Предизборна размишљања

фебруар 29, 2012

> ИЗ ДРУГИХ МЕДИЈА:

29. 02. 2012

PRESS

Uvodnik – Veljko Lalić

Desnica

Desnica u Srbiji više ne postoji! Ili se okupila na osam odsto oko svog jedinog ideološkog predstavnika – Vojislava Koštunice. Za koga drugog biste u pola noći u Srbiji mogli da kažete da je pravi desničar? Znači – konzervativan, tradicionalan, nacionalan, crkven, ustavotvoran! Za Nikolića? Šešelja? Ili Mlađana Dinkića, koji sebe proklamuje u nekakvu evropsku desnicu? Za Vuka Draškovića, e tu već imam sumnje! Jer se na njegovom primeru vidi sva sluđenost desničara u Srbiji. I njihovog traženja identiteta. A ne Vukovog! Stari sepeoovci i četnici Vuka Draškovića, koji poslednjih meseci lude na svog mesiju zbog izdaje Kosova i približavanja Čedi, nikako da shvate da je u njima uvek i bio problem. Nikako da shvate da oni nikad nisu imali ideologiju ni razumevanje. Oni nisu umeli ni da čitaju Draškovića.

CEO TEKST:

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/206154/Desnica.html

>>>

29. 02. 2012

PRESS

KOMENTAR DANA – Svetomir Marjanović

Fusnote kandidature

Boris Tadić*

*predsednik/političar Srbiji doneo kandidaturu koju je obećao za jesen 2009. Na izbore nije smeo bez nje iako mu ništa neće doneti, ali bi mnogo izgubio da je nije dobio. Pred mnogo težom odlukom – ko će biti kandidat za premijera DS. Pre četiri godine obećao stotine hiljada radnih mesta, rekao da Kosovo i EU nisu najvažniji već ekonomija, upozorio da će nam biti gore 2012.

Dragan Đilas*

*gradonačelnik/buntovnik/neće za premijera zato što mu (još) ne daju da vodi Srbiju kao što danas vodi Beograd. Ako mu ne dozvole, kajaće se DS, a ako mu dozvole, kajaće se mnogi u DS. Stalno ga sanja Aleksandar Vučić.

CEO TEKST:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/206211/Fusnote+kandidature.html

>>>

petak, 24 februar 2012 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KONAČNA IZDAJA KOSOVA, KOJA MNOGO TOGA MENJA, I JEDAN PREDLOG OPOZICIJI

Moj predlog je sledeći: svako u opoziciji mora da se suoči sa svojom odgovornošću. Ulozi su ogromni i – osim izdaje iz gluposti – postoji i izdaja iz nehata, koja nije mnogo daleko od prve. U prvom krugu sve opozicione stranke treba da sazovu svoje glavne odbore ili slična visoka partijska tela, odakle će poručiti, javno i zvanično, da ni po koju cenu neće ući u koaliciju ni sa jednom strankom koja koja danas sedi u vlasti.

Poruka ovog teksta je sledeća: razmišljati o politčkoj budućnosti Srbije može se na mnogo načina. Razmišljati o istoj temi sa realniom mogućnosti da Tadićeva vlada ili njeni delovi obnove mandat – pošto su doveli zemlju do ekonomskog kraha a pitanje odbrane Kosova do granice kada Pokrajinu brani samo ustav – ni na jedan. Ne vidim da bi ta vrsta preuzimanja odgovornosti unutar opozicije – a ta odgovnost glasi da je Srbija veća svetinja od svake stranke, čak i od njihovih programa – mogla da naudi ijednoj od njih. Jer, dotle je došlo.

CEO TEKST:

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-konacna-izdaja-kosova-koja-mnogo-toga-menja-i-jedan-predlog-opoziciji.html

>>>

28/02/2012

Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, za Danas

Idealna vlada SNS – LDP

Beograd – Najbolje rešenje za Srbiju bilo bi kada bi Srpska napredna stranka posle izbora formirala vladu sa Liberalno-demokratskom partijom, jer u Evropu treba uvesti i „prvu“ i „drugu“ Srbiju.

Drugačija solucija, koja se može očekivati nakon parlamentarnih izbora, jeste da se nastavi kontinuitet trenutno vladajućih partija, što ne bi bilo dobro, jer one ne mogu dovesti do radikalnog zaokreta ka poboljšanju sistema, ističe za Danas Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije (APPS), uoči današnjeg potpisivanja sporazuma o zajedničkom učešću na izborima s naprednjacima.

CEO TEKST:

http://www.danas.rs/danasrs/politika/idealna_vlada_sns__ldp.56.html?news_id=234911

>>>

URS kritikuje Pajtića

Beograd – Ujedinjeni regioni Srbije izaći će sa svojim kandidatom za premijera Vojvodine 13. marta kada će, prema najavama predstavnika vlasti, biti raspisani izbori, najavila je juče članica Predsedništva URS Maja Gojković, navodeći da će „regioni“ na lokalnim i parlamentarnim izborima nastupiti samostalno.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/urs_kritikuje_pajtica_.56.html?news_id=234902

Raspad SFRJ jedna od tema međunarodne konferencije u Moskvi

Mesić i Panić se složili da je kriv Milošević

Autor: Zorana Bojić (Beta)

Moskva – Učesnici jučerašnje međunarodne konferencije u Moskvi „Raspad SSSR i SFRJ 20 godina posle: zaključci i pouke“ ocenili su da je zajednički put svih bivših jugoslovenskih republika – demokratija, jačanje dobrosusedske saradnje i evropske integracije.

Konferenciju je organizovao Moskovski državni institut za međunarodne odnose ruskog Ministarstva spoljnih poslova, a sponzor je bivši jugoslovenski premijer Milan Panić.

http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/mesic_i_panic_se_slozili_da_je_kriv_milosevic.12.html?news_id=234906

Ujedinjene regione Srbije (URS) podržava i bivši jugoslovenski premijer Milan Panić.

>>>

POKRET ZA SLOBODU

Podrška radnicima Jugoremedije od poslanika Evropskog parlamenta Thomasa Händela ispred stranke DIE LINKE (Levica) i člana u predsedništvu IG Metall-a u Nemačkoj.
http://pokret.net/cms/index.php?page=podrska-radnicima-jugoremedije-od-poslanika-evropskog-parlamenta

Pokušaj ubistva radnika Jugoremedije i aktiviste udruženja Ravnopravnost

http://pokret.net/cms/index.php?page=pokusaj-ubistva-radnika-jugoremedije-i-aktiviste-udruzenja-ravnopravnost

>>>

11.02.2012.

Двери у Дому синдиката / Dveri u Domu sindikata 

ЗА живот Србије!

http://www.youtube.com/watch?v=taqnWpi3pr8&list=UUBm3Jm96AyinTqWm2T4gMog&index=16&feature=plpp_video

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Српске банке

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Advertisements

Intelektualna svojina, internet, ACTA…

фебруар 28, 2012
>
Autor je jedan od osnivačperlentaucher.de, gde je ovaj tekst objavljen 21.02.2012.
Prevod sa nemačkog na engleski:
Thierry Chervel, Signandsight, 21.02.2012.
>
(…) Nijedna medijska kompanija u Nemačkoj nije uspela na internetu ako nije bila izdanak štampanog medija. Čak i neki od najpoznatijih blogera – na primer Stefan Nigermajer i Don Alfonso – sada rade za medijske kompanije. Medijski otpor na internetu gubi snagu. Ono što je preostalo je rasuti otpor internet zajednice, u formi Piratske partije ili anti-ACTA demonstracija. Piratska partija, međutim, još uvek nije glasno i razumljivo formulisala svoje stavove o budućnosti javne sfere, iako bi bilo idealno da baš to bude njen doprinos.
(…) U isto vreme, medijske kompanije su u defanzivi. Godišnji promet Špringera je tri milijarde evra. Profit Epla je samo u poslednjem kvartalu bio 13 milijardi dolara. Matijas Dopfner je hteo da klekne pred Stiva Džobsa kada je ovaj predstavljao iPad, ali iz Džobsove perspektive Dopfner je već klečao pred njim. Javnost još uvek nije shvatila situaciju: svi su se toliko navikli na sliku Epla kao poslednje linije odbrane od Bila Gejtsa. A sada je Epl na dobrom putu da postane veliki brat, o čemu ova kompanija sanja još od svoje čuvene reklamne kampanje1983. Čak se i Amazon i Gugl naprežu da ih dostignu: Amazon trpi gubitke, a Gugl zarađuje skromne milijarde na neuglednim malim reklamama.
Ali svi vole Epl – ova kompanija povlađuje instinktima kulturno konzervativnih novinara, koji čeznu sa estetikom glatkih ogledala, kao i štreberima koji stalno žele novi proizvod. Ljudi vole Epl baš zato što ih tera da potroše mnogo novca: iPhone, Airbook, iPad – svaka od ovih sprava košta najmanje 600 evra. Epl je shvatio logiku luksuza: što je veća cena, to je veća i čežnja potrošača za proizvodom.
Na elegantnom iPad-u, na kojem nema opasnosti od pop-up prozora, virusa i dečije pornografije, svetom koji je toliko veliki i opasan, ali i slobodan, ponovo se lako rukuje. To je još jedan od razloga zašto je Dopfner želeo da klekne pred Džobsom. Džobs je želeo kontrolu – i dobio je. I to bez negativnih kritika koje je morao da istrpi Bil Gejts.
Džobs je mrzeo bilo kakav otvoreni sistem. Njegovi uređaji ne mogu da se otvore, a da se istovremeno ne unište. Džobsov biograf Valter Isakson tvrdi da u okrugloj zgradi nove centrale Epla nijedan prozor neće moći da se otvori. iTunes je koncept koji je u suprotnosti sa internetom – hermetički zatvoren, apsolutno kontrolisan, a u isto vreme donosi ogromnu zaradu.
Veliki deo svog bestidno visokog profita Epl dobija kroz proviziju od 30 odsto na „intelektualnu svojinu“. Džobs je uspeo da kulturnoj industriji proda svoju mržnju prema svemu što je otvoreno. Sve se tako lepo uklapa jedno u drugo. Sam Džobs je nastupao kao zaštitnik „intelektualne svojine“. On je kulturnoj industriji ponudio iTunes, kao zamenu za platformu koju je ona trebalo da stvori u interesu samih autora, kako bi korisnici interneta mogli da legalno preuzimaju muziku. Iz straha od nove tehnologije koja je počela da uništava njihov tradicionalni model poslovanja, industrija zabave svesno se predala u ruke novih gospodara infrastrukture: Epla, Gugla, Amazona i Fejsbuka. Već dugo Epl i još nekoliko kompanija zarađuju ogroman novac od „intelektualne svojine“, dok medijski lobisti još uvek upiru prstom u četrnaestogodišnje obožavaoce Lejdi Gage i slobodnog downloada.
>
Prevela sa engleskog Bojana Obradović
Peščanik.net, 28.02.2012.
CEO TEKST:
http://pescanik.net/2012/02/poljubac-za-ceo-svet/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Vesna Rakić-Vodinelić: Šta je ACTA?

Protest protiv ACTA sporazuma – uspešan!


„Буди мушко – мењај правила“

фебруар 28, 2012

 

Мирела Новаковић

 

У средњим школама широм Србије већ се извесно време спроводи пројекат „Буди мушко – мењај правила“, који је део ширег програма под називом New Balkan Man, који спроводи Центар Е8.

Центар Е8!?

Центар Е8 јесте, како пише на сајту овог центра, центар за промоцију здравих стилова живота, невладина, непрофитна, неполитичка омладинска организација, која је основана 2004. године у Београду и која делује на националном нивоу. У Србији се пројекти овог центра спроводе у сарадњи с 20 канцеларија за младе, а подршку њиховим пројектима пружа и Министарство омладине и спорта Републике Србије.

Како пише на сајту овог центра, методологије(!?) које се користе у раду организације јесу вршњачка едукација, употреба драме у вршњачкој едукацији, музика, филм, као и друштвене кампање, социјални маркетинг и заговарања(!).

Председник овог центра, Војислав Арсић, млађахни New Balkan Man, отварајући „НИКАД ЈАЧУ конференцију“, с пирсингом на бради и петокраком на реверу, узбуђено је изјавио:

 „Dobar dan i dobrodošli na današnju prezentaciju. Danas želimo da vam prikažemo novi proizvod koji se zove “New Balkan Man”. Ovo je nešto novo na našem tržištu, ima potencijal da postane glavni brend u nekoliko država regiona, nadamo se da će se lako prodavati i da će mu kupci ostati lojalni…

Mi smo rešili da se kroz program poigramo rečima i odlučili smo da iskoristimo dobro poznate fraze „budi muško“ i „pravi muškarac“, ali da im damo drugo i novo značenje…

U okviru programa za rodnu ravnopravnost bavimo se muškarcima i teorijom muškosti. Mi verujemo da stereotipi o tome šta znači biti pravi muškarac i kako se on ponaša dovode do mnogih negativnim stvari kod muškaraca u životu, vezani su za nasilje, zdravlje, ulogu u društvu i sl.

 U našem društvu postoji previše verovanja da je muškarac taj koji treba da zarađuje za život, da ne sme da pokaže svoje emocije, da uvek mora da bude jak, da je on glava kuće odnosno da, recimo, briga o detetu nije njegov posao.

Veruje se da muškarac uvek sve može da izvede na snagu i da postoje vrlo jasni poslovi koje obavlja jači pol.

Ко се то „поиграва“ и да ли се само поиграва с нама кроз западне стереотипе о балканским мушкарцима и ко то од наше деце прави производе?

Да би се дошло до одговора на ова питања, довољно је само погледати ко су донатори овог центра: CARE International, Европска заједница, Министарство иностраних послова Норвешке, Unicef и, наравно, амбасада Сједињених Америчких Држава у Београду и USAID from the american people.

Сад се поставља питање зашто је тамо неком западном грађанину, који вредно ради и пуни буџет своје „уређене демократске земље“, битно како се формира млад мушкарац у Србији. Њему заиста то није битно, он, у већини случајева, и не зна где се Србија налази, али његовим владама – е то је већ друга ствар.

Судећи по томе да владе ових страних „донаторских“ држава троше паре својих грађана да би се побољшало стање у туђој држави, изгледа да се ради о веома битној ствари. Јер, паре се не дају баш тако лако. Али, зашто је то толико битно? Да се не ради опет о некој „хуманој интервенцији“?

Да, управо тако, али овог пута није у питању материјална територија државе, већ је у питању борба за свест, а свест је ново бојно поље на којем се спроводе нове „хумане интервенције“.

Под плаштом бриге о младим адолесцентима и женама води се кампања потпуног идентитетског поробљавања.

Насиље над женама и стереотипи о Балкану, случајност?

На веома перфидан и подмукли начин, преко веома болне, осетљиве и битне теме о насиљу над женама у породици, али и преко западног стереотипа о Балкану и Балканцима – у Србији се спроводи потпуно и коначно поробљавање свести.

Под плаштом бриге о младим адолесцентима и женама спроводи се феминистичка кампања која у свом центру има мушкарца као носиоца следећих особина: насилник, главни преносилац заосталог патријахалног система, у којем се жена третира као стока, тоталитаран, примитиван, с јаким руралним коренима, геноцидан.

Овоме у прилог иде и нови филм Анђелине Џоли, који није намењен само стварању слике о Србима у свету, како нам се намеће кроз наше европске медије, већ напротив – и стварању слике о нама самимa у Србији.

То су стереотипи које феминискиње већ годинама протурају и намећу целокупној српској и светској јавности. Жене се исључиво посматрају и третирају као жртве, и то жртве које су заробљене у мрежи патријахалног мушкарца, који је искључиво напасник, лишен сваке људскости, одговорности, сваке племените особине.

Мушкарцу је тако одузето право да буде посматран као човек, као слободан појединац; он је искључиво део мушког чопора, примитивне руље, садиста који је створен да уништи живот жени, али и другима! Он је део српске руље, он је геноцидан, а корен његове геноцидности је насиље у породици, које се већ генерацијама преноси.

О протурању и инсистирању на оваквим стереотипима да ми живимо у свету мушке бруталности која је једино карактеристична за Балкан и која само одређује Балкан писале су Рада Дрезгић (Институт за филозофију и друштвену теорију Београд) и Дубравка Жарков (Institute of Social Sciences The Hague).

Ево што ове две храбре и мислеће жене у својој студији „Феминистичке невоље с Балканом“ кажу:

Становници Балкана/Истока су или зомбији испраних мозгова, без властите воље, који не поседују квалитете социјалног актера (agency) или се њихово социјално делање (action) манифестује једино кроз деструкцију и насиље… жена као жртва мушке агресије и ратног насиља чини основу преко које се балканизам додирује с феминизмом…

Радикалне феминискиње сматрају да су насиље и национализам у супротности са женским социјалним делањем и примере женског учествовања у националистичким покретима и политици насиља не као изворну политичку ангажованост него као резултат изманипулисане женскости – оне која дела у оквиру мушког политичког пројекта.“

Упорно се инсистира на томе да жене у Србији, а сада и младићи, морају да прихвате феминистичку тезу да је балкански мушкарац извор бруталност сваке врсте, да је примитиван, заостао, ригидан, шовиниста, да је део руље која слепо слуша и прати лудог, тоталитарног вођу. Зашто? Кроз балканизам и феминизам ставља се интелектуална тачка на теорију о Србима као геноцидном народу.

Ако пристанемо на све ово, ми ћемо се прикључити свим оним боркињама које присвајају есклузивно право на свест и при том одређују ко још у Србији можда може да добије право на ту свест, постаћемо „просвећени“, еманциповани (ослобођени) од сваке могуће зависности: мужа, жене, деце, породице, нације, себе самих. Али, постаћемо и део феминистичког чопора, преко којег се спроводи западни пројекат коначног поробљавања нашег народа.

Сад се поставља питање да ли ми треба и даље да ћутимо и пустимо да нашу децу у школама, које ми плаћамо, укључују у разне сумњиве пројекте који пропагирају феминизам, проблематичне теорије о балканској мушкости и родној равноправности?

ЦЕО ТЕКСТ:

Мирела Новаковић

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/mirela-novakovic/new-balkan-man.php


Protest protiv ACTA sporazuma – uspešan!

фебруар 27, 2012

 

Zahvaljujemo svim dobrim ljudima koji su došli na trgove u Novom Sadu i Beogradu. Protesti su bili pun pogodak! U Novom Sadu je isprva bilo najavljeno samo 700 ljudi i to preko Fejsbuka (činjenica je da se od tog najavljenog broja uživo pojavi uvek jedva 10-15%). Ali u Novom Sadu se baš toliko ljudi i pojavilo! Peticiju je potpisalo 500 ljudi.

U Beogradu je skup bio nešto masovniji. Po procenama policije na jednom mestu je dugo i konstantno bilo 600 ljudi dok je trajao formalni deo protesta. Na vrhuncu protesta bilo je bar preko 1000 ljudi po nekim procenama iz naše perspektive na spomeniku. Nešto posle 16 i 30 mnogi su krenuli kućama a slučajni prolaznici su stajali da se raspitaju o čemu se radi. U Beogradu je sakupljeno oko 600 validnih potpisa, plus neki potpisi stranih državljana :).

Hteli bi da se izvinimo ljudima zbog gužve oko pulta. Sledećeg puta ćemo postaviti bar dva pulta. Takođe nismo bili u mogućnosti da nabavimo bolje ozvučenje jer nemamo toliko para. Ali improvizacija sa ‘ljudskim mikrofonom’ je bila uspešna nadamo se.

Pokrenuli smo i onlajn peticiju za one koji ne mogu da dođu u BG ili NS. Peticiju možete naći ovde:

http://www.peticije24.com/zahtev_vladi_srbije_za_odustajanje_od_acta_sporazuma

http://www.99posto.org/news/srpski/article/136

>>>

25.02.2012
Žarka Radoja
ACTA sporazum bezuslovno mora biti odbačen, poruka je koju je poslalo nekoliko stotina građana okupljenih na Trgu republike u Beogradu u subotu, 25. februara na prvom javnom skupu organizovanom u znak protesta zbog najave Ministarstva nauke i obrazovanja Srbije da će antipiratski zakon biti usvojen.

Protest u Beogradu bio je deo akcije širom Evrope jer su se tog 25. februara slični skupovi održali i u Beču, Parizu, Zagrebu, Rijeci, Osijeku i drugim gradovima.

Na skupu su uglavnom bili mladi ljudi, sa prepoznatljivim „V kao Vendeta“ maskama koje su globalni znak hakerske grupe Anonymus.

FOTOGALERIJA: Protest u Beogradu

http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija_protiv_cenzure_na_internetu/24496072.html

>>>

http://www.24sata.rs/vesti/aktuelno/vest/na-protestu-protiv-acta-i-rodoljub-sabic/30532.phtml

>>>

Vesna Rakić-Vodinelić: Šta je ACTA?



Милослав Самарџић: Како су комунисти уништили привреду

фебруар 25, 2012

 

Уместо подгревања носталгије за деведесетим, осамдесетим, седамдесетим… мора се поштено рећи да је здрава економија у овој држави последњи пут постојала 1930-тих година

Отпуштање стотина хиљада радника после 2000. године, уз гашење домаћих и довођење страних банака, тзв. тајкунизацију и остале процесе, код дела становништва доводи до жала за деведесетим годинама 20. века.

Тај жал још није попут оног за осамдесетим, које се називају и “златним добом“ домаће индустрије. Наводи се податак да је тада крагујевачка фабрика аутомобила “Застава“ имала око 40.000 радника, уз јадиковање за садашњих 1.500 које треба да запосли “Фијат“.

Ипак, ни носталгија за осамдесетим није ништа у поређењу са оном за седамдесетим. Тада је било можда и преко 100 фабрика са по преко 10.000 радника.

Увек кад видим овакве цифре сетим се студентских дана на Економском факултету у Крагујевцу, 1980. и неке. Тада су нам професори говорили о 40.000 радника “Заставе“, али у негативном контексту. Наиме, тако велика армија радника, и то уз помоћ ко зна колико хиљада запослених у кооперанстким фирмама широм земље, успевала је да произведе највише 200.000 аутомобила годишње. Као контра пример навођена нам је јапанска “Тојота“, која је са 2.000 радника у централној фабрици, и са далеко мањим бројем запослених у кооперантским фирмама, производила два милиона аутомобила годишње.

Према томе, и “Застава“, и ИМТ из Раковице, и “14.октобар“ из Крушевца, и “Прва петолетка“ из Трстеника,  и низ тих других “гиганата социјалистичког рада“, заправо су били једна економски ужасна појава. И не само економски. На пример, као студентски новинари радили смо интервју са двојицом радника “Заставиног“ ОУР-а “Пресерај“, чији опис сопствених радних места је више личио на хорор филм него на фабрику с краја 20. века. Тамо је ретко ко дочекао старосну пензију. Или би их исекле пресе, или би се поразбољевали од удисања отровних испарења. Горе је било само у суседном ОУР-у “Ковачница“, мада је много тровања било и у ОУР-у “Лакирница“, или како се већ звао. Отрова је било тако много да се осећао и на горњим спратовима крагујевачких солитера.

Заштита на раду је дакле била мислена именица, а на екологију нико није ни помишљао. Многе реке у Србији биле су црне (не фигуративно, већ дословно), трујући немилице становништво преко воћа, поврћа, млека…

Уосталом, довољно је погледати билансе: двехиљадите, деведесете, осамдесете, седамдесете… све је то катастрофа. Здрава економија у овој држави последњи пут је постојала 1930-тих година. Уместо демагошког коришћења носталгије, сваки план економског опоравка као базну морао би да уважи ту чињеницу.

На крају тих 1930-тих крагујевачка “Застава“ (тј. Војно-технички завод) имала је 12.000 радника. Почела је да склапа и аутомобиле, односно џипове, али то је касније скривано, из очигледних разлога. Заправо, фабрика је сем оружја још од друге половине 19. века правила на стотине производа из цивилног програма. На пример, 1890. и неке освајала је медаље на међународним сајмовима за квалитетне плугове и пегле на пару.

Или, данас звучи невероватно податак да је у Србији пре 1941. постојало чак девет фабрика авиона. Неке од њих наставиле су да раде и после рата и чак је, захваљујући старим кадровима, оборен један светски рекорд у брзини летења. Међутим, социјалистички систем је неумитно уништавао предратни потенцијал. Већ од 1960-тих домаћи ловци могли су да служе само као глинени голубови конкурентима из других земаља. Авио индустрија се неумитно гасила. Једну фабрику авиона, “Икарус“, комунисти су претворили у фабрику аутобуса, али се после испоставило како нису способни да праве ни аутобусе.

Наравно, излишно је говорити о разлици између привреде са авио индустријом и без ње.

Чувени винари Марковићи из Крушевца освајали су 1930-тих година медаље за квалитет коњака у престоници њихове постојбине, Паризу. Вино су извозили у дугим железничким композицијама – цистернама у Италију и друге западне земље. Комунисти су Марковиће похапсили и све им одузели, уводећи газдовање над њиховом имовином на свој начин. Али, са запада су почели да им враћају пуне цистерне. У покушају да врате предратни квалитет пића, комунисти шаљу свог најбољег демагога из тог краја у сремскомитровачку казнионицу, са понудом најстаријем Марковићу, Милутину: биће пуштен на слободу ако пристане да ради у својој бившој фабрици за бедну плату. Пристао је, зато што се у Сремској Митровици свакодневно умирало, и радио је као некада, али није вредело, јер знање једног човека мало вреди у наопаком систему. Иначе, тај најпознатији демагог у крушевачком крају касније се прославио, написао је статут Савеза комуниста и још низ пропагандних дела (зове се Добрица Ћосић), док су Марковићи падали у заборав.

Тај процес одигравао се широм земље. Место некада чувених фамилија, које су генерацијама стицале богатство, преко ноћи су заузеле неке друге особе.

Или, да наведем пример највеће приватне фабрике у Крагујевцу, коју сада сви зају под именом “Бојаџића млин“. И Бојаџиће су похапсили, постављајући своје људе на чело фирме. Испоставило се да је из области пекарске индустрије КПЈ у Крагујевцу имала само једног пекарског помоћника, и то са мало искуства. Њега су поставили за директора целог овог комплекса. (“То је твоја струка, ти знаш то…“)

У Крагујевцу се налазила и највећа фабрика хране на Балкану, “Стефановић“. Треба ли уопште говорити о томе шта је било са Стефановићаима, ко је преузео фабрику и како је она завршила…

Укратко, комунисти су уништили економију. Њихова Југославија није била способна да створи финалне производе за девизна тржишта. Читаво друштво одједном је враћено натраг за једну епоху, тако да су се на Запад опет извозиле сировине, а са Запада су се увозили готови производи. То се на економским факултетима учи као најгори могући сценарио по једну земљу, јер се више вредности по правилу ствара у финализацији. Такође, вредност се увек прелива од оног који даје сировине ка ономе који ствара финални производ. Што значи да се разлика између једних и других стално повећава и да после неког времена ту више није реч о враћању уназад само за једну епоху.

Оних 12.000 радника уочи априла 1941. у “Застави“ требало је да буду максимум, јер су већ од наредне декаде машине све више мењале људске руке. Не марећи за то, комунисти су систематски осујећивали процес смањивања броја радника, јер се сама суштина њихове идеологије заснива управо на злоупотреби термина “радничка класа“. На тај начин они не само што су промашили цели један век, већ нису уочили да ни у 19. веку радничка класа нигде није постала нити већинска, нити авангардна (то су увек били образованији друштвени слојеви).

Тако су они упорно пунили фабричке хале, а празнили села, уништавајући истовремено и радничку класу (која је од првог дана њихове владавине имала мања примања и лошији друштвени статус него пре рата) и сељачку класу (упркос развоју механизације, предратна пољопривредна произовдња достигнута је тек 1959. године). То је чињено системски, “маказама цена“, тако што су цене пољопривредних производа увек обаране испод цена репроматеријала који се користи за пољопривредну производњу.

И ту је своје одиграла њихова идеологија, за коју су сељаци били класни непријатељи. “Не може комунизам под српску шајкачу“, говорио је писац Данко Поповић. Сељаци су најрелигиознији и најмонархистичкији део друштва, највише поштују традицију, економски су најамње зависни, осећају се слободно на својим имањима, прилично су наоружани и склони дизању буна и устанака. Обратно, радници не носе шајкаче и збијени су у ограниченом простору ограђеном бодљикавом жицом, где их лако контролишу и где им све, од напредовања и висине плате до евентуалног добијања стана, зависи од неког члана КПЈ на шефовском положају.

Дакле, да је остала Краљевина, оних 12.000 радника у “Застави“ остали би максимум, а нова радна места, као и у другим капиталистичким земљама, стварала би се градњом нових фабрика и уопште стварањем нових компанија из разних области, које би задовољавале новостворену тражњу. Социјалистичка Југославија за то није била способна, па су ради задовољења те новостворене тражње грађани оставили силне милијарде марака у Трсту, Солуну и Истанбулу.

Штавише, социјалистичка Југославија није била способна да створи ни адекватну трговинску мрежу, која би пред домаће потрошаче изнела све те производе које домаћа привреда није била способна да створи. Тако би барем део оних милијарди остао у земљи.

После свега две деценије комунисти су толико разорили земљу да више није било посла ни на селу, ни у фабрикама, ни у трговини, нити ма где, па су због притиска незапослених 1965. године били принуђени да отворе границе. Маса становништва почела је да напушта Србију тражећи посао, мада је увек у историји, и све до 1941. године, економска миграција текла у обратном смеру – ка Србији.

Данас на сцени видимо ништа друго до одраз катастрофалне економске политике вођене од 1945. наовамо: уништени су пољопривреда, индустрија, домаће банкарство… Трговина није у функцији подстицања домаће производње, нити представља привредну грану са добрим платама за масу запослених, већ служи за богаћање мањег броја партијски подобних особа. Исти је случај и са привредним гранама насталим на новим технологијама.

Према томе, мора се почети од 1945. и радити све супротно од оног што се радило после те године. Предуслов је наравно да се најзад спроведе дебољшевизација.

(Слобода, Чикаго, 25. фебруар 2012.)

Blog Pressonline.rs

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Српске банке

Глупаци и преваранти

 


Vesna Rakić-Vodinelić: Šta je ACTA?

фебруар 24, 2012

 

Šta je ACTA? Kakve mogu biti njegove posledice na naš svakodnevni cyber život?

ACTA (Anti-Counterfeiting Trade Agreement – Trgovinski sporazum protiv falsifikovanja) u formalnom smislu reči jeste multilateralni međunarodni sporazum, iz čije preambule proizlazi da je namenjen suzbijanju pojačane trgovine falsifikovanim i piratskim dobrima i time, zaštiti titulara (nosilaca) intelektualne svojine. Njime se, navodno, nastoji uobličiti međunarodni pravni okvir za zaštitu intelektualne svojine. Valja naglasiti da je međunarodni pravni okvir sa istom namenom već postavljen. U okviru Svetske trgovinske organizacije (STO) usvojen je TRIPS (Agreement on Trade Related Aspects of Intellectual Property Rights – Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine). Ovaj sporazum je rezultat pregovora i uobličenja teksta iz 1994. godine. Dostupan je na srpskom jeziku. Iako su pravna rešenjaTRIPS-a daleko manje upitna od onih koja sadrži ACTA, on je bio izložen snažnim kritikama, koje su uglavnom poticale iz nerazvijenih zemalja i ticale se izvesnih mera zaštite međunarodne trgovine vezane za intelektualna prava na medikamentima, naročito onim za ublažavanje posledica AIDS-a. TRIPS je obavezan za sve članice Svetske trgovinske organizacije. Na svetskom nivou, u okviru Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (SOIS), zaključen je niz međunarodnih sporazuma, od kojih je najznačajniji Sporazum o autorskom pravu (Copyright Treaty). U okviru EU, 2004. godine, usvojena je Direktiva o zaštiti prava intelektualne svojine 2004/48 (usvojili su je Evropski parlament i Evropski savet).

Od samog početka pregovora o zaključenju ACTA, ovaj sporazum su pratile brojne neuobičajene činjenice. Najpre, o ACTA je pregovarano van međunarodnih institucija kao što su UN, STO ili SOIS. Neformalni pregovori su započeli između SAD i Japana 2006. godine, da bi se kasnije proširili na najveće i ekonomski najmoćnije države sveta. Pregovorima su se pridružili i predstavnici EU tokom 2006 i 2007. Službeni pregovori započinju 2007. godine, a neke zemlje koje su bile uključene u preliminarne razgovore, napuštaju ih. Pregovori i sadržina verzija ACTA su bili proglašeni tajnom. Ne samo administracija Džorža Buša, već i Baraka Obame, odbile su da pregovarane verzije ACTA učine javnim, iako je bilo pokušaja, sa pozivom na američki zakon o pristupu informacijama od javnog značaja i iako su neki članovi Kongresa tražili skidanje oznake poverljivosti. Jednu od verzija (ne današnju tj. konačnu) prvi je obelodanio Wikileaks 2008. godine. Otkad je obelodanjen, uprkos naknadnim ublažavanjima teksta, ACTA je naišao na snažan otpor ne samo u opštoj javnosti, već i u značajnim međunarodnim centrima pravničke zajednice.

ACTA se sastoji iz šest glava: (1) uvodne odredbe i opšti pojmovi; (2) pravni okvir za zaštitu prava intelektualne svojine; (3) prakse pravne zaštite; (4) međunarodna saradnja; (5) institucionalna pravila i (6) završne odredbe. U formalnom smislu, radi se o odredbama koje su uobičajene u multilateralnim međunarodnim sporazumima: one nameću državama koje potpišu i ratifikuju ACTA, obavezu prilagođavanja njihovog unutrašnjeg prava odredbama tog sporazuma.

Bez obzira što su namere redaktora izražene u preambuli legitimne (zaštita autorskih prava i drugih prava intelektualne svojine, suzbijanje falsifikovanja intelektualnih dobara i sprečavanje piraterije) pravni metodi koje sadrže ACTA su agresivni i protivni brojnim međunarodnim i regionalnim dokumentima o ljudskim pravima. Ljudska prava koja se u ACTA najviše ugrožavaju jesu: pravo na privatnost, sloboda izražavanja, pravo na lečenje (pristup medikamentima) i pravo na pravično odlučivanje (suđenje). Evo nekoliko primera:
1. Na osnovu čl. 27. st. 4. ACTA država može naložiti provajderu da hitno otkrije titularu (nosiocu) prava intelektualne svojine, informacije o korisniku za kojeg se tvrdi da svoj nalog kod datog provajdera koristi za povredu prava intelektualne svojine. Kako se ispravno primećuje u mišljenju stručnjaka za pravo intelektualne svojine, ACTA ne pravi razliku između korisnika za koje postoji osnovana sumnja da povređuju pravo intelektualne svojine i drugih korisnika. Dovoljno je da nosilac prava tvdi da je određeni korisnik njegovo pravo povredio. U ovom pogledu, naglašava se, ACTA ide znatno dalje od TRIPS-a, koji ovakvu obavezu provajdera propisuje samo za one korisnike za koje je dokazano da vređaju pravo intelektualne svojine. Na ovaj način se uspostavlja pretpostavka da je svaki korisnik istovremeno i prekršilac. Iako je u ovoj odredbi propisano da država potpisnica može (ne mora) dati nalog provajderu, i iako se određuje da države potpisnice treba da vode računa o slobodi izražavanja, privatnosti i pravu na pravično odlučivanje, u navedenom mišljenju se podvlači da ACTA ne sadrži specifična pravila o očuvanju i zaštiti ljudskih prava, te je neizvesno kako bi ona uopšte mogla biti zaštićena pri ovako formulisanim odredbama, za razliku od Direktive EU 2004/48, koja zaštitu ljudskih prava uglavnom obezbeđuje.

2. ACTA, pored građanskopravne zaštite, nameće državama potpisnicama obavezu krivičnopravne zaštite, tj. kriminalizaciju povreda prava intelektualne svojine u čl. 23, što odstupa od EU standarda, jer Direktiva EU 2004/48 uopšte ne predviđa kriminalizaciju. Pored toga ACTA ne obezbeđuje pravično suđenje i zaštitu procesnih prava okrivljenih. Iako se državama potpisnicama nameće obaveza kriminalizacije, u ACTA se ne pravi razlika između kopiranja koje je korisnik izvršio za sopstvenu upotrebu i onog za nezakonito sticanje profita, budući da se pojam komercijalne upotrebe intelektualnog dobra neodređeno i široko definiše.

3. U čl. 12 ACTA nisu sadržane uobičajene procesne garantije za tuženog (navodnog prekršioca prava intelektualne svojine), zato što se privremene mere oduzimanja i zaplene njegovih dobara, za koje se tvrdi da su rezultat povrede prava intelektualne svojine, mogu izreći, a da se tuženom i ne pruži prilika da se izjasni (inaudita altera parte).

4. Državni organi koji kontrolišu granicu, na osnovu ACTA mogu uživati ovlašćenja koja inače, sme da ima samo sud: prema nekim tumačenjima granični službenici carine mogu da narede pregled lap topa ili IPad-a i njihovo oduzimanje na osnovu obične sumnje da sadrže falsifikovana intelektualna dobra (snimke muzike, filma i sl.) koji bi navodno bili namenjeni komercijalnoj, a ne, kao što uobičajeno jesu, ličnoj upotrebi (na primer, čl. 16).

5. U Evropskom parlamentu je naglašavano da se ACTA odnosi i na generične medikamente (lekove sa generičnim imenom), iako se ne radi o falsifikovanim lekovima, nego i o onim za koje je isteklo vreme zaštite ili se iz razloga unutrašnjeg prava, stavljaju u promet pod generičnim imenom. Zaplena i uništavanje takvih lekova kao falsifikovanih sprečiće pristup lečenju naročito u nerazvijenim zemljama.
Kratko rečeno, ACTA traže od država potpisnica takve promene njihovih unutrašnjih pravnih poredaka koje mogu dovesti do ograničenja ljudskih prava, pre svih privatnosti, slobode izražavanja i pravičnog suđenja i odlučivanja, koja su nelegitimna i neproporcionalna, kao i suprotna međunarodnim standardima. Ono što bitno razlikuje ACTA od ostalih međunarodnih sporazuma za zaštitu prava intelektualne svojine je upravo agresivna neproporcionalnost. Da su u pitanju opasnosti masivnih terorističkih akata (stvarnih i neposredno predstojećih, a ne fingiranih), opasnosti teških ratnih razaranja i gubitaka ljudskih života, ovolika neproporcionalnost bi se možda i mogla braniti. Ovde se, međutim, radi o korporativnim interesima prekomerne zaštite očekivanog profita, što nije u srazmeri sa štetom koja će nastupiti usled teškog i nelegitimnog ograničenja ljudskih prava.

Upravo ove opasnosti, učinile su neke države veoma uzdržanim prema potpisivanju ACTA. Iako je Evropski parlament u martu 2010. godine doneo Rezoluciju kojom poziva da pregovori o ACTA budu javni i zatražio da zaštita intelektualne svojine bude propisana na način koji neće biti u protivrečnosti sa pravom EU i koji neće sprečavati inovacije i tržišnu utakmicu, ili ugroziti zaštitu podataka o ličnosti, EU je ipak potpisala ACTA. To su učinile i 22 države članice, dok su neke među njima, kao Nemačka, Holandija, Češka, Slovačka i Slovenija, za sada odustale od pristupanja ACTA. U nekim slučajevima, ova uzdržanost je bila posledica masovnih protesta, u drugim, posledica mišljenja eksperata za pravo intelektualne svojine o odredbama ACTA koje su u suprotnosti sa pravom EU i evropskim standardima uživanja i zaštite ljudskih prava.

Integralni tekst ACTA na engleskom

Opinion of European Academics on ACTA

Anti-ACTA javna tribina u Beogradu

Ceo tekst:

http://pescanik.net/2012/02/opasne-pravne-posledice-acta/

>

>>

>>>

Državni sekretar u Ministarstvu nauke Radivoje Mitrović kaže da je u interesu Srbije da pristupi ACTA sporazumu jer postoji akcioni plan Vlade koji to podržava.

– To je uslov za ozbiljnu ekonomiju. Već su krajem prošle godine uvedene izmene zakona o autorskim i srodnim pravima koje dodatno regulišu tu oblast – rekao je Mitrović za list „24 sata“.


Saša Radulović: Kriv je MMF

фебруар 24, 2012
21.02.2012.
Planirani rast BDP-a u ovoj godini je bio 1.5%. Planirani deficit budžeta 4.25% BDP-a. Kako sada stvar stoje, planirani rast će mnogo verovatnije biti 0%. Deficit budžeta verovatno 5.25% BDP-a. MMF analizira, ukazuje, predlaže … A šta mi radimo? Krivimo MMF.

MMF bi da povećamo PDV. MMF hoće da produžimo radni vek. Reakcija komentatora: sramota. Oni su južnu Ameriku u crno zavili i držali u dužničkom ropstvu.

Mora neko da bude kriv. Nismo mi valjda. Pored nesrećne Anđeline, izgleda da jedino još MMF izaziva burne emocionalne reakcije ljudi.

MMF zaista ne interesuje ni stopa našeg PDV-a ni naš radni vek. Niti ih interesuje kolike su nam plate.Niti ih interesuje kolike su nam penzije. Njih interesuje održivost našeg ekonomskog sistema. Zašto? Da bi mogli da vraćamo dugove koje smo sami nazidali uzimajući kredite za svakojake gluposti i projekte ministara i njihovih partija za koje smo mislili da su super ideja. Ispade da nisu. Super ideje. Novac smo potrošili. Dugovi su ostali. Nije nas MMF tukao po ušima da ovako trošimo pare u poslednjih 10 godina. Nije nas MMF tukao po ušima da ovako sprovedemo privatizaciju. Da osnujemo ovoliki broj državnih agencija. Da subvencionišemo nova radna mesta po ceni od 10.000 evra komad.

MMF može samo da analizira naše neveselo stanje i da daje sugestije kako da ga popravimo. Ne u cilju boljeg života penzionera ili radnika ili seljaka ili poštene i nepoštene inteligenicje. Već, drugovi i drugarice (TM D.P.), u cilju održavnja naše sposobnosti da otplaćujemo dugove.

Računaju gospoda iz MMF-a., da ćemo mi sami, ako nam se postave razumni fiskalni okviri, unutar njih, sami odlučiti šta treba da povećamo, a šta da smanjimo, da bi postigli ekonomski rast i bolji život svojih građana. Tu su se naravno prevarili. Međutim to i nije njihov problem. To je ipak naš problem. Problem građana, poreskih obveznika.

Ako ste odredili da vam deficit bude 4,25%, u slučaju probijanja ovog iznosa imate dve opcije: povećati prihod ili smanjiti rashode. Smanjiti rashode znači smanjiti javnu potrošnju. Onda vam MMF izlista na šta trošite najviše novca iz budžeta i kaže da mora doći do smanjenja.

Smanjiti učešće penzija u BDP-u. Ne zato što neko misli da su penzije velike, već zato što je to najveća stavka.

Smanjiti broj zaposlenih u državi. Npr. ukinuti agencije. Međutim to nije dovoljno. Mora i školstvo i zdravstvo. Ne zato što neko ne voli nastavnike, lekare i medicinske sestre. Već zato što je to druga najveća stavka.

Drastično skresatii subvencije. Besmislene su.

Što se MMF-a tiče, ako smo u stanju da smanjimo korupciju i dovedemo javne nabavke pod kontrolu, more power to us. Smo što u to niko ne veruje.

MMF nema preference. Samo znaju da treba smanjiti učešće javne potrošnje u GDP-u.

Ako nećemo, nemamo snage da smanjujemo rashode, onda moramo povećati prihode. Kod povećanja prihoda, najveći poreski prihodi su od poreza na potrošnju (PDV, akcize i carine) i poreza na rad (porez na dohodak i doprinosi). Porez na dobit pravnih lica i porez na imovinu (posebno za pravna lica) je zanemariv. MMF nam kaže da bi trebalo povećati PDV i porez na imovinu. Ne zato što to njima treba, već zato što nema šta drugo. 

Kažu nam i da treba da smanjimo porez na rad i time proširimo bazu poreskih obveznika.  Nekako onako kako je predlagala ministarka finansija. To je bio jedini istinski predloženi reformski potez. Kamo sreće da smo ga povukli 2009.godine.

Ako smo zaduženi na nivou od 45% BDP-a, a jesmo, ako očekujemo rast BDP-a od 0%, i ako očekujemo deficit od preko 5%, nagradno pitanje je: koliki nivo javnog duga očekujemo na kraju ove godine? Pomoć prijatelja: dovoljna je jedna operacija sabiranja.

 Postala je uvreda za zdrav razum uopšte čitati novine i gledati televiziju. Količina ekonomski nepismenih izrečenih i napisanih stvari prevazilazi prag tolerancije.

Vlada spašava Železaru. Inače bi došlo do kolapsa privrede. Čuva radna mesta. Da li isto kao što smo to uspešno uradili u Kragujevcu? Sreća zbog velike zime dobiše alibi da ugase peći.

EPS isplaćjue bonus od „prosečno 20.000 do 30.000“ za rad na zimi. Pa koliko je 20.000 ili 30.000? I šta sa ostalim ljudima koji su radili na zimi? Vlada kaže da ovih 4 miliona evra ne dolazi iz budžeta, već iz sopstvenih sredstava EPS-a. Kojih sopstvenih sredstava?

I tako dalje.

Izgubili smo preko 250.000 radnih mesta u poslenje tri godine. Oko 500.000 radnih mesta po anketi o radnoj snazi. Velika većina u sektoru malih i srednjih preduzeća. Broj zaposlenih jednak broju penzionera. Jedini rast zapošljavanja je zabeleženu kod države i u javnim preduzećima.

Plate kod države gotovo duplo veće od plata u privatnom sektoru. Pola zaposlenih je kod države. Podivljala korupcija. Monopoli na sve strane. Marže koje ne drži gravitacija. Katastrofalna privatizacija. Siva ekonomija na nivou trećine GDP-a.

Sve ovo zajedno bez dvojbe ukazuje na istog krivca: kriv je MMF.

http://blog.b92.net/text/19722/Kriv-je-MMF/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Српске банке

О правди, у Србији

Nebojša Katić: Kurs dinara

Славољуб Лекић: ЈЕСЕН МАГНАТА

Saša Radulović: It’s the economy, stupid

Конзервативци

Četiri teze o socijalnom dijalogu

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana



%d bloggers like this: