Да ли је урадио колико је могао? Како до консензуса? Ко да настави, да ствара политику неутралности??

ŽELJKO CVIJANOVIĆ:

POSTKRIZNI KOŠTUNICA ILI POSLEDNJA OPOMENA ČOVEKA S KIŠOBRANOM (1)

(…) Glavno pitanje Koštunici je zato da li je njegov odnos prema građanima nefunkcionalan; do koliko njih će dopreti njegova poruka; koliko njih će je razumeti, utoliko pre što elite već dugo svesno idiotizuju javnost čineći je nesposobnom za razumevanje svake smislene političke ideje, posebno ako ona nosi snagu promene. Tačno je da njegov pristup nije komunikacijiski superioran u odnosu na savremene političke žanrove jer Koštunica ne pristaje na to da političar ima pravo da obmane građane, makar posle toga radio u njihovom najboljem interesu. On niti veruje da bi se u demokratijama moglo raditi uz pomoć takvih presedana niti veruje da se, koristeći strukture savremenih žanrova, stvorenih za manipulaciju, može doći do dobrih rešenja. Njegovi kritičari potpuno su u pravu kada prepoznaju komunikoliška ograničenja takve politike, pa čak i izvesni anahronizam, ali zanemaruju drugu stranu te medalje. Na primer, da je Koštunica – sistemski, organizovano i u širokom zahvatu najosporavaniji domaći političar posle Slobodana Miloševića – uspeo da preživi kao značajan faktor na političkoj sceni upravo zbog toga što je pazio da ima politički sadržaj i da sam ne bude „marketinški potrošen“, a što bi mu se desilo da se latio komunikacijskog modela koji mu često nameću oni koji mu misle najbolje. I sam shvatajući ograničenja takvog nastupa, Koštunica, ostajući dosledan protivnik mesijanizma u politici, razrešenje nalazi u rečima Patrijarha Pavla: „U teškim prilikama za naš narod patrijarh Pavle uvek je govorio da treba da uradimo onoliko koliko možemo, a ono što ne možemo da smireno prepustimo Bogu“ (str. 81).  

Koštuničin odnos prema građanima otuda jeste eminentno demokratski, tako što on veruje da se u okviru demokratskog poretka promene mogu dogoditi samo ako ih građani žele i osećaju stvarnu potrebu za njima. A to znači i da su granice Koštuničine politike zapravo i granice demokratije.

(…) Na primer, na pitanje da li se i posle narednih izbora, kao u leto 2008. godine, može dogoditi da vladu u Srbiji sastave stranci, Koštunica odgovara: „Ako bi se nešto slično ponovilo i posle ovih izbora, to bi onda u potpunosti podrilo poverenje u demokratiju i obesmislilo bi samu slobodu građana da biraju svoju vladu“ (str. 102). Ako za Koštunicu izvan demokratije nema ni politike i ako neko misli da je takav stav u današnjem vremenu potpuno pasivan, neka se još jednom vrati na citiranu rečenicu. Jer ona je – iako Koštunica bira reči i dosledno se kloni upotrebe prejakih izraza – možda najdramatičniji deo njegove knjige. Ako znamo da zapadni diplomate i srpska elita ne mare mnogo za demokratiju u Srbiji, onda bi bar mogli da se zamisle nad tim i, ako ih je baš briga šta će biti sa građanima Srbije, da se zapitaju šta će ostati za njih u društvu u kome je potpuno podriveno poverenje u demokratiju i gde je ubijena sloboda izbora. Konstatujući da bi „izvrgavanje ruglu demokratskih principa zarad nekog višeg cilja bilo (bi) ne samo pogrešno nego bi moglo da samu zemlju gurne u pravu katastrofu“ (str. 60), Koštunica na tome i ostaje. Ali teško je ne izvesti zaključak da iza zavese koju on spušta ima ičeg osim nasilja i da sa razbijenim institucionalnim okvirom to nasilje prestaje da bude monopol vlasti i elite.

CEO TEKST (првог дела):

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-postkrizni-kostunica-ili-poslednja-opomena-coveka-s-kisobranom-1.html 

>>>

>>
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POSTKRIZNI KOŠTUNICA ILI POSLEDNJA OPOMENA ČOVEKA S KIŠOBRANOM (2)


Upozoravajući na te neodržive društvene trendove, Koštuničina opomena iz „groba demokratije“ mnogo je više od puke kritike postmodernih političkih žanrova. Ali to ne može da se vidi iz pozicije srpskog evroentuzijazma – jedne vrste vrste ovdašnjeg „kosmopolitskog provincijalizma“, što će reći internacionalizma motivisanog osećanjem niže vrednosti. Iz te vizure svet se ne vidi čak ni kao šareni bogati izlog, već isključivo kao graal neograničene lokalne moći. Iz te pozicije iz koje elite izrastaju kao denuncijanti sopstevnog naroda ne može se videti Koštuničina kritika postmoderne države, jednako kao što se ne može prihvatiti da su se rešenja aktuelne krize u tom svetu bleštavih svetala i dugih batina našla u slepoj ulici, čak dublje nego tamo gde ga je dovela kriza sama. Odatle se ne vidi – čak ni kad se slepo kopira – da su krizne političke prakse u liberalnim demokratijama suštinske ciljeve napredovanja društva sasvim podredile strategijama, i to strategijama očuvanja sistema i zadržavanja privilegija vladajućih grupa.

Ne vidi se – a jednako se kopira – i da je taj trend, sa jedne strane, očistio politiku od svakog humanističkog sadržaja i tradicionalnog smisla, dok se, s druge, očitovao kao krizni menažement vladajućih grupa – finansijskih, političkih i društvenih elita – koje su rešenje tražile isključivo u okvirima u kojima će moći da zadrže margine novca, moći i uticaja na koje su navikli. Osvešćujuće je kad Zigmund Bauman početke ekstremnog socijalnog raslojavanja ne vezuje za ekonomiju, nego za kretanja u međunarodnim odnosima. Naime, činjenicu da se početak enormnog rasta razlika u zaradi između sloja poslodavaca i zaposlenih u zapadnim demokratijama vezuje za početak 90-tih godina on objašnjava raspadom ravnoteže hladnog rata. Otuda su poslodavci na Zapadu, ostajući bez ideološke vrednosti svog rada, gubili potrebu da čuvaju standard radnika i tako preko gvozdene zavese demonstriraju socijalnu superiornost kapitalizma. Međunarodna kretanja kao glavni razlog te slepe ulice vidi i Koštunica: „Nestankom komunizma demokratija više nema spoljnjeg neprijatelja, ali se zato otvaraju unutrašnji problemi. (…) To su prekomerno širenje državne organizacije stvaranjem novih paradržavnih tela, brojni primeri političke korupcije, revolucije koju donose novi mediji i neslućene mogućnosti manipulacije javnim mnjenjem“ (str. 110).

Sve to je, naravno, dovelo do toga da od 2008. godine u paketima kriznih rešenja deficiti – ne samo finansijski već i društveni – budu prevaljeni na siromašne i doskoro rastuću srednju klasu, motor stabilnosti liberalnih demokratija, koja se već petu godinu neprestano tanji stvarajući ozbiljnu napetost. Zato elite na Zapadu srednju klasu sve više drže za deo problema i čak – uverene da je nepostojanje te klase među glavnim uzrocima kineskog uspona – prete Kini kako će se njen rast završiti kad tamošnja rastuća srednja klasa postane dovoljno velika, uticajna i razmažena.

BŽEŽINSKI I FUKUJAMA Liberalni kritičari stanja na Zapadu svesni su kako su drveta koja plodove ne daju ta društva u kojima su strategije odbrane sistema sasvim zamenile ciljeve društvenog napredovanja. Otud se kod njih javlja potreba za definisanjem novih ciljeva. Ironija istorijske sudbine, međutim, njihovu bezidejnost prikazaće u punom svetlu. Naime, čak i na ravni jezika, ta rešenja traže se po uzoru na istočne socijalističke modele, koje su sami ismejali dok su ovi pre četiri i po decenije svoju sistemsku krizu rešavali promocijom „socijalizma sa ljudskim likom“. I, kada uticajni Zbignjev Bžežinski i Frensis Fukujama – shvatajući dubinu zablude Fukujamine teorije o liberalnom kapitalizmu kao završetku hoda istorije – zagovaraju kapitalizam koji će ponovo proizvoditi društvene, a ne samo tržišne vrednosti, tada obojica izgovaraju baš tu sintagmu – „kapitalizam sa ljudskim likom“.

Na pitanje ko je taj ko bi moćnim korporacijama smanjio margine zarade i uticaja zarad društvenog napredovanja – a to, videće se, jeste centralno pitanje – Fukujama, iako shvata potrebu za obnavljanjem ugrožene srednje klase, izbegava jasan odgovor. Umesto toga, on traži rešenje u imaginarnom ili neizrecivom, a to je, kaže, nešto „oko nas“ što „još nije rođeno“. Geopolitičar Bžežinski samouverenošću starog imperijalnog ideologa nema problem sa neizrecivim. Tamo gde su Bauman i Koštunica videli problem Zapada on vidi rešenje – u međunarodnim odnosima. Naime, i Bžežinski uočava da rast socijalnih razlika ugrožava obrazovni sistem i usporava društveni napredak, ali taj deficit ne bi rešavao u samom američkom društvu. On bi deficit Amerike i Zapada uopšte pokrio napolju – „usisavanjem Rusije“ na Zapad. Treba li reći da rešenje koje nudi nije integrističko, već kolonijalno, utoliko više što Bžežinskog ruska „građanska demokratija“ ne interesuje kao društvena vrednost, već kao američki most do sibirskih resursa.

Šta dakle ovde imamo? Uticajnog liberalnog intelektualca, koji razume problem zapadnih demokratija. Bžežinski hoće da definiše ciljeve društvenog napredovanja, ali ipak završava razrađujući strategije u kojima trošak tog napredovanja neće smanjiti margine elite. On veruje kako je bolje (ili je lakše?) deficite pokriti „usisavanjem“ Rusije nego, recimo, afirmacijom nacionalne države. Zar nacionalna država nije jedina koja bi bila u stanju da ograniči margine elita, da obezbedi definisanje društvenih ciljeva i dovede do napredovanja? Jeste, ali Bžežinski i Fukujama pre bi pozvali Belzebuba iz pakla nego nacionalnu državu upomoć, kao što su uostalom i njihovi politički lideri pozvali komunističkog ortodoksa Genadija Zjuganova – svog internacionalističkog sabrata, jednako radog kao i oni za jedno odumiranje (nacionalne) države – samo da bi srušili Vladimira Putina, globalnu personifikaciju takvog koncepta. Jer sam pomen nacionalne države ispod Bžežinskog i Fukujame izvukao bi onaj debeli ideološki ćilim, i otkrio pod njima goli ledeni atavizam hobsovskog sveta.

CILJEVI, STRATEGIJE, BALANS Otuda je Bžežinski u pravu: strategija vađenja političkog i svakog drugog deficita današnjeg liberalnog kapitalizma jeste u agresiji. Kratkoročno, to može biti (i jeste) unutrašnja agresija, u kojoj trošak deficita snose srednja klasa i siromašni. Sistemski, međutim, to može biti samo spoljnja agresija, gde deficit pokrivaju kolonijalni resursi, gde smela ideja Bžežinskog o Rusiji kao koloniji ne govori samo o njegovim velikim apetitima nego i o dubini deficita i nemoći sistema da se obnovi iz sebe.

„Sve ono što je činilo klasičan pojam (nacionalne) države – vlast, teritorija i narod – sada se relativizuje i dobija sasvim novo značenje“ (str. 111), kaže Koštunica, koji postmodernu državu kao deo većih naddržavnih entiteta vidi kao stukturu koja ukida pojam državnog suvereniteta, a samim tim i individualne slobode. A to znači i da u tom mehanizmu uočava ključnu distinkciju između proklamovanog cilja (integracija) i suštinske strategije (kolonijalizacija). Otuda se Koštuničino teorijsko zalaganje za povratak nacionalne države u političkom smislu očituje kao ideja o Srbiji kao politički neutralnoj državi. 

Ta ideja u današnjim uslovima jeste redak balans između artikulacije društvenih ciljeva i stategija. Taj balans – on ga ponekad zove treći put – tvore društveni ciljevi koji se ostvaruju tek u distanci prema opisanom svetu zapadnih demokratija i idejama o postmodernoj državi. Ali tvore ga i strategije jer Koštunica je, čini se, svesniji nego ikad da se za tom trpezom – za kojom se govori o „usisavanju“ Rusije – zemlja poput Srbije ne može naći kao partner, već samo kao večera. I tu, na tu trpezu – na stranu i Kosovo, i kriza evrozone – racionalan svet dobrovoljno ne ide. Jer taj svet bleštavih svetala i dugih batina – iako voli da se hvali svojim preferencijalima i donacijama za Srbiju – široko se nadvio nad njom i dovoljno je samo malo matematike, pa da se zaključi kako je, koliko god mala i siromašna, i ona jedna od zemalja koja po receptu Bžežinskog finansira te krizne deficite, pre svega u zemljama EU.

Zato su dva osnovna polazišta Koštuničine ideje o političkoj neutralnosti. Prvo je jasna svest da će nastavak integracija u EU nastaviti da iznutra dezintegriše Srbiju i razara njeno društveno tkivo. („Politička neutralnost Srbije umnogome je širi pojam od odnosa koji treba uspostaviti između Srbije i EU, ali političku neutralnost treba započeti pre svega prema Evropskoj uniji i dosledno je proširiti i na druge države i njihove saveze“; str. 19). Drugo je da bi naglo okretanje Srbije u nekom drugom geostrateškom pravcu koji ne bi značio neutralnost moglo da je ubije.

Upravo u toj ideji očituje se jedinstvena Koštuničina pozicija na političkoj, donekle i na intelektualnoj sceni. Već to što se ona sastoji u balansu između artikulacije društvenih ciljeva i stategija za njihovo ostvarenje, koje nikako nisu pravolinijske, Koštunicu čini, na jednoj strani, najvažnijim faktorom društvene stabilnosti na političkoj sceni, a, sa druge, čak i kada nije najveći, najozbiljnijim protivnikom državne i društvene dezintegracije Srbije.

Ali ono što danas gledamo na sceni na prvi pogled deluje kao trijumf srpskog političkog mainstreama – koji je za prethodne četiri godine pokazao snažnu volju da Koštunicu izopšti na marginu – pokazujući se u jednoj važnoj stvari kao vrlo ekstremna verzija svojih gore opisanih zapadnih uzora. Radi se o tome da je trajanje te politike, koju personifikuje Boris Tadić, sve društvene ciljeve apsolutno podredilo strategiji opstanka na vlasti. Čak bi se, uz mnogo dokaza, moglo reći da je i Evropska unija, ideološka himera te politike, prestala da bude njen društveni cilj (ako je ikad i bila), a postala deo strategije. Strategije pretpostavlja ciljevima i sistemska opozicija, s tim što kod nje još uvek ne znamo da li ciljeve krije ili ih u duhu vremena uopšte nema, dok nas je za četiri godine vlast uverila da ih ona zaista nema.

Takve srpske elite – slepo odane strategijama, sa društvenim ciljevima barem u drugom planu – na drugoj strani su izazvale reakciju, više snažnu nego artikulisanu. Revolt prema vlasti zbog izdaje državnih i nacionalnih interesa stvorio je na delu široke političke margine podeljenog srpskog društva jedan vid otpora koji se očituje kao potpuna posvećenost ciljevima i potpuni prezir prema svakoj strategiji. Na tom polu strategije, čak i najbolje, doživljavaju se često kao slabost, kalkulanstvo, čak i kao otvorena izdaja. Ne radi se dakle samo o tome da mainstream Koštunicu predstavlja kao staromodnog nacionalistu, dok ga dobar deo revoltirane margine vidi kao grešnog i slabog kompromisera. Reč je o tome da je isti taj mainstream septembra 2010. godine pred UN već kapitulirao na Kosovu i sada svoj otpor u konačnoj predaji pokrajine artikuliše tek kao sredstvo da teški kamen kapitulacije ne pritisne njegov opstanak na vlasti. Radi se dakle o tome da je ta ista elita za Srbiju opasnost već po sebi. Za to vreme, revoltirana margina, koja izvikuje parole o slobodi i dekolonijalizaciji Srbije, nije svesna zamke u koju je država upala za poslednje četiri godine. Jer Srbija je miš koji je, jureći za parčetom sira sa napisom „Evropska unija“, završio vrata ukleštenog u mišolovci. Mirovanje, koje mu nudi vlast, vodi ga konačnom kraju. Ali kraju ga – kao nagao pokret koji će mu slomiti vrat – vodi i onaj deo opozicije koji je, kao reakciju u odnosu na vlast, razvio oslobodilačke ciljeve i prezreo sve strategije.

POLITIČKA NEUTRALNOST Koštunica, rečeno je, političku neutralnost artikuliše pre svega u odnosu na EU, koja se u mandatu ove vlade ukazuje u sve čistijem obliku Nemačke očitujući se u jednom novom kvalitetu. Iako se to na terenu još ne vidi toliko jasno, nemačka i anglo-američka politika u Srbiji pokazuju najveće međusobne razlike za poslednjih 20 godina. Naravno, i jedni i drugi su za samostalnost Kosova, s tom razlikom što se Berlinu više žuri da stabilizuje to područje, naravno, apsolutno na štetu Srba. Ni jedni ni drugi nisu prijateljski raspoloženi prema Srbiji, s tim što se Anglo-Amerikanci zadovoljavaju kontrolom, pre svega u bezbednosnoj, obaveštajnoj i medijskoj sferi, dok su Nemci zainteresovani za potpunu kolonijalizaciju svih srpskih resursa, koja zahteva njihovu veću koncentraciju, dublje prisustvo i interes za svaki društveni detalj. Naravno da u toj konstelaciji ni na jednoj strani Srbija ne može da traži prijatelja, ali nemački planovi u Srbiji danas su opasniji od svih drugih. Zato bi se moglo reći da je Koštuničin fokus na Nemačku/EU kao glavnog neprijatelja srpskih interesa precizno odabran, odakle ni njegov sukob sa nemačkim ambasadorom Volframom Masom nije samo odgovor na provokaciju već i osmišljena politička akcija.

Prozapadni kritičari koncepta neutralnosti reći će kako Srbija, okružena zemljama EU i onima koje tamo teže, kao i zemljama koje jesu ili će biti u NATO, nema nikakvih šansi. Tačno je da njena neutralnost ne proizvodi nikave garancije, ali koje pozitivne garancije proizvodi njen ulazak u NATO i EU? Nema garancija, jednako kao što ih nije imala Makedonija, koja je težila i ka NATO i ka EU, kad je, uz podršku spolja, dobila albanski ustanak završen Ohridskim sporazumom i faktičkom podelom zemlje. Nije ih imala ni Grčka kada je, kao članica NATO, napadnuta od druge članice NATO Turske. Sa druge strane, negativne garancije evrointegracija – ovde ih zovemo uslovi – odavno su na stolu. Prva među njima je odricanje od Kosova; druga je predaja privrednih resursa koja, barem za zemlje izvan zapadnog i centralnoevropskog kruga, pokazuje da se iza omamljujuće reči integracija krije zlokobna kolonijalizacija; treća je dezintegracija društva, a šta bi mogla da bude poslednja, to može samo da se nagađa. Otuda je, gledano istorijski i u svetlu današnjih međunarodnih odnosa, nastavak srpskih integracija, uprošteno gledano, najbliži ulasku u Trojni pakt 1941, gde je Hitler, paradoksalno, Beogradu nudio i više od današnjeg rajhskancelara.

MINIMALISTIČKA GEOPOLITIKA Drugi važan međunarodni faktor politike srpske nautralnosti jeste Rusija. Dok se ogorčenim protivnicima bilo kakvih strategija ne dopada što Koštunica radije govori o neutralnosti nego o Putnovim evroazijskim integracijama, reklo bi se da je njegova distanca od tog partnera nimalo cilj, a potpuno strategija. Naravno, kad govori o Rusiji, Koštunica ne beži od toga da je među silama pomene kao najvećeg srpskog prijatelja, ali se fokusira uglavnom na privrednu saradnju s njom. Jer i ta pozicija je jasna: Srbija koja bi se u današnjem svetu potpuno okrenula Rusiji, ne bi došla do željenih ciljeva, ušla bi u zonu životnog rizika, a samoj Moskvi bila veliki teret.

Takva Koštuničina „minimalistička“ geopolitika – prema kojoj bi neutralna Srbija ostvarila „neuporedivo bolje odnose sa Rusijom, nego Srbija koja bi postala deo evroatlantske zajednice“ (str. 22), dok „svojevrsno redefinisanje odnosa sa Vašingtonom“ vidi tako što „Srbija ne može promeniti politiku SAD prema Balkanu, ali može politikom neutralnosti postepeno na bolje menjati naše međusobne odnose“ (str. 21) – istorijski je na putu onog svetosavskog apokrifa o Srbiji kao istoku zapada i zapadu istoka. Ta ideja nije originalna, čak se i prema aktuelnoj svetskoj geopolitici čini suviše jednostavnom, ali istorijska je činjenica da je moderna Srbija, kad god je uspevala da ostvari taj balans, bila slobodna i prosperitetna, i kada god je odlazila u jednu stranu ili je slobodu gubila ili je doživljavala teška stradanja. I ne treba zaboraviti još nešto: Srbija je prosperirala kad god su zapadne sile bile međusobno konfrontirane, što danas nije akutno, ali ni besperspektivno.

Naravno, u istoriji valja tražiti argumente, ali ne i dokaze. Tačno je da politička neutralnost ne garantuje da Srbija neće stradati u nekom sledećem svetskom polomu, ali ona se razlikuje od drugih raspoloživih opcija po tome što će u njima gotovo sigurno stradati – što u nekima već i strada – kao i svaka zemlja sa udesom da su joj neprijatelji na puškomet, a prijatelji daleko.

Politički neutralna Srbija – ili bar distanciranija nego danas – međutim, lišila bi se brojnih mehanizama stranog pritiska, dobila bi šansu da uredi unutrašnje odnose, da svoju ekonomiju organizuje prema sopstvenim interesima, isto tako kulturu i obrazovanje. I – što je veoma važno – na taj način mogla bi da u granice podnošljivog uvede političku scenu, koja bi ponovo zavisila od svog odnosa prema građanima, kao i da suzbije uticaj pogubne petokolonaške elite. Naravno, i sam Koštunica svestan je da ne treba biti preteran idealista. „Zašto bi Srbija bila politički neutralna, odnosno samostalna i suverena država, kada je za EU i SAD neuporedivo bolje da vrše nadzor nad Srbijom i da neprestano postavljaju nove i nove uslove koje treba da ispunjavamo? A čim su Brisel i Vašington protiv političke i vojne neutralnosti Srbije, to odmah za sobom povlači da su protiv neutralnosti i svi oni u zemlji kojima je Zapad svetionik i jedini pravi putokaz. Dakle, nemam nikakvu dilemu koliko je težak cilj za koji se borimo“ (str. 107)

Ideja nautralnosti, otuda je i društveni cilj i strategija nezavisne i slobodne Srbije. Ideja neutralnosti, naravno, ima svoje slabe tačke u današnjem vremenu, ali radi se o tome da nema nijednog argumenta kojim se ruši mogućnost neutralne Srbije a da se njime istovremeno ne ruši i mogućnost svake Srbije. A ako se to prostim ukrštanjem argumenata pokaže tačnim, tada argumenti protiv neutralne Srbije neće biti slabiji, ali će svakako biti manje smisleni.

SMISAO KONSENZUSA Za politički neutralnu Srbiju Koštunica vidi uslove koji „ne zavise u potpunosti od nas“. Naravno reč je o međunarodnim odnosima, na koje Srbija ne može uticati. Drugi faktor su građani, koji bi trebalo da glasaju za tu politiku i koji bi – ponovo dodajem – bili spremni da je brane.

I na tom mestu dolazi se do verovatno ključne reči Koštuničine unutrašnje politike – do konsenzusa. „Cilj politike je da se na unutrašnjem planu ostvari dogovor i nacionalni konsenzus, a da se u spoljnoj politici vodi računa o zaštiti državnih interesa“ (str. 8). Malo je prostora na ovom mestu da bi se opisali svi Koštuničini ustupci koje je, dok je bio na vlasti, žrtvovao za konsenzus i, što je još zanimljivije, većina stvari za koje mu danas zameraju baš su bile te žrtve. Prema njegovim rečima, upravo taj konsenzus, u koji su bile uključene Tadićeva Demokratska stranka i nekadašnja celovita Srpska radikalna stranka, nisu bile samo osnov prosperiteta već i najbolja zaštita teritorijalne celovitosti zemlje, posebno kada su u Briselu i Vašingtonu počele pripreme za proglašenje nezavisnosti Kosova.

Pripremajući konsenzus dolaskom na vlast 2004, Koštunica u politički glavni tok uključuje radikale, koji su, iako najveća stranka od 2003. godine, bili na društvenoj margini; uvodeći ih u manjinsku podršku vladi, socijaliste prevodi preko čvrste petooktobarske ideološke linije; omogućuje Tadiću predsedničko mesto i tako pacifikuje DS; čini niz ustupaka, često veoma bljutavih, malim strankama i nastoji da pacifikuje Hag organizujući dobrovoljne predaje optuženih. Uzburkana politička scena iz 2002/3. godine se dobrano smiruje, kohabitacija vlade sa Tadićem stabilizuje čak i društvene prilike. Kruna tog konsenzusa događa se 2006. godine, kada Srbija dobija novi ustav.

„Nema nikakve sumnje da je strani faktor zarad ostvarivanja svojih interesa imao ključnu ulogu u razbijanju nacionalnog jedinstva u Srbiji 2008. godine“ (str. 9), kaže Koštunica, koji Tadićev izlazak iz konsenzusa vidi kao najveću političku tragediju tog vremena. Na neki način ta tragedija bila je i lična: kako su se, posle 2008. godine rušile jedna po jedna stvar koje je njegov konsenzus proizveo – gotovo sve osim ustava – tako su se Koštuničini ustupci kojima je sve to platio okretali protiv njega postajući njegovi politički gresi.

Umesto njegovog konsenzusa, stranci i Tadić pokušali su da formiraju jedan prozapadni konsenzus stranaka, čiji krajnji cilj bi trebalo da bude menjanje ustava. Razbijajući radikale, uvezujući kapital, kontrolišući medije, korumpirajući inteligenciju – kao tipični predstavnici postmoderne politike – Tadić i strani ambasadori mislili su pritom na sve osim na najvažnije učesnike konsenzusa – na građane. Prozapadni konsenzus političkih stranaka nikad nije postao društveni – čak je doprineo dubokoj društvenoj podeli – i tako se samo politička i javna scena sasvim izmestila izvan interesa građana.

EKSTREMNO I MARGINALNO Tu društvenu razrokost, tako poslovičnu za postmoderna društva, platio je i Koštunica. Političar čija politika je, bez obzira na veličinu podrške, sve ovo vreme po svakom svom unutrašnjem sadržaju očitovala mainstream, po svojoj poziciji na sceni postao je margina.

Otuda svaki politički poslenik ponosan na svoje gledište o izglobljenom Koštunici vidi sve osim navažnijeg. Gledajući Koštunicu, on ne zna da vidi sopstvenu sliku u ogledalu, jednako kao što je Gebels čvrsto verovao da je Tomas Man poludela greška nemačkog duha a Ajhman primer prilježne nemačke pedantnosti. Politička i društvena elita koja je kapitulirala odričući se svoje teritorije i prestajući da brine za interese sopstvenog naroda u svakom političkom udžbeniku biće obeležena pozicijom ekstremnog. Logično je tada da taj ekstremizam, proizvodeći sebi psihološku raconalizaciju, ekstremnim proglasi sve što isijava ma kakvim principima „normalnosti“ i čvrste političke logike. 

Da, međutim, taj proces nikad ne može biti ni stabilan ni proveden do kraja, pokazuje jedna sistemska greška. Koliko god ga marginalizovali i koliko god ga izmeštali iz političkog mainstreama, koliko god ga prećutkivali, nikad ne mogu suvislo da odgovore na jednostavno pitanje – zašto ih i takav Koštunica nervira više nego iko drugi. Jer on i njegova reč poslednji su bedemi odakle se vidi koliko je srpska politika izmeštena i iz svoje i svake ose i koliko takva ne može opstati sve dok se ta reč čuje. O tome svedoči Koštuničina knjiga. Kao što svedoči da su političke ideje izložene u njoj življe i od Koštunice i od njegove stranke. A to već garantuje da će doći na red, makar onda kad sva loša rešenja budu potrošena.

(Kraj)

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-postkrizni-kostunica-ili-poslednja-opomena-coveka-s-kisobranom-2.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

http://www.standard.rs/nikola-varagic-odgovor-ani-radmilovic-ili-vojislav-kostunica-je-kriv.html

>

Vesna Pešić: Spinovanje Druge Srbije

Ispovest otpuštene asistentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Jasne Šakote Mimice

Говор Невене Стефановић, мајке четворо деце, са конференције Двери у Дому синдиката 11. фебруара.

Хришћанство у Европи, у 21 веку

>

НЕУТРАЛНОСТ

29. мај 2011.

>

Закон о реституцији и Трећа Србија

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

Нови народни договор и грађанска држава

ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ



11 Responses to Да ли је урадио колико је могао? Како до консензуса? Ко да настави, да ствара политику неутралности??

  1. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 18. 02. 2012

    PRESS

    Komentar dana – Rajko Nedić

    Sto godina samoće

    Devetsto dvanaesta. Većini građana Srbije ova godina gotovo da ništa ne znači. Možda devetsto četrnaesta ili osamnaesta. Učili smo nekada u školi, ali zaboravilo se

    Pre sto godina Srbija je pobedila u Prvom balkanskom ratu i oslobodila Kosovo i Metohiju. Srpska vojska posle 500 godina vratila se na Kosmet. I odlučno krenula u završnicu viševekovne borbe za oslobođenje i zaokruživanje države. Što bi rekao Jovan Cvijić, Srbija je tada razmicala svoje granice.

    Sto godina kasnije, Kosovo slavi četvorogodišnjicu samoproklamovane države i sto godina borbe za otcepljenje od Srbije. Uloge su se promenile. Sada Albanci polako ali sigurno razmiču svoje granice. Složni i jedinstveni, s ciljem da jednog dana žive u istoj državi.

    Šta se dogodilo sa Srbijom? Kako i zašto smo dozvolili da u 21. veku ponovo učimo svoju istoriju, himnu, da se podsećamo koji su to veliki državni praznici? Da se štrecnemo svaki put ne samo kada se pomene Kosmet, nego i Vojvodina i Sandžak? I dok sa gorčinom gledamo kako Albanci obeležavaju dan svoje „državnosti“, ni sami nemamo rešenje za južnu pokrajinu. I da nam neko ponudi da sami odlučimo oko Kosmeta, ne bismo znali kako. Premijer i Vlada kažu u EU i Srbija sa Kosmetom, bivši premijer da se za cenu ulaska u EU ne treba odreći Kosmeta, a njegov prethodnik predlaže podelu. Tri premijera, tri različite priče. Slična su viđenja i ostalih političara, intelektualaca, javnih ličnosti, ali i običnih građana. Svako će imati neko svoje rešenje i predlog. Vest o referendumu Srba sa severa Kosmeta ovih dana je trećerazredna po značaju. Da li ovi ljudi treba da slede maticu? Situacija mnogo podseća na onu u kojoj su se neki drugi Srbi našli pre jedne oluje…

    Devetsto dvanaesta godina. Zašto je bitno da je obeležimo, da je se setimo? Ne da bi se pravili mitovi i spektakli. Već da bi se neke nove generacije naučile da je nekada postojala ozbiljna srpska država sa jasno zacrtanim ciljevima. Da se više nikada ne ponovi da propadne sve ono za šta su se naši preci borili i stvarali vekovima. Sto godina kasnije izgubili smo jedinstvo, ideje, odlučnost, snagu, dostojanstvo… Zaboravili na sve one koji su živote ugradili u Srbiju.

    „Od vitalne je važnosti da se ljudi sećaju svoje istorije kako zbog toga ne bi patili.“ Rekao je ovo Gabrijel Garsija Markes.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/204224/Sto+godina+samo%C4%87e.html

  2. Varagić Nikola каже:

    SUBOTICA 17. 02. 2012

    BETA

    Koštunica: Za Srbiju je politika neutralnosti

    Ideja o politici neutralnosti je ideja o politici samostalnog odlučivanja Srbije o njenoj budućnosti, kazao je predsednik Demokratske stranke Srbije (D S S) Vojislav Koštunica, predstavljajući u Subotici svoju knjige „Zašto Srbija, a ne Evropska unija“

    Koštunica je rekao da knjiga predstavlja temelj programa D S S koja ulazak u EU sagledava kao potez kojim bi Srbija izgubila suverenitet i jedan veliki deo teritorije – Kosovo.

    „Pristupanjem EU Srbija bi platila cenu teritorijalne celovitosti“, rekao je Koštunica i ocenio da bi EU, postavljajući nove uslove, počela da otvara i pitanje drugih teritorija kao što je Vojvodina.
    On je izrazio uverenje i da je jedan od uslova pristupanju EU i pristupanje NATO, čime bi se Srbija, rekao je, morala odreći i politike vojne neutralnosti.

    EU bi Srbiji nametnula i prihvanje kulturnih i moralnih obrazaca, vrednosti i standarda koji bi podrazumevali reviziju istorije i prihvatanje za srpsku tradiciju neprihvatljivih vrednosti, rekao je lider D S S.

    „Time bi bila ugrožena suština demokratije, a to su nacionalne države, gde je demokratija i nastala. Neprihvatljiv je zahtev Evrope za slabljenje nacionalnih država. EU se pretvara u uniju nadnacionalnih entiteta i to bi bio veliki udarac za Srbiju“, rekao je autor knjige.

    Koštunica kao jedino rešenje vidi politiku neutralnosti kroz nacionalno jedinstvo kako bi se rešili svi ključni problemi u državi. To bi, kako je istakao, morao biti prvi zadatak nove vlade i nove skupštine.

    „Time bi i pitanje Kosova bilo zamrznuto, a vremenom bi politiku neutralnosti proširili i na druge države i saveze države.
    Svajcarska i Norveška su neutralne, nisu članice EU, pa ipak postoje“, naveo je predsednik D S S.

    Rešenje koje nudi D S S u odnosu na EU je ekonomski sporazum, a kao dodatni argument za politiku neutralnosti iznet je stav da je EU zasićena i da su sve češća protivljenja čelnika država EU njenom proširenju.

    „Ovo što sada radi vlast u Srbiji je izmeštanje iz njenog prirodnog pravca. Srbija nikada nije pripadala ni zapadu ni istoku“, zaključio je Koštunica.

    Na promociji knjige govorili su i Časlav Koprivica, Kosta Čavoški i Aleksandar Popović, koji su ocenili da je knjiga u formi intervjua sa Vojislavom Koštunicom u šuštini jedan celovit politički program.

    „Politika EU prema Srbiji je politika ponižavanja, a vlast se ponaša kako bi se ponašali podanici neke despotije, a ne slobodni ljudi“, ocenio je Časlav Koprivica.

    Kosta Čavoški, koji je optužio sadašnju vlast u Srbiji da liči na vlast Benita Musolinija, kazao je da se Srbija suočava sa novim uslovima za pristupanje EU, a Aleksandar Popović je ocenio da je Srbija u poslednjih stotinu godina svoje istorije lutala i vodila računa više o drugima nego o sebi.

  3. Varagić Nikola каже:

    Ponovno rađanje nacionalne države

    Preživela relikvija Francuske revolucije

    Autor: Deni Rodrik

    Jedan od osnovnih mitova naše ere jeste da je globalizacija osudila nacionalnu državu na beznačajnost. Globalna finansijska kriza srušila je ovaj mit. Ko je spasio banke, omogućio likvidnost, uveo fiskalne stimulanse i obezbedio zaštitne mreže za nezaposlene da bi osujetio katastrofu što se ubrzavala?

    Ko menja pravila o nadzoru i regulaciji finansijskog tržišta da bi sprečio ponovnu krizu? Ko snosi lavovski deo krivice za sve što krene pogrešnim putem? Odgovor je uvek isti: nacionalne vlade. G-20, Međunarodni monetarni fond i Bazelski komitet za superviziju banaka u najvećoj meri imaju sporednu ulogu.

    Ipak, mada nacionalna država preživljava, njena reputacija je veoma poljuljana. Intelektualni napadi na nju imaju dva oblika. Prvo, kritike upućuju ekonomisti koji vlade vide kao prepreku za slobodniji protok roba, kapitala i ljudi širom sveta. Sprečite domaće kreatore političkih odluka da se upliću sa svojim regulacijama i barijerama, kažu oni, i globalna tržišta će se starati sama o sebi, u procesu uspostavljanja usaglašenije i efikasnije svetske ekonomije.

    Ali, ko će odrediti tržišna pravila i regulacije, ako ne nacionalne države? Laissez-faire je recept za nove finansijske krize i snažnije političke reakcije. Štaviše, to bi zahtevalo prepuštanje ekonomske politike međunarodnim tehnokratama, već izolovanim od posledica politike – stav koji ozbiljno ograničava demokratiju i političku odgovornost.

    Ukratko, laissez-faire i međunarodna tehnokratija ne predstavljaju ubedljivu alternativu nacionalnoj državi. Zaista, erozija nacionalne države u krajnjoj liniji ne donosi nikakvu korist globalnim tržištima sve dok ne budu uspostavljeni održivi mehanizmi globalnog upravljanja.

    Pre nekoliko godina, sprovedena je Svetska studija vrednosti u kojoj su ispitanici u velikom broju država odgovorali na pitanja o privrženosti svojim lokalnim zajednicama, svojim nacijama i svetu u celini. Ne iznenađuje podatak da je broj onih koji su doživljavali sebe kao građane nacionalnih država umnogome prevazišao broj onih koji su sebe smatrali građanima sveta. Ali, upadljivo je bilo to da je nacionalni identitet bacio u zasenak čak i lokalne identitete u Sjedinjenim Državama, Evropi, Indiji, Kini i mnogim drugim regionima.

    Ista istraživanja pokazuju da su mlađi ljudi, visokoobrazovani i oni koji sebe smatraju višom klasom skloniji tome da sebe dovedu u vezu sa svetom. Ipak, teško je pronaći bilo koji demografski segment gde je privrženost globalnoj zajednici snažnija od privrženosti državi.

    Uprkos velikom padu troškova transporta i komunikacije, geografija time nije izbrisana. Ekonomska, društvena i politička aktivnost ostaju grupisane na osnovu sklonosti, potreba i istorijskih putanja koje variraju širom globusa.

    Geografska udaljenost ostaje podjednako snažna determinanta ekonomske razmene kao što je bila pre pola veka. Čak i internet, ispostavlja se, nije tako bezgraničan kao što se čini: jedna studija pokazala je da su Amerikanci daleko skloniji tome da posete veb sajtove iz država koji su im fizički blizu nego iz udaljenih, bez obzira na jezik, prihod ili druge faktore.

    Nevolja je u tome što smo i dalje u vlasti mita o padu nacionalne države. Politički lideri tvrde da su nemoćni, intelektualci osmišljavaju neubedljive sheme o globalnom upravljanju, a gubitnici sve više krive imigrante ili uvoz. Pomenite samo ponovno snaženje nacionalne države, i respektabilni ljudi će okrenuti glavu, kao da je neko predložio oživljavanje kuge.

    Zasigurno, geografija privrženosti i identiteta nije fiksirana, već se menjala tokom istorije. To znači da ne treba potpuno odbaciti mogućnost da će se istinska globalna svest razviti u budućnosti, uporedo s transnacionalnim političkim zajednicama.

    Ali, današnje izazove ne mogu da prevaziđu institucije koje (još) ne postoje. Za sada, ljudi i dalje moraju da traže rešenja od svojih nacionalnih vlada, koje ostaju najveća nada za kolektivnu akciju. Nacionalna država možda predstavlja relikviju koju nam je zaveštala Francuska revolucija, ali ona je sve što imamo.

    Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard, napisao je delo Paradoks globalizacije: Demokratija i budućnost svetske ekonomije

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/prezivela_relikvija_francuske_revolucije.26.html?news_id=234180

  4. Varagić Nikola каже:

    О Св. Сави и покајању-случај Жарка Лаушевића

    Драма која кривотвори историју…

    Владимир Димитријевић

    Београд, 18.02.2012

    Ових дана у Србији су сви на страни Жарка Лаушевића, чија се књига продала у огромном тиражу и коме је, бар што се државе тиче, све опроштено. Наравно, његов случај је дубоко трагичан, и нико нема намеру да овом несрећном човеку, коме година прође, а дан никад, суди и пресуђује: довољно је он пропатио да би се то додатно потцртавало људским пресудама и осудама.

    Такође, ни људе погинуле у његовој самooдбрани нико не поврати. Уосталом, зар није у Оченашу речено:„не уведи нас у икушење“? Јер, у искушењима можемо пасти и пропасти. Сви смо од сличне, слабе грађе, и зато препустимо Богу да буде Судија. Јер је и Отац.

    Но, овај чланак не може нешто да прећути.

    А то је чињеница да је и Жарко Лаушевић своју личну трагедију доживео, и да је Југословенско драмско позориште изгорело, после покушаја извођења драме Синише Ковачевића која се звала „Свети Сава“, и у којој је отац Србије, „најлепше српско дете“ (Свети Николај Жички) био представљен као развратник и бестидник пре но што је отишао у манастир (иако се зна, из свих релевантних извора, да је од најранијих дана живео молитвено и тиховатељски, без икакве жеље да влада, незаинтересован чак и за лов и друге витешке забаве, а камоли за чулна уживања), док су Немањићи, на челу са Стефаном Немањом, приказани као гомила неморалних псовача и олоша, који живе за насиље и блуд.

    Нећу цитирати ово дело, јер је оно уметнички релевантно колико и романи Марка Видојковића, који је свој стил учио по натписима на зидовима станичних клозета.

    У своје време, Свети Архијерејски Синод СПЦ је оштро реаговао на њега, а студенти Богословског факултета су, згађени насртајем на светињу, направили демонстрације против извођења истог, после чега је скинуто с репертоара.

    Али, ипак, подсетићу на контекст доба у коме се драма појавила, трудећи се да подсетим читаоце да, ипак, није била реч о насртају „православних фундаменталиста“ на уметничке слободе, него нешто друго, много озбиљније.

    У интервјуу који је урадио са аутором драмског текста, Синишом Ковачевићем, за крагујевачке „Погледе“ ( 15. март 1990. ), новинар Душан Цицвара о феноменологији овог позоришног комада пише:

    „У тој Србији крајем дванаестог и почетком тринаестог века много се псује, похотно живи, бије, грми, али на крају испоставља се да све то, на први поглед анархично, има оног смисла, који тек данас видимо. У самој драми Свети Сава личи на неког саврменог фрајера који има мудрости да схвати потребе свог народа, и зна како да то оствари. Уосталом, потписнику ових редова више одговара светац који је прво све служавке на двору повалио, па се после посветио духовном животу и просветитељском раду.“

    Не треба заборавити: представа је, у режији Владимира Миличина, прво била играна у Зеници, граду „препуном“ светосавског духа. Било је то бурно време, уочи почетка распада СФРЈ, када су Биједићеви муслимани, касније Изетбеговићеви Бошњаци, већ осећали да треба да се поново удари по „Власима“, и то тако што ће се пљунути у лице њиховом оцу, Светом Сави. То је, уосталом, континуално у ставу њихових елита.

    Тако је Зукорлић недавно упозорио муслимане да су „одговорни на овом и на будућем свету јер ништа нису предузели, нити су дигли глас и казали да Свети Сава није део њих и да они не желе бити део њега“(„Печат“,15о/2011).

    Ипак, иако је муслиманска Зеница била гостољубива према овој скаредности, сви који су имали кључне везе са комадом били су Срби: писац, режисер, главни глумац. Срби су, увек и свагда, највештији у инкарнирању „духа самопорицања“ (Мило Ломпар).

    У интервјуу датом „Погледима“, Синиша Ковачевић чудном аргументацијом брани своју драму изведену у Зеници:

    „Гледали су је прота господин Дринчић и јавни тужилац. Значи, две супротности на премијери. Стицајем околности сазнао сам шта обојица мисле. Прота је убеђен да је драму писао заклети противник вере, што ја свакако нисам. Јавни тужилац који једини има моћ да драму, уколико вређа верска и национална осећања, скине с репертоара, мисли да је представа добра и да у њој тих аспеката нема…

    А што се тиче проте господина Дрничића, мислим да су његове компетенције за проверу верског и неверничког у једној представи, отприлике онолике колике би биле и моје кад бих у цркви у литургији коју он држи оцењивао његову дикцију, или пак сценски наступ“.

    Ковачевић као да се правио да не зна да је јавни тужилац био БиХ комуниста, у микулићевско-поздерачкој џамахирији, у којима су Срби ишли у затвор за свако испољавање националних и верских осећања. Такав тужилац је, наравно, био на страни србофобичне лакрдије. Свештеник, опет наравно, на страни србофобичне лакрдије није могао бити.

    Синиша Ковачевић је, у то време, био обузет „демитологизацијом“ српске националне свести, за време Броза и његових наследника веома снажне и изузетно опасне, зар не?

    (Наравно да не; ово је била иронија. Срби су толико били изгубили свест о себи да је то било застрашујуће; једна девојка из Книна ми је рекла:„Да није било Туђмана, ми не бисмо ни знали да смо Срби“.)

    Тада је настао и његов драмски текст „Краљевић Марко“, замишљен као рок опера. У интервјуу „Погледима“, Ковачевић каже:„Демитологизирајући захват у Краљевић Марка радикалнији је него код Светог Саве. Марко је приказан као једна пијана, ружна, лења, неамбициозна људска крпа, за разлику од Јевросиме која је свесна потребе за омиљеним, јаким, далековидим вођом, као браном од турске опасности. Јевросима покреће цео огромни гломазни апарат. Гуслари добијају домаћи задатак, уместо правог Марка иконографима позирају стасити и лепи чобани. На крају тај мит о Марку васпоставио се на начин на који и данас функционише“.

    (Баш јуначки: у Србији, у којој је ругање свим традиционалним вредностима „хегемонистичког народа“ било похвално и помодно, јер је изражавало саму срж титоизма, обрачун са митом о Краљевићу Марку био је, по смелости захвата и етичкој утемељености, једнак премлаћивању везаног човека. )

    Тврдећи да је Свети Сава ипак велики лик наше историје, Ковачевић га, у овом разговору, пореди са кнезом Лазаром, па вели:

    „Предност је на страни Светог Саве. Лазар више припада категорији часног и позитивног губитника (да ли је можда зато требало да га зовемо „кнез Лузер“?, нап. В. Д. ) који у тренуцима једног страшног пораза, пронађе пут да он као владар постане частан, и да бар у духовној сфери пораз претвори у победу. Друго је питање колико је паметно и разумно целу националну елиту повести у погибељ. Не знам колико је уопште рационална његова идеја да је срамота преживети а не погинути“.
    Данас је Синиша Ковачевић на сасвим другачијим позицијама, ближим ставу да је часно страдање егзистанцијално истинитије од живота у срамоти.

    Не само данас, наравно; постао је он одавно другачији, и његов „Недић“ о томе довољно казује (дело је на нивоу античке трагедије, и остаће истинска баштина наше књижевности).

    У новим својим текстовима, где је на страни српског слободарског ирационализма, јасан је да јаснији не може бити:„Ипак смо ми „потомци оних што су голоруки устајали против царевина““(„Печат“,202/2012 ).

    Па ипак, он и даље не осећа да је у нечему погрешио кад је писао „Светог Саву“, после чијег извођења се десила трагедија Жарка Лаушевића (који се, у свом бестселеру „Година прође, дан никад“, и даље руга Христу, говорећи о Његовом страдању на Голготи овако:

    „Намерно је постио пред тај перформанс и намерно је остао у најинтимнијем рубљу да би обожаватељке могле вековима касније да уздишу за његовим обнаженим недрима, ребрима и бедрима“) и изгорело Југословенско драмско позориште (које се, и даље, тако зове, ваљда зато што је југословенство србофобна религија великог дела домаће интелигенције, упркос стварности и чињеницама и даље жива и дејствена).

    У интервјуу датом „Печату“, Синиша Ковачевић каже:

    „За уметност важи само једно правило, а то је, постићи принцип уврељивости, пишући, сликајући, снимајући…дело из националне историје на начин на који се оно могло догодити, формирајући нови микрокосмос из индивидуалне визуре уметника.

    Историја као научна дисциплина има обавезу да о стварима говори онако како су се оне догодиле, елиминишући потпуно индивидуални поглед на свет научника…

    Науци је укинуто право на импровизацију или фалсификат, од уметности се управо то захтева. Уметничко дело је уметност само онда, када, поред низа други параметара, бива апсолутно етично и дубоко хумано.

    Ако у нечему проналазите потребу да целом једном народу припишете злочиначке пориве као историјску константу – то није уметност него подлост или фашизам. Узгред, препоручујем вам да прочитате драму „Свети Сава“. И вашим читаоцима, свакако“.
    Исказ нешег писца је противуречан: прво, он тврди да уметност има право на фалсификовање стварности, јер остварује индивидуалну слободу уметника (мада се дела из националне историје, по њему, пишу тако да се прикаже начин на који се „нешто могло догодити“ ).

    То је, очито, одбрана права на писање његове младалачке драме, клозетске верзије живота највећег Србина икад рођеног, јер уметник, сматра Ковачевић, за разлику од научника, може да кривотвори факта ради уметничке слободе (али, ако се мора писати онако како се нешто могло догодити, онда је Ковачевићев „Свети Сава“ лаж, јер се онако нешто са Светим Савом није могло догодити. )

    Онда се појављује сасвим супротна тврдња! Уметничком делу се, од стране Синише Ковачевића, поставља етички захтев:

    оно треба да је „апсолутно етично и дубоко хумано“(па зар је фалсификовани лик Растка, „поваљивача“ (Боже, опрости!) служавки на Немањином двору, нешто „апсолутно етично и дубоко хумано“)?

    Као пример неморала у књижевном делу, наш аутор наводи се покушај да се једном народу (српском, очито)
    припише континуално, кроз сву историју његовог трајања, склоност злочину (тако своје драме, попут „Пада“, пише Другосрбијанка Премудра, Биљана Србљановић)…

    Али, шта је приписивање најчистијем и најчеднијем од свију Срба игда рођених, Светом Сави, „поваљивачке“(Боже, опрости! ) младости?

    Или је licentia poetica апсолутна, па од уметности не смемо тражити никакву, а камоли апсолутну етичност, или је и уметничка слобода ограничена речју Светог Павла да ми је све дозвољно, али није све на корист, па се морам чувати да не насрнем на најплеменитију основу нашег националног идентитета, а то и јесте лик Христовог човека, Светог Саве…

    Или-или, рекао би Серен Кјеркегор, који је тако јасно умео да раздвоји естетички од етичког и религиозног стадијума у развоју људске личности. Или повратак калокагатијском идеалу антике и хришћанства (Добро је Лепо је Истинито), или аутономизација лепог, која је започела још у романтизму, кулминирала у модерни, да би се, у авангарди, претворила у поништавање лепоте и самовољно проглашавање било чега уметничким…
    Док ово пишем, мислим и на Борислава Пекића, великог књижевника који никад није могао да постане хришћанин, и који је према хришћанству све време имао једну иронијску дистанцу.

    Ипак, он се оградио од свог младалачког, богохулног, на перспективи Јуде издајника заснованог, „Времена чуда“.

    У писму М. Петрињској, која је „Време чуда“ преводила на пољски, 7. октобра 1983. Пекић вели („Живот на леду“, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 39о-391 ):

    “… Што нисам до сада забрањивао прештампавања и превођења, крива је моја нехришћанска таштина, скривена под алибијем да ћу, кад будем имао времена, додати књизи још два давно испланирана и смишљена дела („Време речи“ у почетку и „Време васкрсења“ на крају) и тако, одузимајући књизи њен манихејскогностички карактер, искупити тешку неправду, да не кажем и грех, који сам нанео и самом духу хришћанства и властитој вери. Књига је писана на умору мог агностицизма и зато је тако жестока, то је била последња одбрана паганина у мени, паганина васпитаног на античким митовима и класичној философији. Па и сада моја вера није ортодоксна и Црква би јој могла много штошта приговорити…

    Имам утисак да сам „ходајућа хереза“ која у себи спаја све древне шизме и расколе…По мени, драга госпођо, књига о којој је реч није рђава зато што је лоше или неуко писана – опште, па и моје мишљење је супротно – већ што је базично погрешна, што је у духу лажна.

    Ја сам тим причама хтео да кажем неке наше људске, понекад и актуелне истине, да говорим о историјским промашеностима великих месијанских покрета, и то са гледишта рационалног хуманизма, али сам за илустрацију изабрао погрешан пример. Требало је, међутим, имати или више храбрости па узети праве примере, или бар толико увиђавности да се, ако се нешто не може отворено рећи – ћути…

    У сваком случају ако те додатке не успем написати до краја живота, сасвим је сигурно да ћу књигу тестаментарно забранити и јавно се ње одрећи“.

    Дакле, Пекић никада до краја није постао православни хришћанин; није могао да надиђе своју склоност јереси као извору уметничке инспирације…

    Па ипак, знао је да је „Време чуда“ књига „базично погрешна, у духу лажна“, да је погрешан пример за основну тезу. И одрекао је се; признао је своју грешку, своју неправду према хришћанству.

    Синиша Ковачевић, бар за сада, није кадар да себе погледа са стране кад је ова драма у питању: њему се чини да се делу нема шта приговорити. Он је, можда, желео да се обрачуна са оним што је у нашем народу лоше (као што је Пекић кроз „Време чуда“ желео да се обрачуна с комунистичким месијанством), па је архетипски узор лошем нашао у Средњем веку (мора да су Немањићи и у личном животу били неморални ако су умели да се тако отимају о престо и, по Његошу, „један другом ваде очи живе“ – та мисао, тако честа у секуларизоване интелигенције, превиђа дубину покајања за које су наши владари, свесни одговора на Страшном суду, били спремни; то покајање их је, на врхунцима моћи, попут Немање, и водило у манастире, да, са камењем под главом и на тле положени, чекају смрт и сусрет са Христом).

    Али, није се смело ударати на Светога Саву, као што је Пекић осетио да није смео да удари на Христа…

    Ударило се на Светог Саву, и још се остаје при своме, под изговором да наука нема право на кривотворење, а уметност има. Ипак, то је само изговор. Бар кад су Христос и Свети Сава у питању.

    Као што псовање мајке некоме није изражавње права на слободу говора, тако и предстваљање Растка Немањића као блудника није уметничка слобода. Осим, наравно, у другосрбијанству, које Синиша Ковачевић с правом презире.

    Да поновим: овај текст није суд Жарку Лаушевићу, који се, одавно, среће са својом трагедијом и носи ране на савести. Овај текст није обрачун ни са Синишом Ковачевићем, спремним да пљуне у лице глобалистичког тоталитаризма и да јавно каже да му је Грачаница важнија од плаже у Ровињу, изазивајући тиме бес другосрбијанских јуришника.

    Па ипак, овај текст јесте позив на покајање због превиђања чињенице да никаква уметничка намера не треба да насрће на светињу. Јер, светиња је темељ живота.

    Као што „Да Винчијев код“ Дена Брауна није истинска, битијна уметност, него антихришћанска пропаганда, тако и драма „Свети Сава“, ма какве намере њеног аутора биле, није дело које заслужује да се уметношћу назове. Осим ако не прихватимо дадаистичку теорију уметности, по којој је Марселу Дишану било могуће да изложи писоар и да му да име „Фонтана“.

    Европе и Америке какве данас знамо, и против каквих Синиша Ковачевић грми као против земаља новог фашизма, не би било да дишановска естетика није тријумфовала у негдашњим „земљама светих чудеса“ (Алексеј Хомјаков), претварајући се, на измаку века који је за нама, у политику „хуманитарних интервенција“ и „наранџастих револуција“.

    Молитвама Светог Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас и просветли нас за покајање.

    Амин.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/zarko-lausevic-sveti-sava-i-pokajanje.php

  5. Varagić Nikola каже:

    PREDRAG SIMIĆ: NEUTRALNOST IŠTE NEKOG NOVOG TITA

    nedelja, 19 februar

    Očito da je predizborna kampanja u Srbiji već počela i svaka stranka nastoji da se njen glas čuje, oslanjajući se ili suprotstavljajući se stavovima pojedinih ambasadora. Kod nas je već duže vreme praksa da poneki ambasadori umeju da budu vrlo glasni, pa i preglasni, i to ne samo nemački Volfram Mas i ruski Aleksandar Konuzin – još uvek se dobro sećamo bivšeg američkog ambasadora Majkla Polta, koji je čak i posete obdaništima u Beogradu koristio da izjavi kako je Kosovo nezavisno i ne pripada Srbiji.

    – Mislim da to nije samo stvar arogancije velikih sila u malim državama, jer iz mog ambasadorskog iskustva u Francuskoj znam da je to i tamo bio čest slučaj. Čak sam i ja kao ambasador znao da budem veoma glasan u tamošnjim medijima, pošto je Francuska priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Drugim rečima, ovim vatrenim ambasadorskim izjavama i stranačkom svrstavanju ne bih pridavao veliku pažnju, jer mislim da je to deo predizbornog političkog folklora – ocenjuje u intervju za „Dnevnik“ profesor FPN i vrstan stručnjak za međunarodne odnose dr Predrag Simić.

    Kako gledate na te blokovske podele političkih stranaka u zavisnosti s koje strane sveta dolazi ambasador koji „grmi“? Kakva je to zapravo igra?
    – Upravo onakva kakvu i vaše pitanje sugerira. Neke političke partije u Srbiji vide uporište u Rusiji, druge na Zapadu, i to nije ništa novo. I ova polarizacija u kojoj danas ćute o Masu oni koji su prošlog leta napadali Konuzina, i obrnuto, odražava tu podelu koja je stara na domaćoj sceni. Na kraju, oni koji danas napadaju Masa, a koji jeste upotrebio nešto jaču reč u sporu da li je Srbija u trgovini sa EU dobila ili izgubila, zapravo odražava i polarizaciju na one koji misle da Evropa jeste alternativa za Srbiju i one koji smatraju da nije. I ovo je bila vrlo zgodna prilika da bi se naglasile te razlike i pozicije.

    Sve to što pričate liči na onu dečiju o kaubojima i indijancima, s tim što, kako jednom rekoste, imamo proameričke i proruske igrače?
    – Imamo i one između. Najinteresantnije za mene su poslednje izjave predsednika SPS Ivice Dačića, koji je dosta glasno govorio o nekim temama o kojima inače političari Srbije najrađe ćute, a to su odnosi sa SAD i sa Rusijom. Te njegove izjave mislim da dosta dobro odslikavaju predizbornu političku scenu u zemlji. Nažalost, slika koju dobijamo ne izgleda mnogo dobro, jer se Zapad izgleda baš mnogo ne brine da li će u Srbiji pobediti kauboji ili indijanci. Prosto, kao da znaju da bilo ko da trijumfuje, Zapad će ostati tu gde jeste, što mislim da nije sasvim tačno. Smatram, naime, da u slučaju da kandidatura za članstvo u EU izostane, što je sada već izvesno, Srbija dolazi u jednu vrlo, vrlo sumnjivu situaciju. Sumnjivu u smislu da bi ličila na onu u kojoj smo bili krajem 80-tih i tokom 90-tih godina prošlog veka.

    Da li to znači da smo u situaciji da tzv. spoljni faktor hoće nešto da iz toga izvuče, a Srbiju istovremeno ostavlja kratkih rukava i polarizujuje je?
    – Da budem direktan i kažem ono što dosad nisam izgovorio. Naime, jedna od standardnih političkih igri Srbije je bila da svaka vlast, kada je pritisne neko s Zapada, obično voli da u rukavu ima i nekakvu ekstremnu, nacionalističku ili slično pozicioniranu radikalnu opoziciju i onda kaže: Vidite, ako nas oterate s vlasti, doći će vam mnogo gori. To je radio Milošević, ali i svi mi posle 5. oktobra. I ja sam to radio kao savetnik Vojislava Koštunice, a i mnogi drugi i pre i posle. Ali mislim da je Zapad prvi put na ovim izborima, koji nam dolaze, uspeo da obezbedi da su obe dominantne političke opcije proevropske, i DS i SNS. Na neki način, to je i poruka koju slušamo od diplomata, ne samo u incidentnim situacijama, već i redovnim kontaktima, večerama, prijemima… Birajte koga god hoćete, jer koga god da izaberete, znamo da će biti prozapadni. Prvi put je možda, što nije dobro, naša vlast došla u situaciju da ne može da zapreti nikakvom lošijom opcijom po Zapad, jer prosto u ovom trenutku to da li će na čelu Srbije biti DS ili SNS, tamo nikog ne interesuje. I tu je možda malo neiskustvo naše aktuelne diplomatije Srbiju ostavilo bez te vrste aduta, ako su oni ikada bili nešto realno, ubedljivo.

    Da li je zbog toga iščeprkan taj adut za Amerikance, „a šta ako budu ruske baze“?
    – Mislim da je to već malo naivno. Taj argument ’ako nas vi nećete, odnosno pritiskate, mi odosmo sa Rusima’, nebrojeno sam puta čuo 90-tih iz usta SPS i njenog tadašnjeg predsednika, naročito u Dejtonu, pa Rambujeu, i nikada nije imao efekta. Zapravo, nije stvar u tome, kao što se objašnjavalo tokom Molitvenog doručka u Vašingtonu, da je američka politika prema Srbiji i Kosovu takva kakva jeste jer je vode bivše diplomate Bila Klintona. Nije problem u njegovim diplomatama, ni u Mortonu Abramovicu, Danijelu Serveru, Tomasu Kantrimenu, niti u Anđelini Žoli i njenom najnovijem filmu. Prosto smo došli u apsurdnu situaciju da se naša politika nalazi u kontinuitetu Miloševićeve u tim stvarima i da argumente koje smo imali početkom prošle decenije nismo uspeli da sačuvamo, pa se ponovo nalazimo u jalovoj situaciji u kojoj je bio i Milošević kada je pokušavao i u Dejtonu i Rambujeu da nametne tvrdnje „da smo mi najveća nacija i država na Balkanu i bez nas ne možete“.

    Naprotiv, Amerikanci misle da itekako mogu, i s razlogom ili ne, veruju da su na Balkanu njihov oslonac Albanci, a ne Srbi. Iz toga proističe sve što nam se ovde događa. Da li je to tačno ili ne, uostalom možete pitati Anđelinu Žoli, isto kao što je ona famozna Čelzi prošle jeseni iskritikovala jednog našeg ministra na Fejsbuku zbog njegovog komentara o koncertu Ejmi Vajthaus: „Vaša država je sramota“. Većina Amerikanaca to veruje, a za ovih deset godina mi nismo uspeli da stvari pomerimo napred, nego da odemo značajno nazad u odnosu na vreme Zorana Đinđića. Tada je bilo određenog napretka, ali je on prekinut njegovom preranom smrću i dan danas najviši nivo naših kontakata u Vašingtonu su, izgleda, molitveni doručci. Na tom polju naša spoljna politika nije dala nikakve rezultate, deficitarna je, podbacila je.

    Pošto kažete da se igra „vlast-opozicija“ nije promenila od Miloševićevog doba, da li orkestrirana svrstavanja stranaka ili njihovih lidera, u suštini slabe spoljnopolitički nastup Srbije?
    – Naravno da slabe. Ako se srpski političari u kontaktima sa stranim diplomatama, uoči izbora, nadmeću koji će više da obeća, ako baš njih ta i ta ambasada ili strana država podrži, onda tu o nekoj ozbiljnoj poziciji ne možemo ni govoriti. Bilo je veoma simptomatično što je i evropski komesar za proširenje Štefan File nedavno izjavio da ne podržava ni jednog ni drugog glavnog kandidata, te da ne želi ništa da kaže ma šta što bi išlo u prilog ili protiv bilo koga od njih dvojice. Očigledno da je bunar presušio, i da očekivanje nekakve podrške jedne ili druge države u predizbornoj kampanji, ma koliko da je ranije bila praksa, prosto više nema smisla. Da li je i to vrsta igre, teško je reći, ali ipak je simptomatično da sa svih strana prvi put danas stižu slične poruke: „Koga ćete birati, nas ne interesuje, to je vaša stvar, a mi znamo da će naši interesi u svakom slučaju biti zaštićeni i tu izbor jednog, ili drugog, neće ništa promeniti“.

    Kako to da političari zaboravljaju ono što su poslanici njihovih stranaka izglasali u Skupštini Srbije kao osnov vođenja izbalansirane spoljne politike: Istok, Zapad, „četiri stuba“, sa svima, strateški put EU…?
    – Ono što sam mislio o politici „četiri stuba“ tada, mislim i sada. Jedna mala zemlja kao što je Srbija, ne može da orkestrira politiku velikih sila prema sebi. Može samo da nađe svog zaštitnika, pa da onda svira na njegove note. Međutim, Srbija ga za sada očito nije našla, osim po nekim pitanjima. Takav je slučaj u odnosima s Rusijom oko Kosova, gde je Moskva vrlo eksplicitna, i ima, čini mi se veći, uticaj na pojedine grupe Srba nego što ima Vlada u Beogradu – uostalom, videli smo to tokom refrenduma na severu KiM, o kojem je ruski ministar spoljnih poslava Sergej Lavrov izneo mišljenje dijamentralno suprotno od onog koje iznose vlasti u Beogradu. Dakle, tu su stvari jasne: naše partije u ovim pitanjima imaju manje uticaja nego što ga imaju strani faktori.

    U svakom slučaju, koliko god mi mislimo da su nam saveznici ili protivnici, mora biti jasno da moćne sile u osnovi nemaju stalne saveznike ili protivnike, već samo, kako je svojevremeno rekao Vinston Čerčil – stalne interese. Tako da u ovom trenutku mi možemo svirati po jednim, ili drugim notama, jer bojim se da bi za politiku neutralnosti morali da imamo ili novog Tita ili potpuno drugačiju istorijsku epohu od ove u kojoj živimo.

    Autor Dragan Milivojević

    Izvor Dnevnik, 19. 02. 2012.

    http://www.standard.rs/predrag-simic-neutralnost-iste-nekog-novog-tita.html

  6. Nikola каже:

    Отворено писмо Војиславу Коштуници

    27. 11. 2012

    Драган Атанацковић Теодор

    Војо,

    пошто у свести једног дела народа, пре свега Срба, а нарочито у свести оних који свој патриотизам спроводе и организовано, кроз разне покрете и организације, још увек имаш имиџ човека, који није (сасвим) издао Србе и Србију, предлажем ти, чак шта: тражим да учиниш нешто конкретно, чиме би показао да си достојан слике која о теби још постоји.

    Жао ми је што летос твој човек није нашао времена и расположења да нам, а на иницијативу такође твог човека, омогући сусрет.

    Тада бих ти рекао, оно што сада морам да пишем, и то јавно, да не би било забуне и погрешних тумачења шта сам, а шта нисам рекао.

    Ових дана људи потписују твој Проглас, који је, као што сам већ помињао, мањкав, јер не тражи директну одговорност оних, а и ти и ми знамо који су то, који, као што пише у твом прогласу, врше „насртаје на Устав“.

    Војо, ниси ти од јуче на политичкој сцени и у политици, па да не знаш шта и како у којем тренутку ваља учинити.
    Ниси ти неко ко не види и не зна да је стање у Србији алармантно.

    Потписивање, па још мањкавих, Прогласа, није довољно да се ишта учини и на плану личне промоције, мада не сматрам да то зато чиниш, а још мање на плану хитног заустављања даљих антидржавних баханалија, које спроводе Влада и Председник Републике, који је то постао, захваљујући и твојој предизборној подршци.

    Ја нисам неко ко је, као ти, познат овом народу, нити неко ко има бар толико приступа медијима, колико имаш ти, нити неко ко има инфраструктуру какву имаш ти по Србији.

    Зато не вреди да ја напишем или изговорим Проглас следеће садржине, па га дајем на старање и обнародовање теби и твојим људима:

    Браћо Срби, сестре Српкиње и припадници свих осталих народа који поштујете интегритет и Устав Србије, мужеви, очеви, мајке!

    Наша Србија је доведена пред сам колапс!

    Несмотрена власт, Влада и Председник Републике, настављају да извршавају налоге ЕУ и САД, чак и без икакве гаранције да ће Србија уопште бити примљена у ЕУ, а према свим показатељима од тог уласка, за који ја и нисам, и неће бити ништа!

    Власт пристаје на преговоре са међународно нелегалном псеудодржавом Косовом и тиме не само да крши Устав државе којој се налази на челу, за шта заслужује и процесуирање због велеиздаје, него наше сународнике на Северу Косова и Метохије оставља без икакве помоћи од стране Србије и препушта их неизвесности коју собом носи сутрашњица, уместо да децидно да до знања да се у преговоре морају укључити и Русија и Кина.

    На сво то зло додаје се и намера власти да због уласка у СТО, Светску трговинску организацију, легализује увоз производа са генетски модификованим организмима, за које постоји више стотина доказа од стране независних научника света да је опасна не само по здравље, него и по опстанак људске врсте!

    Мајке и очеви Србије, зар ћете заиста допустити да се у Србији легализује нешто што ће упропастити здравље и опстанак ваше деце и њихових потомака, и то само зато да би на том злочину против опстанка правиле профите белосветске компаније, које лобирају, тачније подмићују домаће политичаре да те њихове по опстанак народа опасне артикле легално прогурају и на наше тржиште и на наше трпезе?!

    Полицијо и војско, ви не смете дозволити да се овај расап и колапс наше Отаџбине настави!

    Под хитно зауставите погубне радње ове власти и створите услове за формирање Владе националног спаса, која ће управљати Србијом, док се не поправи сва штета, која је досад направљена.

    После тога се могу организовати избори, на којима неће имати право учешћа они којима се докаже да су Србију довели до руба пропасти!
    Полицијо и војско, затражите за своју акцију подршку народа и добићете је, као и подршку земаља, које су нам се досад показале као пријатељи, а то су пре свега Русија и Кина!

    Ето, Војо, то је мој предлог, па и захтев за тебе.

    Учиниш ли тако нешто, подржаћу те и ја и сви моји сличномишљеници, а, гарантујем и огромна већина народа.
    Не учиниш ли, бар за мене, ћеш престати да будеш вредан пажње.
    А ускоро и за друге.

    У том случају ћу сачекати моменат кад ћу, заједно са Алексићем, имати прилику да овако нешто саопштим најширој јавности.

    Поштовање и поздрав, са надом да ћеш оправдати имиџ и поверење које још увек имаш, али које ће се, као и онолика претходна, истопити ако не предузмеш оно што сада једино има смисла и оправдања.

    Текст прогласа, наравно, можеш и изменити, али суштину не.

    Јер у њему је, као што и сам знаш, саопштена сушта и гола истина.

    П.С. Што се начина обраћања тиче, ја, као и онолики, и Богу говорим ти, а осим тога „Ви-кање“ је аустроугарски обичај, којем нисам наклоњен.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: