konzervativaca i libertarijanaca, a ne (samo) liberala i kao koncept slobode predstavlja i podsistem srpskog nacionalnog identiteta.

 

Napredni klub

http://www.standard.rs/miljan-premovic-da-li-je-liberalni-kapitalizam-deo-srpskog-nacionalnog-identiteta.html

Рођење и Долазак

(…) Ova bogootkrivena istina o drugom dolasku Gospoda Hrista sačinjava jedan od glavnih dogmata bogočovečanske vere Hristove, koji je Crkva oduvek unosila u svoje Simbole, i njegovu neophodnost za naše spasenje odogmatila na sva vremena unevši ga u vaseljenski Nikeo-carigradski Simvol vere, blagovesteći o vaskrslom i vaznesenom Gospodu Isusu: da će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Njegovom carstvu neće biti kraja.

Objašnjavajući ovu večnu istinu vere pravoslavne, sveti Oci su govorili:

„Mi propovedamo ne samo jedan dolazak Hristov nego i drugi, koji će biti daleko slavniji od prvog. Jer pri prvom On je pokazao Svoje trpljenje, a pri drugom – nosiće krunu Božanskog Carstva. Pri prvom dolasku On je ležao u jaslima, povijen pelenama; pri drugom – On će se odenuti svetlošću kao odećom (Ps 103:2). Pri prvom dolasku pretrpeo je krst ne mareći za sramotu; pri drugom – doći će u slavi, praćen anđelskom vojskom. Mi se stoga ne zadržavamo na prvom dolasku samo, nego i drugi očekujemo… Doći će Spasitelj ne da mu ponovo sude nego da sudi onima koji su Ga osudili. On, koji je nekada ćutao kada su Mu sudili, potsetiće zakonoprestupnike koji su pri krstu pokazali drskost svoju, i reći: Vi ste to činili, ja ćutah. Onda je Spas došao radi domostroja spasenja – δι οίκονομιαν -, poukama učeći ljude, a tada će se oni po neophodnosti, makar i ne hteli, pokoriti Njegovom carstvu.“

DRUGI DOLAZAK GOSPODA ISUSA HRISTA – Sv. Justin Ćelijski

(DOGMATIKA PRAVOSLAVNE CRKVE III. Str 778-782.)

http://www.pouke.org/upload/fajlovi/knjige/Ava%20Justin/Drugi_Dolazak_Gospoda-Ava%20Justin%20Popovic.pdf

Dušan Miklja: Ko nadzire vlast?

Ko nadzire vlast? Evo, najzad, teme kojom bi morale da se bave nevladine organizacije, a ne bave se. Teško je razumeti kako im, uz toliko visokoumnih projekata, promiče upravo ključno pitanje za svaku demokratsku državu: koje su to institucije i društveni mehanizmi koji nadziru vlast i, što je takođe od ključne važnosti, koliko su u tome uspešne?

Pa, da pogledamo. Nezavisno sudstvo je, po definiciji, jedan od tri najvažnija stuba na kojima (osim parlamentarne i izvršne vlasti) počiva država. Bilo bi, prema tome, korisno da se istraži koliko je sudstvo kod nas nezavisno i, ne sasvim bez veze sa tim svojstvom, koliko je delotvorno? Kako je, najzad, moguće, da smo stanjem u toj oblasti više mi zadovoljni nego Evropa? Među mehanizmima koji imaju značajnu ulogu u nadzoru vlasti, takođe su, po definiciji, i mediji. I tu se suočavamo sa istim pitanjem: koliko su nezavisni? Mogu li to uopšte biti ako ih vlast, udelom u vlasništvu i gotovo monopolskim položajem u poslovima oglašavanja, čini zavisnim od njene milosti. Da li je taj odnos bio ikada tema ozbiljnog istraživanja? Ili se, možda, misli da međusobna povezanost, takoreći nerazmrsiva isprepletenost politike, kapitala i medija nije vredna pažnje?

Ostaje, reći ćete, društvo u celini. Nije li ono to koje nadzire vlast? Samo u načelu, pod pretpostavkom da se zaboravi da je društvo amorfni pojam, što će reći nešto nedovoljno uobličeno, ili sasvim neuobličeno. Ono je, drugim rečima, delotvorno u nadzoru vlasti samo u onoj meri u kojoj su to institucije i mehanizmi koji ga predstavljaju. Da su, najzad, demokratski sazrele ne bi bilo potrebe da se pitamo čije su „nevladine“ organizacije?

http://www.blic.rs/Komentar/Svet-i-mi/300017/Ko-nadzire-vlast

>>>

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Не-биће је огледало, свет је слика а човек

око слике, у којој се лик скрива.

Ти си око слике, а Он је светлост ока.

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Свет је постао човек, а човек свет.

 

Махмуд Шабистари

Врт чудеса

 

Komentar Danas: Bratstvo i jedinstvo

 

Autor: Redakcijski komentar

Tako je od same velike promocije zajedničke evropske valute mislio dr Jože Mencinger: evro je za EU isto što je bilo bratstvo i jedinstvo za bivšu Jugoslaviju. Sveto pismo o kome nije bilo dozvoljeno ni raspravljati, a kamoli ga dovoditi u pitanje. 

Ali sila, ili kriza, ako tako više volite, zakon menja, pa i religijske kanone. Bratstvo i jedinstvo je palo na pitanju ekonomskih i političkih odnosa među republikama u zajedničkoj jugoslovenskoj državi, a pred sam svoj deseti rođendan evro se ozbiljno sapleo i još nije našao ravnotežu pred pitanjem ekonomskih i političkih odnosa među državama Unije.

I u samom srcu Evrope priznaju da su bili svesni da EU od potpisivanja Mastrihtskog ugovora nije bila optimalan monetarni prostor kakav je neophodan za uspešno funkcionisanje zajedničke monete. Pre svega zato što su razlike među članicama evrozone bile tako velike da su za zajedničku valutu bile nepremostive. Ali u dobra vremena se uvek nađe ono što veže i najrazličitije, a najčešće su to pare. Za evropski monetarni prostor to vezivno tkivo tokom protekle decenije bili su jeftini krediti. Kad je njih nestalo, nestalo je i bratstva i jedinstva u Jugoslaviji a i monetarne harmonije u EU.

Rešenje se još traži. Bogata Nemačka smatra da su pravila na kojima je bazirana evropska monetarna unija odlična, samo su evročlanice iz južne Evrope nedisciplinovane. Grčka, pa i Italija, nadaju se, međutim, da će se Nemci urazumiti i saglasiti sa više ekonomske solidarnosti kao jedinom rešenju za opstanak evra. Ono što Nemačka sada reklamira kao fiskalnu uniju, nema sa time nikakve veze. Prava fiskalna unija podrazumeva zajedničku poresku politiku koja omogućava da se velike ekonomske neravnoteže reše većom preraspodelom ukupnog evropskog BDP iz briselske centrale. Jer, evro te neravnoteže nije uspeo da eliminiše, nego ih je još produbio.

Britanski premijer Dejvid Kamerun, ma koliko kritičan prema EU bio, priznaje da Velika Britanija u svetu nešto znači samo preko EU. Većina stručnjaka, međutim, smatra da nije Unija, nego baš zajednička evropska valuta vratila Evropu na svetsku političku scenu. Za deset godina postojanja, evro nije uspeo da potisne dolar kao svetsku rezervnu valutu, ali je ipak postao alternativna svetska rezervna valuta – 26,3 odsto svetskih deviznih rezervi držano je 2010. godine u evrima. Dakle, evro nije uspeo da potisne dolar, a već mu za vratom duva kineski juan sa velikim dugoročnim izgledima da marginalizuje evro i potisne i dolar.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/bratstvo_i_jedinstvo.46.html?news_id=231341

Захвалнице

 

FEĐA DIMOVIĆ: ZAHVALNICA REDAKCIJI „E-NOVINA“ ILI KAO U PORNIĆU NAŠEG DRUGA PERE

I baš kada sam planirao da dignem ruke od sebe i od svega, da prestanem da pišem i da napustim jalovi Sindikat, stiglo je priznanje koje sam oduvek priželjkivao. Kultni Internet sajt „E-novine“ me je uvrstio na top listu „20 najgorih u Srbiji u 2011. godini“ i time odao počast mojem minulom radu. Pogotovo mi je milo što je pun naziv takmičenja: „Ima se, može se: Još 20 najgorih u Srbiji!“, budući da su autori za naziv iskoristili reči pesme BS „Divljina“ i time nam dodatno dali na značaju. Na toj listi sam zauzeo solidno 12. mesto uz sjajan komentar da sam, između ostalog, „nacionalni radnik u muzičkoj industriji, Srbin 200 odsto… pesmom podržava Jarinje & Brnjak…“ i sve tako u tom stilu.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/fedja-dimovic-zahvalnica-redakciji-e-novina-ili-kao-u-pornicu-naseg-druga-pere.html

>>>

SVETISLAV BASARA: IZ UGLA ILI CRVEN BAN ZA ĐOKICU

Znate li, mladi pisci i pjesnici, kako se postaje „književni klasik“? Ako ne znate, svratite na sajt grandiozne proseravaonice, takozvane NSPM, tamo ćete – u obilju pretencioznih budalaština – naići na recept iz pera Đokice Vukadinovića.

Dakle ovako: sve što vam je potrebno da se nađete u Šekspirovom društvu jeste da dovršite „marš kroz državne i kulturne institucije“, da otvorite „najznačajniju nacionalnu književnu manifestaciju“ – tako Đokica definiše Sajam knjiga – i onda ste „simbolički inaugurisani u status klasika“. Meni se, eto, posrećilo. Jeste da sam klasik pod znacima navoda. Ali klasicizmu se u zube ne gleda.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/iz_ugla.881.html?news_id=231338

Пиштаљкa: Љубиша Милановић напустио министарство здравља

04.01.2012

Пише Маријана Милосављевић

Бивши полицијски инспектор Љубиша Милановић, који је у јуну прошле године постављен за специјалног саветника министра здравља за борбу против корупције, напустио је то радно место. Милановић, који је пре месец дана оптужио кабинет председника Бориса Тадића да спречава борбу против корупције, изјавио је за Пиштаљку да је данас имао састанак са министром Зораном Станковићем током којег му је речено да се на његов иступ на РТС-у „на највишем месту не гледа благонаклоно“.
„Министар ми је рекао да му је сугерисано да ме склони. Сигуран сам у поштење господина Станковића и верујем да све ово није његова идеја. Схватио сам да и он после свега размишља о оставци и молио га да то не чини, јер није мали успех имати макар једног некорумпираног човека у Влади. Ипак, рекао сам му да из принципијелних разлога не желим да дам оставку и тако изађем у сусрет онима који се не слажу са истином. Нека ме смене. Такође, више нема смисла ни да се задржавам на радном месту када су ми руке везане и када после дугог ишчекивања нису процесуирани људи за које постоји довољно доказа да им је место у затвору. Зато сам испразнио свој сто, раздужио своје ствари и отишао из министарства”, рекао је Милановић за Пиштаљку.
Министар Станковић није негирао састанак са Милановићем, али тврди да је „Милановић још запослен“, те да ништа не зна о његовом одласку и раздуживању.
Јавност је бројала дане очекујући расплет од када је као гост Јутарњег програма РТС-а 13. децембра Милановић изјавио да је борба против корупције узалудна јер нема подршку тужилаштва и полиције. Уз конкретизацију – да су у борби против корупције највећи проблем стални притисци из кабинета председника Србије и тврдњу да су министру полиције Ивици Дачићу „везане руке“. Оптужио је и специјалног тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића за скидање са списка осумњичених оних који су после спроведених истрага могли бити оптужени. У афери са вакцином за „свињски грип“ наводно је избрисао звучна имена – од бившег министра здравља Томице Милосављевића до Смиљке Милеуснић-Аџић, директорке Југохемије.
Иако је читав случај пажљиво заташкан у јавности (погледати пример листа Политика), снимак Милановићевог гостовања на РТС-у постао је прави хит захваљујући интернету. И поред тога што су неки од прозваних (Радисављевић и Дачић) одмах демантовали Милановићеве тврдње, више нема сумње о постојању „службене белешке“ МУП-а у којој је апострофирано четрнаесторо људи које је требало у даљи поступак узети тужилаштво. А само неколико дана после Милановићевог наступа који се препричавао у јавности одређен је притвор Смиљки Милеуснић-Аџић.
Вероватно би и сам Милановић био задовољан да је то први од плодова његовог иступа, али како Пиштаљка сазнаје из поузданих извора, последњег дана прошле године још једанпут се покренуо механизам са Андрићевог венца. Наводно је председник Тадић позвао Млађана Динкића и од њега затражио да пита Зорана Станковића колико по његовој процени Милановић још зна и колико је намеран да још евентуално каже јавно, те да ли је његов наступ дириговала нека странка и да ли је та странка ЛДП. Станковић је одговорио колико је могао – да иза његовог саветника не стоји странка, да зна много, и много више од онога што је рекао а да је он као министар имао поверење у њега и да га никада није контролисао. После поновне интервенције из кабинета, како тврди извор, стигла је и наредба – склоните га.
На све то Љубиша Милановић за Пиштаљку каже: „Да су ствари ишле својим током, да су случајеви корупције процесуирани, ја никада не бих изашао у јавност. Склањају ме јер се боје будућих информација које бих могао да изнесем“.
Најзанимљивије су реакције Зорана Станковића, министра здравља које су ономе ко их је пажљиво слушао наговештавале овакав расплет. Он није крио изненађење а ни увређеност што га његов саветник није унапред обавестио о својим намерама. То може бити разумљиво. Али не и онима који су јесенас пажљиво пратили његову јавну расправу са министарком правде Снежаном Маловић. Он ју је јавно критиковао (21. септембар 2011) што је изашла у јавност са детаљима истраге о злоупотребама у куповини вакцина за свињски грип. Маловићева је тада истакла да је једна од осумњичених Светлана Вукајловић (бивша директорка РЗЗО), према резултатима полицијске истраге, погрешно информисала тадашњег министра здравља Томицу Милосављевића о детаљима набавке. Многи су њен иступ прокоментарисали као амнестирање Милосављевића.
Министарка правде је на Станковићеву критику оштро одговорила да „јавност има право да зна шта раде представници државних органа и институција и да ту не сме да буде тајни“, најављујући наставак одлучне борбе против корупције.
Јавном понижавању Зорана Станковића који се усудио да изговори оно што су сви видели ту није био крај. Наредног дана (22. септембар) Маловићевој у помоћ прискаче државни секретар министарства правде Слободан Хомен: „Апелујем на све министре, као и на министра Станковића да јавно не даје квалификације, јер као што се министарка правде не меша у рад његовог ресора, ни он не треба да се меша у рад координатора Владе за борбу против корупције“. Станковић је послушао.
Последњи интервју прошле године дао је недељнику „Сведок“ (27.12.2011), чији је повод јавни наступ Милановића. „Злоупотребио је моје поверење, јер сам и сад да будем искрен неке информације сазнао из медија, о томе шта је рекао мој саветник! Признаћете, нелогично је… Милановић, као и свако од нас, мора да сноси одговорност за јавно изнету реч. То што је он рекао на РТС-у и у другим медијима надлежни државни органи морају да провере! Ако се испостави да је у праву, онда се зна шта даље следи, као и шта следи ако се испостави да није у праву“.
Одмах после наступа на РТС-у Милановић је једини интервју дао Франкфуртским вестима: „Повући ћу се само у случају да сви са листе буду похапшени и процесуирани. Борићу се све док ме не најуре… Најзад, рекао сам себи да уколико дођем у ситуацију да ми руке буду везане – обратићу се медијима. То време је дошло и ево, проговорио сам“. На питање ко му је везао руке, Милановић је одговорио: „Пре свега власт, која избегава да се супротстваи помахниталој корупцији. Власт која примењује селективну правду, чиме вређа достојанство и част својих грађана. Такође, и полиција која је имала све податке о свим случајевима, али су њени појединци у врху вршили отворене опструкције, чиме су каљали образ оним часним полицајцима са којима сам искрено сарађивао“.

http://www.pistaljka.rs/home/read/178

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Љубиша Милановић

Najveći u Evropi… 

НАРУКВИЦА?

Ко је “српски Санадер“?

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон

JOВАН ТРКУЉА: Биће то половична реституција

Одлука Уставног суда Србије

»Da sam krala, krala sam«

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија данас, Последње искушење

Двор и идоли

А имовина?

Специјални суд 

И Милошевић је изградио подземну станицу Вуков споменик

Њега међу првима…

И Милошевић је изградио подземну станицу Вуков споменик

 

Ministar za infrastrukturu i eneregetiku u Vladi Srbije Milutin Mrkonjić uputio je juče, povodom izgradnje mosta preko Ade Ciganlije, gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu i predsedniku Skupštine grada, čestitku na „još jednoj velikoj radnoj pobedi na radost građana Beograda“.

Данас