ŽELJKO CVIJANOVIĆ:
POSTKRIZNI KOŠTUNICA ILI POSLEDNJA OPOMENA ČOVEKA S KIŠOBRANOM (1)
(…) Glavno pitanje Koštunici je zato da li je njegov odnos prema građanima nefunkcionalan; do koliko njih će dopreti njegova poruka; koliko njih će je razumeti, utoliko pre što elite već dugo svesno idiotizuju javnost čineći je nesposobnom za razumevanje svake smislene političke ideje, posebno ako ona nosi snagu promene. Tačno je da njegov pristup nije komunikacijiski superioran u odnosu na savremene političke žanrove jer Koštunica ne pristaje na to da političar ima pravo da obmane građane, makar posle toga radio u njihovom najboljem interesu. On niti veruje da bi se u demokratijama moglo raditi uz pomoć takvih presedana niti veruje da se, koristeći strukture savremenih žanrova, stvorenih za manipulaciju, može doći do dobrih rešenja. Njegovi kritičari potpuno su u pravu kada prepoznaju komunikoliška ograničenja takve politike, pa čak i izvesni anahronizam, ali zanemaruju drugu stranu te medalje. Na primer, da je Koštunica – sistemski, organizovano i u širokom zahvatu najosporavaniji domaći političar posle Slobodana Miloševića – uspeo da preživi kao značajan faktor na političkoj sceni upravo zbog toga što je pazio da ima politički sadržaj i da sam ne bude „marketinški potrošen“, a što bi mu se desilo da se latio komunikacijskog modela koji mu često nameću oni koji mu misle najbolje. I sam shvatajući ograničenja takvog nastupa, Koštunica, ostajući dosledan protivnik mesijanizma u politici, razrešenje nalazi u rečima Patrijarha Pavla: „U teškim prilikama za naš narod patrijarh Pavle uvek je govorio da treba da uradimo onoliko koliko možemo, a ono što ne možemo da smireno prepustimo Bogu“ (str. 81).
Koštuničin odnos prema građanima otuda jeste eminentno demokratski, tako što on veruje da se u okviru demokratskog poretka promene mogu dogoditi samo ako ih građani žele i osećaju stvarnu potrebu za njima. A to znači i da su granice Koštuničine politike zapravo i granice demokratije.
(…) Na primer, na pitanje da li se i posle narednih izbora, kao u leto 2008. godine, može dogoditi da vladu u Srbiji sastave stranci, Koštunica odgovara: „Ako bi se nešto slično ponovilo i posle ovih izbora, to bi onda u potpunosti podrilo poverenje u demokratiju i obesmislilo bi samu slobodu građana da biraju svoju vladu“ (str. 102). Ako za Koštunicu izvan demokratije nema ni politike i ako neko misli da je takav stav u današnjem vremenu potpuno pasivan, neka se još jednom vrati na citiranu rečenicu. Jer ona je – iako Koštunica bira reči i dosledno se kloni upotrebe prejakih izraza – možda najdramatičniji deo njegove knjige. Ako znamo da zapadni diplomate i srpska elita ne mare mnogo za demokratiju u Srbiji, onda bi bar mogli da se zamisle nad tim i, ako ih je baš briga šta će biti sa građanima Srbije, da se zapitaju šta će ostati za njih u društvu u kome je potpuno podriveno poverenje u demokratiju i gde je ubijena sloboda izbora. Konstatujući da bi „izvrgavanje ruglu demokratskih principa zarad nekog višeg cilja bilo (bi) ne samo pogrešno nego bi moglo da samu zemlju gurne u pravu katastrofu“ (str. 60), Koštunica na tome i ostaje. Ali teško je ne izvesti zaključak da iza zavese koju on spušta ima ičeg osim nasilja i da sa razbijenim institucionalnim okvirom to nasilje prestaje da bude monopol vlasti i elite.
CEO TEKST (првог дела):
>>>
>>
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POSTKRIZNI KOŠTUNICA ILI POSLEDNJA OPOMENA ČOVEKA S KIŠOBRANOM (2)
Upozoravajući na te neodržive društvene trendove, Koštuničina opomena iz „groba demokratije“ mnogo je više od puke kritike postmodernih političkih žanrova. Ali to ne može da se vidi iz pozicije srpskog evroentuzijazma – jedne vrste vrste ovdašnjeg „kosmopolitskog provincijalizma“, što će reći internacionalizma motivisanog osećanjem niže vrednosti. Iz te vizure svet se ne vidi čak ni kao šareni bogati izlog, već isključivo kao graal neograničene lokalne moći. Iz te pozicije iz koje elite izrastaju kao denuncijanti sopstevnog naroda ne može se videti Koštuničina kritika postmoderne države, jednako kao što se ne može prihvatiti da su se rešenja aktuelne krize u tom svetu bleštavih svetala i dugih batina našla u slepoj ulici, čak dublje nego tamo gde ga je dovela kriza sama. Odatle se ne vidi – čak ni kad se slepo kopira – da su krizne političke prakse u liberalnim demokratijama suštinske ciljeve napredovanja društva sasvim podredile strategijama, i to strategijama očuvanja sistema i zadržavanja privilegija vladajućih grupa.
Ne vidi se – a jednako se kopira – i da je taj trend, sa jedne strane, očistio politiku od svakog humanističkog sadržaja i tradicionalnog smisla, dok se, s druge, očitovao kao krizni menažement vladajućih grupa – finansijskih, političkih i društvenih elita – koje su rešenje tražile isključivo u okvirima u kojima će moći da zadrže margine novca, moći i uticaja na koje su navikli. Osvešćujuće je kad Zigmund Bauman početke ekstremnog socijalnog raslojavanja ne vezuje za ekonomiju, nego za kretanja u međunarodnim odnosima. Naime, činjenicu da se početak enormnog rasta razlika u zaradi između sloja poslodavaca i zaposlenih u zapadnim demokratijama vezuje za početak 90-tih godina on objašnjava raspadom ravnoteže hladnog rata. Otuda su poslodavci na Zapadu, ostajući bez ideološke vrednosti svog rada, gubili potrebu da čuvaju standard radnika i tako preko gvozdene zavese demonstriraju socijalnu superiornost kapitalizma. Međunarodna kretanja kao glavni razlog te slepe ulice vidi i Koštunica: „Nestankom komunizma demokratija više nema spoljnjeg neprijatelja, ali se zato otvaraju unutrašnji problemi. (…) To su prekomerno širenje državne organizacije stvaranjem novih paradržavnih tela, brojni primeri političke korupcije, revolucije koju donose novi mediji i neslućene mogućnosti manipulacije javnim mnjenjem“ (str. 110).
Sve to je, naravno, dovelo do toga da od 2008. godine u paketima kriznih rešenja deficiti – ne samo finansijski već i društveni – budu prevaljeni na siromašne i doskoro rastuću srednju klasu, motor stabilnosti liberalnih demokratija, koja se već petu godinu neprestano tanji stvarajući ozbiljnu napetost. Zato elite na Zapadu srednju klasu sve više drže za deo problema i čak – uverene da je nepostojanje te klase među glavnim uzrocima kineskog uspona – prete Kini kako će se njen rast završiti kad tamošnja rastuća srednja klasa postane dovoljno velika, uticajna i razmažena.
BŽEŽINSKI I FUKUJAMA Liberalni kritičari stanja na Zapadu svesni su kako su drveta koja plodove ne daju ta društva u kojima su strategije odbrane sistema sasvim zamenile ciljeve društvenog napredovanja. Otud se kod njih javlja potreba za definisanjem novih ciljeva. Ironija istorijske sudbine, međutim, njihovu bezidejnost prikazaće u punom svetlu. Naime, čak i na ravni jezika, ta rešenja traže se po uzoru na istočne socijalističke modele, koje su sami ismejali dok su ovi pre četiri i po decenije svoju sistemsku krizu rešavali promocijom „socijalizma sa ljudskim likom“. I, kada uticajni Zbignjev Bžežinski i Frensis Fukujama – shvatajući dubinu zablude Fukujamine teorije o liberalnom kapitalizmu kao završetku hoda istorije – zagovaraju kapitalizam koji će ponovo proizvoditi društvene, a ne samo tržišne vrednosti, tada obojica izgovaraju baš tu sintagmu – „kapitalizam sa ljudskim likom“.
Na pitanje ko je taj ko bi moćnim korporacijama smanjio margine zarade i uticaja zarad društvenog napredovanja – a to, videće se, jeste centralno pitanje – Fukujama, iako shvata potrebu za obnavljanjem ugrožene srednje klase, izbegava jasan odgovor. Umesto toga, on traži rešenje u imaginarnom ili neizrecivom, a to je, kaže, nešto „oko nas“ što „još nije rođeno“. Geopolitičar Bžežinski samouverenošću starog imperijalnog ideologa nema problem sa neizrecivim. Tamo gde su Bauman i Koštunica videli problem Zapada on vidi rešenje – u međunarodnim odnosima. Naime, i Bžežinski uočava da rast socijalnih razlika ugrožava obrazovni sistem i usporava društveni napredak, ali taj deficit ne bi rešavao u samom američkom društvu. On bi deficit Amerike i Zapada uopšte pokrio napolju – „usisavanjem Rusije“ na Zapad. Treba li reći da rešenje koje nudi nije integrističko, već kolonijalno, utoliko više što Bžežinskog ruska „građanska demokratija“ ne interesuje kao društvena vrednost, već kao američki most do sibirskih resursa.
Šta dakle ovde imamo? Uticajnog liberalnog intelektualca, koji razume problem zapadnih demokratija. Bžežinski hoće da definiše ciljeve društvenog napredovanja, ali ipak završava razrađujući strategije u kojima trošak tog napredovanja neće smanjiti margine elite. On veruje kako je bolje (ili je lakše?) deficite pokriti „usisavanjem“ Rusije nego, recimo, afirmacijom nacionalne države. Zar nacionalna država nije jedina koja bi bila u stanju da ograniči margine elita, da obezbedi definisanje društvenih ciljeva i dovede do napredovanja? Jeste, ali Bžežinski i Fukujama pre bi pozvali Belzebuba iz pakla nego nacionalnu državu upomoć, kao što su uostalom i njihovi politički lideri pozvali komunističkog ortodoksa Genadija Zjuganova – svog internacionalističkog sabrata, jednako radog kao i oni za jedno odumiranje (nacionalne) države – samo da bi srušili Vladimira Putina, globalnu personifikaciju takvog koncepta. Jer sam pomen nacionalne države ispod Bžežinskog i Fukujame izvukao bi onaj debeli ideološki ćilim, i otkrio pod njima goli ledeni atavizam hobsovskog sveta.
CILJEVI, STRATEGIJE, BALANS Otuda je Bžežinski u pravu: strategija vađenja političkog i svakog drugog deficita današnjeg liberalnog kapitalizma jeste u agresiji. Kratkoročno, to može biti (i jeste) unutrašnja agresija, u kojoj trošak deficita snose srednja klasa i siromašni. Sistemski, međutim, to može biti samo spoljnja agresija, gde deficit pokrivaju kolonijalni resursi, gde smela ideja Bžežinskog o Rusiji kao koloniji ne govori samo o njegovim velikim apetitima nego i o dubini deficita i nemoći sistema da se obnovi iz sebe.
„Sve ono što je činilo klasičan pojam (nacionalne) države – vlast, teritorija i narod – sada se relativizuje i dobija sasvim novo značenje“ (str. 111), kaže Koštunica, koji postmodernu državu kao deo većih naddržavnih entiteta vidi kao stukturu koja ukida pojam državnog suvereniteta, a samim tim i individualne slobode. A to znači i da u tom mehanizmu uočava ključnu distinkciju između proklamovanog cilja (integracija) i suštinske strategije (kolonijalizacija). Otuda se Koštuničino teorijsko zalaganje za povratak nacionalne države u političkom smislu očituje kao ideja o Srbiji kao politički neutralnoj državi.
Ta ideja u današnjim uslovima jeste redak balans između artikulacije društvenih ciljeva i stategija. Taj balans – on ga ponekad zove treći put – tvore društveni ciljevi koji se ostvaruju tek u distanci prema opisanom svetu zapadnih demokratija i idejama o postmodernoj državi. Ali tvore ga i strategije jer Koštunica je, čini se, svesniji nego ikad da se za tom trpezom – za kojom se govori o „usisavanju“ Rusije – zemlja poput Srbije ne može naći kao partner, već samo kao večera. I tu, na tu trpezu – na stranu i Kosovo, i kriza evrozone – racionalan svet dobrovoljno ne ide. Jer taj svet bleštavih svetala i dugih batina – iako voli da se hvali svojim preferencijalima i donacijama za Srbiju – široko se nadvio nad njom i dovoljno je samo malo matematike, pa da se zaključi kako je, koliko god mala i siromašna, i ona jedna od zemalja koja po receptu Bžežinskog finansira te krizne deficite, pre svega u zemljama EU.
Zato su dva osnovna polazišta Koštuničine ideje o političkoj neutralnosti. Prvo je jasna svest da će nastavak integracija u EU nastaviti da iznutra dezintegriše Srbiju i razara njeno društveno tkivo. („Politička neutralnost Srbije umnogome je širi pojam od odnosa koji treba uspostaviti između Srbije i EU, ali političku neutralnost treba započeti pre svega prema Evropskoj uniji i dosledno je proširiti i na druge države i njihove saveze“; str. 19). Drugo je da bi naglo okretanje Srbije u nekom drugom geostrateškom pravcu koji ne bi značio neutralnost moglo da je ubije.
Upravo u toj ideji očituje se jedinstvena Koštuničina pozicija na političkoj, donekle i na intelektualnoj sceni. Već to što se ona sastoji u balansu između artikulacije društvenih ciljeva i stategija za njihovo ostvarenje, koje nikako nisu pravolinijske, Koštunicu čini, na jednoj strani, najvažnijim faktorom društvene stabilnosti na političkoj sceni, a, sa druge, čak i kada nije najveći, najozbiljnijim protivnikom državne i društvene dezintegracije Srbije.
Ali ono što danas gledamo na sceni na prvi pogled deluje kao trijumf srpskog političkog mainstreama – koji je za prethodne četiri godine pokazao snažnu volju da Koštunicu izopšti na marginu – pokazujući se u jednoj važnoj stvari kao vrlo ekstremna verzija svojih gore opisanih zapadnih uzora. Radi se o tome da je trajanje te politike, koju personifikuje Boris Tadić, sve društvene ciljeve apsolutno podredilo strategiji opstanka na vlasti. Čak bi se, uz mnogo dokaza, moglo reći da je i Evropska unija, ideološka himera te politike, prestala da bude njen društveni cilj (ako je ikad i bila), a postala deo strategije. Strategije pretpostavlja ciljevima i sistemska opozicija, s tim što kod nje još uvek ne znamo da li ciljeve krije ili ih u duhu vremena uopšte nema, dok nas je za četiri godine vlast uverila da ih ona zaista nema.
Takve srpske elite – slepo odane strategijama, sa društvenim ciljevima barem u drugom planu – na drugoj strani su izazvale reakciju, više snažnu nego artikulisanu. Revolt prema vlasti zbog izdaje državnih i nacionalnih interesa stvorio je na delu široke političke margine podeljenog srpskog društva jedan vid otpora koji se očituje kao potpuna posvećenost ciljevima i potpuni prezir prema svakoj strategiji. Na tom polu strategije, čak i najbolje, doživljavaju se često kao slabost, kalkulanstvo, čak i kao otvorena izdaja. Ne radi se dakle samo o tome da mainstream Koštunicu predstavlja kao staromodnog nacionalistu, dok ga dobar deo revoltirane margine vidi kao grešnog i slabog kompromisera. Reč je o tome da je isti taj mainstream septembra 2010. godine pred UN već kapitulirao na Kosovu i sada svoj otpor u konačnoj predaji pokrajine artikuliše tek kao sredstvo da teški kamen kapitulacije ne pritisne njegov opstanak na vlasti. Radi se dakle o tome da je ta ista elita za Srbiju opasnost već po sebi. Za to vreme, revoltirana margina, koja izvikuje parole o slobodi i dekolonijalizaciji Srbije, nije svesna zamke u koju je država upala za poslednje četiri godine. Jer Srbija je miš koji je, jureći za parčetom sira sa napisom „Evropska unija“, završio vrata ukleštenog u mišolovci. Mirovanje, koje mu nudi vlast, vodi ga konačnom kraju. Ali kraju ga – kao nagao pokret koji će mu slomiti vrat – vodi i onaj deo opozicije koji je, kao reakciju u odnosu na vlast, razvio oslobodilačke ciljeve i prezreo sve strategije.
POLITIČKA NEUTRALNOST Koštunica, rečeno je, političku neutralnost artikuliše pre svega u odnosu na EU, koja se u mandatu ove vlade ukazuje u sve čistijem obliku Nemačke očitujući se u jednom novom kvalitetu. Iako se to na terenu još ne vidi toliko jasno, nemačka i anglo-američka politika u Srbiji pokazuju najveće međusobne razlike za poslednjih 20 godina. Naravno, i jedni i drugi su za samostalnost Kosova, s tom razlikom što se Berlinu više žuri da stabilizuje to područje, naravno, apsolutno na štetu Srba. Ni jedni ni drugi nisu prijateljski raspoloženi prema Srbiji, s tim što se Anglo-Amerikanci zadovoljavaju kontrolom, pre svega u bezbednosnoj, obaveštajnoj i medijskoj sferi, dok su Nemci zainteresovani za potpunu kolonijalizaciju svih srpskih resursa, koja zahteva njihovu veću koncentraciju, dublje prisustvo i interes za svaki društveni detalj. Naravno da u toj konstelaciji ni na jednoj strani Srbija ne može da traži prijatelja, ali nemački planovi u Srbiji danas su opasniji od svih drugih. Zato bi se moglo reći da je Koštuničin fokus na Nemačku/EU kao glavnog neprijatelja srpskih interesa precizno odabran, odakle ni njegov sukob sa nemačkim ambasadorom Volframom Masom nije samo odgovor na provokaciju već i osmišljena politička akcija.
Prozapadni kritičari koncepta neutralnosti reći će kako Srbija, okružena zemljama EU i onima koje tamo teže, kao i zemljama koje jesu ili će biti u NATO, nema nikakvih šansi. Tačno je da njena neutralnost ne proizvodi nikave garancije, ali koje pozitivne garancije proizvodi njen ulazak u NATO i EU? Nema garancija, jednako kao što ih nije imala Makedonija, koja je težila i ka NATO i ka EU, kad je, uz podršku spolja, dobila albanski ustanak završen Ohridskim sporazumom i faktičkom podelom zemlje. Nije ih imala ni Grčka kada je, kao članica NATO, napadnuta od druge članice NATO Turske. Sa druge strane, negativne garancije evrointegracija – ovde ih zovemo uslovi – odavno su na stolu. Prva među njima je odricanje od Kosova; druga je predaja privrednih resursa koja, barem za zemlje izvan zapadnog i centralnoevropskog kruga, pokazuje da se iza omamljujuće reči integracija krije zlokobna kolonijalizacija; treća je dezintegracija društva, a šta bi mogla da bude poslednja, to može samo da se nagađa. Otuda je, gledano istorijski i u svetlu današnjih međunarodnih odnosa, nastavak srpskih integracija, uprošteno gledano, najbliži ulasku u Trojni pakt 1941, gde je Hitler, paradoksalno, Beogradu nudio i više od današnjeg rajhskancelara.
MINIMALISTIČKA GEOPOLITIKA Drugi važan međunarodni faktor politike srpske nautralnosti jeste Rusija. Dok se ogorčenim protivnicima bilo kakvih strategija ne dopada što Koštunica radije govori o neutralnosti nego o Putnovim evroazijskim integracijama, reklo bi se da je njegova distanca od tog partnera nimalo cilj, a potpuno strategija. Naravno, kad govori o Rusiji, Koštunica ne beži od toga da je među silama pomene kao najvećeg srpskog prijatelja, ali se fokusira uglavnom na privrednu saradnju s njom. Jer i ta pozicija je jasna: Srbija koja bi se u današnjem svetu potpuno okrenula Rusiji, ne bi došla do željenih ciljeva, ušla bi u zonu životnog rizika, a samoj Moskvi bila veliki teret.
Takva Koštuničina „minimalistička“ geopolitika – prema kojoj bi neutralna Srbija ostvarila „neuporedivo bolje odnose sa Rusijom, nego Srbija koja bi postala deo evroatlantske zajednice“ (str. 22), dok „svojevrsno redefinisanje odnosa sa Vašingtonom“ vidi tako što „Srbija ne može promeniti politiku SAD prema Balkanu, ali može politikom neutralnosti postepeno na bolje menjati naše međusobne odnose“ (str. 21) – istorijski je na putu onog svetosavskog apokrifa o Srbiji kao istoku zapada i zapadu istoka. Ta ideja nije originalna, čak se i prema aktuelnoj svetskoj geopolitici čini suviše jednostavnom, ali istorijska je činjenica da je moderna Srbija, kad god je uspevala da ostvari taj balans, bila slobodna i prosperitetna, i kada god je odlazila u jednu stranu ili je slobodu gubila ili je doživljavala teška stradanja. I ne treba zaboraviti još nešto: Srbija je prosperirala kad god su zapadne sile bile međusobno konfrontirane, što danas nije akutno, ali ni besperspektivno.
Naravno, u istoriji valja tražiti argumente, ali ne i dokaze. Tačno je da politička neutralnost ne garantuje da Srbija neće stradati u nekom sledećem svetskom polomu, ali ona se razlikuje od drugih raspoloživih opcija po tome što će u njima gotovo sigurno stradati – što u nekima već i strada – kao i svaka zemlja sa udesom da su joj neprijatelji na puškomet, a prijatelji daleko.
Politički neutralna Srbija – ili bar distanciranija nego danas – međutim, lišila bi se brojnih mehanizama stranog pritiska, dobila bi šansu da uredi unutrašnje odnose, da svoju ekonomiju organizuje prema sopstvenim interesima, isto tako kulturu i obrazovanje. I – što je veoma važno – na taj način mogla bi da u granice podnošljivog uvede političku scenu, koja bi ponovo zavisila od svog odnosa prema građanima, kao i da suzbije uticaj pogubne petokolonaške elite. Naravno, i sam Koštunica svestan je da ne treba biti preteran idealista. „Zašto bi Srbija bila politički neutralna, odnosno samostalna i suverena država, kada je za EU i SAD neuporedivo bolje da vrše nadzor nad Srbijom i da neprestano postavljaju nove i nove uslove koje treba da ispunjavamo? A čim su Brisel i Vašington protiv političke i vojne neutralnosti Srbije, to odmah za sobom povlači da su protiv neutralnosti i svi oni u zemlji kojima je Zapad svetionik i jedini pravi putokaz. Dakle, nemam nikakvu dilemu koliko je težak cilj za koji se borimo“ (str. 107)
Ideja nautralnosti, otuda je i društveni cilj i strategija nezavisne i slobodne Srbije. Ideja neutralnosti, naravno, ima svoje slabe tačke u današnjem vremenu, ali radi se o tome da nema nijednog argumenta kojim se ruši mogućnost neutralne Srbije a da se njime istovremeno ne ruši i mogućnost svake Srbije. A ako se to prostim ukrštanjem argumenata pokaže tačnim, tada argumenti protiv neutralne Srbije neće biti slabiji, ali će svakako biti manje smisleni.
SMISAO KONSENZUSA Za politički neutralnu Srbiju Koštunica vidi uslove koji „ne zavise u potpunosti od nas“. Naravno reč je o međunarodnim odnosima, na koje Srbija ne može uticati. Drugi faktor su građani, koji bi trebalo da glasaju za tu politiku i koji bi – ponovo dodajem – bili spremni da je brane.
I na tom mestu dolazi se do verovatno ključne reči Koštuničine unutrašnje politike – do konsenzusa. „Cilj politike je da se na unutrašnjem planu ostvari dogovor i nacionalni konsenzus, a da se u spoljnoj politici vodi računa o zaštiti državnih interesa“ (str. 8). Malo je prostora na ovom mestu da bi se opisali svi Koštuničini ustupci koje je, dok je bio na vlasti, žrtvovao za konsenzus i, što je još zanimljivije, većina stvari za koje mu danas zameraju baš su bile te žrtve. Prema njegovim rečima, upravo taj konsenzus, u koji su bile uključene Tadićeva Demokratska stranka i nekadašnja celovita Srpska radikalna stranka, nisu bile samo osnov prosperiteta već i najbolja zaštita teritorijalne celovitosti zemlje, posebno kada su u Briselu i Vašingtonu počele pripreme za proglašenje nezavisnosti Kosova.
Pripremajući konsenzus dolaskom na vlast 2004, Koštunica u politički glavni tok uključuje radikale, koji su, iako najveća stranka od 2003. godine, bili na društvenoj margini; uvodeći ih u manjinsku podršku vladi, socijaliste prevodi preko čvrste petooktobarske ideološke linije; omogućuje Tadiću predsedničko mesto i tako pacifikuje DS; čini niz ustupaka, često veoma bljutavih, malim strankama i nastoji da pacifikuje Hag organizujući dobrovoljne predaje optuženih. Uzburkana politička scena iz 2002/3. godine se dobrano smiruje, kohabitacija vlade sa Tadićem stabilizuje čak i društvene prilike. Kruna tog konsenzusa događa se 2006. godine, kada Srbija dobija novi ustav.
„Nema nikakve sumnje da je strani faktor zarad ostvarivanja svojih interesa imao ključnu ulogu u razbijanju nacionalnog jedinstva u Srbiji 2008. godine“ (str. 9), kaže Koštunica, koji Tadićev izlazak iz konsenzusa vidi kao najveću političku tragediju tog vremena. Na neki način ta tragedija bila je i lična: kako su se, posle 2008. godine rušile jedna po jedna stvar koje je njegov konsenzus proizveo – gotovo sve osim ustava – tako su se Koštuničini ustupci kojima je sve to platio okretali protiv njega postajući njegovi politički gresi.
Umesto njegovog konsenzusa, stranci i Tadić pokušali su da formiraju jedan prozapadni konsenzus stranaka, čiji krajnji cilj bi trebalo da bude menjanje ustava. Razbijajući radikale, uvezujući kapital, kontrolišući medije, korumpirajući inteligenciju – kao tipični predstavnici postmoderne politike – Tadić i strani ambasadori mislili su pritom na sve osim na najvažnije učesnike konsenzusa – na građane. Prozapadni konsenzus političkih stranaka nikad nije postao društveni – čak je doprineo dubokoj društvenoj podeli – i tako se samo politička i javna scena sasvim izmestila izvan interesa građana.
EKSTREMNO I MARGINALNO Tu društvenu razrokost, tako poslovičnu za postmoderna društva, platio je i Koštunica. Političar čija politika je, bez obzira na veličinu podrške, sve ovo vreme po svakom svom unutrašnjem sadržaju očitovala mainstream, po svojoj poziciji na sceni postao je margina.
Otuda svaki politički poslenik ponosan na svoje gledište o izglobljenom Koštunici vidi sve osim navažnijeg. Gledajući Koštunicu, on ne zna da vidi sopstvenu sliku u ogledalu, jednako kao što je Gebels čvrsto verovao da je Tomas Man poludela greška nemačkog duha a Ajhman primer prilježne nemačke pedantnosti. Politička i društvena elita koja je kapitulirala odričući se svoje teritorije i prestajući da brine za interese sopstvenog naroda u svakom političkom udžbeniku biće obeležena pozicijom ekstremnog. Logično je tada da taj ekstremizam, proizvodeći sebi psihološku raconalizaciju, ekstremnim proglasi sve što isijava ma kakvim principima „normalnosti“ i čvrste političke logike.
Da, međutim, taj proces nikad ne može biti ni stabilan ni proveden do kraja, pokazuje jedna sistemska greška. Koliko god ga marginalizovali i koliko god ga izmeštali iz političkog mainstreama, koliko god ga prećutkivali, nikad ne mogu suvislo da odgovore na jednostavno pitanje – zašto ih i takav Koštunica nervira više nego iko drugi. Jer on i njegova reč poslednji su bedemi odakle se vidi koliko je srpska politika izmeštena i iz svoje i svake ose i koliko takva ne može opstati sve dok se ta reč čuje. O tome svedoči Koštuničina knjiga. Kao što svedoči da su političke ideje izložene u njoj življe i od Koštunice i od njegove stranke. A to već garantuje da će doći na red, makar onda kad sva loša rešenja budu potrošena.
(Kraj)
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-postkrizni-kostunica-ili-poslednja-opomena-coveka-s-kisobranom-2.html
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО
http://www.standard.rs/nikola-varagic-odgovor-ani-radmilovic-ili-vojislav-kostunica-je-kriv.html
>
>
НЕУТРАЛНОСТ
29. мај 2011.
>
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 