Хришћанство у Европи, у 21 веку

 

EUROPE IS THREATENED by a wave of “militant secularism” and religion should play a bigger role in public life, a British Cabinet minister has said today.

Sayeeda Warsi said “Europe needs to become more confident in its Christianity.”

“You cannot and should not extract these Christian foundations from the evolution of our nations any more than you can or should erase the spires from our landscapes,” she said in an article for the Daily Telegraph newspaper.

My fear today is that a militant secularisation is taking hold of our societies,” she added, accusing some atheists of having the same intolerant instincts as authoritarian regimes.

Warsi, a Muslim who is a prominent member of the Conservative Party, is leading a delegation of British government ministers to the Vatican this week. The group is due to meet Pope Benedict XVI on Wednesday.

Just under 72 per cent of respondents to the 2001 British census — the last for which full results are available — identified themselves as Christian. But most Britons are not regular churchgoers, and — unlike in the United States — religion is not considered a vote-winning issue.

For years political leaders have largely heeded the famous advice of Tony Blair’s spin doctor, Alastair Campbell: “We don’t do God.”

But there are signs of change. Prime Minister David Cameron recently urged the Church of England to lead a revival of traditional Christian values to counter the “slow-motion moral collapse” that led to the August riots in England.

Warsi said religion had been “neglected, undermined — and yes, even attacked” by recent British governments.

In extracts from a speech she will deliver in Rome, she said that spirituality had been “suppressed,” and Britain had become a place “where, in the words of the Archbishop of Canterbury, faith is looked down on as the hobby of ‘oddities, foreigners and minorities.’”

The British Humanist Association Tuesday , condemned Warsi’s comments as “chauvinist and unnecessarily divisive.”

“In an increasingly nonreligious and at the same time diverse society, we need policies that will emphasize what we have in common as citizens rather than what divides us,” said its chief executive, Andrew Copson.

http://www.thejournal.ie/europe-is-threatened-by-militant-secularism-british-cabinet-minister-355448-Feb2012/

>>

Британска краљица Елизабета II упутила је данас председнику Србије Борису Тадићу честитку поводом Сретења, Дана државности Србије.

„Задовољство ми је да Вашој екселенцији честитам Дан државности и пренесем најбоље жеље за срећу и просперитет народа Србије и владе у предстојећој години“, наведено је у поруци Њеног краљевског височанства.

Порука краљице Елизабете II постављена је на сајту Британске амбасаде у Београду.

>>

Čestitkama Dana državnosti Srbije pridružio se i najveći svetski internet pretraživač Gugl, koji je na naslovnu stranu na ćirilici postavio motiv iz takozvanog Sretenjskog ustava iz 1835. godine.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

НЕУТРАЛНОСТ

Илирија

Српски план за Космет

Изгубљени у историји

Дахије (ни)су Срби

Slučaj Kosova i Metohije i Republike Srpske Krajine

Anarchy in the EU, sa sve Srbijom

Глупаци и преваранти

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Hrišćani

Značaj Monarhije za opstanak Hrišćanstva u V. Britaniji


12 Responses to Хришћанство у Европи, у 21 веку

  1. Varagić Nikola каже:

    Povodom teksta Zlatka Pakovića „Ukoliko se predsednik Tadić u crkvi krsti, morao bi i da se u džamiji klanja“ (Danas, 4-5. februar 2012)

    Nema dijaloga sa teolozima

    Autor: Srđan Jovanović Maldoran

    Zaintrigirao me je članak Zlatka Pakovića „Ukoliko se predsednik Tadić u crkvi krsti, morao bi i da se u džamiji klanja“. Naslov je bio odista dobar; opisivao je surovu realnost jedne nesekularne, crkvene države kakva je Srbija.

    (…) „Ateistički stav je moralni sud“, kaže autor, iako ovo može da bude shvaćeno kao istinito jedino uz dobranu gomilu logičkih i filozofskih perturbacija. Ateistički stav je, prevashodno, stav realnosti. Ateizam je shvatanje da mističnih božanskih entiteta nema, te ovaj „stav“ u suštini predstavlja samo iskazivanje činjenice. Do morala dolazimo ovde jedino kada shvatimo da je moralno loše biti religiozan, te ne biti religiozan (dakle, biti ateista) ispada pozitivno. Kao što rekoh, potrebno je ovde filozofsko „mućkanje“ da bismo od jednog činjeničnog „stava“ došli do moralnosti.

    (…) Pakovićevo shvatanje odnosa sekularnosti i ateizma je, na drugoj strani, sasvim u redu. Ipak, pred kraj teksta on se poziva na Racingera (!), smatrajući kako je zarad demokratije i sekularizma „presudno postojanje dijaloga, kao razmene, između ateizma i teizma“. Šta reći, sem da nije tako. Kako se Dokins svojevremeno izrazio, teologija je prazna. Nema ni značenja, ni smisla, ni inteligencije, nema ničega sem sušte, čiste, nepatvorene gluposti i mlaćenja prazne pseudofilozofske slame. Ista je zakopala Evropu na ceo milenijum, te voditi „dijalog“ sa teistom radi postizanja sekularne države… kako prokomentarisati uopšte? Da li bi trebalo možda sa nacistima da vodimo dijalog o postojanju demokratije i toleranciji? Možda je trebalo Jevrejima tridesetih i četrdesetih dati savet da sa Hitlerom malkice krenu „u dijalog“? Sa teolozima, teistima i njima sličnim nema se šta diskutovati. Nisu potrebni niti jednom jedinom društvu, a čine samo štetu, kako nam pokazuje par hiljada godina istorije.

    Autor predaje istoriju ateizma i intelektualnu istoriju Evrope na Filozofskom fakultetu Palackijevog univerziteta u Češkoj Republici

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/nema_dijaloga_sa_teolozima.46.html?news_id=233549

    >>>

    Ateizam je moralno neutralan
    REAGOVANJE

    Autor: Zlatko Paković

    Nakon mog teksta „Ukoliko se predsednik Tadić u crkvi krsti, trebalo bi i da se u džamiji klanja – jedan ateistički pogled na religioznost i sekularizam“, objavljenog u subotu, 4. februara u Danasu, u istom dnevnom listu objavljeno je reagovanje 8. februara pod naslovom „Nema dijaloga s teolozima“, izvesnog Srđana Jovanovića Maldorana, u kojem on ne dokazuje ništa drugo do dve sopstvene osobine: glupavost i lažljivost.

    Ne mogavši da razume zašto je u demokratskom sekularnom društvu nužan dijalog između ateista i vernika – o čemu, između ostalog, pišem (o tome, avaj, već je, kao što sam citirao, pisao Jirgen Habermas) – ideološki stav tog S. J. M. nužno je glup i autoritaran: „Sa teolozima, teistima i njima sličnim nema se šta diskutovati. Nisu potrebni niti jednom jedinom društvu…“, piše u njegovoj rigidnoj (vero)ispovesti „Nema dijaloga s teolozima“.

    To što je neko glup, nije toliko njegova krivica, iako glupost može biti i te kako opasna. Subjekt gluposti, zapravo je više njen objekt. Lažljivost se, međutim, bez obzira na njenu patološku osnovu, ne može tako kao glupost osloboditi od odgovornosti za krivicu.

    Moj tekst počinje iskazom: „Ateizam je moralno neutralan.“ S. J. M. falsifikuje taj ključni iskaz – umesto njega, ispisuje iskaz upravo suprotnog značenja, i to pod znacima navoda kao da je posredi citat (sic): „‘Ateistički stav je moralni sud’, kaže autor“, laže S. J. M. i, pri tom, „objašnjava“ kako je činjenični sud tu proglašen moralnim sudom, premda ja upravo toj grešci u zaključivanju posvećujem prva tri pasusa teksta!? Ponoviću ih ovde:

    „Ateizam je moralno neutralan. Biti ateista još nije uslov (ni neophodan, a kamoli dovoljan) za moralno ponašanje. Uvid ateizma, dakle, nije kriterijum dobrote i pravednosti.

    Ateista koji smatra da je ateizam moralna kategorija, ne samo što sebi neodgovorno laska nego se i samozavarava, misleći ono što priželjkuje. Da je ateistički stav moralni sud, klasičan je primer za wishful thinking – odraz neistinitog iskaza koji egzemplarno navodi Adorno: ‘Inteligencija je jedna moralna kategorija.’

    Ukoliko se religiozna dogma u istoriji ljudskog mišljenja ukazuje kao tragična greška, utoliko se vera u moralnost ateizma po sebi – pokazuje kao farsa.“

    Post scriptum

    Od osobe poput ovog S. J. M, koja bezočno i masno laže, a samo stoga da bi bila uočena, dakako da ne očekujem da se javno izvini za svoje javno laganje.

    Katedra za ateizam

    SVETISLAV BASARA

    Ne bih da ulazim u polemiku između Zlatka Pakovića i Srđana Jovanovića Maldorana, nisam, što no se kaže, kompetentan u toj materiji, nego mi je pažnju privukla jedna rečenica iz Maldoranove replike iz koje sam saznao da rečeni gospodin „predaje ateizam“.

    E, ljudi moji, da me je juče zavejao sneg, danas ne bih znao da postoji katedra za ateizam. Šta tu ima da se predaje? Šta tu ima da se uči? Ovako računam: ako ne veruješ u Boga – što je stvar izbora – ne veruješ i tačka. Sa religioznima stvar stoji drugačije. Ima tu čitava hijerarhija: teški grešnici (evo, moja malenkost, na primer), manje ili više uzorni vernici, mučenici, sveci i veliki sveci. Ali ne ide mi u glavu kako je, recimo, moguće da doktor ateizma više ne veruje u Boga od nekog potpuno neobrazovanog ateiste. Ko zna. Možda i tu postoje kolebljivci, neiskreni bezbožnici i saputnici ateizma.

    Predaleko se, cenjeni publikume, otišlo sa naučnim pristupom svemu i svačemu. Ja sam, recimo, učio osnovnu školu u vreme kada su nam nastavnici (ne sećam se više čega) s ponosom – onako kako Samizdat najavljuje svoja izdanja – govorili da je „nauka u potpunosti ovladala prirodom“. Ne bih da se kunem, ali ne bih ni isključio da je ta gorda, školska nadobudnost dosta doprinela mom kasnijem priklanjanju religioznosti. Evo, da sam rčin-čovek, sad bih mogao povikati: „Naučnici, kad ste već ovladali prirodom, sklanjajte ovaj sneg i led, to su prirodne pojave, polomiše se ljudi.“ E, jok, bato, u datom slučaju pomažu samo ašov i lopata“.

    Opet sam nekom zgodom rezilio primenu visokih tehnologija u vojne svrhe. Ha, peršing, pametne bombe, je li? Otvori ti, bato, pametnom bombom konzervu mesnog nareska. Ne mere? Pa gde joj je pamet? Dočim bajonetom – govorim to iz ličnog JNA iskustva – konzervu otvoriš dok si rekao keks.
    Doduše, sa bajonetom se ne može samo jedna stvar (a naši političari to uporno pokušavaju) na bajonet se ne može sesti. Inače, jako zgodna sprava. S druge strane, ne treba ići ni u krajnost pa odbacivati sva dostignuća moderne nauke i tehnike. Mobilni telefon, recimo. Gadna, inače, dosadna sprava, ni sa njom ne možeš otvoriti konzervu, a sedati na njega nije preporučljivo, ali koliko je samo glava spasao u ovom užasu snega i leda? Ne prećerujte, more.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/katedra_za_ateizam.881.html?news_id=233775

  2. Varagić Nikola каже:

    Срби и Руси: годишњице које (оба)везују

    Како је кренуло, Руси и Срби ће јубилеје својих великих победа ове, 2012. године, прославити „радно“.

    Београд, 14.02.2012

    Ових дана, и у овој геополитичкој ситуацији, немогуће је не сетити се српско-руских веза кроз векове: чињеница је да је млади Растко Немањић отишао на Свету Гору, у Русик, манастир Светог Пантелејмона, после разговора са једним руским иноком, који му је причао о лепотама Атоса и тамошњег духовног живота. Од тада, до данас, везе Срба и Руса нису само геополитичке и историјске: оне су, свагда, и мистичке.

    Као што је Законоправило Светог Саве, правни документ првог реда, постало руска Кормчаја књига, чиме је српска средњовековна правна свест утицала на уобличење државотворности московске Русије, тако је, касније, у доба кад су Срби робовали под Турцима, цар Иван Четврти Васиљевич Грозни, по баби потомак српског племићког рода Јакшића, постао велики покровитељ њихових светиња и манастира, од Хиландара до Милешеве.

    Цар Алексеј Михајлович плакао је од немоћи што нема снаге да од Турака ослободи православни Балкан, а српска Црна Гора се одазивала на позиве Петра Великог да устане против турске силе с којом је Русија водила рат. Свети Петар Цетињски је у Боки водио борбе против Наполеоновог маршала Мармона, верујући да се бори и за интересе православног руског царства; на самрти је заклео све Црногорце да се заувек држе Русије, и проклињао оне који би покушали да их од тога одврате.

    Цар Александар Први је помагао Први српски устанак и Карађорђа, а руске трупе су се, у Тимочкој крајини, заједно с устаницима славног Хајдук Вељка бориле против турске силе. (Први српски устанак угушен је 1813, годину дана после склапања Букурешког мира, када је Русија морала да напусти Балкан због упада Наполеонових трупа на своју територију. )

    А у Јаворском рату, 1876–1878, допринос Русије српској слободи, преко добровољаца генерала Черњајева, такође се не може превидети.

    И Цар Мученик Николај Други Романов ушао је у рат да би заштитио Србију од германских хорди Беча и Берлина, маскираних у европске „цивилизаторе“ и „усрећитеље“.

    Русија није била довољно спремна за рат, али није оклевала кад је словенској браћи требало прискочити у помоћ. Свети владика Николај је зато жртву последњег руског императора поредио са косовском жртвом Светог кнеза Лазара.

    И у Другом светском рату, упркос великим идеолошким смутњама, карактеристичним 20. век, Срби и Руси били су на истој страни у борби против Хитлеровог варварства. Једном речју, судбине су нам повезане Богом и историјом; тако ће, по свему судећи, бити и даље, без обзира на русофобе у Србији (такозване „другосрбијанце“, НАТО интелектуалце који мрзе своје порекло и вековни идентитет народа коме припадају, јер се њихова НВО прича финансира из вашингтонско-бриселских извора) и србофобе у Русији (којих је у власти било у време „великог реформатора“ Јељцина).

    Како је кренуло, Руси и Срби ће јубилеје својих великих победа ове, 2012. године, прославити „радно“.

    Као што је познато, 1812. на Русију је насрнуо Наполеон, са 600 хиљада војника (такозвана „најезда дванаест народа“ ), да би јој, наравно, шта би друго, донео европске вредности ( „слобода“,„једнакост“, „братство“ ).

    Освојио је Москву, али је претрпео пораз: како од руске зиме, тако и од руске војске и народне гериле, па се у Француску вратио са 6О хиљада изнемоглих и рањених.

    Два столећа касније, НАТО армада би поново могла да насрне на Трећи Рим (не поштују демократска изборна правила и „људска права“, зар не?).

    Уосталом, маг Трилатерале, Збигњев Бжежински, то је јасно дефинисао у својој студији „Велика шаховска табла“, захтевајући да се руски простор конфедерализује у „Европску Русију, Сибирску републику и Далекоисточну републику“.

    Тако разграђена Русија „биће мање способна за империјалну мобилизацију“, а да и не говоримо о њеним ресурсним потенцијалима, отвореним за експлоатацију западних мултинационалних комапнија. Дакле, 1812–2012: Запад против Русије, друго полувреме.

    Не треба заборавити ни чињеницу да је, у великим ратовима оног доба, Наполеон био против српске слободе: његови инструктори обучавали су турске тобџије, а он је спремао и атентат против Карађорђа. Наш историчар, Милорад Екмечић, у својој књизи „Дуго кретање између клања и орања- историја Срба у Новом веку 81492–1992 )“ пише да је 1806. Наполеон изрекао своје геополитичко пророчанство, „oracolo Napoleonico“, о судбини Срба, као „историјско проклетство, над целом будућношћу српскога народа“, коме је у чело утиснут „белег вечног савезника Русије“:

    “Најпре, вели, да би само један палац земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом (мисли на Београд), био раван општем расулу Османлијског царства. Затим каже да је „Аустрија географски непријатељ Србије““.

    И данас нас тако третирају, без обзира шта ШуНАТОвац и његов кум о томе мислили.

    А што се тиче Србије, у њу се враћају Турци.

    Американци, по свему судећи, напуштају базу Бондстил покрај Урошевца, и ето опет Турака на Косову и Метохији. Њима је намењен Бондстил. Сто година после песме „За Косово-Куманово“, историја се враћа уназад. Разлози?

    Године 1993, у часопису „Војно дело“( 1–2/1993. ), у тексту „На бранику Европе, против новог светског поретка“, Драгош Калајић је писао: „У формално модерној и прозападној фасади турске државе, вашингтонски стратези виде идеалну алтернативу исламизму Ирана и потенцијални формативни те информативни центар условљавања и окупљања целокупног исламског света.

    Турска је виђена и као идеални пол привлачења бројних исламских република бившег СССР-а у орбиту сопствене хегемоније или псеудоимперије, „од Кинеског зида до Јадрана“

    Признањем Босне и Херцеговине као суверене државе вашингтонска политика је изнудила и могућност за стварање прве исламске државе у Европи.

    Пројект успостављања прве исламске државе у Европи изискује и непосредне или посредне просторне везе с Турском. Посредне везе могу омогућавати Бугарска и такозвана Македонија, под управом изрођених и проамеричких политичких (псеудо)елита, које се одржавају на власти захваљујући пресудној подршци муслиманских мањина.

    У вашингтонским пројекцијама непосредне везе могу омогућити – силом своје потпуне припадности исламском свету – Албанија и политичке аутономије Косова и Метохије и Рашке, односно Санџака. У том домену је и један од битних разлога настојања вашингтонске политике да од Југославије и Србије изнуди статус политичких аутономија за Косово и Метохију и Рашку.“

    Осамнаест година након Калајићевог текста, Турска стиже у Бондстил, да би цементирала изградњу „зелене трансверзале“.

    Но, то није разлог да се не сећамо својих победа над Наполеоном 1812.и над Турском 1912.

    Планови Империје су ипак само планови; народна мудрост каже: „Ал не рече Туре: ако Бог да“.

    Ни Русија ни Србија нису побеђене, а Бог ће, како је говорио блаженопочивши патријарх српски Павле, помоћи ако буде имао коме да помогне. Важно је само да будемо заједно, на страни Правде; јер, како каже српска народна изрека: Правда држи земљу и градове.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/srbi-i-rusi-godisnjice-koje-obavezuju.php

  3. Varagić Nikola каже:

    15. 02. 2012. 12:00h

    Piše: Ratko Dmitrović

    Pop koji to nije

    Hoće li Srbi sledećeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve (SPC) dobiti na stranačkim izborima? Po principu, jedan čovek jedan glas.

    Izađe, uzmimo, Demokratska stranka sa svojim kandidatom, a to može da bude, šta ja znam, vladika Grigorije; Srpska napredna stranka kandiduje, recimo, vladiku Atanasija Rakitu; Demokratska stranka Srbije, Voje Koštunice, istakne kandidaturu Amfilohija (Radovića); Ujedinjeni regioni Mlađana Dinkića stanu iza, pretpostavimo, episkopa Vasilija…

    I krene predizborna kampanja, TV dueli, konferencije za novinare, stranačko opanjkavanje…

    Ovo je, reći ćete, nemoguće. Nadam se. Ali, događaj od pre neki dan, zabeležen u Zemunu, pokrenuo je, bar u mojoj glavi, gore iznetu mogućnost.

    U zemunskom Magistratu, prostorijama Srpske radikalne stranke, obeležena je stranačka slava, Sveta tri jerarha i tom prilikom, kao što nalažu običaji, sveštenik SPC presekao je slavski kolač. Ove godine to je uradio izvesni Branko Zelen, koji je tom prilikom umesto duhovni održao politički govor, nastupajući kao stranački aktivista.

    Evo šta je sveštenik Zelen, kako ga citiraju neki beogradski mediji, uz ostalo rekao okupljenima u Magistratu.

    – Mi u Srpskoj radikalnoj stranci trudimo se da našem narodu otvorimo oči da zna odakle vreba zla kob, a jedino naša Srpska radikalna stranka čuva pravoslavlje i srpstvo (…) Nad Srbijom se nadvilo zlo uništenja pravoslavlja, srpstva i svetinja, to zlo provodi dvoglava aždaja, Zapad i Amerika. U tome im ne smetaju Srbi poput Čede Jovanovića ili Čanka, jer su im takvi podobni, ali im smetaju oni Srbi kojima su na prvom mestu sveti Sava, Vasilije Ostroški, car Lazar…

    Čak i da je sve ovo tačno, a nije tačno, zar je na popu da to govori? Šta je Branko Zelen? Stranački aktivista ili svešteno lice? Nadležna crkvena instanca još nije reagovala na ovaj skandal, a da je skandal – jeste.

    Da li su svi sveštenici Srpske pravoslavne crkve članovi, simpatizeri, glasači (kako god hoćete) Srpske radikalne stranke. Nisu, čak ni po zakonu verovatnoće. Znam neke od njih koji su bliski demokratama (što Koštunici, što Tadiću), druge koji u Tomislavu Nikoliću vide spas i Srbije i srpstva, treće kojima su svi političari oličenje zla, ali o tome javno ne govore, ne učestvuju u stranačkim kampanjama. Ko je Zelenu dao pravo da bude stranački pop?

    Kanoni SPC zabranjuju sveštenicima da se bave politikom, strančarenjem, političkim agitovanjem. Niko popovima u Srbiji ne brani, niti je branio, da glasaju na izborima, to je dozvoljeno, ali im njihova crkva brani stranačko i političko angažovanje. To je kršenje svetih načela vere.

    Za sveštenika je svaki čovek isti, i heroj i izdajnik otadžbine. Sveštenik nije pozvan ni da sudi ni da presuđuje. Njegovo polje delovanja je ljudska duša. Branku Zelenu bi, ako je zaista na putu Isusa Hrista, jednako dragi trebalo da budu Vojislav Šešelj i Čeda Jovanović. Hristovo učenje mu čak nalaže da se više moli za Jovanovića nego za Šešelja, da tu „zalutalu ovcu“ vrati duhovnom stadu. Kao što je to radio Isus u čije učenje, valjda, veruje Branko Zelen.

    Kako se Zelen ponaša kad u njegovoj parohiji umre čovek za koga se pouzdano zna da nije član Srpske radikalne stranke i da o Šešelju ne misli ništa dobro? Služi li opelo na toj sahrani ili traži zamenu? Ako služi da li je to samo zbog novca? U kojoj meri je to opelo iskreno „posredovanje“ između duše pokojnika i Svevišnjega? Gde je u svemu ovome duša sveštenika Branka Zelena?

    Hoće li sutra neki demokrata ili naprednjak, u parohiji Branka Zelena, kad bude krstio dete, zvati popa radikala ili… Hoće li pop radikal, i sa kakvim duhovnim mirom u sebi, krstiti dete demokrate?

    Bezbroj pitanja, a malo odgovora. Evo još dva: Kakva je budućnost SPC sa ovakvim sveštenicima? Čeka li Srbe, zaista, ona projekcija sa početka teksta?

    http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/202810/Pop-koji-to-nije

  4. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 17. 02. 2012

    PRESS

    MUFTIJA OPET VREĐA DRŽAVU: Srbija slavi Sretenje zločinaca

    Muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić objavio je 15. februara na svom Fejsbuk profilu tešku uvredu na račun države Srbije nazvavši državni praznik Dan državnosti – „Sretenje zločinaca“.

    Navedeno je i da je u Prvom srpskom ustanku načinjen genocid nad 100.000 muslimana u Srbiji, koji su izvršili „Karađorđe Petrović i njegovi hajduci“, i da je tom prilikom srušeno 500 džamija u „Beogradskom pašaluku, današnjoj centralnoj Srbiji“. Na Fejsbuk stranici Muamera Zukorlića, koja ima oko 14.000 fanova, piše da je uređivanje tekstova preuzela grupa omladinaca i omladinki – „Sandžak autonomija“.

    Sveštenik SPC protojerej-stavrofor Miodrag Popović kaže za Press da je zapanjen uvredljivim sadržajem koji se na Dan državnosti pojavio na Fejsbuk stranici Muamera Zukorlića.

    – Sretenje je za Srbe svetinja kao što im je svetinja i ova država, pre i posle Karađorđa, i svi koji govore i rade protiv nje treba da odgovaraju. Neverovatno je da tako nešto može da izađe iz nečijih usta, a pogotovu da se nađe na Fejsbuk stranici Islamske zajednice u Srbiji. Između ostalog, svrha svih verskih zajednica jeste da svoje pristalice usmeravaju da rade za dobrobit zemlje u kojoj žive – ističe Popović.

    Tandur: Sretenje nije naš praznik

    Samir Tandur, portparol Islamske zajednice, tvrdi da iza profila na kojem se pojavio sporni status ne stoji muftija lično, ali ne krije da on Sretenje ne doživljava kao praznik države u kojoj živi.
    – Mi smatramo da je period Prvog srpskog ustanka nešto na šta treba baciti dodatno svetlo. Istorijska je činjenica da su u tom periodu počinjeni brojni zločini nad nesrpskim življem. Došlo je vreme da bez emocija razgovaramo o našoj zajedničkoj istoriji. Da se istorija prepusti istoričarima, a ne da se zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe.

    Muftija Zukorlić trenutno se nalazi u Saudijskoj Arabiji, saznaje Press.

    Njegov portparol Samir Tandir, međutim, nije hteo da potvrdi naša saznanja: – Nije stvar medija gde se nalazi Zukorlić. Uostalom, to je službena tajna.

    Ekstremističke izjave

    Ni za istoričara Momčila Pavlovića nije normalno da neko vređa najveći državni praznik:

    – Meriti današnjim aršinima početak Prvog srpskog ustanka i vrednovati današnjim vrednosnim sudovima tadašnje odluke i nazivati ih genocidnim, kao i identifikacija sa ondašnjim Turcima nas i dovode do ovako glupe situacije. Prvi srpski ustanak je Srbima doneo obnavljanje države koja je izgubljena nekoliko vekova ranije najezdom Turaka. Što se tiče genocida, sve i da su ustanici hteli nisu mogli da pobiju toliki broj Turaka. Ovo je samo jedna u seriji namenskih Zukorlićevih provokacija u cilju skretanja pažnje na sebe i svoje ekstremne stavove. To ne koristi nikome, pogotovo ne ljudima u Sandžaku.
    Đorđe Vukadinović, politički analitičar, kaže da su svi u ovoj zemlji navikli na Zukorlićeve ekstremističke izjave, ali da je ovaj put otišao predaleko.

    Prpa: Ustanak pun kontroverzi

    Istoričarka Branka Prpa naglasila je da je Prvi srpski ustanak pun kontroverzi, ali da to ne umanjuje značaj sretenjskog ustava.
    – Mnogo toga je kontroverzno, od načina kako je Karađorđe oslobađao Srbiju, do načina na koji se ponašao prema političkim protivnicima. Korpus Prvog srpskog ustanka ostao je u domenu romantizma i niko do kraja nije opisao šta se zapravo tu dogodilo. Ali Sretenjski ustav jeste napredan ustav sa podelom vlasti i ljudskim i građanskim pravima i predstavlja dobar početni pravni akt za jednu zemlju – kazala je Prpa.
    – U svakom ratu za oslobođenje ima strašnih stvari, ali govoriti na ovakav način o događajima koji su stvorili modernu srpsku državu najblaže rečeno je neumesno za bilo koga, a kamoli za nekoga ko se predstavlja kao verski poglavar – ističe Vukadinović.
    I istoričarka Branka Prpa osuđuje stav Zukorlića.
    – Nije u redu na taj način komentarisati državni praznik. Polje istorije ne može biti polje političke debate. Tih 100.000 muslimana o kojima priča Zukorlić je dezinformacija i falsifikat. Zukorlić preteruje i zloupotrebljava istoriju – naglasila je Prpa.

    Ivana Žigić, Violeta Nedeljković

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/204034/Zukorli%C4%87%3A+Srbija+slavi+Sretenje+zlo%C4%8Dinaca.html

  5. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POSTKRIZNI KOŠTUNICA ILI POSLEDNJA OPOMENA ČOVEKA S KIŠOBRANOM (2)

    petak, 17 februar 2012

    Upozoravajući na te neodržive društvene trendove, Koštuničina opomena iz „groba demokratije“ mnogo je više od puke kritike postmodernih političkih žanrova. Ali to ne može da se vidi iz pozicije srpskog evroentuzijazma – jedne vrste vrste ovdašnjeg „kosmopolitskog provincijalizma“, što će reći internacionalizma motivisanog osećanjem niže vrednosti. Iz te vizure svet se ne vidi čak ni kao šareni bogati izlog, već isključivo kao graal neograničene lokalne moći. Iz te pozicije iz koje elite izrastaju kao denuncijanti sopstevnog naroda ne može se videti Koštuničina kritika postmoderne države, jednako kao što se ne može prihvatiti da su se rešenja aktuelne krize u tom svetu bleštavih svetala i dugih batina našla u slepoj ulici, čak dublje nego tamo gde ga je dovela kriza sama. Odatle se ne vidi – čak ni kad se slepo kopira – da su krizne političke prakse u liberalnim demokratijama suštinske ciljeve napredovanja društva sasvim podredile strategijama, i to strategijama očuvanja sistema i zadržavanja privilegija vladajućih grupa.

    Ne vidi se – a jednako se kopira – i da je taj trend, sa jedne strane, očistio politiku od svakog humanističkog sadržaja i tradicionalnog smisla, dok se, s druge, očitovao kao krizni menažement vladajućih grupa – finansijskih, političkih i društvenih elita – koje su rešenje tražile isključivo u okvirima u kojima će moći da zadrže margine novca, moći i uticaja na koje su navikli. Osvešćujuće je kad Zigmund Bauman početke ekstremnog socijalnog raslojavanja ne vezuje za ekonomiju, nego za kretanja u međunarodnim odnosima. Naime, činjenicu da se početak enormnog rasta razlika u zaradi između sloja poslodavaca i zaposlenih u zapadnim demokratijama vezuje za početak 90-tih godina on objašnjava raspadom ravnoteže hladnog rata. Otuda su poslodavci na Zapadu, ostajući bez ideološke vrednosti svog rada, gubili potrebu da čuvaju standard radnika i tako preko gvozdene zavese demonstriraju socijalnu superiornost kapitalizma. Međunarodna kretanja kao glavni razlog te slepe ulice vidi i Koštunica: „Nestankom komunizma demokratija više nema spoljnjeg neprijatelja, ali se zato otvaraju unutrašnji problemi. (…) To su prekomerno širenje državne organizacije stvaranjem novih paradržavnih tela, brojni primeri političke korupcije, revolucije koju donose novi mediji i neslućene mogućnosti manipulacije javnim mnjenjem“ (str. 110).

    Sve to je, naravno, dovelo do toga da od 2008. godine u paketima kriznih rešenja deficiti – ne samo finansijski već i društveni – budu prevaljeni na siromašne i doskoro rastuću srednju klasu, motor stabilnosti liberalnih demokratija, koja se već petu godinu neprestano tanji stvarajući ozbiljnu napetost. Zato elite na Zapadu srednju klasu sve više drže za deo problema i čak – uverene da je nepostojanje te klase među glavnim uzrocima kineskog uspona – prete Kini kako će se njen rast završiti kad tamošnja rastuća srednja klasa postane dovoljno velika, uticajna i razmažena.

    BŽEŽINSKI I FUKUJAMA Liberalni kritičari stanja na Zapadu svesni su kako su drveta koja plodove ne daju ta društva u kojima su strategije odbrane sistema sasvim zamenile ciljeve društvenog napredovanja. Otud se kod njih javlja potreba za definisanjem novih ciljeva. Ironija istorijske sudbine, međutim, njihovu bezidejnost prikazaće u punom svetlu. Naime, čak i na ravni jezika, ta rešenja traže se po uzoru na istočne socijalističke modele, koje su sami ismejali dok su ovi pre četiri i po decenije svoju sistemsku krizu rešavali promocijom „socijalizma sa ljudskim likom“. I, kada uticajni Zbignjev Bžežinski i Frensis Fukujama – shvatajući dubinu zablude Fukujamine teorije o liberalnom kapitalizmu kao završetku hoda istorije – zagovaraju kapitalizam koji će ponovo proizvoditi društvene, a ne samo tržišne vrednosti, tada obojica izgovaraju baš tu sintagmu – „kapitalizam sa ljudskim likom“.

    Na pitanje ko je taj ko bi moćnim korporacijama smanjio margine zarade i uticaja zarad društvenog napredovanja – a to, videće se, jeste centralno pitanje – Fukujama, iako shvata potrebu za obnavljanjem ugrožene srednje klase, izbegava jasan odgovor. Umesto toga, on traži rešenje u imaginarnom ili neizrecivom, a to je, kaže, nešto „oko nas“ što „još nije rođeno“. Geopolitičar Bžežinski samouverenošću starog imperijalnog ideologa nema problem sa neizrecivim. Tamo gde su Bauman i Koštunica videli problem Zapada on vidi rešenje – u međunarodnim odnosima. Naime, i Bžežinski uočava da rast socijalnih razlika ugrožava obrazovni sistem i usporava društveni napredak, ali taj deficit ne bi rešavao u samom američkom društvu. On bi deficit Amerike i Zapada uopšte pokrio napolju – „usisavanjem Rusije“ na Zapad. Treba li reći da rešenje koje nudi nije integrističko, već kolonijalno, utoliko više što Bžežinskog ruska „građanska demokratija“ ne interesuje kao društvena vrednost, već kao američki most do sibirskih resursa.

    Šta dakle ovde imamo? Uticajnog liberalnog intelektualca, koji razume problem zapadnih demokratija. Bžežinski hoće da definiše ciljeve društvenog napredovanja, ali ipak završava razrađujući strategije u kojima trošak tog napredovanja neće smanjiti margine elite. On veruje kako je bolje (ili je lakše?) deficite pokriti „usisavanjem“ Rusije nego, recimo, afirmacijom nacionalne države. Zar nacionalna država nije jedina koja bi bila u stanju da ograniči margine elita, da obezbedi definisanje društvenih ciljeva i dovede do napredovanja? Jeste, ali Bžežinski i Fukujama pre bi pozvali Belzebuba iz pakla nego nacionalnu državu upomoć, kao što su uostalom i njihovi politički lideri pozvali komunističkog ortodoksa Genadija Zjuganova – svog internacionalističkog sabrata, jednako radog kao i oni za jedno odumiranje (nacionalne) države – samo da bi srušili Vladimira Putina, globalnu personifikaciju takvog koncepta. Jer sam pomen nacionalne države ispod Bžežinskog i Fukujame izvukao bi onaj debeli ideološki ćilim, i otkrio pod njima goli ledeni atavizam hobsovskog sveta.

    CILJEVI, STRATEGIJE, BALANS Otuda je Bžežinski u pravu: strategija vađenja političkog i svakog drugog deficita današnjeg liberalnog kapitalizma jeste u agresiji. Kratkoročno, to može biti (i jeste) unutrašnja agresija, u kojoj trošak deficita snose srednja klasa i siromašni. Sistemski, međutim, to može biti samo spoljnja agresija, gde deficit pokrivaju kolonijalni resursi, gde smela ideja Bžežinskog o Rusiji kao koloniji ne govori samo o njegovim velikim apetitima nego i o dubini deficita i nemoći sistema da se obnovi iz sebe.

    „Sve ono što je činilo klasičan pojam (nacionalne) države – vlast, teritorija i narod – sada se relativizuje i dobija sasvim novo značenje“ (str. 111), kaže Koštunica, koji postmodernu državu kao deo većih naddržavnih entiteta vidi kao stukturu koja ukida pojam državnog suvereniteta, a samim tim i individualne slobode. A to znači i da u tom mehanizmu uočava ključnu distinkciju između proklamovanog cilja (integracija) i suštinske strategije (kolonijalizacija). Otuda se Koštuničino teorijsko zalaganje za povratak nacionalne države u političkom smislu očituje kao ideja o Srbiji kao politički neutralnoj državi.

    Ta ideja u današnjim uslovima jeste redak balans između artikulacije društvenih ciljeva i stategija. Taj balans – on ga ponekad zove treći put – tvore društveni ciljevi koji se ostvaruju tek u distanci prema opisanom svetu zapadnih demokratija i idejama o postmodernoj državi. Ali tvore ga i strategije jer Koštunica je, čini se, svesniji nego ikad da se za tom trpezom – za kojom se govori o „usisavanju“ Rusije – zemlja poput Srbije ne može naći kao partner, već samo kao večera. I tu, na tu trpezu – na stranu i Kosovo, i kriza evrozone – racionalan svet dobrovoljno ne ide. Jer taj svet bleštavih svetala i dugih batina – iako voli da se hvali svojim preferencijalima i donacijama za Srbiju – široko se nadvio nad njom i dovoljno je samo malo matematike, pa da se zaključi kako je, koliko god mala i siromašna, i ona jedna od zemalja koja po receptu Bžežinskog finansira te krizne deficite, pre svega u zemljama EU.

    Zato su dva osnovna polazišta Koštuničine ideje o političkoj neutralnosti. Prvo je jasna svest da će nastavak integracija u EU nastaviti da iznutra dezintegriše Srbiju i razara njeno društveno tkivo. („Politička neutralnost Srbije umnogome je širi pojam od odnosa koji treba uspostaviti između Srbije i EU, ali političku neutralnost treba započeti pre svega prema Evropskoj uniji i dosledno je proširiti i na druge države i njihove saveze“; str. 19). Drugo je da bi naglo okretanje Srbije u nekom drugom geostrateškom pravcu koji ne bi značio neutralnost moglo da je ubije.

    Upravo u toj ideji očituje se jedinstvena Koštuničina pozicija na političkoj, donekle i na intelektualnoj sceni. Već to što se ona sastoji u balansu između artikulacije društvenih ciljeva i stategija za njihovo ostvarenje, koje nikako nisu pravolinijske, Koštunicu čini, na jednoj strani, najvažnijim faktorom društvene stabilnosti na političkoj sceni, a, sa druge, čak i kada nije najveći, najozbiljnijim protivnikom državne i društvene dezintegracije Srbije.

    Ali ono što danas gledamo na sceni na prvi pogled deluje kao trijumf srpskog političkog mainstreama – koji je za prethodne četiri godine pokazao snažnu volju da Koštunicu izopšti na marginu – pokazujući se u jednoj važnoj stvari kao vrlo ekstremna verzija svojih gore opisanih zapadnih uzora. Radi se o tome da je trajanje te politike, koju personifikuje Boris Tadić, sve društvene ciljeve apsolutno podredilo strategiji opstanka na vlasti. Čak bi se, uz mnogo dokaza, moglo reći da je i Evropska unija, ideološka himera te politike, prestala da bude njen društveni cilj (ako je ikad i bila), a postala deo strategije. Strategije pretpostavlja ciljevima i sistemska opozicija, s tim što kod nje još uvek ne znamo da li ciljeve krije ili ih u duhu vremena uopšte nema, dok nas je za četiri godine vlast uverila da ih ona zaista nema.

    Takve srpske elite – slepo odane strategijama, sa društvenim ciljevima barem u drugom planu – na drugoj strani su izazvale reakciju, više snažnu nego artikulisanu. Revolt prema vlasti zbog izdaje državnih i nacionalnih interesa stvorio je na delu široke političke margine podeljenog srpskog društva jedan vid otpora koji se očituje kao potpuna posvećenost ciljevima i potpuni prezir prema svakoj strategiji. Na tom polu strategije, čak i najbolje, doživljavaju se često kao slabost, kalkulanstvo, čak i kao otvorena izdaja. Ne radi se dakle samo o tome da mainstream Koštunicu predstavlja kao staromodnog nacionalistu, dok ga dobar deo revoltirane margine vidi kao grešnog i slabog kompromisera. Reč je o tome da je isti taj mainstream septembra 2010. godine pred UN već kapitulirao na Kosovu i sada svoj otpor u konačnoj predaji pokrajine artikuliše tek kao sredstvo da teški kamen kapitulacije ne pritisne njegov opstanak na vlasti. Radi se dakle o tome da je ta ista elita za Srbiju opasnost već po sebi. Za to vreme, revoltirana margina, koja izvikuje parole o slobodi i dekolonijalizaciji Srbije, nije svesna zamke u koju je država upala za poslednje četiri godine. Jer Srbija je miš koji je, jureći za parčetom sira sa napisom „Evropska unija“, završio vrata ukleštenog u mišolovci. Mirovanje, koje mu nudi vlast, vodi ga konačnom kraju. Ali kraju ga – kao nagao pokret koji će mu slomiti vrat – vodi i onaj deo opozicije koji je, kao reakciju u odnosu na vlast, razvio oslobodilačke ciljeve i prezreo sve strategije.

    POLITIČKA NEUTRALNOST Koštunica, rečeno je, političku neutralnost artikuliše pre svega u odnosu na EU, koja se u mandatu ove vlade ukazuje u sve čistijem obliku Nemačke očitujući se u jednom novom kvalitetu. Iako se to na terenu još ne vidi toliko jasno, nemačka i anglo-američka politika u Srbiji pokazuju najveće međusobne razlike za poslednjih 20 godina. Naravno, i jedni i drugi su za samostalnost Kosova, s tom razlikom što se Berlinu više žuri da stabilizuje to područje, naravno, apsolutno na štetu Srba. Ni jedni ni drugi nisu prijateljski raspoloženi prema Srbiji, s tim što se Anglo-Amerikanci zadovoljavaju kontrolom, pre svega u bezbednosnoj, obaveštajnoj i medijskoj sferi, dok su Nemci zainteresovani za potpunu kolonijalizaciju svih srpskih resursa, koja zahteva njihovu veću koncentraciju, dublje prisustvo i interes za svaki društveni detalj. Naravno da u toj konstelaciji ni na jednoj strani Srbija ne može da traži prijatelja, ali nemački planovi u Srbiji danas su opasniji od svih drugih. Zato bi se moglo reći da je Koštuničin fokus na Nemačku/EU kao glavnog neprijatelja srpskih interesa precizno odabran, odakle ni njegov sukob sa nemačkim ambasadorom Volframom Masom nije samo odgovor na provokaciju već i osmišljena politička akcija.

    Prozapadni kritičari koncepta neutralnosti reći će kako Srbija, okružena zemljama EU i onima koje tamo teže, kao i zemljama koje jesu ili će biti u NATO, nema nikakvih šansi. Tačno je da njena neutralnost ne proizvodi nikave garancije, ali koje pozitivne garancije proizvodi njen ulazak u NATO i EU? Nema garancija, jednako kao što ih nije imala Makedonija, koja je težila i ka NATO i ka EU, kad je, uz podršku spolja, dobila albanski ustanak završen Ohridskim sporazumom i faktičkom podelom zemlje. Nije ih imala ni Grčka kada je, kao članica NATO, napadnuta od druge članice NATO Turske. Sa druge strane, negativne garancije evrointegracija – ovde ih zovemo uslovi – odavno su na stolu. Prva među njima je odricanje od Kosova; druga je predaja privrednih resursa koja, barem za zemlje izvan zapadnog i centralnoevropskog kruga, pokazuje da se iza omamljujuće reči integracija krije zlokobna kolonijalizacija; treća je dezintegracija društva, a šta bi mogla da bude poslednja, to može samo da se nagađa. Otuda je, gledano istorijski i u svetlu današnjih međunarodnih odnosa, nastavak srpskih integracija, uprošteno gledano, najbliži ulasku u Trojni pakt 1941, gde je Hitler, paradoksalno, Beogradu nudio i više od današnjeg rajhskancelara.

    MINIMALISTIČKA GEOPOLITIKA Drugi važan međunarodni faktor politike srpske nautralnosti jeste Rusija. Dok se ogorčenim protivnicima bilo kakvih strategija ne dopada što Koštunica radije govori o neutralnosti nego o Putnovim evroazijskim integracijama, reklo bi se da je njegova distanca od tog parnera nimalo cilj, a potpuno strategija. Naravno, kad govori o Rusiji, Koštunica ne beži od toga da je među silama pomene kao najvećeg srpskog prijatelja, ali se fokusira uglavnom na privrednu saradnju s njom. Jer i ta pozicija je jasna: Srbija koja bi se u današnjem svetu potpuno okrenula Rusiji, ne bi došla do željenih ciljeva, ušla bi u zonu životnog rizika, a samoj Moskvi bila veliki teret.

    Takva Koštuničina „minimalistička“ geopolitika – prema kojoj bi neutralna Srbija ostvarila „neuporedivo bolje odnose sa Rusijom, nego Srbija koja bi postala deo evroatlantske zajednice“ (str. 22), dok „svojevrsno redefinisanje odnosa sa Vašingtonom“ vidi tako što „Srbija ne može promeniti politiku SAD prema Balkanu, ali može politikom neutralnosti postepeno na bolje menjati naše međusobne odnose“ (str. 21) – istorijski je na putu onog svetosavskog apokrifa o Srbiji kao istoku zapada i zapadu istoka. Ta ideja nije originalna, čak se i prema aktuelnoj svetskoj geopolitici čini suviše jednostavnom, ali istorijska je činjenica da je moderna Srbija, kad god je uspevala da ostvari taj balans, bila slobodna i prosperitetna, i kada god je odlazila u jednu stranu ili je slobodu gubila ili je doživljavala teška stradanja. I ne treba zaboraviti još nešto: Srbija je prosperirala kad god su zapadne sile bile međusobno konfrontirane, što danas nije akutno, ali ni besperspektivno.

    Naravno, u istoriji valja tražiti argumente, ali ne i dokaze. Tačno je da politička neutralnost ne garantuje da Srbija neće stradati u nekom sledećem svetskom polomu, ali ona se razlikuje od drugih raspoloživih opcija po tome što će u njima gotovo sigurno stradati – što u nekima već i strada – kao i svaka zemlja sa udesom da su joj neprijatelji na puškomet, a prijatelji daleko.

    Politički neutralna Srbija – ili bar distanciranija nego danas – međutim, lišila bi se brojnih mehanizama stranog pritiska, dobila bi šansu da uredi unutrašnje odnose, da svoju ekonomiju organizuje prema sopstvenim interesima, isto tako kulturu i obrazovanje. I – što je veoma važno – na taj način mogla bi da u granice podnošljivog uvede političku scenu, koja bi ponovo zavisila od svog odnosa prema građanima, kao i da suzbije uticaj pogubne petokolonaške elite. Naravno, i sam Koštunica svestan je da ne treba biti preteran idealista. „Zašto bi Srbija bila politički neutralna, odnosno samostalna i suverena država, kada je za EU i SAD neuporedivo bolje da vrše nadzor nad Srbijom i da neprestano postavljaju nove i nove uslove koje treba da ispunjavamo? A čim su Brisel i Vašington protiv političke i vojne neutralnosti Srbije, to odmah za sobom povlači da su protiv neutralnosti i svi oni u zemlji kojima je Zapad svetionik i jedini pravi putokaz. Dakle, nemam nikakvu dilemu koliko je težak cilj za koji se borimo“ (str. 107)

    Ideja nautralnosti, otuda je i društveni cilj i strategija nezavisne i slobodne Srbije. Ideja neutralnosti, naravno, ima svoje slabe tačke u današnjem vremenu, ali radi se o tome da nema nijednog argumenta kojim se ruši mogućnost neutralne Srbije a da se njime istovremeno ne ruši i mogućnost svake Srbije. A ako se to prostim ukrštanjem argumenata pokaže tačnim, tada argumenti protiv neutralne Srbije neće biti slabiji, ali će svakako biti manje smisleni.

    SMISAO KONSENZUSA Za politički neutralnu Srbiju Koštunica vidi uslove koji „ne zavise u potpunosti od nas“. Naravno reč je o međunarodnim odnosima, na koje Srbija ne može uticati. Drugi faktor su građani, koji bi trebalo da glasaju za tu politiku i koji bi – ponovo dodajem – bili spremni da je brane.

    I na tom mestu dolazi se do verovatno ključne reči Koštuničine unutrašnje politike – do konsenzusa. „Cilj politike je da se na unutrašnjem planu ostvari dogovor i nacionalni konsenzus, a da se u spoljnoj politici vodi računa o zaštiti državnih interesa“ (str. 8). Malo je prostora na ovom mestu da bi se opisali svi Koštuničini ustupci koje je, dok je bio na vlasti, žrtvovao za konsenzus i, što je još zanimljivije, većina stvari za koje mu danas zameraju baš su bile te žrtve. Prema njegovim rečima, upravo taj konsenzus, u koji su bile uključene Tadićeva Demokratska stranka i nekadašnja celovita Srpska radikalna stranka, nisu bile samo osnov prosperiteta već i najbolja zaštita teritorijalne celovitosti zemlje, posebno kada su u Briselu i Vašingtonu počele pripreme za proglašenje nezavisnosti Kosova.

    Pripremajući konsenzus dolaskom na vlast 2004, Koštunica u politički glavni tok uključuje radikale, koji su, iako najveća stranka od 2003. godine, bili na društvenoj margini; uvodeći ih u manjinsku podršku vladi, socijaliste prevodi preko čvrste petooktobarske ideološke linije; omogućuje Tadiću predsedničko mesto i tako pacifikuje DS; čini niz ustupaka, često veoma bljutavih, malim strankama i nastoji da pacifikuje Hag organizujući dobrovoljne predaje optuženih. Uzburkana politička scena iz 2002/3. godine se dobrano smiruje, kohabitacija vlade sa Tadićem stabilizuje čak i društvene prilike. Kruna tog konsenzusa događa se 2006. godine, kada Srbija dobija novi ustav.

    „Nema nikakve sumnje da je strani faktor zarad ostvarivanja svojih interesa imao ključnu ulogu u razbijanju nacionalnog jedinstva u Srbiji 2008. godine“ (str. 9), kaže Koštunica, koji Tadićev izlazak iz konsenzusa vidi kao najveću političku tragediju tog vremena. Na neki način ta tragedija bila je i lična: kako su se, posle 2008. godine rušile jedna po jedna stvar koje je njegov konsenzus proizveo – gotovo sve osim ustava – tako su se Koštuničini ustupci kojima je sve to platio okretali protiv njega postajući njegovi politički gresi.

    Umesto njegovog konsenzusa, stranci i Tadić pokušali su da formiraju jedan prozapadni konsenzus stranaka, čiji krajnji cilj bi trebalo da bude menjanje ustava. Razbijajući radikale, uvezujući kapital, kontrolišući medije, korumpirajući inteligenciju – kao tipični predstavnici postmoderne politike – Tadić i strani ambasadori mislili su pritom na sve osim na najvažnije učesnike konsenzusa – na građane. Prozapadni konsenzus političkih stranaka nikad nije postao društveni – čak je doprineo dubokoj društvenoj podeli – i tako se samo politička i javna scena sasvim izmestila izvan interesa građana.

    EKSTREMNO I MARGINALNO Tu društvenu razrokost, tako poslovičnu za postmoderna društva, platio je i Koštunica. Političar čija politika je, bez obzira na veličinu podrške, sve ovo vreme po svakom svom unutrašnjem sadržaju očitovala mainstream, po svojoj poziciji na sceni postao je margina.

    Otuda svaki politički poslenik ponosan na svoje gledište o izglobljenom Koštunici vidi sve osim navažnijeg. Gledajući Koštunicu, on ne zna da vidi sopstvenu sliku u ogledalu, jednako kao što je Gebels čvrsto verovao da je Tomas Man poludela greška nemačkog duha a Ajhman primer prilježne nemačke pedantnosti. Politička i društvena elita koja je kapitulirala odričući se svoje teritorije i prestajući da brine za interese sopstvenog naroda u svakom političkom udžbeniku biće obeležena pozicijom ekstremnog. Logično je tada da taj ekstremizam, proizvodeći sebi psihološku raconalizaciju, ekstremnim proglasi sve što isijava ma kakvim principima „normalnosti“ i čvrste političke logike.

    Da, međutim, taj proces nikad ne može biti ni stabilan ni proveden do kraja, pokazuje jedna sistemska greška. Koliko god ga marginalizovali i koliko god ga izmeštali iz političkog mainstreama, koliko god ga prećutkivali, nikad ne mogu suvislo da odgovore na jednostavno pitanje – zašto ih i takav Koštunica nervira više nego iko drugi. Jer on i njegova reč poslednji su bedemi odakle se vidi koliko je srpska politika izmeštena i iz svoje i svake ose i koliko takva ne može opstati sve dok se ta reč čuje. O tome svedoči Koštuničina knjiga. Kao što svedoči da su političke ideje izložene u njoj življe i od Koštunice i od njegove stranke. A to već garantuje da će doći na red, makar onda kad sva loša rešenja budu potrošena.

    (Kraj)

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-postkrizni-kostunica-ili-poslednja-opomena-coveka-s-kisobranom-2.html

  6. Varagić Nikola каже:

    О Св. Сави и покајању-случај Жарка Лаушевића

    Драма која кривотвори историју…

    Владимир Димитријевић

    Београд, 18.02.2012

    Ових дана у Србији су сви на страни Жарка Лаушевића, чија се књига продала у огромном тиражу и коме је, бар што се државе тиче, све опроштено. Наравно, његов случај је дубоко трагичан, и нико нема намеру да овом несрећном човеку, коме година прође, а дан никад, суди и пресуђује: довољно је он пропатио да би се то додатно потцртавало људским пресудама и осудама.

    Такође, ни људе погинуле у његовој самooдбрани нико не поврати. Уосталом, зар није у Оченашу речено:„не уведи нас у икушење“? Јер, у искушењима можемо пасти и пропасти. Сви смо од сличне, слабе грађе, и зато препустимо Богу да буде Судија. Јер је и Отац.

    Но, овај чланак не може нешто да прећути.

    А то је чињеница да је и Жарко Лаушевић своју личну трагедију доживео, и да је Југословенско драмско позориште изгорело, после покушаја извођења драме Синише Ковачевића која се звала „Свети Сава“, и у којој је отац Србије, „најлепше српско дете“ (Свети Николај Жички) био представљен као развратник и бестидник пре но што је отишао у манастир (иако се зна, из свих релевантних извора, да је од најранијих дана живео молитвено и тиховатељски, без икакве жеље да влада, незаинтересован чак и за лов и друге витешке забаве, а камоли за чулна уживања), док су Немањићи, на челу са Стефаном Немањом, приказани као гомила неморалних псовача и олоша, који живе за насиље и блуд.

    Нећу цитирати ово дело, јер је оно уметнички релевантно колико и романи Марка Видојковића, који је свој стил учио по натписима на зидовима станичних клозета.

    У своје време, Свети Архијерејски Синод СПЦ је оштро реаговао на њега, а студенти Богословског факултета су, згађени насртајем на светињу, направили демонстрације против извођења истог, после чега је скинуто с репертоара.

    Али, ипак, подсетићу на контекст доба у коме се драма појавила, трудећи се да подсетим читаоце да, ипак, није била реч о насртају „православних фундаменталиста“ на уметничке слободе, него нешто друго, много озбиљније.

    У интервјуу који је урадио са аутором драмског текста, Синишом Ковачевићем, за крагујевачке „Погледе“ ( 15. март 1990. ), новинар Душан Цицвара о феноменологији овог позоришног комада пише:

    „У тој Србији крајем дванаестог и почетком тринаестог века много се псује, похотно живи, бије, грми, али на крају испоставља се да све то, на први поглед анархично, има оног смисла, који тек данас видимо. У самој драми Свети Сава личи на неког саврменог фрајера који има мудрости да схвати потребе свог народа, и зна како да то оствари. Уосталом, потписнику ових редова више одговара светац који је прво све служавке на двору повалио, па се после посветио духовном животу и просветитељском раду.“

    Не треба заборавити: представа је, у режији Владимира Миличина, прво била играна у Зеници, граду „препуном“ светосавског духа. Било је то бурно време, уочи почетка распада СФРЈ, када су Биједићеви муслимани, касније Изетбеговићеви Бошњаци, већ осећали да треба да се поново удари по „Власима“, и то тако што ће се пљунути у лице њиховом оцу, Светом Сави. То је, уосталом, континуално у ставу њихових елита.

    Тако је Зукорлић недавно упозорио муслимане да су „одговорни на овом и на будућем свету јер ништа нису предузели, нити су дигли глас и казали да Свети Сава није део њих и да они не желе бити део њега“(„Печат“,15о/2011).

    Ипак, иако је муслиманска Зеница била гостољубива према овој скаредности, сви који су имали кључне везе са комадом били су Срби: писац, режисер, главни глумац. Срби су, увек и свагда, највештији у инкарнирању „духа самопорицања“ (Мило Ломпар).

    У интервјуу датом „Погледима“, Синиша Ковачевић чудном аргументацијом брани своју драму изведену у Зеници:

    „Гледали су је прота господин Дринчић и јавни тужилац. Значи, две супротности на премијери. Стицајем околности сазнао сам шта обојица мисле. Прота је убеђен да је драму писао заклети противник вере, што ја свакако нисам. Јавни тужилац који једини има моћ да драму, уколико вређа верска и национална осећања, скине с репертоара, мисли да је представа добра и да у њој тих аспеката нема…

    А што се тиче проте господина Дрничића, мислим да су његове компетенције за проверу верског и неверничког у једној представи, отприлике онолике колике би биле и моје кад бих у цркви у литургији коју он држи оцењивао његову дикцију, или пак сценски наступ“.

    Ковачевић као да се правио да не зна да је јавни тужилац био БиХ комуниста, у микулићевско-поздерачкој џамахирији, у којима су Срби ишли у затвор за свако испољавање националних и верских осећања. Такав тужилац је, наравно, био на страни србофобичне лакрдије. Свештеник, опет наравно, на страни србофобичне лакрдије није могао бити.

    Синиша Ковачевић је, у то време, био обузет „демитологизацијом“ српске националне свести, за време Броза и његових наследника веома снажне и изузетно опасне, зар не?

    (Наравно да не; ово је била иронија. Срби су толико били изгубили свест о себи да је то било застрашујуће; једна девојка из Книна ми је рекла:„Да није било Туђмана, ми не бисмо ни знали да смо Срби“.)

    Тада је настао и његов драмски текст „Краљевић Марко“, замишљен као рок опера. У интервјуу „Погледима“, Ковачевић каже:„Демитологизирајући захват у Краљевић Марка радикалнији је него код Светог Саве. Марко је приказан као једна пијана, ружна, лења, неамбициозна људска крпа, за разлику од Јевросиме која је свесна потребе за омиљеним, јаким, далековидим вођом, као браном од турске опасности. Јевросима покреће цео огромни гломазни апарат. Гуслари добијају домаћи задатак, уместо правог Марка иконографима позирају стасити и лепи чобани. На крају тај мит о Марку васпоставио се на начин на који и данас функционише“.

    (Баш јуначки: у Србији, у којој је ругање свим традиционалним вредностима „хегемонистичког народа“ било похвално и помодно, јер је изражавало саму срж титоизма, обрачун са митом о Краљевићу Марку био је, по смелости захвата и етичкој утемељености, једнак премлаћивању везаног човека. )

    Тврдећи да је Свети Сава ипак велики лик наше историје, Ковачевић га, у овом разговору, пореди са кнезом Лазаром, па вели:

    „Предност је на страни Светог Саве. Лазар више припада категорији часног и позитивног губитника (да ли је можда зато требало да га зовемо „кнез Лузер“?, нап. В. Д. ) који у тренуцима једног страшног пораза, пронађе пут да он као владар постане частан, и да бар у духовној сфери пораз претвори у победу. Друго је питање колико је паметно и разумно целу националну елиту повести у погибељ. Не знам колико је уопште рационална његова идеја да је срамота преживети а не погинути“.
    Данас је Синиша Ковачевић на сасвим другачијим позицијама, ближим ставу да је часно страдање егзистанцијално истинитије од живота у срамоти.

    Не само данас, наравно; постао је он одавно другачији, и његов „Недић“ о томе довољно казује (дело је на нивоу античке трагедије, и остаће истинска баштина наше књижевности).

    У новим својим текстовима, где је на страни српског слободарског ирационализма, јасан је да јаснији не може бити:„Ипак смо ми „потомци оних што су голоруки устајали против царевина““(„Печат“,202/2012 ).

    Па ипак, он и даље не осећа да је у нечему погрешио кад је писао „Светог Саву“, после чијег извођења се десила трагедија Жарка Лаушевића (који се, у свом бестселеру „Година прође, дан никад“, и даље руга Христу, говорећи о Његовом страдању на Голготи овако:

    „Намерно је постио пред тај перформанс и намерно је остао у најинтимнијем рубљу да би обожаватељке могле вековима касније да уздишу за његовим обнаженим недрима, ребрима и бедрима“) и изгорело Југословенско драмско позориште (које се, и даље, тако зове, ваљда зато што је југословенство србофобна религија великог дела домаће интелигенције, упркос стварности и чињеницама и даље жива и дејствена).

    У интервјуу датом „Печату“, Синиша Ковачевић каже:

    „За уметност важи само једно правило, а то је, постићи принцип уврељивости, пишући, сликајући, снимајући…дело из националне историје на начин на који се оно могло догодити, формирајући нови микрокосмос из индивидуалне визуре уметника.

    Историја као научна дисциплина има обавезу да о стварима говори онако како су се оне догодиле, елиминишући потпуно индивидуални поглед на свет научника…

    Науци је укинуто право на импровизацију или фалсификат, од уметности се управо то захтева. Уметничко дело је уметност само онда, када, поред низа други параметара, бива апсолутно етично и дубоко хумано.

    Ако у нечему проналазите потребу да целом једном народу припишете злочиначке пориве као историјску константу – то није уметност него подлост или фашизам. Узгред, препоручујем вам да прочитате драму „Свети Сава“. И вашим читаоцима, свакако“.
    Исказ нешег писца је противуречан: прво, он тврди да уметност има право на фалсификовање стварности, јер остварује индивидуалну слободу уметника (мада се дела из националне историје, по њему, пишу тако да се прикаже начин на који се „нешто могло догодити“ ).

    То је, очито, одбрана права на писање његове младалачке драме, клозетске верзије живота највећег Србина икад рођеног, јер уметник, сматра Ковачевић, за разлику од научника, може да кривотвори факта ради уметничке слободе (али, ако се мора писати онако како се нешто могло догодити, онда је Ковачевићев „Свети Сава“ лаж, јер се онако нешто са Светим Савом није могло догодити. )

    Онда се појављује сасвим супротна тврдња! Уметничком делу се, од стране Синише Ковачевића, поставља етички захтев:

    оно треба да је „апсолутно етично и дубоко хумано“(па зар је фалсификовани лик Растка, „поваљивача“ (Боже, опрости!) служавки на Немањином двору, нешто „апсолутно етично и дубоко хумано“)?

    Као пример неморала у књижевном делу, наш аутор наводи се покушај да се једном народу (српском, очито)
    припише континуално, кроз сву историју његовог трајања, склоност злочину (тако своје драме, попут „Пада“, пише Другосрбијанка Премудра, Биљана Србљановић)…

    Али, шта је приписивање најчистијем и најчеднијем од свију Срба игда рођених, Светом Сави, „поваљивачке“(Боже, опрости! ) младости?

    Или је licentia poetica апсолутна, па од уметности не смемо тражити никакву, а камоли апсолутну етичност, или је и уметничка слобода ограничена речју Светог Павла да ми је све дозвољно, али није све на корист, па се морам чувати да не насрнем на најплеменитију основу нашег националног идентитета, а то и јесте лик Христовог човека, Светог Саве…

    Или-или, рекао би Серен Кјеркегор, који је тако јасно умео да раздвоји естетички од етичког и религиозног стадијума у развоју људске личности. Или повратак калокагатијском идеалу антике и хришћанства (Добро је Лепо је Истинито), или аутономизација лепог, која је започела још у романтизму, кулминирала у модерни, да би се, у авангарди, претворила у поништавање лепоте и самовољно проглашавање било чега уметничким…
    Док ово пишем, мислим и на Борислава Пекића, великог књижевника који никад није могао да постане хришћанин, и који је према хришћанству све време имао једну иронијску дистанцу.

    Ипак, он се оградио од свог младалачког, богохулног, на перспективи Јуде издајника заснованог, „Времена чуда“.

    У писму М. Петрињској, која је „Време чуда“ преводила на пољски, 7. октобра 1983. Пекић вели („Живот на леду“, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 39о-391 ):

    “… Што нисам до сада забрањивао прештампавања и превођења, крива је моја нехришћанска таштина, скривена под алибијем да ћу, кад будем имао времена, додати књизи још два давно испланирана и смишљена дела („Време речи“ у почетку и „Време васкрсења“ на крају) и тако, одузимајући књизи њен манихејскогностички карактер, искупити тешку неправду, да не кажем и грех, који сам нанео и самом духу хришћанства и властитој вери. Књига је писана на умору мог агностицизма и зато је тако жестока, то је била последња одбрана паганина у мени, паганина васпитаног на античким митовима и класичној философији. Па и сада моја вера није ортодоксна и Црква би јој могла много штошта приговорити…

    Имам утисак да сам „ходајућа хереза“ која у себи спаја све древне шизме и расколе…По мени, драга госпођо, књига о којој је реч није рђава зато што је лоше или неуко писана – опште, па и моје мишљење је супротно – већ што је базично погрешна, што је у духу лажна.

    Ја сам тим причама хтео да кажем неке наше људске, понекад и актуелне истине, да говорим о историјским промашеностима великих месијанских покрета, и то са гледишта рационалног хуманизма, али сам за илустрацију изабрао погрешан пример. Требало је, међутим, имати или више храбрости па узети праве примере, или бар толико увиђавности да се, ако се нешто не може отворено рећи – ћути…

    У сваком случају ако те додатке не успем написати до краја живота, сасвим је сигурно да ћу књигу тестаментарно забранити и јавно се ње одрећи“.

    Дакле, Пекић никада до краја није постао православни хришћанин; није могао да надиђе своју склоност јереси као извору уметничке инспирације…

    Па ипак, знао је да је „Време чуда“ књига „базично погрешна, у духу лажна“, да је погрешан пример за основну тезу. И одрекао је се; признао је своју грешку, своју неправду према хришћанству.

    Синиша Ковачевић, бар за сада, није кадар да себе погледа са стране кад је ова драма у питању: њему се чини да се делу нема шта приговорити. Он је, можда, желео да се обрачуна са оним што је у нашем народу лоше (као што је Пекић кроз „Време чуда“ желео да се обрачуна с комунистичким месијанством), па је архетипски узор лошем нашао у Средњем веку (мора да су Немањићи и у личном животу били неморални ако су умели да се тако отимају о престо и, по Његошу, „један другом ваде очи живе“ – та мисао, тако честа у секуларизоване интелигенције, превиђа дубину покајања за које су наши владари, свесни одговора на Страшном суду, били спремни; то покајање их је, на врхунцима моћи, попут Немање, и водило у манастире, да, са камењем под главом и на тле положени, чекају смрт и сусрет са Христом).

    Али, није се смело ударати на Светога Саву, као што је Пекић осетио да није смео да удари на Христа…

    Ударило се на Светог Саву, и још се остаје при своме, под изговором да наука нема право на кривотворење, а уметност има. Ипак, то је само изговор. Бар кад су Христос и Свети Сава у питању.

    Као што псовање мајке некоме није изражавње права на слободу говора, тако и предстваљање Растка Немањића као блудника није уметничка слобода. Осим, наравно, у другосрбијанству, које Синиша Ковачевић с правом презире.

    Да поновим: овај текст није суд Жарку Лаушевићу, који се, одавно, среће са својом трагедијом и носи ране на савести. Овај текст није обрачун ни са Синишом Ковачевићем, спремним да пљуне у лице глобалистичког тоталитаризма и да јавно каже да му је Грачаница важнија од плаже у Ровињу, изазивајући тиме бес другосрбијанских јуришника.

    Па ипак, овај текст јесте позив на покајање због превиђања чињенице да никаква уметничка намера не треба да насрће на светињу. Јер, светиња је темељ живота.

    Као што „Да Винчијев код“ Дена Брауна није истинска, битијна уметност, него антихришћанска пропаганда, тако и драма „Свети Сава“, ма какве намере њеног аутора биле, није дело које заслужује да се уметношћу назове. Осим ако не прихватимо дадаистичку теорију уметности, по којој је Марселу Дишану било могуће да изложи писоар и да му да име „Фонтана“.

    Европе и Америке какве данас знамо, и против каквих Синиша Ковачевић грми као против земаља новог фашизма, не би било да дишановска естетика није тријумфовала у негдашњим „земљама светих чудеса“ (Алексеј Хомјаков), претварајући се, на измаку века који је за нама, у политику „хуманитарних интервенција“ и „наранџастих револуција“.

    Молитвама Светог Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас и просветли нас за покајање.

    Амин.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/zarko-lausevic-sveti-sava-i-pokajanje.php

  7. Varagić Nikola каже:

    LONDON 13. 03. 2012

    PRESS

    Razapinjanje Hrista u Velikoj Britaniji

    Zbog nošenja krsta ostale bez posla

    Kameronova vlada mora da brani zabranu u Strazburu …. Radno pravo – Nadija Eveida i Širli Čaplin kažnjene su jer su odbile zahtev svojih kompanija da na radnom mestu sakriju simbole hrišćanske vere

    Vlada Velike Britanije tvrdi da hrišćani nemaju pravo da nose krst na radnom mestu i spremna je da taj stav brani i u Strazburu. Slučaj su pokrenule dve žene, Nadija Eveida i Širli Čaplin, nakon što su kažnjene jer su odbile da skinu svoje religijske simbole.

    Kako prenosi sajt rt.com, Eveida, radnica vodeće britanske avio-komapnije, zamoljena je da, dok je na poslu, prekrije krst, a kada to nije učinila, poslali su je na neplaćeno odsustvo. Širli Čaplin je medicinska sestra koja je iz istog razloga premeštena na drugo radno mesto.

    Vera ne nalaže

    Ove dve žene pokušavaju da dokažu kako se radi o diskriminaciji, dok je vlada zauzela stav da poslodavci imaju pravo da zabrane svojim radnicima nošenje krsta na poslu, jer „to ne predstavlja bitan segment vere“, odnosno vera im ne nalaže nošenje religijskih simbola na radnom mestu.

    Pošto su izgubile spor pred britanskim sudovima, ceo slučaj je stigao do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji treba da odluči da li je ovim aktom povređen član 9. Evropske konvencije o ljudskim pravima, na koji su se pozvale kažnjene žene. A u njemu stoji da je „svakom zagarantovano pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje pravo na promenu vere ili ubeđenja i slobodu da čovek, bilo sam ili u zajednici s drugima, javno ili privatno, upražnjava svoju veru ili verovanje, u bogosluženju, nastavi, običajima i obredom.“

    Eveida i Čaplin tvrde da su im zabranom nošenja krsta i raspeća Hristovog na radnom mestu grubo narušena ljudska prava, kao i pravo da ispovedaju svoju veru.

    Slučaj je ustalasao javnost u Britaniji. Bivši kantaberijski biskup Lord Keri optužio je vlast da „diktira“ hrišćanima način ponašanja, a ovaj slučaj je, prema njegovom mišljenju, dokaz marginalizacije hrišćanstva.

    Gostujući na Bi-Bi-Siju, jedan analitičar kritikovao je vladu premijera Dejvida Kamerona što uopšte zauzima stav po ovom pitanju.

    – Nije to stvar za vladu. Pojavljuju se kao medijatori na teritoriji koja nije njihova. Nek prepuste sudovima da donesu odluku – kaže Džon Sentamu.
    Sve je to zbog gej brakova

    Mnogi veruju da je ovakav stav vlasti povodom slučaja „Hristovo raspeće na radnom mestu“ u vezi sa napadima tamošnje katoličke crkve na Kameronov kabinet zbog namere da se legalizuju istopolni brakovi.

    Konzervativci su nameru da to učine obznanili još tokom predizborne kampanje i od tada traju trvenja sa crkvom. Sam premijer Dejvid Kameron je na partijskoj konferenciji u oktobru prošle godine istakao kako je njegov lični stav da je vreme da se u Velikoj Britaniji okonča zabrana gej brakova.

    – Ljudi treba da prigrle istopolne bračne zajednice upravo zbog svog konzervativizma i posvećenosti porodičnim vrednostima, a ne uprkos njima – rekao je tada Kameron, obraćajući se svojim stranačkim kolegama i članstvu, koje je po prirodi stvari desnije orijentisano.

    Zabrana burki

    Francuska i Belgije donele su zakone kojima se zabranjuje nošenje burki, što je protumačeno kao kršenje verskih prava muslimana. Tako, u Francuskoj ženama koje se u javnosti uporno pojavljuju s velom na licu može biti izrečena kazna od 150 evra, dok oni koji ih teraju na taj čin, to jest oni koji im prete kako bi nosile veo mogu biti kažnjeni sa čak 30.000 evra i godinom dana zatvora.

    Milojko Božović

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/globus/story/208638/Zbog+no%C5%A1enja+krsta+ostale+bez+posla.html

  8. Varagić Nikola каже:

    Џон Пилџер
    ‘‘ПОПРАВИТЕ СЕ’‘, ИЛИ ЋЕМО ВАС ПОБИТИ!

    Који је најјачи и најнасилнији ‘‘изам’‘ на свету? Већина ће на то питање одмах поменути уобичајена страшила, као рецимо исламизам, комунизам више не будући актуелан. Но одговор је, писао је Харолд Пинтер, само ‘‘површно примећен, нимало документован још мање истински схваћен’‘. Јер, само једна идеологија тврди да је једини неидеолошки, ни леви ни десни, најузвишенији пут: либерализам.
    У свом огледу О слободи из 1859, у који се модерни либерали куну, Џон Стјуарт Мил описује моћ империје. ‘‘Деспотизам је легитимни начин владања варварима’‘, писао је он, ‘‘под условом да му је циљ њихово поправљање, а да су му средства оправдана остварењем тог циља’‘. ‘‘Варвари’‘ су по том гледишту били велики део човечанства од којих се захтевала ‘‘потпуна послушност’‘. И француски либерал Алексис де Токвил сматрао је крваво подјармљивање других ‘‘тријумфом хришћанства и цивилизације’‘, ‘‘јасно предодређеним Провиђењем’‘.
    ‘‘Тврдња да су либерали миротворци а конзервативци ратни хушкачи згодан је мит’‘, писао је 2001. историчар Хајвел Вилијамс, ‘‘али империјализам либерала може бити опаснији због своје неомеђене природе – убеђења да је он узвишенији облик живота, уз порицање свог ‘праведничког’ фанатизма’‘. Оно што је, говорећи то, имао на уму био је говор Тонија Блера после напада од 11. септембра 2001, у коме је тадашњи британски премијер обећао да ће ‘‘преуредити овај свет око нас’‘ у складу са властитим ‘‘моралним вредностима’‘. После бар милион мртвих – само у Ираку – овај трибун либерализма данас опслужује и тиранију у Казахстану за надокнаду од 13 милиона долара.
    Блерови злочини нису неуобичајени. Од 1945. више од једне трећине чланица Уједињених нација – 69 земаља – искусиле су или инвазију, или збацивање власти, сузбијање народних покрета, фалсификовање избора или бомбардовање. Историчар Марк Кертис процењује последични број мртвих на више милиона.
    Све то је углавном био пројекат предводника либерала, Сједињених Држава, чији је слављени ‘‘либерални’‘ председник Џон Кенеди, према новијим истраживањима, током Кубанске кризе 1962. одобрио бомбардовање Москве. ‘‘Ако морамо да применимо силу’‘, изјавила је Мадлен Олбрајт, државни секретар у либералној влади Била Клинтона, ‘‘то је зато што смо ми Америка. Ми смо незаменљива нација. Усправни смо и високи. Видимо даље у будућност’‘. Нема јасније и сажетије дефиниције модерног, силеџијског либерализма.
    И Сирија је дуготрајан пројекат. Погледајмо шта пише у једном америчко-британском тајном обавештајном извештају:
    ‘‘Да би се олакшало деловање ослободилачких снага (…) треба уложити посебне напоре зарад уклањања одређених кључних личности и започети изазивање унутрашњх немира у Сирији. ЦИА је спремна, а СИС (МИ6) ће покушати да изведе мање саботаже и инциденте преко својих контаката (…) Неопходни степен страха (…) и (намештени) погранични сукоби пружиће изговор за интервенцију (…) ЦИА и СИС треба да примене (…) акционе и психолошке мере да би увећали напетост’‘.
    Тај текст написан је 1957, иако би могао потицати и из недавног извештаја Краљевског института обједињених служби, чији аутор духовито и суптилно примећује да су ‘‘неке западне специјалне и обавештајне снаге по свему судећи већ дуго присутне у Сирији’‘.
    И тако нам из Сирије и Ирана намигује светски рат. Израел, насилничка творевина Запада, већ под окупацијом држи део Сирије. То бар није новост. Израелци праве излете на Голанску висораван одакле посматрају грађански рат којим западне обавештајне службе руководе из Турске, а који финансирају и наоружавају мрачњаци из Саудијске Арабије.
    Пошто је приграбио добар део Палестине, дивљачки напао Либан, глађу изморио становништво Газе и створио незаконит нуклеарни арсенал, Израелу нико ништа не замера у текућој кампањи дезинформација, чији је циљ устоличавање западних клијената у Дамаску и Техерану.
    Двадесет првог јула коментатор Гардијана, Џонатан Фридленд, упозорио је да ‘‘Запад неће вечно стајати по страни (…) И Сједињене Државе и Израел брижно мотре на сиријски хемијски и нуклеарни арсенал за који се тврди да је стављен у приправност, страхујући да Асад може одлучити да само у огњу смрти сиђе с власти’‘. А ко то тврди? Уобичајени ‘‘експерти’‘ и шпијуни.
    Попут њих, и Фридленд прижељкује ‘‘револуцију без праве интервенције каква је била нужна у Либији’‘. По сопственим подацима, НАТО је имао 9.700 ‘‘борбених полета’‘ на Либију, у више од трећине случајева гађајући цивилно становништво пројектилима пуњенени ураном. Погледајте фотографије рушевина Мисурате и Сирта, и масовне гробнице које је пронашао Црвени крст. Прочитајте извештај УНИЦЕФ-а о побијеној деци, ‘‘у већини млађој од десет година’‘. Попут уништења ирачког града Фалуџе, тих злочина није било у вестима пошто су оне, у облику дезинформација, само још једно оружје за напад.
    Четрнаестог јула, Либијска осматрачница људских права, иначе противник Гадафијевог режима, известила је: ‘‘Ситуација са људским правима у Либији сада је много гора него у време Гадафија’‘. На све стране се одвијају етничка чишћења. Према организацији Амнести Интернешенал, целокупном становништву Таварге ‘‘и даље је забрањено да се врати у град, а куће су им опљачкане и спаљене’‘.
    Но, утицајни англо-амерички теоретичари познати као ‘‘либерални реалисти’‘ већ дуго проповедају да су либерални империјалисти – тај термин, наравно, никада не користе – миротворци и управљачи кризама, а не њихови изазивачи. Одвратили су човечанство од међусобног упознавања и затрпали га жаргоном који служи ратном хушкању. Подвргавајући читаве народе вивисекцији, открили су и опасност од самог постојања ‘‘неуспешних држава’‘ (које се тешко дају израбљивати) и ‘‘отпадничких држава’‘
    (отпорних на западну доминацију).
    Неважно је њима је ли неки режим демократски или диктаторски. Исто важи и за оне најмљене да обаве њихов прљави посао. На Блиском истоку, од доба Насера до данашњег Асада, сарадници западног либерализма били су исламисти – касније Ал Каида – а одавно дискредитовани концепти демократије и људских права служе им само као реторско покриће за завојевачке подухвате, ‘‘по потреби’‘. Plus ca change… (’‘Све се мења да би остало исто’‘; прим. Уредништва Српског листа)

    Напомена: Објављено на сајту Глобалних истраживања (www.globalresearch.ca) 5. септембра 2012. Превод и редакција Уредништва Српског листа.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: