Изнад две ватре

(…) Zaista, rasprava dva Srbina se često pretvori u razmjenu promašenih poenti, jednostranih izjava teških za usklađivanje i shvatanje u okvirima vođene rasprave, nepotrebno traženje dlake u jajetu, nebulozne i bespredmetne tvrdnje, lutanje u mistifikacije, pogrešna istorijska tumačenja, brkanje baba i žaba, etiketiranje, žigosanje i diskvalifikaciju sagovornika ili predmeta u raspravi, neutemeljenih optužbi i, na kraju, direktnog blaćenja i izrugivanja. 

(…) Moramo početi prosijavati, provjeravati i kanalisati to šarenilo ideja i uticaja bačenih put nas da nas zbune, podijele i natjeraju da izgubimo sebe.
Samo razboriti i donoseći razumne odluke, zasnovane na zajedničkom osjećaju sopstva i vođene zajedničkom sebičnošću, instinktivnom i logičnom, Srbi mogu da se reorijentišu ka svojoj organskoj osobenosti i unutrašnjem svjetioniku. Moramo sebe provesti kroz terapiju, rehabilitaciju, jednu katarzu bez koje, bojim se, oživljavanje srpskog narodnog duha neophodnog za sam opstanak graniči sa nemogućom misijom.

ЦЕО ТЕКСТ:

Sivi Soko

—————————————————————————————————————-

(…) Sukobi između Srpske pravoslavne crkve i civilne vlasti u Novom Sadu, otvoreni prošle godine a potom sporadično podgrejavani i zaoštravani, 23. januara su prerasli u diplomatski skandal.

Besmisleno je sada tražiti ko je prvi počeo i čiji se začini jače osete u toj paprenoj čorbi, jer je sigurno da su sve strane koristile (nedozvoljenu) tucanu papriku. Besmisleno je ocenjivati i ko je pobednik. U kuvanju ove smutljavine gubitnici smo svi. Ostali smo zarobljeni u društvu koje ne zna da komunicira, nego samo da ujeda. Dogovor oko načina i vremena pomena trebalo je da bude tehničko pitanje da smo se složili oko osnovnih civilizacijskih vrednosti – da je zločin zločin, a da žrtve zaslužuju dostojanstvo.

Ovako, tek sad tražimo da se utvrdi tačan broj žrtava, svako krijući od drugog prebrojava svoje spiskove. I stojimo gde smo bili, tupo zureći u maglovitu prošlost i neveselu budućnost. Ama, baš ništa nismo naučili.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ujedi_i_zalost.46.html?news_id=232640

—————————————————————————————————————

НАТАША Б. ОДАЛОВИЋ

(…)  Nikolaidis možda jeste pisac. Možda je, Nikolaidis kao i Ćosić „dobio“ i Nobelovu, osim Evropske i ne znam koliko nagrada za književnost. Nije sporno. I kao pisac, Nikolaidis i Ćosić imaju prava na svoje političke stavove, čak i kada bi oni završavali u verbalnom ekstremizmu, terorizmu i fašizmu u svom delu. Pa još kad bi ta dela imala umetničku vrednost, milina! Nikolaidis, da se razumemo, i kao političar može da priča šta hoće, ali u tom drugom slučaju, ako tom pričom ohrabruje upotrebu eksploziva i snajpera na ma kog predsednika zvao se on Boris Tadić ili Milo Đukanović – Nikolaidis je izrekao međunarodni politički stav.

Ako ga je izrekao, ponavljam rečima koje su mediji preneli, taj stav je izliv najprimitivnijeg i najopskurnijeg petparačkog dnevnopolitičkog fašistoidnog divljanja čoveka očito nedoraslog za funkciju koju obavlja.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/mocni_seoski_siledzija.891.html?news_id=232292

—————————————————————————————————————-

ЖАРКО ОГЊАНОВИЋ

(…)  И, наравно, изјавио је оно јесте понос Друге Србије: „Ми Срби смо народ који је обожавао Милошевића и убио Ђинђића. Није лако ТО волети, није лако ТОМЕ припадати и са тим се поистовећивати, није лако бити српски патриота.“

„ПРЕЗРЕЊЕ НАРОДА ЈЕ НАЈВИША ФОРМА РОДОЉУБЉА“ (све је ово Uгричић изјавио у „Пешчанику“, као директор Народне библиотеке Србије).

(…) И не радујте се, ипаК, ни смени Сретена: Тадић и његови довешће неког новог, још горег, Сретена.

Сретени су то, и сретенизују Србију, желећи да од свих нас начине сретене! Морамо сменити тадићевце ако хоћемо да не будемо ни идиоти (у старој Грчкој, идиот је био човек који се не занима за послове заједнице), ни сретени. Ако будете одлучивали својом главом, и ако будете гласали својим, а не туђим, мишљењем, Тадић и жутокраки ће отићи у мрак, одакле су и дошли.

Нека се не боје: ни длака им с главе фалити неће, а у слободној Србији, и у њеним слободним медијима (не медијима какви су ови које данас држе шапери&ђиласи) ће моћи да кажу шта мисле, под једним условом: да имају саговорника, спремног да одговори на њихове, што би бивша браћа Хрвати рекли, „бедастоће“.

У слободној Србији, Србији разговора и договора, Србији која брине о свима који у њој живе, Србији самопоштовања и достојанства, они ће бити само успомена на ружне снове с почетка 21. века.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/zarko-ognjanovic/zasto-ste-smenili-ugricica.php

————————————————————————————————————

САФЕТА БИШЕВАЦ

(…) Zato sam pročitala Nikolaidisov tekst. Po cenu da me lično ministar Dačić optuži za podršku terorizmu, osumnjiči za članstvo u „beloj“ Al Kaidi (ne može da tvrdi da sam vehabija jer član tog pokreta ne mogu da postanem, čak i kada bih želela, a ne želim) i slično, zaista nisam u tom delu videla one „strahote“ koje se pominju. Nikolaidisov stil se mnogima ne dopada, drugima se ne dopadaju njegovi politički stavovi, trećim, malobrojnim, sviđa se i jedno i drugo, ali zar histeričnom reakcijom javnosti Srbija nije njemu učinila odličnu uslugu? Samim tim, sebi štetu? Dakle, Nikolaidis je u svom tekstu kritikovao i licemerni zapad, koji je nastao na genocidima i zločinima, ali i hegemonističku politiku Beograda prema BiH i Crnoj Gori. Onih nekoliko rečenica o „Boletu“, potpuno su zasenile te delove, a meni se čini da je u njima problem. Nikolaidis misli da Beograd ima osmišljen projekat kojim podriva BiH i Crnu Goru u želji da ih podjarmi, to jest stavi pod svoju kontrolu. Sa tim se možemo slagati ili ne, ali Nikolaidis ima pravo da napiše šta misli. I nije on jedini koji ima zamerke na politiku Beograda prema susedima. Ja takođe imam brojne zamerke na politiku Beograda, pre svega prema Srbiji. A i o spoljnoj bih imala šta da kažem.

Žučna rasprava o „slučaju Nikolaidis“ preti da zaseni priču o pronađenom oružju u Boriku, ali valjda ćemo u dogledno vreme saznati o čemu se tu radi. Svaku pretnju naravno treba ispitati, bezbednost državnih funkcionera mora da bude na visokom nivou jer ipak živimo u zemlji u kojoj je, ne tako davno, ubijen premijer. Ne treba, međutim, zaboraviti da Đinđića nije ubio usamljeni terorista, nisu ga ubili „Šiptari“, vehabije, Al Kaida (svi oni su pominjani kao potencijalni atentatori ovih dana) već pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije. Ubili su ga faktički nameštenici države Srbije i to visoki jer su Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović imali visoke policijske činove.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srecna_nova_1992.888.html?news_id=232652

——————————————————————————————————————

Veljko Lalić

Slučaj državnog službenika

Vlada Srbije smenila je upravnika Narodne biblioteke Sretena Ugričića zbog javne podrške savetniku crnogorske skupštine Andreju Nikolaidisu, koji je napisao da bi „aktiviranje eksploziva u ‘Boriku’ bio civilizacijski iskorak“. Crna Gora nikog nije smenila… I zato je ovo civilizacijski iskorak Srbije postignut eksplozivom crnogorskog pisca.

Srbija nije dozvolila da se neko šegači s potencijalnim ubistvom kompletnog državnog vrha, ali nije dozvolila ni da njen državni službenik vređa druge države, poput Ugričića koji se u pismu podrške Nikolaidisu ostrvio na Mila Đukanovića, Milorada Dodika i mađarskog premijera Viktora Orbana.

To nije posao upravnika Narodne biblioteke. I zato je on smenjen. E sad, da li se crnogorska vlast slaže sa stavom svog savetnika da bi RS trebalo ukinuti, da je SrbijaIran, zbog čega nas sve ritualno i treba dići u vazduh, nek ostane njima da odgovore…

List koji uređujem, uostalom, time se uopšte nije bavio, kao ni piscima iz Srbije koji su podržali Nikolaidisa. Nas nije zanimao naš bivši kolumnista Vladimir Arsenijević, već državni službenik S. U. Zato su vrlo interesantni napadi na Press s Canetovih portala zabrinutih za srpsku kulturu, kao i nekih novinara kojima nije jasan naslov – „Upravnik narodne biblioteke podržao atentat na Tadića“.

Ne znam koji deo im nije jasan. Jer ako je naslov „Nikolaidis podržava atentat na Tadića“ ispravan, u čemu je problem s Ugričićem u naslovu koji javno podržava Nikolaidisa. Ali, na svetu najviše mrzim da dokazujem profesionalnim patriotama iz džipova da sam patriota ili profesionalnim liberalima da sam „open majnded“. Jer da je eksploziv podmetnuo Đorđe Vukadinović, onda se ne bi javili Ugričić & Co, nego bi ga upravo oni najstrašnije ispljuvali…

Ali, ne zanima mene ni novine koje uređujem to puškaranje dve Srbije. Mene u ovom slučaju brine što je nacionalnu biblioteku Srbije deset godina vodio čovek koji veruje opskurnim sajtovima s erotskim sadržajem, dok „Politiku“ i Press naziva tabloidima. To je ozbiljan problem za čoveka koji je morao da vodi računa o katalogizaciji kompletne srpske umetnosti.

I zato i mislim da je Ivica Dačić pogrešio u samo jednoj stvari, rekavši kako bi u Americi Ugričić bio u zatvoru zbog svoje izjave. U Americi Ugričić ne bi bio moguć! I to je danas, posle svega, najveće pitanje za državu – kako se čovek koji podržava Nikolaidisa uopšte našao na mestu da čuva nacionalno blago Srbije? Kako čovek koji tako razmišlja uopšte može da čuva srpski jezik, srpske pisce…

U Americi je Kongresnu biblioteku vodio Danijel Borstin, pisac koji je napisao najameričkije knjige o Amerikancima. Šta bi o nama napisao Ugričić? Šta bi o nama napisao čovek koji nam je Njegoša u nacionalnoj biblioteci zaveo pod „crnogorska književnost“?

Pa, napisao bi verovatno isto što i Andrej Nikolaidis. I zato ostrašćenim levima i ostrašćenim desnima više nikad ne treba dati da vode neku nacionalnu instituciju. Kako ne bi eksplodirala, kao Srbija u „Boriku“.

Veljko Lalić, glavni i odgovorni urednik Press-a

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/199751/Slu%C4%8Daj+dr%C5%BEavnog+slu%C5%BEbenika.html

—————————————————————————————————————–

Govoriću vam o čitanju

Sreten Ugričić

Obraćanje na debati u Kulturnom centru Beograda: Šta je ostalo od slobode?

Optužen sam da podržavam terorizam i smenjen sam sa mesta upravnika Narodne bibioteke Srbije, jer sam podržao pravo da čitamo slobodno od svakog unapred nametnutog tumačenja, od svake pretnje, od svake unapred nametnute istine. Podržao sam pravo svakog od vas da mislite svojom glavom.

U tome se sastoji moj terorizam. Jer to je zaista smrtna opasnost po poredak koji je za ovih desetak godina promenio dlaku, ali karakter ne. Obavljena je konverzija iz antifašizma u antikomunizam. Ali sa antikomunizmom nestalo je antifašizma. Iz samoupravnog socijalizma stigli smo u samoupravni nacionalizam. Sami smo ga izabrali, niko nam ga nije nametnuo. Iz samoupravne deakumulacije kapitala stigli smo u divlju akumulaciju kapitala, u rijaliti-šou etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Iz jednopartijske diktature stigli smo u višepartijsku diktaturu. Iz ateizma stigli smo u pobožnost, tačnije iz prividnog ateizma stigli smo u prividnu pobožnost.

Poredak je bio pred jednostavnom alternativom. Alternativa je u ovom slučaju bila: đak generacije u klasi profesora Slobodana Miloševića, ili urednik sabranih dela Zorana Đinđića. Alternativa je bila: član idejne komisije Saveza komunista i nacionalista, ili član Upravnog odbora Evropske biblioteke. Alternativa je bila „Odjeci i reagovanja“ ili Valter Benjamin. Alternativa je bila pendrek ili Biblioteka.

Poredak je bez imalo dvoumljenja, u ekspresnom roku od 24 sata izabrao. A šta birate vi?

Upozorenje policiji od teroriste iz biblioteke: u Sali KCB podmetnuta je borba (ne bomba, nego borba). Ta bomba – pardon, borba – smo svi mi ovde prisutni. U toj borbi mi ćemo pobediti. Jer, znate: onaj ko nasrće pendrekom na pisce, unapred je poražen i biće omrznut, a onaj ko čita – pobeđuje!

http://pescanik.net/2012/01/govoricu-vam-o-citanju/

——————————————————————————————–

ВЕСНА ПЕШИЋ

(…) Sav taj pozadinski mulj mora da plati Sreten Ugričić. Mora da plati ceh izmišljenog atentata na srpsko rukovodstvo i pokrije infantilne fantazije službe bezbednosti, na čije se budalaštine oslanja Tadić u izbornoj kampanji. Apsurd je nad apsurdima da se nepostojeći, izmišljeni atentat brani teroristima kojih u onoj sportskoj sali u Banja Luci nije bilo, nego su identifikovani kao potpisnici jedne peticije za slobodu mišljenja. Pošto peticije po pravilu potpisuju nekakvi slobodni umetnici, onda su se iskalili na Sretenu Ugričiću, da on plati za njihove zloupotrebe državne službe u najniže politikantske svrhe. Pri tom se koristi vlada, takođe nepostojeća i zloupotrebljena institucija, koja se “sastaje” na fantomskim telefonskim sednicama, a da ni narod ni političari ne pitaju kako je to moguće i ko vodi takvu vladu, bez živih ljudi, nego rade samo žice. Ova afera prikriva glavnog okupatora. Jer se ni ovog puta nije postavilo pitanje ko u stvari odlučuje i kako se u Srbiji donose odluke, da li su one legalne, ako ih ne vrši vlada, nego predsednik republike. U onoj sinoćnoj emisiji rekoše da se ne pravimo ludi da je Dačić doneo odluku o Ugričiću, jer svi znamo da je odluku o izbacivanju iz službe doneo Tadić. To kažu, ali se ne pitaju u čemu je onda krivica Ugričića, ako u Srbiji postoji jedna sve okrutnija lična vlast, koja gazi ustav i progoni ljude krijući se iza vlade i iza svih institucija – predsednik republike, imenom i prezimenom. I kako to da se u takvim poslovima kao što je uzurpacija vlasti, on s Miloševićevim kadrovima najbolje razume.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2012/01/slucaj-sretena-ugricica/

————————————————————————————————-

ЧЕДОМИР АНТИЋ

Nema mnogo smisla pisati o aferi osobe A. N. (odskora poznatije kao Ruždi). Mediji naše Otadžbine već su stvorili otužni utisak.

Neukusna podrška navodnom atentatoru na državni vrh Srbije ispade prvorazredni međunarodni problem. Daleko veći nego kolektivno ushićenje osuđenim ratnim zločincima, do koga redovno dolazi podno Kninske tvrđave; nego relativizacija masakra u Dobrovoljačkoj ulici; progoni na Kosovu; rasistički članak na sajtu moćne slovenačke partije; oslobađenje Kepira u Budimpešti; obespravljivanje Srba i Crnoj Gori…

Od svega toga politički je vrednija – ne jedna pretnja srpskim državnicima, već samo vrlo uslovljeno i prilično relativizovano, recimo, solidarisanje sa osobom koja je navodno nameravala da pokuša atentat u banjalučkoj hali Borik.

Zašto?

Mislim da je odgovor na to složen. Pojednostavljeno rečeno – građane Srbije i Srbe građane drugih država moguće je bez bilo kakvog rizika vređati i ugrožavati. Međutim, na bilo koji način zapretiti bezbednosti beogradske oligarhije znači otvoreni rat. Zvanična Srbija reagovala je refleksno na način na koji moderna, demokratska i pravna država reaguje kada ugroze njenog građanina ili sunarodnika. Do ubistva Zorana Đinđića naši političari bili su samo građani koji su se domogli velike vlasti, neki su pokušavali da ostvare nekakav politički program, a skoro bez izuzetka su učestvovali u opštem grabežu.

Za vreme Miloševića režim je branio sebe (mada ne baš uspešno, pa su uglavnom bili zaštićeni Miloševići). Posle je svako gledao sebe. Nakon 2003. godine, međutim, napad ili pretnja upućeni jednom našem vlastodršcu, povlače jedinstvenu reakciju svih političara, a sa njima i čitave države.

I onda nastupa zlosrećni S.U. –  ličnosti koja ni kriva ni dužna već čitavu deceniju stoji na čelu (glavi) Narodne biblioteke Srbije. Potpisao je nekakvu peticiju podrške apologeti atentata, a iz vlade su mu poslali prekor, potom smenu, a bilo je reči i o zatvoru. E, ono što je mene razgalilo bila je reakcija građanina S.U. koji tada više nije bio „novi Danilo Kiš – progonjeni genije“.

„I ja sam Srbin!“, zavapio je uzalud upravnik davljenik (koji je Njegoša i Malovića prognao u crnogorsku književnost a uklonio predstave kapa šajkača i mozaik sa likom Svetog Save iz hola biblioteke), dok su ga mediji rastrzali i razvlačili. „Podmetnuto mi je! Slobodu govora podržavam (samo) u načelu!“ Ali uzalud. Izostala je podrška drugara iz tzv. nevladinog sektora. Nema prezrivih i zlih komenatara tipa: „A što da vam ne prete (ubijaju vas, obespravljuju, progone i vređaju)? Pa vi ste narod ubica iz Srebrenice, koga ništa nisu naučili u Jasenovcu. Vi ste silovtelji 50.000 bošnjačih žena. Ubice 300.000 nevinih civila. Bedni rušioci Jugoslavije (a ujedno i njeni hegemoni i protivpravni branioci), komunisti (ali ne kao drugarica mama i drug tata – nego zli, nemoderni i nižerasni) a ujedno i fašisti…“

Ne, nije bilo toga. Izuzetak predstavlja Čedomir Jovanović, koji valjda misli da se oprašta od „političke slobode“, pre ulaska u svenarodnu vladu sa DS, Arkanovim drugarima, Miloševićevim omladincima, a uz manjinsku pomoć stranke haškog pritvorenika, ražalovanog vojvode i oteranog profesora doktora Vojislava Šešelja. Jovanović govori nešto o perverznom mišljenju srpske javnosti. Srbija nikako da se suoči sa genocidom. I to ne kao Turska sa 1915. godinom, Austrija sa Šapcem 1914, Hrvatska sa Jasenovcem, Nemačka sa Sajmištem – već uspešnije. Toliko da od Srbije ostane dronjak dovoljno veliki da pokrije sramotu neminovnu za svaku vlast koju bi Jovanović oličavao.

Umesto da se suoče i crknu, Srbi gone jednog slobodoumnika (osobu A. N.). Istina, kada je pre četiri godine ruski novinar Konstantin Semin slično govorio o znatno ranije ubijenom Zoranu Đinđiću, Čedomir Jovanović je sa vernim pristalicama demonstrirao ispred ruske ambasade. Pošto je Semin reakcionar, Jovanovića nisu zanimale medijske i književne slobode i srpska krivica – koja je kolektivna, pa valjda vredi isto za onog koji je za vreme rata išao na Pale da sprečava američko bombardovanje kao i za ovog koji je nedavno slavio u Banjaluci.

Slučaj osobe A. N. ukazuje na paradoks: naši ekstremisti ne bi trebalo da prete stranim državnicima. Naprotiv, prikladna reakcija zvanične Srbije pokazuje da samo ugroženost beogradskih političara, potekla iz država regiona, može da zainteresuje našu vladu za legitimna prava srpskog naroda. Šta da radimo, takav nam je horoskop, dvadeset godina smo zviždali himni soptvene zemlje, pa možemo i sada složno da uzviknemo: „Ruždi, čoče Božji, samo piši!“

Napredni klub

————————————————————————————————————-

БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ

(…) Forum je nastao kao neformalna organizacija pisaca okupljenih oko nekoliko zajedničkih ideja, čija suština nije bila samo protivljenje Miloševićevom režimu, već i neprihvatanje koncepta i načina organizovanja svih do tada postojećih udruženja književnika. Kada smo se okupljali, postavili smo sebi nekoliko uslova – da naša organizacija nema predsednika i predsedništvo, da naši članovi ne mogu biti članovi Udruženja književnika Srbije i da sve odluke donosimo konsenzusom. Sa takvim statutom, i članstvom proširenim na dvadesetak ljudi, pokušali smo da se registrujemo 1999. godine, i bili odbijeni iz više formalno-pravnih razloga, od kojih je jedan od važnijih bio taj da smo organizacija bez predsednika, sedišta, pečata i faksa.

A smisao našeg organizovanja je bio upravo taj – da ne postoji hijerarhija, da smo okupljeni oko ideje, a ne oko kancelarijskog materijala, da finansijsku pomoć koju smo skupljali kod nevladinih organizacija ne trošimo na samoorganizovanje, već na konkretne akcije, da posedovanje kancelarije koja smrdi na fritezu ne daje legitimitet udruženju.

Zato smo odlučili da više ni ne pokušavamo da se registrujemo i da aktivnost usmerimo na izdavačku delatnost (urednik edicije Forum pisaca Milan Đorđević uspeo je da izda desetak knjiga i da ih lično, u cegerima, distribuira po knjižarama), pokretanje peticija za zaštitu ugroženih pisaca (od uhapšenog aforističara Bapsija, do osuđene pesnikinje Flore Brovine), skretanje pažnje javnosti na progon pisaca u Miloševićevoj Srbiji, i to pisaca svih nacionalnosti (akcija bilborda po Beogradu u leto 2000. godine: Da li znate ko su ovi ljudi?).

Bili smo jedina esnafska organizacija koja je pritiskala tada novu, demokratski izabranu vlast i predsednika Vojislava Koštunicu da abolira političke zatvorenike albanske nacionalnosti, među njima pre svega pesnikinju Brovinu, koja je u vreme prelazne vlade i Koštuničine tesne saradnje sa Radetom Markovićem, dakle i nakon petooktobarskih promena, i dalje bila u zatvoru. Takođe smo baš mi, Forum pisaca, sponzorisali prvi singl “Divljina” Beogradskog sindikata, tada alternativnog mladog benda, što danas zvuči kao bizarna anegdota.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2012/01/fantomi-bez-pecata/

————————————————————————————————————-

НАТАША МАРКОВИЋ

(…) Prijatelji i politički istomišljenici Sretena Ugričića su potom preplavili televizijske emisije, novine, tribine, poznate beogradske kafee i kuloare. Čak je i dodela Ninove nagrade bila u senci kuloarskih razgovora na ovu temu. Sve je ličilo na predizbornu kampanju, na novo razmeštanje karata, po budućim sinekurama u Beogradu. Tako je Sreten Ugričić, gotovo nepoznat lik široj javnosti i trećerazredni pisac, postao preko noći medijska zvezda u Srbiji. Vlada Srbije mu je, ma kako to cinično zvučalo, učinila veliku uslugu. Konačno je postao slobodan čovek i slobodan umetnik i može da se posveti borbi za slobodu govora i mišljenja u Srbiji i regionu. To mu bolje stoji od mesta direktora Nacionalne biblioteke.

Ne brinem ja za Ugričića, sigurno će dobiti neku dobru sinekuru, kao kadar DS i štićenik Sonje Liht, koja ga je i predložila na to mesto. Inače, treba reći da je on godinama bio njen službenik, devedesetih, dok je bila direktorka Soros fondacije u Beogradu. On je jedan od onih sa čuvenog spiska „političke izuzetnosti“. Ugričić je kod Olje Bećković u „Utisku nedelje“ govorio, umišljen kao uvek, da je nepravedno smenjen, da ne zna zašto je smenjen, da se on bori za slobodu govora.

Pitala sam se kako je moguće da taj čovek, toliko politički nepismen, može da bude jedanaest godina direktor najznačajnije nacionalne institucije, u kojoj je pohranjeno sve blago ovog naroda i države Srbije. On kao da ne zna, ili ne želi da zna, šta su to dužnosti državnog funkcionera, gde su granice slobode govora i slobode pisanja? Uvek je to zid, zid koji se zove – Drugi. A ovde se radi o govoru mržnje i pozivu na terorizam.

Iskreno se nadam da će Vlada Srbije nastaviti akciju disciplinovanja javnih funkcionera i državnih činovnika. Građani traže da oni polože račun što su lagali narod, krali, iznosili novac iz zemlje. Sve one, kojima je, svih ovih godina, lični interes bio iznad interesa države i građana Srbije. Uostalom, Vlada nam je dužna i jednu informaciju. Nikada građanima nije objašnjeno zašto je prošle godine, takođe po hitnom postupku, Vlada razrešila dužnosti Nebojšu Bradića, tadašnjeg ministra kulture, čoveka sa malo više ljudskog i umetničkog integriteta od Ugričića. I niko nije pustio ni suzu ni glas, u odbranu njegove slobode mišljenja, govora, ljudskih prava, prava građana na informaciju.

Svih ovih godina bilo je više upozorenja u javnosti i u medijima da Ugričić ne radi dobro svoj posao. Da kao funkcioner Srbije, dozvoljava sebi previše slobode, koristi svaku priliku u inostranstvu, gde neprestano putuje, da promoviše svoje političke stavove i govori o Srbiji kao „poslednjem civilizacijskom brlogu“. Zato mene nije iznenadio njegov poslednji čin, odbrana govora mržnje, Nikolaidisa, koji bljuje po svemu što je srpsko.

Svih ovih godina, Ugričić je bio nedodirljiv. Niko ga nikada nije pitao, kao ni njegove prijatelje i političke istomišljenike, da li se osećaju suodgovornim za stanje ljudskih prava i sloboda u Srbiji. Zato je ova halabuka u javnosti za mene više od ekcesa – ona je legitiman sukob kulturnih i političkih elita na političkoj sceni, o kome treba javno da se razgovara. I neće me iznenaditi ako Ugričić i njegovi prijatelji i politički istomišljenici internacionalizuju slučaj i nametnu Ugričića svetskoj PEN javnosti, kao „žrtvu, progonjenog pisca i intelektualca u Srbiji“, kako je inače sam sebe oslovio u emisiji kod Olje Bećković.

Čuveni Strinberg kaže: „Ja ne mrzim ljude, ali ih se bojim!“ Radoznala kao uvek, zavirila sam u integralni tekst Nikolaidisa. Pitam se što je bilo potrebno jednom darovitom piscu da za neku malu državnu sinekuru proda dušu đavolu i bude glasnogovornik najekstremnijih mrziteljskih politika u Crnoj Gori. Čitajući, prvo što sam osetila bio je strah i stid! Strah, jer je nacionalizam rana nad ranama, koja je zatrovala naš život i uništila cvet balkanske kulture. I stid, jer sam verovala da je književnost i umetnost uvek kosmopolitska, i da je u njenoj prirodi da pravi mostove među ljudima, narodima i kulturama. Da briše razdaljine među nama, a najveća je – razdaljina među zavađenom braćom.

Autorka je direktorka i urednica izdavačke kuće „Plavi jahač“

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/strah_i_stid.46.html?news_id=232686

——————————————————————————————————–

СВЕТИСЛАВ БАСАРА

(…) Meni su, moram priznati, oduvek bile sumnjive svenarodne i međunarodne ljubavi i mržnje. Ljubav, kao i mržnja, mogu postojati isključivo u odnosu dvaju (ili više) konkretnih ličnosti. Sve drugo spada u oblast mračnih i neosvešćenih strasti. Koje su idealno pokriće za krajnje džibersku sebičnost.

Evo, recimo, napiše neko nešto kritično protiv Ćosića, rečeni će to u svojim „sećanjima“ u nastavcima odmah definisati kao „napad“ i to ne toliko na njega lično, koliko na srpsku kulturu. Sa druge strane, vožd političkog krila seljačkog narcizma – dr Sahibija – hapšenje nekih eminentnih lopuža iz njegove sekte kvalifikuje kao politički progon. I, znate šta, odlično im ide. Ogrnuli se, bato, Srbijom, srpskom mišlju, srpskom salatom, pa ti čik reci nešto protiv njih. Odmah te proglase za autošovinistu. Ništa ne pomaže to što ceniš Svetog Savu, ali ne i Miru Marković, to što visoko uvažavaš Crnjanskog, Andrića, Selimovića, Pekića, Kiša, ali ne i polupismenog gedžovana.

Idemo dalje. Srbija je, cenjeni publikume, ovako jadna zato što su jadnici i bednici uspeli da je svedu i suze na svoju ništavnu meru i da tu meru – pendrekom i perom – nametnu svima ostalima. Neki se pitaju zbog čega su ti svati naročito pohasili tek nakon zavođenja kakvog-takvog demokratskog poretka. Zato što ima taj poredak ni malo ne odgovara. U tavom poretku i drugi mogu da kažu i napišu ono što misle. E sad, vlast se tu našla u neprijatnom položaju. Serpstvujušči su joj nasušno potrebni kao saradnici na poslu kretenizacije, a sa druge strane – nezgodno je (iz mnogih razloga) hapsiti i osuđivati drugomisleće. Eto, to je taj raskol, to je ta čuvena srpska nesloga, pa vi gledajte šta ćete i kako ćete.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/raskoli.881.html?news_id=232688

>

>>

>>> ПОВЕЗАН ТЕКСТ: 

Глупаци и преваранти


10 Responses to Изнад две ватре

  1. Varagić Nikola каже:

    Slučaj proletera Boleta

    Teofil Pančić

    Zapanjujuće je kako je tekst Andreja Nikolaidisa ostao temeljito nepročitan i od „branilaca“ i od „protivnika“, odvukavši raspravu na pogrešnu stranu.

    Izraz „savršena oluja“ izvorno potiče iz meteorologije – bilo bi malo čudno da potiče iz botanike – a u međuvremenu je dobio univerzalnu figurativnu primenu: on označava krajnje negativan sticaj različitih okolnosti u početku delujućih nezavisno jedna od druge, a koje tako nesrećno udružene mogu da proizvedu mašala veliki belaj. Štono bi se reklo: sve što je moglo da krene po zlu, krenulo je… Ima o tome nešto i u Marfijevim zakonima, to jest, šta je temeljni Marfijev zakon ako ne slika i prilika „savršene oluje“?

    Kako god, sve ove atmosferske neprilike u Srbiji i okolini, pokrenute jednim tekstom Andreja Nikolaidisa, a okončane, za sada, na mnogo načina skandaloznom smenom Sretena Ugričića (kojeg je de facto najurio srpski policajministar, što nema ni kod Nušića), jako podsećaju na „savršenu oluju“: ko god je mogao da učini nešto glupo – učinio je. Pa se, evo, još i ponosi time. Počev od Nikolaidisa, završno sa Ugričićem, a o onima između njih dvojice da se i ne govori.

    Ako ćemo pravo, od trenutka smene Ugričića, s onakvim motivima i na onaj način, držim da „slučaj Nikolaidis“ više ne postoji, i da postoji samo i jedino „slučaj Ugričić“. No, o tome sam opširno pisao na drugom mestu, a kako se o tom slučaju opširno piše i na prethodnim stranicama Vremena, dopustiću sebi da se u ovoj kolumni ipak vratim tom „lanjskom snegu“, tj. Nikolaidisovom tekstu, naprosto zato što me zapanjuje koliko je dotični ostao nepročitan. I to podjednako radikalno nepročitan te aljkavo i neozbiljno tumačen i od onih koji „brane“ i od onih koji „napadaju“ Nikolaidisa (što još nipošto ne znači da su te dve strane i u nečemu drugom „iste“).

    Spor oko ovog teksta je eminentno politički, mada bi trebalo da bude etički. I bio bi, kada bismo se striktno držali onih „bombaških“ pasusa. Pogledajte, međutim, ko je – i u Srbiji i van nje – pokrenuo i (p)održao „hajku“ na pisca, te ko ga je i kako branio? Ispalo je, po dežurnim patrijotama, da se Andrej N. sadistički poigravao (dakako iz famozne „srbofobije“) mogućnošću da neko naprosto izrešeta državni i duhovni establišment „svih srpskih zemalja“, a sve to zato što se u tekstu nimalo pohvalno ne izražava o nastanku i opstanku tvorevine zvane Republika Srpska, koju su se ovi okupili da svečano pozdrave. Da A. N. nije fan RS, to je jasno, ali to nije nikakav ekstremizam i terorizam, nego pre dokaz njegove normalnosti; pravo da vam kažem, šta god on mislio o Tvorevini, ja o njoj mislim tri puta gore. Da se sutra probudimo u svetu bez Tvorevine, svet zbog toga ne bi poružneo nimalo, naprotiv. I to je nešto u čemu se inače slaže doslovno ceo svet, to vam je nešto kao sa „Turskom Republikom Severni Kipar“: zar iko može da veruje da bi ikada iko u kosmosu, osim turskih nacionalista i njihovih retkih simpatizera sa strane, prolio suzu za tom tvorevinom?!

    Jedno je, međutim, paradržavni monstrum nastao masivnim etničkim čišćenjem, drugo su živi, konkretni ljudi; jedno je ne verovati u moralnu zasnovanost RS, drugo je želeti ili bilo kako doprineti tome da makar i jedan jedini čovek bilo kako strada zbog toga. Ukratko, moralno je ovaj stav (o prirodi RS, naime) člankopisca sasvim neporeciv, ali pri tome uopšte i nije predmet spora! Jer, Nikolaidis je one „Boletove bombe“ pominjao u sasvim drugom kontekstu, a to što se svako – uključiv zaljubljenike u RS i njene protivnike – i preko ovog teksta češe tamo gde ga svrbi, druga je stvar!

    Stvarno Nikolaidisovo autorsko i moralno prokliznuće – a njegovi površni i nerefleksivni branioci su učinili veliku kontrauslugu svojoj uverljivosti što su rešili da to izignorišu – jeste svo ono nesvarljivo trućanje o „klasnoj suštini“ Boletove potlačenosti, gde je „Bole“ ujedno i neka vrsta metafore za „sve nas“, koji evo stenjemo i sopćemo pod čizmom globalnog neoliberalnog kapitalizma, pa se još glupavo i primitivno međusobno koljemo po plemenskim linijama, umesto da kao udruženi proleteri bez otadžbine (e, jebi ga, u moje vreme „Proleter“ je bio iz Zrenjanina…) navalimo na Zle Eksploatatore i njihove sluge, jer bi baš to bio taj zazivani „civilizacijski iskorak“…

    Andrej Nikolaidis je dobar pisac, povremeno i više od dobrog. Pisao sam na ovom mestu o svim njegovim ključnim knjigama, vrlo pohvalno (v. Vreme br. 677, 819 i 975). I da, neću kriti, on je i moj dobar i drag poznanik, i to će i ostati. Njegova publicistika mi je, međutim, u poslednje vreme postala nečitljiva i neprobavljiva. I on nije jedini s kim imam taj problem. Postoji na post-YU prostorima već cela jedna lepa sektica uglavnom mlađih intelektualaca, neretko pametnih i nadarenih (ko manje, ko više) koji su poslednjih godina prilično pomodarski – žalim, nemam bolji izraz za to! – udarili u stereotipnu nadrilevičarsku kuknjavu nad Strahotama Kapitalizma i Nužnošću Alternative. Lepo, i to je legitimno, samo što od te alternative još ništa suvislo nismo čuli, ali se zato po parlamentarnoj demokratiji i sličnim tricama i kučinama drnda kao po nekoj staroj kanti koju svako kuče može da zapiša bez žaljenja i bez štete. Zapravo, u tom drndanju mahom nema nikakvog suvislog sadržaja, nego tek neke bizarne mešavine retro i pomodnog diskursa: zamislite, recimo, rahmetli drugove Toda Kurtovića ili Tihomira Vlaškalića (imena slučajna i ilustrativna) kako su se u međuvremenu prejeli knjiga Ransijera i Badjua, i dobićete otprilike taj miš-maš.

    A gle sad ovo; nije bilo tome tako davno kada se Nikolaidis zgražavao nad Principovim ubistvom Ferdinanda i gravidne mu gospođe, jer da je to, eto, pomalo varvarski. Neke je to bezbeli iznerviralo. Na užas mojih mladobosanskih prijatelja, bio sam na njegovoj strani. Verovatno zato što sam ja jedan dekadentni građansko-liberalni, sentimentalni građanin, koji se naprosto grozi nasilja. Malograđanin? Ne bih rekao, ali radije ću biti i to nego cinik kada su ljudske kože i tkiva u pitanju. No, posle traktata o Boletu nekako ispada da je problem sa Gavrilom P. samo taj da nije bio klasno osvešćen, no je ubijao u ime staromodnih, nacionalnih razloga. Nikolaidisa je pre njegove antiliberalne konverzije to zgražavalo, a danas možda i ne bi toliko, ako je izvedeno „klasno svesno“. Možda je, doduše, i u Boriku bilo trudnih žena, ali jebiga sad, što ne paze, što očijukaju s buržoasko-imperijalističkim krvopijama?!

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1031538

  2. Varagić Nikola каже:

    RATKO DMITROVIĆ: SAMO DA JE PROTIV SRBA

    U Srbiji ne postoje isključiviji i netolerantniji ljudi od ovih koji već nedelju dana urliču sa unutrašnje strane taraba Andreja Nikolaidisa.

    Na prostoru Balkana (da ovoga puta ne širimo na celu Evropu) jedino kod Srba nalazimo grupe koje u sebi imaju i konstantno pothranjuju mržnju prema sopstvenom narodu. Istina, taj fenomen moguće je pronaći i kod drugih naroda ali je on tamo pojedinačan slučaj, incident, i ti ljudi su predmet sprdnje ili zgražavanja. Njihova društvena pozicija je marginalna, pristup uticajnim medijima isključen a komunikacija sa visokim državnim krugovima nezamisliva.

    Kod Srba je drugačije. Srbima spoljni neprijatelji nisu neophodni. Te sorte je u Beogradu na pretek; imaju svoja udruženja, centre okupljanja, svoje medije, poslanike u Skupštini Srbije. Uvaženi su i rado viđeni u najznačajnijim beogradskim kabinetima.

    Njihovo vezivno tkivo je mržnja prema Srbima. Nikada nisu izgovorili lepu reč za narod iz kojeg potiču, za državu u kojoj žive; nikada se nisu oglasili kad su Srbi žrtve; sve što je antisrpsko za njih je napredno, civilizovano, evropsko.

    Svako spominjanje srpskih žrtava za njih je ratno huškanje a povratak u istoriju (tek da bi se uspostavio hronološki niz i objasnile stvari) za ovu bulumentu predstavlja krunski dokaz „bolesne srpske mitomanije“.

    Predstavljaju se kao antifašisti ali se bore samo protiv „srpskog fašizma“. U Srbiji je za njih fašista svako ko ne misli kao oni. Koriste i najmanju priliku da Srbe optuže kolektivno, pojedinačni srpski zločinci njima su dokaz da su Srbi krivi u globalu.

    Onaj ko se sa njima ne slaže biva izložen najgorim uvredama. Kad govore o ljudima drugačijeg mišljenja, zapene kao epileptičari, kolače očima, škripe zubima, tresu se, žile im poskaču po vratu.

    Poslednje oglašavanje ovog stalno budnog i stalno besnog čopora još uvek pratimo a povod je smenjivanje njihovog čoveka (Sretena Ugričića) sa mesta direktora Narodne biblioteke Srbije. Da, radi se o slučaju Nikolaidis.

    Tvrde da su stali u odbranu tog šoviniste iz Ulcinja (Nikolaidisa) samo radi principa jer oni se – tako kažu-zalažu za slobodu mišljenja, da svako iznese svoj stav. Lažu. Bestidno lažu.

    U Srbiji ne postoje isključiviji i netolerantniji ljudi od ovih o kojima govorim a koji evo već nedelju dana urliču sa unutrašnje strane taraba Andreja Nikolaidisa. Kako se zovu, bar neki od njih?

    Borka Pavićević već 15 godina drži Centar za kulturnu dekontaminaciju, divan prostor u centru Beograda, ali tu nikada niti je kročio niti je dobio reč neko ko ne misli kao Borka i ovi koji brane pravo Andreja Nikolaidisa da priziva smrt Borisa Tadića, Milorada Dodika, patrijarha Irineja, Ivice Dačića, Emira Kusturice…

    Nenad Prokić, najbliži saradnik Čede Jovanovića, visoki funkcioner njegovog LDP-a, ne napušta Čedu iako cela Srbija zna da Čeda ne trpi ni najmanje neslaganje sa njegovim mišljenjem. Zbog toga su ga napustili: Branislav Lečić, Vesna Pešić, Biljana Srbljanović, Mile Korićanac, Nikola Samardžić… Prokić za sebe veli da je liberal, borac za pravo da svaki čovek slobodno misli i slobodno iznosi svoje stavove. Takav je Prokić kod kuće i u kafani. U LDP-u je poslušnik.

    Izvesni: Tomislav Marković, Saša Ćirić, Milica Jovanović, Saša Ilić… kidišu na srpstvo sa pozicije „Betona“. To je nekakav podlistak, portal, udruženje…(đavo će ga znati) koja slobodu mišljenja uvažavaju do mere da sa onima koji drugačije misle ne ulaze ni u autobus. Inače, talentovani su na Marka Vidojkovića, a duhoviti na Peru Lukovića.

    Eto, to su i takvi su samozvani srpski liberali, borci za pravo na slobodu mišljenja. Antisrpskog mišljenja.

    Izvor Vesti, 25. 01. 2012.

    http://www.standard.rs/ratko-dmitrovic-samo-da-je-protiv-srba.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Danko Đunić ostaje bez zemljišta u Beogradu

    S. Krivokapić | 25. 01. 2012.

    Poljoprivredno-industrijski kombinat „Zemun“ u roku do pola godine biće podržavljen i jedini mogući epilog je da i zemljište te firme pripadne gradu, kaže za “Blic” Miroslav Čučković, član gradskog veća.

    Đunić: Nije tačno da sam se povukao

    – Zemljište koje je otuđeno mora biti vraćeno PIK „Zemunu” – tvrdi Čučković.

    Danko Đunić, vlasnik “Eki investmenta”, firme koja poseduje blizu 34 hektara zemljišta koje je nekada pripadalo PIK „Zemunu“, kaže da jesu u sporu sa tom kompanijom, odnosno gradom, ali da sud nikad nije osporio vlasništvo “Ekiju”.

    „Eki investment“ je 2006. za oko 20 miliona evra preko firme “Evromol” preuzeo firmu “Džordžlend” u vlasništvu Đorđa Božića, koja je prva kupila ta 34 hektara.

    Božiću je krajem 2010. oduzeta imovina jer je optužen da je nagovorio rukovodioce PIK „Zemuna“ da mu prodaju zemljište preduzeća za koje je znao da će biti prenamenjeno u gradsko građevinsko, za manju cenu.

    – Odluka o prodaji je doneta bez saglasnosti Upravnog odbora i Agencije za privatizaciju, procene zemljišta i prikupljanja ponuda. Ako je ovo pravna država, to zemljište mora pripasti gradu – zaključuje Čučković.

    Danko Đunić je zajedno sa partnerom u “Ekiju” Aleksandrom Vlahovićem na tom zemljištu, koje se nalazi na autoputu Beograd-Zagreb, planirao izgradnju skladišta i objekata za distribuciju robe. U vreme rasta tržišta nekretnina 2008. procenjivalo se da bi takva investicija mogla da vredi 70 miliona evra ili 3,5 puta više nego što je plaćeno.

    Zbog krize je projekat propao, a u međuvremenu je i Hipo Alpe-Adrija banka, koja je dala kredit “Ekiju” za projekte, aktivirala hipoteku na tom zemljištu jer Đunićevo preduzeće nije moglo da plaća kredit od 24,72 miliona evra.

    Đuniću poslovi u Srbiji u poslednje vreme ne idu od ruke. Zaposleni u Televiziji “Avala”, u kojoj Đunić ima 45,65 odsto udela, u štrajku su zbog neisplaćenih plata, a “Eki investment” već dve godine posluje s gubicima koji se mere u milijardama dinara.

    To su navodno razlozi zašto se šire glasine da je Đunić, osnivač “Privrednika”, udruženja najmoćnijih biznismena u zemlji, odlučio da napusti sav biznis u Srbiji i odseli se u Ameriku.

    – Nije tačno da sam se povukao.Često sam u Americi jer tamo imam porodicu, ali nisam napustio posao u Srbiji. Osim “Avale”, nemamo druge probleme u poslovanju – kaže Đunić za “Blic”.

    Krajem prošle godine jedrugi ključni partner u “Ekiju” Aleksandar Vlahović izašao iz firme u kojoj je bio partner sa 40 odsto udela, ali on nije bio voljan da komentariše razloge razlaza sa Đunićem.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/303356/Danko-Djunic-ostaje-bez-zemljista-u-Beogradu

    ———

    После бившег гувернера Јелашића сада и идејни творци српске приватизације напуштају Србију. Да ли ће исто урадити и остали саучесници, попут премијера Цветковића, екс-министра-гувернера Динкића, министра Ђелића, итд.? Да ли ће се сви они једног дана вратити политички и привредни живот Србије, попут Дачића из СПС-а, или Николића и Вучића из СНС-а? Да ли ће, попут бившег директора државне телевизије Вучелића, неко од њих основати недељник, или телевизију? Или ће из сенке радити, попут Јањушевића, Весића, Перчевића, и њима сличних?

    27. септембар 2011.

    Како преноси Актер:

    Vlahović i Đunić se povlače iz javnog života

    Dva tvorca srpske tranzicije, koji su obeležili privatizaciju u Srbiji, Danko Đunić i Aleksandar Vlahović poslovno su se razišli, saznaje “Akter”. Pored toga što je u toku podela njihove zajedničke imovine,oni su rešili i da se potpuno povuku iz javnog života. Naime, Vlahović i Đunić se u poslednje vreme sve više u političkim kuloarima optužuju kao glavni krivci za neuspele privatizacije tako da su osetili da je vreme da napuste javni život.

    Kada je o Đuniću reč, on već sada najviše vremena provodi u Grčkoj, odakle završava svoje obaveze vezane za poslove u Srbiji, dok Vlahović čeka da mu istekne poslanički mandat, pa da se i on povuče i sa političke i sa poslovne scene. Iako među ovom dvojicom poslovnih partnera nije bilo svađe niti teških reči, “gorak ukus” koji iza sebe ostavlja svaka deoba zajedničke imovine osećaju i jedan i drugi. Zanimljivo je da je ovo prvo veliko povlačenje iz vrha poslovno-političkog života važnih funkcionera koji su obeležili srpsku tranziciju, i koji sa velikim kapitalom u rukama odlaze u tišini. Kako “Akter” saznaje, dva bivša poslovna partnera povlače se iz aktivnog biznisa i iz svih investicija u kojima učestvuju.

    BIVŠI MINISTRI

    I Đunić i Vlahović su bivši vladini funkcioneri. Vlahović je bio ministar za privredu i privatizaciju u Đinđićevoj vladi, a na funkciji je ostao do 2004. godine. Đunić je od 1997. do 1998. godine bio potpredsednik tadašnje Savezne vlade i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Đunić je ipak najpoznatiji kao suosnivač revizorsko-konsultantske kuće “Dilojt i Tuš” za ovaj deo Evrope. U toj kući je tokom devedesetih radio i Aleksandar Vlahović. On je bio jedan od partnera i sa te pozicije prešao je na mesto ministra posle petooktobarskih promena 2000. godine. Jedna od poznatih zajednički kompanija Đunića i Vlahovića je “Eki investment”, firma koja se bavi povereničkim i investicionim fondovima. Deo te firme je “Eki transfers”, koji je zastupnik kompanije za brz transfer novca “Vestern union”. Komisija za zaštitu konkurencije prošle godine donela je rešenje da je “Eki transfers” zloupotrebio dominantan položaj na tržištu, navodeći da je sklopio dugoročne ugovore sa pojedinim bankama, koje su im garantovale ekskluzivnost u prekograničnoj brzoj dostavi novca između fizičkih lica.

    Vreme kada je Vlahović došao na mesto ministra za privatizaciju predstavlja zlatno doba za “Dilojt”, ali i za još jednu zajedničku konsultantsku kuću Vlahovića i Đunića − Ekonomski institut. Tako je “Dilojt i Tuš” bio konsultant u svim većim privatizacijama tog doba: “Imleka”, “Hemofarma”, “Sartida”… Samo na proceni vrednosti NIS-a 2009. godine “Dilojt” je zaradio 56 miliona dinara.

    Ekonomski institut je do isteka Vlahovićevog mandata 2004. godine za konsultantske usluge zaradio 26,5 miliona dinara.

    Kako navode poslovni partneri bliski Vlahoviću i Đuniću, jedan od razloga njihovog odlaska leži i u tome što u poslednje vreme gube uticaj i sve su manje uključeni u poslove sa državom. I pored moći koje su imali u svojim rukama, njih je istisnuo drugi lobi koji radi isti posao, a koji se odlično kotira kod vladajućih stranaka. Radi se o konsultantskoj kući “Ces Mekon” u kojoj je radio i aktuelni premijer Mirko Cvetković. Ta kuća je takođe radila važne privatizacije u Srbiji: “Knjaza Miloša”, “Frikoma”, “Mlekare Šabac”, “Beograd filma”… Koliko se ta konsultantska kuća dobro kotira kod sadašnje vlasti najbolje govori primer da je premijer Cvetković zaposlio Dušana Nikezića, sina vlasnika “Ces Mekona” Zvonka Nikezića, prvo kao savetnika, a kasnije i kao državnog sekretara u Ministarstvu finansija. Dušan Nikezić je bio član vladine komisije za prodaju “Telekoma”.

    Pored toga što gube uticaj na poslovnom planu, dvojica bivših partnera izgubili su i političku podršku. Iz izvora bliskih Demokratskoj stranci saznajemo da Aleksandar Vlahović, iako član te partije, nije više u milosti predsednika Tadića, što je samo ubrzalo njegovu odluku o povlačenju.

    http://www.akter.co.rs/ekonomijaprint/4039.html

    —————————————————————————–

    25. 01. 2012.

    Formirana Radna grupa za Železaru

    Vlada Srbije formirala je danas radnu grupu čiji je cilj da pronađe najbolje rešenje za smederevsku železaru i Srbiju, jer bi moguće povlačenje američke “Ju Es Stila’ sa ovog tržišta moglo da dovede do velikih problema u samoj kompaniji, pa i do prestanka rada, što bi loše uticalo i na celu domaću privredu.

    Na čelu grupe će biti državni sekretar u Ministarstvu finansija Dušan Nikezić, a na nivou državnih sekretara ući će i predstavnici Ministarstva ekonomije, Ministarstva poljoprivrede i trgovine, vezano za trgovinu, Ministarstvo infrastrukture vezano za železnicu, Ministarstva rada i socijalne politike i Republički javni pravobranilac.

    —————————————————

    objavljeno: 29/02/2008

    Afera „Sartid” konačno pred sudom

    Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu počeo da saslušava osumnjičene u vezi s prodajom smederevske železare američkoj kompaniji „Ju-Es stil”
    Afera „Sartid” uskoro bi mogla da dobije sudski epilog. Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, naime, počeo je da saslušava osumnjičene u vezi s prodajom ovog preduzeća američkoj kompaniji „Ju-Es stil”. Zahtev za sprovođenje istrage podnet je protiv sedmoro osumnjičenih, a pošto ih sve sasluša, sudija će doneti odluku o pokretanju istrage. Prema nezvaničnim informacijama, grupi osumnjičenih na teret se stavlja zloupotreba službenog položaja, a ostalima kršenje zakona od strane sudije. U Okružnom sudu nam je rečeno da se imena osumnjičenih u ovoj fazi postupka ne saopštavaju.
    Okružno javno tužilaštvo u Beogradu, prema nezvaničnim informacijama, došlo je do podataka da su u nezakonitom stečajnom postupku i privatizaciji smederevskog giganta, učestvovali Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, i Nemanja Kolesar, nekadašnji šef kabineta Zorana Đinđića. Pored njih, na spisku okrivljenih našla su se i imena Gorana Kljajevića, bivšeg predsednika Trgovinskog suda, Dušana Marčićevića, bivšeg sudije ovog suda, Živomira Novakovića, bivšeg direktora „Sartida”… Vlahović, Kolesar, Novaković, Kljajević, Marčićević, Branislav Ignjatović, stečajni upravnik „Sartida” i Dragan Šagovnović, direktor Centra za konsalting Ekonomskog instituta u Beogradu, terete se da su se, od februara 2002. do septembra 2003. godine, u Beogradu i Smederevu, sastajali u zgradi vlade, Agenciji za sanaciju, bankama i dogovarali kako će „Ju-Es stilu” prodati „Sartid”. Dogovoreno je, da se smederevsko preduzeće proda američkoj korporaciji neposrednom pogodbom i bez uključivanja drugih potencijalnih kupaca.
    Na pomenutim sastancima dogovoreno je da postavljeni cilj realizuju kroz stečajni postupak, koji je pružao mogućnost prodaje „Sartida” i njegovih zavisnih preduzeća putem neposredne pogodbe bez uključenja drugih potencijalnih kupaca. Svako ponaosob je, navodi se u dokumentaciji, u okviru svoje funkcije omogućio „Ju-Es stilu”, prvo, da preuzme poslovanjem proizvodnim procesom „Sartida”, a zatim da kontroliše i kreira njegovu poslovnu politiku. Aleksandar Vlahović je kao „republički ministar za privredu i privatizaciju koordinirao radom ostalih osumnjičenih”. Preko Kolesara i Ignjatovića, Vlahović je, tvrdi se u dokumentu, uticao na rad Trgovinskog suda u Beogradu. Koristeći svoj položaj Vlahović je na sednicama vlade, na kojima je razmatrana privatizacija, agitovao za „Ju-Es stil” kao najboljeg kupca „Sartidove” imovine. Uz ovo, Vlahović je ostalim članovima vlade prećutkivao činjenice drugih zainteresovanih kupaca. Da je Vlahović dobro uradio posao govori činjenica da je 23. januara 2003. godine, vlada jednoglasno prihvatila zaključak po kojem je sklopljen sporazum o saradnji vlade i „Ju-Es stila”.
    I Nemanja Kolesar je imao „zavidnu ulogu”, kako se tvrdi u dokumentu: naložio je pokretanje stečajnog postupka „Sartida”. Da bi lakše kontrolisao postupak, Kolesar je „sredio” da se pomenuti postupak ne vodi pred Trgovinskim sudom u Požarevcu kao mesno nadležnom, već da se „prebaci” u Beograd. Bivši šef Đinđićevog kabineta je „direktne instrukcije iz vlade prenosio stečajnom upravniku Branislavu Ignjatoviću”. Kolesar se tereti i da je članovima vlade prećutao i činjenicu da je „LNM holdings” iz Engleske takođe zainteresovan za kupovinu smederevskog preduzeća.
    Generalnom direktoru smederevskog preduzeća na teret se stavlja da je 8. marta 2002. godine u Smederevu zaključio Ugovor o saradnji i uslužnoj preradi sa predstavnicima „Ju-Es stila”. Branislav Ignjatović tereti se da je, kao stečajni upravnik u predmetu Trgovinskog suda, donosio odluke suprotne odredbama Zakona o prinudnom poravnanju.
    Goran Kljajević, koji se nalazi u pritvoru pod optužbama da je član takozvane stečajne mafije, tereti se da je kao predsednik Trgovinskog suda u Beogradu i predsednik stečajnog veća domaćih banaka, koje su bile najveći poverioci „Sartida”, „u nameri pribavljanja koristi „Ju-Es stilu” i suprotno Zakonu o prinudnom poravnanju… donosio rešenja na štetu banaka”.
    M. Derikonjić
    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Afera-Sartid-konachno-pred-sudom.lt.html

  4. Varagić Nikola каже:

    ANA RADMILOVIĆ: PORODICA OSMANI I PRIVATIZACIJA NA SEVERU KOSMETA

    Državna imovina Republike Srbije nelegalno se privatizuje na Kosmetu u korist albanskih biznismena – uz pomoć srpskih političara.

    Nije nepoznat podatak da porodica Osmani sa Kosova u poslednje vreme kupuje firme i lokale u vlasništvu srpskih državnih preduzeća na severu Kosmeta. Ono što je, međutim, manje poznato jeste ko su ljudi koji jednom od članova ove u Evropi poznate familije – Ismetu Osmaniju zvanom Curi – omogućavaju otkup srpskih državnih nekretnina.

    Priča bi mogla da počne od srpske biznis-familije Miljković, čije su građevinske firme na Kosovu poznate po glasinama o izgradnji puteva i objekata koje niko nikada nije video, poslovima dobijenim naizgled volšebno i o neplaćanju dnevnica fizičkim radnicima koji su dolazili na sever Kosmeta iz tzv Doline gladnih (centralna Srbija) i vraćali se praznih džepova. Familija Miljković, međutim, pokazala je patriotizam ulažući „materijal“ za postavljanje barikada na severu i praveći (besplatno) alternativne puteve, leta 2011.

    Branko Miljković, predsednik Privredne komore Kosova i Metohije, vlasnik je firme „MB Miljković“ i živi u Beogradu. Njegov mlađi brat Aleksandar i on često dolaze na sever gde sarađuju sa građevinskom firmom Kastrioti (vlasnici Arbnor i Avdija Spahiju) sa kojom su dobijali poslove na Unmikovim tenderima kao i na projektima koje je finansirala vlada Kosova. Miljkovići, inače među (većim) finansijerima SPS sa Kosova, svojevremeno su finansirali odbranu Sretena Lukića u Hagu a firme „posestrime“ (Mab company i Mba company) u svoje beogradske poslove upisuju rad na Gazeli, zaobilaznici itd. Otac braće Branka i Aleksandra Miljkovića Milivoje dobio je velike poslove poput izgradnje tipskih kuća i autoputeva u Africi.

    FAKTOR RADENKOVIĆ Jedna od firmi u vlasništvu Miljkovića je i firma „Ratko Mitrović“ a direktor te firme je Dejan Radenković (na slici) – čovek iz SPS i sa verovatno najviše funkcija na Kosovu. Jedna od bitnih za ovaj posao je Radenkovićeva funkcija zamenika predsednika Odbora za urbanizam i građevinstvo za Kosovo i Metohiju. Nisu nevažne ni one u Odboru za Kosovo i Metohiju, zatim u Odboru za finansije, Odboru za saobraćaj i veze i – manje bitno – članstvo u grupama za prijateljstva (Austrija, Velika Britanija, Makedonija…).

    Dejan Radenković, dakle značajan funkcioner SPS, takođe blisko sarađuje i prijatelj je sa Slobodanom Petrovićem, predsednikom Samostalne liberalne stranke i zamenikom Hašima Tačija. Ovaj funkcioner SPS odlazi u kućne posete Slobodanu Petroviću, i to džipom registrovanim na Miljkovićevu firmu „Ratko Mitrović“. U tom društvu, blizak Petroviću i Radenkoviću, viđan je i Dino Asanaj, Albanac sa velikim uticajem u krugovima ŠIK (Tačijeva obaveštajna služba) i visoki funkcioner Kosovske agencije za privatizaciju. Petrović je član borda za privatizaciju i, pored Asanaja, nezaobilazan je faktor u kupovini bilo čega što je bilo vlasništvo Republike Srbije na Kosovu.

    Preko Petrovića i Asanija Ismet Osmani kupio je robnu kuću u Leposaviću – za 170.000 evra, što je bar četiri puta manje od realne cene, a na ime izvesnog D. M., Srbina iz severne Mitrovice (ime poznato redakciji); zatim nekoliko lokala bivše trgovinske firme Lux na severu Kosova, a u procesu je i kupovina fabrike Kristal u Leposaviću. Nedavno je u Jarinju otkupljen i kamenolom od strane izvesnog Aleksandra Mihajlovića (iz Gračanice), za kojega izvori KPS osnovano sumnjaju da je samo fiktivni vlasnik a da je kamenolom u Jarinju zapravo kupio Fadilj Demiri, blizak saradnik Asanija i Tačija. Iz tog kamenoloma odvozi se kamen koji širom Kosova služi za izgradnju objekata, puteva i ima primenu u industriji.

    Nedavno je pod čudnim okolnostima i bez objašnjenja po nalogu Dejana Radenkovića smenjen predsednik opštinskog odbora SPS za Kosovsku Mitrovicu (Ljubiša Maravić) i na to mesto postavljen je mladi Ninoslav Đerić, koji blisko sarađuje sa G17 (na lokalu, čovek je anoniman inače) a i sa KPA (Kosovska poverilačka agencija za region Mitrovice).

    NE MOŽE BEZ BEOGRADA Kada su prošle godine članovi Petrovićevog SLS bili zvanično primljeni kod Slavice Đukić Dejanović – da poentiramo – to je delovalo neobično s obzirom na to da Republika Srbija ne priznaje državu u kojoj je SLS deo vlade te da predsednica Skupštine Republike Srbije ne bi smela da ugosti ljude koje bi, po ustavu RS, trebalo uhapsiti. Međutim, poslovne veze – kao u slučaju Dejana Radenkovića – i porodične (u slučaju Veljka Odalovića (čiji je rođak Bojan Stojanović, predsednik kosovske opštine Gračanica, takođe član SLS) sa pojedinim delovima vlade RS mogle bi da posluže kao odgovor.
    Dejan Radenković i jedan od njegovih poslodavaca – Miljkovići – mogli bi da posluže kao paradigmatski odgovor na pitanje zašto je Srbija, s jedne strane, na sav glas insistirala da Srbi sa Kosova ne izađu na izbore kvazidržave, a, sa druge strane, upravo sa predstavnicima vlasti te kvazidržave radila na nelegalnoj privatizaciji – tojest prodaji srpske državne imovine albanskim biznismenima čija su krivična dela relativno poznata javnosti u Srbiji i regionu.

    Kriminalna privatizacija na Kosovu – bilo je jasno – ne može da se odvija bez dozvole nekih krugova u Beogradu. Ono što se sada, međutim, dešava je haos u kojem verovatno ni stranački šefovi predstavnika države Srbije na Kosovu više ne znaju šta njihovi kadrovi, i sa kim, rade.

    Balkanmagazin

  5. Varagić Nikola каже:

    IGOR IVANOVIĆ: KAKO SE I KOLIKO U SRBIJI KRADE NA TENDERSKOJ KORUPCIJI

    Niko nema interes da prekine ovo bolesno stanje: ni proevropska politička elita, ni evropska političko-finansijska elita, ni naši, ni njihovi mediji

    Indeks korupcije već četvrtu godinu zaredom raste u Srbiji po nalazima neutralnih svetskih eksperata. Srbija je bila prošle godine na 99. mestu od 130 anketiranih država a sada je još gore plasirana. Iz Svetske banke i ostalih srodnih evropskih ekspertskih organizacija upozoravaju da se u Srbiji godišnje iz državnog budžeta nezakonito odlije skoro milijardu evra u privatne džepove kako zbog lošeg Zakona o javnim nabavkama tako i zbog njegove katastrofalne primene. Ovo upozorenje sa ekspertskog vrha Evrope je utoliko gore ako se uzme u obzir da su na vlasti u Srbiji „proevropske snage“, dakle upravo oni političari koji se zalažu za ulazak Srbije u EU skoro po svaku cenu i koji štite interese briselske administracije praktično na svim poljima. Jasno je zbog narečenog da izveštaj nije friziran niti politički obojen, već da predstavlja tužnu i neslavnu realnost u srpskom društvu. Dakle, korupcija u Srbiji poprima endemske razmere i, što je najgore, ima tendenciju daljeg rasta. Možda zvuči paradoksalno, ali, što je Srbija bliže Evropskoj uniji, to je veća korupcija u samoj Srbiji. Kako je to moguće? Kako se krade? I ko to tamo krade?
    Preciznije oko i dublji analitičar koji se bave ovom tematikom uočavaju zanimaljiv učinak skoro svih medija u državi na temu korupcije. O tome se skoro ne govori, odnosno ne piše a, ako se otvore neke teme o korupciji, onda se to čini samo kao alibi za zakržljalu uredničku i novinarsku hrabrost. Tako se pokušava stvoriti utisak da je i ta nezgodna tema tobože na dnevnom redu u medijskoj javnosti, da se iz neutralnih uglova i sa profesionalnom hrabrošću ona obrađuje bez obzira na aktere korupcione spirale. I tada se obavezno govori samo o šalterskoj korupciji ili o mitu koji uzimaju lekari. Kako je negde u katastru, sekretarijatu za urbanizam ili u nekom komunalnom preduzeću neki referent optužen da je uzeo mito od 100-200 evra ili kako je neki nesavesni lekar tražio pacijentu 300-500 evra za prekorednu operaciju. Tu se najčešće iscrpljuje sva urednička hrabrost i novinarska znatiželja. Jedino, kada aktuelni režim procesuira neku aferu koja je bila u režiji njihovih predhodnika na vlasti, onda poput ajkula koje su namirisale krv kreću jata novinara po svoje parče slave. Znaju da nije opasno, da imaju podršku vlasti i da će dobiti nagradu. Kao u slučaju Kolubare, kada se danima nisu skidali sa kopova groteskno izveštavajući sa rudarskim šlemovima na glavama. Ali, čim je postalo jasno da su lazarevačkom kombinatu bar podjednako umešani i mnogi visoki funkcioneri stranaka vladajuće koalicije, medijska hajka je splasnula i ograničena je samo na već istražene činjenice.
    ULOGA MEDIJA U KORUPCIJI Neslavna uloga velike većine medija u Srbiji u prikrivanju korupcije, njenom selektivnom istraživanju ili u spinovanju informacija od suštinskog značaja iz ove tematike lako je uočljiva i ne treba mnogo pameti ako se čovek udubi da bi konstatovao tu kukavičku rabotu. Kao potvrda tome, dovoljno je da zamislimo sledeći eksperiment. Recimo da u Srbiju dođe neutralni medijski stručnjak koji dobro govori naš jezik i da mesec dana pomno prati sve medije. Zatim da – samo na osnovu sopstvenog istraživanja medijskog prostora – da svoj stručni utisak o korupciji u srpskom društvu kao i da kvalitet i kvantitet dobijenih informacija uporedi sa medijskim prostorima nekoliko slučajno odabranih država.
    Šta bi se desilo? Došao bi do zaključka da su pokrivenost i kvalitet informacija o korupciji u Srbiji slični kao u Mađarskoj, Danskoj ili Austriji, odnosno da je i sama korupcija u Srbiji na nivou pomenutih država. A kada bi izašao u realni život našeg društva i kada bi bilo kojeg prolaznika na ulici pokušao da ubedi u rezultate istraživanja, svi bi ga gledali kao budalu. Jer između onoga što dobro zna svaki prosečni stanovnik Srbije i što se predstavlja u neslobodnim medijima stoji veliki ponor, koji se može premostiti samo hrabrošću.
    Kakva je struktura tih medija? Možemo ih podeliti u četiri osnovne grupe. Prvu čine oni koji su državni i u kojima se glavni urednici i direktori postavljaju na osnovu ideološko-stranačke pogodnosti a koji se suštinski uređuju u kabinetskim lagumima. Tu spadaju recimo javni servis i „Politika“, mediji u kojima nije pametno istaći temu enormnog bogaćenja političara iz vladajuće koalicije jer se i sami direktori i urednici nesmetano bogate kroz javne nabavke.
    Drugu grupu čine mediji u vlasništu tajkuna iz vrha vladajuće koalicije, o čemu je Verica Barać sastavila hrabar stručni nalaz, koji kao da nikada nije zvanično objavljen i koji je namerno opstruiran. Tu spadaju recimo „Palma-plus“, „Pravda“, „Pres“ ili „Kurir“. „Kurir“ je poseban fenomen ovog doba jer je formalni vlasnik kao talac ovog režima doskoro ležao u zatvorskoj bolnici, dok u isto vreme faktički urednik sedi u senci ministarskog kabineta. Ni ovi mediji nemaju nameru da govore o korupciji u Srbiji na najvišem nivou jer bi pisali o sopstvenim vlasnicima. Takav slučaj se nije dogodio u istoriji novinarstva.
    Treću grupu čine strani mediji u Srbiji, pretežno nemački, čija je primarna misija da stvore svest o mekoj okupaciji Srbije kao o njenom najboljem izboru za budućnost. Tu spadaju „Blic“ i NIN i uređivanje ovih medija je povereno ljudima kvislinškog uma, koji su zauzvrat dobili pristojna primanja i velike privilegije. Ni njima ne pada na pamet da prodru u srce korupcionaške košnice, već se zadovoljavaju da čeprkaju okolo.
    I četvrtu grupu čine privatni mediji, najčešće mešovitog kapitala, koji su tržišno neprofitabilni i koji se izdržavaju isključivo od velikog priliva stranih donacija. Dakle nisu direktno u vlasništvu stranih korporacija kao mediji u trećoj grupi, ali su pod čvrstom kontrolom zapadnih obaveštajnih servisa. Tu spadaju B 92, „Vreme“ ili „Danas“, koji ponekad krenu da odmotavaju klupko korupcije, ali se brzo zaustave kada shvate da su naišli na trgove „proevropskih snaga“, da ne bi tako usporili Srbiju na evropskom putu.
    FUNKCIONERSKA KORUPCIJA Sve u svemu, sem nekoliko izuzetaka kao što je „Pečat“, prilično kukavička i okupirana medijska realnost u Srbiji. To je glavni razlog što se o korupciji ne govori na pravi način i što se ova hidra ne udara maljem u glavu, nego se gađa pikado-strelicama u krljušt, gde je najtvrđa.
    Osnovna namera ovog teksta nije u otkrivanju velikih senzacionalnih istina, već da, pored podsećanja na suve činjenice, sledi dalji logički niz u vezi sa suštinski najopasnijom i najunosnijom korupcijom – korupcijom državnih i partijskih funkcionera. Korupcijom koja se ostvaruje preko javnih nabavki i o kojoj se gotovo ne govori u našem medijskom prostoru. Već je spomenuto da kad nas postoji velika „šalterska korupcija“ kao i „korupcija belih mantila“, obe nasleđene još iz Brozove države, samo što su u komunističkom režimu bile na nižem i jeftinijem nivou.
    Miloševićev režim je uveo novi oblik korupcije – tajkunsku korupciju. To je značajan korak unazad u moralnom smislu, međuprostor u kome se preko noći bogate Miloševićevi bliski saradnici i kada socijalne razlike u društvu postaju kao u latinoameričkim državama. Direktori društvenih preduzeća vladaju bez ikakvih pravila na tržištu i imaju sve privilegije vlasnika kompanija, a nikakve obaveze. Oni najkrupniji igrači na tržištu osnivaju privatne firme i postaju „vlasnici državnog budžeta“, uzimaju koliko i kada im treba, a vraćaju kada inflacija pozajmljene sume značajno obezvredi. Tako nastaju Karići, Mišković i slični.
    Konačno dolazimo do novog i najopasnijeg oblika korupcije, koji je metastazirao u vreme vlasti proevropskih snaga – tenderske korupcije. Ona se realizuje tako što su praktično svi tenderi gde je investitor država Srbija ili neki njen organ – namešteni. Zato je ovaj oblik korupcije opasan po naše društvo kao najgori kancer jer spolja sve izgleda čisto i transparentno, a, kada se malo začeprka, dijagnosticira se opaka bolest. Problem leži u činjenici da se formalno poštuje kompletna procedura i da su sve javne nabavke na svim nivoima naoko rađene uz zadovoljenje svih propisa. Formira se tenderska komisija, objavljuje se tender kako zakon nalaže u nekom javnom glasilu ili na oglasnoj tabli, čeka se propisano vreme za otvaranje ponuda i, nakon toga, komisija dodeljuje posao najpovoljnijem ponuđaču. Naizgled sve čisto i transparentno. Kao u Evropskoj Uniji. A opet, sa druge strane, nezavisni evropski eksperti objavljuju da se u Srbiji preko opisane procedure godišnje ukrade oko milijardu evra. Taman toliko koliki je deficit u budžetu za jednu kalendarsku godinu. Računica je jasna – Srbija ne bi morala više da se zadužuje samo kada bi sprečila tendersku korupciju. Pa kako se ukradu preko tendera te astronomske sume?
    Tako što se tenderi raspisuju tako da samo mali broj firmi mogu da se jave na njih zbog ugrađenih uslova u samoj tenderskoj dokumentaciji. Tako se stvara kontrolisana „poslovna elita“, koja se javlja na tender. Ona je međusobno povezana i dogovorno deli poslove, po sistemu tebi jedan, meni drugi, a njemu treći. Ako je veći posao u pitanju, onda parcijalno učestvuju sve bratske firme, obično njih četiri do pet. Tako se, gledano sa strane, stvara utisak o jakoj konkurenciji, odnosno o snažnoj tržišnoj utakmici, u kojoj pobeđuje najbolji. A u stvarnosti nema ni govora o konkuretnim firmama, na snazi je novokomponovana dogovorna ekonomija.
    MODEL „BRATSKIH“ FIRMI Gledano na prvu loptu, na ovaj način je oštećena konkurencija, ali ne i država. U krajnjem slučaju, sa državnog stanovišta nije toliko važno ko je dobio posao na tenderu i da li uvek isti dobijaju poslove, koliko je važno da kvalitet, cena i rokovi budu u interesu države kao investitora. Tako dolazimo do najvažnije korupcionaške karike u opasnom lancu – cena na ovakvim tenderima nije tržišna. Ona je dvostruko ili trostruko veća od realne. Podsećamo da se na tender prijavljuju samo „bratske“ firme, koje putem dogovorne ekonomije usaglašavaju svoje ponude. Centralna firma među njima – takozvana firma-upijač – koordinira odnos između investitora (države) i ponuda „bratskih“ firmi. Ona ugovara sa korumpiranim predstavnikom vlasti visinu neralne cene u ponudi, odnosno razliku između tržišne cene i one koja će biti prihvaćena na tenderu. Dogovara se o visini provizije za predstavnike vlasti i o načinu isplate, a sa „bratskim“ firmama dogovara podelu kolača. Zapravo firma-upijač formalno dobija posao na tenderu, a onda ostalim učesnicima ustupa određene radove kao podizvođačima.
    Vrlo često se pribegava još lukavijoj praksi: na početku godine se raspiše tender za uži krug strateških partnera među kojima će se tokom godine na zatvorenim tenderima dodeljivati poslovi. I u izbor ulaze naravno samo „bratske“ firme, dakle samo one koje su spremne za „kombinaciju“ i koje dobro poznaju i prihvataju mehanizme „ugradnje“. Ponekad se u uži izbor pusti i nepoznata firma i čak tokom godine dobije neki manji posao, tako što se na tom tenderu „bratske“ firme pojave sa neralno visokim ponudama. Na ovaj način se dobija gotovo savršen alibi za gnusan finansijski zločin.
    Ali šta se dešava ukoliko nije bilo zakonskih mogućnosti ili minimalne poslovne logike za izbor strateških firmi koje će jedine učestvovati na zatvorenim tenderima? Odnosno ako se mora ići na potpuno javne i otvorene tendere? Pored pomenutih ugradnih uslova, u tendersku dokumentaciju, odnosno uslova koji se postavljaju isključivo prema karakteristikama „bratskih“ firmi i koje prosečna srpska kompanija u zakonskom roku za prijavu na tender ne može ispuniti jer su krajnje nesvakidašnji, postoje i druge metode eliminacije zdrave konkurencije. Tenderska komisija poništava tender kada postane jasno da najbolja ponuda ne dolazi iz redova „bratskih firmi“ obrazložući svoju odluku proceduralnim greškama ili bilo kojim formalnim razlogom jer ne snosi nikakve konsekvence u slučaju ponavljanja tendera. Komisija može, koliko god zvučalo paradoksalno, da dodeli posao slabije kotiranoj firmi ukoliko „proceni“ da je saradnja sa njom u strateškom interesu ili da je njena ponuda (iako trenutno nepovoljnija) dugoročno isplativija za interes države. Široka ovlašćenja tenderske komisije joj omogućavaju da, teoretski posmatrano, ponavlja takmičenje sve dok ne pobedi njen kandidat. Ogroman broj firmi na tržištu zbog toga ne pokušava da se nadmeće na tenderima jer znaju da su utakmice nameštene i ne žele da trpe poniženje izigravajući svojim učešćem zgodan alibi korumpiranoj političko-upravljačkoj eliti. Šta se dešava ako se neko, i pored opšteg saznanja da je neisplativo konkurisati ako unapred nemate dogovoren prolaz, ipak uredno javlja na tendere i tako preti da pokvari tenderski posao?
    Prvo mu prilazi „dobronamerni“ prijatelj, koji ga odvraća od namere da se prijavi na tender, obično je reč o advokatima koji imaju velike paušale u institucijama koje raspisuju tendere. Ubeđuje potencijalnog prijavljivača da mu je pametnije da odustane jer „je sve namešteno za veoma veoma jake ljude i da on tu nema šta da traži; neće imati nikakve koristi, a može da ima veliku štetu“ i slično. Objašnjava mu da je „viši interes“ u pitanju, da zaboravi taj tender, da će „jaki ljudi u državi taj njegov gest umeti da cene“ i slično. Jednom rečju, ništa ne dobija ako bude tvrdoglav, a može mnogo da izgubi.
    ŠTA ČEKA FIRMU KOJA SE OPIRE Ukoliko se potencijalni prijavljivač zainati ili napravi lud, pa se prijavi na tender i pored „prijateljskih saveta“, onda se igra zaoštrava. Slede prvo uvijene pretnje, koje se zatim polako ogoljavaju i idu sve do najotvorenijih pretnji finansijskom i poreskom policijom. Preti se na razne načine najupornijim prijavljivačima ne samo poresko-finansijskim kontrolama. Recimo, da nikada ni pod kojim uslovima neće dobiti nijedan posao. Da će u slučaju da dobiju greškom neki posao, tender odmah biti poništen. Ako se to ne desi i ako dobiju predmetni konkretni posao na tenderu, poslednja rata im nikada neće biti plaćena, a po ugovoru će morati da predaju završen posao u roku. Tako će biti na čistom gubitku na predmetnom poslu. Mogu se nabrajati unedogled načini na kojima se preti potencijalnim prijavljivačima sa ciljem da odustanu da bi se tako tender pročistio. Cilj je da ostanu samo kontrolisane „bratske“ firme da bi se u zatvorenom krugu značajno napumpala cena.
    Na javnim nabavkama se ne krade na desetine ili stotine evra. Ne kradu se ni hiljade evra. Najmanje se krade na desetine hiljada evra, a najčešće na stotine hiljada evra. Neretko se krade na milione evra. Kada se, na primer, napumpa tenderska cena radova na nekoj dužoj beogradskoj ulici i kada je rok infrastrukturnih radova zbog dotrajalosti mreže poduži, onda je gotovo nemoguće naknadno utvrditi šta je sve stvarano urađeno. Kad se zakopa pod zemlju i kad se pusti u saobraćajni promet, onda je stvar završena. A razlika između stvarnih i napumpanih troškova začas skoči od pola milona do milon evra (u zavisnosti od dužine ulice).
    Taj novac dele svi: od izvođača radova, nadzornog organa, inspekcija pa sve do predsednika opštine. Svako dobija po zasluzi i po jačini funkcije. Kajmak uzimaju visoki državni funkcioneri, odnosno direktori javnih preduzeća. Paradoks ove finansijske krize je u činjenici da njihove zarade, i pored pada cene na svim nivoima, nisu skliznule na dole. Svi su se odrekli dela kolača, izvođači iz redova „bratskih“ firmi su svoju zaradu sveli na minimum da bi očuvali svoje firme i zaposlene u njima. Jedino se tenderska mafija nije prilagodila uslovima finansijke krize i nastavila je halapljivo da otima gde god stigne.
    I kada bi u Srbiji postojali bar malo slobodniji mediji i kada bi u njima radili hrabriji profesionalci, postavlja se pitanje kakva bi bila reakcija javnosti kada bi građani shvatili da se na jednom jedinom tenderu ukrade mnogo više nego što čine svi šalterski radnici, saobraćajni policajci i lekari zajedno?! Kada bi kroz precizan jezik i svakodnevne primere shvatili razmere krađe u državi i kada bi konkretno doveli u vezu sopstveno siromaštvo i enormno bogaćenje stranačkih kadrovika. Kada bi mediji u Srbiji pokazali gnevnim ljudima koji naporno rade (a gladuju!) da korupcija nije otimanje iz nekih apstraktnih i fantomskih fondova, već direktno zavlačenje u njihove džepove. Kada bi mediji izračunali i pokazali da danas na jednom tenderu više otme neki osrednji državni funkcioner nego zajedno neki saobraćajni policajac i šalterski službenik za čitav život! Da li bi se sa takvim medijima korupcija u Srbiji povećavala ili smanjivala?
    I sve dok po pitanju korupcije caruje postojeće stanje u državi, svedoci smo novog paradoksa u domaćoj privredi. Veliki korumpirani deo državne uprave prema onim klijentima koje ne mogu ili ne žele da daju mito zauzima uvredljivo isključiv stav. Traži im dlaku u jajetu, veoma rigidno tumači njihove predmete i neretko od njih zahteva protivzakonite procedure i nepotrebnu papirologiju. I sve to čini „u ime propisa i zaštite državnih interesa“ kao da na frojdovskom planu imaju potrebu da naprave ravnotežu između onih koji plaćaju i kod kojih sve ide kao po loju i onih koji ne učestvuju u „kombinacijama“. Kao u filmu „Ko to tamo peva“ kada vozač raspadajućeg autobusa u kome se švercuju prasići ne želi da usred nedođije stane lovcu van stanice, jer „propisi su propisi“.
    RUPA U BUDŽETU JE CENA KORUPCIJE Tako se u privredi stvaraju dve klase subjekata; prvi, za koje u suštini ne važe zakoni i, drugi, koji, i kada obavljaju sve po proceduri, nemaju prolaz. Kod ovih drugih se vremenom stvara ogorčenje nakon kojeg dolazi spoznaja da je korupcija jedino rešenje. Džabe uredna dokumentacija kada je sve prepušteno samovolji državnog službenika, koji, kada vidi da ih ne može odbiti ili dalje izmišljati nove prohteve, jednostavno predmet stavlja u fioku na čekanje. Tako vremenom svi žele da daju mito jer shvataju da nikako drugačije ne mogu da opstanu. Onda opet dolazi do zagušenja, jer sistem ne može svakome uredno i blagovremeno da odgovara na zahteve.
    Da može i da postoji svest državne uprave o tome, država ne bila u ovakvoj finansijskoj i moralnoj krizi. Korupcija nastaje izvorno kao oblik nesposobnosti, nemara i pohlepe. Zato korumpirani sistemi nisu u stanju da, kada njihovi službenici većinski prime mito, efikasno ispunjuju zahteve i obaveze. Sistem tada ulazi u opasno stanje pred pucanje, svi jure i daju mito, a predmeti stoje zbog zagušenja. I, kao vrhunac šizofrenije dolaze medijski nastupi ministara, načelnika, direktora, sekretara i sličnih. U svilenim odelima, japijavski samouvereni i arogantni, sede u studijima i odgovaraju na površna i besmislena pitanja novinara kukavica. I govore da je sve načelno u redu u državi, da stvari idu nabolje, da su brojke ohrabrujuće, i slične laži.
    Najbolji primer takvog licemerja su gostovanja ministra Olivera Dulića, koji je resorni ministar raspadajuće grane srpskog društva, u kojoj vladaju haos i kriza kakvi nisu postojali u istoriji ovog naroda. Ali, kada njega slušate kako je stanje pod kontrolom i kako je on mnogo toga genijalnog uradio, počnete ozbiljno da sumnjate u zdrav razum. Na kraju intervjua novinar domaćin mu se obavezno zahvali i čestita na učinjenom. Apsurdnije čak i od Monti Pajtona.
    Endemska korupcija u našem društvu polako postaje široko uočljiva. Teško da postoji jedan jedini građanin u državi koji tako ne misli. Ali se veliki broj njih vara u jednoj proceni – a to je uverenje da će se ulaskom u EU korupcija znatno umanjiti. Neće im dozvoliti oni iz Brisela – govore mnogi građani. Istina je, nažalost, drugačija. Upravo će „oni iz Brisela“ stvarati i čuvati na vlasti duboko korumpirane političare, da bi tako lako branili svoje geostrateške interese zacrtane pre dve veka. Neće se smiriti sve dok na Balkanu bude tinjala i poslednja svetlost srpske demokratske države. Njima su srpski korumpirani „proevropski“ političari poklon koji se samo mogli da sanjaju. Lako se rasprodaje sopstvena država kada se prethodno strpa tuđi novac u sopstveni džep.
    Novac koji se tako ukrade u preko 80 odsto slučajeva ide u zapadne banke na tajne račune. Vrlo retko se vrati u Srbiju kao osnivački ulog ili investiocioni fond u vlasništvu nekon od srpskih političara. Iako je nepošteno, i takvo stanje je za naše društvo bolje od trajnog ležanja novca na švajcarskim računima. Jer, da se sav novac koji sa na godišnjem nivou ukrade u Srbiji putem javnih nabavki, vrati u našu privredu i tamo vrti kroz nove investicije, mi ne bi imali rupu u godišnjem budžetu.
    Zato je jasno da niko nema interes da prekine ovo bolesno stanje: ni domaća proevropska politička elita, ni evropska političko-finansijska elita, ni naši, ni njihovi mediji. A one kojiima se otima iz usta i koji jedino spontano mogu da preokrenu stvari, treba držati što dalje od istine i spinovati im manje važne probleme da na njima troše bes. U međuvremenu treba odgojiti nove generacije, kojima će korupcija i rasprodaja zamlje postati najnormalnija stvar. Kao što su u društvima naših zapadnih mentora postali droga, pederastija i srebroljublje.

    Glava i zid

  6. Varagić Nikola каже:

    Pokret za privredni preporod Srbije, koji okuplja domaće privrednike, najavio je da će sutra prerasti u političku stranku.

    „Pokret okuplja uspesne privrednike koji su se opredelili da uzmu stvar u svoje ruke i da ucestvovanjem na predstojecim izborima pomognu u uklanjanju onih koji su doveli zemlju na rub propasti“, navodi se u saopstenju i dodaje da će osnivačka sednica nove stranke biti održana sutra u „pet do 12“.

    Nova politička stranka će, ističe se, ući u predizbornu koaliciju s nekom od patriotskih stranaka i dodaje da su „na osnivački skup pozvani lideri patriotskih politickih stranaka, među kojima je i predsednik Srpske napredne stanke (SNS) Tomislav Nikolić“.

    Najavljeno je da će ta stranka, koja okuplja privrednike, na izbore izaći pod sloganom „Zaposlimo Srbiju – mi znamo kako“.

    Pokret za preporod Srbije krajem septembra prošle godine osnovala je grupa od oko 50 najuspešnijih velikih i malih srpskih biznismena.

    „Apsolutno podržavamo državnu politiku, smatramo da je ona ispravna i ide u pravom smeru, ali smo duboko nezadovoljni načinom i brzinom kako se ekonomske reforme u celom sistemu sprovode“, kazao je tada koordinator Pokreta, vlasnik kompanije PSP Farman Branislav Grujić.

    Osnivači Pokreta privrednika su pored Grujića, počasni predsednik kompanije Tarket-Sintelon iz Bačke Palanke Nikola Pavličić, vlasnik
    kompanije Todor iz Vrnjačke Banje Mirko Todorović, generalni direktor Vitro grupe iz Beograda Dragoljub Lekić, Unija poslodavaca
    Srbije, potpredsednik kluba privrednika Bačke Palanke Aleksandar Borković i vlasnik kompanije Eurosalon Branislav Stojaković.

  7. Varagić Nikola каже:

    26/01/2012

    Komentar Danas

    Ujedinjene mržnje

    Autor: Redakcijski komentar

    Glavni problem u državi proteklih sedam dana bio je direktor Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić. Oko toga se čak i Vlada složila, pa je Ugričić smenjen i javno ponižen. Sa druge strane, na ulice, ovog puta Novog Sada, trijumfalno su se vratili huligani. I to u nemalom broju.

    Možda slučajno, ali desilo se to u istom gradu gde se pre nekoliko dana zbog „otimanja“ o pomen ubijenim u čuvenoj raciji 1942. godine dogodio skandal, jer je SPC uz pomoć svog obezbeđenja sprečila prisustvo gradskih čelnika, a posredno time i stranih ambasadora.

    Kada je reč o „navijačima“, tu je uglavnom sve poznato: nakon rukometne utakmice između Hrvatske i Francuske, kod Veternika hrvatske navijače je u njihovim vozilima presrela veća kolona automobila srpskih registarskih tablica. Između 30 i 50 maskiranih huligana izašlo je iz vozila i počelo da bejzbol palicama, kamenjem i ciglama razbija šoferšajbne kola gostiju iz hrvatskih gradova. U napadu je korišćena čak i sekira, a saopšteno je da je zaplenjeno i neko vatreno oružje. U više incidenata polupano preko 20 automobila, a lakše je povređeno troje hrvatskih državljana. Kamenovan je i autobus sa hrvatskim navijačima. Srpska policija je saopštila da je privela 13 osumnjičenih za ove napade.

    Usledio je diplomatski protest Hrvatske srpskom Ministarstvu spoljnih poslova, a hrvatski mediji su javili da je srpska policija odmah pustila privedene huligane. Ono što se ne pominje u javnosti jeste da je napad isprovociran skandiranjem hrvatskih navijača na pomenutoj utakmici – „Vukovar, Vukovar“ i „Ko ne skače, pravoslavac je“.

    Epilog svega, barem zasad, jeste da su hrvatski navijači odustali od organizovanog dolaska na polufinale EP u rukometu sa Srbijom. Valja podsetiti da je sličnih incidenata bilo i proteklih godina u Hrvatskoj, samo što su na meti bili srpski navijači. To, svakako, nije nikakvo opravdanje za ovakvo divljanje. I inače, odnosi srpskih i hrvatskih navijača ni 17 godina od završetka rata u Hrvatskoj nisu došli do linije tolerancije i pravog sportskog odnosa i navijanja. Sve se zasniva na provokaciji i podsećanju na ratne užase devedesetih. Pitanje je samo ko će prvi potegnuti uvredu, a zatim kreću vandali sa hladnim i vatrenim oružjem.

    Da se vratimo, ipak, na početak. Da li je Ugričić baš toliki državni problem u zemlji u kojoj je podvig čak i izaći na ulicu i otići na stadion bez policijske pratnje?

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ujedinjene_mrznje.46.html?news_id=232761

  8. Varagić Nikola каже:

    26/01/2012

    SVETISLAV BASARA

    Folirantski hegemonizam

    Šta mislite, cenjeni publikume, da mi danas istražimo postoji li vaistinu famozni velikosrpski hegemonizam? Ja mislim – i da i ne. Kako se, naime, uzme i kako kad.

    Blizu je pameti zaključiti da je takozvani srpski politički mejnstrim potpuno svestan da je – zbog manjka rane, džebane i opštenacionalne ratobornosti – Velika Srbija, bar u dogledno vreme, nemoguća misija. Štaviše, svestan je da bi se, čak i u slučaju da nas Rusi dobro naoružaju, mejnstrimova muda vrlo brzo našla u procijepu. Stalno su im pred očima (i u ružnim snovima) ona sokoćala koja doleću takoreći niotkud, a koja su došla glave Džoharu Dudajevu i mnogim bliskoistočnim nepoćudnicima.

    Ako sutra ne bude ove kolumne, to će značiti da me je Dačić smenio sa položaja slobodnog umetnika zbog toga što prizivam stranu intervenciju – još mu se prethodna mota po glavi – ali da mi ipak krenemo dalje. Uprkos, dakle, tome što ne planiraju invaziju na Crnu Goru i Bosnu, Hrvatsku da i ne pominjemo, naši političari odaju utisak žestokih velikosrpskih hegemonista, o čemu je već pisano na ovom mestu. Pa, kako je to moguće? Lako, dame i gospodo. Usled nepovoljnih međunarodnih okolnosti i pogubnog dejstva „razistorije“ (Ćosić) velikosrpki hegemonizam je, da tako kažemo, okrenut prema Srbiji ili tačnije – prema srbijanskom glasačkom telu. U tom smislu, sarajevski i podgorički establišmenti mogu da veruju na reč našem Gospodaru kada im kaže da želi dobrosusedske odnose. Treba, brate, da ga razumeju i da se stave u njegov položaj. Šepureći se po Banjoj Luci i Podgorici, Gospodar i njegove Amidže kao da govore nama Srbijancima: nismo odustali od vekovnih težnji srpskog naroda niti smo zapostavili nacionalni interes. Je l’ vidite vi, rajo, da gde god se nađemo usrdno radimo na svesrpskom nacionalnom jedinstvu i identitetu.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/folirantski_hegemonizam.881.html?news_id=232756

  9. Varagić Nikola каже:

    NATAŠA B. ODALOVIĆ

    Nije slučajan „slučaj Ugričić“

    Ne postoji grupa, vladina ili nevladina, sa kojom bih bez rezerve delila stavove o slučaju prerastanja slučaja Nikolaidis u slučaj, nipošto „podslučaj“ „Ugričić“.

    Postoje samo pojedinci koje podržavam ako bezrezervno staju na stranu prava Sretena Ugričića da potpiše neku peticiju, a da zbog toga, nipošto i nikada ne može, bar ne na mig ministra policije, da bude smenjen sa funkcije upravnika Narodne biblioteke. Čak da za nju nije uradio ništa, a nekmoli što je uradio sve, i više od toga.

    Nikolaidis jeste podslučaj, ili slučaj okidač. O njegovoj nedobronamernoj rečenici, koju nikako ne mogu da tumačim kao metaforu, već isključivo onako kako je savetnik Ranka Krivokapića i napisao, a tiče se civilizacijskog pomaka koji bi učinio neki Bole – posednik pozamašne količine eksploziva, snajpera i kojekakvih stilskih figura, koje su egzistirale preko puta Borisa Tadića u isto vreme, na istom mestu, dok je ovaj mirno sedeo na nekoj svečanosti u sali Borik, „pitome“ Republike Srpske – da je istim razneo salu sa sve Tadićem i ekipom, pisala sam prošlog petka.

    No, opet, za razliku od onih koji bi se bavili Nikolaidisom osuđujući do u beskonačnost tu rečenicu, a smatrajući da je potpuno u redu reći isto to, ili nešto primitivnije o svojim neistomišljenicima, niti bih se dalje bavila podslučajnim Nikolaidisom niti Krivokapićem, niti mislim da je to tako velika tema, ni da su oni vredni tolike priče. Sami su pomenutom rečenicom napravili svoj civilizacijski korak unazad.

    Jedino što jeste važno je slučaj „Ugričić-Dačić-Tadić“. Ako bi trebalo potpisivati neku peticiju ili se referendumski izjasniti o ovom slučaju, jedino pitanje koje je bitno, a koje nema ama baš nikakve veze s Nikolaidisom, glasi: „Može li ministar policije da zatraži razrešenje upravnika Narodne biblioteke uz želju da ubuduće peticije potpisuje iz zatvora. Tačka“.

    Zato ne mislim da je iz slučaja Ugričić trebalo izvesti slučaj „podrška forumu pisaca“, jer jedini stvarni i ciljani (!) stradalnik ovde jeste Ugričić, pa je jedina logična peticija „podrška Sretenu Ugričiću“, za sada. Način na koji ga napadaju oni koji ga napadaju nije ništa drugo i ne čini ga niko drugi do oni koji bi da podilaze vlasti načinom knjiškog, klasičnog do perfekcije dovedenog antologijskog poltronizma.

    Ima i onih koji ga brane na način na koji je to u „Utisku nedelje“ činio Nenad Prokić. Nakon te odbrane pojavila se nova kletva u Srbiji: „Dabogda te Prokić branio“. Koristim tu kletvu, s vremena na vreme. Ali, na stranu sve to. Reći ću nešto što smatram važnim za hronologiju slučaja Sretena Ugričića, po mom skromnom sudu, prvorazrednog pisca, kada je reč o nekim od njegovih knjiga, recimo, baš svaka rečenica iz knjige „Bog jezika i druge priče“ (ne sporim se ovde s Natašom Marković, koja ne pripada nikome i čije pažnje vredne tekstove redovno pročitam, ali sam sa velikim čuđenjem, baš stoga jer dolazi od nje, saznala u Danasu da Ugričića smatra drugorazrednim piscem – zašto, Nataša?). Ali, vratimo se najvažnijim, za mene, čime se javnost ne bavi.

    Sećam se da do 2005. mnogi od onih koji se danas kunu u Ugričića (važno je zapljunuti se) nisu imali pojma ko je čovek, a mnogi će se prepoznati. Voljom Zorana Đinđića, kome ga je, verujem, neko ko je znao svoj posao, preporučio, jer, znamo da je Đinđić na sve strane pitao ljude za mišljenje kada je reč o postavljenjima na određene funkcije, 2000. postaje upravnik NBS. Ugričić kao Đinđićev izbor teško da ikom danas može odgovarati, ali ima tu još nešto, daleko važnije.

    Sreten Ugričić se silno zamerio mnogima kada je pre sedam-osam godina ukinuo nagradu za najčitaniju knjigu. Tada je izjavio nešto u stilu da godinama nagrada ide u ruke istim, najčitanijim, ali, najčešće, ne i najboljim piscima (nagradu je godinama dobijala gospođa Ljiljana Habjanović Đurović, koja je u Srbiji, od samog patrijarha blagoslovljena, kulturna institucija po sebi). Ali, nije gospođa Habjanović bila toliko sporna za Sretena koliko činjenica da je u vreme kada je preimenovao nagradu u nagradu za najbolju knjigu, te godine najčitanija knjiga bila potpisana imenom čoveka koji je izdržavao 40-godišnju kaznu, optužen da je učestvovao u zaveri okončanoj ubistvom premijera – reč je o knjizi Milorada Ulemeka. Sreten nije mogao, nije hteo, niti želeo da „nagradu uručuje u zatvoru, ili u šumi“, jer je druga najčitanija bila knjiga Radovana Karadžića.
    Ne želim ovde da sudim o tome da li NBS treba da dodeljuje nagradu za najčitaniju ili najbolju knjigu (nažalost, decenijama ove dve dimenzije ne poklapaju se u slučaju nijedne knjige), samo hoću da naglasim činjenicu o Sretenovom delovanju, koja se, iz meni nepoznatih razloga, nigde ne iznosi kada se ovih dana govori o njegovoj smeni.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/nije_slucajan_slucaj_ugricic.891.html?news_id=232760

  10. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: TRI POSLERATNA DRUGA, POST FESTUM, ILI TRKA PASA U PEKAMU

    petak, 27 januar 2012

    Jesmo li najzad završili sa Nikolaidisom, Ugričićem i Dačićem, trojicom dobitnika na ovdašnjoj političkoj lutriji – lažiranoj kao trka pasa u Pekamu? Ako jesmo, vreme je da nam ta tri posleratna druga posvedoče o političkom svrabu, koji nedeljama šire Srbijom kao pacovi kugu; vreme je da vidimo šta je to baš njih izabralo za idealne prenosioce osim toga što u Borisovoj Srbiji nije ostalo nijedne toliko velike stvari da je ne možeš u ruke dati nekom toliko malom. I, naravno, svaki će se od tih građana Liliputa u sopstvenom oku prilagoditi veličini stvari koju drži, toliko da neće ni videti da se upravo desilo obratno i da u njihovim rukama sve postaje malo, beznačajno i nevidljivo.

    Mislio je Borko da je porastao držeći u rukama Kosovo, kao svetac sa freske zadužbinu, ali je u njima Kosovo postalo malo, kao njiva peskuša. Verovao je Boris da je veći što čvršće i duže drži Srbiju, samo je Srbija za to vreme postala manja od svog a skoro i od njegovog imena. Isto kao i ovaj nesrećni Ugričić, koji je danas toliko uveren kako je na njegovim leđima savest posleratne Srbije da ga ne da omesti ni to što se svima van njegovog kruga ta savest pokazuje tek kao ojed na preponama. I tu leka nema: što stvari koje će nam se događati budu veće i sudbonosnije, to će uloge nosilaca biti podeljene manjima i beznačajnijima jer onih drugih u javnom prostoru odavno nema. A, kako se stvari slažu, neće ih ni biti.

    Samo je tako i nikako drugačije i bilo moguće u vladavini jedne politike čiji slom nije bio proizvod ni pogrešnih procena ni malih snaga, već jedne ogromne zjapeće banalnosti, uz to, logično, samouverene i nasilne. Samo tako je Nikolaidisova trivijalna šovinistička definicija „civilizacijskog iskoraka“ mogla da postane manifest, kao, terorističkog skidanja „najvažnijih“ srpskih glava. Samo tada je Ugričić, novljanski oriđinal sa ambicijom lokalnog Tomasa Mana, mogao da postane nešto toliko veće od sebe – svejedno da li su mu tumači događaja dali ulogu intelektualnog logističara u atentatu na Borisa ili ga proglasili za poslednjeg branioca slobodne reči u Srbiji. Samo tada je, na kraju, Ivica Dačić mogao da se naciji učini sa stasom D’Artanjana, čoveka koji je sopstevnim životom branio gospodarev, i odbranio ga, naravno. A sad, što je i sam preživeo, može samo da znači da bogovi nisu od Srbije hteli toliku žrvu. A sad što je time toliko uradio za svoj rejting, to opet može da znači samo da u Borisovom vaktu – u kome još nije dokazano ima li života pre smrti – ipak ima neke nagrada za velike gestove i na ovom svetu.

    1.

    Šta je to toliko važno rekao Nikolaidis, pisac ovenčan Evropskom nagradom, u čijem žiriju su sedela samo četvorica Montenegrina i, da je nekim slučajem u tom žiriju sedeo još neko iz notornog beogradskog Foruma pisaca, nagrada bi s pravom ponela ime planetarne ili bar vaseljenske? Elem, šta je to toliko u njegovom tekstu zgrozilo Srbiju?

    Ništa, svaki stariji adolescent i umetnik u pokušaju ima pravo na svoje mokre snove, a sad, što normalan svet sanja prsate plavuše, a ovaj kako nasilno uklanja Republiku Srpsku i kako bomba u Boriku raznosi Tadića, Dodika i pet kolena srpskih predsednika pre i posle njih, ne treba to pripisivati individaualnom talentu, već pre jednoj tradiciji, duhu vremena dakle. A taj duh nalaže da je stvar političke korektnosti da ne mrziš ljude oko sebe, da ne tučeš žene, da se ne gadiš na homoseksualce, da ne kinjiš one koji drugačije misle, da ne pucaš na ljude druge vere i nacije… i da mrziš Srbe jer oni mrze ljude, tuku žene, gade se homoseksualaca, kinje one koji misle bilo šta, pucaju na ljude druge vere i nacije…

    Kako je došlo do toga da Srbi postanu jagoda na tom velikom kolaču političke korektnosti, duga je i mučna priča. I, naravno, ništa u njoj neće rešiti to malograđansko isforsirano zgražanje nad Nikolaidisom, kao što neće sakriti ni činjenicu da su rasističke poruke prema svemu u Beogradu već jedno opšte mesto, da se godinama odašilju i iz Zagreba i iz Sarajeva, da se poslednjih godina u tome posebno ističe Podgorioca, da u Podgorici, gle slučajnosti, prednjači Nikolaidisov šef Ranko Krivokapić, predsednik crnogorske skupštine, i da, konačno, odjek tih poruke na javnoj sceni u Srbiji varira od svečanog ćutanja vlasti do salvi oduševljenja u krugovima elite, uverene da svega imamo nedovoljno osim zasluga za takve ispade.

    Zgražanje nad Nikolaidisom ne može da sakrije činjenicu da Crna Gora već deceniju i po, na radost dobrog dela beogradske elite koja sebe smatra drugosrbijanskom – a što se vremenom pokazuje kao težak sve manje upotrebljiv eufemizam – što dakle Đukanovićeva Crna Gora služi kao poligon za težak pritisak na Srbiju, jednako na Miloševićevu i Tadićevu, kao i na Đinđićevu i Koštuničinu. Ne može ni da sakrije da je tajna Milove dugovečnosti na vlasti upravo u tome što se strancima pokazao najboljim na tom poslu, a ne po tome što je umeo Montenegrinima da ponudi posao i hleb, što ih je dakle uverio da niko u Podgorici ne bi mogao bolje da izludi Srbiju od njega. Ne može zgražanje nad Nikolaidisovim piskaranjem da sakrije ni to da se crnogorski identitet danas, više nego i na čemu drugom, gradi na duboko rasističkom odnosu prema Srbima, i to samo pola decenije pošto je Podgorica iskoristila ponudu da sa sebe skine teret istorijske hipoteke i kolektivne krivice, koju su Crnogorci deceniju i po nosili zajedno sa Srbima.

    Šta je prema Nikolaidisu činjenica da je Podgorici za sve to vreme bilo dozvoljeno da gradi Kolumbiju na jugu Evrope – u kojoj se ni danas ne zna gde prestaje Milo a gde počinju mafijaški bosovi – samo da bi bila efikasnija u državnom podrivanju Srbije. Šta može da sakrije da je toliko toga na srpskoj sceni i među elitom – i to po pravilu ono što je Srbiju razgrađivalo – svih ovih godina svoju podršku nalazilo u Podgorici, na tom prostoru obale i brda na kome je mafija državi dala efikasnost a država mafiji stabilnost. Da, baš takva Podgorica danas u Beogradu kontroliše mnogo više od jednog političara, mnogo više od dva medija, mnogo više od tri garnuture srpske elite. Valjda je zato ispalo da istorijska krivica Srbije, koja se jednako meri u nekoliko regionalnih metropola i evropskih centara, bude tolika da do danas nijedan pripadnik crnogorske mafije uhapšen u Beogradu nije osuđen, nego se izvlače jedan po jedan čineći smešnima i one koji su ih uhapsili, i one koji su ih optužili i one koji budalasto veruju da će obračunom sa podgoričkim podzemljem pritisak na Srbiju splasnuti. (Naravno, izuzetak je Šarićeva ekipa, i to tek kad se zamerila mnogo višoj instanci od Podgorice i Beograda, i to tek pošto su sakriveni svi tragovi njihovog keša u srpskoj politici.)

    Za sve to Nikolaidis je vrabac u prašini, i zgražanje nad njegovim pisanjem samo je stvaranje dimne zavese da se ne bi videlo šta je danas nama zvanična Crna Gora, šta je odnos najvećeg dela regiona prema Srbima, i šta je ponuda Srbima u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i Vojvodini ako hoće da izbegnu srpsku istorijsku hipoteku. Da je nešto srpska politička klasa, jednako zgrožena Nikolaidisom, htela da razume ovo o čemu je reč, da veruje kako se političke građevine zidaju na istini, ne bi je u Nikolaidisovom pisanju najviše zgranulo njegovo oduševljenje od pomisli kako Boris i Mile lete u vazduh, nego njegov poziv na nasilno ukidanje Republike Srpske. Ali to je ista ona politička klasa o kojoj svedoči Vikiliks i u kojoj se nije našao nijedan junak u gomili depeša iz Američke ambasade u Beogradu da bi zatražio od Amera nešto za Srbiju, nego je svaki tražio nešto za sebe.

    Zato nema nikakvog ni smisla ni obraza da se danas napada Nikolaidis. On je samo u redu regionalnih marginalaca koji se preporučuje i koji je poslužio srpskoj političkoj klasi da progovori protiv tog rasističkog diskursa protiv Srba, o onome o čemu je ćutala kad god su to govorile krupnije ribe i kad god je bilo reči o važnim stvarima. Zato je napad na Nikolaidisa zapravo amnestija i njegovog šefa, i Mila, i svih onih rasističkih poruka i udaraca koje Beograd godinama ćutke prima iz regiona, pristaje na njih, pa čak i sam baca poneko drvo na tu vatru svete inkvizicije, kako bi rekao forumaš Nenad Prokić. Napad na Nikolaidisa je zapravo poruka da se o Srbima može govoriti šta se hoće, ali ne može baš svako ko hoće. A ne može tako, ako mogu svi, može i Nikolaidis.

    2.

    I otuda se Nikolaidisovi mokri snovi ne mogu smatrati nikakvom podrškom terorizmu, osim u interpretaciji srpske političke nomenklature, koja je najzad pronašla neprijatelja nad kojim može biti superiorna. Jednako, ni Sreten Ugričić nije mogao podržati poziv na terorizam, nego je, ne udubljujući se, samo po instinktu poslušavši zov svoje elitne drugosrbijanske kaste, podržao Nikolaidisovo pravo da bude mali lokalni politički korektni šovinista iz jedne zimske kišne provincije, nalik onom potopu iz „Goluže“ Živka Nikolića.

    Ugričić – 90-tih godina visoki oficir Soroševog fonda na Kosovu, u sledećoj deceniji zaslužan za to što je Narodna biblioteka, zajedno sa Sorošem, raspisivala konkurse za knjige koje su se dovoljno kajale za 90-te – čovek koji je Njegoša ispisao iz srpske književnosti, pisac koji je moralno dosledno odbio Ninovu nagradu a da je nikad nije dobio, filozof koji je dokazao da između patriotizma i fašizma nema razlike. Ovim poslednjim je, prema većini čitanja tog opskurnog sastava, pokazao da u svakom patrioti čuči jedan fašista, a, prema mom – valjda imam pravo na njega – da može i tako, ali jednako može i tako da je, recimo, Herman Gering slika i prilika patriote u jeziku i poretku sveta za koji se Ugričić bori.

    Zbog svega što je u Narodnoj biblioteci uradio i zbog predanog rada na promeni zlog, ubilačkog srpskog „kulturnog modela“, kako tu stvar zove učitelj naše petooktobarske elite Daniel Goldhagen, Ugričić je zaslužio da biblioteku davno napusti, ali, eto, napustiće je zbog jedne zarozane podrške svom duhovno bliskom Nikolaidisu. Zato je ovdašnja drugosrbijanska elita, kojoj Ugričić pripada, toliko skočila da ga zaštiti. Jer ona je shvatila koliko politička nomenklatura ne sme da se udubi u tu priču, koliko bez te suštine sve to izgleda kao Ugričićeva borba za slobodu javne reči. A suština je da šovinistički diskurs protiv Srba i u regionu i među boljestojećim delom srpske elite postaje model koji, ako ne preovladava, a ono postaje jedan od dominantnih, i što taj diskurs forsira upravo onaj kao „kosmopoliitski“ deo te elite.

    Ugričić je dakle deo jednog opasnog zapaljivog konteksta, a stradao je – ako je stradao – kao Al Kapone, zbog neplaćenog poreza. Elem, ako ste mrzeli Ugričića, Dačić je uradio pravu stvar; ako vam je tu bilo do nekih principa, nije uradio ništa. Stradao je – ako je stradao – zbog sukoba elite i političke nomenklature, pokazujući veoma bitnu razliku između te dve ekipe.

    Naime, elita, posebno ona poreklom iz civilnog sektora, ne zavisi od politčke nomenklature iako se obilno finansira iz budžeta. Naravno, i Boris i Ivica ozbiljno se nerviraju kad ih nagaze Sonja Liht, Borka Pavićević, Dereta i ta ekipa, ali jednako zagrabe u budžet i daju im koliko treba znajući pritom da ih time ne mogu ućutkati. Jer, izrasla iz ratnih vremena, to je elita zapadnih kompradora, sa svojim grantovima, svojim zaslugama, svojim legijama časti, i njima se ne može ništa jer njihovi zaštitnici i njima i nomenklaturi daju mandat. I što je taj mandat elite neuspešniji u onom delu gde bi trebalo preumiti Srbe, to je uspešniji u onom gde bi trebalo pritisnuti jednu slabu vlast, koja je načelo banalnosti izdigla na visinu ideologije.

    Ugričić je, naravno, bio deo tog civilnog društva i te elite koja je, prema starim preporukama spolja (pre dve godine verifikovanih i u preporukama Srbiji iz Evropskog parlamenta), trebalo da zauzima što više mesta u nomenklaturi. On je svoje zauzeo toliko davno i radio ga toliko na polzu svojih istomišljenika da je svaki pomen njegove smene tom svetu delovao blasfemično kao da penzionišu papu. Tako je Ugričić, kao i Sonja Liht i gomila likova strateški raspoređenih po ministarstvima i upravnim odborima, morao da ode kao deo nomenklature.

    Da li to svedoči o dubokom sukobu nomenklatire i elite? Samo utoliko ukoliko oni koji pritiskaju (elita) bez ikakve odgovornosti imaju prost račun – imaju onoga ko ih podržava (strance) i onoga koga pritiskaju (nomenklaturu) – a to podrazumeva svako odsustvo strategije za račun cilja. Ono što elita hoće, ona to i kaže, zbog čega je stvarne namere stranaca i vlasti uglavnom najlakše saznati iz usta tog sveta. Kod nomenklature je, opet, obratno: ona ima komplikovaniju računicu, a to znači da mora da vodi računa i o onom što kaže elita, i stranci, i narod, i hleb, i novac. Zato je kod njih sve u strategiji, i to do te mere da nema ništa u ciljevima. A to će opet reći da namere pravih gazda ne mogu da se ostvare bez sadejstva te dve grupe, što opet znači da nikakav suštinski rat između njih nije moguć: jedni samo previše pričaju, a drugi previše rade, ako se to tako sme nazvati.

    I zbog toga je Ugričić morao da izađe iz nomenklature, jer se na mestu na kome se govori jezikom nomenklatire obratio jezikom elite. Ništa strašno. Uostalom, da li verujete da posle otkaza neće imat od čega da živi, da neće imati da plati ratu kredita? Ne, zato što on suštinski i nije bio deo nomenklature, kao što je to recimo urednik nekih provladinih novina koga, kad bi otpustili, sa zemljom bi ga sastavili istog trenutka.

    I tako je Sreten, onako zblanut kao da ga vile nose, prestao da bude član nomenklature da bi se uspeo na lestvici drugosrbijanske elite. Eto žrtve za slobodu javne reči, za Srbiju koja će promeniti svoj pogubni kultirni model, a što je Narodnu biblioteku zadužio odmah posle Fon Lera – pa i Fon Lera su najpre morali da uhvate.

    3.

    Za Ivicu Dačića, najvećeg patriotu u Borisovoj vladi – što zvuči kao najveći Rus u Ovalnoj sobi – sve je počelo na obeležavanju 20-godišnjice Republike Srpske, najvećeg trna u oku domaćih arhitekata novog kulturnog modela. Prilikom bezbednosne provere banjalučke hale Borik, gde se događaj održao, pronađeni su oružje i ekspoloziv, za koje je pretpostavljeno da su bili namenjeni Dodiku, Tadiću i ostalim viđenim gostima.

    I tada počinju orgije razuma. Jer, kad grobari kažu da je smrt jedini siguran posao, to ima nekog smisla. Ali, kad to isto kažu marketinški stručnjaci, pa još kad su to Borisovi stručnjaci i Ivica, tada se stvar može završiti dobro isto kao što se flaša piva može otvoriti bombom. Pod devizom da se dobre prilike ne propuštaju, čak i kada, osim koristi, proizvode i štetu, Ivica je zgrabio stvar i novine su se preko noći napunile naslovima o atentatu. Čorba je postala gušća kad su je začinili vestima o navodnoj SMS poruci, koju je šefu Ivicinog kabineta neko poslao upozoravajući ga da se pripremaju atentati na njega Tadića, patrijarha… Ni to nije bilo dovoljno, pa su novine saznale i ime čoveka koji je informaciju poslao i spasao nekoliko nevinih VIP života. (Uzgred, kada biste saznali da neka strašna teroristička grupa priprema atentat na Borisa, da li biste mu to javili ako znate da će vam već sutra ime i fotka osvanuti u novinama.) Srećom, Vuk Jovanović – to je ime čoveka koji je poslao SMS – po svoj prilici, neće imati problema sa osvetom terorista budući da je reč o malo uvrnutom tipu koji se onomad predstavljao kao bivši portparol Demokratske stranke i koji je obišao većinu beogradskih redakcija noseći gomilu papira kojima je dokazivao da je zavera iluminata za osvajanje sveta pri samom kraju. Ja se tome, naravno, ne bih smejao jer je primer pokazao da ste u Srbiji zaštićeniji ako ste uvrnuti nego ako vas štite Borisove i Ivicine službe.

    I kad se umešao Niklolaidis, a onda i Forum pisaca i Ugričić, Ivica je shvatio da nema atentatora, da mu je Nikolaidis nedostupan, ali je Ugričić sasvim dovoljan. Malo mu je pretio hapšenjem, malo ga smenio i svima je bilo dobro. Boris je, srećom, živ, kao i Dodik i patrijarh, a ministar policije je, kako je i red, spasio i državu, i kulturu, i počasnu ložu.

    Ako uozbiljimo priču i saberemo koliko sve to košta u sluđivanju srpskog društva, samo jedan zaključak se može izvući iz ove Ivicine političke kampanje. Ništa nije dovoljno ludo, ništa nije dovoljno skupo. Oni će, naime, pre, na izborima, i posle njih, biti spremni na sve. Sve što možete da zamislite.

    Da nije tako zar ne bi onda Ivica Srbiju spasavao u vladi, umesto što do kraja ostaje uz žute, koji razvaljuju Srbiju kao svinja masnu krpu? Zašto trpi ministra koji sistematski upropaštava srpsko školstvo i koji za svog državnog sekretara drži Ugričićevu ideološku sestru Tinde Kovač? Zašto danas sedi na čelu stranke koja sistematrski pljačka Srbiju i koja je temeljno uništila gotovo svaku državnu kompaniju koju je prstom dotakla? Svašta bi se Ivici još moglo zameriti, ali on je svog Ugričića „ubio“, a ostali neka „ubiju“ svog, pa će svima biti bolje. Naravno, šovinisti iz regiona i dalje će gaziti Srbiju, crnogorska mafija i dalje će držati deo akcija u dačićevoj otadžbini, kompradorska elita i dalje će raditi svoje ničim ometana.

    4.

    Ivicina politička sposobnost – nisam ironičan – ume da završi stvari da u njima pobede svi. Nikolaidis je postao zvezda regiona, posebno Montenegra, gde će se pre ili kasnije o njemu ispevati kako se sam sam suprotstavio milionima Srba. Ugričić je, umesto analize rada u Narodnoj biblioteci, koja se po njega ne bi završila dobro, postao borac za slobodu javne reči i uz to žrtva što se, u nedostatku takvih, posebno vrednuje u drugosrbijanskoj eliti. Ivica je u Srbiji, u kojoj niko ne spasava ništa, makao šefa biblioteke, spasao dva srpska predsednika i jednog patrijarha, što je domet na kome bi mu i Titov Luks pozavideo. O rejtingu da se i ne govori.

    I na kraju, možda nije najvažnije – ratovi u kojima su svi dobitnici ili se nisu dogodili ili su svi bili na istoj strani. Kao na trci pasa u Pekamu.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-tri-posleratna-druga-post-festum-ili-trka-pasa-u-pekamu.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: