Глупаци и преваранти

Никола Тесла је стварао у времену између Берлинског конгреса и Другог светског рата. Стално слушамо да тадашња Србија, касније Југославија, није могла да задржи Николу Теслу, да он у Србији не би могао да ствара. Да ли је то баш тако? И ако је тако, зашто је тако? Један од најрационалнијих разлога зашто је живео и стварао у САД јесте што је на тај начин избегао Први светски рат. Дакле, он је крајем 19. века напустио и Европу, а не само Србију. У САД је имао више могућности него у Европи. Али, ако ово и није најважнији разлог, постојали су још неки, због којих Тесла није живео и стварао у Београду. Да је тако било, да се после школовања у Европи преселио у Београд, могао је да успостави научне и економске везе са САД пре Првог светског рата, па да се, на пример, склони у САД у току рата, и после тога врати у Србију. Да је он живео у Србији – то значи да су у Србији живели људи који су били у стању да му то омогуће, а такви би знали како да Теслино знање искористе да се учврсте везе са САД, са државом која је била савезник Србије у оба светска рата. Да су постојали такви људи, да је Тесла живео у Београду, сигурно је да би српски инетереси били остварени у далеко већој мери, да би од сарадње са САД и Русијом/СССР-ом Србија имала више користи. Тесла би у (идеализованој у овом тексту) Србији постао најбогатији Србин, и један од богатијих људи на свету. Живео је у САД, где су се сви обогатили, али не и он, највећи проналазач. То је иронија, да се (само) Никола Тесла није обогатио у САД. Што показује да у САД није боље прошао него да је остао у Европи, без обзира на рат. Убрзо после рата САД је погодила велика економска криза. Тачно је да је у САД имао боље услове за живот и рад него у Србији, али се на крају показало да је и тамо био преварен, често без разумевања, само што је тога било мање у САД него да је живео и радио у (стварној) Србији тог доба.

Српска православна црква

Начин живота и начин размишљања Николе Тесле, као и посао којим се бавио – научни рад који је збуњивао и научнике, у времену у којем је живео, није био у потпуном складу са животним схватањима православног свештенства. Међу православним свештенством постојао је отпор према (западној, модерној) науци. И међу свештенством и међу народом и његовим политичким представницима постојао је отпор према модернизацији, која је заснована на науци и вредностима европске цивилизације.

Српска држава

У добу стваралаштва Николе Тесле убијена су два краља: Александар Обреновић и Александар Карађорђевић. Први краљ Александар убијен је од стране Срба, у Београду. Други краљ Александар убијен је од стране странаца, у Француској. Први је убијен због више разлога, а један од њих је његова супруга, краљица Драга Машин. Постоји више разлога због којих је убијен други краљ Александар, а један од њих је пројекат стварања Југославије са превеликом отвореношћу према непријатељима из светског рата којима је мало и ако добију све, и недовољном бригом за српске интересе (и самим тим – своју безбедност). У оба случаја убиства и догађаја који су претходили и уследили након њих, међу Србима – на власти, у народу – налазимо елементе наивности, незрелости, аматеризма, ирационалности, егоизма, сујете, невере и некултуре, служења страним интересима, шовинизма…

Измишљена биографија Николе Тесле (и историје Србије)

После завршетка студија у Прагу Никола Тесла долази у Београд и запошљава се као инжењер у српској енергетској компанији. Убрзо постаје и саветник за науку у министарству за образовање, и сарадник војске. Гради хидроцентрале, развија индукциони мотор, истражује Икс-зраке. Отвара своју компанију Тесла електрично осветљење и производња. Добија катедру на Београдском универзитету 1905. године. Постаје редовни члан Српске краљевске академије. Са патентима које има, компанијом коју је отворио, са подршком државе, повезује се са највећим научницима и капиталистима из САД. Многи од њих почињу да долазе у Београд (а по завршетку Првог светског рата долазили су веома често).

После Мајског преврата 1903. године, код Тесле у кућу долазили су и свргнути краљ Александар Обреновић и краљ Петар Карађорђевић. Радикали једино Теслу не нападају и вређају у јавним наступима. Тесла постаје близак пријатељ са руским царем. Никола Тесла и бивши краљ Александар Обреновић заједно су путовали у Софију, у делегацији са краљем Петром Карађорђевићем, после Првог балканског рата, где су постигли договор којим је избегнут нови балкански рат. Бугарска је умањила територијалне претензије због понуде са којом је Србија дошла, а која је била таква да је знатно доприносила јачању Бугарске унутар тадашњих граница. Између Бугарске, Грчке и Србије склопљено је више послова, од којих је међу највећим био посао у области енергетике и телекомуникација. У периоду од 1884. до 1914. године Никола Тесла је сваке друге године у просеку по пар месеци проводио у САД. Ишао је због пословних уговора, заштите патената, предавања, учествовања на изложбама… У почетку, велику помоћ и он, и остали гости уз Србије, имали су од стране Михајла Пупина, који је постао специјални конзул Краљевине Србије 1903. године, председник организације српских исељеника у САД, ванредни професор на Београдском универзитету 1905. године, а 1906. постаје редовни члан Српске краљевске академије и мањински сувласник у државној компанији за телефон и телеграф, у коју је уложио део својих патената и новца који је стекао у САД и Немачкој.

Тесла је са својом компанијом, крајем 19. века, ушао у приватно-јавно партнерство са српском државом. Имао је среће, јер је дошао у Београд после кризе, која је могла да се заврши ратом, али је краљ Милан Обреновић мудром политиком, у сарадњи са Русијом, кроз преговоре са Аустријом и Великом Британијом, дошао до договора са Бугарском, којим су заштићени српски интереси постигнути на Берлинском конгресу. Да је дошло до рата са Бугарском, краљ Милан Обреновић не би имао новца за улагање у науку и модернизацију државе, коју су припремили радикали, и то у тренутку, када је у Београду, Тесла почео да ради. Тесла је српски буџет коштао као и било који министар: имао је кућу, послугу, возача и ауто, држава је улагала у његове лабораторије, али се све то вишеструко враћало држави – много више од улагања у министра (или “госпођу министарку“). Тесла је зарађивао од својих патената и компанија је добро пословала, новац је улагао у градње лабораторија и торња, као суинвеститор са државом. Учествовао је у градњи хидроцентрала, предавао на универзитету, био члан академије… имао је леп и скроман живот у Београду, који је постајао права метропола. Нобелову награду добија 1909. године.

Београд и Србија су од Берлинског конгреса до Првог светског рата убрзано грађени и модернизовани, покренута је демократизација у политичком животу, покренуто је убрзано описмењивање народа и развој образовног система, развијана је привреда уз помоћ науке и обрнуто, жене добијају право гласа, граде се позоришта и музеји… Да је тада постојала Гугл-мапа, Београд би, ноћу, био међу најсветлијим тачкама у Европи, у свету – светлео би, ноћу, попут Париза. У сарадњи са војском Тесла је развијао радио и радио системе.

Србија је, 1913. године, од САД добила повољан кредит за куповину војне опреме из САД. Исте године је то наоружање стигло до Србије. Са чврстим савезом који је имала са Бугарском, Грчком и Русијом, Србија се спремала за оно што је Европу чекало 1914. године. Успешно је спречена завера убиства аустроугарског надвојводе у Сарајеву. Из Аустроугарске у Србију прелази велики број Срба. Убрзо је избио рат, када су Централне силе отвориле Западни и Источни фронт. Убрзо је отворен и Балкански фронт. Србија успешно одбија нападе Централних сила. Долази до дуготрајне рововске борбе. На границама Србије и војници из Бугарске и Грчке, као помоћ српској војсци. Било је ту и рускох војника. Са друге стране, Србија је послала неколико одреда у рат против Турака. Унутар Аустроугарске долази до диверзија од стране Срба који су ту живели и побуна словенских народа који су тражили своје државе. Срби подстичу Хрвате и Словенце на побуну, али и нуде Аустроугарској поделу Балкана и трговинске понуде које су натерале Беч на размишљање. Истовремено Срби нуде муслиманима у Албанији и Босни и Херцеговини могућност да ако се укључе у борбу против Централних сила после победе над њима оснују своје независне државе, без утицаја Београда, Беча или Рима. Средином 1916. године долази до примирја између Аустроугарске и Србије. Србија то користи да пошаље специјалну јединицу, којој су се придружили и официри и војници из осталих православних народа, у Русију, и помогне руском цару да угуши побуну – неуспео покушај комунистичке револуције 1917. године. Пошто се одбранио од комуниста и коминтерноваца, руски цар нуди Германима нову поделу Европе, која је одговарала интересима Германа и Словена. Долази до примирја између Русије и Централних сила. Централне силе после тога врше потпуну окупацију Француске и покрећу масововну копнену инвазију на Велику Британију. У том тренутку САД улазе у рат на страни Француске и Велике Британије. Ту су и Аутралијско-канадске снаге. Напад САД, побуне народа унутар средње Европе који су тражили право на самоопредељење, на националне државе, војна пат позиција на Источном и Балканском фронту, принудило је Немачку и Аустрију на повлачење са свих фронтова. До 1920. завршени су преговори између Немачке и Аустрије са државама са којима су били у сукобу на сва три фронта у Европи. Потписана је капитулација, окончан рат. Немачка и Аустрија плаћају ратну одштету. Русија је проширила свој утицај у Азији, око Црног мора, на Кавказу. Русија и Немачка потписују енергетски споразум. Долази до деколонијализације, што отвара путеве Немачкој да лакше и јефтиније долази до сировина. Настају Пољска, Чехословачка и Мађарска. Србија је увећала своју територију – део Србије постале су територије Војне крајине у Аустроугарској (данашњој Хрватској, где су у већини живели Срби), (данашња) Војводина, део Босне и Херцеговине, Македоније (до Скопља), док се Црна Гора ујединила са Краљевином Србијом. Србија се брзо опоравља од рата, доживљава економски бум, пробој у технолошком и индустријском сектору, долази до значајног увећања економске трговине са Русијом, Аустријом, Немачком, Турском, САД, Француском, Италијом и Великом Британијом. Краљевина Србија (као и руска царевина) постаје модерна парламентарна демократија. Српски социјалисти и комунисти стварају демократску странку левице (и у другој половини 20. века више пута долазе на власт после избора, на којима су и губили власт).

Никола Тесла је 1914. отишао у САД и тамо боравио до краја 1917. када се вратио у Београд. Од потписивања примирја 1916. до окончања рата 1920. године на Балканском фронту није било ратних сукоба. Тесла по окончању рата завршава пројекат изградње торња на Авали. Поред средњовековне тврђаве на Авали изграђени су торањ и лабораторија. Никола Пашић и његов син, као и Милан Стојадиновић, међу највећим донаторима. Они се налазе и међу највећим донаторима за градњу Храма Светог Саве, чија је градња започета 1928. а завршена 1941. године. У Београду су 1936. одржане Летње олимпијске игре. Игре је отворио краљ Александар Карађорђевић, а Никола Тесла је на отварању извео уметничку представу са светлима и електрицитетом на небу изнад стадиона. Последњих десет година живота живео је у луксузном апартману хотела Москва, на десетом спрату нове зграде изграђене 1930. уз стару зграду хотела из 1908. године.

Колико је све ово било могуће? И зашто је било немогуће?

Никола Тесле је могао је да живи само у друштву у коме је било предузетничког духа, у држави која се економски развија и модернизује, у демократској и космополитској средини. Све остало је било мање важно и лако да се испуни – Србија је имала новац за вилу у којој би живео, за његове лабораторије, за торањ, за све трошкове. Тај новац би се пронашао. Србија би пронашла новац, да је само новац био потребан, за градњу лабораторије какву је Тесла изградио у Тексасу, за торањ какав је изградио на Лонг Ајленду; у таквој Србији градиле би се и хидроцентрале попут оне на Нијагариним водопадима. То је било могуће, јер су за то постојали потенцијали, у Србији у добу између 1884. и 1943. године. Дакле, материјална страна није била пресудна, да је само то у питању, Тесла би живео и стварао у Београду. И самом Тесли материјална страна није била најважнија. Иако је живео у САД, имао је проблема са новцем, иако је патентирао велики број проналазака, радио са најбогатијим људима Њујорка, живео у Њујорку, умро је сиромашан. Њему новац није био важан, осим за експерименте, за стицање услова за рад. Могао је у Београду да има удобан живот, што се смештаја тиче, да има исте лабораторије и да направи исти торањ као у Њујорку, али то су били најмање важни разлози, када се гледа из његовог угла. Када се гледа из угла (само)свести тадашње српске владајуће елите и народног менталитета, то су били пресудни разлози. Створити тај новац било је немогуће. Српска елита и српски народ нису могли да имају у својој држави Теслу – нису могли да изгради такав торањ, да створе катедру на универзитету и лабораторије у којима би Тесла радио. Ништа се није променило ни сто година касније. Не само да је на почетку 21. века градња Теслиног торња мисаона именица, на почетку 21. века, у Србији, је мисаона именица (још увек) изградња железничке пруге и аутопута. Тесла није живео у Београду, у Србији, али јесте Рајс. Све што је тада написао о Србима важи и данас. Ако погледамо потенцијале које је Србија имала између 1884. и 1943. године – могућности за раст буџета, развој привреде и пољопривреде, степен корупције (да је био мањи за две трећине), погрешне политичке одлуке – видимо да је било новца за градњу куће, плаћање послуге и возача, градњу зграде универзитета где би се налазила катедра и лабораторија у којој би Тесла радио, било би сасвим довољно новца и за градњу торња, Србија би изградила и више хидроцентрала… Ако упоредимо колико су коштале лабораторије и торањ у САД са потенцијалима Србије тог доба видимо да је било могуће обезбедити ту количину новца и омогућити Николи Тесли да живи и ради у Србији. Тог новца, наравно, није било, и Тесла није живео и радио у Србији. Да је којим случајем живео, вероватно би са Арчибалдом Рајсом писао књигу “Чујте Срби“. И да је живео, и имао новац, велики број неписмених људи би се бунио због тога што држава улаже у тог генија, оговарали би га у црквама, у факултетима и академији, новинари би се бавили његовим животним навикама а не његовим експериментима, па би онда кроз његове животне навике сагледавали и његов рад…

Дакле, потенцијали су постојали, али се нису реализовали. Тако је прошао цео 20. век, тако је почео 21. век. Зашто Срби не умеју да боље и више искористе потенцијале које имају? Уместо да се користе потенцијали, наставља се са пропадањем. Што, можда, значи, да су потенцијали прецењени. Посебно они људски. И сада би међународни положај Србије могао бити бољи, и сада би извоз пољопривредног сектора могао бити десет пута већи, и сада је српско расејање велики потенцијал, али ниједан потенцијал нико системски не развија, зато што у Србији живи превише глупака и превараната и зато што многи од тих глупака и превараната владају Србијом. Када се погледа колико је новца изашло из Србије у последњих 20 година, колико је велика сива економија, колики је степен корупције, колико се мало ради да се искористе сви потенцијали, јасно је зашто Србија, када се на Гугл-мапи ноћу гледа из свемира, представља најтамније место у Европи. Тако изгледа место где на једном месту има превише глупака и превараната. Такви седе у Академији, Сабору, Скупштини, Влади, Председништву, Универзитету, Суду, Генералштабу и (наравно) у полицији. Такви су већина у народу. Разлика је само у томе што глупаци из народа живе у сиромаштву, а глупаци на власти живе лепо и удобно.

Срби су имали и имају великане и геније, међу Србима има паметних и поштених људи, али су такви мањина, на маргини, неорганизовани. Све док има таквих, има наде. Било је резултата и у ери у којој су глупаци и преваранти били апсолутисти, у којој суверено владају: хидроцентрала Ђердап, подземна станица Вуков споменик, мост на Ади… У Београд се вратио Милутин Миланковић, Новак Ђоковић је добио турнир, Емир Кустурица гради Каменград… Но, и поред тога, 20. век је био трагичан и поражавајући, у 21. веку демографска слика је све гора, све је веће сиромаштво, паметни и образовани и даље одлазе ван државе… Рачуница је проста: када моћ у друштву и држави припадне паметним и поштеним, када “народни гениј“ подари довољно генијалаца, када Традиција створи довољно часних људи, када се један број таквих врати из расејања, када буде више искрених верника, када разумни преовладају, демографска слика биће боља, сиромаштво ће нестајати, паметни и образовани остајаће у држави. И да нацртам, многи ово неће схватити. Неће, јер многи себе виде међу паметним и поштеним. Дотле се иде са глупостима и преварама у Србији. Зато се тако води и спољна политика. Постоји могућност (потенцијал) да паметни и поштени (лукави као змије, безазлени као голубови) преузму власт. Ако се то догоди, можда ће неки нови Тесла једног дана живети и радити у Србији. Уколико се то не догоди, остаје вера у Христа и Други Долазак. Само, ако је Долазак предвиђен 2212. године, како, као изабрани народ, преживети наредних 200 година, наредни светски рат, ако глупаци и преваранти буду владали још пет година? Ако не дође до промене менталитета? Баналан пример: Србија је једна од најпрљавијих држава у Европи. Смеће је на улицама, поред путева, поред река, у рекама и потоцима. Ко је бацио толико смеће, ко баца смеће сваки дан већ деценијама? Толико смећа може да се накупи само ако већина, и то апсолутна већина, баца смеће (папириће, паклице, пикавце, флашице, кутијице, кесице, кесе) – то значи да смеће бацају сви: од професора и уметника до физичких радника и сељака, мушкарци и жене, одрасли и деца, политичари и грађани, еврофили и русофили, радикали и либерали…

“Чујте Срби“.

Ко чује?

“Куцајте и отвориће вам се“.

Ко куца?

Нити ко чује, нити ко куца. Отуда толики песимизам, депресија. Нихилизам. Отуда толиког непоштења. Глупаци и преваранти не могу од ништа да створе нешто, они могу само да нешто претворе у ништа.

Београд, 7. јануар 2012. године – дан рођења Исуса Христа (православни Божић), дан смрти Николе Тесле

>

>>

>>>

4С: СВЕ СТРАНЕ СРПСКЕ СТРАНКЕ

 

Advertisements

40 Responses to Глупаци и преваранти

  1. Varagić Nikola каже:

    PATRIJARH KIRIL: MANIMO SE REVOLUCIJA, BEZ 1917. DANAS BISMO MOŽDA BILI ISPRED AMERIKE

    ponedeljak, 09 januar 2012

    Svi treba da uvek imamo na umu da smo mi već potrošili svoju količinu konfrontacije, svaku mogućnost revolucionarne perestrojke

    Ruski patrijarh Kiril dao je božićni intervju telekanalu Rusija-1 u kojem je, pored ostalog, upozorio sunarodnike da je njihovoj zemlji dosta revolucija. A vlast opomenuo: da mora biti spremna i sposobna i za `samoštimovanja` i korekcije kursa koje vode računa o realnom nezadovoljstvu onih koji protestuju.

    Fakti prenose u celini delove intervjua koji su bili ovome posvećeni:

    RUSIJA-1: Događaji u političkom i društvenom životu kao da su se zgusnuli. Deo naših sugrađana nedavne parlamentarne izbore smatra nepravednim. Celom zemljom je prošao talas protesta. Najmasovniji su bili u Moskvi. Ljudi koji su se našli na Balotnom trgu i Prospektu Saharova bili su apsolutno različitih političkih pogleda, ali ih je objedinila parola „Za poštene izbore“. A vi ste potkraj 2011, usred mitinga, pozvali na očuvanje saglasja i građanskog mira. Međutim, pred nama su najvažniji i najodgovorniji izbori – predsednički. Šta biste danas poručili onima koji drže vlast i onima koji protestuju, kako da se razumeju? Kako se može protestovati ne dovodeći u opasnost sam fundament našeg društva?
    KIRIL: Ključna je poslednja rečenica koju ste izgovorili. Svaki čovek u slobodnom društvu ima pravo da izražava svoje mišljenje i svoje neslaganje sa potezima vlasti. Ako su lišeni tog prava – ljudi to doživljavaju kao ograničavanje slobode. To je veoma bolno. Setimo se sovjetskog vremena. Tada nije bilo takvog prava. Postojalo je na papiru, ali ga realno nije bilo. U Novočerkasku su ljudi u ono vreme izašli na ulice, progovorili o svemu što je bilo loše, rekli da nisu dobili plkate. I šta se dogodilo? Prolila se krv! Ljudi, dakle, tada nisu na to imali pravo.
    Sada takvo pravo, nastavio je patrijarh Kiril, postoji. Ljudi to svoje pravo već koriste. U takvim uslovima, kad ljudi osećaju nepravdu, kakvu obmanu ili manipulaciju pa na to ukazuju – u tome nema ničega što može potresti same temelje društva. Za crkvu je to pitanje posebno osetljivo zato što u naše hramove dolaze i koji izlaze na trgove i oni protiv kojih je njigov protest uperen. Zato reč crkve ne sme biti politizovana, ne sme biti neizbalansirana u najboljem značenju te reči. Ne u smislu lažnih diplomatskih balansiranja, nego u smislu da reč crkve mora donositi pravdu koju će primiti i jedni i drugi. A pravda je u tome da laž mora biti izbačena iz naših života. I iz političkog, i iz ekonomskog, i iz socijalnog.
    Dozvolite da sad ukažem na nešto iz ličnog života što neće ostaviti ravnodušnim nikoga ko je izlazio na trgove radi protesta. Zar među onima koji protestuju nema nikoga ko obmanjuje svog muža ili ženu? Nikoga ko vodi paralelni život? Nikoga ko nije sasvim čist u biznisu? Jer, ako nanosimo napravde u ličnom i porodičnom životu, u svojoj profesionalnoj sferi, zašto tako vatreno tražimo da pravda opstaje na makronivou? Zar ona ne treba da postoji i na mikronivou? Crkva poziva da pravda postoji na svakom nivou. Na nivou linosti, porodice, radnog kolektiva. Na nivou političkih partija i ekonomskih korporacija. Na nivou vlade. Dakle, i na nivou onih koji vode zemlju. Pravda mora biti svuda. Kada sam govorio o Božjoj pravdi, imao sam u vidu – život po savesti. U krajnjem slučaju: pravda je – ono što odgovara Božanskim zapovestima. Zato smo dužni da naučimo da živimo po Božjoj pravdi. Naprosto, ne smemo jedni drugima lagati.
    Još nešto: kad se nešto događa, društvo mora imati pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Samo, u tome mora biti i određene mudrosti. Jer, da su se demonstracije, koje su prethodile revoluciji iz 1917. godine, završile kao mirni protesti i da za njima nisu usledile krvava revolucija i građanski rat – danas bi Rusija imala više od 300 miliona stanovnika i bila bi po nivou ekonomskog razvoja na ravnoj nozi sa SAD ili čak ispred njih. Ali, nismo umeli. Nismo umeli da sačuvamo balans i mudrost. Razorili smo sopstvenu zemlju. A zašto je do toga došlo?
    Došlo je zato što pravedne proteste ljudi veoma vešto iskoriste političke snage koje teže vlasti. A radikalna smena vlasti je uvek – smena elite. Prisetite se samo sjajnih apela naših demokrata s kraja sovjetske epohe: treba razoriti nomenklaturu, treba se osloboditi svih onih koji se voze u crnim `volgama`.

    RUSIJA-1: Tada se tražilo i da se takvi u `volgama` ne kriju iza zavesica…

    KIRIL: Baš tako, da se sklone zavesice. A sećate li se. To je bila parola koja je na ulice izvodila hiljade. A šta se dogodilo? Preuzeli su na tome vlast, pa su iz crnih `volgi` preseli u crne `mercedese`.

    RUSIJA-1: Sa rotacionim svetlima…

    KIRIL: Da, sa rotacionim svetlima. A još su podelili između sebe sve resurse zemlje. Ne opravdavam, naravno, ono što je bilo. Ukazujem samo kako je lako sablazniti čoveka. Nešto slično je bilo i u vreme revolucije iz 1917. godine. Tada se govorilo: „Pljačkaj napljačkano!“ I, počeli su da upadaju u stanove, da razaraju imanja. Spalili su zemlju. A gde je to napljačkano? Nova elita je od toga štošta dobila! A zar je narod počeo da živi bolje? Dakle, sva mudrost je u tome da se protesti na pravilan način izraze i da vode korekciji političkog kursa. To je najvažnije. Ako vlast ostane neosetljiva prema izražavanju protesta – to je loš znak. Dokaz nesposobnosti vlasti za samoprestrojavanje. A vlast je dužna da se za to `naštimava`, primajući signale i spolja.
    Ne želim da bilo koga poučavam, prosto govorim kako sam radim. Stalno se trudim da osluškujem takve signale. I preko Interneta i kroz prepisku. I, kao što možete da vidite, u toku je stalno samonaštimavanje crkvenog aparata. Možda je to nedovoljno. Svestan sam da je i crkva daleko od savršenstva. Ali, crkva ima vezu sa onim što je izvan nje. I zato što sveštenici ispovedaju ljude.

    RUSIJA-1: Vi često spominjete i 1917. i takozvani predrevolucionarni period. S obzirom da su se strasti ponovo usijale, sa kojim istorijskim periodom bise uporedili današnja zbivanja?

    KIRIL: Današnju uzburkanost političkih strasti ne treba upoređivati sa `predrevolucionarnim godinama i mesecima` koji su prethodili revoluciji 1917. godine, a ni sa onim što se zbivalo na izmaku perestrojke, što mnogi od nas još dobro pamte. Ali, ponekad iz malog poraste veliko. I zato bih da se danas posebnim slovom obratim našem narodu.
    Svi treba da uvek imamo na umu da smo mi već potrošili svoju, da tako kažem, količinu konfrontacije. Da samo potrošili svaku mogućnost revolucionarne perestrojke života našeg društva. Naš put – zato – mora biti u mirnom evolucionom razvoju koji podrazumeva i realni dijalog sa vlašću, a kada je neophodno – i izražavanje svog protesta.
    Moramo se razvijati mirno i evoluciono da ne bismo potresali same temelje državnog funkcionisanja, da ne bismo zaustavljali svoju ekonomiju, da ne bismo razarali svoju kulturu, umetnost, sport, nauku i sve što smo razarali 90-ih. A ovome treba pridodati i armiju.
    Niko od nas ne treba da smeće s uma da mi više nemamo pravo na revolucije. To, naravno, ne znači da mi treba da stagniramo. Ne, mi se moramo razvijati – i kroz dijalog, i kroz borbu mišljenja, i kroz intelektualnu borbu, i kroz uzajamno ubeđivanje. Uveren sam da su to dovoljno jaka sredstva – posebno u ovom prosvećenom veku, u veku interneta – da život svoje zemlje možemo realno menjati nabolje.

    Izvor Fakti, 08. 01. 2012.

    http://www.standard.rs/patrijarh-kiril-manimo-se-revolucija-bez-1917.-danas-bismo-mozda-bili-ispred-amerike.html

  2. Varagić Nikola каже:

    08. 01. 2012
    PRESS

    KOMENTAR DANA

    VELJKO MILADINOVIĆ

    Istorijski incident

    „Želio bih da Srpska još jača, ali je dovoljno jaka da je svjesna sebe“, poručio je Milorad Dodik uoči proslave dvadesetogodišnjice osnivanja Republike Srpske.

    Dvadeset godina kasnije Srbi u svojoj Republici Srpskoj nemaju fudbalsku reprezentaciju, ali imaju svoju državu. Bošnjaci u okviru „svoje“ BiH igraju fudbal, ali nemaju svoju državu.

    Koliko god to zvučalo apsurdno, danas se Dejton slavi samo u RS, koja se održala i u 21. veku kao „istorijski incident“. Ne samo zato što je izgledalo da je Dejton stvoren za gušenje srpske državnosti u BiH. Već zbog toga što se srpska republika „s one strane Drine“ protivi istorijskoj vertikali koja tu državnost od našeg postanka ograničava između Ibra, Dunava, Morave i Drine.

    A to je već pitanje našeg nepoznavanja istorije u kojoj nikada nismo bili „svesni sebe“. Jer, svaki veliki državni projekat na ovim prostorima završavao se tako što su veliki igrači Srbiju sveli na teritoriju Kraljevine Srbije iz 19. veka.
    Kad se Dušanovo carstvo raspalo, srpstvo je ostao da brani knez Lazar, vladar moravske Srbije koja je obuhvatala teritorije današnje Srbije bez Vojvodine, Kosova i Sandžaka. Kada su Nemci rasturili Kraljevinu Jugoslaviju, Srbiju su kao okupacionu zonu ostavili u skoro identičnim granicama, s tim što je južna granica išla do Ibra.

    Uvlačenje Srba u velike projekte osuđene na propast je posledica „nesvesnosti sebe“. Nije Dušanovo carstvo propalo jer je imao naslednika nejakog, nego zbog ambicije da ne bude srpski kralj, nego car Srba, Grka i Bugara. Što je isto iskakanje iz realnosti koje je pokazao Aleksandar Karađorđević kada nije hteo da bude srpski, nego kralj Srba, Hrvata i Slovenaca.

    Zato je RS „istorijski incident“, jer su tamo Srbi prvi put kroz svoje institucije „svesni sebe“. A ako dobro analiziramo istoriju, to je i očuvanje Vojvodine i Sandžaka – Raške oblasti – u okvirima Srbije. A i Kosovo su i Tito i međunarodna zajednica odavno namenili Albancima. I zato bi podela Kosova ponovo bila „istorijski incident“. Da konačno postanemo svesni Srbije, da se oslobodimo mitova – od viljuški na srpskom dvoru do „Tita velikog državnika“. I da shvatimo da možda nismo gubitnici u istoriji, nego su nam očekivanja velika.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/196636/Istorijski+incident.html

    —————-

    08. 01. 2012

    Nedelja…

    Mihailo Medenica

    Kako smo ugostili strane ambasadore

    Istina je isplivala na površinu, i to Morave, one Velike, kraj koje pasu žirafe i turisti ostavljaju tragove prstiju na voštanom poprsju majke nacije i kantautorke Arkanovog testamenta – prevareni smo, odnosno prevaren je g. D. M. Palma, al’ kad je prevaren član vladajuće klike, to je isto ko da je prevarena čitava nacija, jer Cesidova nepristrasna istraživanja govore da bi od pet miliona građana sa pravom glasa – šest miliona glasalo za njih

    No, vratimo se temi. Gradonačelnik Jagodine, interpretator Betovenovih sevdalinki i Šopenov drugar s kik-boksa, priznao je da su mu dvojica zapadnih ambasadora, ne tako davno, garantovala dobijanje kandidature za članstvo u EU minulog decembra, a onda su ga/nas, da izvinete – zajebala ko Krka penzionere!
    Ni po jada što su slagali to duševno koaliciono tropsko drvo, već što su to učinili na obali Morave, gde ih je, prema sopstvenom kazivanju, D. M. P. odvodio na intimne/poverljive razgovore.
    Lično, obećao bih i mnogo više od mučenih ambasadora, s obzirom na pomenute okolnosti: noć, reka, gabaritna prilika u „spido“ gaćicama koja poziva da u plićaku ohladimo… glave, recimo, i porazgovaramo o priključeniju Uniji.
    U toj situaciji, rekoh, obećao bih da će Srbija koliko 2013. predsedavati Unijom, čiji bi administrativni centar naravno bio preseljen iz Brisela u Jagodinu, samo da izvučem guzicu iz tog pomoravskog procepa.
    Mislim, odlično smo još i prošli ako nam se spoljna politika i lobiranje svelo na odvođenje diplomata u brzake, šumarke, livade i senike.
    Pretpostavljam da je u toj konstalaciji snaga, na supertajnom sastanku u Vladi, svako zadužio po dva-tri ambasadora sa zadatkom da učini sve što je u njegovoj moći da od njih izdejstvuje obećanje, nalik onom koje su neimenovana dvojica dali ispod Palme na obali Mora(ve).
    Ivica je svoje, sasvim sigurno, odveo na Nišavu, objašnjavajući im na tečnom engleskom (kojim dokazano vlada, samo ga zatucani Englezi ne razumeju, kao ni Francuzi Indirin dijalekt), kako je to maltene srpski Jordan, u kojem su osim njega „krštene“ i Cecine trojke, koje su odlaskom u prestonicu narasle na jake petice, i da se tu, u svetoj vodi, moraju zakleti da će podržati kandidaturu Srbije, što su i učinili samo da odobrovolje zamenika premijera, ministra policije i prvog među jednakim socijalistima da prestane da se praćaka po plićaku, vičući:“Naturizam, mister ambasador, naturizam! Giv as kanidaturu, bre, ili neću da obučem kupaće gačice!“
    Krkobabić dr Jovan je svoje ambasadore odveo kući, u Lepenski vir, sećajući se detinjstva u doba krede, kada je kao tek punoletni dečarac predlagao ujedinjenje svih homo sapiensa u svojevrsnu uniju, čim se još užarena ploča ohladi i formira kontinent kasnije nazvan – Evropa.
    Premijer Cvetković je, pak, svoje strance dostojanstveno poveo u kabinet, tačnije, odveli su oni njega, ubeđujući ga da je ta velika kancelarija sa stolom i foteljom njegov kabinet, a ne ostava za metle u koju četiri godine uporno odlazi, tražeći od tetkica da mu podnesu izveštaje iz svojih resora. Nažalost, razgovori nisu trajali dugo, premijera je očekivao važan sastanak sa „mister properom“ i Živadinom iz MMF-a, koji u slobodno vreme radi i kao mehaničar u garaži Vlade.
    Naravno, najveći teret pao je na predsednička pleća, te je najlepši demokrata od Velikog praska naovamo zadužio najznačajnije ambasadore i odveo ih na najegzotičnije mesto u Srbiji – centralu stranke, u kojoj, prema predanju, žive mitska bića: Nada Kolundžija, Jelena Trivan i Dragoljub Mićunović, o kojima govori i Knjiga postanja: „Bi svetlost, a onda Dragoljub naplati dnevnice i od njegovog putnog naloga Bog sazda Jelenu Trivan i zabrani joj da govori, ali ona ne posluša, već kaza da na svetu ne postoji bolji ekonomski program od ovog kojeg ima Srbija. Bog se zbog toga naljuti i protera ljudski rod iz raja, što natera Kolundžija Nadu na večno lutanje od stranke do stranke“…
    Dakle, predsednik je svoje tuce ambasadora odveo u sigurnu kuću za olako data obećanja, priredivši im pretpremijernu projekciju filma: „I EU i Kosovo u bratel majci“, uručivši im monografiju izdatu u ograničenom broju primeraka: „Godišnji izveštaj VMA o zdravstvenom stranju predsednika republike – država je bolesna, a ne ja! Mogu da izguram još tri mandata uz blagu kijavicu“…
    Naposletku, predsednik je diplomatama obzananio kako će 2012. proglasiti godinom beba, što nikako ne znači da se tek spremaju da nam „prave decu“, već da će se ozbiljno pozabaviti socijalnim stanjem u državi, s obzirom na to da je seks zabava za sirotinju, a sirotinje će biti sve više, pa samim tim i beba.
    Sve u svemu, još i nismo tako loše prošli – dobro nas ne izopštiše i s Balkana kad je D. M. Drvo preuzeo inicijativu u svoje nežne ruke!
    Trebalo je da ih odvede u akvapark i spušta niz tobogan sve dok još čvršće ne obećaju podršku kandidaturi!
    Barem bi današnje vajkanje zvučalo zabavnije: „Ne znam zašto su me slagali – zvučali su tako iskreno dok smo se držali za ruke i spuštali niz tobogan?! Ništa im, bre, nije sveto!“

    http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/196302/Kako+smo+ugostili+strane+ambasadore.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Građani Srbije nikada nisu bili veći pesimisti

    Tamara Spaić | 09. 01. 2012.

    Skoro dve trećine građana u Srbiji je u ovu godinu ušlo sa pesimističkim očekivanjem, smatrajući da se zemlja ne kreće u dobrom pravcu. Za poslednjih deset godina, otkako je smenjen stari, nedemokratski režim, ovo su najlošiji rezultati predviđanja perspektive države. Paradoksalno, u decembru 2001. godine, kada je optimizam bio na vrhuncu, svega je 27 odsto ljudi mislilo je da se zemlja kreće u lošem pravcu, a sada je to procenat onih koji smatraju da ide u dobrom.

    Istraživanje agencije “Ipsos stratedžik marketing”, kojim se u poslednjih deset godina iz meseca u mesec prati raspoloženje građana, pokazuje da je tokom godina u Srbiji optimizam rastao zahvaljujući pozitivnim pomacima ka Evropskoj uniji i gotovo je isključivo vezan za ideju priključenja Evropi.

    Priključenje EU

    Ideja Evrope i dalje odoleva uprkos svemu, i u decembru je 51 odsto građana Srbije reklo da bi na referendumu o priključenju Srbije EU glasalo “za”. Najveći otpor ideji da se Srbija priključi EU zabeležen je u septembru 2011. godine, posle događanja na severu Kosova i sukoba na prelazima, kada se 37 odsto građana izjasnilo protiv ulaska Srbije u EU, a podrška EU prvi put pala ispod polovine, tako da je svega 46 odsto reklo da bi na referendumu glasalo “za”.

    – Ali, svi bi i dalje da žive u toj Evropi. Preko 90 odsto građana bi za lični život izabralo Nemačku, SAD ili neku zemlju članicu EU – kaže Svetlana Logar, direktorka “Ipsos stratedžik marketinga”.

    Veliki optimizam

    Logarova kaže da svi trendovi koje pokazuje istraživanje upućuju na to da je porast optimizma kod građana vezan za ideju uključenja u EU. Veliki optimizam je, recimo, zabeležen u maju, aprilu i septembru 2008. godine kada je nakon ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU u Skupštini Srbije zabeleženo da 54 odsto građana smatra da Srbija ide u dobrom pravcu, a 25 odsto da ide u lošem.

    Slični rezultati dobijani su posle odluke da “Fijat” dođe u Srbiju ili nakon dobijanja “belog šengena”. Vest o bezviznom režimu iz decembra 2009. godine istovremeno je poslednji trenutak kada je više od polovine građana smatralo da Srbija ide u dobrom smeru. Nakon toga prevladavao je pesimizam.

    – Zanimljivo je da je optimizam porastao za čitavih 18 odsto, recimo, u junu 2011. godine nakon hapšenja Ratka Mladića. Jasno je da hapšenje samo po sebi nije moglo biti uzrok, nego je optimizam vezan za ispunjenje uslova za dobijanje statusa kandidata – kaže Logarova za “Blic”.

    Želimo da uselimo Rusiju, a da se iselimo u Nemačku

    Najveći pesimizam izaziva ekonomska situacija. U decembru je 60 odsto ljudi kao najveći problem navelo nezaposlenost. Zabrinjava da je čak 13 odsto ispitanika samostalno, bez ponuđenih odgovora, izjavilo da je najveći problem “opšte siromaštvo” i beda. Ovo je, kaže Logarova, prvi put da su građani tim rečima okarakterisali stanje u državi.

    – Pesimizam je opasan kada zahvati poslovne krugove. On demotiviše ljude da investiraju i onda zaista može dovesti do ozbiljnih ekonomskih problema – kaže sociolog Vladimir Vuletić.

    Na listi problema, posle ekonomske situacije, ljudi ističu korupciju (27 odsto), a Kosovo kao problem ističe svega 16 odsto.

    – Zanimljivo je da Kosovo kao problem pominje 56 odsto ljudi koji bi na referendumu glasali za ulazak Srbije u EU. Dakle, proevropski opredeljeni građani ističu taj problem kao prepreku evropskim integracijama – kaže Logarova.

    Zabrinjavajući su rezultati koji pokazuju da mladi u većini potvrdno odgovaraju na pitanje da li bi napustili zemlju.

    – Zanimljivi su odgovori u kojima većinom Rusiju ocenjuju na prvom mestu kao prijatelja, a kad ih pitate gde bi išli, žele da odu kod omraženog Obame ili omražene Merkelove. Licemerno je da želimo da uselimo Rusiju, a da se iselimo u Nemačku ili Ameriku – upozorava Svetlana Logar.

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/300350/Gradjani-Srbije-nikada-nisu-biliveci-pesimisti

  4. Varagić Nikola каже:

    DUŠAN KOVAČEVIĆ: OVO NE SLUTI NA SREĆAN KRAJ

    utorak, 10 januar 2012 09:32

    Imamo stanovništva eventualno samo za još jedan rat. Srbija je opustošena, svedena na zemlju staraca.

    Novi komad “Kumovi” (tekst i režija Dušan Kovačević) premijerno će krajem meseca biti odigran na sceni Zvezdara teatra, a da po svemu pripada prepoznatljivom piščevom rukopisu, sugeriše podnaslov – “komedija svakodnevne tragedije”. I dok je ovde reč o kamernoj drami, primerenoj mestu na kome se izvodi, velika ansambl predstava po Kovačevićevom tekstu (specijalno pisanom za nacionalni teatar) planirana je u Narodnom pozorištu tokom naredne sezone. Radni naslov nimalo optimističan: “Rekvijem”.

    Dva velika povoda za razgovor s našim autorom čiji su tekstovi prevedeni na više od dvadeset jezika i igrani diljem sveta u čak osamdeset inostranih pozorišta.

    – “Kumovi” su neobična priča o prijateljstvu čoveka koji je ostao bez posla sa kerom iz obližnjeg parka koji, takođe, nema posao – otkriva nam pisac. – I ta priča počinje obično, kao sve priče koje će kasnije da se iskomplikuju i dobiju sasvim drugo značenje. U osnovi je triler i ne bih ga prepričavao, jer ću otkriti ko je ubica. Ono što me je pišući zanimalo, današnja je ekonomska i politička situacija u našoj zemlji. Ali ne ispričana na uobičajeni, politikantski način koji ima svoju trajnost i vrednost samo dok ta politička situacija traje…

    Ipak, niste želeli da novim pozorišnim delom suviše “mračite” našu svakodnevicu?

    – Sebi sam zadao kao obavezu da ne zamračujem i ne zagorčavam život više nego što to čine ljudi koji se bave njihovim sudbinama. Priča u svojoj osnovi jeste egzistencijalno-socijalna, ali da bi se odgledala i da čovek izlazeći iz pozorišta ne bi poželeo da skoči pod prvi autobus, otvorio sam prozor u taj mrak i pustio svetlost: a to je komedija. “Kumovi” imaju isti rukopis i istu likovnost kao sve što sam do sada uradio, liče na sve što sam napisao. Ovo je i omaž životinjskom svetu koji je od pamtiveka sa čovekom: koliko je čoveku dobro, toliko je i tim bićima koja su po predanju stvorena od istog tvorca. Dakle, želeo sam da vidim da li je moguće i da li će se to desiti, da ćemo jednog dana od sve muke svi – lajati.

    Čovek i pas dele i usamljenost?

    – Da, jer taj čovek koji je ostao bez posla počinje da šeta psa i da se sve više druži s njim, razočaran u ljude. Ali tokom drame će se ustanoviti da pas zapravo nije pas, da je on čovek i samo izgleda kao – pas… Kada nešto pišete vrlo je teško da napravite distancu u odnosu na to šta vas muči i što vidite kao problem. Morate sebe da kontrolišete, da kažete dobro, nisam dužan da se bavim onim čime se bave mediji. Onim što je dnevni, nedeljni, mesečni izveštaj. Literatura mora da ima jednu vrstu superiornosti, bar ambiciju da zavređuje ozbiljnu trajnost. I to suzdržavanje da u drami ili filmu ne padnete u trans i ne bavite se viškom privatnih emocija jeste jedna vrsta ozbiljne samokontrole. Koliko puta sam poželeo da posle nekakve nesreće koju sam čuo ili video, napišem nešto ravno vrisku ili onom čuvenom kriku… Onda se malo smirim i kažem, to će se odnositi na januar 2012. godine, a već u martu će biti nešto bolje ili gore. Ti isti ljudi neće vas više nervirati, pa samim tim i ono što ste radili, nestaće.

    Jedna nesreća začas potre i nadraste drugu?

    – Čovek više ne može da prati ubrzanje svih tragedija i nesreća na planeti. Taman pomislite da je neki užas kulminacija zla, a već za nekoliko dana pojavi se nešto strašnije. Ono čega se na planu intuicije bojim i čime sam se bavio ispisujući strašnu priču iz komada “Sveti Georgije ubiva aždahu”, a čitajući novine iz 1913, 1914. godine, faktografsku memoarsku literauru – jeste da početak 21. veka podseća na taj uvod u dvadeseto stoleće. Na sve strane se zveckalo oružjem, dolazila je jedna od najvećih ekonomskih kriza, stvarani su blokovi koji su se spremali za rat… I sad dolazimo do apsurda, da treći svetski rat, koji bi se do sada sigurno već desio, sprečava oružje! Da ne postoji atomska bomba, taj rat bi počeo još pre dvadeset-trideset godina. Ili bi počeo sutra. I samo strah od upotrebe atomske bombe i oružja čuva mir u svetu. I ova sad trenutno razularena sila uništava sve po planeti osim zemalja koje imaju atomsko oružje. I sigurno bi, kao što je to bilo u 19. i 20. veku, odavno počelo razaranje Rusije.

    A i mi imamo ne tako davna iskustva sa “razularenim silama”?

    – To pričam sećajući se NATO bombardovanja i činjenice da smo kao vojska imali nekoliko lovačkih pušaka i nešto što je ličilo na petarde kao protivvazdušna odbrana. Onda su se oni iživljavali tri meseca, eksperimentišući nad nebom Srbije i Crne Gore, ostavivši neizbrisiv trag koji se može nazvati samo jednom rečju – zločin. I što više vreme prolazi, ja ih, ne kao političar već građanin ove zemlje, izjednačujem sa napadom nacističke Nemačke na našu zemlju.

    Ali izgleda da brže od ostalih zaboravljamo. Kao udarac u lakat: bol je intenzivan i kratkotrajan?

    – Toliko se toga nakupilo u našoj istoriji da kad bismo sve pamtili, postali bismo kolektivno ludi. Nesreća potire nesreću. Ne možete živeti sa stalnim osećanjem da ste žrtve, poniženi, poraženi. Kad su se ove Nove godine čule petarde, poneko se sa nostalgijom sećao NATO bombardovanja, jer smo se družili, ta nesreća nas je sve nekako zbližila. Da nije tužno bilo bi smešno… Političari moraju da govore ono što pripada rečniku diplomatije, a ona je umetnost da se sve kaže i da ništa ne bude konkretno. Da sam ostao u diplomatiji ni ja ne bih ovako pričao. Ali, pošto sam u privatnoj službi i sam sebi gazda i nadređeni, i gospodar i sluga, onda dozvoljavam taj luksuz da sam sebe povremeno vređam.

    Matija Bećković je nedavno dilemu Kosovo ili EU uporedio sa biranjem između majke i laptopa?

    – Pred jednim ultimatumom smo se našli početkom 19. veka. Razrešen je tako što je Miloš odsekao Karađorđevu glavu i poslao je u Istanbul. A onda su usledili slični ultimatumi, počev od onog iz jula 1914. godine, pa iz marta 1941, pa marta 1999. godine. I svi su se završavali ratom, stradanjem zemlje i naroda. Opustošili su Srbiju i sveli je na zemlju staraca. A Srbija, možda eventualno, ne daj bože – ima stanovništva samo za još jedan rat. Posle njega ne bi bilo ni zemlje ni naroda…

    Imamo li mi, uopšte, ikakvih aduta i izbora u tim pregovorima?

    – Zaboravljamo jednu činjenicu koja važi kroz celokupnu istoriju: zemlja koja je izgubila rat ne postavlja uslove. Da ne pričamo i da se ne vraćamo ko je to od koga smo izgubili. A to su oni koji i danas odlučuju o našoj sudbini i koji nam se, naravno, svete. Bojim se da je to osveta ne samo zbog Prvog i Drugog svetskog rata, nego da se proteže u nedogled. U jednom komadu davno sam napisao rečenicu, a moj lik je izgovorio: “Nemci izgubiše rat, mi ćemo nastradati.” I eto vam te iste priče od 1914, pa 1941, pa 1999. godine. Danas je na Kosovu komandant snaga koji održavaju takozvani mir – Nemac. A mi smo sve što smo imali, ispucali za Novu godinu.

    O čemu ćete pisati u “Rekvijemu”?

    – Taj komad sam poprilično u ovom intervjuu ispričao, jer se događa od 1941. godine do sada. Da ne kažem, od Lili Marlen pa do nekih imena koja danas odlučuju o našoj sudbini. Ova drama zbog broja glumaca pripada Narodnom pozorištu, a i zbog obaveze da kad već pišem za tu kuću, to bude nešto iz nacionalnog miljea. Završiću je u proleće, a oni će je izvesti kad budu hteli.

    Često ste u vašim delima anticipirali događaje. Kako vidite budućnost Srbije?

    – Kad pričamo o mom poslu koji se zove pisanje za pozorište i film, i kad bismo ga složili po istorijski važnim godinama, uvidelo bi se da sam se uvek bavio nekakvim bitnim periodima i datumima. Počevši od atentata u Sarajevu u “Svetom Georgiju”, pa do “Života u tesnim cipelama” koji je jedna vrsta socijalne revolucije u kojoj ljudi umiru u direktnom prenosu. Na osnovu redosleda naslova, ustanovilo bi se da sam uvek pratio to što se zove naša i evropska istorija. A danas, ovo sve zajedno ne sluti na dobro niti na srećan kraj, gde su svi živeli dugo i lepo. Mislim na razuzdanu moć nekoliko sila koje idu po svetu i kao lud, bahat čovek, razbijaju sve oko sebe. Zato je i kod nas i u svetu jedno od osnovnih osećanja – zebnja. Šta ako sutra SAD krene na Iran, da li zbog nafte ili nečeg drugog, a Iran odgovori?! To bi mogao biti početak nečega što je nezaustavljivo. Vlada velika neodgovornost u odnosu na planetu Zemlju, došli smo do tog apsurda da nas nijedan užas ne zaustavlja i ne opominje. Vraćamo se na onu staru priču o pravu i pravdi. Pravda je jedno, ona postoji u narodnim pesmama, epovima, literaturi. Pravo je samo u rukama onih koji imaju oružje, bez ikakvog osećaja za pravdu. A kome zakon leži u topuzu…

    MINIMUM PAMETI

    – Mislim da je ova godina presudna za dalji život Srbije. I ako ne nađemo minimum jedinstva i pameti, ako se Srbija opet bude podelila na dva bloka, a izbori poslužili za političke interese – ni zemlji ni narodu se ne piše dobro. Pitanje je samo koliko ljudi koji vode ovu državu, i u vlasti i u opoziciji, imaju svesti da je život običnih ljudi i zemlje iznad njihovog ličnog interesa. Dakle, minimum je da se težak politički i ekonomski položaj ne zloupotrebljava, kao što se sad čini. Ako mi budemo međusobno podeljeni, ovi koji nam ne žele dobro neće morati ništa da rade – treba samo da nas puste da se sami dokrajčimo.

    LOŠ RAZGOVOR I DOBAR RAT

    – Negde početkom ovog našeg balkanskog rata devedesetih godina prošlog veka bio sam zamoljen da u ime Beogradskog univerziteta razgovaram sa studentima iz Zagreba i Sarajeva. Rat je bio na pragu i, tokom tih teških i mučnih razgovora, stalno sam ponavljao jednu rečenicu: “Ljudi, bolji je svaki loš razgovor od dobrog rata.” Čini mi se da me ni najodgovorniji u tim razgovorima nisu najbolje razumeli, misleći da je to nekakva literarna pirueta. I danas mislim da je u našim rešavanjima političkih problema, pre svega u pregovorima sa Prištinom, nezavisno od toga šta bih privatno želeo – bitna ta ista rečenica.

    JEDINSTVO

    – Siguran sam da Srbija, kao prirodno bogata i lepa zemlja, ima sve potencijale, uz naše ljude koji su u mnogim oblastima među prvima u svetu. Mogli bismo da budemo dobro uređena i prijatna zemlja za život. A to umnogome zavisi od nas. Verujem da ćemo smoći snage i pameti da se nekako organizujemo i saberemo, shvatimo da nam i istorijsko i biološko vreme ističe. Da nam bez jedinstva nema ni života niti bilo kakve budućnosti.

    Autor Vukica STRUGAR
    Izvor Novosti, 10. januar 2012.
    http://www.standard.rs/dusan-kovacevic-ovo-ne-sluti-na-srecan-kraj.html

  5. Varagić Nikola каже:

    Politički program na prodaju

    Saša Radulović

    09.01.2012.

    Minimalna zarada u potpunosti oslobođena poreza i doprinosa. Zapošljavati ne sme da bude skupo. Samozapošljavanje isto tako.

    Svim građanima zdravstveno osiguranje. I svim poljoprivrednicima zdravstveno osiguranje. Status zaposlenog nije potreban za zdravstveno osiguranje.

    Svim građanima starijim od 65 godina starosna penzija. I svim poljoprivrednicima. Dovoljna za život. Za status penzionera nisu potrebne godine radnog staža. Potrebno je 65 godina života.

    Besplatni udžbenici za sve učenike osnovnih i srednjih škola. Besplatne sveske i olovke. Računari u svim školama. Besplatno bavljenje sportom za svu decu.

    Besplatan prevoz za sve učenike do i od škole. Na selima, besplatan prevoz dece u veliku školu gde idu i druga deca. I topli obrok. A ne peške u školu u koju ide troje druge dece.

    Pa kada mladi ljudi hoće na selo, da mogu tamo i da žive: zdravstveno, penziono, dobra škola za decu.

    Socijalna pomoć za sve kojima je potrebna. Narodne kuhinje za sve koji su gladni. Socijalno stanovanje za sve koji nemaju gde.

    Da li ovo može da se plati? Naravno da može. Da li bi bankrotirali? Naravno da ne bi. Samo ne može i to i ovo (a od ovoga stvarno može da se bankrotira):

    20-30% viška zaposlenih u javnim preduzećima. Isto toliko viška u školstvu i zdravstvu.

    Plate i penzije državnih službenika i radnika u javnim preduzećima koje su 2x veće od ostatka društva.

    Država ne može biti majka zaposlenim kod države, a maćeha svima ostalima.

    Bulumenta opština i opštinskih struktura. 140 državnih Agencija.

    Subvencionisanje stanogradnje za građane koji zarađuju 100.000 dinara mesečno.

    Subvencionisanje tajkuna kreditima za likvidnost.

    Kupovina radnih mesta na tuce po ceni od 10.000 evra dok gubimo radna mesta na hiljade za DŽ.

    Porez na imovinu za pravna lica koji je zanemariv.

    Arčenje novca poreskih obveznika na NIP-ove i sve druge omiljene političke projekte , gde političari „investiraju“ naše pare da bi nam bilo bolje.

    Demokratija je diktatura nezavisnih institucija sistema. Partokratija nije demokratija. Partokratija je samo drugi oblik totalitarizma.
    Trenutno imamo tri. Treba nam mnogo više. Nezavisnih institucija sistema.

    Transparentnost je glavno i najvažnije oružje protiv korupcije. Ne može crnim mastilom da se farba ugovor sa Fijatom. Ako neko domaće ili strano pravno ili fizičko lice sa mojom državom neće da potpiše transparentan ugovor, ne treba ni da ga potpisuje.

    Transparentnost vlasništva. Svih privrednih subjekata, pa i medija. Ako neko ne želi da je prikaže, ne može ni da posluje u mojoj državi.

    Reformisati poreski sistem tako da zapošljavanje bude jeftino, a posedovanje skupo. Da jedino prihodovanje od imovine bude isplativo. Da nelegalno poslovanje bude neisplativo.

    Završiti privatizaciju konverzijom u državnu imovinu. Izvršiti korporatizaciju javnih preduzeća. Nikada ne privatizovati infrastrukturu.

    Uključiti privatno zdravstvo u zdravstevni sistem.

    Sudstvo sudijama. Ali transparentno. I efikasno. I predvidivo. Pravna sigurnost je najvažnija za bilo kog investitora. I da samo sebe čisti od loših u svojim redovima. I da ima svoj budžet.

    Direktan izbor tužilaca. Da odgovaraju direktno građanima.

    Direktan izbor gradonačelnika.

    Dirketan izbor poslanika u skupštini Republike.

    Predsednik Republike ne može biti predsednik partije.

    Kultura kulturnim radnicima. Ali transparentno. I najboljima. I da ima svoj budžet.

    Sport sportskim radnicima. Ali transparentno. I najboljima. I da ima svoj budžet.

    Privreda privrednicima. Političari koji hoće da privređuju, moraju da izađu iz politike. Ili obratno. I ne ko fol suspendovao upravljačka prava. Nego stvarno.

    Monopol ne sme da se isplati. Zdrava konkurencija je jedini način za niže cene. Regulatornim telima dati odrešene ruke za stvaranje zdrave konkurencije.

    Korupcija ne sme da se isplati. Transparentnost je najbolji način njenog suzbijanja. Transparentnost države jer korupcija je trgovina državnim ovlašćenjima.

    Decentralizacija. Ali stvarna. Ne eksplozija birokratije od kvarta i mesne zajednice do pokrajine. Ne novi nivo centralizacije pod plaštom decentralizacije. Srbija ima 7.2 miliona ljudi. Manje od Istanbula. Treba nam 2 nivoa vlasti: Republika i okrug. Tol’ko.

    Život ljudima. Kako god vam se dopada da ga živite. I da vam bude lepo. Samo da pustite i druge da budu drugačiji od vas i da njima bude lepo.

    http://blog.b92.net/text/19474/Politicki-program-na-prodaju/

  6. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    Hall of fame

    Odavno meni Dačić liči na nekog holivudskog glumca, a nikako da odgonetnem na koga. Znate ono: na vrh mi jezika. Pomislim u jednom trenutku – Jul Briner, ima neke sličnosti, ali Ivica nije ćelav.

    Da nije Džon Vejn, kontam, ama Dačić nema visinu za Džona Vejna, mada im se politički stavovi poklapaju. Listam danima Filmsku enciklopediju, sve uzaman. Do pre neki dan kada je sam Dačić otkrio karte. U pitanju je Džems Din, kultna figura iz šezdesetih godina prošlog veka za koga se (opravdano ili ne) vezuje čuvena deviza: živi brzo, umri mlad, budi lep leš.

    Dačić ne bi bio socijalista kada tu sličnost ne bi velikodušno podelio sa narodom, pa smo tako saznali da svi mi, Srbi, ličimo na Džemsa Dina, ne toliko fizički, koliko po karakteru. Svi smo džumle, veli Dačić, buntovni. I dodaje – ponekad s razlogom, ponekad ne. Istina, malo ko od nas ima porše, ali ćemo u dogledno vreme svi imati fijat. Sličnost je, vaistinu, frapantna. Što me je nateralo da naše političare scenu osmotrim iz potpuno novog ugla. Sada ih gledam kao holivudske zvezde. Pronalazim sličnosti između političkih i filmskih velikana. Šta ćete, dokon pop i jariće krštava.

    Evo, recimo, Gospodareva sličnost sa Džordžom Klunijem je neporeciva i opštepoznata, ali razmislite malo: zar vam Mile Dodik ne liči na Gruča Marksa koji se ugojio? Napregnite malo imaginaciju, pa ćete se složiti da je Toma Nikolić pljunuti Kirk Daglas, samo mu fale ona rupica na bradi i pištolj. Nadi Kolundžiji ni to ne fali – upisana Meril Strip. A Velja Ilić, zar vas on ne podseća na Karla Maldena, što i nije čudo jer je Malden naše gore list, pa pošto su obojica Srbi sličnost zasnivaju na svesrpskoj sličnosti sa Džemsom Dinom.

    E sad, cenjeni publikume, sad kad smo saznali da smo svi mi Džems Din, šta nam drugo preostaje nego da svi mi, džems dinovi, damo svoj glas glavnom Džems Dinu – Ivici Dačiću koji je samo modernizovao prastaru političarsku predizbornu praksu laskanja srpskom narodu i senatu. A li se prikuče izbori, eto naših dilbera koji nas obasipaju komplimentima da smo najhrabriji, najstariji, najpravedniji, vlasnici najsavršenije azbuke, proizvođači najboljeg ajvara i konzumenti najbolje sarme. I to, da vidite, funkcioniše. Jeste da popularnost političara opada, ali Srbi obavezno nasednu na njihova laskanja, pa im uvek iznova ukazuju poverenje. Nije, međutim saga o Džems Dinu naša jedina sličnost sa Holivudom. Kao i Holivud i Srbija se može definisati kao industrija iluzija. U kojoj dobro žive samo filmske zvezde.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/hall_of_fame.881.html?news_id=231702

  7. Varagić Nikola каже:

    Božji poslovi

    Autor: Redakcijski komentar

    Gde je Tito stao sa CERN-om 1961. godine, tu je Tadić, uslovno rečeno, nastavio 2012. Srbija je potpisom predsednika Borisa Tadića i službeno pristupila organizaciji CERN (akronim francuskog naziva Conseil Europeen pour la Recherche Nucleaire) ili Evropskom savetu za nuklearna istraživanja. Da podsetimo, Josip Broz Tito, doživotni predsednik bivše Jugoslavije, čije „nasledstvo“ je Srbija uporno koristila, inicirao je da zemlja još 1954. pristupi tom naučnom projektu. U ime države pristupanje je tada potpisao veliki autoritet u oblasti nuklearnih istraživanja dr Pavle Savić.

    Jugoslavija je tada bila među malobrojnim zemljama osnivačima. Prava naučna avangarda. I pored svega, Tito je odlučio da 1961. članstvo u toj evropskoj organizaciji prestane, a tumačenje za javnost je bilo da je reč o suviše skupom članstvu, od milion maraka godišnje. Mnogi smatraju da to nije bio jedini razlog, već narasle nuklearne ambicije. Teza o mogućim naporima da se napravi domaća nuklearna bomba nikada nije potvrđena…

    Bilo je to koliko zbog konspirativnosti projekata u političkim „zonama sumraka“ tadašnjeg politički i blokovski podeljenog sveta toliko i zbog činjenice da su istraživanja u oblasti fisije, cepanja čestica, još bili vrsta naučnog izleta u nepoznato. Baš kao što je danas za većinu maglovita i nejasna glavna teza i tema istraživanja u CERN-u – potraga za Higsovim bozomom ili nebeskom tj. božanskom česticom, koja je bila u temelju sveg poznatog materijalnog sveta posle Velikog praska.

    Naši naučnici su u tom „božanskom poslu“ učestvovali i bez članarine, koja je i danas skupa – milion švajcarskih franaka godišnje. Iz Srbije je u CERN stigao i važan deo napravljen u „Loli“, poklopac na ATLAS-u, jednom od četiri detektora velikog hadronskog kolajdera ili udarača snopova čestica fotona pri brzinama bliskim brzini svetlosti. I bez članstva tamo je bilo angažovano 35 naših naučnika. Božja čestica još nije nađena, a Stiven Hoking se kladio da taj posao neće biti ni obavljen.

    No, ni to nije najvažnije. U jednom „sporednom“ istraživanju na inicijativu iz italijanske laboratorije Opera pronađena je čestica neutrino, koju je pominjao još Nikola Tesla, brža od fotona, za koje je prethodno Albert Ajnštajn tvrdio da su najbrži.

    Generalni direktor CERN-a Rolf Diter Hojer smatra da će srpska nauka i industrija imati korist od ovog članstva jer će biti u jednom od vodećih svetskih centara nauke.

    Naši veruju da ce im se uloženi novac višestruko vratiti.

    Moguće, ali samo ako se potakne domaća pamet, zapravo naučnici koji znaju kako.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/bozji_poslovi.46.html?news_id=231680

  8. Varagić Nikola каже:

    Što je svojina?

    Mario Kopić

    | 09/01/2012

    Historija pojma svojina seže od Aristotelovog razumijevanja domaćinstva ili domazluka (oikos) preko srednjovjekovnog pojma feuda do Marxovog pojma robne strukture kapitalističke privrede. Tradicionalni oblici predmoderne svojine obuhvaćali su zemlju i ljude koji na njoj žive kao robovi i kmetovi.

    Marx rezimira disoluciju tih arhaičnih oblika svojine, dakle domaćinstva i feuda, na privatnu svojinu nad činiocima privredne reprodukcije: zemlju, sredstva za proizvodnju i radnu snagu. Privatizacija zemlje, sredstava za proizvodnju i rada moguća je tek nakon univerzalnog ukidanja ropstva i kmetstva, dakle u uslovima kada su svi građani države u političkom i pravnom smislu – slobodne osobe. Bez tih političkih i pravnih sloboda nema ni kapitalističke privrede.

    Kapitalistička privreda se razlikuje od antičkog, feudalističkog i socijalističkog gospodarstva. Gospodarstvo je termin koji pokriva odnose u kojima antičke, srednjovjekovne i komunističke političke elite bez konkurencije gospodare svojim teritorijem i reprodukcijom života na tom teritoriju, uključujući ljude koji na njemu žive. Narodno gospodarstvo pretpostavlja suverenu vlast na zatvorenom teritoriju koji je kadar reproducirati život stanovništva na tom teritoriju. Proizvodnja je organizirana tako da zadovoljava neposredne životne potrebe stanovništva i države, a izvozi se samo ono što pretiče tim životnim potrebama: viškovi žita, viškovi zemlje, mora, drva, vode, ljudi, sirovina općenito i tome slično.

    Kapitalistička privreda funkcionira drukčije. U njoj najprije treba zadovoljiti tuđe potrebe, a tek zatim vlastite, odnosno najprije treba proizvesti i prodati proizvod i zadovoljiti tuđe potrebe, da bi se tek nakon toga moglo zadovoljiti vlastite. Cilj kapitalističke privrede nije neposredno zadovoljavanje životnih potreba proizvođača, nego proizvodnja dobiti. Tek kad se zadovolji tuđa potreba, ostvaruje se dobit kao izvorište zadovoljavanja životnih potreba proizvođača. U kapitalizmu nisu dakako na tržištu samo gotovi proizvodi, nego i proizvodne snage: rad, zemlja i sredstva za proizvodnju. To i takvo stanje stvari u najoštrijoj je opreci s logikom gospodarenja i gospodarstva, kod nas poznatom kao logika ”svoj na svome”.

    Vratimo se sada na pitanje svojine. Savremene teorije socijalnog sistema svojinu više ne reduciraju na raspolaganje stvarima i ljudima. Privreda je određena kao medij koji se diferencira na mnogobrojne svojine kao svoje različite forme. Kako u Privredi društva naglašava Niklas Luhmann, za savremeno razumijevanje svojine presudna je ”kodna razlika” svojina-nesvojina, pri čemu jedna forma prelazi u drugu, budući da se nalaze u otvorenoj semantičkoj sprezi koja omogućuje permanentnu evoluciju privrednog medija. Odnos između svojine i nesvojine reguliran je, s jedne strane, novcem kao komunikacijskim medijem koji u odnosu s medijem privrede omogućuje da njegove forme svojina/nesvojina permanentno komuniciraju i time pokreću evoluciju privrednog sistema. S druge pak strane, odnos svojine i nesvojine pod kontrolom je pravne forme. Bez pravne forme kapital ne bi mogao odoljeti socijalnom pritisku na odvajanje svog viška, što važi kako za društvenu tako i za privatnu svojinu.

    Historijske forme evolucije privrednog medija danas su zadobile nove oblike. Nahodimo se u post-kapitalističkom, inovativnom društvu u kojem inovativna djelatnost proizvodi socijalnu diferenciju kompetentnih ili kreativnih i nekompetentnih ili nekreativnih. Na toj diferenciji ostvaruje se i uvećava svojina. Monetarizacija inovativnog konkretnog rada donosi veći dohodak nego eksploatacija apstraktnog rada (rada za kapital ili otuđeni rad), odnosno rada koji se mjeri apstraktnim mjerama vremena i učinka: nadnica po vremenu i nadnica po komadu. Inovacije na svim poljima ljudske djelatnosti, od nauke i filozofije preko umjetnosti do sporta, uvećavaju istovremeno i svojinu i nesvojinu te su pravno zaštićene autorskim pravima i licencijama. Inovacije poprimaju svojstvo robe (upotrebnu i razmjensku vrijednost) samo kao zaštićene ili tajne informacije. Informacija, naime, mora biti obavijena tajnom jer jedino tajna informacija ima razmjensku vrijednost. Kada bi, recimo, informacija o proizvodnji atomske bombe bila objavljena u dnevnoj štampi, ne bi bila skuplja od dnevnih novina. Pristup novom znanju, ali i bankama starog znanja kao sirovinama napretka, pažljivo se čuva, a pristup skupo naplaćuje. Disponenti proizvodnjom i distribucijom tajnih informacija i vlasnici banaka podataka i znanja postali su novi socijalni sloj kompetentnih vlasnika (imaoca svojine) znanja i informacija naspram nekompetentnih nevlasnika znanja i informacija. Umjesto klasične klasne podjele na radnike i njihove eksploatatore, u naše se vrijeme ”svjetsko društvo” polarizira na kompetentne i nekompetentne, dakle one koji se ignoriraju kao neupotrebljivi i egzistiraju samo još kao gladna tijela koja jedino još mogu unovčiti svoje organe: dijelove svojeg tijela. Drugim riječima, u toj konstelaciji nekompetentni su neupotrebljivi, apstraktni, rutinski, jeftini, priučeni ili poluškolovani rad zamjenjuju mašine, a nezamjenjivi kreativni rad izdašno je financiran i marljivo njegovan. Inovativno je društvo aplikacijom mikroelektronske tehnologije kadro proizvoditi velike serije raznovrsnih dobara, a ne više konfekciju. Kako ističe Holger van den Boom, ”dosad uobičajena poimanja produktivnosti, stvaranja vrijednosti, investicija ili kapitala, sva proizshode iz činjenice da se privredni napredak može postići s više snage, više temperature, više pritiska, dakle uz pretvaranje i potrošnju viška energije… u međuvremenu odlučujući princip usavršavanja brojnih proizvoda i postupaka postao je jedan sasma drukčiji kriterij, naime obrada podataka; iz nje, a ne više samo iz povećanja, pretvaranja i potrošnje energije, nastaje rast i prihod ili, općenito rečeno, rješenje problema što nam ugrožavaju život”. Drugim riječima, industrijska eksploatacija znanja pretvorila se u novu paradigmu, u industrijsku proizvodnju znanja.

    Recimo na kraju da novi sistemi reprodukcije stvaraju i nekompetentnost intelektualnih i političkih elita. One, inertne kakve već jesu, ne prate galopirajuće promjene u savremenom svijetu i zato gube orijentaciju, utapaju se u ideologije i utopije, i ne znaju kako svoje narode izvući iz krize. Zemlje jugoistočne Evrope (JIE), koje još ne funkcioniraju kao (kapitalističke) privrede nego (pretežno) kao socijalistička, skoro feudalna gospodarstva, moraju uz prebacivanje iz gospodarstva u privredu (strukturalne promjene) istovremeno sprovesti i modernizaciju koju klasičan kapital više ne može financirati. Moraju sve svoje snage upregnuti u moderne istraživačke nauke, u inovativnu umjetnost i vrhunski sport, i s mladim učenim i kreativnim ljudima početi graditi društvo koje neće živjeti od prodaje vrhnja ili rakije i obala mora, nego od prodaje najskupljeg proizvoda što ga poznaje današnji svijet – od prodaje znanja i kompetencija.

    Peščanik.net, 09.01.2012.

    Suntunnels rasprava:

    * Vuk Perišić: Bog i tržište. Čija ruka je nevidljiva?

    * Milutin Mitrović: Bog i tržište ili Bog Tržište

    * Vuk Perišić: Šta da se radi?

    * Vladimir Milutinović: Neoliberalni kapitalizam je kriza

    * Mario Kopić: Što je svojina?

    http://pescanik.net/2012/01/sto-je-svojina/

  9. Varagić Nikola каже:

    Саопштење Двери: Корупција у медијима

    Поводом Извештаја Савета за борбу против корупције
    Став Двери о корупцији у медијима: Ко су уједињени медијски монополи?

    Београд, 10.01.2012

    Десило се нешто на српској политичкој сцени, у медијима и јавности на шта смо се већ нажалост привикли. Нико није желео ни да се осврне на Извештај о притисцима и контроли медија у Србији који је објавио Савет за борбу против корупције.

    У том извештају који је Верица Бараћ понудила као основ за разговор министарствима, Влади, медијима, а који је с њихове стране пропраћен потпуним прећуткивањем, од стране независног државног ревизорског тела откривено је оно о чему Двери непрестано говоре: да Србијом владају Уједињени монополи, у овом случају медијски.

    Нетранспарентност медијског власништва

    Обичним речником то значи да се међу 30 најзначајних медија у Србији за чак 18 не зна власник или се као власници појављују некакакве офшор компаније, што за циљ има да се прави власници медија сакрију и да се тиме од јавности прикрију и њихови интереси. Међу такве медије спадају и они са националном фреквенцијом: Б92, Радио Индекс, Прва ТВ, Роудстар радио, Авала, док су власници појединих медија високи функционери појединих странака.

    Међу једанаест националних емитера, девет је са нетранспарентним власништвом. Чињеница да се иза нетранспарентног власништва толиког броја медија заправо крију интереси њихових тајних власника, најбоље говори о актуелној медијској сцени Србије.

    Због тога је озбиљно питање на какво објављивање истинитих и објективних информација су спремни медији, који крију правог власника као своју највећу тајну?
    (Извештај о притисцима и контроли медија у Србији)

    Подсећамо да Закон о јавном информисању (члан 7) каже да се ради заштите начела слободне утакмице и плурализма идеја и мишљења, забрањује сваки вид монопола у области јавног информисања!

    Економски утицај државних институција на рад медија
    кроз различите типове буџетских давања

    Поједина министраства и министри – страначки функционери, користе буџетска средстава за личну и политичку промоцију. Тако је међу најскупљим кампањама и она „Очистимо Србију“ Министарства животне средине и просторног планирања, па тако нема емисије чију је продукцију платило Министарство у оквиру кампање „Очистимо Србију“, а да се у њој као актер не појављује министар Оливер Дулић и неко од функционера Демократске странке.

    Између осталих, Удружење грађана Егзит је за продукцију програма у кампањи „Очистимо Србију“, у 2009. години имало уговор вредан 23,6 милиона динара, а у 2010. уговор на 20 милиона динара!

    Ако је неко очекивао да ће се медији критички осврнути на чињеницу да Министарство стално доноси законе по хитном поступку, да Моравом плива 100 килограма опасног медицинског отпада, нити зашто неки бизнисмени граде и у заштићеним зонама националних паркова, наиван је. Јер, кроз акцију „Очистимо Србију“ добиће новац за рекламе, а ко још сече грану на којој седи?

    Државне институције у Србији издвајају велика буџетска средства на оглашавање и промоцију чиме се остварује лична и партијска промоција, која на годишњем нивоу, на узорку за 50 најзначајнијих институција, није мања од 15 милиона евра./…/

    Овде треба нагласити да министарства и државне институције које су надлежне за овакву врсту послова, које за њихово обаљање имају стручне кадрове и које за то добијају новац из буџета, те послове морају саме да обављају и за њих не смеју ангажовати никог другог. Тако је у конкретном случају Агенција за мала и средња предузећа, која је ангажовала Рингијер за поменута истраживања, иначе формирана како би се сама бавила истраживањем…(Извештај)

    Агенције за односе са јавношћу, маркетиншке и продукцијске агенције, које су углавном у власништву страначких активиста, или са њима повезаних особа, имају посебно важну улогу у финансирању медија, али и креирању њихове уређивачке политике.

    Очистимо Србију

    Значајно место на тржишту реклама и маркетинга имају агенције у којима удео у власништву има Драган Ђилас, градоначелник Београда и заменик председника Демократске странке. Ђилас је власник четвртине удела у маркетиншкој агенцији Multikom group, у којој је некада имао половину удела.

    „На основу података добијених од Трезора НБС, Савет за борбу против корупције утврдио је и да штампарија „Big print“, која је чланица Мultikom group, остварује директну пословну сарадњу са државним институцијама, међу којима има оних који се финансирају из буџета града Београда, чији је градоначелник управо Драган Ђилас“. (Извештај)

    Да ли има још неког ко у Србији не зна да је Срђан Шапер, власник агенције Мекен Ериксон групе која је радила кампање бројним министарствима и за још 103 буџетске институције, иначе доскорашњи члан председништва Демократске странке и неформални саветник председника Бориса Тадића?

    РТС као сервис политичких странака и владајућих елита

    РТС је одавно од јавног сервиса постао сервис политичких странака који плаћају грађани кроз ТВ претплату. У Извештају се види да се ни једној фирми не би толерисало такво кршење закона и правила пословања као што се толерише РТС-у.

    „Током рада на овом Извештају, посебно смо имали проблема са делом о јавном сервису, јер је руководство РТС-а месецима одбијало да достави документацију, коју је Савет за борбу против корупције тражио на основу Закона о достуности информацијама од јавног значаја. Ни до данас Савет није добио сву тражену документацију“.

    Истовремено, РТС не објављује јавно податке о пословању, остваривању програмске продукције, удела претплате и рекламе у приходима, расходе, плате запослених, начина доношења пословних и програмских одлука у управним телима и др.

    О спрези са већ приватним агенцијама, продукцијским кућама, о члановим Управног одбора да и не говоримо. Јавни сервис грађана, који ми и финансирамо, заправо је тајни сервис Тијанићевих интереса и политичара захваљујући којима опстаје на месту директора „Јавног сервиса европске Србије“.

    Уместо закључка: Шта ће Двери урадити у овој области

    И на крају, када прочитате 50 страница интегралне верзије Извештаја о притисцима и контроли медија у Србији који је објавио Савет за борбу против корупције, буде вам јасно зашто су га сви, од медија до новинарских удружења, прећутали.

    Ова спрега медија, њихових власника и финансијера који су неретко странци, политичара који су по правилу и нажалост домаћи, онда је јасно да Уједињене монополе који владају Србијом нисмо умислили и измислили.

    Зато Покрет Двери – ЗА живот Србије њих истиче као највеће народне непријатеље, предлажући мере за борбу против корупције у медијима и оздрављење српске медијске сцене:

    Законска решења неће дозволити да власник медија буде непознат, нити да странци буду власници медија у Србији, пошто су фреквенције јавно добро свих грађана.

    Враћање медијима улоге средстава јавног информисања уместо улоге политичких манипулатора коју сада имају.

    Појачати подршку локалним медијима у Србији уместо регионалним и глобалним.

    Ми смо против хиперпродукције ријалити шоуа и када будемо одлучивали у држави сви ријалити програми биће жестоко опорезовани и преиспитани, а средства на тај начин прикупљена уложена у културно-образовни и дечји програм путем конкурса.

    Омогућићемо веће укључивање српских заједница и њихових тема у региону и расејању у програме јавног медијског сервиса

    Отворићемо посебан спортски канал као трећи програм на јавном сервису.

    Информативна служба Покрета Двери – ЗА живот Србије

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2012/korupcija-u-medijima-saopstenje.php

  10. Varagić Nikola каже:

    OTKRIVENA NAJVEĆA PREVARA AGRESIJE NATO NA SRBIJU: BUGARI IZMISLILI „POTKOVICU“

    sreda, 11 januar 2012 09:59

    Nadežda Nejinski, bivša ministarka Bugarske, priznala da je u Sofiji skovan „srpski plan“ protiv Albanaca

    Nadežda Nejinski, bivša ministarka spoljnih poslova Bugarske, priznala je da je sagu o „Operaciji potkovica“, početkom 1999, neposredno pre rata na Kosovu, smislila vlada te države, i da je taj „srpski plan“ ona, ne zalazeći u verodostojnost podataka, predala nemačkim i NATO zvaničnicima.

    – Dokument nazvan „Operacija potkovica“ načinila je bugarska vlada, iako je rezerve o njegovom sadržaju izrazila obaveštajna služba naše zemlje – rekla je u dokumentarcu „Tajna istorija plana „Potkovice“ privatnog bugarskog kanala, BTV, Nejanska. – Dala sam nemačkom ministru spoljnih poslova Joški Fišeru, odnosno NATO-u izveštaj bugarske vlade u kome se jasno navodi da je postojao plan „Potkovica“, brižljivo pripreman od strane obaveštajnih službi u Srbiji – rekla je Nejanski, koja je sada poslanik u Evropskom parlamentu.

    Pre Nejanske, istinu o tome da je „Potkovica“ iskovana u Bugarskoj utvrdili su nemački obaveštajci. Njima se nije verovalo, jer se smatralo da hoće „da operu ruke“ od čitave te afere, koja je od početka bila nameštena.

    Nejinski nije rekla kada je taj dokument predala Fišeru, ali iz nemačkih izvora se saznaje da se to dogodilo par sedmica pre početka operacije vazdušnih udara protiv Jugoslavije.

    „Operacija potkovica“ jedna je od najkontroverznijih epizoda u ratu na Kosovu 1999. godine. Najpre zbog toga što nikada nije dokazano postojanje tog plana. On je izmišljen da bi se utišali protivnici rata, pre svega u Nemačkoj.

    Bivša bugarska ministarka spoljnih poslova je, takođe, rekla da je vlada u Sofiji tokom 1999. godine dala NATO-u izveštaj, iako su obaveštajne službe upozorile da ne mogu da potvrde informacije.

    Dokument „Operacija potkovica“ prvi je javnosti predstavio tadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, koji je 7. aprila 1999. godine tvrdio da je nalaz obaveštajnih službi krunski dokaz Miloševićevog plana za etničko čišćenje Kosova, koji je NATO dve nedelje ranije krenuo da spreči, podsetio je u utorak RTS.

    Šarping je ovaj dokument izneo javnosti, uprkos jasnim upozorenjima nemačkih obaveštajaca da ne postoje dokazi da je taj dokument autentičan, kao i da dolazi iz krajnje sumnjivih izvora, ali da je sjajno poslužio kako bi se marginalizovali svi protivnici intervencije protiv tadašnje SR Jugoslavije.

    Osim bugarske ministarke, plan je ministrima država članica NATO-a „distribuirao“ i austrijski ministar spoljnih poslova Volfgang Šisel, pa se i Austrija našla u centru kontroverzi u vezi sa ovim dokumentom.

    – Podaci koje je dao nemački ministar odbrane o jugoslovenskim snagama bezbednosti su netačni i protivrečni svim dostupnim informacijama koje su s tim u vezi – rekao je tadašnji austrijski ministar odbrane Verner Faslabend u leto 1999. godine u odgovoru na pitanje parlamentaraca o „Operaciji potkovica“.

    Dokument koji je bugarska obaveštajna služba nazvala „Operacija potkovica“, proizvod je „analize događaja iz januara i februara 1999. godine koju su načinili bugarski obaveštajni analitičari“. Dokument je nastao na osnovu izveštaja Posmatračke misije OEBS-a, prema kojima su se jedinice srpskih snaga, neposredno pre početka rata, nalazile na obodima Kosova, što je bugarske analitičare i navelo na naziv „Potkovica“.

    Bugarske nalaze analizirala je i nemačka obaveštajna služba BND, odnosno odeljenje „FS II 3“, koje je Bon izvestilo o tome da se pregledom događaja na terenu može zaključiti da „nema znakova početka ozbiljnije operacije protiv OVK“ – kako su rekli za internet-portal RTS-a nemački obaveštajci.

    Nemački obaveštajci ocenili su tada da će OVK pokušati oprobanom taktikom „udari i beži“ da isprovocira srpske snage na ozbiljne akcije koje bi rezultirale razaranjem i pokretanjem talasa izbeglica, kako bi se izazvali vazdušni udari NATO-a.

    Izvor Novosti, 11. 01. 2012.

    http://www.standard.rs/otkrivena-najveca-prevara-agresije-nato-na-srbiju-bugari-izmislili-potkovicu.html

  11. Varagić Nikola каже:

    PREDRAG ANĐELIĆ: BUDUĆNOST UBIJA!

    četvrtak, 12 januar 2012 17:09

    Rešenje je jednostavno, ali teško: poslednji resurs što nam je ostao je zemlja pod nama

    Ljudi će umirati od straha

    i od čekanja onoga što ide

    na zemlju.

    Jevanđelje po Luci 21,26

    Pa, stari, kako se živi u Zagrebu?, upitah svog poznanika, sredovečnog hipija koga proseda brada, kosa vezana u rep i okrugle „lenon“ naočare odaju kojem vremenu pripada. Iako je i tada od angažmana na filmu dobro živeo, danas je etablirani biznismen kome, osim hroničnog nedostatka slobodnog vremena, ništa drugo ne nedostaje. Pomišljam da ne bi više ni znao šta bi s njim. Vremena su se promenila.

    „Stari, prosečna plata je 800 maraka, ali je mnogi uopšte ne primaju“, reče.

    Tada, na početku nulte dekade, u mojoj zemlji primanja su bila u proseku deset puta manja. Beše mi za trenutak neprijatno. Gledao sam ga zadovoljan što smo se ponovo sreli.

    „Ugojio si se od prošlog puta“, rekoh mu.

    „Ti si ostao isti“, odgovori on.

    GLUPA SREDNJA KLASA Svega par godina kasnije, kada su motori srpske tranzicije u ništa radili na najvišem broju obrtaja i kada se i ovde počela zametati srednja – uglavnom činovnička – klasa, shvatio sam ondašnju hrvatsku ekonomsku alhemiju. Visoko precenjena domaća valuta, čiju su lažnu vrednost održavali poglavito strani zajmovi te rasprodaja truda prethodnih generacija, omogućavala je nerealno naraslu platežnu moć za kupovinu strane robe, što je uklanjanjem carinskih zaštita preplavila tržište. Danas je Hrvatska – iako nadomak članstva u EU – bankrot država razorene privrede i iluzija, svesna da turistički priliv, koga ubiru hoteli u stranom vlasništvu, neće biti dovoljan za otplatu uzetih zajmova. Tako hrvatski novac više nikada neće završiti u „hrvatskoj lisnici“ (novčaniku), već kod onih koji su svojedobno – i preko ove parole a baš zato – gurnuli Socijalističku Republiku Hrvatsku u bratoubilački rat za secesiju od Jugoslavije.

    Lice Budućnosti, koje se na horizontu pomalja i približava Srbiji, ne izgleda nimalo prijatnije. Opredeljena da njen narod bude nadničar na sopstvenom imanju, Srbija je to imanje prodala a novac potrošila najvećma ta srednja činovnička klasa, o kojoj je još Karl Marks imao najgore mišljenje. Imanje je potrošeno na uvoz evropskog automobilskog krša i televizora tankih ekrana, klima uređaja koji vise na svakom prozoru te mega-koncerata svetskih zvezda pred penzijom u „Areni“, sve do odlazaka na odmor od stvarnosti kod naših starih prijatelja Turaka. Potrošen je na ono što nam je u vremenu prelaska, tranziciji iz nečega u ništa, nedostajalo da živimo kao sav normalan svet u nenormalnom svetu i vremenu. Žetelac sa kosom iz budućnosti, osim što je sve naše već njegovo, dolazi i po ostatak, koji samo ove 2012. godine iznosi 3,5 milijardi evra kamate.

    Jedan svet se raspao, i ništa osta. Od kada su preduzećima počela da se nadevaju engleska imena sa najčešćim završetkom „trejd“ ili „komerc“, a likvidirana ona koja su nazivom slavila Budućnost, Slogu, Rad, Svetlost, Jedinstvo, Polet… i onima što nisu znali engleski je bilo jasno šta sledi. Jer ko se odrekao ideje, i to one najviše – a mi smo se, kao naterani slovom nekog novog zakona, baš nje odrekli – taj je odustao od sebe samog, time izgubivši i sve drugo.

    Istina ne leži samo u matematici, otkriva se ona i u umetnosti, pokadšto i na filmu. Šta se nama dogodilo saopštio je još Marlon Brando kroz usta Don Korleonea u sceni Kopolinog „Kuma“, gde ostareli starešina klana kritikuje početak trgovanja drogom. Iako mu protivargumenti za takvu rabotu nisu prijali, a ogledali su se u spoznaji kako su „nišči“ zbog toga što to jesu već počeli njome da se bave, i da će uz pomoć visokih prihoda od nje uskoro preuzeti primat, kum izgovara: „Dobro, ali uz uslov da se ona prodaje isključivo crncima i dalje od škola!“

    To je dijalektika procesa kvarenja, koji počinje onda kada vrednosti kobno zamene svoja mesta, a nema onoga ko bi udario kamilu po glavi čim je promoli u šator. „Slobodan“ protok robe, ljudi i kapitala, što ih je iznedrilo svetsko ekonomsko ukrupnjavanje zvano globalizacija, jeste sve to – u korist jačeg, a taj, po pravilu, nije bolji.

    NISKA TEHNOLOGIJA Savremenici doba u kom je kvar pred metastazom, živimo satirućim tempom kako ne bi ispali iz igre, kako nas konkurencija ne bi nadvladala budući je glavno pravilo da ga nema. Jer, ako ne možeš ili nećeš, ima ko može i hoće. Sedamdesetih godina prošlog veka u jugoslovenskoj ambasadi u jednoj evropskoj zemlji su pogrdama dočekivani oni koji su došli po otpust iz našeg državljanstva, kako bi primili tuđe. Radilo se poglavito o Ciganima, želeći da iz novog državljanstva izvuku sitan benefit, što se danas više ne smatra sramotom, već privilegijom. Na početku industrije pornografije bilo je gotovo nemoguće pronaći zainteresovane da bi se obnažili. Danas je takvih na pretek, uz nadoknadu za ono što se nekada smatralo izgubljenom čašću, dovoljnu da se preživi nekoliko dana ili sedmica.

    Nisam umeo ništa pametnije da odgovorim osobi koja od mene nedavno beše zatražila mišljenje o školi za svoje dete do da ga upiše onamo za šta ono pokazuje ljubav. U vremenu u kom je svako doktor ili, po novom, bar „master“ nečega, a stolica, budući neuporedivo manje nego onih koji oko njih obigravaju, bolje je biti dobra nezaposlena balerina nego loš nezaposleni menadžer. Ne, ne osviću na drvetu pred prodavnicom gde kupujem svakoga dana nove umrlice zbog „nezdrave ishrane“, u koju sajtovi alternativni zdravom razumu ubrajaju jagnjetinu sa Zlatibora i sir zvani „prljo“, na primer. Ne ubija ljude koji bi u vreme njihovih očeva bili smatrani mladima holesterol iz iste hrane koju su jeli i njihovi očevi. Ubija ih tuga zbog svoje dece ili unuka i strah od onoga što vide da na njih ide. Ubija ih budućnost.

    A da bi nepomenik koji iz nje dolazi ostao praznih ruku, rešenje je jednostavno, ali teško. Poslednji resurs što nam je ostao je zemlja pod nama. Ona se nalazi i tamo gde su bile uništene fabrike i onamo gde njih nikada bilo nije. Proizvodnja hrane za sopstveno i za prijateljska tržišta jeste jedini izlaz ka svetlosti iz tranzicijskog bezdna. Uslov je, i to je ono teško, da se što je od kuće ostalo ogradi valjanom carinskom i svakom drugom zaštitom te u potpunosti zabrani uvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, što neće biti moguće bez odustajanja od sadašnjeg puta ka provaliji. „Rešenje za visoku tehnologiju“, kako uči jedan moj prijatelj, mudrac, „je niska tehnologija“, ono je uvek tamo gde je problem i nastao, u čoveku.

    Sajt Predraga Anđelića
    http://www.standard.rs/predrag-andjelic-buducnost-ubija.html

  12. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: BOŽIĆNA IZNUDA IZ VISOKIH DEČANA ILI IZBORI ZA NAJVEĆEG KVISLINGA

    petak, 13 januar 2012

    Šta je Tadić hteo svojim intervjuom iz Visokih Dečana i zašto je svaki njegov izbor po pravilu izbor najgoreg za Srbiju

    Još uvek nisam siguran da je politički marketing dokaz da nema Boga, ali jesam da savremeni politički marketing nastupa na pretpostavci da je baš tako. Jer, da veruje da postoji još nešto iznad njega osim Angele Merkel, zar bi Boris Tadić na Božić u Visoke Dečane otišao ikako drugačije osim da ćuteći za sobom zatvori vrata manastira i da provede vreme obraćajući se samo Bogu, monasima i sebi, utoliko pre što bi svakome od to troje imao štošta da ispovedi. Ovako, zadužbinu mučenika Svetog Mrate iskoristio je kao poprište početka svoje izborne kampanje, pozornicu koja je svojim snažnim isijavanjima samo trebalo da popuni rupe u značenjima u praznoj ljušturi njegove politke i da istorijsku težinu njegovim marketinškim naporima da spasi vlast. Svi koji veruju da je politički marketing dokazao da Bog više nije potreban čovečanstvu mogu da budu zadovoljni Borisovim nastupima u Visokim Dečanima, tako da više nikoga ne bi trebalo da začudi, recimo, zahtev Jelene Karleuše da tamo snimi svoj novi spot, još manje da neki od Borisovih advertajzera tamo radi reklamnu kampanju za novu porudžbinu uložaka s krilcima. Jer, ako im je prošlo s Borisom, šta fali ulošcima.

    A u Visoke Dečane sa Borisom su grunuli novinari, valjda da ga ovekoveče u tihovanju pred njegovu Kosovsku bitku, koju će – obećao im je – voditi toliko kreativno (njegov izraz) da tu po svoj prilici bitke i neće biti jer je vladareva glava toliko skupa da nas uoči kosovskog raspleta lično ona uverava da Srbiju čekaju toliko velike stvari da na svetu nema nikog osim Borisa ko bi uopšte mogao da pomisli da ih uradi.

    U intervjuu za „Nedeljnik“, dat u Visokim Dečanima, Boris je objasnio svoju istorijsku misiju time što jedino on, osim Zorana Đinđića, za poslednjih dvadeset godina pokušava da reši Kosovsko pitanje. To kreativno rešenje (opet njegov izraz) – kaže – trebalo bi da poštuje interese velikih sila, Albanaca i Srba, što će reći da je već u samoj postavci stvari jasno koliko rešenje mora da bude kreativno – kao hodanje po žici ne samo bez štapa za balansiranje nego i bez žice.

    Ako se stvar prevede na jezik primitivnih Srba, koji ne razumeju Borisove istorijske sinteze, koje iskaču iz njegovog intervjua kao buve iz nekog debelog krzna, njegova ideja izgleda ovako: strancima i Albancima može sve, dok Borisovim Srbima trebaju četiri stvari: prva, posebno rešenje za srpske manastire; druga, posebne garancije za Srbe u enklavama; treća, pitanje imovine Srba i Srbije; i četvrta, posebno rešenje za sever Kosova. Ako se ovo još pojednostavi, pred nama su tri tehnička pitanja (prva tri) i samo jedno političko – rešenje za Sever. A to će reći da Borisova Srbija politički interes ima samo na severu Kosova, što znači da ostatak već može da prizna, a priznaće i ostalo čim reši Sever.

    ČEMU ŽURBA? Ako ćemo pošteno, u ovom momentu se više i ne može dobiti, po čemu ja ne bih sada postavljao pitanje da li bi se trebalo Kosova rešiti, nego šta je to što Borisa tuče po glavi da mora sada da ga reši. Ako njega pitate nešto o tome, on će vam reći da „oni koji odlučuju o Kosovu ne žele nikakvo zaleđivanje konflikta“, pa još dodaje – „niti to nama odgovara“. A zašto nam ne odgovara, Tadić direktno ne objašnjava. Tako se iz raspoloživog da zaključiti da nam ne odgovara zato što ne odgovara velikima, odakle još zaključujem da među velike srpski predsednik ne ubrana ni Rusiju ni Kinu, utoliko pre što nisam video da je njima oglavu da se to mora rešiti juče.

    Drugi razlog zašto se Tadiću žuri je taj što se – kaže – „politički proces vezan za Kosovo privodi (se) kraju, što smanjuje manevarske mogućnosti“. A zašto se privodi kraju? Da ne nastupa kraj vremena? Ne, već iz dva druga razloga: prvog, zato što to hoće Zapad i, drugog, zato što im je to omogućio sam Tadić kad je pristao da mu 9. septembra 2010. godine Brisel napiše rezoluciju u Generalnoj skupštini UN. Naravno, da je Tadić najbolji predsednik na svetu, on je tog dana u UN na Kosovu kapitulirao, što se – istorija nas uči – događalo i boljima od njega. Onaj, međutim, ko je kapitulirao, mora da ode jer, po definiciji, takav ne može da doprinese rešavanju problema, dok Tadić, kako vidimo, sve vreme nesmiljeno smišlja nova i nova rešenja, sve kreativnije od kreativnijeg.

    Zašto to radi, pokušaću da objasnim kasnije, tek njegov nastup u Visokim Dečanima razjašnjava nam još jedan razlog zašto je za sve opasno da se on bavi Kosovom. Naime, on kaže da Srbija na Zapadu tek treba da se izbori za legitimizaciju svojih nacionalnih interesa zbog – kaže – „grešaka i zločina kojima su akteri bili naši sunarodnici“. Tadić veruje da se „moglo naći racionalno rešenje u rasformiranju Jugoslavije, mogli smo da se sačuvamo od svega onog zla“ (iz 90-tih; prim ŽC).

    Šta to znači? Ako Tadić veruje da Srbija nije legitimizovala svoje nacionalne interese zbog grešaka i zločina, tada se postavlja pitanje da li to znači da ostali akteri u 90-tim nisu činili greške i zločine, budući da sa svojim nacionalnim interesima nemaju problem, posebno ako se oni razvijaju na račun srpskih. Neće biti da je tako, ali će biti nešto drugo. Prvo, Tadić pod međunarodnom zajednicom podrazumeva samo one zapadne zamlje koje su od 90-tih svrstane protiv Srba i, drugo, on pristaje na argumente neprijatelja Srbije i pokušava da iz te vizure vodi nacionalno odgovornu politiku.

    To, naravno, ne biva jer – prema Tadićevoj jednačini – da bi Srbija stekla legitimitet da se bori za svoje nacionalne interese, ona mora da se odrekne svojih nacionalnih interesa; da bi vratila Kosovo, mora da ga se odrekne; da bi sačuvala Republiku Srpsku, mora da je pusti niz vodu; da bi spasila Vojvodinu, mora da preda Vojvodinu. Ako ova smešna jednačina s moje strane nije dobro izvedena, onda je moguće i ovako: jedini srpski nacionalni interes je da sledi nacionalne interese moćnih zapadnih zemalja, čak i kada oni nalažu razbijanje Srbije. Trećeg nema!

    Pristajući na vizuru srpskih neprijatelja, Tadić u svojim plitkim psudoistorijskim sintezama u visokodečanskom intervjuu pristaje i na stereotipe koji u takvom svetu važe o Srbima. On govori o „destruktivnoj energiji“ kod Srba, kakve, kaže, nema kod Nemaca, da odustaju u istorijskim procesima, što smatra „sistemskom greškom u našoj politici“. To Tadić vidi kao „naš pogrešan kod“, i veruje da je njegova istorijska misija da izmeni taj kod u srpskoj politici.

    PREDSEDNIK NAD-SRBIJE E, sad, nije najveći problem što Tadić ne poznaje srpsku istoriju, pa ne zna da je srpski put ka modernoj državnosti u 19. veku tekao više od 70 godina – iz dana u dan od upornih Karađorđevih ustanika do stpljivog Jovana Ristića – što se baš i ne da nazvati odustajanjem. Odustajanje je Srbe stiglo onog trenutka kada su prestali da se bore za Srbe i Srbiju i počeli da se bore za nadnacionalne zajednice – prvu i drugu Jugoslaviju. Otuda, Tadić nije čovek koji će promeniti taj, kako ga on naziva, kod. On je poslednja paroksistička instanca tog koda, jer se i sam ne bori za Srbiju u Srbiji, već za još jednu nadnacionalnu Srbiju u Evropskoj uniji. Ako nisam u pravu, neka mi neko dokaže da ovo što danas gledamo u Tadićevom Beogadu nije odustajanje i neka mi neko dokaže da je odustajanje od istorijskih procesa ono što se već dve decenije događa u Banjaluci ili više od decenije u Kosovskoj Mitrovici.

    Zato nije čudno što Tadić svoju istorijsku sintezu o Srbima čitaocima ilustruje jednim rđavim vicem o mišu koji se napije srpske šljivovice, a onda ide i traži mačku da se bije. Stereotip dostojan bečkih bulevarskih novina iz vremena uoči Prvog svetskog rata ili šovinističkih dosetki Federalne televizije u Sarajevu.

    Samo takav Tadić, koji veruje da će doneti boljitak Srbima pristajući na matrice srpskih neprijatelja, može danas da veruje kako je Jugoslavija mogla da se raspadne kao Čehoslovačka i da je sve moglo da prođe bez ratova i tragedija. Jer, on se, kada to kaže, možda i ponaša kao čovek koji je apsorbovao iskustvo 90-tih. Ali, ako to iskustvo nije verodostojno demantovano ponašanjem Zapada i srpskih suseda posle Petog oktobra, onda je Tadić 2000-te prespavao. Što i ne mora da bude problem, problem je što ih je prespavao na mestu predsednika Srbije.

    Tadić, koji se 80-tih formirao na stavovima i lektiri srpske disidentske nacionalne levice i na tim stavovima postao predsednik Srbije 2004. godine, danas završava karijeru na stavovima petokolnaške jugonostalgične srpske elite, koja je svoju političku legitimaciju uvek ispisivala na nacionalnoj samomržnji. Ne znam da li je to uradio od svojih uverenja ili – čemu sam skloniji da verujem – iz oportunizma i kukavičluka, budući da ga je ta elita redovno tukla po ušima kad god je pokazivao neslaganje s njom – tek ovakav Tadić danas niti može niti ima snage da artikuliše bilo kakav nacionalni interes. Zato su njegova današnja posrtanja, koliko god nevoljna, katastrofalna, i zato su njegova nastojanja da se podigne, najčešće marketinškog karaktera kao u Visokim Dečanima, jedna vrsta tužne komedije, u kojoj se mnogi smeju gledajući njegove bolne pokušaje, ali im smeh ostaje zaleđen kada taj bol pređe na njih.

    Ako se čitaocu iz dosadašnjeg teksta Tadić učinio nedoraslim „tipičnim smetenjakom svog vremena“, kako je pisao Crnjanski, ne bi trebalo da propusti njegov poslednji deo, koji će baciti sasvim drugo svetlo na Borisove pokušaje. A oni će pokazati jednog oštroumnijeg Tadića, koji ne traži grozničavo rešenje za Kosovo da bi tamo spasao što se spasti da; koji ne veruje da će rešiti srpske nacionalne interese ako najpre udovolji interesima svih drugih; koji, na kraju, nije pristao na sve magistralne teze srpskih neprijatelja samo zato što nije bio sposoban da smisli ništa drugo.

    STO ZA JEDNOG Naime, Tadićeve plitke istorijske sinteze nisu namenjene Srbima. Kada on Srbe vidi među narodima „koji su u jednoj deceniji (90-tih; prim. aut.) učinili takve strateške greške“, on Srbe vidi i među narodima koji se „u sledećoj deceniji nalaze pred sudbonosnim izborima, jer svaki put postoji mogućnost da na izborima naprave grešku i vrate se u vreme u koje se više nikad ne smeju vratiti“. Evo šta time hoće da kaže Tadić: „Kod nas još nije postignut nepovratan proces. On će biti neprovratan kada dobijemo datum za pregovore. Tek tada će biti jasno da će Srbija biti potpuno drugačija od one koju su nam nagoveštavale devedesete“.

    Evo ponovo prevod na prostački srpski jezik: ako ne izaberete Tadića, vratićete se u 90-te jer procesi još nisu nepovratni. Jer, možda ste s Tadićem gladni, možda morate da se sa porodicom iselite iz stana koji ste kupili na kredit, možda vam sudovi plene stvari jer niste platili komunalije, možda ste posle dugo vremena pronašli posao na kome vam za sada niko ne obećava platu, ali bar niste u 90-tim, a tih godina se dobro sećate, zar ne?

    Boris žuri sa idejama za Kosovo u trenutku kad i sam zna da Srbija tamo ne može dobiti ništa dobro, on trči dakle pred rudu samo da bi se pred strancima nametnuo kao jedini među Srbima koji će sa Kosovom da raskrsti. Ali vremena je malo, uskoro će izbori, i, evo ga, on je dao ideju, neka je pročitaju Angela Merkel i još ko bi trebalo, pa neka kaže zar to nije predavanje Kosova, uz nekoliko kozmetičkih ustupaka koji ne diraju u suštinu i koje čak i brutalni Nemci moraju da shvate. Ali to je proces za koji našem junaku i njegovoj stranci treba makar još jedan mandat. Jasno!?

    Zašto to govori, zar ne bi na sve što daje Boris pristao i Toma Nikolić, njegov najveći rival? Zar nisu oni isti, kako misle mnogi? Nisu jer – svedoči Boris – „vi nikad ne znate kad će da eksplodira ta naprava, politička naprava Srpska napredna stranka“. On u Visokim Dečanima na Božić optužuje Nikolića da je jednom, valjda tih 90-tih, izgovorio sledeće reči: „Za jednog ubijenog Srbina ubićemo sto muslimana“, tvrdeći još da „taj ko je to izgovorio nije sposoban da vlada sobom, a kamoli zemljom“. Istina, Tadić nigde ne pominje Nikolića imenom, ali njegov savetnik Nebojša Krstić, dva dana pošto je intervju u „Nedeljniku“ objavljen, ne ostavlja prostor za zabunu. „’Za jednog Srbina ubićemo 100 muslimana!’, obećao je (Nikolić; prim. ŽC), a da nije trepnuo“, kaže Krstić u blogu na B92, usput nazivajući Nikolića „najgori ljudski ološ“.

    Pored Krstića, Tadićevu loptu prihvatio je i Dušan Petrović tvrdeći da nikolićevci „ne mogu da uvedu Srbiju u EU“. E sad, da su se Tadić i Petrović obraćali isključivo srpskim čitaocima, ne verujem da bi prvi govorio o svojoj ambiciji da promeni srpski „pogrešan kod“, kao što ni drugi ne bi pominjao EU, budući da je broj Srba zainteresovanih za to, posle odustajanja Bože Đelića, pao za još 50 odsto, tako da je knjiga spala na Milicu Delević. Naravno, oni se obraćaju strancima jer neće Srbe, navikle da čuju svašta, tako lako zgranuti time što su izvukli iz nekog naftalina Tominu izjavi o sto muslimana za jednog Srbina.

    To bedno cinkarenje – u kome za Tomu možda i neće biti štete, ali se ona za Srbiju već desila kad je tu gadost Tadić izgovorio – trebalo bi da zgrane strance. Isto tako kao što bi trebalo da im Tadićev intervju za „Nedeljnik“ kaže kako je on naučio sve lekcije, kako mu nije trebalo malo vremena za to i da nema nikakve šanse da je Nikolić za tako kratko vreme uspeo da iste te lekcije savlada. Proces nije nepovratan, poručuje im Tadić i samo on – veruje – može da im garantuje dolazak do tačke kad će to biti.

    POKVARENO DO KOSKE Naravno, ne treba imati iluzije ni o Nikoliću, ali Tadićeva izborna strategija, najavljena u Visokim Dečanima, toliko je pokvarena da nema presedan. Naime, u ranijim izborima Tadić i njegovi delovali su zajedno sa strancima ubeđujući Srbe i plašeći ih kako će ih glasanje za Tomu i kasnije Koštunicu vratiti u 90-te. Takva strategija, naravno, bila je glavni motor zlokobne podele srpskog društva. Ali njima ništa nije skupo za pobedu, nijedan vo nije suviše krupan za kilo mesa koje su namenili sebi. Sada, međutim, kada je Nikolić prešao na prozapadnu stranu i kada bi jedna korist od tog prelaska trebalo da se ogleda u činjenici da stranci imaju manje razloga da se drastično i vugarno mešaju u srpske izbore, Tadić vraća priču unazad, ovaj put ubeđujući strance da su se u Nikoliću prevarili. Čak i kada bi u Srbiji bilo sve drugo u redu – to je sasvim dovoljan razlog da žuti i Tadić zauvek odu sa scene.

    Naravno, Tadić zna da teško da može biti te matematike u kojoj on i njegova koalicija ponovo mogu da osvoje većinu. Zato ova pokvarenost, koja bi dalje trebalo da urniše Srbiju, ima sasvim specifičan karakter: on pokušava da ubedi strance da pritisnu Nikolića da, ako želi da uđe u vlast, to može samo ako sa sobom povede Tadića. Zato njegov intervju iz Visokih Dečana ima karakter iznude, a uporna ponavljanja žutih da neće sa naprednjacima samo je poziv strancima upravo na to. Sa druge strane, ta strategija koristi možda najveću slabost naprednjaka. Naime, ako posle ovih izbora ne uđu vlast, od njih neće ostati ništa. Opet, ako uđu u vlast sa žutima, od njih takođe neće ostati ništa, ali malo kasnije. Gadan izbor!

    Naravno, da bi se to izbeglo – govorim od nagorem mogućem izboru za Srbiju – potrebno je da razlika između žutih i naprednjaka ne bude manja od deset odsto kao i da Koštunica ne bude na manje od 13-14 odsto. Zato ćemo narednih nedelja u medijima gledati pokušaje da se skine rejting Tomi i Koštunici, ali i da se promeni karakter sledeće vlade. Naime, dok mi se čini da će istinski smisao sledećih izbora biti u tome da Srbija dobije što manje marionetsku vladu – ali svakako marionetsku – Tadićev intervju iz Visokih Dečana stvar postavlja upravio suprotno.

    On radi na tome da ovo budu izbori za što više marionetsku vladu, kvislinšku čak. Njegova šansa je samo u takvom karakteru izbora. Njegova šansa je samo u najgorem za Srbiju. I zato on na najgorem radi. I iz Visokih Dečana na Božić.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-bozicna-iznuda-iz-visokih-decana-ili-izbori-za-najveceg-kvislinga.html

  13. Varagić Nikola каже:

    ZORAN PANOVIĆ

    Novi fosili

    Baš svaki dan JAT treba da leti na liniji Beograd – Banjaluka. Stotine studenata iz Republike Srpske treba da se školuju u Beogradu za deficitarna zanimanja. Specijalne veze moraju da budu suštinske… Ali, stani malo Panoviću, jer su to tvoji predlozi za „šumsku i genocidnu tvorevinu“, ili predlozi Dodika, Tadića, Vuka Jeremića…?

    Ne, dragi čitaoci koji pozivate na „realnost“ na Kosovu (i Metohiji), a gnušate se svake „realnosti“ u Bosni i Hercegovini, nisu to reči nikoga malopre pomenutog. To su reči koje je kolegama i meni u pero diktirao Zoran Đinđić. U Banjaluci. Jednog popodneva. A, istog dana, samo pre podne, Bagzi je probao da ga ubije ispred Arene (tadašnjeg Limesa). I, stvarno, da li vi dragi čitaoci koji se kunete u Đinđića, u njegovu viziju, i tako to, a istovremeno prezirete socijaldemokratu Mila Dodika, iskreno mislite da Zoran Đinđić, da je živ, a tek da je premijer ili predsednik, ne bi bio u Boriku na proslavi 20 godina Republike Srpske? Pa ako je tamo onda bio, i to povodom otvaranja Hemofarmove fabrike, zašto sad ne bi bio? Da li poštovaoci lika i dela, stvarno misle da je i RS bila delom u „viziji“, ili bi Đinđić pozvao na ukidanje RS i na stvaranje „funkcionalne“ BiH. I da li stvarno mislite da Đinđić nije bio svestan zločina, od kojih neki zaista i jesu u temeljima mladog entiteta (kao što su u drugim formatima i u temeljima nekih drugih eks-YU bantustana). I dobro, da se Đinđić pojavio u Boriku da li bi ga neki današnji obožavaoci podsetili na „vola na Palama“ koji je u pakosnoj frazeologiji u jednom trenutku pretekao čak i čuveno Vukovo (Draškovićevo) odsecanje ruke svakom ko u Raškoj (Sandžaku) digne muslimanski barjak.

    I da znate, nije bilo tada u Banjaluci među Srbima baš mnogo Đinđićevih fanova. Nije se taj „vo na Palama“ toliko primio među vojnicima Ratka Mladića da potre „nemačkog špijuna“ i „izdajnika“. Nikad ti njega ne bi baš mnogo zavoleli, kao što ga ni popovi nisu zavoleli zbog uvođenja veronauke. Niti je Đinđić njima tamo podilazio mlateći srpstvom o gloginje. Ne, on je tamo poveo i privrednike. Pored Babića (Hemofarm), tu su bili i Mišković (Delta), Radulović (C Market), Savićević (Geneks, Zastava…)…, i predstavio specijalne veze suštinski različite od onih na relaciji Milošević – Krajišnik, i to veze koje ne bi trebalo da iritiraju nikog racionalnog u Sarajevu. U Banskim dvorima, Đinđić je održao predavanje pod nazivom „Od nacionalizma ka patriotizmu“, što je, priznaćete ipak mali trn u oku, ako ne kopernikanski preokret, u odnosu na ideologiju koja se tamo bila zapatila. Vrlo jasno, premijer je istakao da se Srbi (sa obe strane Drine) moraju osloboditi mitomanije, zabluda i nacionalizma. Da moraju osloboditi kreativne potencijale, promeniti imidž i biti konkurentni na tržištima. U podtekstu sve je to značilo i suočavanje sa prošlošću. Pa i onom haškom. Naravno, bilo je nadrealno očekivati da se Đinđićeva vizija primi samo u Republici Srpskoj, ali ako se ostvare one Dodikove virtuelne projekcije sa bimova, ona bi se na neki način i ostvarila. Dodik ne negira Srebrenicu, za EU i NATO je. Čini se da bi to pre moglo da iritira srpske nacionaliste.

    Mnogo se manipuliše sa Đinđićevom posthumnom harizmom. S jedne strane da je u njemu Ćosić prepoznao „novog Pašića“, kao što je nekad u Miloševiću prepoznao istog, do toga da se Đinđićeva vizija izoluje od njegovog nacionalnog osećaja. Iako je premijer bio veći patriota od tuceta ovih naših današnjih lidera zajedno. Doduše, treba da budemo pošteni, pa da priznamo da smo kolega i ja u jednom trenutku napustili njegovo predavanje u Banskim dvorima i otišli na pivo (i to „nektar“). Tek posle smo shvatili šta je Đinđić mislio kad je rekao da svi moramo početi da menjamo sebe ako mislimo da nam i država i društvo budu bolji.

    Ako bi se BiH raspala, u srpsko – bošnjačkim relacijama ne bi se dobilo ništa drugo do jedna nova Gaza i jedno novo Pridnjestrovlje. Ako bi se RS ukidala, to bi jedino moglo da se uradi onako kako Mesić misli: Da je hrvatska vojska prekine tamo gde je najtanja, da Armija BiH uradi ostatak posla, a da svet to aminuje. Dobro, to je Mesić predložio ako Dodik krene u otcepljenje. Ali, Dodik kaže pre neki dan da Srbima BiH „nije tesna“. Pa, zamislite da je to Rugova rekao Miloševiću ili Tači Koštunici. Ako se srpski unitarizam pokazao kao fatalan za Jugoslaviju, kako bi se to BiH usrećila unitarizmom? Možda sam ja naivan, ali zar se do funkcionalne BiH ne može doći ako oba entiteta postanu funkcionalna i komplementarna. Ako oba entiteta dostignu evropske standarde, zar samim tim i njihove barijere neće biti prilično obesmišljene? I zar to nije najbolja revizija Dejtona koji je pravljen na mehaničkom miru (zamrznutom konfliktu).

    U seriji atraktivnih obraćanja javnosti Ivica Dačić izjavi pre neki dan da RS treba da bude Pijemont srpstva. Ma koliko slatkorečive, rizične su to izjave, jer znamo kako je ispalo kad je Srbija glumatala Prusku u regionu. Bošnjaci jesu jedini iskreni čuvari BiH istorijskog kontinuiteta, a RS je paradoksalno garant BiH. Iako se omalovažavanjem BiH Srbima često potire bosanski identitet, što je takođe istorijski apsurdno.

    U racionalizaciji debakla za EU kandidaturu, od nekih naših visokih rukovodilaca sam čuo da to teško ide jer se sve tobože odvija po onoj Semjuela Hantingtona da će rampa biti na Drini. Ali, otkud onda Bugari u EU, a Mile Dodik preko Drine? Da je poživeo, teško bi se Tuđman izvukao od Haga. Bilo je u njegovom HDZ-u i otvorenih ustaških elemenata, bio je Tuđman kičasti hibrid Tita i Franka, ali nikad Franjo nije imao dilema da je Hrvatskoj mesto u EU. Tačnije, da Hrvatska treba da se vrati kući. I ste strane Jadranka Kosor je bila u pravu kad je početkom decembra u Briselu pristupnicu u EU posvetila Tuđmanu. Da je Srbija na vreme evropski mislila, ništa joj Hantington ne bi mogao. A, pošto nije i Đinđić bi se na kraju morao suočiti sa dilemom: Kosovo ili EU. Onomad u Banjaluci, on je zaista naglasio potrebu da se hrabro krene u rešavanje tog mega problema.

    Britanski evroskeptik Najdžel Feridž nedavno je upozorio Hrvate da glasanjem za EU glasaju za novu Jugoslaviju, i da će nezavisnost na koju su čekali 1.000 godina izgubiti posle 20 godina. Znate onu frazu, ako smo svi u EU, onda mnoge stvari postaju nebitne. Ali, stvar je u tome što nikad nećemo svi biti u EU. Što je najveća nada Hrvatskoj da će se spasiti novih Jugoslavija, od one „sličnokrvne“ Igora Mandića do one Jugosfere Tima Džude. Kad smo već kod Jugoslavija, nekako je prošlo nedovoljno primećeno da su na sahrani Ante Markovića bili „najveći separatista regiona“ Milorad Dodik (inače, njegov stari saborac) i Stjepan Mesić koji je „obavio zadatak“. Razbio Jugu, jelte.

    Novi fosili u Centru Sava (i to sa Sanjom Doležal) ne idu uz tužakanje za stare genocide. Do iskrenijih odnosa i istorijskih istina ipak treba dolaziti na primerenije načine. A, znate šta mi kaže komšija kad je čuo da Janković ne može da skupi većinu za slovenačkog premijera: „Ne daju Srbinu! Cankarjev dom, Panoviću!“

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/novi_fosili_.1083.html?news_id=231963

  14. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: JEDNA ISTORIJSKA CRTICA ILI SRBIJA ZAGLAVLJENA U 20. VEKU

    sreda, 18 januar 2012

    Izlazak iz veka raspada manje sprečavaju političari, a mnogo više elite, koje ne rade i ne misle ono što misle da je najbolje, već jedino što umeju da rade i misle

    Na vrhovima pušaka Karađorđevi ustanici 1804. godine odnose Srbiju iz izbegličkog 18. stoleća u 19. – epohu nacionalnog oslobođenja i stvaranja moderne države. Još više, međutim, formiranje srpske nacije obeležava tu epohu rasta svake vrste, u kojoj Srbija, srazmerno svojoj veličini, postaje za doseljenike najpoželjnije mesto na svetu posle Amerike. Uspinjući se decenijama voljom sopstvenih građana i elita – uglavnom izvan geopolitičkih projekata velikih sila tog vremena, a često i uprkos njima – mala junačka kraljevina na kraju puta postala je moralni obrazac slovenskog sveta. Taj veliki vek Srbija završava 1918. pirovim trijumfom, kada se na svoj istorijski vrh uspinje sa preko 40 odsto stanovništva manje nego što je imala 1912. godine, kada je ušla u seriju oslobodilačkih ratova.

    Vek uspona ekonomski je objašnjen stvaranjem društva slobodnih seljaka malog poseda. Politički pak – neopterećena plemstvom, koga nije ni imala – Srbija 19. veka jeste demokratsko društvo. Ona to postaje i u doživljaju nacije kao multireligiozne zajednice, u kojoj Srbe okuplja svest o zajedničkom jeziku. U tom stoleću dakle Srbija se fokusira oko nacionalne ideje, koja ne isključuje već sabira; koja je ofanzivna, ali nije agresivna; koja, na kraju, proizvodi vrednosti, a ne destrukciju. Srbija 19. veka ispisuje najbolje stranice svoje istorije ograničavajući svoju politiku isključivo granicom interesa svoje široko zasnovane nacije, daleko od svake ideje koja izlazi iz tog okvira.

    Srbija 20. veka, sa druge strane, jeste Srbija koja taj okvir zamenjuje idejom internacionalnih integracija – najpre jugoslovenskih, potom onih pod okriljem komunističke internacionale, i na kraju evropskih. I upravo ta Srbija koja izlazi iz okvira svoje nacije jeste Srbija dezintegracija – državne, koja bez prekida traje od 1918. do danas; za isto vreme i nacionalne, u kojoj najpre gubi okvir multireligozne nacije okupljene u zajedničkom jeziku, da potom ne bi uspela da dezintegraciju zaustavi čak ni na granicama pravoslavlja. Ako je 19. vek bio epoha nacionalne integracije, 20. je vek nacionalne dezintegracije.

    ELITA KOJA NIJE SRPSKA Mnogo je objašnjenja za taj fenomen: uzroke raspada neki su videli u dramatičnom gubitku ljudstva 1912-1918. i 1941-1945, pa i 1991-1999; zatim u delovanju političke ideologije Katoličke crkve, koja već od 1918. počinje da nameće religiju kao granicu nacije i samim tim proizvodi agresivne religijske nacionalizme; na dezintegraciji rade i britanske vlade i tamošnje masonske lože; svoju ulogu od druge polovine 30-tih godina ima i komunistička internacionala; tu je i zaostajanje Srbije u industrijskom razvoju; raspad blokovskog sveta s kraja 20. veka, srpskom korpusu je odredio da rascepkan postane deo katoličke Srednje Evrope pod dominacijom Nemačke; nikako ne treba zaboraviti ulogu 70-godišnjeg ideološkog rata, koji cepa isti taj srpski korpus.

    Koliko god svi ovi razlozi bili odbranjivi kao takvi i koliko god u različitim razdobljima neki od njih dominirali u odnosu na ostale – svi oni presecali su se u dugotrajnom formiranju srpske 20-vekovne elite, koja je bila posvećena razmatranju o Srbima i Srbiji isključivo kao delovima nadnacionalnih državnih i regionalnih struktura. Iako je Srbija, i u Jugoslaviji i van nje, za globalne i kontinentalne okvire bila suviše mala da bi ijedan svoj unutrašnji problem rešavala izvan svojih granica, ta elita bila je naučena da ništa ne rešava u tom za nju mizerno malom okviru, nego isključivo u granicama širih entiteta, koji su nadilazili i državu i naciju. Tako da su naša rešenja u 20. veku šetala od Londona i Vatikana, preko Moskve i Vašingtona, do, danas, Berlina i Brisela. Kada se, recimo, problem srpske ekonomije nije mogao rešiti u Briselu – a po definiciji nije mogao – srpska elita bila je besna na razmažene radnike; ili, kada se nacionalno pitanje nije moglo rešiti u Berlinu – jer Berlin nije zainteresovan da rešava srpsko pitanje – krivicu je pred elitom poneo narod zatucanih nacionalista. Tako je srpska elita nosila teret samonametnute krivice pred svetom i tako je uslov svake njene dalje emancipacija u tom internacionalnom okviru bio prezir prema narodu, što je dovelo do toga da ona interesno prestane da bude srpska.

    Otuda je najvažnije srpsko pitanje danas: kada je zapravo završen naš 20. vek, epoha državne i nacionalne dezintegracije i privredne i kulturne regresije – vremena kada nas je elita uverila da ćemo opstati ako prestanemo da budemo nacija i ponovo postanemo narod. Nemačka je taj vek svog rušilačkog nacionalizma i teškog stradanja završila još 1989. padom Berlinskog zida i ujedinjenjem. Kina iste godine na Tjenanmenu ubilačkom odlukom, koju danas pred istorijom pravda činjenica da je baš tada i time birala hoće li u 21. vek ući kao svetska sila u nastajanju ili zapadna kolonija najjeftinije radne snage na svetu. Rusija je ušla poslednjim danom 1999, koji joj je na čelo doveo Vladimira Putina. Amerika je, naravno, takođe ušla, s tim što čeka rasplet svoje pozicije jedine supersile kako bi mogla da odredi da li je za nju novo stoleće nastupilo padom Sovjetskog Saveza 1991. ili rušenjem „bliznakinja“ deset godina kasnije. Državice našeg dela Balkana svoj ulazak u 21. vek obeležile su sticanjem nezavisnosti…

    Kada je, međutim, Srbija ušla u svoj 21. vek? Odgovor je dramatičan – još nije ušla. Srbija još uvek živi u svom stoleću dezintegracije. Nije reč samo o tome da svi pokazatelji svedoče kako dezintegracije nisu završene nego su, naprotiv, produbljene i intenzivirane čak i u onim segmentima gde je Srbija pokazivala izvesne dobre rezultate tokom svog „hronološkog“ 20. veka, poput privrede, na primer. Reč je o tome da je srpska elita – uprkos tome što je (nacionalna) dezintegracija duboko zahvatila i srpski pravoslavni korpus (Crna Gora, Vojvodina), čak i samu Crkvu – i dalje insistira na rešenjima koja transcendiraju nacionalni korpus, i dalje ih traži izvan sebe. Zato se možemo smejati dok se našoj eliti znoje dlanovi pred pitanjem hoće li dobiti kandidaturu za EU, koju, uzgred, plaća odricanjem od temeljnih nacionalnih interesa; ili dok predsednik Srbije ne može da otvori ni najobičniji most koji spaja dve srpske obale Save a da ne pomene njegov značaj za region; ili tome što svaki pomen nacionalnog unutar te elite automatski stvara nelagodu i podtekst da je reč o nečemu što se suprotstavlja demokratskom.

    DA LI SU TO BILE ŠANSE? Srbija je, naravno, imala svoje šanse da napusti 21. vek. Prvu je imao Milošević 1989, kada je imao veliko poverenje građana i manevarski prostor da raskine sa ideološkim komunizmom i da bar srpske ciljeve tokom raspada države na svetskoj pozornici učini legitimnijim. Naravno, danas, sa iskustvom 1999. i 2000-tih ostaje nam u mraku ono što nam je pre toga izgledalo jasno – da je Milošević imao prostora da drugačije pročita pad Berlinskog zida i da na nekim širim osnovama zasnuje nacionalni pokret. Šta god mislili o njemu, dok protok vremena guta suvišne detalje, ostaje činjenica da je uspeo sa Republikom Srpskom, koja jeste makar trenutak prekida dugog trenda dezintegracija i, u trenutku kada razumevamo sve istorijske silnice iz 90-tih, taj srpski posed na levoj obali Drine deluje kao pravi podvig, ne manji od onoga koji ćemo upisivati i ako u sledeće dve decenije takva opstane.

    Druga prilika da Srbija izađe iz 20. veka bio je Peti oktobar, epoha u kojoj su se – koliko god to iznenađujuće zvučalo – čak bolje poneli političari nego elite. Đinđić, koji pred kraj svog života razumeva da on sam nije deo novog istorijskog procesa ako se sam za to ne izbori, pokazuje nameru da prekine dezintegracione procese i umire kao najveći protivik tih elita, koje ga danas prisvajaju. Te elite prema Koštunici nikad nisu imale iluzija niti on prema njima: činjenica da je otišao sa vlasti omrznutiji među njima nego kad je došao svedoči samo o njegovim pokušajima da vodi srpsku a ne internacionalnu politku i da koči i usporava procese dezintegracija. Čak ni Tadić nije omiljen među tim elitama, koje su oduvek gajile prezir prema njegovom političkom pedigreu, retorici i proklamovanim namerama, ali im je nadu u njega vraćala njegova slabost da im se odupre.

    Otuda izlazak iz 20. veka danas manje sprečavaju srpski političari – na kojima je sav odijum građana – a mnogo više elite. Jer one ne rade ono što misle da je najbolje, one rade jedino što u skoro stogodišnjem kontinuitetu umeju da rade, budući nastale i formirane na ideologijama i pogledima koji državu Srbiju i nacionalni interes potpuno isključuju. Zato suštinske promene – a to jeste izlazak iz 20. veka – Srbiji ne mogu doneti političari, ni novi ni stari. Uostalom, trojica od njih četvorice za poslednjih 20 godina pokušali su to i nastradali, a onaj koji (još) nije to je samo želeo do trenutka kad se uplašio za sebe. Iako nije svejedno ko će sutra vladati Srbijom, promenu može da donese samo smena elita. Umeće političara tu može da bude samo u sledećem: oni mogu – i to jeste njihov nalog – da pokušaju mirnu smenu elita i da spreče nastupajući obračun građana sa tim elitama. Političku artikulaciju građana danas ćemo najlakše prepoznati u ozbiljnoj narodnoj politici srpskih lidera sa severa Kosova, artikulisanoj izvan glavnih tokova i retoričkih figura srpske politike i, posebno, izvan uticaja elita, koje danas, nemoćne pred njihovim argumentima, nastoje da im odbiju neko pero već bolesnim medijskim spinovanjem. Jer njih četvorica svedoče da je 20. vek odavno Srbima iscrpeo duhovne, kulturne i političke resurse; on danas iscrpljuje i fizičke resurse, odakle stvar pobune građana protiv elita postaje pitanje života i smrti, u najelementarnijem fizičkom smislu.

    Na pitanje da li je to moguće izbeći – dakle da li je moguće izbeći građanski sukob – danas iz mnogo razloga nije lako biti optimista. A taj pesimizam na sto baca pitanje hoće li Srbija iz 20. veka izlaziti na isti način kao što je ulazila u 19.

    P.S. Budući da autor ni po znanju ni po obrazovanju nije istoričar, predlažem da se ovom tekstu pre pristupi kao nekoj vrsti njegovog glasnog razmišljanja i poziva na isto, nego kao prema pretencioznom pokušaju da nudi istorijske sinteze i zauvek date istine.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-jedna-istorijska-crtica-ili-srbija-zaglavljena-u-20.-veku.html

  15. Varagić Nikola каже:

    SVETISLAV BASARA

    Simbol i znak

    Ponovo je, cenjeni publikume, aktualizovana ideja o obnovi monarhije i to od strane pretendenta na presto lično. Princ prestolonaslednik Aleksandar u javnim nastupima povremeno pomene da bi srpsko kraljevstvo u svetu imalo bolju prođu od srpske republike, što nije daleko od istine. A šta na to kažu takozvane monarhističke stranke? Ništa! Ni mukajet. Šta na sve to kaže moja malenkost, zagovornik monarhije, saznaćete iz priloženog.

    U ovdašnjoj javnosti, kako levoj, tako i desnoj – javnosti tradicionalno sklonoj manihejskom poimanju stvari – odnekud se uvrežilo mišljenje da je republika apriori bolje društveno uređenje od monarhije. Truća se naokolo da republikanstvo korespondira sa „slobodarskom tradicijom srpskog naroda“, što naprosto ne odgovara istini, jer je moderna Srbija punu nezavisnost stekla kao kraljevina. I da vidite, nije joj tako loše išlo, mislim ne tako loše za naše standarde. Moji se sagovornici često ibrete kad se (načelno) zalažem za monarhiju, a ja im u takvim prilikama uvek skrenem pažnju da je Holandija, recimo, kraljevina, dočim je Severna Koreja republika. Džaba krečim! Ni najbliži prijatelji neće ni da saslušaju moje argumente, odmahuju rukom i menjaju temu, samo što ne kažu – lud čovek.

    Obično ne insistiram, ali ponekad zapadnem u kontrarevolucionarni amok. Republika Srbija je, imam običaj da kažem u takvim prilikama, republika taman onoliko koliko sam ja kralj Nepala. Belo me gledaju moji drugovi, biseri rasuti po svetu. Tu ja počnem da se ibretim. Ne mogu da verujem da su naseli na jednu providnu konceptualističku patku. Jer, dame i gospodo, to što na državnim firmama piše „republika“ nikoga ni na šta ne obavezuje. Srpsko republikanstvo je lažno, kao i većina drugih stvari u Srbiji. Jer da nije, ne bi Milošević, recimo, i njegov pobratim i kolega, dr Čitluk Sahibija vladali ovom zemljom u maniru najcrnjih istočnjačkih Satrapa. Evo vama, stoko – kao da govore – iluzije republike, a mi ćemo vladati kako nam ćeifne.
    Pa dobro, odgovaraju moji sagovornici pritisnuti navedenim argumentima, zar ne misliš da bi sve to bilo isto i da je Srbija monarhija. Neke bi stvari, repliciram, bile iste, ali neke bi se promenile. Jer kada iznad politikanata, makar i simbolično, stoji suveren, onda je krajnje teško da se bilo koji hadžija uskurči i počne da vršlja. Eh, čuj, simbolika, sprdaju se moji pajtaši. A ja im kažem: i STOP je samo saobraćajni znak, pa svi staju ispred njega.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/simbol_i_znak.881.html?news_id=232222

  16. Varagić Nikola каже:
    MILOVAN MILOVANOVIĆ – DIPLOMATA KOJI JE PRIPREMIO SRBIJU ZA VELIKA DELA petak, 20 januar 2012 Pred ratobornim raspoloženjem srpske javnosti u aneksionoj krizi, istupio je argumentom: mi moramo čuvati snagu za pravi veliki sukob Navršio se vek od smrti Milovana Milovanovića (1863-1912), velikog srpskog diplomate i državnika, a da mu sredina iz koje je ponikao, do danas, nije odala ni zasluženo priznanje, ni dužno poštovanje. Otpočela je i stota godišnjica od sklapanja srpsko-bugarskog sporazuma, koji je njegovo najveće praktično delo i blistava kruna njegovog diplomatskog rada. Pregovaranje započeto u Milovanovićevom domu u Svetogorskoj ulici u Beogradu, a dovršeno u kupeu jednog vagona na beogradskoj železničkoj stanici, poslužilo je kao osnova za sklapanje šireg Balkanskog saveza. Njegovoj nagodbi sa bugarskim kolegom Ivanom Gešovim, utanačenoj pod ruskim pokroviteljstvom i u strogoj tajnosti, uskoro su se priključile Crna Gora i Grčka. Tek posle ovog istorijskog ugovora usledio je odlučujući obračun hrišćanskih država sa turskim zavojevačem i njegovo proterivanje sa Balkana i sa evropskog kontinenta. Iz istog „diplomatskog kupea“, Milovanović je vojvodi Putniku otvorio pravac pobedničkog nastupanja prema Kumanovu. Slavna bitka na brdu Zebrnjaku svršila se takođe pre jednog stoleća. Odmah iza nje usledilo je oslobođenje Kosova i Metohije, nakon njegove bezmalo polumilenijumske okupacije i raspeća. Uvidom u „povesni red vožnje“ ispostavilo se da je sa tog istog beogradskog perona i Austrougarska monarhija dobila svoj konačni zalet – samo u suprotnom smeru. U propast i ništavilo. „Nesumnjivo, većeg, opasnijeg i suptilnijeg neprijatelja Habsburška monarhija nije nikada imala. Milovanović je pripremio njenu smrt, a ona, možda, njegovu.“ 1. Titulu doktora pravnih nauka Milovanović je stekao na Sorboni. Stipendista srpske vlade izabrao je Garantne ugovore u XIX veku za temu svoje doktorske disertacije. Tezu je odbranio januara 1888. godine pred komisijom kojom je predsedavao čuveni pariski pravnik Reno. Rad je nagrađen zlatnom medaljom i štampan je kao njegov autorski prvenac. Milovanović je svoje obimno delo, na nekih 400 stranica, završio sledećom rečenicom : Samo narodi koji hoće da se brane naći će u konačnom času sukoba branioce svoje stvari. Već u ovom radu on je ispoljio realistične, utilitaristične i skeptične poglede na međunarodno-pravne ugovore i na politiku uopšte. Zato ne propušta da i na ovim stranicama, kao dvadesetpetogodišnjak, opomene kako : Treba uvek imati suv barut i naoštren mač, dve stvari koje ni jedna garantija ne može da zameni. Ocenjujući Milovanovićev rad najvišom ocenom, Reno se upustio i u smelu prognozu autorove karijere. „Knjiga je izvrstan početak na naučnom polju jednog mladog čoveka koji će (…) služiti na čast i svojoj zemlji i školi u kojoj je učio.“ I nije se prevario. Milovanović i danas služi na čast Srbiji kao jedan od njenih najuzornijih sinova, koji se, umesto da piše, odvažio da stvara njenu slavnu istoriju. Pune četiri godine, od aneksione krize do izbijanja Prvog balkanskog rata, on je svoju Otadžbinu predvodio i provodio kroz najteže opasnosti, čuvajući joj dostojanstvo i štiteći je od smrtonosih povreda. Istovremeno je snažeći i strpljivo je pripremajući da u najpodesnijem času zakorači prema najuzvišenijim, oslobodilačkim ciljevima. Da viševekovni san generacija pretvori u javu pravedne osvete Kosova. No, pre prolaska kroz tu trijumfalnu nacionalnu kapiju, on je imao da se spotiče i pada na strmim i krivudavim stazama naše unutrašnje politike, koja je skoro endemski bila zahvaćena korupcijom, nepotizmom, lažima i obmanama, podelama i partijašenjem, populističkom demagogijom i praznoslovljem, zavišću i mržnjom, ličnim ambicijama i obračunima, koristoljubljem, najprizemnijim strastima, podvalama i podmetačinama… Dnevnopolitičkom zverinjaku vazda je nedostajalo nove krvi, mladih i obrazovanih ljudi neukaljane prošlosti, kojima bi se, istovremeno, zaklanjao, kitio se, pokazivao ih i mahao njima pred očima svojih birača i pred tzv. velikim svetom. Međutim, po diktatu političkog trenutka takvi ljudi su i najlakše odbacivani i gurani u čeljusti gnevne javnosti i nezadovoljnih partijskih vojski. Kao umereni radikal, koji u stranci nikada nije zadobio puno poverenje, Milovanović je za kratko vreme izbačen u sam vrh popularnosti. Sjaj i slava nove političke zvezde dobacivali su i izvan granica Srbije. Balačko je imao samo 26 godina, a već je slovio kao stručnjak za ustavna pitanja. On je sekretar Ustavnog odbora i lični savetodavac kralja Milana. Naročitu pažnju je poklanjao Izbornom zakonu, kojim je hteo da eliminiše uticaj i kontrolu policijske vlasti. On je prvi u srpskom izbornom pravu primenio nečelo srazmernog predstavništva. Odmah po povratku iz Pariza, u kome je za prvo vreme stanovao u rezidenciji našeg poslanika i očevog prijatelja Jovana Marinovića, Milovanović je postavljen za profesora na Visokoj školi, na katedri državnog prava i enciklopedije Pravnog fakulteta. Već prvim predavanjem on skreće pažnju na sebe, na svoje znanje, govorničku veštinu i profesorski dar, ali ga sirenski zov politike brzo odvlači od univerzitetske karijere. Kada god je na najneposredniji način shvatao da ga gnusna kaljuga partijašenja davi i odbacuje, Milovanović je sa čežnjom i pokajanjem pogledao na univerzitetsku katedru. U tri maha je pokušao da se vrati profesuri. Uzalud. Politički razlozi su se svaki put pokazali kao nepremostiva prepreka njegovom povratku za katedru. Kao što je iz istih razloga propao i predlog da bude izabran za člana Srpske kraljevske akademije. 2. Prelomni trenutak u Milovanovićevoj karijeri predstavljala je njegova čvrsta odluka da napusti bavljenje unutrašnjom politikom i da odlučno zapliva u spoljnopolitičkim vodama. Ovoj njegovoj odluci, koju profesor Dimitrije Đorđević ocenjuje kao najvažniju i najpametniju, prethodila su dva izbacivanja iz državne službe. U 33. godini života Milovanović je doživeo da ga i treći put najure i iz te sližbe i sa mesta ministra pravde. To, međutim, nije predstavljalo nikavu novinu za jednu zemlju hronične političke nestabilnosti i permanente parlamentarne krize. Zemlju u kojoj su se brzo smenjivale vlade, sklapali i raskidali partijski savezi i koalicije, cepala stranačka rukovodstva i iz njih nastajale nove partije. U kojoj se često posezalo za opstrukcijom parlamentarnog života iz sitnostranačkih interesa i pobuda. U kojoj se moglo vladati i bez skupštine, pa čak i protiv nje. Te, konačno, ulaziti i u poslaničke klupe sa samo dva dobijena glasa (dvoglasci), kao što su u praksi pokazali Dvoru bliski naprednjaci. Istina je, Slobodan Jovanović započinje karijeru u Ministarstvu inostranih dela kao pisar, dok Milovanović 1890. godine odmah uskače na mesto načelnika. Ali je istina i da Balačka odmah šalju u Beč kao člana jedne zaludne delegacije koja treba da pregovara o zaključenju novog trgovinskog ugovora sa Austrougarskom. U znak „dobrodošlice“ domaćin je predstavnicima nove radikalske vlade priredio zabranu izvoza svinja na svoje tržište, čime je učinio još nepovoljnijim po Srbiju i onaj protekcionistički ugovor iz 1880. godine, koji je moćnom susedu garantovao najpovlašćeniji trgovinski položaj. Zato ne treba da čudi što su se Milovanović i Vujić iz carske Vijene vratili praznih šaka. Privredno oslobođenje zemlje Milovanović je smatrao kao nužni uslov za vođenje slobodne nacionalne politike. U raspravi Naši trgovinski ugovori on zapisuje : Srbija dobija sve jače karakter države koja nije svoj gospodar (…) opominje sve jače na one države pod tuđinskim protektoratom, kojima upravljaju ministri rezidenti država zaštitnica. Od njegove prve neuspele misije u Beču morale su da prođu pune dve decenije teške borbe za privrednu samostalnost, koja je uključivala i tzv. Carinski rat sa Austrijom (1906-1911), pa da Milovanović sa skupštinske govornice s ponosom zaključi : … da je tek sada (1910) Srbija postala u najpotpunijem smislu nezavisna država. Priznata na Berlinskom kongresu (1878) kao nezavisna država, Srbija je tu svoju nezavisnost praktično izgubila nakon samo dve godine. Mudri i staloženi Jovan Ristić, suverenista i liberal, odolevao je sa svojom vladom koliko je mogao pred pritiscima i ucenama koji su dolazili iz Beča. On je, ispostavilo se s pravom, smatrao da : što više budemo popuštali to ćemo sve veće žrtve prinositi jednom zlu. Ristić je, naime, procenjivao da će jedan kardinalni ustupak u trgovinskim odnosima sa Bečom povući za sobom seriju novih zahteva i uslovljavanja, pa i onih čisto političke i vojne prirode. Te da tome neće biti kraja, sve dok se po spoljašnjem diktatu Srbija ne potčini do ponižavajućeg vazalnog položaja, ili ne pruži otpor i, eventualno, ne uđe u otvoreni sukob sa porobljivačem. S takvim uverenjem Ristić odbija da prihvati ultimatum od 5. oktobra 1880. godine i podnosi ostavku na mesto predsednika vlade. Samo dve nedelje nakon njegove ostavke Čedomilj Mijatović, naprednjak i poverenik kneza Milana za „sve njegove nedopuštene poslove toga doba“, ne samo da bez premišljanja potpisuje sporni ugovor, već iza leđa svojih kolega u novoj vladi dopisuje jednu udvoričku rečenicu kojom se toplo preporučuje Habsburškoj monarhiji. Potpisivanjem zloglasne Tajne konvencije, na Vidovdan 1881. godine, Srbija isporučuje svoj državni i nacionalni suverenitet Beču i praktično kaptulira u mirnodopskim uslovima. Svoj potpis i na ovaj dokument stavlja Čedomilj Mijatović, koga car Franjo Josif tajno odlikuje Krstom gvozdene krune i titulom grofa, a Milanu u izgled stavlja skoro priznanje kraljevske krune. 3. Sve do maja 1903. godine, do svirepog smaknuća Milanovog sina Aleksandra kao poslednjeg Obrenovića, srpskoj diplomatiji su bile vezane ruke. Jednim članom Tajne konvencije Srbija se čak obavezala da neće pregovarati sa nekom trećom državom bez prethodnog uvida i odobrenja od strane Habsburške monarhije. Drugim članom, pak, Milan i Čedomilj su se obavezali da će kontrolisati svoje sunarodnike izvan matične države i da će energično suzbijajati svaki pokušaj propagande koji bi sa te strane bio uperen protiv Beča. Jedniim članom Srbija je garantovala da na svoju teritoriju neće puštati nikakvu vojsku, pa čak ni pod vidom dobrovoljaca… Ušavši u takve obligacione odnose sa moćnim zapadnim susedom, Srbija je do guše zagazila i u njegove spoljnopolitičke vode. Sa takvim okolnostima i sa takvim ograničenjima imala je da se suoči svaka politička garnitura, koja bi na vlast u Srbiji došla čak i posle abdikacije kralja Milana. Jer je važnost Tajne konvencije produžena samo nekoliko dana pred njegovo odstupanje od prestola. Prvi kralj ponovo oslobođene Srbije abdicirao je 1889. godine, tačno na 500. godišnjicu od Kosovskog boja. A potpis i na dokument o pruduženoj važnosti Tajne konvencije stavio je, doduše tajni ali ipak grof, Čedomilj Mijatović. Uvezanu neraskidivim lancima za politiku bečkog dvora, kome je prepustila i svoju državnu i nacionalnu sudbinu, Srbiji iz tog vremena preostalo je ili da se bori da te okove raskine, ili da se bavi tricama i kučinama. Da se zatupljuje i iscrpljuje praćenjem pikanterija vezanih za razvod kraljevskog para. Da se preganja oko stvarnih i izmišljenih antidinastičkih zavera i afera. Da se zabavlja i zaglupljuje presnim šalama i vicevima koji su dolazili iz prestoničkih koterija i salona, ili su se na njih odnosili. Milovanović ne odoleva iskušenju da se oglasi i da stručno arbitrira povodom dva slučaja. Po tragikomičnom proterivanju kraljice Natalije (1891) on staje na stranu kralja Milana i objavljuje brošuru pod nazivom Udaljavanje kraljice Natalije nije protivno Ustavu. Tad dobija prvi ozbiljan udarac : od javnosti, kojoj su simpatije i naklonost prema nekome preči od bilo kog slova zakona, i od naprednjaka. Braneći se od njihovih napada, Milovanović optužuje naprednjake da su vešali žene po zatvorima (slučaj Ilke Marković), podmeće im antidinastičko držanje i optužuje ih za nameru da ponovo zajašu na narodnoj grbači. Tada je i konačno raskinuo sa naprednjačkom porodičnom tradicijom. Po liniji partijske solidarnosti, Milovanović se, u tzv. Čebinčevoj aferi (1894), prihvata odbrane uticajnog radikala Ace Stanojevića, rodom iz Knjaževca. Ispostavilo se, međutim, da je ta afera imala isključivo antidinastički karakter i da je posle nje nasamareni Milovanović pao u nemilost i kod kralja Aleksandra i kod Milana. Ova dva „advokatska angažmana“ predstavljaju, ujedno, i najnižu tačku u Milovanovićevom spuštanju na nivo prizemnog parničenja, u kojima je svaka od zavađenih strana od njega očekivala ekspertski glas u svoju korist. Balačko, međutim, nije bio ni rođen, ni vaspitavan, ni učen za nastupe u tesnim i zagušljivim sudnicama. U njima se on osećao kao sputani orao „koga je zla godina naterala da zimuje među kokoškama“. Za njega su bile široke i prozračne pozornice u prestonicama evropske diplomatije. Tek na tom pregovaračkom i medijskom poligonu do punog izražaja dolazio je ovaj vrsni besednik sa naglašenim ličnim šarmom. Ujedno razložan i duhovit, maštovit i inventivan, on je na savršenom francuskom jeziku svojom argumentacijom plenio i najveće onovremene državnike, poput jednog Žorža Klemasoa. Francuski premijer je 1909. godine tvrdio da ne poznaje ni jednog evropskog političara Milovanovićevog kalibra. 4. Milovanovićeva rasprava Naša spoljna politika i do danas se smatra katehizisom spoljne politike Srbije. Raščlanjujući naše spoljnopolitičke zadatke, on je u prvi plan istakao dva cilja. Prvi je unutrašnjeg karaktera i odnosi se na nužnost očuvanja državne nezavisnosti. Drugi je „spoljašnji“ i on nalaže oslobođenje i ujedinjenje celokupnog srpstva. Milovanović je smatrao da damar srpskog života kuca van granica Srbije i da srećeno ili nesrećno rešenje tog pitanja za Srbiju je isto što i pitanje opstanka. Ovako je, dakle, razmišljao neko čija porodica potiče iz srca Šumadije, iz Žabara kod Topole, u čijoj je neposrednoj blizini rođen i vožd Karađorđe. Neko ko je rođen u Beogradu, u neposrednoj blizini Vaznesenske crkve. Milovanov otac Đorđe prošao je put od konjičkog oficira, preko sudije, popečitelja i savetnika do ministra pravde. On je bio veliki obrenovićevac i zajedno sa knezom Milošem prevezao se u istoj lađi na zemunsku stranu, na put izgnanstva na kome se nije dugo zadržao i sa koga se brzo povratio u Srbiju. Milovan se u dečaštvu igrao sa vršnjacima u porti Vaznesenske crkve. U toj porti je, da bi se nesmetano igrao sa drugom decom, dodeljivao drugovima na čuvanje jednog ratobornog jarca. Pa bi „zaboravljao“ da se i sam prihvati obaveze da ga i on drži za rogove kako bi se i drugi bezbedno igrali. Kasnije je ovu zgodu iz svoje đačke prošlosti pominjao kad god je hteo da na šaljiv način opiše položaj u kome se, kao ministar inostranih dela, našao za vreme aneksione krize. Tada je, po Milovanoviću, Pašić zauzeo njegovu pređašnju ulogu iz crkvenog dvorišta, a Milovan je držao opakog jarca za rogove. Milovanović je bio inteligentno, živahno i nestašno dete za čiju je budućnost naročito majka bila zabrinuta, pa ga je zbog toga, kažu, tukla sve do petog razreda gimnazije. Đačke obaveze on je s lakoćom ispunjavao. Očevim zalaganjem udešeno je da za vreme studija u Parizu stanuje baš kod zeta Miše Anastasijevića. Onog Kapetana Miše koji se obogatio uz knjaza Miloša i bio možda čak bogatiji od njega. Nakon proterivanja njegovog poslovnog ortaka iz Srbije, Kapetan Miša je sanjao da njegova kćerka Sara postane srpska kneginja. Procenjuje se da je potrošio 100.000 dukata na kampanju za svrgavanje kneza Aleksandra Karađorđevića i dovođenje na presto starijeg Karađorđevog unuka Đorđa. U tu svrhu sagradio je za Đorđa i Saru novi dvor, velelepno zdanje na Studentskom trgu, koje je posle poklonio Beogradskom univerzitetu. Zgrada Rektorata i danas stoji na istom mestu „kao spomen na tu propalu kombinaciju, kojom je Kapetan Miša i nehotice pomogao da se 1858. godine u Srbiju vrate Obrenovići“. Našu spoljnu politiku Milovanović je dovodio u direktnu vezu sa načinom rešavanja Istočnog pitanja i sa austrijsko-ruskim odnosima. Srpskoj spoljnoj politici, smatrao je on, treba odrediti okvire, uz prethodnu analizu ruske i austrijske politike na Balkanu. Milovanović nije gajio predrasude o prijateljstvu u spoljnopoj politici velikih sila. Zato je stao na realistično stanovište da i rusku i austrijsku politiku na Balkanu pokreću zavojevački motivi i ciljevi. Njih je podelio na dve vrste, i ruski je prepoznavao u političkom, a austrijski u teritorijalnom. Posle Berlinskog kongresa Rusiji je postalo jasno da se mora odreći teritorijalnih ciljeva. Ali je zato u politici nezavisnih balkanskih država videla najveću korist za sebe. Te države, naime, mogle bi da predstavljaju bedem kojim će se okružiti Carigrad i Moreuzi. Istovremeno, ruske balkanske saveznice mogle bi da odigraju ulogu jakog fronta protiv germanskog pritiska. Na toj tački, cenio je Milovanović, naš interes se poklapa sa ruskim i zato politiku Srbije treba usmeriti prema Rusiji. 5. Milovanovićeva deviza je bila da političar male zemlje ne sme ići pred događajima, nego treba da ih koristi. Dok je Ristić u svojoj spoljnoj politici vukao Rusiju, a Milan i Čedomilj Mijatović bežali od nje kao đavo od krsta, dotle je Milovanović sve čino da se Srbija postavi tako da bude preko potrebna zvaničnom Petrogradu. Srbija, smatrao je on, mora uneti : sebe, svoje napredovanje, svoju nacionalnu misiju u program ruske politike, da se učini neophodnom za Rusiju, da utvrdi kako se interesi njezini i ciljevi poklapaju u svemu sa ruskim ciljevima u Istočnom pitanju. U ruskim planovima Bugarska zbog svog položaja ima nesumnjivo prvenstvo. Milovanović je to uviđao i to nije krio. Ali se odmah i pitao: Koja druga sila stavlja srpske interese makar i na drugo mesto? Pohvalno se izražavajući o Milovanovićevim diplomatskim pogledima i stavovima, Slobodan Jovanović je zaključio: Srpske interese imao je stalno na umu, ali nije ih suviše naglašavao, nego ih je vezivao za neke više i opštije interese. Kao francuskog đaka i „zapadnjaka“, Milovanovića je obradovalo i ohrabrilo sklapanje francusko-ruskog saveza. Ono mu je ulilo i nadu da se više neće ponoviti situacija sa Berlinskog kongresa, na kome je Rusija ostala usamljena naspram ostalih zapadnih sila i prinuđena da Srbiju uputi u sporazumevanje u svemu sa Austrougarskom. Zato je procenio da je došao najpovoljniji trenutak za vezivanje za Francusku, a preko Rusije. Tako bi srpska spoljna politika dobila i ono evropsko ruho, bez koga je bio nezamisliv njen nastup na međunarodnoj sceni. Beč je Srbiju čvrsto držao u šaci i nije nameravao da popušta. Na toj strani Milovanović nije video mogućnost izmirenja. Sve agresivnija politika Dunavske Monarhije prema Srbiji davala mu je za pravo. Sporazumevanje sa Bugarskom dobija tako sve veći značaj u Milovanovićevim strateškim planovima, a njegova osnovna misao je podela Makedonije na osnovu srpsko-bugarskog sporazuma. Borba za nacionalne interese sve više je uzimala maha kod jednog umerenog građanskog političara kakav je s početka bio Milovan Milovanović. Povratkom kralja Milana u Srbiju, Milovanović 1897. godine po treći put biva izbačen iz državne službe. Na vladu u ličnom režimu dolazi doktor Vladan Đorđević i on Milovanoviću nudi mesto konzula u Bitolju. S obzirom na njegove ambicije, na njegovu diplomatsku i pravničku spremu, Milovanović je ponudu da se u zvanju konzula preseli u tursku kasabu doživeo kao pokušaj degradacije i kao ličnu uvredu. On odlazi u Beč odakle aktivira svoje stara poznanstva iz Pariza. Postaje dopisnik francuskog Tana, kroz koji od tada ide sva radikalska kritika na račun tzv. vladanovštine i na račun kralja Milana. Preko svojih veza Milan je saznao da iza bespoštednih kritika na njegov račun u francuskoj štampi stoji Milovanović. Iako su imali slične sklonosti prema gurmanskoj kuhinji, dobrom vinu, pozorištu, ženama i kartama Milan i Milovan su se razišli već na pitanju naše spoljne politike. Međutim, do njihovih pravih sukoba došlo je tek nakon ovog Milanovog otkrića, posle čega on naređuje da Balačka izbace sa jednog prijema u dvoru „kao kučku“. Pomirili su se, međutim, samo na kratko, jer se ubrzo dogodio Ivanjdanski atentat, nakog koga je došlo do njihovog definitivnog razlaza i otvorenog neprijateljstva. 6. Neuspeli pokušaj bivšeg vatrogasca Đure Kneževića da 1899. godine u blizini Kalemegdana ubije Milana Obrenovića dao je povod za novo gušenje političkih sloboda, za obračune sa radikalskom opozicijom i svim protivnicima dinastije. U trenutku napada na njega, Milan je praktično bio suvladar svom sinu Aleksandru i komandant Aktivne komande vojske. Pozadina ovog atentata nikada do kraja nije ni rasvetljena. Ali se zato pokazao tačnim zaključak koga je Slobodan Jovanović izrekao još povodom Tenkine zavere iz 1857. godine : Kod nas se, u ovakvim prilikama, istraga nikada ne vodi da se dozna prava istina, nego da se postigne jedan politički rezultat. U Beogradu i u podunavskom okrugu proglašeno je vanredno stanje i uveden je preki sud. Atentator Knežević je osuđen na smrt i odmah streljan. Na smrt je, u odsustvu, osuđen i bivši narodni poslanik i tribun Ranko Tajsić. Uhapšeni prvak radikala Nikola Pašić odmah je dao izjavu lojalnosti kralju, kao i da žali zbog antidinastičkih elemenata u svojoj stranci, čime se praktično ogradio od svojih osumnjičenih partijskih drugova, istovremeno svaljujući na njih svu krivicu za atentat. On je i pomilovan istog dana kada mu je i izrečena presuda, a tu kraljevsku milost imao je da zahvali ruskoj diplomatiji koja je preko Austrije vršila pritisak na Milana da bude maksimalno popustljiv prema Pašiću. Stojan Protić i Kosta Taušanović bili su među onima koji su dobili vremenske kazne zatvora u trajanju od 5-20 godina. Usled nedostatka dokaza oslobođeni su kao nevini Aca Stanojević sa još nekolicinom optuženih. U vreme Ivanjdanskog atentata Milovan Milovanović se zatekao u Karlsbadu, u sadašnjim Karlovim Varima u Republici Češkoj. Njegovi retki biografi zapisali su podatak da je tada težio preko 100 kilograma, da je držao dijetu i žalio se što umesto plzenskog piva mora da pije lekovitu mineralnu vodu. Iako je zbog fizičkog odsustva iz Beograda imao neoboriv alibi, policija upada na njegovu beogradsku adresu, pretresa stan i odnosi sve beleške i hartije koje je tamo našla. Protiv Milovanovića se podiže optužnica zbog uvrede Milana i dinastije, a službene Srpske novine pozivaju ga da se odmah vrati u zemlju radi suđenja. Bila je to ogoljena režimska osveta zbog jednog Milovanovićevog članka objavljenog u bečkom Cajtu, u kome je oštro kritikovao i Milana i stanje u zemlji. Milovanović se nije odazivao ovom pozivu, već je poslao pismenu odbranu prekom sudu. Sa još nekim radikalima i on je osuđen na dvogodišnju robiju. Dvor i vlada preduzimaju progon i šikaniranje njegove porodice, a naročito brata Dimitrija. Balačko postaje politički emigrant i razvija najživlju antirežimsku kampanju, koja je u bečkim Informacijama uključivala i poziv na stranu intervenciju. „Milovanović je bio izvesno vreme veliki i kao novinar bečkog `Cajt-a` i pariskog `Temps-a`. On je kroz `Temps` tukao `vladanovštinu` i dotukao kralja Milana posle njihove zavade. (Nikad se više i jasnije nego u tom slučaju nije obistinila reč da `slovo ubija`, a da se pri tome ne okrvave ruke.)“ Nakon kidnapovanja sina Aleksandra od majke (jedne nečuvene otmice izvršene uz pomoć nemačke policije), kralj Milan i Srbija su se ponovo našli na skandaloznim stranicama skoro svih evropskih listova. 7. Iz Beča Milovanović prelazi u Bukurešt, gde u razigranoj rumunskoj prestonici utapa nevolje svog emigrantskog života. Prestonica Rumunije je, ujedno, i njegova tazbina od 1897. godine kada se u Beču venčao sa Marijom Germani, unukom rumunskog bankara Dimitrija Germanija. Po majčinoj liniji ona je bila unuka Jovana Marinovića i praunuka Kapetana Miše. Za razliku od prelepe a površne primadone Vele Nigrinove, koja je imala nemačko-češko poreklo i dolazila iz Ljubljane, savremenici na Mariji nisu nalazili nikakve znake fizičke privlačnosti. Ali joj niko nije osporavao skromnost, marljivost i lepo vaspitanje. Uz bogati miraz, Marija Germani je Milovanoviću donela i punu slobodu političkog delovanja. On više nije zavisio ni od koga, a najmanje od prolazne milosti političkog trenutka. Iz njihovog braka rođeni su Dimitrije i Ana. Njihova majka se u Beogradu, ipak, osećala kao tuđinka i nikada nije naučila srpski jezik. Posle Milovanove smrti ona je napustila Beograd . Kapetan Mišina kći Sara nasledila je i očevu veliku kuću u Bukureštu. U njoj se, međutim, nije nalazila samo uprava Sarinih rumunskih spahiluka, nego i Rusko poslanstvo. Sara je arčila silni novac da svom sinu Aleksiju omogući zavidnu političku reputaciju. Računala je da se bar njemu neće izmaći srpski presto, kao što se izmakao njoj i njenom mužu Đorđu Karađorđeviću. I taj njen trud se izjalovio jer je Aleksije, iako sitan i neugledan, više voleo mondenski život i zabave, nego naporni i rizični politički rad. Zato se on, kako bi ipak udovoljio majčinim željama i očekivanjima, u svom „političkom delovanju“ oslanjao na „svoje agente“ . „Jedan od njih je bio i neki Anta Urošević, kafedžija, koji je držao bukureški hotel „Romaniju“ i koji je finansirao, odnosno izdržavao i samog Pašića (kao što je tvrdio Dragutin Ilić 1905., a što Pašić nije demantovao).“ Bilo kako bilo, nema podataka da se Milovanović zadržavao, niti da je bilo šta kombinovao u toj mutnoj sredini i pod krovom Sarinog dvorca. Novonastale prilike u Srbiji brzo su ga pomirile i sa dvorom i sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Već u julu 1900. godine iz Beograda je strujala vest da je Aleksandar verio svoju milosnicu Dragu Mašin. Da je proterao Milana, i da je vlada u ostavci. Protiv venčanja sa bivšom dvorskom damom bili su mnogi, a naročito kralj Milan. To je bio razlog više da ruska tajna dipolomatija učini sve kako bi ohrabrila Aleksandra da preduzme i taj korak, i Milana definitivno odvoji i od uticaja na vođenje srpske politike i od Srbije. Na kraju krajeva, Rusija je još ranije dala Milanu dva miliona zlatnih rubalja kako bi on napustio Srbiju, odrekao se njenog državljanstva i obećao da se u nju neće više vraćati. Milan je taj dogovor već jednom prekršio i vratio se u Srbiju kao suvladar svom sinu. Na Petrovdan 1900. godine obrazovano je „svadbeno ministarstvo“ i objavljen je ukaz o pomilovanju osuđenih povodom Ivanjdanskog atentata. Dojučerašnji radikalski robijaši, koji se nisu protivili kraljevom venčanju, preko noći su postali kandidati za ministarske portfelje. Milovanović piše Aleksandru i ovaj ga postavlja za opunomoćenog kraljevskog poslanika II klase u Bukureštu. Sada Balačko nadzire proteranog kralja kada ovaj dolazi u rumunsku prestonicu i izveštava njegovog sina o svakom Milanovom koraku. O tome s kim se sastaje, u koje restorane svraća, šta sve govori… Kakav obrt i zamena uloga za manje od godinu dana! 8. Od leta 1900. godine naglo se ubrzavaju događaji, koji su iz temelja menjali političko lice Srbije, ali i životnu sudbinu Milovana Milovanovića. Milan umire u Beču janura 1901. godine, a istog meseca kralj Aleksandar poziva Milovanovića u Beograd. On ulazi u tzv. babičko ministarstvo kao ministar narodne privrede. Padom Jovanovićevog kabineta u vladu dolazi radikal Vujić, a Milovanović zadržava isti resor. Njegov najvažniji zadatak, međutim, opet biva vezan za njegovu struku i za izradu novog ustava kojim su radikali uslovili prihvatanje novog stanja. Izrada ustavnog nacrta poverena je Milovanoviću ispred radikala, a Pavlu Marinkoviću ispred naprednjaka. Pre trinaest godina on je istom poslu pristupio sa mnogo entuzijazma. Sada, međutim, posle svih iskustava na političkoj sceni Srbije, Milovanović bez žara i želje za dokazivanjem, rutinski i suvoparno, objašnjava radikalima, u raspravi Jedan ili dva doma, zašto treba da prihvate novi ustav sa Senatom. Fizički mlad, on je ostareo psihički – primetio je jedan dobar poznavalac Milovanovićevog života i dela. Ustvari, njemu je najvažnije bilo da osigura bezbednost i slobodu izbora. Kako je Milovanović, nakon svih sporova i teških obračuna sa dvorom, tako brzo povratio poverenje poslednjeg Obrenovića? Koju je ulogu u svemu tome mogla da odigra kraljica Draga? Fakat je da Milovanovićevu stručnost i njegovo znanje nikada i niko nije ozbiljno osporavao. Sem Jovana Ristića, koji je to pokušao u jednoj po njega nedostojnoj polemici, u kojoj je izgubio svaki takt. I koja je, na kraju krajeva, ostala samo kao ružna epizoda u biografiji jednog velikog državnika i jednog velikog diplomate. Po mišljenju Dejvida Mekenzija, Milovanovićeva kritika Ristićeve Diplomatske istorije, koja je i poslužila kao povod ovoj polemici, ionako je bila motivisana ličnom netrpeljivošću. No, takođe se ne može sporiti da je kraljica Draga činila velike usluge pojedinim radikalima, među kojima je imala i mnogo ličnih prijatelja. Neki od njih su je i lično obavezali. Jedan od tih bio je i Aca Stanojević, Milovanovićev branjenik iz Čebinčeve afere. Na desetak godina pre nego što je postala kraljica, Stanojević je Dragoj potpisao menicu da kupi klavir. On je i otplaćivao taj dug što je davalo povoda za razna govorkanja u ondašnjem skučenom i ljubopitljivom Beogradu. Podsećanja radi : zbog odbrane Stanojevića pred sudom Milovanović je najuren iz državne službe i pao je u nemilost kralja Aleksandra. Sada su se stekli svi uslovi da se Stanojević, preko Draginog uticaja na kralja Aleksandra, oduži Milovanoviću. Ne zna se da li je on to i učinio, ali brzina sa kojom je Milovanović ponovo postao poželjan na dvoru sugeriše nam da Stanojević tu priliku nije propustio. Bez obzira na sve, fakat je da je Milovanović iskreno prišao Aleksandru i Dragi i ponudio im svoje usluge u donošenju ustava sa dvodomnim sistemom. U to vreme pada i ona njegova izjava da ima i dobrih državnih udara, zbog koje je često kritikovan i napadan. Tim povodom jedino niko nije mogao da dovede u pitanje njegovu ličnu hrabrost da kralja Aleksandra otvoreno stavi pred izbor : Sa Dragom – ali ustavno, ili sa ličnim režimom – ali bez nje! Na Đurđevdan 1902. godine, Milovanović, kao odgovoran političar, podnosi ostavku i izlazi iz Vujićeve vlade. Razlog za ovakav postupak ležao je u činjenici da on u Parizu nije uspeo da obezbedi povoljan kredit za Srbiju. On ponovo odlazi u Beč, u kome od grofa Lambsdorfa saznaje da Rusija diže ruke i od Srbije i od Balkana, jer ima preča posla na sasvim drugom kraju sveta. To je onaj isti grof Lambsdorf, prvi ruski ministar inostranih poslova koji je došao u Srbiju, na noge nesrećnom kralju Aleksandru, u nameri da ga odvrati od engleskog podbadanja da samovoljno upadne na Kosovo i Metohiju i da bez prethodne podrške velikih sila traži reviziju Berlinskog kongresa. 9. Znajući da se Rusija priprema za rat sa Japanom, Britanci su hteli da joj prirede i jedan gorki „vrč“ na Balkanu i tako je razapnu na dva fronta. Nakon polustanog čekanja na prijem kod Aleksandra, koji ga u Nišu, kao na ubogoj železničkoj stanici, dočekuje u vojničkoj uniformi, Lamsdorf savetuje kralju Srbije da sedi s mirom i ne pali požar na Balkanu, jer će u tom slučaju ostati bez ruske podrške i nasamaren od svojih engleskih savetodavaca. Kolebljivi i povodljivi kralj, uz čije ime su se vezivali manjak pristalica i proizvodnja protivnika, nije poslušao Lambsdorfov savet. U ondašnjem trouglu svetske moći on se oslonio na savete najverolomnije tačke, a protiv politike Beča i u inat Petrogradu. To mu je i došlo glave, a ne Draga Mašin i nemogućnost da u braku sa njom obezbedi naslednika za srpski presto. Upoznat sa namerom Rusije da se dezangažuje na Balkanu, Milovanović početkom 1903. godine grabi prvu priliku i uskače, nakon ostavke Milenka Vesnića, na upražnjeno mesto našeg poslanika u Rimu. U „večnom gradu“ on ulazi u red slobodnih zidara i tako pribavlja još jednu propusnicu za ulazak u najviše krugove rimskog i evropskog društva. Tu počinje da stiče onu ogromnu reputaciju koja će ga pratiti do kraja života, i uz čiju pomoć je na ravnoj nozi razgovarao sa najznačajnijim suverenima svoje epohe. Neki od njih poredili su ga sa Taljeranom, na osnovu njegove moći da ih očara. Viktor Emanuelo III mu priznaje da svojom inteligencijom premaša sve druge ambasadore akreditovane na Apeninskom poluostrvu. Sva je prilika da su Englezi onemogućili Milovanovićev susret sa Edvardom VII upravo iz podozrenja da i njihovog kralja ne „uzme pod svoje“. London je, u to ne treba sumnjati, registrovao onu nesvakidašnju scenu kada u petrogradskom salonu Milovanović ceo sat drži, u razgovoru nasamo, pažnju Nikolaja II. Englezima sigurno nije promaklo da je Balačko uspevao da izmami osmehe i na licu večito tužne ruske carice. Rim je bio i poslednja stanica pred Milovanovićevu najveću diplomatsku trku, koju je s uspehom okončao i posle koje se odmah ugasio. U Rimu je, konačno, proveo najsrećnije godine u svojoj diplomatskoj karijeri. To razdoblje bilo je ispunjeno i spokojem i dinamikom, mirnim razgledanjem muzejskih eksponata i proučavanjem umetničkih dela, ali i živom konverzacijom sa najznačajnijim savremenicima iz sveta dilomatije i kulture. Milovanović se našao u samom središtu dva najkrupnija spoljnopolitička događaja, koja su u popriličnoj meri određivala međunarodni položaj Srbije, ali i njene unutrašnje prilike. Reč je, naime, o naporima da se obnove diplomatski odnosi sa Britanijom i o trgovinskim pregovorima sa Austrougarskom koji su doveli do Carinskog rata. Britanija je bila jedina sila koja je zvanično prekinula diplomatske odnose sa Srbijom i koja je odbijala da prizna njenog novog kralja. A Čedomilj Mijatović je bio jedini naš poslanik na strani, koji je posle Majskog prevrata od 1903. godine demonstrativno podneo ostavku na taj položaj. On se, međutim, nije zadovoljio samo tim činom nelojalnosti, već se 1905. godine našao u neformalnom centru „antizavereničke zavere“ i medijske satanizacije Srbije koja je dolazila sa Ostrva. Zaklanjajući se iza imena izvesne, najverovatnije nepostojeće, gospođe Norteks Vilson, Mijatović je u Londonu publikovao brošuru zastrašujućeg naslova Beograd, beli grad smrti. To je jedan od najotrovnijih pamfleta na engleskom jeziku o Srbiji i njenoj prestonici kojim je Mijatović podupirao svoju sumanutu kampanju za dovođenje jednog člana britanske kraljevske kuće na srpski presto. Milovan Milovanović, na sasvim suprotnoj strani od Mijatovića, a sa mesta našeg poslanika u Rimu, vešto koristi svoje italijanske i druge veze i neumorno radi na pomirenju Beograda i Londona. 10. Milovanović je dao veliki doprinos u omekšavanju tvrdog engleskog stava prema priznavanju novog vladara u Srbiji, kralja Petra I Karađorđevića. Doduše, i promene u međudržavnim odnosima u ondašnjoj Evropi davale su jak vetar u jedra Balačkovoj pomiriteljskoj misiji. On je uporno i s realnim pokrićem opominjao vladajuće krugove u Londonu da će njihovo nepopustljivo držanje prema zvaničnom Beogradu samo pomoći nemačkim ekspanzionističkim planovima na Balkanu. Sklapajući savez sa Francuzima, Englezi nisu ispuštali iz vida nemačke aspiracije u pogledu gradnje bagdadske železnice. Naglašeni oprez zvaničnog Londona uslovilo je i nemačko ponašanje tokom Prve marokanske krize iz 1905. godine. Međutim, engleski strah od nesrazmernog austro-nemačkog uticaja na Blakanu kulminirao je tek početkom 1906. godine, kada je Beč praktično objavio trgovinski i ekonomski rat Srbiji. London je izrazio spremnost na popuštanje. To je učinila i novoizabrana vlada u Beogradu, gestom kojim je penzionisala petoricu zavereničkih oficira, dok je jedan general sam podneo ostavku. Kako bi mogao da im isplati otpremnine, kralj Petar se zadužio kod Ministarstva finansija i taj kredit je uredno vraćao sledećih deset godina. Tačno na trogodišnjicu Majskog prevrata, 29. maja 1906. godine, obznanjen je ukaz o obnavljanju diplomatskih odnosa između Londona i Beograda. Dunavska Monarhija je produžila sa politikom ucena i ultimatuma prema Srbiji, stavljajući je u novim trgovinskim pregovorima pred sledeći izbor: ili će poništiti prethodno sklopljeni sporazum sa Bugarskom o carinskoj uniji, ili će dobiti carinski rat. Bugari su nam dodatno otežali situaciju jer su, protivno dogovoru, objavili informaciju o sklapanju carinske unije između Beograda i Sofije i pre okončanja naših pregovora sa Bečom. Balačko je u početku gajio rezerve prema uspešnom okončanju Carinskog rata. To se vidi i iz pisma Ljubi Stojanoviću, koga je pisao na samom početku 1906. godine. On i 1907. godine pokušava da nađe kompromis i postigne pomirenje sa susednom monarhijom. Ali za sve to vreme savesno i dosledno sprovodi zacrtanu državnu i nacionalnu politiku, koja je konačno smogla snage da se i na delu suprotstavi habsburškim hegemonističkim zahtevima. Iz Carinskog rata Srbija je izašla sa najboljim mogućim rezultatom. Ona je proširila svoja tržišta na Rusiju, Englesku, Francusku, Nemačku, Švajcarsku… Neometano je povisila cene svojih prozvoda i, što je i najvažnije, konačno se oslobodila ekonomske zavisnosti od Beča. Izbor Milovanovića za člana Stalnog izbornog suda u Hagu 1907. godine otvorio je novo poglavlje u njegovoj blistavoj diplomatskoj karijeri. Na samoj Konferenciji on se zalagao za arbitražu u međunarodnim sporovima i predlagao je da i trgovinski ugovori budu njen sastavni deo. Njegovi predlozi, doduše, nisu ušli u završni dokument, ali je Milovanović na njoj ostavio utisak briljantnog pravnika. On je doživeo lični trijumf, jer su njegovi stavovi primani sa najvećom pažnjom i uvažavanjem. Prvi put i istoriji Srbije jedan njen predstavnik zauzeo je tako visoko mesto u važnom međunarodnom telu. Lični kontakti i veze koje je tu uspostavio bili su mu od izuzetne koristi u nadolazećoj eri prepada, prevrata, borbi i flagrantnog kršenja međunarodnih ugovora. Mladoturska revolucija, a za njom i Aneksija Bosne i Hercegovine ponovo su pokrenule na kratko okamenjenu istoriju. Anaksiju BiH Milovanović je okarakterisao kao fizički bol nanet Srbiji, a tu njegovu slikovitu dijagnozu citirala je skoro sva evropska štampa izvan kontrole Beča. Najbliži saradnici prineli su caru Franji Josipu 5. oktobra 1908. godine na potpis Proglas o aneksiji Bosne i Hercegovine. Bio je to i njihov svojevrsni poklon gospodaru za jubilarnu 60. godišnjicu od njegovog dolaska na austrijski presto. Srbija je proključala nezadovoljstvom, koje je svoj izraz dobilo u javnim manifestacijama širom zemlje protiv zavojevačke politike Habsburške monarhije. U evropskim prestonicama nastala je prava pometnja. U skidanju koprene sa jednostranog akta bečkog dvora, pred Londonom je iskrsavala berlinska ruka koja je i u ovom slučaju stajala u pozadini jednog krajnje rizičnog i opasnog poteza. Ruski interesi na Balkanu bili su sada direktno ugroženi. Petrograd se, dodatno, smatrao i izigranim, jer je tumačio da je Erental grubo obmanuo Izvoljskog na pregovorima u zamku u Buhlavi. I Rim i Pariz su sa zabrinutošću primili samovlasnu odluku Beča. Susedna Bugarska se, istovremeno, proglasila nezavisnom carevinom. U Evropi je otvorena tzv. aneksiona kriza, u kojoj se šef srpske diplomatije Milovan Milovanović ponovo našao u žiži javnosti i u epicentru najvećih političkih potresa onovremene Evrope. 11. U tu 1908. godinu Milovanović je ušao pun nade da je konačno kucnuo njegov čas. Posle godina razmišljanja, čekanja i stajanja na sporednim ministarskim kolosecima, on se spremao da zakorači na glavni državnički drum. Na ruku mu je, kao neopredeljenom i pomirljivom, išao i razlaz radikala i samostalaca. Oni su potekli iz istog stabla, ali nisu mogli da se slože čak ni posle izbora na kojima su osvojili skoro isti broj mandata. Na samim izborima u maju 1908. godine, međutim, Milovanovića u niškom izbornom okrugu tuče njegov đak, lokalni političar Nikola Uzunović. U junu te godine on ipak dobija mandat da sastavi novu vladu. Tek to je mera koja je odgovarala njegovoj pravoj ambiciji. Ali, pošto ne uspeva da sastavi kabinet, Balačko vraća kralju mandat. Sad više nije neopredljen između radikala i samostalaca, ali je zgađen i pomišlja da se ponovo vrati u Rim. Vladu je konačno formirao stari radikal Pera Velimirović, koji je Milovanoviću ponudio mesto ministra inostranih dela. Milovanović nije stigao ni da zagreje ministarsku fotelju, a već je izbila aneksiona kriza koja je sve iz osnova menjala. Pa i sudbinu njenih aktera. „Tu se zatvara začarani krug Milovanovićevog života. Događaji se od tada stropoštavaju, on liči na leleka koji leti nad svojim gnezdom kroz dim i varnice, jer iz krova kulja vatra, koja svakog časa preti da mu sažeže krila(…)Evropa je pred požarom, ali su svi vatrogasci na oprezu. Milovanović je tada dao celoga sebe i ušao u diplomatsku istoriju Evrope, potpuno dorastao svojoj ulozi. Austrija je bila toliko osiona da je mobilisala čitave armije dovoljne da zauzmu Beograd, koji je ustao protiv njene aneksije Bosne. Dvanaest dana i noći Milovan nije imao sna, niti odmora. Peripetije te naše i evropske krize slomile su ga fizički, ali je on, kao svi veliki akteri, više voleo da umre na pozornici nego da ne odigra veliku ulogu.“ Beč je za kratko vreme organizovao i tri montirana procesa 1908/9. godine u nameri da iskompromituje Srbiju pred očima evropske i svetske javnosti, te da je konfrontira sa susedima i destabilizuje iznutra. Pokazalo se, međutim, da su Bombaška afera na Cetinju, Veleizdajnički proces u Zagrebu i Fridjungov u Beču, izvedeni na osnovu falsifikata i u režiji austrijske obaveštajne službe. Mnogobrojni Srbi osuđeni su na dugogodišnje zatvorske kazne, a neki su morali da se sklanjaju u emigraciju. Glavna uloga agenta-provokatora dodeljena je kome drugom do jednom Srbinu. On se zvao Đorđe Nastić, i pod maskom oficirskog službenika bio je dodeljen austrijskom kapetanu Forneru u Sarajevu. U stvari Nastić je bio agent austrijskih vojnih vlasti koje su ga poslale u Beograd sa zadatkom da se približi organizaciji Ujedinjenje ili smrt, te da pokuša da ih navede na nepromišljene aktivnosti koje bi išle na štetu ne samo nezvanične Srbije, već i zvaničnog Beograda. Nastić je prvo u Budimpešti, pa potom u Zagrebu štampao i brošuru Finale, koja je poslužila i kao osnov za podizanje optužnice u tzv. Veleizdajničkom procesu. Milovanović je strpljivo pratio ove montirane procese i nije se oglašavao sve dok se i preko njegovih diplomatskih kanala i veza nije obelodanilo da je Fridjungov proces u Beču najobičnija sudska farsa. Tek tada je krenuo u diplomatsko poentiranje, saglasan sa izjavom onovremenog poslanika u Carskom veću u Beču i kasnijeg prvog predsednika Čehoslovačke republike Tomaša Masarika: Teško je odlučiti je li to bila jedna opereta, komedija, inkvizicija ili tragikomedija. 12. Prema svom istorijskom značaju, aneksiona kriza je predstavljala pravu prekretnicu, a put od nje vodio je pravo u Prvi svetski rat. U aneksionoj krizi udareni su i temelji budućeg ratnog savezništva Srbije sa Rusijom i Engleskom. Na njenom samom početku, Milovanović se pridržavao saveta svog ruskog kolege Aleksandra Izvoljskog. Kao moguće rešenje za izlazak iz krize on je predlagao teritorijalnu kompenzaciju, kojom bi se Srbija mogla zadovoljiti. Sa austrougarske strane, međutim, upućivane su otvorene pretnje da će Srbija biti vojnički kažnjena ukoliko bez pogovora ne prizna Aneksiju BiH. Već od tada Austrougarsku ne napušta želja da vojnički kazni Srbiju. Militantna i robusna germanska politika, koja je i prevagnula na bečkom dvoru, punih šest godina tražila je najpodesniji izgovor da udari na Srbiju i vojnički je pokori. Svestan da sa susednom monarhijom ne može doći do pomirenja, Milovanović naglo menja kurs srpske spoljne politike. On pravi nagli zaokret i napušta politiku kompenzancija. Sa skupštinske govornice Balačko drži svoj čuveni govor od 20. decembra 1908. godine. U svojoj najpoletnijoj besedi on traži da se Austrougarska povuče iz Bosne i Hercegovine, i da ova oblast sa većinskim srpskim stanovništvom dobije autonomiju. U istom govoru on iznosi integralni srpski nacionalni program i srpsko pitanje stavlja na dnevni red evropske politike. Od tada pa sve do 1918. godine rešavanje srpskog nacionalnog pitanja nalazi se pri samom vrhu evropskih političkih prioriteta. Na vrhuncu aneksione krize, koju prate i montirani procesi u Zagrebu i Beču, Nemačka je poslala ultimatum Rusiji. Petrograd prvi priznaje Aneksiju, a odmah za njim, u martu 1909. godine i Srbija daje iznuđenu izjavu o „svojoj nezainteresovanosti“ po tom pitanju. Najveća Milovanovićeva zasluga u aneksionoj krizi je što nije napravio ni jedan pogrešan korak u pravcu rata i što Austrougarskoj nije dao ni izgovor ni opravdanje pred Evropom da vojnički pregazi Srbiju. Pred ratobornim raspoloženjem srpske javnosti, on je hrabro istupio sa jednim argumentom koji će se ispostaviti i kao njegovo zavetno obećanje : Mi moramo čuvati našu snagu za pravi, veliki sukob. Ovaj argument Milovanović je verovatno potegao i pred neustrašivim Vojom Tankosićem. Apisova desna ruka uskočila je te 1909. godine u Balačkov fijaker i zapretila mu četnicima. Ko će znati da li je u toj kratkoj vožnji beogradskim ulicama trezveni diplomata uspeo nešto da razjasni nacionalnom fanatiku? Uglavnom, posle Apisove pretnje, Milovanovića su neko vreme i za svaki slučaj pratila dva telohranitelja. U aneksionu krizu Srbija je ušla kao mala i izolovana zemlja, za koju nije postojalo zanimanje kod velikih sila. Vremenom ona je kod Engleske uspela da oživi to interesovanje. Na primeru aneksije BiH, London je potvrdio svoje pretpostavke da je Beč samo oruđe u rukama germanske ekspanzionističke politike. Srpska diplomatija poradila je i na tome da Rusija ubrza svoje distanciranje od Austrougarske i da se okrene drugim evropskim saveznicima. Jednom rečju, Srbija je iz aneksione krize izašla u taboru velikih sila koje se protive nemačkom brutalnom ekspanzionizmu na Istok. Pritom je stabilizovala svoje odnose sa susednom Turskom i sa Bugarskom, a sa kneževinom Crnom Gorom ušla je u fazu savezničkog razumevanja i saradnje. 13. Važan datum u sprovođenju Milovanovićevog srpskog i balkanskog programa predstavlja dolazak u Beograd Nikolaja Hartviga, novog ruskog poslanika. Njegovim dolaskom, s jeseni 1909. godine, politika srpske vlade dobija moćnog i vernog saveznika, a sam Balačko još jednog vatrenog pristalicu. Hartvig je spadao u red onih ruskih Nemaca, uostalom kao i konzul u Bosni Hilferding, koji su bili najglasniji zagovornici slovenske stvari. Za njega se, bez preterivanja, može reći da je vodio politiku na granici između službenog i ličnog. Hartvig je često išao ispred zvaničnih stavova svoje vlade, a ponekad je istupao i u inat njima. U svojim poverljivim referatima on je Srbiju opisivao kao ruski avanpost, tj. rusku predstražu. Hartvigovi izveštaji iz Beograda su vrlo sadržajni i puni zanimljivih detalja. Njegov stil odlikuju borbenost, pa čak i strast, što je izlazilo izvan okvira diplomatskih standarda i klišea. Tako npr., u izveštaju od 5. novembra 1911. godine Hartvig postavlja pitanje: U čemu se sastoji smisao i značaj politike Rusije na Bliskom istoku? I odmah daje sledeći odgovor: „1) Olakšati slovenskim narodima, koji su pozvani ka samostalnom životu od strane Rusije, da postignu svoje svete ideale, a to znači u stvari da oni podele među sobom na bratski način celokupno tursko nasleđe na Balkanskom poluostrvu; 2) Ostvariti svoj vlastiti prastari istorijski zadatak, tj. čvrsto se utvrditi na obalama Bosfora, tih ulaznih vrata u `rusko jezero`.“ Hartvig je bio slavenofil i zagovornik ruskog imperijalizma. Milovanovića, koji je bio Srbin školovan na Zapadu, za Rusiju je vezivao u prvom redu interes, pa tek onda osećanje. Njih dvojica su se dobro slagali, ali je među njima dolazilo i do razmimoilaženja. Međutim, i u najkritičnijim momentima, Milovanović je znao da ga u ruskom poslanstvu u Beogradu i kod Hartviga lično čeka i razumevanje i podrška. Životni putevi Milovanovića i Hartviga sudbinski su se upleli ne samo na političkom, već i na ličnom i na porodičnom planu. Obojica su sahranjeni na Novom groblju u Beogradu. Njihove udovice preselile su se u Rusiju, gde ih je zadesila Oktobarska revolucija. Izbavljajući Hartvigovu porodicu, Marija Milovanović ih je prijavila kao svoju poslugu. Jedno vreme su živeli zajedno u Crikvenici, gde je Balačkova udovica podigla mali pravoslavni hram. Odatle se vratila u Rumuniju, gde je i umrla u dubokoj starosti. Hartvigov dolazak u Beograd pao je u vreme važne posete Rakoniđi, u kojoj je italijanski kralj ugostio ruskog cara. Putujući u Italiju, Nikolaj II je demonstrativno zaobišao Beč, čime je jasno stavio do znanja da će se ruska politika u donošenju svojih odluka sve manje konsultovati sa doskorašnjim nezaobilaznim partnerom. Zvanični Rim, koji se sve više izdvajao iz kombinacije Trojnog saveza, obećao je Rusiji podršku po pitanju Moreuza. Zauzvrat Rusija je podržala italijanske planove u pogledu Libije. Za Srbiju je, međutim, najvažniji bio onaj deo dogovora između dva monarha koji je stao u krilaticu : Balkan balkanskim narodima. Anarhija i haos u mnogim pokrajinama evropske Turske, kao i Carigradski prevrat iz 1909. godine, podstakli su Milovanovića da hitno uputi Bugarskoj predlog o savezništvu. On je još tada pokušao da Rusiju uvuče u taj sporazum, ne samo kao garanta, već i kao ugovornu stranu. Iz Sofije, međutim, još nije stizao pozitivan odgovor. Kao prvi srpski političar koji je bio izraziti diplomata, Milovanović je znao da čeka. I dočekao je da Bugari traže njega. Da oni dođu u Beograd i ponude mu isto ono što je on njima nudio, a na šta su se unazad dve godine oglušili. 14. Milovanović je dobio punu rusku podršku prilikom one čuvene posete Petrogradu iz 1910. godine. Tada je osvojio svoje domaćine i bacio u zasenak čak i Pašića, koji je među srpskim političarima uživao najveće poverenje u ruskoj prestonici. Baja je do tada uspevao da priguši i vešto prikrije osećanja zavisti i ljubomore prema Balačku. No, posle Milovanovićevog „petrogradskog kreščenda“, Pašić je tek imao da se bori sa opakim i podmuklim neprijateljem u sebi, koji ga je često savlađivao i navodio ga da se služi smicalicama, podmetanjima i mušičarenjem… Na drugoj strani, pak, opozicija je Milovanoviću zamerala stalna putovanja u inostranstvo i kritikovala ga što „ni dva meseca ne može da sastavi kod kuće“. Umesto da se posveti nacionalnoj politici „on ekskontira svoj lični šarm po svetu“ – prebacivali su mu. U nastavku protivnici su optužili Balačka da je kriv „što su strani novinari bolje obavešteni o problemima naše zemlje, nego poslanici naši“. Posle silnih i mučnih zapleta oko teritorijalnog razgraničenja u Makedoniji, a u samoj završnici srpsko-bugarskih pregovora, Milovanovića zovu Stepa Stepanović i Generalštab. Oni od njega traže da za srpsku stranu izdejstvuje Ovče Polje, kao strateški važnu tačku. Pokazalo se da su bili u pravu, jer je upravo na tom terenu kasnije došlo do glavnog sudara sa turskim snagama u Kumanovskoj bici. Pašić, međutim, zateže i pravi probleme Milovanoviću. On se cenjka i pogađa sa Bugarima oko Kratova i Krive Palanke. Po završrtku tog iscrpljujućeg sastanka, Milovanović odlazi pravo kod Hartviga i obezbeđuje rusku saglasnost i podršku da za Ovče Polje prepusti Bugarima Krivu Palanku i Kratovo. Instrukciju sa tim sadržajem on odmah šalje Miroslavu Spalajkoviću, našem poslaniku u Sofiji. Od tog 15. decembra 1911. godine, Milovan Milovanović radi bez dogovora sa Pašićem. No, tada je on već predsednik vlade Kraljevine Srbije, koji je na tom mestu zamenio Pašića. Na povratku iz Petrograda, kralj Petar i Milovanović odlaze u Carigrad, a odatle se preko Svete Gore, Soluna i Skoplja vraćaju u Beograd. Nakon dve godine od tog njihovog puta, 26. oktobra 1912. godine, srpska vojska je proterala Turke i umarširala u Skoplje, nekadašnju prestonicu Dušanovog carstva. Taj neponovljivi istorijski trenutak Balačko nije doživeo, iako ga je svojim doprinosom u sklapanju Balkanskog saveza pripremio. Za razliku od Pašića, Milovanović nije imao razvijene crte zavereničkog tipa političara. Međutim, krajnje pragmatični razlozi su mu nalagali da po povratku iz Rusije koriguje svoj odbojni stav prema Crnoj ruci i pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu. Pošto je stekao naklonost Rusije i pomirio dve struje unutar partije, Milovanović je procenio da mu je neophodna podrška i vojnih i paravojnih struktura, kako bi na čelu Radikalne stranke mogao da zameni starog partijskog lisca Nikolu Pašića. Zato između Milovanovića i Apisa dolazi do sporazuma, u kome se dopunjuju jedna hladna i jedna usijana glava, virtuoz pod reflektorima i majstor zakulisne kombinacije. Od 1911. godine, organizacija Ujedinjenje ili smrt postaje izvršni organ Ministarstva inostranih dela u južnoj Srbiji, današnjoj Makedoniji. Od tada joj na raspolaganju stoje i tajni fondovi Ministarstva. Uprkos svim naporima, Milovanović je samo polovično ispunio svoju ambiciju. Zbog unutarpartijskih i svađa sa koalicionim partnerima Pašićev kabinet, bio je prinuđen da podnese ostavku. Mandat za sastav nove vlade kralj Petar je poverio Milovanoviću. Tri godine nakon što mu se ukazala prva i propuštena prilika, Milovan u drugom pokušaju uspeva i 25. juna 1911. godine objavljuje sastav novog kabineta. U 48. godini, u naponu muške snage i punoći životnog i političkog iskustva, on je prvi čovek izvršne vlasti u Srbiji. Nikada, međutim, nije uspeo da se uspne na sam vrh Radikalne stranke. Ostaje nam samo da nagađamo nije li ga i u tome omela prerana i iznenadna smrt? 15. S proleća 1911. godine, Milovanović započinje novu diplomatsku ofanzivu za sklapanje saveza sa Bugarskom. Posle ustanka Arbanasa i opšteg klonuća „bolesnika sa Bosfora“, on procenjuje da gvožđe treba kovati dok je vruće. Ne sluti, međutim, da će ga Ivan Gošev uplesti u vrlo opasnu diplomatsku intrigu koja ga je mogla koštati teške kompromitacije u ruskim krugovima. Naime, bugarski premijer tada vodi pregovore i pokušava da se nagodi sa Portom. Kako bi se opravdao kod Petrograda, on lažno izveštava da mu je Milovanović poslao predlog da zajedno stupe u rat sa Turskom, ali uz dodatak da se ovaj naum sakrije od ruske strane. Iznerviran i besan Milovanović odlazi na razjašnjenje kod Hartviga i tada donosi odluku da bez prisustva ruskih svedoka više neće pregovarati sa Bugarima. Italija je, ipak, prva povukla nogu u borbi za nasleđe Osmanske imperije. Rim je polovinom septembra 1911. godine iznenada objavio rat Turskoj i iskrcao svoje trupe u severnoj Africi. Tek po izbijanju tzv. Tripolitanskog rata, Bugari šalju svog delegata Dimitrija Rizova u Beograd. On se sastaje sa Milovanovićem u njegovoj kući, u Svetogorskoj ulici, u noći 21. septembra 1911. godine. U razgovorima sa srpske strane učestvuju još Pašić i Ljuba Stojanović, koje je Balačko pozvao. Milovanović je sada već bio siguran u uspešan ishod pregovora, budući da je bugarska strana popustila i odustala od načela nedeljivosti Makedonije. Nacrt sporazuma je bio gotov i bilo je predviđeno da on ide na presudu ruskom caru. Rizov iz Beograda putuje pravo za Beč gde referiše svom predsedniku vlade Gešovu o rezultatima pregovora koje je vodio u Milovanovićevom domu. Njih dvojica sastavljaju izveštaj i šalju ga na odobrenje bugarskom caru Ferdinandu, koji se tada nalazi u Ugarskoj. Nema nikakve sumnje da je na Ferdinandov pristanak uticao i zajam koji je ovaj dobio od Rusije. U pitanju je bio vrlo povoljan kredit u iznosu od tri miliona zlatnih franaka, sa četiri odsto interesa i sa jedan odsto otplate. Pripreme za sastanak dvojice predsednika vlada odvijale su se u strogoj tajnosti. Beograd i Zemun su vrveli od austrougarskih agenata, a “Dvojna Monarhija” je bila spremna da pregovore u svakom trenutku pokvari i preduzme odmazdu. Dolazim dvadeset osmog – Đoka, tako je glasio sadržaj unapred dogovrene depeše koja je stigla na Milovanovićevu kućnu adresu. U jutarnjim satima toga dana Gešov je poslao jednog prijatelja sa svojim službenim pasošem da proputuje orijent-ekspresom iz Beča za Sofiju. On sam doputovao je u Beograd sa privatnim ispravama i uvukao se po mraku u Milovanovićev vagon. Predsednik srpske vlade navodno je putovao u obilazak nekog gradilišta. Razgovri su počeli odmah i ni jedna informacija o tom sastanku nije procurila u javnost. U Milovanovićem kupeu postignut je srpsko-bugarski sporazum. Ostalo je rešavanje tehničkih pitanja. Nakon pet meseci od tajnog susreta Milovanović-Gešov, saveznički ugovor sa Bugarskom potpisan je 29. februara po starom, odnosno 13. marta 1912. godine po novom kalendaru. On je predstavljao kičmu Balkanskog saveza, kome su se svojim potpisima ubrzo pridružile Crna Gora i Grčka. * * * „Balkanski savez predstavlja krunu Milovanovićevog rada, on je njegovo životno delo. Po njemu će ostati zabeležen u sećanju potomaka. Svojom diplomatskom veštinom i gipkošću, Milovanović je nesumnjivo najzaslužniji za uspešan ishod pregovora. On ih je izneo na svojim plećima i na ličnu odgovornost. Saveznički pregovori tražili su kompromisnu i pomirljivu ličnost. Svaki drugi srpski građanski političar toga doba, ponet nacionalističkom strujom, upropastio bi svojom upornošću pregovore i tako onemogućio stvaranje jednog saveza neophodnog ne samo Srbiji već svim balkanskim državama (…) On je svoj zadatak valjano obavio, a onda sišao sa istorijske pozornice.“ Na vrhuncu lične karijere, Milovanović je doživeo veliku porodičnu tragediju. Smrt sina Dimitrija teško ga je pogodila i dovela na prag životnog očajanja. Zbog tog nenadoknadivog gubitka žalio ga je ceo ondašnji Beograd. Roditeljsku tugu za maloletnim jedincem pokušavao je da priguši i bar delimično odagna u dugim šetnjama i u napornom državničkom radu. Njegovi savremenici često su ga tada viđali u Makedonskoj ulici, u čijoj je neposrednoj blizini Milovanović stanovao. Kao đaci Druge beogradske gimnazije iza sebe su ostavili ovakav opis tadašnje Balačkove spoljašnjosti: „Bio je srednjeg rasta, punačak onako kako su puni ljudi sa nešto kokošijim grudima, malo trbušast, ali lak. Obično je imao na sebi žaket, a na otvoru prsnika nosio je kao sneg bele `tvrde grudi`, umetke koji su posle 1918. godine izašli iz mode. Nikad nije išao bez štapa, a brzao je u hodu, iako je bio bledunjav i bez svežine na oblome licu.“ Svoj poslednji govor u Skupštini Milovanović je održao 14. juna. Već sutradan su ga nesvestica i telesna malaksalost oborili u bolesničku postelju. U ponedeljak, 18. juna 1912. godine on je izdahnuo. Sve je bilo gotovo za samo četiri dana. Milovanović nije stigao da napuni ni 5o. godinu života. Njegova smrt nije izazvala samo žaljenje i zaprepašćenje, već i nevericu u zvanični lekarski nalaz, po kome je Balačko preminuo od posledica uremije. Stari Beograd odmah je posumnjao u Milovanovićevog kuvara, kao agenta bečke tajne policije. A kada je nedugo za Milovanovićem i Nikolaj Hartvig naprasno preminuo u prostorijama austrisjkog poslanstva u Beogradu, onda više niko nije mogao da razuveri naš svet da je i za njega pripremljeni otrov došao iz iste kuhinje. ________ Literatura: – Dimitrije Đorđević: „Portreti iz novije srpske istorije“, poglavlje o Milovanu Milovanoviću, BIGZ, Beograd, 1997. – Dimitrije Đorđević: „Carinski rat Austro-Ugarske i Srbije 1906-1911“, Istorijski institut, Beograd, 1962. – Dejvid Mekenzi: „Milovan Milovanović – srpski državnik i diplomat“, Centar za publikacije i dokumentaciju Pravnog fakulteta i AIZ Dosije, Beograd, 2007. – Slobodan Jovanović: „Političke i pravne rasprave I-III“, Sabrana dela Slobodana Jovanovića, BIGZ, Jugoslavijapublik, SKZ, Beograd, 1990. – Milan Jovanović Stijimirović: „Siluete starog Beograda“, treće dopunjeno izdanje, Prosveta, Beograd, 2008. – Dr Aleksije Jelačić: „Rusija i Balkan – pregled političkih i kulturnih veza Rusije i balkanskih zemalja 866-1940“, Francusko srpska knjižara, Beograd, 1940. – Dimitrije Popović: „Izvoljski i Erental, diplomatske uspomene iz aneksione krize“, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1927. – Vasilj Popović: „Evropa i srpsko piatnje u periodu oslobođenja (1804-1918), Geca Kon, 1940. – Vladimir Ćorović: „Odnosi između Srbije i Austrougarske u XX veku“, Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1936. -„Vlade Srbije“, grupa autora, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005. Fond Slobodan Jovanović http://www.standard.rs/radovan-kalabic-milovan-milovanovic-%E2%80%93-diplomata-koji-je-pripremio-srbiju-za-velika-dela.html
  17. Varagić Nikola каже:

    Poučan tekst gospodina

    Grade Brankovića

    Blic online, od 30.1.2012.

    Hvala vam, momci, što ne ličite na nas!

    Svi ćemo sad pisati isto: da je Srbija čudo, da smo mi Srbi nebeski narod, da je to što radimo ravno fantaziji i da na svetu nema ni slične zemlje, ni sličnog naroda?! I, donekle, svi smo u pravu. Ali, nismo baš svi takvi, nego samo jedan deo nas. Jedan manji deo nas. Jedan sićušni deo nas… Tek parčence vredne Srbije u prečniku Novakovog srca, u obimu zlatne medalje vaterpolista i težini srebrne medalje rukometaša…

    I to je jedino što vredi od nas…

    Samo to što smo deo njih?!

    Sportska Srbija i sve ostale Srbije nemaju ništa zajedničko osim porekla!

    Nas ostalih ima na klio… Ma, na tone?! Narcisodno verujući u nacionalnu sličnost sa pravim sportskim herojima, već sutra ujutru zaboravićemo prvom komšiji da poželimo „dobar dan“, namerno ćemo zagrebati tuđi auto na parkingu, obrisaćemo sline rukavom i oterati u majčinu svakog ko nas popreko bude pogledao…

    Jebiga, bre: ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…
    E, ja bih tako voleo da mogu da sačuvam te naše divne sportiste od nas samih?! To su njihovi Melburn, Ajndhoven i Beograd! Mi smo u tim uspesima učestvovali samo sa visoko podignuta tri prsta u razonodi nezaboravnog nedeljnog popodneva.
    Znam i da će tek sad početi naš cirkus. Ređaće se telegrami i prijemi, ruke će se nemilice stiskati, po ramenima tapšati, sevaće kabinetski blicevi, pašće i neka politička obećanja… Lažna Srbija će već smisliti neki način da se oduži istinskim junacima Srbije.
    Kao da smo svi isti… A, nismo?!

    Različiti smo jer mi ovde godinama ne možemo ni da ponudimo, ni da se izborimo za tri obroka, a oni mogu da osvoje tri medalje u jednom danu! Nama se u svetu podsmevaju, a njima aplaudiraju. Kod nas svako misli na sebe, a kod njih svako misli na tim…

    I na kraju: kod nas prolaze najgori, a kod njih prolaze najbolji!
    Neko je u jednom čikaškom listu nedavno objavio da je Srbija zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade. Gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u odbojci. Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati…

    Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svakog dana…

    Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta postala domaća. Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga. Gde pametne proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer se nema pravo na sadašnjost…

    Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta. Gde prizivaju diktatore, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde misle da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje. Gde se za vreme podrazumeva da je beskonačno, a da je vlast besmrtna. Gde se živi samo da bi se umrlo. Gde je život najveći paradoks…

    I hajde sad iskreno: neka se svako od nas pogleda u ogledalu i prizna da li stvarno vidi Novaka Đokovića, Ivana Miljkovića, Vanju Udovičića, Darka Stanića, Željka Obradovića, Nemanju Vidića, Milorada Čavića…

    Ne, to nismo mi!

    Hvala vam, momci, što ne ličite na nas…

  18. Varagić Nikola каже:

    Države prvog, drugog i trećeg reda

    Dušan Miklja

    | 05. 02. 2012.

    DEOBE NA ĆELIJE – Svet se donedavno delio na kapitalističke, socijalističke i nesvrstane zemlje. Nije bilo teško da se zapamti. Podele su danas mnogo složenije, čak unutar iste grupe država. U Evropskoj uniji, tako, imamo države prvog, drugog i trećeg reda.

    Prve su one koje nameću pravila, druge su srećne što im je dopušteno da povlađuju prvima, a treće su, kao u Kafkinoj priči, u čekaonici u kojoj se ne zna ne samo kada će biti primljene već da li je prijem uopšte zakazan. Postoje, naravno, i druge podele – svima vidljive ali i vešto prikrivene – koje na paradoksalan način otkrivaju da kontinentalna organizacija nije samo sinonim integracije već i deobe, kako je krenulo, sve do prostih ćelija.

    SRAZMERNO VREMENU – Nema više velikih ličnosti, „svetionika“ koji se nadaleko vide. Teško je u vremenu opšte poniznosti zamisliti jednog De Gola. Kao da su ljudi s vizijom i integritetom netragom iščezli. Kao da čovečanstvo ne zaslužuje njihovu prisutnost. Kao da su se svi oni koji su nešto znali, nešto razumeli i imali smelosti da nešto preduzmu uvređeno povukli. Na sve strane, naprotiv, kao bakterije se množe državnici mediokriteti, državnici činovnici, državnici meduze – providni i ljigavi. Čak i po stilu liče jedni na druge. Klovnovski smrknuti i zabrinuti za dobro svoje zemlje i budućnost čovečanstva, samo su otelovljenje nepodnošljivog licemerja. Nimalo im ne smeta, takvima kakvi su, da govore čas jedno čas drugo. Ionako im malo ko veruje.

    Kako je, ipak, moguće da u doba velikih iskušenja i, otuda, potrebe za vizionarskim rešenjima nema velikih ličnosti? Da se množe one pigmejske? Da li, možda, zbog toga što se na đubrištu loših vremena ove druge lakše razmnožavaju?

    http://www.blic.rs/Komentar/Ogledalce/305399/Drzave-prvog-drugog-i-treceg-reda

  19. […] Глупаци и преваранти […]

  20. Varagić Nikola каже:

    Vigor Majić: Naše škole odbijaju đake

    I. MIĆEVIĆ – B. PUZOVIĆ | 18. februar 2012.

    Direktor „Petnice“ o problemima u obrazovanju, zastarelim programima, odlasku talentovanih: Deca samo čekaju da im ocena bude zaključena, pa da bace knjige. Na univerzitetima neće da puste da im neko mlađi zauzme mesto

    KAD je Lenjingrad bio pod opsadom, radile su škole i pozorišta. A u Srbiji je bilo dovoljno da padne sneg pa da zatvorimo škole i kulturne institucije. Zar je zatvaranje škola najbolji način da se uštedi struja? To šalje poruku da nam je škola potrošnja, teret, a ne ulaganje. I ako ne mogu svi da dođu na časove, moraju nastavnici da okupe bar one koji su blizu, da se druže, da drže časove makar ujutru… Moramo da pokažemo da nam je obrazovanje važno.

    Ovako Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice „Petnica“, koja je nedavno odlikovana Sretenjskim ordenom, započinje za „Novosti“ priču o obrazovnom sistemu, nauci, odlasku mladih iz zemlje i problemima koji muče „petničane“. Kroz naučni „poligon“, na čijem je čelu, u protekle tri decenije prošlo je 50.000 đaka, od koji su mnogi danas naučnici, profesori univerziteta, a, kako kaže, nada se da su svi uspešni i srećni ljudi.

    PROFESORSKE SUJETE * Koče li sujete mnogo toga u obrazovanju?

    – Akademska sujeta je najgora sujeta. Samo su akademska zvanja doživotna u ovoj zemlji. Ako ste neuspešni u poslu, dobićete otkaz, ako ste neuspešni u politici, izgubićete na izborima. Samo na univerzitetu ne gubite ništa. I zato postoje otpori da se promene programi i udžbenici. A san većine srpskih političara je da postanu profesori univerziteta, jer su tu „osigurani“.

    * Privremeno zatvaranje škola možda je samo gest kojim država pokazuje da li mari o obrazovanju generacija koje stasavaju.

    – Naš obrazovni sistem pati od mnogo čega. Recimo, od zastarelosti programa. Kada se pojavi neka nova tehnologija ili ideja, treba sačekati četiri-pet godina da to počne da se predaje na univerzitetu, pa još tri do četiri da se stavi u nastavni program, a onda bar još dve dok izdavači ne nađu autora koji će to da ubaci u udžbenik… I tako, eto, mobilni telefon se još ne pominje u nastavi, a ima ga svako dete. Za školski sistem on još nije izmišljen. I fiksni telefon je čekao dve decenije da stigne u udžbenike.

    * Znači li to da smo lenji ili, jednostavno, ne umemo bolje?

    – Imamo komplikovan i previše centralizovan sistem, nastavnici neće i ne mogu ništa da rade na svoju ruku jer rizikuju da budu kažnjeni.

    * Da li bi đaci izlazili iz klupa sa boljim obrazovanjem kada bi nastavnici pokazali više inicijative?

    – U većini zemalja EU nastavnici imaju mnogo slobode. Država im je dala male programe, a oni biraju da li će koristiti udžbenike, drugu literaturu, koje teme će obraditi… Pojavi se, recimo, epidemija pričjeg gripa i eto divne prigode da se razgovara o infekcijama, zdravlju, higijeni ili da se priča o klimi kada padne ovoliki sneg. Deca će to da upiju i shvate kada je aktuelno i zanimljivo. To je mnogo efikasniji način rada nego kada se drže krutih planova. A iste stvari iz različitih predmeta uče nesinhronizovano, u različitim razredima… Nastavnici moraju da se drže istog kalendara i programa na vrhu Stare planine i u centru Beograda, a biologija, geografija ili istorija mogle bi da se rade veoma različito, da se prilagode deci.

    * Možda i zbog toga mnoga deca ne vole školu.

    – Deca samo čekaju da im ocena bude zaključena, pa da bace knjige, pocepaju ih, da se što pre otarase tog tereta. Umesto da ih učinimo radoznalom, da žele ceo život da čitaju i proširuju znanja, mi stvaramo generacije koje simpatišu jedan, dva predmeta, ostale otvoreno ne vole, a nekih se i plaše. Beže od znanja za koja mnogo kasnije shvate da su im ipak potrebna.

    * Poslednjih godina neki programi su reformisani, sprema se i strategija obrazovanja. Hoće li to pomoći?

    – Nemamo jasne stavove o nastavnim programima, o lobijima u obrazovanju, odlasku talentovanih i povratku uspešnih…, strategiju, nemamo politiku obrazovanja, niti energiju da istrajemo. Kad god se promeni sastav ministarstva, promene se i prioriteti. Mnoge stvari počinju iz početka. Nastavne programe nismo ozbiljno menjali nikad, otkad postoje, valjda sto godina. Promene su uglavnom kozmetičke. Ako hoćete da menjate, sukobljavate se sa raznim interesnim grupama.

    NE SMEMO RASIPATI NOVAC * Po izdvajanjima za nauku na začelju smo u Evropi, a po „odlivu mozgova“ prednjačimo. Treba li to da nam bude alarm?
    – Siromašni smo i ne možemo da imamo sve fakultete, da izučavamo sve oblasti. Moramo da se kao mala zemlja fokusiramo na određene oblasti. Ne smemo da rasipamo novac na sve strane, već da počnemo da finansiramo one koji zaista dobro rade. Nije merilo koliko se daje, već koliko se dobro radi. Teorijski, državni budžet za nauku može da bude nula, ali da imamo dobre projekte koje će finansirati EU.

    * Koji lobiji su najuticajniji?

    – Glavni je akademski lobi sačinjen od starijih profesora univerziteta, koji smatraju da đački udžbenici moraju da izgledaju kao malo redukovani univerzitetski udžbenici. Misle da deca moraju baš sve da uče i oni su glavna prepreka da se programi svedu na ono što je važno. Tu su i sindikalni otpori, jer ako hoćete da redukujete program matematike i smanjite fond časova, odmah se kalkuliše koliko će ljudi zbog toga da ostane bez posla. Onda je državi i političarima lakše da naprave prećutni kompromis i odlažu stvari.

    * Snose li đaci najveće posledice?

    – Opteretili smo dečje glave ogromnom količinom izraza, brojeva, godina, definicija… A onda odu na ozbiljno međunarodno PISA testiranje i podbace u odnosu na evropske vršnjake. Jer tamo nepotrebne informacije nikoga ne interesuju. Mnogo znanja je potrebno da se upravlja mobilnim telefonom, koristi „Fejsbuk“ ili „Tviter“. Deca to lako savladaju, jer ih interesuje. Nisu deca glupa. A kada bi u našoj školi učili o „Fejsbuku“, morali bi da znaju definiciju, pa ko je osnivač, koje godine, koji meniji i opcije postoje…

    * A kako ih vi učite u „Petnici“?

    – Ne radimo sa talentovanom decom, već sa onom koja su zainteresovana i hoće da rade. Nema ocena i ispitivanja. Napravili smo prirodan filter da dolaze samo oni koji su zainteresovani. Zato moramo da budemo nezavisni i da ne čekamo da nam državna tela odobravaju programe. Ako se utvrdi da Pluton nije planeta, mi o tome učimo odmah, a ne za pet godina.

    * Jesu li vas zbog toga obrazovne vlasti nekad kritikovale?

    – Nisu kritikovale, ali jesu sabotirale. Tražili su da postanemo deo sistema, a mi smo ostali nezavisni. Ljudi na čelu državnih institucija se menjaju i ako ste dobri sa jednima, oni koji dođu posle to vam uzmu za zlo.

    * Imate mnogo problema da skrpite „budžet“. Da li biste bili srećniji da ste umesto ordena dobili redovno finansiranje?

    – Priznanje nije zamena, ali verujem da će sada pomoći da stvari idu malo lakše. Imam utisak da ljudi u Vladi i drugim institucijama misle pozitivno o „Petnici“. Jedino što im smeta jeste to što smo nezavisni i što ukazujemo na probleme u obrazovnom sistemu. A naši finansijski problemi i dalje traju.

    * Dobili ste sredstva za nove objekte. Šta još nedostaje?

    – Da bismo „izgurali“ ovu godinu, sa istim brojem dece, potrebno je 120 miliona dinara. Od države nemamo još nikakvu potvrdu da ćemo dobiti bar deo sredstava. Polovinu ćemo nabaviti sami, od donatora.

    * Pomažu li bivši „petničani“?

    – Oni nam daju podršku, dolaze da drže predavanja. Ima ih po celom svetu, na prestižnim univerzitetima. Većina je ostala u zemlji i mnogi su postali univerzitetski profesori. Čuvamo veze sa njima, ali ne možemo da ih pratimo aktivno. To mora da radi država.

    * Država je pokušala da napravi registar mladih i uspešnih koji su otišli u svet, ali nije uspela.

    – To je težak posao i treba ga raditi veoma oprezno. Država treba to da radi, ali uz čuvanje podataka i ne pitajući stvari koje se ne pitaju. Ne mogu ljudi davati informacije o tome na kojim projektima rade, jer mogu da dobiju otkaz. Uplaše se i ne jave se uopšte.

    * Koristimo li dovoljno mrežu uspešnih Srba u svetu?

    – Interes naše male zemlje mora da bude da što više ljudi ode napolje i da tamo nešto nauče. Državi mogu da uzvrate na dva načina – da se vrate potpuno ili da dolaze povremeno, održe predavanja, uspostave kontakte, započnu zajedničke poslove i projekte. Škole i fakulteti moraju da vode brigu gde su im bivši đaci. Verujem da bi svaki od njih pomogao bar jednom knjigom.

    * Čini li vam se da taj odlazak pametnih i obrazovanih ne može da se zaustavi?

    – Zaustaviće se onog trenutka kada više ne bude imao ko da ode. Kada nam kvalitet obrazovanja opadne toliko da nas više niko neće. Zato je važno da ulažemo u obrazovanje. Oni treba da odu, steknu iskustva i verujem da se mnogi, ipak, vraćaju.

    * Ali, vraćaju se iz privatnih razloga, a ne zato što država sistemski radi na njihovom povratku.

    – Postoji mnogo otpora među kolegama prema ljudima koji se vraćaju. Na univerzitetima neće da puste da im neko mlađi zauzme mesto, prave barijere i smatraju da ne može neko sa 30 godina da bude profesor, iako dolazi sa mesta profesora na mnogo boljem univerzitetu. Nostrifikacija traje godinama, skupa je i zavisi od ličnog stava članova komisije koji često imaju potcenjivački odnos prema najprestižnijim univerzitetima. Niko ne postavlja pitanje ko tim komisijama daje za pravo da kritikuju nastavne programe Harvarda i Prinstona.

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:366895-Vigor-Majic-Nase-skole-odbijaju-djake

  21. […] у некаквој геополитици. То није био циљ ни текста Глупаци и преваранти. Посебно не у смисли мењања прошлости, и разматрања […]

  22. […] у некаквој геополитици. То није био циљ ни текста Глупаци и преваранти. Посебно не у смисли мењања прошлости, и […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: