Српске банке

Србија треба да има домаће банке. То није спорно. Стално слушамо како треба формирати Развојну банку. Ни то није спорно. Много је критичара либералног капитализма који заговарају државни интервенционизам. Нема “опозиционог и патриотоског“ листа или сајта у којем нема људи који говоре да они, а не странци, треба да воде привреду. Још више је оних који се “боре“ против корупције.

Пример Агробанке

Агробанка је у већинском власништву Срба и државе Србије. Један (мањи) део акција (био) је у власништву Словенаца. Недавно је уведена принудна управа у Агробанци. Показује се да су губици око 200 милиона евра.

Губитке је направило неморално и нестручно руководство банке. Занимљив је одговор дат НИНу од стране недавно смењеног председника УО те банке:

Ја припадам домаћој привреди и потенцијалу и нисам страни плаћеник“.

Упорно, већ годинама, тврдим да Србију подједнако уништавају и домаћи и страни плаћеници. Не зна се ко је веће зло за ову државу, ко више штете доноси српском народу – да ли националисти или петоколонаши.

Занимљиво је да је један од смењених чланова УО Агробанке члан и Савета за борбу против корупције. Наводно, сви руководиоци банке имали су картице које су неограничено користили за репрезентацију (и још понешто) а све је плаћала банка. Један од оних који су користили ту картицу био је и поменути члан Савета за борбу против корупције. Он је у НИНу изјавио да није имао сазнања “да постоји корупција у Агробанци“. И да је имао лимит на картици. Прича за малу децу. Чак и ја, који нисам имао скоро никакве везе са том банком, чуо сам, у протеклих пар година, за неколико примера пласирања лоших кредита. Попут примера који су описани у последњем броју НИНа. Дакле, знао је, али је ћутао, као и други, због тих картица, и бројних користи које је имао. Зна, као члан Савета за борбу против корупције, за десетине злоупотреба у другим банкама, предузећима и државним институцијама, а као члан УО Агробанке није чуо за корупцију у тој банци. Треба га одмах ухапсити, ако ни због чега другог, зато што је глуп и много лаже.

И таква трула, покварена, Агробанка, хтела је да ствара “Велику Србију“, да уђе у “српске интеграције“ – да оснује Агробанку у Републици Српској.

Слично је било и са ширењем Телекома Србије у Републици Српској. Сада, када је постао 100% српски, и послује у “свим српским земљама“, највеће су шансе да Телеком Србија пропадне. Многе ће, наравно то изненадити. И Агробанка је прошле године у ово време имала профит, а данас је у минусу 200 милиона евра. Али, знам за много више примера лошег пословања у Телекому, него што сам знао за Агробанку, и моје је мишљење да Телеком Србија не може да опстане дуже од пар година. Чека га стечај. Или продаја странцима.

Слично је и са “једином српском банком“ и највећом у Србији – Комерцијалном банком. Та банка је само мало модернизована верзија Беобанке или Југобанке. У многим филијалама остао је чак и исти ентеријер. Сада је потребно да држава докапитализује ту банку, да би остала “српска банка“.

Држава ће, како преносе медији, ускоро докапитализовати Привредну банку Београд, која је у проблемима, и после тога продати. Већ су се јавиле одређене стране банке које су заинтересоване за куповину.

Србија је ионако банкротирала. Опстаје задуживањем, а те дугове нико не може да врати. Сада је хитно потребан новац за санацију Агробанке, докапитализацију Комерцијалне и Привредне банке, потребан је новац и за железару у Смедереву… Србија нема новац да врати постојеће дугове, и спољне и унутрашње, а мора да се додатно задужује… Дакле, како ствари стоје, Србија ће ускоро на продају, тачније, повериоци ће доћи по наплату…

Неко ће рећи “па шта, тако је и у свету, погледајте Грчку и Италију, погледајте шта раде банкстери у Њујорку, Лондону, Паризу , Берлину…“ Јадна одбрана. Бедно оправдање. Никакав аргумент. Са друге стране, њихови грађани се буне, покушавају нешто да промене.

Јуче је немачки председник поднео оставку јер је као државни функционер узео кредит од 500 000 евра а то није пријавио јавности. Па је још претио новинару који је ту вест објавио. Дакле, после неколико недеља, човек је поднео оставку. Толико је био велик притисак јавности, а и он сам је имао нешто мало “образа“ да то уради. Чак је полиција покренула и истрагу против њега.

У Србији је бивши председник државе, као председник владе, учествовао у приватизацији Ц – маркета, његова странка је учествовала у криминалним активностима у басену Колубара, и у бројним другим предузећима и институцијама, али он и даље “сме да нас погледа у очи“. Садашњи председник државе окружен је са десетинама криминалаца који учествују у бројним криминалним радњама, пљачкајући – свакодневно – грађане и државу, и тај човек има смелости да се и по трећи пут (противуставно!) кандидује за председника Србије. Њему се супростављају, као лидери опозиционох странака, људи који су доказани лопови. И народ треба да изабере на наредним изборима – највећег лопова у држави?! Један таблоид је пре годину дана опширно писао како је министар просвете купио стан вредан као узети кредит немачког председника, а ове године је исти таблоид добио (ни више ни мање него) “светосавску награду“ од овог министра. Благо нама са оваквим “васпитачима омладине“. Ту је и СПЦ, са највише поверења у народу, а још увек превише заостала, корумпирана и лицемерна организација истих таквих свештеника и епископа.

Заиста, не зна се да ли је горе да Србија постане “национална држава“ или да се прода странцима.

Да ли се овако ствара-обнавља “национална држава“?

Због чега су бољи домаћи лопови од страних лопова?

Зато, морамо се ослободити домаћих лопова, да не би владали страни лопови!

Србија може да опстане као национална држава, која је сачувала највредније ресурсе, само као демократска држава у којој се поштује владавина права – у којој полиција прво хапси лопове на власти, унутар “елите“, па онда “обичне грађане“ који крше законе и прописе, који варају и краду. Када ће Србија постати таква држава, када ћемо добити такве полицајце а најурити ове који су сада у полицији? Онда када већина грађана Србије не буде склона превари, крађи, лагању, или бар стекне храброст да се супростави таквима. За почетак – у полицији, БИА, правосуђу и војсци. Не би било оволико лоповлука у држави да у полицији, БИА, правосуђу и војсци несметано не ради велики број лопова, незналица и кукавица. А тамо их има у толиком броју зато што – долазе из народа… И наравно, припадају домаћој привреди и потенцијалу и нису страни плаћеници… Оно што остаје отворено и неизвесно: да ли Србија има времена за реформе, за сузбијање корупције, за обнову привреде, или ће банкротирати, и онда добити на месту председника државе човека који ће бити делегиран од стране ММФ-а и ЕБРД-а? 

На крају, тачно је и да су могле да се сачувају четири највеће српске банке, које су још увек у стечају, и да тржиште није морало да се препусти страним банкама. У теорији то је тачно, постојали су начини да се то тако уради. У пракси – да се не лажемо – није било људи који су знали то да ураде, који би умели да поштено и стручно воде те банке. Нема их ни сада. Нема их ни међу онима који критикују оне који су угасили српске банке. А време тече – дуг расте, време за наплату стиже…  

>>>

Неспособни

јун 16, 2010

Скоро сваки дан слушамо од тајкуна да немају паре. Неки сада распродају све што имају, на лицитацији су им компаније. Али их нико, изгледа, неће. Некима се одузимају фирме до којих су дошли у приватизацији. Свима је сада крива држава, сада им неваљају политичари.

Ти исти тајкуни су недавно тражили да своју ”способност” покажу тако што ће волонтерски радити у управним одборима пропалих државних предузећа и својим радом направити од тих губиташа профитабилна предузећа.

Зашто онда кукају да их криза погађа у њиховим приватним компанијама?

Зашто кукају да су презадужени?

Зашто говоре да немају новац ни за ”тајкунски мост”?

Толико су заправо способни.

>>>

”Наши”

јун 29, 2010

Слушамо, годинама, приче, како су то ”наши тајкуни”, ”наши политичари”, ”наши генерали” и ”наши новинари”.

Шта ми имамо од тих ”наших”?

Ништа.

Гори су него да смо на власти ових 20 и кусур година имали страног окупатора.

Још кажу: ”трпите, друге немате”.

То није тачно.

>>>

Исправка

јун 13, 2010

Министар полиције Републике Србије данас је изјавио да је српска полиција први пут користила прикривеног иследника у акцији ”Шетач”.

То није тачно, први пут је употребљен прикривени иследник у акцији ”Кофер” и тада је прикривени иследник био садашњи министар полиције. Захваљујући успеху у тој акцији напредовао је до места министра.

>

>>

>>> видети још:

Глупаци и преваранти

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Да ли је урадио колико је могао? Како до консензуса? Ко да настави, да ствара политику неутралности??

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Najveći u Evropi… 

Ко је “српски Санадер“?

Предлог за нов закон

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

А имовина?

Dragoljub Žarković: Kole Šećer i Miša Slani

Nezaposlenost u Srbiji

Слободна Србија

Директор Пореске управе Србије

Železara u Smederevu – šta uraditi?

Покушај самокритике једног шарлатана

Спартак

>

>>

>>> Додатак, 19.02.2012.

Komentar redakcije Danas – 20.02.2012.
 
Kolumna gl. urednika nedeljnika Akter – 20.02.2012.
>>> 
>
март 2012.
Никола Варагић
—————————————————————————

84 Responses to Српске банке

  1. Varagić Nikola каже:

    Ponovno rađanje nacionalne države

    Preživela relikvija Francuske revolucije

    Autor: Deni Rodrik

    Jedan od osnovnih mitova naše ere jeste da je globalizacija osudila nacionalnu državu na beznačajnost. Globalna finansijska kriza srušila je ovaj mit. Ko je spasio banke, omogućio likvidnost, uveo fiskalne stimulanse i obezbedio zaštitne mreže za nezaposlene da bi osujetio katastrofu što se ubrzavala?

    Ko menja pravila o nadzoru i regulaciji finansijskog tržišta da bi sprečio ponovnu krizu? Ko snosi lavovski deo krivice za sve što krene pogrešnim putem? Odgovor je uvek isti: nacionalne vlade. G-20, Međunarodni monetarni fond i Bazelski komitet za superviziju banaka u najvećoj meri imaju sporednu ulogu.

    Ipak, mada nacionalna država preživljava, njena reputacija je veoma poljuljana. Intelektualni napadi na nju imaju dva oblika. Prvo, kritike upućuju ekonomisti koji vlade vide kao prepreku za slobodniji protok roba, kapitala i ljudi širom sveta. Sprečite domaće kreatore političkih odluka da se upliću sa svojim regulacijama i barijerama, kažu oni, i globalna tržišta će se starati sama o sebi, u procesu uspostavljanja usaglašenije i efikasnije svetske ekonomije.

    Ali, ko će odrediti tržišna pravila i regulacije, ako ne nacionalne države? Laissez-faire je recept za nove finansijske krize i snažnije političke reakcije. Štaviše, to bi zahtevalo prepuštanje ekonomske politike međunarodnim tehnokratama, već izolovanim od posledica politike – stav koji ozbiljno ograničava demokratiju i političku odgovornost.

    Ukratko, laissez-faire i međunarodna tehnokratija ne predstavljaju ubedljivu alternativu nacionalnoj državi. Zaista, erozija nacionalne države u krajnjoj liniji ne donosi nikakvu korist globalnim tržištima sve dok ne budu uspostavljeni održivi mehanizmi globalnog upravljanja.

    Pre nekoliko godina, sprovedena je Svetska studija vrednosti u kojoj su ispitanici u velikom broju država odgovorali na pitanja o privrženosti svojim lokalnim zajednicama, svojim nacijama i svetu u celini. Ne iznenađuje podatak da je broj onih koji su doživljavali sebe kao građane nacionalnih država umnogome prevazišao broj onih koji su sebe smatrali građanima sveta. Ali, upadljivo je bilo to da je nacionalni identitet bacio u zasenak čak i lokalne identitete u Sjedinjenim Državama, Evropi, Indiji, Kini i mnogim drugim regionima.

    Ista istraživanja pokazuju da su mlađi ljudi, visokoobrazovani i oni koji sebe smatraju višom klasom skloniji tome da sebe dovedu u vezu sa svetom. Ipak, teško je pronaći bilo koji demografski segment gde je privrženost globalnoj zajednici snažnija od privrženosti državi.

    Uprkos velikom padu troškova transporta i komunikacije, geografija time nije izbrisana. Ekonomska, društvena i politička aktivnost ostaju grupisane na osnovu sklonosti, potreba i istorijskih putanja koje variraju širom globusa.

    Geografska udaljenost ostaje podjednako snažna determinanta ekonomske razmene kao što je bila pre pola veka. Čak i internet, ispostavlja se, nije tako bezgraničan kao što se čini: jedna studija pokazala je da su Amerikanci daleko skloniji tome da posete veb sajtove iz država koji su im fizički blizu nego iz udaljenih, bez obzira na jezik, prihod ili druge faktore.

    Nevolja je u tome što smo i dalje u vlasti mita o padu nacionalne države. Politički lideri tvrde da su nemoćni, intelektualci osmišljavaju neubedljive sheme o globalnom upravljanju, a gubitnici sve više krive imigrante ili uvoz. Pomenite samo ponovno snaženje nacionalne države, i respektabilni ljudi će okrenuti glavu, kao da je neko predložio oživljavanje kuge.

    Zasigurno, geografija privrženosti i identiteta nije fiksirana, već se menjala tokom istorije. To znači da ne treba potpuno odbaciti mogućnost da će se istinska globalna svest razviti u budućnosti, uporedo s transnacionalnim političkim zajednicama.

    Ali, današnje izazove ne mogu da prevaziđu institucije koje (još) ne postoje. Za sada, ljudi i dalje moraju da traže rešenja od svojih nacionalnih vlada, koje ostaju najveća nada za kolektivnu akciju. Nacionalna država možda predstavlja relikviju koju nam je zaveštala Francuska revolucija, ali ona je sve što imamo.

    Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard, napisao je delo Paradoks globalizacije: Demokratija i budućnost svetske ekonomije

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/prezivela_relikvija_francuske_revolucije.26.html?news_id=234180

  2. Varagić Nikola каже:

    Grčki mitovi

    Inside Story

    Let od Berlina do Atine traje samo nekoliko sati. Na aerodromu sam ušao u savremeni metro i izašao nedaleko od Akropolja. Sastao sam se sa mojim prijateljem Statisom, ispred zgrade gde radi kao analitičar rizika. Prošli smo pored nekih, kako on kaže, „drevnih stvari“ – statue Zevsa u Olimpiji – i naišli na spomenik skorije istorije: spaljeni poslovni centar. Zatim smo došli do trga Sintagma, u centru Atine, koji gleda na grčki parlament.

    Prošle godine, ovaj trg i okolne ulice tri meseca su opsedali demonstranti. „Ja sam sarađivao sa jednom konsultantskom firmom na projektu za Nacionalnu banku Grčke“, kaže Statis, pokazujući mi prstom jednu od obližnjih zgrada, „Sve se videlo iz ove kancelarije.“ Video je sukobe sa policijom, ali i mnoge pozitivne stvari. „Ljudi su podizali šatore i živeli ovde. Pokrenuti su neki zajednički projekti. Održavali su se čak i časovi joge. Organizovan je parlament po sistemu direktne demokratije, kao u davna vremena – ljudi su sedeli u krugu i razgovarali. Predlozi su stavljani na glasanje, a rezultati su objavljivani na internetu.“

    Demonstracije nisu uspele da spreče usvajanje oštrog paketa štednje u parlamentu, a njegovi efekti se snažno osećaju. Kada smo uveče večerali u jednom kritskom restoranu, vlasnik se poverio Statisu da ima mnogo prijatelja u Melburnu koji ga godinama nagovaraju da im se pridruži; sada razmišlja o tome da prihvati poziv. Kada je stigao račun, shvatio sam i zašto: PDV za restorane je podignut sa 13 na 23 posto. Jesti i piti u restoranima u Atini dva puta je skuplje nego u Berlinu.

    Istovremeno, znatno su smanjene plate zaposlenih u javnom sektoru. Na primer, nastavnicima je plata smanjena za 30 posto. Novi nastavnik zarađuje 670 evra mesečno, posle odbitaka. Za one sa preko pet godina iskustva, ta suma je 850 evra. Iskusan grčki nastavnik nedeljno zarađuje samo dvadeset dolara više nego Australijanac koji prima osnovnu nadoknadu za nezaposlene. Troškovi života u ovim zemljama se naravno dosta razlikuju, i nastavnik u Atini može da pokrije osnovne troškove lakše nego nezaposlena osoba u Sidneju, ali ovo poređenje sam zapamtio jer su mnoge cene – hrane, pića i prevoza – slične onima u Australiji.

    Pa ipak, za grčku krizu obično se okrivljuje prenaduvani javni sektor, gde se zaposleni, umesto da rade svoj posao, upuštaju u korupciju kako bi dopunili svoje ionako izdašne plate. Mnogi tekstovi koje sam pročitao o Grčkoj pre polaska iz Berlina tvrde da su državni činovnici plaćeni više nego radnici u privatnom sektoru. Primer nastavnika pokazuje da to nije baš tako. Tačno je da su plate u državnom sektoru relativno visoke, ali se jedva povećavaju tokom karijere.

    Možda je i uloga korupcije prenaglašena. Korupcija je nesumnjivo problem u Grčkoj, i novinar može da provede samo dan ili dva u Atini, i da prikupi dovoljno anegdota za čitav članak koji bi bio podjednako zabavan i šokantan. Ali korupcija je zgodno objašnjenje jer, po definiciji, nema pouzdanih statističkih podataka o njenom pravom ekonomskom uticaju. Džozef Stiglic, koji u svoje uspehe ubraja i Nobelovu nagradu, podseća nas da je korupcija isticana kao uzrok i kada je 1997. izbila ekonomska kriza u Istočnoj Aziji. To je zaintrigiralo Stiglica, koji je iz sopstvenog iskustva u ovom regionu znao da je ključni problem nešto drugo.

    Prosečno plaćene radnike čekaju i zastrašujuće visoki porezi. Stopa poreza za prosečni prihod je oko 15 posto, a povrh toga se plaća i 13 posto za doprinose. Ovo ne zvuči tako strašno, dok se jednačini ne doda i PDV. Ukupno, ljudi sa prosečnom zaradom izdvajaju 28 odsto od sume koju zarađuju i 23 odsto od sume koju troše. Pored toga, poslodavci u Grčkoj imaju obavezu da državi direktno uplaćuju 22 posto za socijalno osiguranje. Uz takve poreske stope, mali privrednici se lakše odlučuju da ne knjiže svoje poslovanje.

    Situaciji ne ide u prilog ni neefikasnost sistema. Na primer, sam pojam doprinosa za socijalno osiguranje paradoksalan je u zemlji gde praktično ne postoji efikasna socijalna sigurnosna mreža: nadoknada za nezaposlene nije dovoljna za život. Zdravstveni sistem je dobar, ali lekari koji smatraju da nisu dovoljno plaćeni mogu da dopune zaradu zahtevajući od svojih pacijenata „koverat“. Sume koje se daju da bi se obezbedila najbolja nega dostižu i višemesečne prosečne plate.

    Aleksandra, koja radi u jednoj konsultantskoj firmi, objašnjava kako je Grčka izgledala pre deset godina, u demokratskom i ekonomskom smislu. „Ekonomija bi se najbolje mogla opisati kao komunalna“, kaže ona. Oko četrdeset posto stanovništva završilo je manje od šest razreda osnovne škole, poljoprivredni sektor je upošljavao 13 posto radne snage, i bilo je veoma malo velikih kompanija. Glavna privredna jedinica još uvek je bila porodica, u vrlo širokom, grčkom smislu reči. Takva zemlja je ušla u evrozonu, uvodeći zajedničku valutu sa Nemačkom i Francuskom, dvema najrazvijenijim svetskim ekonomijama.

    Najznačajniji nedostatak grčke privrede bio je izvoz. Nije bilo ničega što bi podstaklo rast, da je država vratila budžet u normalno stanje i da su ulaganja iz Evropske unije presušila. Međutim, ovde je problem identifikovati industrijske grane koje bi se mogle razviti na nezaštićenom tržištu u kojem deluje i takva ekonomija kao što je nemačka.

    Policajac koji stražari ispred parlamenta nije siguran da li turisti mogu da obiđu zgradu. Upućuje me na stražarnicu, gde mi kršni čuvar kaže: ne, to nije moguće. Grčki parlament smešten je iznad trga Sintagma, roletne su spuštene, vrata zatvorena za javnost.

    Političari verovatno nisu imali mnogo izbora kada su formulisali detalje paketa štednje. Podizanje poreza, rezanje plata u javnom sektoru i otpuštanje državnih službenika očigledno su jedan od načina da se kriza ublaži kratkoročno. Međutim, toliko oštre mere stvaraju rizik da gurnu Grčku u dugoročnu recesiju. Neizvesnost je velika. Govoreći o sopstvenom iskustvu analize rizika, Statis to dobro ilustruje. „Plate u javnom sektoru pale su 30 procenata ove godine“, kaže on. „Šta misliš da će se desiti sledeće godine? Povratak na rast zarada? Kako neko preduzeće može da napravi čak i najosnovnije planove za narednu godinu u ovim uslovima?“

    Dodatni rizik je to što plan štednje može da doprinese eroziji onoga što ekonomisti nazivaju „društvenim kapitalom“, tj. lepka koji drži jednu ekonomiju na okupu. Uzmimo jednostavan primer. Ljudi će radije plaćati porez ako veruju da će sistem funkcionisati kada im bude potreban. Ali finansiranje tih usluga zahteva ubiranje većeg prihoda od poreza, a osmišljavanje niza podsticaja za uvođenje ljudi u poreski sistem predstavlja veoma složen tehnički i društveni problem. Za sada, teško je zamisliti da će se podizanjem poreskih stopa dobiti bilo šta drugo osim što će oni koji već izbegavaju plaćanje poreza preći u sivu ekonomiju.

    Možda najsporniju meru paketa štednje predstavlja privatizacija javnih preduzeća. Imajući u vidu sve što se govorilo i pisalo o Grčkoj, ovaj predlog bi trebalo da nas zabrine. Iskustva drugih zemalja pokazuju da masovna privatizacija, naročito kada se sprovodi naprečac, može da krene strahovito naopako. Džozef Stiglic posvećuje jedno poglavlje svoje knjige Globalization and Its Discontents analizi ruske tranzicije iz komunističke u tržišnu privredu, i njegova najveća kritika odnosi se na način kako je sprovedena privatizacija. Stiglic tvrdi da privatizacija može da dovede do pozitivnog ishoda samo ako se zadovolje određeni uslovi. Ti uslovi su mnogobrojni, od dobrih zakona o korporativnom upravljanju do slobodnih, efikasnih medija. U Rusiji ništa od toga nije postojalo, pa su se insajderi bestidno obogatili. Umesto da podstakne privrednu aktivnost, privatizacija je znato zaoštrila nejednakost u primanjima i imovini. Stiglic upozorava da loša masovna privatizacija može da „naruši poverenje u državu, demokratiju i reforme“. Grčka nije Rusija, ali nije ni zemlja sa svim garancijama razvijene ekonomije.

    Poslednjeg dana moje posete Atini, otišao sam na Akropolj. Bio sam prvi turista koji je prošao kapiju kad su je otvorili, i popeo sam se kamenitim puteljkom do uzvišenja gde stoji Partenon. U toku je veliki projekat restauracije, koji delimično finansira Evropska unija. Ovo je fascinantno gradilište. Delići mermera poređani su po improvizovanim klupama, i svaki je obeležen i evidentiran. Ako je neki mermerni deo oštećen, zamenjuje se novim koji je isklesan da se savršeno uklopi uz postojeći kamen. Radi se o dugotrajnom poduhvatu, ali rezultat će biti od neprocenjive vrednosti.

    Integralni tekst:

    Daniel Nethery, Inside Story, 08.02.2012.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 18.02.2012.

    http://pescanik.net/2012/02/grcki-mitovi/

  3. Varagić Nikola каже:

    KONTRA: Ko reskira – profitira

    Boško Ćirković Škabo

    11. februar 2012.

    EVRO-znalci kritikuju da se ovde preko komunalija vodila socijalna politika.

    Ali ko određuje današnje „ekonomske“ tarife komunalnih monopolista?

    Ko dopisuje kategorije troškova i sisteme obračuna na njihove mesečne fakture?

    Ko im reguliše: broj i plate zaposlenih, nabavku i potrošnju sirovina, ulaganja u servis i modernizaciju…?

    Ko početku meseca primiče rok za obračun popusta i kamate?

    Da li iko pritiska poslodavce da uhvate ritam isplate, par meseci okasnelih zarada, poslom blagoslovenog dela nas korisnika?

    Ko na kraju sračuna i smatra prikladnim da (za šezdesetak dorćolskih kvadrata, sa centralnim grejanjem i popravkom lifta) samo „Infostan“ iznosi gotovo sto evra?

    Verujem da to sve radi neko pošten, stručan i moćan, čije namere ne treba dovoditi u pitanje.

    Ali me živo zanima kako se, nakon meseci ostvarivanja popusta na konto statusa disciplinovanog platiše, desi da „iskrsne“ neizmiren iznos?

    Kako to da je teret dokazivanja greške sistema uvek na korisniku?

    I kako to da se, bez prethodnog podmirivanja „iskrslog“, do teško mogućeg dokazivanja nevinosti, ne može ostvariti novi popust (inače veći od spornog duga)?

    I kako to da se trošak izgubljenih beneficija, u slučaju dokazivanja obračunske greške, ne može refundirati?

    A kako to da se, u prostorima opterećenim, godinama kumuliranim, dugovima i kamatama, terenci zaduženi za seču resursa preduzeća-poslodavca pojavljuju preteći tek kada se zahukta delatnost novog korisnika, koji savesno izmiruje tekuće obaveze tj. izgara da plati „ekonomske“ troškove svog poslovanja?

    Kakav signal korisnicima šalju JKP selektivnim dokazivanjem nedodirljivosti i podrške mehanizama legalne sile, upravo na onima koji igraju po pravilima?

    Verovatno jednako društveno koristan kao i druge nadležne institucije istog sistema, tolerisanjem kršenja Ustava, nazvanog stilom slobodnog govora. Mada, ako ćemo brutalno realno: kako biti dosledan birokrata države, bez definisanih: teritorije na kojoj se prostiru njene ingerencije i stepena suvereniteta? „Stanje na terenu“ je takvo da je svaka krupnija odluka (koja se ne upravlja interesima vrhuške i ne meri korupcionaški-koristiljubivim aršinima) plod eksternih diktata, procenjen u odnosu na „svetski prihvaćene“ standarde.

    Uostalom, „liberalni kapitalizam“, „slobodno tržište“ i „demokratija“ su samo orvelovski-ironično naslovljene komponente Zakona jačih tj. bogatijih, kojima kratkoročno mogu parirati samo luđi i bezobrazniji. Pravo i poredak nikli na takvim postulatima, od lokalnog do planetarnog nivoa, sa Pravdom imaju zajedničko samo početno slovo.

    Alanfordovska „Tko riskira profitira“ iliti „Zdipi i brzo oplodi; da bi, i pored trpanja u sopstvenu zadnjicu, imao za mito i kaznu“ je očigledno dominantna filosofija „sposobnih i snalažljivih biznismena“. Kako drugačije objasniti da najvećim dužnicima (među kojima se često nađe i Vlada, kao i mnoga državna preduzeća) može da „iskrsne“ samo otpis kamate, ako daju časnu pionirsku da će možda platiti šta su već potrošili?

    Nažalost, od onih sam koje su roditelji hendikepirali vaspitanjem. Učili su me da je potrošnja bez plaćanja krađa, za koju se posle ide u zatvor.

    Zato mi krajnji domet i jesu kukavna piskaranja, izvori (ne)sigurne zarade, naspram „iskrslih“ dugova.

    Nikada neću dobiti dobru vest da mi „Infostan“ poklanja davno potrošeno grejanje ili EPS struju. Mogu zabosti samo: Zahvalnicu, Čolin disk, kartu za „Paradu“ ili nešto slično, što (pošto nemam mačora već dva psa) stvarno nemam gde da okačim.

    Nadam se samo da će moj „iskrsli“ dug bar potrošiti na nešto pametnije.

    http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:366025-KONTRA-Ko-reskira–profitira

  4. Varagić Nikola каже:

    Kristijan Vulf podneo ostavku na mesto šefa države

    Nemačka ponovo bez predsednika

    Autor: I. Š. M.

    Berlin – Višemesečna predsednička kriza u Nemačkoj dobila je juče epilog: predsednik Kristijan Vulf poklekao je pod pritiscima javnosti i političkih protivnika i podneo ostavku, što se smatra teškim udarcem za kancelarku Angelu Merkel.

    U petominutnom obraćanju iz predsedničke palate Vulf je rekao da podnosi ostavku jer je Nemačkoj potreban predsednik koji uživa puno poverenje građana.

    „Događaji u proteklih nekoliko dana i nedelja pokazali su da su poverenje i moja sposobnost da obavljam efikasno posao znatno smanjeni“, izjavio je Vulf pored koga je stajala supruga Betina.

    Predsednička kriza dostigla je vrhunac u četvrtak kada je tužilaštvo u Hanoveru zatražilo od parlamenta da ukine imunitet Vulfu radi otvaranje istrage jer je u vreme dok je bio šef vlade Donje Saksonije uzeo kredit od supruge privrednika Egona Gerkensa, što je u jednom odgovoru poslanicima prećutao.

    Ovo je prvi put da tužilaštvo pokreće istragu protiv predsednika Nemačke.

    Vulf se sa zakašnjenjem izvinio zbog prećutane pozajmice od 500.000 evra.

    Priznao je da je napravio „grubu grešku“ jer je preko telefonske sekretarice ostavio poruku uredniku magazina Bild u kojoj mu preti „ratom“ ako objavi priču o pozajmici.

    Mediji su Vulfu prebacivali i da se odmarao u vilama bogatih prijatelja, a zabeleženo je, i u tužilaštvu, da su se Vulfovi prošle godine vozili „audijem Q3“, mesecima pre no što je model stigao u prodaju.

    http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/nemacka_ponovo_bez_predsednika.12.html?news_id=234210

  5. Varagić Nikola каже:

    Kako su nas trgovci „drali“ maržama na hranu

    Marija Škrbić

    17. 02. 2012.

    Marže na brašno u trgovinama su iznosile i do 55 odsto, na šećer do 37,6, na ulje do 33,5, a na kratkotrajno mleko do 20,8 odsto, pokazuje snimak cena koji je pre i posle usvajanja uredbe o ograničenju marži na maksimalnih 10 odsto na osnovne životne namirnice sprovela Tržišna inspekcija.

    Iako su pre usvajanja ove uredbe trgovci listom tvrdili kako najmanje zarade imaju upravo na osnovnim životnim namirnicama, snimak cena koji je Tržišna inspekcija napravila 30. decembra prošle i 10. februara ove godine pokazuje suprotno.

    Primera radi, maksimalna cena brašna tipa 500 jednog od proizvođača pretposlednjeg dana prošle godine u radnjama je iznosila 75 dinara po kilogramu, a danas to isto brašno košta 51,67 dinara, što je za oko 45 odsto jeftinije.

    Po tome nije teško zaključiti da su pojedini trgovci ovaj proizvod pre uredbe maržirali sa neverovatnih 55 odsto.

    Slično je i sa šećerom, uljem, mlekom, ali i mesom.

    Trgovačke zarade na mesu išle su i do 20 odsto.

    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/307167/Kako-su-nas-trgovci-drali-marzama-na-hranu

  6. Varagić Nikola каже:

    EKSKLUZIVNO Pismo preporuke Srbiji

    MMF nam predlaže veći PDV i duži radni vek

    Međunarodni monetarni fond doći će u Srbiju tek kada bude formirana nova vlada, ali za nastavak aranžmana zahteva postizanje dogovora o tri tačke – rebalansu budžeta za 2012. godinu, usvajanju srednjoročnog programa koji bi smanjio zaduženost zemlje, kao i o ubrzanju strukturnih reformi.

    Međutim, ono što MMF predlaže da taj program sadrži, između ostalog, jeste

    povećanje PDV-a,

    smanjenje mase plata koje se isplaćuju iz budžeta,

    povećanje broja poreskih obveznika,

    kao i smanjenje subvencija.

    Dalje, MMF predlaže da nova vlada razmotri mogućnost sprovođenja poreske reforme koja bi podrazumevala smanjenje poreza na dohodak i dobit dok bi porez na imovinu i PDV trebalo povećati.

    Na kraju predloženo je nekom novom kabinetu da se upusti u penzijsku reformu koja bi podrazumevala povećanje starosne granice za odlazak u penziju.

    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/307697/MMF-nam-predlaze-veci-PDV-i-duzi-radni-vek

  7. Varagić Nikola каже:

    Nemačka će finansijski napasti Grčku, Portugaliju, Španiju

    U gostovanju uživo na TV stanici Russia Today, RT, poznati finansijski analitičar Maks Kajzer, komentarišući aktualno stanje u Grčkoj, opisao je tamošnju situaciju kao bezizlaznu i rekao da jedino rešenje vidi u revoluciji ili nekoj vrsti državnog udara.

    Kajzer: Oni forsiraju toksične dugove 1) već deset godina, tj. od same implementacije evra. Upravo zbog tog razloga, kako je sad potvrđeno, Goldman Saks na Vol Stritu prikazivao je lažne podatke o grčkoj ekonomiji, samo zato da bi se Grčka mogla uključiti u evrozonu. Ovo su sve unapred isplanirali jer Nemačka je veoma dobro znala da će se jednog dana sve raspasti, a oni će biti tu da pokupe komadiće. Nemačka će finansijski napasti Grčku, Portugaliju, Španiju. Ovo je „Četvrti Rajh“, sve se ovo već veoma dugo kuvalo. Upozoravam na taj problem u svojoj emisiji već dugo vremena. Nemačka sada u rukama ima sve karte i igra brilijantno.

    http://www.standard.rs/maks-kajzer-ovo-je-finansijski-holokaust-jedino-resenje-za-grcku-je-revolucija-ili-drzavni-udar.html

  8. Varagić Nikola каже:

    О Св. Сави и покајању-случај Жарка Лаушевића

    Драма која кривотвори историју…

    Владимир Димитријевић

    Београд, 18.02.2012

    Ових дана у Србији су сви на страни Жарка Лаушевића, чија се књига продала у огромном тиражу и коме је, бар што се државе тиче, све опроштено. Наравно, његов случај је дубоко трагичан, и нико нема намеру да овом несрећном човеку, коме година прође, а дан никад, суди и пресуђује: довољно је он пропатио да би се то додатно потцртавало људским пресудама и осудама.

    Такође, ни људе погинуле у његовој самooдбрани нико не поврати. Уосталом, зар није у Оченашу речено:„не уведи нас у икушење“? Јер, у искушењима можемо пасти и пропасти. Сви смо од сличне, слабе грађе, и зато препустимо Богу да буде Судија. Јер је и Отац.

    Но, овај чланак не може нешто да прећути.

    А то је чињеница да је и Жарко Лаушевић своју личну трагедију доживео, и да је Југословенско драмско позориште изгорело, после покушаја извођења драме Синише Ковачевића која се звала „Свети Сава“, и у којој је отац Србије, „најлепше српско дете“ (Свети Николај Жички) био представљен као развратник и бестидник пре но што је отишао у манастир (иако се зна, из свих релевантних извора, да је од најранијих дана живео молитвено и тиховатељски, без икакве жеље да влада, незаинтересован чак и за лов и друге витешке забаве, а камоли за чулна уживања), док су Немањићи, на челу са Стефаном Немањом, приказани као гомила неморалних псовача и олоша, који живе за насиље и блуд.

    Нећу цитирати ово дело, јер је оно уметнички релевантно колико и романи Марка Видојковића, који је свој стил учио по натписима на зидовима станичних клозета.

    У своје време, Свети Архијерејски Синод СПЦ је оштро реаговао на њега, а студенти Богословског факултета су, згађени насртајем на светињу, направили демонстрације против извођења истог, после чега је скинуто с репертоара.

    Али, ипак, подсетићу на контекст доба у коме се драма појавила, трудећи се да подсетим читаоце да, ипак, није била реч о насртају „православних фундаменталиста“ на уметничке слободе, него нешто друго, много озбиљније.

    У интервјуу који је урадио са аутором драмског текста, Синишом Ковачевићем, за крагујевачке „Погледе“ ( 15. март 1990. ), новинар Душан Цицвара о феноменологији овог позоришног комада пише:

    „У тој Србији крајем дванаестог и почетком тринаестог века много се псује, похотно живи, бије, грми, али на крају испоставља се да све то, на први поглед анархично, има оног смисла, који тек данас видимо. У самој драми Свети Сава личи на неког саврменог фрајера који има мудрости да схвати потребе свог народа, и зна како да то оствари. Уосталом, потписнику ових редова више одговара светац који је прво све служавке на двору повалио, па се после посветио духовном животу и просветитељском раду.“

    Не треба заборавити: представа је, у режији Владимира Миличина, прво била играна у Зеници, граду „препуном“ светосавског духа. Било је то бурно време, уочи почетка распада СФРЈ, када су Биједићеви муслимани, касније Изетбеговићеви Бошњаци, већ осећали да треба да се поново удари по „Власима“, и то тако што ће се пљунути у лице њиховом оцу, Светом Сави. То је, уосталом, континуално у ставу њихових елита.

    Тако је Зукорлић недавно упозорио муслимане да су „одговорни на овом и на будућем свету јер ништа нису предузели, нити су дигли глас и казали да Свети Сава није део њих и да они не желе бити део њега“(„Печат“,15о/2011).

    Ипак, иако је муслиманска Зеница била гостољубива према овој скаредности, сви који су имали кључне везе са комадом били су Срби: писац, режисер, главни глумац. Срби су, увек и свагда, највештији у инкарнирању „духа самопорицања“ (Мило Ломпар).

    У интервјуу датом „Погледима“, Синиша Ковачевић чудном аргументацијом брани своју драму изведену у Зеници:

    „Гледали су је прота господин Дринчић и јавни тужилац. Значи, две супротности на премијери. Стицајем околности сазнао сам шта обојица мисле. Прота је убеђен да је драму писао заклети противник вере, што ја свакако нисам. Јавни тужилац који једини има моћ да драму, уколико вређа верска и национална осећања, скине с репертоара, мисли да је представа добра и да у њој тих аспеката нема…

    А што се тиче проте господина Дрничића, мислим да су његове компетенције за проверу верског и неверничког у једној представи, отприлике онолике колике би биле и моје кад бих у цркви у литургији коју он држи оцењивао његову дикцију, или пак сценски наступ“.

    Ковачевић као да се правио да не зна да је јавни тужилац био БиХ комуниста, у микулићевско-поздерачкој џамахирији, у којима су Срби ишли у затвор за свако испољавање националних и верских осећања. Такав тужилац је, наравно, био на страни србофобичне лакрдије. Свештеник, опет наравно, на страни србофобичне лакрдије није могао бити.

    Синиша Ковачевић је, у то време, био обузет „демитологизацијом“ српске националне свести, за време Броза и његових наследника веома снажне и изузетно опасне, зар не?

    (Наравно да не; ово је била иронија. Срби су толико били изгубили свест о себи да је то било застрашујуће; једна девојка из Книна ми је рекла:„Да није било Туђмана, ми не бисмо ни знали да смо Срби“.)

    Тада је настао и његов драмски текст „Краљевић Марко“, замишљен као рок опера. У интервјуу „Погледима“, Ковачевић каже:„Демитологизирајући захват у Краљевић Марка радикалнији је него код Светог Саве. Марко је приказан као једна пијана, ружна, лења, неамбициозна људска крпа, за разлику од Јевросиме која је свесна потребе за омиљеним, јаким, далековидим вођом, као браном од турске опасности. Јевросима покреће цео огромни гломазни апарат. Гуслари добијају домаћи задатак, уместо правог Марка иконографима позирају стасити и лепи чобани. На крају тај мит о Марку васпоставио се на начин на који и данас функционише“.

    (Баш јуначки: у Србији, у којој је ругање свим традиционалним вредностима „хегемонистичког народа“ било похвално и помодно, јер је изражавало саму срж титоизма, обрачун са митом о Краљевићу Марку био је, по смелости захвата и етичкој утемељености, једнак премлаћивању везаног човека. )

    Тврдећи да је Свети Сава ипак велики лик наше историје, Ковачевић га, у овом разговору, пореди са кнезом Лазаром, па вели:

    „Предност је на страни Светог Саве. Лазар више припада категорији часног и позитивног губитника (да ли је можда зато требало да га зовемо „кнез Лузер“?, нап. В. Д. ) који у тренуцима једног страшног пораза, пронађе пут да он као владар постане частан, и да бар у духовној сфери пораз претвори у победу. Друго је питање колико је паметно и разумно целу националну елиту повести у погибељ. Не знам колико је уопште рационална његова идеја да је срамота преживети а не погинути“.
    Данас је Синиша Ковачевић на сасвим другачијим позицијама, ближим ставу да је часно страдање егзистанцијално истинитије од живота у срамоти.

    Не само данас, наравно; постао је он одавно другачији, и његов „Недић“ о томе довољно казује (дело је на нивоу античке трагедије, и остаће истинска баштина наше књижевности).

    У новим својим текстовима, где је на страни српског слободарског ирационализма, јасан је да јаснији не може бити:„Ипак смо ми „потомци оних што су голоруки устајали против царевина““(„Печат“,202/2012 ).

    Па ипак, он и даље не осећа да је у нечему погрешио кад је писао „Светог Саву“, после чијег извођења се десила трагедија Жарка Лаушевића (који се, у свом бестселеру „Година прође, дан никад“, и даље руга Христу, говорећи о Његовом страдању на Голготи овако:

    „Намерно је постио пред тај перформанс и намерно је остао у најинтимнијем рубљу да би обожаватељке могле вековима касније да уздишу за његовим обнаженим недрима, ребрима и бедрима“) и изгорело Југословенско драмско позориште (које се, и даље, тако зове, ваљда зато што је југословенство србофобна религија великог дела домаће интелигенције, упркос стварности и чињеницама и даље жива и дејствена).

    У интервјуу датом „Печату“, Синиша Ковачевић каже:

    „За уметност важи само једно правило, а то је, постићи принцип уврељивости, пишући, сликајући, снимајући…дело из националне историје на начин на који се оно могло догодити, формирајући нови микрокосмос из индивидуалне визуре уметника.

    Историја као научна дисциплина има обавезу да о стварима говори онако како су се оне догодиле, елиминишући потпуно индивидуални поглед на свет научника…

    Науци је укинуто право на импровизацију или фалсификат, од уметности се управо то захтева. Уметничко дело је уметност само онда, када, поред низа други параметара, бива апсолутно етично и дубоко хумано.

    Ако у нечему проналазите потребу да целом једном народу припишете злочиначке пориве као историјску константу – то није уметност него подлост или фашизам. Узгред, препоручујем вам да прочитате драму „Свети Сава“. И вашим читаоцима, свакако“.
    Исказ нешег писца је противуречан: прво, он тврди да уметност има право на фалсификовање стварности, јер остварује индивидуалну слободу уметника (мада се дела из националне историје, по њему, пишу тако да се прикаже начин на који се „нешто могло догодити“ ).

    То је, очито, одбрана права на писање његове младалачке драме, клозетске верзије живота највећег Србина икад рођеног, јер уметник, сматра Ковачевић, за разлику од научника, може да кривотвори факта ради уметничке слободе (али, ако се мора писати онако како се нешто могло догодити, онда је Ковачевићев „Свети Сава“ лаж, јер се онако нешто са Светим Савом није могло догодити. )

    Онда се појављује сасвим супротна тврдња! Уметничком делу се, од стране Синише Ковачевића, поставља етички захтев:

    оно треба да је „апсолутно етично и дубоко хумано“(па зар је фалсификовани лик Растка, „поваљивача“ (Боже, опрости!) служавки на Немањином двору, нешто „апсолутно етично и дубоко хумано“)?

    Као пример неморала у књижевном делу, наш аутор наводи се покушај да се једном народу (српском, очито)
    припише континуално, кроз сву историју његовог трајања, склоност злочину (тако своје драме, попут „Пада“, пише Другосрбијанка Премудра, Биљана Србљановић)…

    Али, шта је приписивање најчистијем и најчеднијем од свију Срба игда рођених, Светом Сави, „поваљивачке“(Боже, опрости! ) младости?

    Или је licentia poetica апсолутна, па од уметности не смемо тражити никакву, а камоли апсолутну етичност, или је и уметничка слобода ограничена речју Светог Павла да ми је све дозвољно, али није све на корист, па се морам чувати да не насрнем на најплеменитију основу нашег националног идентитета, а то и јесте лик Христовог човека, Светог Саве…

    Или-или, рекао би Серен Кјеркегор, који је тако јасно умео да раздвоји естетички од етичког и религиозног стадијума у развоју људске личности. Или повратак калокагатијском идеалу антике и хришћанства (Добро је Лепо је Истинито), или аутономизација лепог, која је започела још у романтизму, кулминирала у модерни, да би се, у авангарди, претворила у поништавање лепоте и самовољно проглашавање било чега уметничким…
    Док ово пишем, мислим и на Борислава Пекића, великог књижевника који никад није могао да постане хришћанин, и који је према хришћанству све време имао једну иронијску дистанцу.

    Ипак, он се оградио од свог младалачког, богохулног, на перспективи Јуде издајника заснованог, „Времена чуда“.

    У писму М. Петрињској, која је „Време чуда“ преводила на пољски, 7. октобра 1983. Пекић вели („Живот на леду“, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 39о-391 ):

    “… Што нисам до сада забрањивао прештампавања и превођења, крива је моја нехришћанска таштина, скривена под алибијем да ћу, кад будем имао времена, додати књизи још два давно испланирана и смишљена дела („Време речи“ у почетку и „Време васкрсења“ на крају) и тако, одузимајући књизи њен манихејскогностички карактер, искупити тешку неправду, да не кажем и грех, који сам нанео и самом духу хришћанства и властитој вери. Књига је писана на умору мог агностицизма и зато је тако жестока, то је била последња одбрана паганина у мени, паганина васпитаног на античким митовима и класичној философији. Па и сада моја вера није ортодоксна и Црква би јој могла много штошта приговорити…

    Имам утисак да сам „ходајућа хереза“ која у себи спаја све древне шизме и расколе…По мени, драга госпођо, књига о којој је реч није рђава зато што је лоше или неуко писана – опште, па и моје мишљење је супротно – већ што је базично погрешна, што је у духу лажна.

    Ја сам тим причама хтео да кажем неке наше људске, понекад и актуелне истине, да говорим о историјским промашеностима великих месијанских покрета, и то са гледишта рационалног хуманизма, али сам за илустрацију изабрао погрешан пример. Требало је, међутим, имати или више храбрости па узети праве примере, или бар толико увиђавности да се, ако се нешто не може отворено рећи – ћути…

    У сваком случају ако те додатке не успем написати до краја живота, сасвим је сигурно да ћу књигу тестаментарно забранити и јавно се ње одрећи“.

    Дакле, Пекић никада до краја није постао православни хришћанин; није могао да надиђе своју склоност јереси као извору уметничке инспирације…

    Па ипак, знао је да је „Време чуда“ књига „базично погрешна, у духу лажна“, да је погрешан пример за основну тезу. И одрекао је се; признао је своју грешку, своју неправду према хришћанству.

    Синиша Ковачевић, бар за сада, није кадар да себе погледа са стране кад је ова драма у питању: њему се чини да се делу нема шта приговорити. Он је, можда, желео да се обрачуна са оним што је у нашем народу лоше (као што је Пекић кроз „Време чуда“ желео да се обрачуна с комунистичким месијанством), па је архетипски узор лошем нашао у Средњем веку (мора да су Немањићи и у личном животу били неморални ако су умели да се тако отимају о престо и, по Његошу, „један другом ваде очи живе“ – та мисао, тако честа у секуларизоване интелигенције, превиђа дубину покајања за које су наши владари, свесни одговора на Страшном суду, били спремни; то покајање их је, на врхунцима моћи, попут Немање, и водило у манастире, да, са камењем под главом и на тле положени, чекају смрт и сусрет са Христом).

    Али, није се смело ударати на Светога Саву, као што је Пекић осетио да није смео да удари на Христа…

    Ударило се на Светог Саву, и још се остаје при своме, под изговором да наука нема право на кривотворење, а уметност има. Ипак, то је само изговор. Бар кад су Христос и Свети Сава у питању.

    Као што псовање мајке некоме није изражавње права на слободу говора, тако и предстваљање Растка Немањића као блудника није уметничка слобода. Осим, наравно, у другосрбијанству, које Синиша Ковачевић с правом презире.

    Да поновим: овај текст није суд Жарку Лаушевићу, који се, одавно, среће са својом трагедијом и носи ране на савести. Овај текст није обрачун ни са Синишом Ковачевићем, спремним да пљуне у лице глобалистичког тоталитаризма и да јавно каже да му је Грачаница важнија од плаже у Ровињу, изазивајући тиме бес другосрбијанских јуришника.

    Па ипак, овај текст јесте позив на покајање због превиђања чињенице да никаква уметничка намера не треба да насрће на светињу. Јер, светиња је темељ живота.

    Као што „Да Винчијев код“ Дена Брауна није истинска, битијна уметност, него антихришћанска пропаганда, тако и драма „Свети Сава“, ма какве намере њеног аутора биле, није дело које заслужује да се уметношћу назове. Осим ако не прихватимо дадаистичку теорију уметности, по којој је Марселу Дишану било могуће да изложи писоар и да му да име „Фонтана“.

    Европе и Америке какве данас знамо, и против каквих Синиша Ковачевић грми као против земаља новог фашизма, не би било да дишановска естетика није тријумфовала у негдашњим „земљама светих чудеса“ (Алексеј Хомјаков), претварајући се, на измаку века који је за нама, у политику „хуманитарних интервенција“ и „наранџастих револуција“.

    Молитвама Светог Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас и просветли нас за покајање.

    Амин.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/zarko-lausevic-sveti-sava-i-pokajanje.php

  9. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 19. 02. 2012

    PRESS

    Joca Amsterdam: Ja sam simbol borbe protiv ovog režima

    Priče da sam organizovao pokušaj bekstva Milovanovića i Kalinića imaju političku pozadinu, kaže za Press Joca Amsterdam, i najavljuje knjigu „koja će šokirati javnost“.

    INTERVJU SRETEN JOCIĆ IZ CENTRALNOG ZATVORA

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/hronika/story/204348/Joca+Amsterdam%3A+Ja+sam+simbol+borbe+protiv+ovog+re%C5%BEima.html

  10. Varagić Nikola каже:

    19. 02. 2012

    PRESS

    VELJKO MILADINOVIĆ

    Srđo

    Bio je Trebinjac, Bosanac i – Srbin.

    Bio je glumac, plivač i – vojnik. Bio je – čovek. Bio je, a mogao je da bude i danas. Ali nije. On je danas postuhmno odlikovan Ordenom Miloša Obilića za hrabrost i delo ličnog herojstva.

    Srđan Aleksić je bio predratni juniorski rekorder Bosne u plivanju, glumio je u trebinjskom pozorištu „Slovo“, imao svoj bend. Bio je omiljena gradska faca. Kada je počeo rat, obukao je uniformu Vojske Republike Srpske da brani svoje. Kada je jednog januarskog dana 1993. video četvoricu naoružanih saboraca da maltretiraju njegovog poznanika Alena Glavovića, muslimana, opet je odlučio da brani svoje. I odbranio ga je. Ali su „saborci“ iskalili bes na njemu i pretukli ga na smrt. Srbi su ubili Srbina ili su zločinci ubili čoveka. Od tad više nije bio ni glumac, ni plivač, ni vojnik.

    Danas nema ulicu u Trebinju, ali je ima u Sarajevu. Tamo gde ga se svake godine sete kao nekog koga su zločinci ubili „iako je nosio uniformu vojske RSK“. Tamo gde ga se neko seti iskreno poštujući njegovo herojstvo, a neko da bi politizacijom tragedije istakao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Srđan Aleksić nije heroj Anđeline Džoli ili baštinara dela Jove Divjaka. On danas mora biti autentičan srpski heroj. Jer kao što ti zločinci nisu bili zločinci u uniformi VRS, već zločinci u svojoj koži, tako ni on nije bio heroj u uniformi.
    Njegov otac Rade Aleksić mogao je danas da ima dva sina i unučiće. Ali ih nema. Drugi sin mu je poginuo godinu i po dana pre Srđe. Danas nema nikog. I nikog ne krivi za to. „Zlo je vrijeme bilo“, kaže, a tada do izražaja dolaze oni u koji u normalnim uslovima ne bi mogli. I još kaže: „Srđova pogibija ima određenu lepotu, jer ima poruku. Poruku za budućnost. Poruku za čoveka. Samo, mi koji živimo danas treba da vidimo tu poruku, da je gajimo i koristimo kao nešto što će pomoći da dobro zavlada.“

    Nije se žalio ni na mizerne presude zločincima od jedva malo više od dve godine zatvora, jer njega kazne i osveta ne interesuju. Samo od takvog čoveka je mogao da izraste takav sin. Sin koji se izdigao iznad zlog vremena i za to dao svoj život. A ko da život za drugog, njemu su svi gresi oprošteni.

    A ako neko novo zlo vreme dođe, da li ćemo mi pustiti našu decu da ih ono pojede ili konačno možemo da shvatimo šta znači ta floskula „sistem vrednosti“? Posthumni orden je možda dobar početak. Jer Srđan Aleksić ne sme biti izuzetak koji potvrđuje pravilo. On mora biti pravilo koje ubija sve izuzetke.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/204339/Sr%C4%91o.html

  11. Varagić Nikola каже:

    Vigor Majić: Naše škole odbijaju đake

    I. MIĆEVIĆ – B. PUZOVIĆ | 18. februar 2012.

    Direktor „Petnice“ o problemima u obrazovanju, zastarelim programima, odlasku talentovanih: Deca samo čekaju da im ocena bude zaključena, pa da bace knjige. Na univerzitetima neće da puste da im neko mlađi zauzme mesto

    KAD je Lenjingrad bio pod opsadom, radile su škole i pozorišta. A u Srbiji je bilo dovoljno da padne sneg pa da zatvorimo škole i kulturne institucije. Zar je zatvaranje škola najbolji način da se uštedi struja? To šalje poruku da nam je škola potrošnja, teret, a ne ulaganje. I ako ne mogu svi da dođu na časove, moraju nastavnici da okupe bar one koji su blizu, da se druže, da drže časove makar ujutru… Moramo da pokažemo da nam je obrazovanje važno.

    Ovako Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice „Petnica“, koja je nedavno odlikovana Sretenjskim ordenom, započinje za „Novosti“ priču o obrazovnom sistemu, nauci, odlasku mladih iz zemlje i problemima koji muče „petničane“. Kroz naučni „poligon“, na čijem je čelu, u protekle tri decenije prošlo je 50.000 đaka, od koji su mnogi danas naučnici, profesori univerziteta, a, kako kaže, nada se da su svi uspešni i srećni ljudi.

    PROFESORSKE SUJETE * Koče li sujete mnogo toga u obrazovanju?

    – Akademska sujeta je najgora sujeta. Samo su akademska zvanja doživotna u ovoj zemlji. Ako ste neuspešni u poslu, dobićete otkaz, ako ste neuspešni u politici, izgubićete na izborima. Samo na univerzitetu ne gubite ništa. I zato postoje otpori da se promene programi i udžbenici. A san većine srpskih političara je da postanu profesori univerziteta, jer su tu „osigurani“.

    * Privremeno zatvaranje škola možda je samo gest kojim država pokazuje da li mari o obrazovanju generacija koje stasavaju.

    – Naš obrazovni sistem pati od mnogo čega. Recimo, od zastarelosti programa. Kada se pojavi neka nova tehnologija ili ideja, treba sačekati četiri-pet godina da to počne da se predaje na univerzitetu, pa još tri do četiri da se stavi u nastavni program, a onda bar još dve dok izdavači ne nađu autora koji će to da ubaci u udžbenik… I tako, eto, mobilni telefon se još ne pominje u nastavi, a ima ga svako dete. Za školski sistem on još nije izmišljen. I fiksni telefon je čekao dve decenije da stigne u udžbenike.

    * Znači li to da smo lenji ili, jednostavno, ne umemo bolje?

    – Imamo komplikovan i previše centralizovan sistem, nastavnici neće i ne mogu ništa da rade na svoju ruku jer rizikuju da budu kažnjeni.

    * Da li bi đaci izlazili iz klupa sa boljim obrazovanjem kada bi nastavnici pokazali više inicijative?

    – U većini zemalja EU nastavnici imaju mnogo slobode. Država im je dala male programe, a oni biraju da li će koristiti udžbenike, drugu literaturu, koje teme će obraditi… Pojavi se, recimo, epidemija pričjeg gripa i eto divne prigode da se razgovara o infekcijama, zdravlju, higijeni ili da se priča o klimi kada padne ovoliki sneg. Deca će to da upiju i shvate kada je aktuelno i zanimljivo. To je mnogo efikasniji način rada nego kada se drže krutih planova. A iste stvari iz različitih predmeta uče nesinhronizovano, u različitim razredima… Nastavnici moraju da se drže istog kalendara i programa na vrhu Stare planine i u centru Beograda, a biologija, geografija ili istorija mogle bi da se rade veoma različito, da se prilagode deci.

    * Možda i zbog toga mnoga deca ne vole školu.

    – Deca samo čekaju da im ocena bude zaključena, pa da bace knjige, pocepaju ih, da se što pre otarase tog tereta. Umesto da ih učinimo radoznalom, da žele ceo život da čitaju i proširuju znanja, mi stvaramo generacije koje simpatišu jedan, dva predmeta, ostale otvoreno ne vole, a nekih se i plaše. Beže od znanja za koja mnogo kasnije shvate da su im ipak potrebna.

    * Poslednjih godina neki programi su reformisani, sprema se i strategija obrazovanja. Hoće li to pomoći?

    – Nemamo jasne stavove o nastavnim programima, o lobijima u obrazovanju, odlasku talentovanih i povratku uspešnih…, strategiju, nemamo politiku obrazovanja, niti energiju da istrajemo. Kad god se promeni sastav ministarstva, promene se i prioriteti. Mnoge stvari počinju iz početka. Nastavne programe nismo ozbiljno menjali nikad, otkad postoje, valjda sto godina. Promene su uglavnom kozmetičke. Ako hoćete da menjate, sukobljavate se sa raznim interesnim grupama.

    NE SMEMO RASIPATI NOVAC * Po izdvajanjima za nauku na začelju smo u Evropi, a po „odlivu mozgova“ prednjačimo. Treba li to da nam bude alarm?
    – Siromašni smo i ne možemo da imamo sve fakultete, da izučavamo sve oblasti. Moramo da se kao mala zemlja fokusiramo na određene oblasti. Ne smemo da rasipamo novac na sve strane, već da počnemo da finansiramo one koji zaista dobro rade. Nije merilo koliko se daje, već koliko se dobro radi. Teorijski, državni budžet za nauku može da bude nula, ali da imamo dobre projekte koje će finansirati EU.

    * Koji lobiji su najuticajniji?

    – Glavni je akademski lobi sačinjen od starijih profesora univerziteta, koji smatraju da đački udžbenici moraju da izgledaju kao malo redukovani univerzitetski udžbenici. Misle da deca moraju baš sve da uče i oni su glavna prepreka da se programi svedu na ono što je važno. Tu su i sindikalni otpori, jer ako hoćete da redukujete program matematike i smanjite fond časova, odmah se kalkuliše koliko će ljudi zbog toga da ostane bez posla. Onda je državi i političarima lakše da naprave prećutni kompromis i odlažu stvari.

    * Snose li đaci najveće posledice?

    – Opteretili smo dečje glave ogromnom količinom izraza, brojeva, godina, definicija… A onda odu na ozbiljno međunarodno PISA testiranje i podbace u odnosu na evropske vršnjake. Jer tamo nepotrebne informacije nikoga ne interesuju. Mnogo znanja je potrebno da se upravlja mobilnim telefonom, koristi „Fejsbuk“ ili „Tviter“. Deca to lako savladaju, jer ih interesuje. Nisu deca glupa. A kada bi u našoj školi učili o „Fejsbuku“, morali bi da znaju definiciju, pa ko je osnivač, koje godine, koji meniji i opcije postoje…

    * A kako ih vi učite u „Petnici“?

    – Ne radimo sa talentovanom decom, već sa onom koja su zainteresovana i hoće da rade. Nema ocena i ispitivanja. Napravili smo prirodan filter da dolaze samo oni koji su zainteresovani. Zato moramo da budemo nezavisni i da ne čekamo da nam državna tela odobravaju programe. Ako se utvrdi da Pluton nije planeta, mi o tome učimo odmah, a ne za pet godina.

    * Jesu li vas zbog toga obrazovne vlasti nekad kritikovale?

    – Nisu kritikovale, ali jesu sabotirale. Tražili su da postanemo deo sistema, a mi smo ostali nezavisni. Ljudi na čelu državnih institucija se menjaju i ako ste dobri sa jednima, oni koji dođu posle to vam uzmu za zlo.

    * Imate mnogo problema da skrpite „budžet“. Da li biste bili srećniji da ste umesto ordena dobili redovno finansiranje?

    – Priznanje nije zamena, ali verujem da će sada pomoći da stvari idu malo lakše. Imam utisak da ljudi u Vladi i drugim institucijama misle pozitivno o „Petnici“. Jedino što im smeta jeste to što smo nezavisni i što ukazujemo na probleme u obrazovnom sistemu. A naši finansijski problemi i dalje traju.

    * Dobili ste sredstva za nove objekte. Šta još nedostaje?

    – Da bismo „izgurali“ ovu godinu, sa istim brojem dece, potrebno je 120 miliona dinara. Od države nemamo još nikakvu potvrdu da ćemo dobiti bar deo sredstava. Polovinu ćemo nabaviti sami, od donatora.

    * Pomažu li bivši „petničani“?

    – Oni nam daju podršku, dolaze da drže predavanja. Ima ih po celom svetu, na prestižnim univerzitetima. Većina je ostala u zemlji i mnogi su postali univerzitetski profesori. Čuvamo veze sa njima, ali ne možemo da ih pratimo aktivno. To mora da radi država.

    * Država je pokušala da napravi registar mladih i uspešnih koji su otišli u svet, ali nije uspela.

    – To je težak posao i treba ga raditi veoma oprezno. Država treba to da radi, ali uz čuvanje podataka i ne pitajući stvari koje se ne pitaju. Ne mogu ljudi davati informacije o tome na kojim projektima rade, jer mogu da dobiju otkaz. Uplaše se i ne jave se uopšte.

    * Koristimo li dovoljno mrežu uspešnih Srba u svetu?

    – Interes naše male zemlje mora da bude da što više ljudi ode napolje i da tamo nešto nauče. Državi mogu da uzvrate na dva načina – da se vrate potpuno ili da dolaze povremeno, održe predavanja, uspostave kontakte, započnu zajedničke poslove i projekte. Škole i fakulteti moraju da vode brigu gde su im bivši đaci. Verujem da bi svaki od njih pomogao bar jednom knjigom.

    * Čini li vam se da taj odlazak pametnih i obrazovanih ne može da se zaustavi?

    – Zaustaviće se onog trenutka kada više ne bude imao ko da ode. Kada nam kvalitet obrazovanja opadne toliko da nas više niko neće. Zato je važno da ulažemo u obrazovanje. Oni treba da odu, steknu iskustva i verujem da se mnogi, ipak, vraćaju.

    * Ali, vraćaju se iz privatnih razloga, a ne zato što država sistemski radi na njihovom povratku.

    – Postoji mnogo otpora među kolegama prema ljudima koji se vraćaju. Na univerzitetima neće da puste da im neko mlađi zauzme mesto, prave barijere i smatraju da ne može neko sa 30 godina da bude profesor, iako dolazi sa mesta profesora na mnogo boljem univerzitetu. Nostrifikacija traje godinama, skupa je i zavisi od ličnog stava članova komisije koji često imaju potcenjivački odnos prema najprestižnijim univerzitetima. Niko ne postavlja pitanje ko tim komisijama daje za pravo da kritikuju nastavne programe Harvarda i Prinstona.

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:366895-Vigor-Majic-Nase-skole-odbijaju-djake

  12. Varagić Nikola каже:

    Michael Savage: Clint Eastwood was wrong

    U.S. taxpayers lost $1.3 billion on Chrysler bailout

    Michael Savage is a big fan of Eastwood, but when the legendary actor appeared in a Super Bowl ad that held up the government’s bailout of Chrysler as a pillar on which to build the country’s economic recovery, the talk-radio host called a foul.

    Eastwood’s much-discussed commercial, “It’s Halftime in America,” strikes a somber tone, noting “people are out of work” but pointing to the aftermath of the $12.5 billion bailout of the auto giant as a sign of hope.

    “The people in Detroit know something about this,” Eastwood says of the harsh economic conditions of the past several years. “They almost lost everything. But we all pulled together. Now Motor City is fighting again.”

    But Savage told his listeners that while most Americans believe that Chrysler repaid the loan, “if you read the fine print, Chrysler ran off with $1.3 billion.”

    “It was astonishing for a man who allegedly is somewhat conservative … to be talking about bailing out the auto industry,” Savage said of Eastwood.

    Savage traced the $12.5 billion that the Treasury Department gave Chrysler in 2009. Last year, the Italian automaker Fiat bought the government’s 6 percent stake in Chrysler, which closed the books on the feds’ involvement.

    In the end, taxpayers were out $1.3 billion.

    As WND reported, Eastwood called Savage on the air in 2003 to respond to criticism of the actor’s latest movie, which the talk host saw as an indication that “Hollywood is concerned about the impact of millions of patriotic Americans who listen to talk radio.”

    Savage said at the time that he had learned from a mutual friend that Eastwood, who served a two-year term as mayor of Carmel, Calif., in the 1980s, regularly listened to his show.

    http://www.wnd.com/2012/02/michael-savage-clint-eastwood-was-wrong/

  13. Varagić Nikola каже:

    Warren Buffett: Baptist and Bootlegger

    How America’s favorite billionaire plays politics to make money

    Peter Schweizer from the March 2012 issue

    In 19th-century America, there was a concerted effort to ban alcohol sales on Sunday. “Blue laws,” intended to protect the sanctity and sobriety of the Sabbath, were pushed by what seemed like an odd alliance: Baptists and bootleggers. Baptists backed the ban publicly on moral and religious grounds, while the bootleggers lobbied for the ban privately to boost their own bottom lines. Blocking legal alcohol purchases for even one day each week meant more opportunities for their illegal sales. Bans were enacted state by state, and many blue laws still exist (in Arkansas, Indiana, Minnesota, and Mississippi, for example), although restrictions have been steadily disappearing in recent years. Economist Bruce Yandle immortalized the phrase “Bootleggers and Baptists” in a 1983 Regulation magazine article of the same name, making the point that ostensibly opposing sides will happily collude when it serves their mutual interests.

    The old paradox continues in modern-day Washington. Politicians enrich their friends and allies—and sometimes themselves—by coming off as earnest “Baptists” for a worthy cause. Lobbyists for big corporate interests, by contrast, are widely considered bootleggers, no matter how nobly they cloak their arguments. This arrangement has created an opening for a third way: What if a capitalist could somehow manage to sound like a Baptist?

    Consider Warren Buffett. Often seen as a grandfatherly figure above the rough-and-tumble of politics, Buffett appears to be immune to the folly and excess of finance as well. He lives in Omaha, Nebraska, in a house he purchased in 1958 for $31,000. He made a fortune for himself and his investors at the business conglomerate Berkshire Hathaway through the humble-sounding approach of value-based investing. He uses folksy expressions: “You don’t know who’s swimming naked,” he said during the height of the financial crisis, “until the tide goes out.” He frequently takes to the nation’s op-ed pages with populist-sounding arguments, such as his August 2010 plea in The New York Times for the government to stop “coddling” the “super-rich” and start raising their taxes.

    Buffett the Bootlegger

    But this image does not always reflect reality. Warren Buffett is very much a political entrepreneur; his best investments are often in political relationships. In recent years, Buffett has used taxpayer money as a vehicle to even greater profit and wealth. Indeed, the success of some of his biggest bets and the profitability of some of his largest investments rely on government largesse and “coddling” with taxpayer money.

    During the financial crisis in the fall of 2008, Buffett became an important symbol on television. He filled the role of fiscal adult, a responsible father figure in the midst of irresponsible Wall Street speculators. While pushing for calm and advocating specific market interventions in both public and private, however, he was also investing (sometimes quietly) so he could profit once his policy advice was implemented. This put Buffett in the position of being both Baptist and bootlegger, praised for his moral character while shaking his finger all the way to the bank.

    In the summer of 2008, when several investment houses and the government-sponsored mortgage companies Fannie Mae and Freddie Mac teetered on the brink of financial collapse, Buffett was “uncharacteristically quiet,” as the London Guardian observed. It was only on September 23 that he became a highly visible player in the drama, investing $5 billion in Goldman Sachs, which was overleveraged and short on cash. Buffett’s play gave the investment bank a much-needed cash infusion, making a heck of a deal for himself in return: Berkshire Hathaway received preferred stock with a 10 percent dividend yield and an attractive option to buy another $5 billion in stock at $115 a share.

    Wall Street was on fire, and Buffett was running toward the flames. But he was doing so with the expectation that the fire department (that is, the federal government) was right behind him with buckets of bailout money. As he admitted on CNBC at the time, “If I didn’t think the government was going to act, I wouldn’t be doing anything this week.”

    Buffett needed the bailout. In addition to Goldman Sachs, which was not as badly leveraged as some of its competitors, Buffett was heavily invested in several other banks, such as Wells Fargo and U.S. Bancorp, that were also at risk and in need of federal cash.

    So it’s no surprise that Buffett began campaigning for the $700 billion Trouble Asset Relief Program (TARP) that was being hammered out in Washington. The first vote on the bill failed in the House of Representatives on September 29. But Buffett was in a unique position to help reverse its fate.

    During the 2008 presidential campaign Buffett was mentioned as a candidate for Treasury secretary by both John McCain and Barack Obama. But it was clear where his loyalties lay: He had been a financial supporter of Barack Obama going back to 2004, when Obama ran for the U.S. Senate. Each had been impressed when they met, and Buffett said at a 2007 fundraiser in Nebraska that the two “had a lot of time to talk.” During his 2008 presidential campaign, Obama made it clear that while he received plenty of advice on the campaign trail, “Warren Buffett is one of those people that I listen to.” Obama added that the Oracle of Omaha was one of his “economic advisers.”

    Several senators and congressmen were shareholders in Berkshire Hathaway and therefore in a position to earn big returns by passing the bailout bill. Sen. Ben Nelson (D-Neb.), for example, held between $1 million and $6 million in Berkshire stock, by far the largest asset in his portfolio. Initially resistant to the bailout bill, Nelson ended up voting in favor of it. Buffett’s support was hardly the deciding factor in passing the bill. But his Baptist-bootlegger position was strong in both directions: Many people heeded his advice, then he (and they) made a lot of money after the bailout.

    Throughout the financial crisis and the debate over the stimulus in early 2009, several members of Congress were buying and trading Berkshire stock. Sen. Dick Durbin (D-Ill.) bought Berkshire shares four times over a three-week period in September and October 2008, up to $130,000 worth. He bought shares during the debate over the bailout, during the vote, and after the vote. Sen. Orrin Hatch (R-Utah) bought the stock, as did Sen. Claire McCaskill (D-Mo.), who bought up to $500,000 worth just days after the bailout bill was signed. Some legislators also followed Buffett’s example by buying shares in Goldman Sachs after the bailout. Among them were Rep. John Boehner (R-Ohio), Sen. Jeff Bingaman (D-N.M.), and Rep. Vern Buchanan (R-Fla.).

    Early in the financial crisis, Obama, then a senator and his party’s presidential nominee, had been cautious and lukewarm about a possible bailout. But in the days following Buffett’s multibillion-dollar play for Goldman Sachs, and with fears of economic collapse mounting, Obama became a powerful champion of the government rescue. As the top Democrat in the country, he had an important vote. The New York Times reported that Obama “intensified” his efforts to “rally support for the $700 billion financial bailout package” after September 28, 2008. The plan was necessary, said Obama, “to safeguard the economy.”

    Publicly, Buffett struck a posture of cheering on the bailout from the sidelines. “I’m not brave enough to try to influence the Congress,” he told The New York Times in a September 24 article. But Buffett’s actions directly contradicted his words. Days later, he participated in a conference call with House Speaker Nancy Pelosi (D-Calif.) and other House Democrats during which he pushed them to pass the bill, warning that otherwise the country faces “the biggest financial meltdown in American history.”

    http://reason.com/archives/2012/02/09/warren-buffett-baptist-and-bootlegger

  14. Varagić Nikola каже:

    Potrebno je razmišlajti, to nije sporno.
    Ali ono gde greši Stokić, čije tekstove postavljam na svom blogu, u ovom tekstu jeste (da ne ulazim u primitivne religije, već da na ovo gledam samo iz hrišćanskog ugla) to da hrišćanska religija nije protiv razuma, već naprotiv, “razvoj kritičkog mišljenja i razvoj građanske etike, etike koja nas iz sfere emocija i iracionalnog može prevesti u sferu empirije i racija, sa ciljem sprečavanja ponavljanja uvek iste ratničke istorije sprovođene u ime apsolutnih istina“ podržava i Biblija, gde se kaže “UM (razum) VODI, VERA (srce) OSLOBAĐA“. (Konzervativci na Zapadu postavili su temelje modernoj demokratiji, razvoju kapitalizma i nauke…)
    Samim tim nije tačno tvrđenje ni da hrišćanska religija “negira smrt“, ona upravo racionalno sagledava smrt, ne zaboravlja ni u jednom trenutku na tu istinu, ali naglasak stavlja na veru, srce, koje oslobađa, koje pobeđuje smrt.
    Jedan iranski teolog-filosof-misitik rekao je “bez filosofske podloge rizično je ulaziti u svet mistike“. Dakle, prvo razvoj “kritičkog mišljenja i razvoj građanske etike, etike koja nas iz sfere emocija i iracionalnog može prevesti u sferu empirije i racija, sa ciljem sprečavanja ponavljanja uvek iste ratničke istorije sprovođene u ime apsolutnih istina“ pa onda, kada Um dođe do svoje Granice, nastupa vera, srce, ljubav, jer Bog je ljubav.

    Ali, što se tiče crkve, malo je u SPC sveštenika i episkopa koji sve to dobro razumeju…

    >>>

    Crkve kao čuvari statusa quo

    Zoran Stokić

    Bez intelektualnog napretka ne bi bio moguć ni trajni moralni napredak.
    Volter

    Pronalazak vatre i konzumiranje kuvane hrane direktno su uticali na našu evoluciju, jer se smanjenjem organa za varenje čovečiji mozak uvećao oko tri puta. Prve kulture koje je stvorio čovek počivale su na tehničkim i tehnološkim znanjima pravljenja oruđa, oruđa za pravljenje oruđa, magiji, metalurgiji. Da bi magija bila moguća, čovek je morao verovati u red i jednoobraznost prirode. Njegovi pokušaji da uopšti fenomene i tako opstane uspevali su polovično, te se tako stvorio prostor za pojavu drugih simboličkih struktura: mita, umetnosti i religije. Istraživanja antropologa i sociologa dokazuju da je magija daleko starija od religije, te da je antireligiozna. Tako nam Frejzer pokazuje da najprimitivnija živa plemena u Australiji i danas na tokove prirode pokušavaju da utiču magijskim radnjama, ali im ne pada na pamet da te prirodne sile “umilostive” religijskim molitvama i žrtvama.

    U razvoju ljudske kulture ne možemo utvrditi neku fiksnu tačku gde prestaje mit, a počinje religija. Primitivne religije najenergičnije afirmišu život. Mitovi i primitivne religije se mogu interpretirati i kao sistemi koji uporno negiraju fenomen smrti. O tome najjasnije svedoče mnogobrojni kultovi obožavanja predaka. Ali, koliko god se mitovi i religije uzdigli u svojim uobličavanjima, oni, ipak, ostaju trajno ukorenjeni u prizemnom carstvu primarnih doživljaja. Razvoj novih naučnih disciplina pomogao je čoveku da skine tamni veo sa porekla mnogih stvari, pa i sa porekla mitova, vere i bogova.

    Prolazeći kroz faze animizma, totemizma, politeizma i monoteizma, religije su nudile uopštavanja pomoću pseudoobjašnjenja. Naši daleki preci su verovali da je celokupna priroda u svim svojim pojavnim oblicima nastanjena “životnim principima”, tj. dušama. Evolucija predstave o duši vodila je dalje ka duhovima i demonima. Možemo reći da animizam i totemizam ne predstavljaju religiju u današnjem smislu te reči. Ali, kao što je to već istakao Renek, “ono što je osnovno i duboko u religijama potiče od animizma, čija je posledica kult mrtvih, i od totemizma koji je prethodio antropomorfističkim religijama i prožeo ih svojim elementima”. Pojava stočarstva i zemljoradnje iz korena je promenila pretpostavke za dalji razvoj religijske svesti. Namesto ranijih ritualnih plesova kojima se potpomaže hvatanje plena, sada dolaze različiti kultni obredi plodnosti. Preobražen u pastira i ratara, čovek uviđa da je zavistan od atmosferskih pojava. Totemi postepeno migriraju sa zemlje u visine planina, oblaka, sunca i neba. A još kada su novi oblici rada stvorili privatno vlasništvo i kaste, kada su stvoreni potpuno novi društveni odnosi i prve civilizacije, dolazi do preoblikovanja totema-životinje u totem-boga. Totem od životinje postaje čovek poput plemenskog poglavice, faraona, cara. Tako, na primer, vavilonska boginja Ištar, koja je prvobitno bila obožavana kao krava, transformiše se u boginju zore i polja, a zatim u boginju neba, da bi, sa pojavom despotske države, postala boginja rata i despotove palate.

    U fazi despotskih država, monoteističke religije (“monoteizam nije ništa drugo do imperijalizam u religiji” – Brested) pretvorile su se u ideologiju koja je bila u funkciji održanja tekućih društvenih sistema. U ranom hrišćanstvu Isus je bio revolucionar. Međutim, kada je hrišćanstvo u doba Konstantina postalo državna religija, Isus je postao podupirač države. Rano hrišćanstvo, koje je bilo religijska zajednica siromašne braće, bez hijerarhije i bez birokratije, pretvara se od Konstantinovih vremena u hijerarhizovanu instituciju. Sociološki faktori su izazvali teološke promene – promene u društvenoj funkciji hrišćanstva. Ljudi više nisu očekivali istorijsku promenu, stvarni istorijski svet više nije trebalo menjati, ideolozi hrišćanstva su ubedili ljude da se ono čemu su se bili nadali, zapravo, već dogodilo. Spolja gledano, država, društvo, zakon, ekonomija – sve je moglo ostati kao što je oduvek bilo, jer je u kasnom hrišćanstvu spasenje postalo unutrašnje, duhovno, postalo je neistorijska stvar, zajemčena verom u Hrista i njegovim žrtvovanjem. Religija ugnjetenih postala je religija gospodara.

    Pa i kada su se ontološki, kosmološki i fizičko-teološki dokazi o postojanju boga svi odreda pokazali neuspešnim, religije su i dalje tvrdile, ni manje ni više, nego da na polju saznanja i polju koordinacije vrednosti poseduju apsolutne istine. Ali zato Ramakrišnin učenik Vivekananda kaže: “Bolje je da čovečanstvo, sledeći razum, postane ateističko, nego da slepo veruje u dve stotine miliona bogova koje niko nije dokazao. Možda postoje proroci koji su prešli granice čula i ugledali ono što se nalazi iza toga. Mi ćemo u to poverovati tek onda kada i sami budemo mogli da učinimo to isto, dotle ne!”

    Nauka je pokazala da su religijski stavovi iz kosmologije, geologije, epistemologije, fizike, biologije… pogrešni. Premda su religije kroz vekove bile podloga etici, ipak se moramo zapitati: kakvoj etici? Etici koja je u državama održavala društveni i politički status quo, pa joj nije smetalo da postoje robovi, da žene budu obespravljene, a u Indiji čak spaljivane kada im umre muž? Da bi očuvali status quo, moralu hrišćanskih (muslimanskih) teologa nije smetalo da 389/642. godine spale aleksandrijsku biblioteku, ili da 1600. spale Đordana Bruna, tj. spreče razvoj kritičkog mišljenja i razvoj građanske etike, etike koja nas iz sfere emocija i iracionalnog može prevesti u sferu empirije i racija, sa ciljem sprečavanja ponavljanja uvek iste ratničke istorije sprovođene u ime apsolutnih istina.

    I zato, svaki teolog koji hoće da se bavi granicama nauke i njene etike, može to da uradi pod dva uslova: da ne zaboravi granice religije i, budući da je nauka “otvoreni sistem”, da se seti činjenice da su spoznajne granice nauke uvek samo sadašnje.

    Peščanik.net, 18.02.2012
    http://pescanik.net/2012/02/crkve-kao-cuvari-statusa-quo/

  15. Varagić Nikola каже:

    Intervju Dejan Mijač

    Mijač: „Narod koji ne prati prave vrednosti gubi se u istoriji“

    Tamara Spaić | 19. 02. 2012. – 21:00h

    – Ljudi koji nikad nisu ušli u biblioteku i nisu pročitali tri ozbiljne knjige, oni koji nikad nisu bili u Filharmoniji ili pozorištu odlučuju o kulturi. To je strašno. Muzeji u Beogradu ne rade, a profesori decu vode u Jagodinu u akvapark i da gledaju žirafe. Šta tu ima da se vidi? E, pa ne može elita biti toliko bezumna – kaže u intervjuu za “Blic” Dejan Mijač, jedan od najznačajnijih režisera koje je Srbija imala.

    U subotnje prepodne, u praznom Glumačkom salonu
    Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojem se igra i njegova poslednja predstava “Višnjik” (A. P. Čehov), nekoliko dana nakon što je za Dan državnosti odlikovan Sretenjskim ordenom, autor pozorišnih predstava koje su kritikovale, postavljale najznačajnija društvena pitanja i razbuđivale, kaže da je takvom pozorištu kraj.

    – Pozorište se nekad smatralo obaveznim delom društvene igre, a sada je zabava i ništa više. Prosto se naruči i ti ima da pevaš i skakućeš i učestvuješ u mojim reklamama i mojim predizbornim kampanjama. Nekad smo imali dijalog sa društvom. Sada toga više nema. Mi smo uništeni. Ceo vrh gradske vlade nikad u pozorištu nije bio. Možda na Terazijama jer je to zabavljačko pozorište. Oni jednu ozbiljnu predstavu intelektualno ne mogu da izdrže – upozorava režiser.

    Više puta ste isticali da se klonite politike jer vam ni ona ni ljudi u njoj nisu bliski. Kako izbeći da politika ne razori sve, od ljudskosti do ekonomije?

    – Poštovati prave vrednosti. Narod koji ne zna da poštuje svoje duhovne vrednosti, nema duha, postaje privremeni narod koji ide za privremenim, efemernim stvarima. Gubi se u istoriji.

    Ranije su političari dolazili u ozbiljno pozorište?

    – Bili su drugačije školovani i orijentisani.

    Onda to nije problem vlasti, nego društva?

    – Tako je. Vlast je izdanak nove populacije, novog načina razmišljanja. Onog trenutka kad profit postaje bog, tada ništa drugo nema nikakvu vrednost.

    Ali novac je i ranije bio važan?

    – Bio je sredstvo. Danas je zamena za božanstvo. Koliko imaš, toliko si bog. Umetnost bez subverzivnosti nije umetnost. Uvek će biti takvih umetnika, dok ih ne korumpiraju. Povoljnije je ne biti subverzivan. Osim toga, ni društvo nije na tom stepenu da zahteva dijalog sa suprotstavljenim mišljenjem.

    Šta vam znači orden?

    – Lepa tačka na kraju karijere. Doživljavam ga kao svojevrsni oproštaj od epohe, doba gde je pozorište bilo nešto drugo. To je priznanje da je ranije bilo vrednosti koje i sadašnja generacija poštuje. To mi imponuje.

    Utisak?

    – Bio je priličan broj posmrtnih odlikovanja, uključujući Srđana Aleksića iz Trebinja i mlade policajce koji su izginuli. Ti ljudi su vršeći svoju dužnost, a Aleksić je ispunjavao svoju etičku obavezu, uradili bez razmišljanja ono što se od njih očekuje. Cena je bila njihov život. To me je dirnulo. Oni su primer koji je gotovo nemoguće slediti.

    Ukazana je počast dvojici pozorišnih ljudi, vama i Jovanu Ćirilovu, a na delu je uništavanje pozorišta uskraćivanjem novca i političkim igrama. Kakav je plan vlasti sa pozorištem?

    – Ne znam, mogu samo da slutim. Ima mnogo mesta za zebnju jer u Zakonu o kulturi nije upisano da se zgrada Jugoslovenskog dramskog ne može otuđiti niti promeniti namenu. Da je to stavljeno, znao bih da to pozorište ostaje pozorište. Ovako ne znam, možda ću da dočekam crni dan kad će se ovde useliti neki šoping mol.

    Kažete da je elita bezumna?

    – Ne razumeju da kad odu s vlasti niko neće znati za njih, kao ni za one pre. Ivo Andrić ostaje od cele epohe, a ne Josip Broz. Ako hoćeš da upoznaš epohu, čitaćeš Andrića, a Tito je postao omiljena ličnost žute štampe – je li rođen u Kumrovcu, koliko je imao žena ili automobila.

    Hoćete li izaći na izbore?

    – Poslednja dva puta izašao sam iznerviran mogućnošću da dođu na vlast neki budi-bog-s-nama tipovi i zaslepljenošću naroda rečenicom “hoćemo promene”. Koje promene, ko nudi? Ko po bilo kom ekonomskom parametru može da garantuje da će biti bolje. Posebno što od ove garniture koja se sad nameće kao neka koja će izvršiti promene ne očekujem ništa bolje. Kako ih pogledaš poimence, znaš da nema šanse da bude bolje. Samo tri puta gore.

    Znači – izlazite?

    – Ne znam, možda ću i ovaj put biti isprovociran. Dosta mi je tih koalicija.

    A ideja o “belim listićima” i aktivnom sabotiranju?

    – To je zabavno, kao neki pokret otpora. Što se mene tiče, ako ne izlazim – ne izlazim. Kakvi beli listići!

    Bitno je ko vuče konce

    Omiljena istorijska ličnost vam je Miloš Obrenović zbog vizije države i načina ostvarivanja politike?

    – Nepismeni Miloš je znao ko je zakulisni igrač koji je najvažniji i koji vuče konce. Kad se to ne zna, problem je. Ne znam ni ja, ali da sam političar, dokučio bih.

    A zašto naši ne dokuče?

    – Suviše su zaokupljeni sobom, svojim mandatima, malim, trivijalnim problemima. Nema među njima nikoga ko je shvatio istorijski trenutak. Miloš je shvatio da ako on se ne izbori za Srbiju i nezavisnost, neće ih nikad biti. A takav cilj ne pita koji su lični interesi.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/307790/Mijac-Narod-koji-ne-prati—prave-vrednosti-gubi-se-u—istoriji

  16. Varagić Nikola каже:

    Do 2016. Srbija peta u svetu po procentu nezaposlenih

    Zoran Luković | 19. 02. 2012. – 21:00h

    Posla je sve manje i, prema proceni stručnjaka, doći će do daljeg pada broja zaposlenih u ovoj godini. Skoro dve trećine firmi (67 odsto) pokušavaju da poslovanje održe na istom nivou, sa slabim izgledima na uspeh. Trećina preduzeća u Srbiji priznaje da ima velike probleme sa redovnom isplatom zarada, a uglavnom strane kompanije koje čine svega šest odsto ukupnog broja, planiraju povećanje kapaciteta i broja zaposlenih. Optimistička varijanta je na broju od 30.000, a pesimistička prognozira čak 100.000 osoba koje će se pridružiti onima koji već ne rade.

    Za pet godina, ako se ostvare projekcije MMF-a, Srbija će u poređenju sa 102 zemlje biti među pet u svetu s najvećom stopom nezaposlenosti. Lošiji od nas će 2016. godine biti samo Makedonija, Bosna i Hercegovina, Južnoafrička Republika i Grčka. Sada radi oko 1,75 miliona, što je istorijski minimum i dalje smanjivanje radno aktivnih bilo bi ravno katastrofi. Podaci pokazuju da je u devet od 159 opština pad zaposlenosti bio veći od 30 odsto, da se smanjenje između 20 i 30 odsto beleži u 36 opština, a između 10 i 20 procenata u 62 opštine i grada Srbije.

    Asocijacija nezaposlenih Srbije uradila je što je mogla i javno osudila odluku Vlade da 2,5 puta smanji budžetska sredstva namenjena podsticanju zapošljavanja u Srbiji. Slično, bez konkretnih poteza i stvarne moći, govore i sindikati.

    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/307808/Do-2016-Srbija-peta-u-svetu-po-procentu-nezaposlenih

  17. Varagić Nikola каже:

    Nemačka dobila novog predsednika

    Autor: FoNet

    Novi predsednik Nemačke biće bivši istočnonemački disident i borac za ljudska prava Joakim Gak, saopštila je večeras nemačka kancelarka Angela Merkel posle celodnevnih konsultacija sa koalicionim partnerima u vladi i predstavnicima opozicije.

    Za tu funkciju Gaka su predložile opozicione Socijaldemokratska i Partija zelenih, ali Merkel nije želela s tim da se složi.

    Pošto je Gaka u toku dana podržala i partija Slobodnih demokrata, najmanja stranka iz vladajuće koalicije, Merkel je na kraju popustil i prihvatila taj predlog, prenosi DPA.

    Sedamdesetdvogodišnji Gak je stekao izuzetno poštovanje zbog toga što je sačuvao dokumentaciju istočnonemačke tajne policije Štazi, a pre dve godine bio je protivkandidat dosadašnjem predsedniku Nemačke Kristijanu Volfu, koji je dobio izbore zahvaljujući podršci Angele Merkel.

    Na funkciju predsednika Gak će zvanično će biti izabran narednog meseca, kada bude zakazano vanredno zasedanje savezne skupštine.

    Volf je u petak podneo ostavku, jer se protiv njega vodi istraga zbog korupcije.

    http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/nemacka_dobila_novog_predsednika.83.html?news_id=44132

  18. Varagić Nikola каже:

    Pao je sneg, pao je i dinar

    Autor: Slavko Carić

    Na prvi pogled ove dve stvari međusobno su povezane jedino činjenicom da su se istovremeno dogodile. Veza je, međutim, mnogo dublja.

    Februarske hladnoće preopteretile su srpski energetski sistem. Domaćinstva, preduzeća, institucije…svi trošimo više energenata nego inače, na prvom mestu struje, zbog čega moramo više da uvozimo.

    Taj, interventni, uvoz podstiče kupovinu evra na tržištu i gura dinar ka slabljenju, razotkrivajući slabosti domaće energetike i ekonomije. Svedoci smo da NBS već nekoliko dana dnevno troši značajne sume evra da bi održala kakvu-takvu stabilnost kursa.

    Osim kratkoročnih “toplotnih efekata”, sav taj novac je, slobodno možemo reći, uzalud potrošen.

    Pokušajmo da iz ove zime izvučemo neke pouke.

    Na nekim stvarima zaista ne treba štedeti, niti izbegavati za njih pozajmiti novac. Naravno, sa dugovima treba oprezno, ali, i to često zaboravljamo, suštinska razlika između domaćina i raspikuće nije u tome koliko je dužan, nego na šta je pare potrošio.

    Svaki pozajmljeni evro bio bi opravdan, na primer, kad bi ga potrošili na povećanje energetske efikasnosti. Setimo se samo koliko puta smo čitali kako se u Srbiji troši više energije nego u razvijenim zemljama. Ništa manje od nas Mađari, Nemci ili Norvežani ne vole da im bude toplo, ali u tim zemljama se odavno ulaže u bolje izolacije na kućama i zgradama, bolje prozore, efikasnija grejna tela…

    U susednoj Mađarskoj se po stanovniku, na primer, troši 20 odsto manje energenata.

    Razumno bi bilo zadužiti se i za nove kapacitete za generisanje električne energije, kao i za povećanje proizvodnje u postojećim. Niko ne bi mogao da prigovori investicijama u Đerdap, Obrenovac III ili Kolubaru

    Šta tek reći o prenosnoj mreži. Dovoljno je znati da oko 18 odsto proizvedene struje “nestane” dok dođe do potrošača, što zbog dotrajale prenosne mreže, što zbog krađe. Može li bilo koja zemlja, bez obzira na bogatstvo, sebi da priušti toliki gubitak? Inače, evropski prosek gubitaka ove vrste je oko 4 odsto.

    A koliko bi tek pohvalno bilo investirati u obnovljive izvore energije.

    Uz malo domaćinskog upravljanja, ti novi dugovi ne bi morali da budu opterećenje za našu privredu. Štaviše, pozitivne efekte takvih investicija svi bi osetili u vrlo kratkom vremenu. Naročito jer međunarodne finansijske institucije značajna sredstva odvajaju za kreditiranje takvih projekata.

    Tako bi nam i zime bile blaže, bez obzira na sneg.

    http://blog.blic.rs/776/Pao-je-sneg-pao-je-i-dinar

  19. Varagić Nikola каже:

    NEBOJŠA KATIĆ: JEDAN PREDLOG ZA IZLAZ IZ BEZNAĐA ILI KAKO FINANSIRATI INVESTICIJE

    ponedeljak, 20 februar 2012

    Prema poslednjim podacima iz novembra 2011, stopa zaposlenosti u Srbiji kreće se oko nivoa od 35 odsto. To je procenat stanovništva starijeg od 15 godina koje ima kakav-takav posao. (1) U tom pokazatelju je sadržana sva drama domaće ekonomije i sve što je o njenom stanju potrebno znati. Ova stopa oslikava beznađe i bespuće domaće ekonomske politike. Poređenja radi, prosečna stopa zaposlenosti u Evropskoj uniji iznosi oko 64 odsto, s tim da ni u jednoj zemlji EU ta stopa, bar do 2011. godine, nije manja od 55 odsto.

    Pad stope zaposlenosti u Srbiji je decenijski trend i nije uzrokovan svetskom ekonomskom krizom, već pre svega promašenom ekonomskom politikom. Ovu činjenicu država negira i pred njom stoji nemoćna i paralizovana.

    U poslednjih jedanaest godina Srbija je iscrpla sve recepte iz neoliberalnog arsenala. Privatizovan je najveći deo privrede – to nije pomoglo. Strancima je prodato gotovo sve što su želeli da kupe, po cenama po kojima su to želeli – ni to nije pomoglo. Strancima se sada plaća i za svako otvoreno radno mesto – ni to ne pomaže. Srbija je liberalizovala uvoz do besmisla, snizila i gotovo ukinula poreske stope na dobit – ni to nije pomoglo.

    Finansijski prostor je prepušten stranim bankama, kao čudu znanja i vrline – ni to nije pomoglo. Država, privreda i građani su se enormno zadužili, ogroman novac je ušao u Srbiju – ni to nije pomoglo. Članovi partija, njihovi rođaci i prijatelji su našli uhlebljenje u državnim i paradržavnim institucijama, ili u državnim preduzećima. Došlo je do masovnog otvaranja nepotrebnih administrativnih radnih mesta – stopa zaposlenosti i dalje pada.

    U okvirima vladajuće ekonomske paradigme, izlaza kao da izlaza nema. Ne vidi se način na koji se bilo kakav investicioni ciklus može pokrenuti, ne vidi se ko može biti generator privrednog rasta. Ekonomski sistem koji kontinuirano podstiče uvoz, trgovinu, zaduživanje i potrošnju, mora završiti baš tamo gde je Srbija danas.

    Država Srbija se neobjašnjivo naivno, usred recesije, zakonski obavezala da će javni dug držati na nivou od 45 odsto BDP. Ovakvo ograničenje je neodrživo i njime je Srbija osuđena na novu duboku recesiju.

    Budžet se morao staviti pod kontrolu i to nije sporno, ali je ponuđeno rešenje sporno. Budžet (u nešto pojednostavljenoj podeli) ima dve komponente. Jedna je troškovna i odnosi se na finansiranje države, njenih funkcija i službi. Lavovski deo budžeta ide i na popunjavanje prazne kase penzionog fonda. Ove troškovne komponente budžeta se moraju ograničiti i sameriti prema ekonomskoj moći društva. Njih je imalo smisla vezati (procentualno) za visinu BDP.

    ŠLAJHEROV MODEL Drugi, manji deo budžeta je razvojni, investicioni, i nikakvog razloga za njegovo normativno ograničavanje nije bilo – pogotovo ne u recesiji, pogotovo ne u državi u kojoj su svi segmenti infrastrukture (elektroprivreda, vodovod i kanalizacije, kanali za navodnjavanje, putevi, pruge itd.) nedopustivo zapušteni i traže hitna ulaganja.

    Srbija će i u 2012. godini, po trenutnim prognozama, biti na samoj ivici recesije, sa stopom rasta oko nule. Ako se istraje na ograničavanju budžeta od 45 odsto BDP, to će značiti da od ozbiljnijih investicija u infrastrukturu nema ništa. Stopa zaposlenosti će ili padati ili stagnirati, a Srbija će samo dublje tonuti u kal, a možda i u anarhiju.

    Prepreka državnom investiranju nije vezana samo za budžetsko ograničenje ili uslovljavanje Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Da bi država investirala, potreban je novac, ali novca nema. Dotok kredita iz inostranstva je praktično zatvoren.

    Banke su uglavnom nezainteresovane za finansiranje privrede, pogotovo dugoročno i investiciono. Uz to, i visina kamata destimuliše bilo kakvo dugoročno ulaganje. Banke najrađe pozajmljuju novac građanima u vidu keš kredita, ulažu u hartije od vrednosti Narodne banke (NBS), koje nemaju nikakvu ekonomsku svrhu, ili finansiraju deficit budžeta. Nijedan od ovih oblika kreditiranja neće podstaći privredni rast.

    Kako je finansijski sistem dominantno u stranim rukama, kako se krediti usmeravaju u skladu s interesima banaka a ne potrebama razvoja Srbije, čini se da izlaza nema. Kao da je jedina alternativa u čekanju da se nešto dogodi – da Fijat proradi, da se volšebno pojavi neka nova velika investicija, da se uđe u EU. Po svemu sudeći, to čekanje je trenutno jedina strategija vlasti.

    Država nikada nije sasvim nemoćna, i čekanje ne mora biti jedina opcija. Neke mere bi se mogle preduzeti odmah, bez čekanja. Prva mera bi morala biti ukidanje svih oblika gotovinskog kreditiranja građana (keš krediti, kreditiranje preko kartica i minusnih salda na tekućem računu). Ovo bi smanjilo pritisak na cene, oslobodilo sredstva za privredu, a možda dovelo i do blagog pada kamata. Istovremeno, smanjio bi se i broj dužnika očajnika. Druga moguća mera spada u domen rizičnog eksperimenta i radikalno odstupa od klasičnih dogmi MMF. Država bi mogla započeti ciklus kreditiranja investicione izgradnje izdavanjem sopstvenih menica kojima bi plaćala izvođače radova i domaće dobavljače. U ovom konceptu nisu potrebna ni inostrana sredstava, niti zaduživanje kod domaćeg bankarskog sektora.

    Mehanizam je prvi put uspešno primenjen u Nemačkoj 1932. godine pod kancelarom Šlajherom. Nemačka je bila u recesiji, odsečena od finansijskih tržišta i suočena sa armijom nezaposlenih. U nešto modifikovanom obliku model je nastavio uspešno da funkcioniše i pod Hitlerom. Koristeći ovakvu finansijsku tehniku, Nemačka je započela veliku obnovu infrastrukture kao i program naoružavanja. (2)

    Pomenuti nemački model bi se mogao preslikati i na Srbiju danas. Ministarstvo za infrastrukturu npr. moglo bi da formira preduzeće za finansiranje i koordiniranje radova na infrastrukturi. Ovo preduzeće bi izdavalo menice za izvedene radove, a menice bi avalirala Razvojna banka. Menice bi nosile dobru kamatu, mogle bi da se prenose i koriste kao sredstvo plaćanja. Kamata bi bila stimulans da menice što duže ostane u cirkulaciji. S druge strane, menice bi se mogle u svakom trenutku i bezuslovno diskontovati kod Razvojne banke, čime bi poverenje u mehanizam bilo dodatno pojačano.

    KREIRANJE NOVCA Dospele i diskontovane menice Razvojna banka bi isplaćivala novcem koji bi uzimala od NBS kao krajnjeg kreditora. Jednostavnije rečeno – da, NBS bi štampala novac. Ministarstvo finansija bi bilo dužno da po utvrđenim rokovima na kraju otkupljuje emitovane menice i tako vraća uzete kredite od NBS. Ovo bi omogućilo i da NBS planira svoje bilanse i monetarnu politiku.

    Logika ovog pristupa je da investicioni ciklus kreira novu zaposlenost i privredni rast. Broj ljudi koji plaćaju poreze i doprinose se povećava, a povećava se i opšta potrošnja koja preko PDV popunjava budžet. Zahvaljujući rastu budžetskih prihoda Ministarstvo finansija dobija sredstva iz kojih može vratiti uzeti kredit od NBS. Kamate koje država plaća na menice ostaju domaćim preduzećima koje su u radovima učestvovali, a ne bankama i njihovih stranim vlasnicima.

    Ovakvo kreiranje novca ne bi trebalo da ima inflatorne efekte budući da je tražnja u recesiji mala i kapaciteti su neuposleni. Pri tome, novac ne ide u potrošnju već u investicije i stvaranje novih dobara. Konačno i najvažnije, svaka izdata menica je pokrivena izvedenim radovima ili kupljenom robom.

    Sam mehanizam kreiranja novca na ovakav način, kao i posledice po monetarni sistem nisu bitno različite od onih koje proističu inozaduživanjem. Razlika je samo u tome što država više nije u rukama stranih kreditora i kontrolora, i ne zavisi samo od njihove volje.

    Ovakvo zaduživanje ne donosi devize, ali ne dovodi ni do rasta spoljnog duga. Kako je novac autonomno kreiran, a ne unet iz inostranstva, devizne rezerve se neće povećati i dinar će morati da depresira. Ovo jeste problem, ali pre ili kasnije, ozbiljna korekcija dinara je neminovnost u svakom slučaju. U predloženom modelu, negativne posledice depresijacije bi bile kompenzovane činjenicom da privreda radi i zaposlenost raste.

    Ovaj način finansiranja investicija pomaže i da se razbije bankarski monopol, a banke prisile na razumniju kamatnu politiku.

    Kada finansira radove na ovaj način, država ne mora raspisivati međunarodne konkurse. Ona može voditi razvojnu politiku i ovako kreirana sredstva može usmeravati domaćim preduzećima i tako ih jačati.

    Primena predloženog rešenje zahteva stratešku viziju i izuzetan profesionalizam i vlade i NBS. Podrazumeva i odlično projektno vođenje investicija, zahteva odgovornost i disciplinu u plaćanjima i eliminaciju korupcije. Mehanizam se naravno može zloupotrebiti na mnogo načina, ali to nije slabost mehanizma po sebi. Ima li Srbija volje, hrabrosti, kadrova i znanja da se upusti u ovakav projekat i da se oslobodi tutorstva MMF?

    _________

    Napomene:

    (1) Korigovano u odnosu na prvu verziju teksta, gde je rečenica glasila: “To je procenat radno sposobnog stanovništva koje ima kakav-takav posao.” Hvala Goranu za korekciju.

    (2) Ovim načinom finansiranja bio je i delimično skriven stvarni obim vojnih izdataka Trećeg rajha. Čitalac će nadam se razumeti da ovo nije pohvala nacizmu, već pohvala jednom dobrom finansijskom mehanizmu.

    Blog Nebojše Katića

    http://www.standard.rs/nebojsa-katic-jedan-predlog-za-izlaz-iz-beznadja-ili-kako-finansirati-investicije.html

  20. Varagić Nikola каже:

    Dača u Camp Davidu

    Vuk Perišić

    Kada je u ljeto 1959. dogovorena posjeta Nikite Sergejeviča Hruščova Sjedinjenim Državama, američka diplomacija je, u skladu s međunarodnim običajima, poslala Moskvi program boravka sovjetskog premijera. U programu je bio predviđen i radni sastanak s Eisenhowerom u Camp Davidu. U svojim memoarima Hruščov svjedoči da je u Moskvi zavladala zabuna jer nitko nije znao što je Camp David.[1]

    Ogroman aparat sovjetske vlade, ministarstva vanjskih poslova, centralnog komiteta partije i KGB-a, ni Gromiko, ni Suslov, ni Furceva, nitko nije znao da je Camp David dača američkog predsjednika smještena stotinjak kilometara sjeverozapadno od Washingtona. Priča je nevjerojatna ali je autentična. Hruščov nije imao razloga da je izmisli. Štoviše, i sâm kaže da ga je (poslije) bilo stid.

    Svatko tko je i površno pratio zapadne medije mogao je lako saznati da je Camp David ladanje u šumama Marylanda gdje bi se američki predsjednici katkad povlačili radi odmora ili poslova koje je bilo lakše obaviti daleko od vreve Washingtona.[2] Ipak, kadrovi jedne supersile o tome nisu imali pojma. Takav paradoksalni nesrazmjer bio je tipičan za sovjetski sistem. Lansirao je u orbitu oko Zemlje prvi satelit i prvog kozmonauta, ali nije bio u stanju proizvesti banalni kućanski aparat. Raspolagao je najplodnijom i najvećom žitnicom na svijetu ali je nestašica hrane bila kronična. Ponosio se svojim materijalizmom i racionalizmom, ali je stvarnost ignorirao s dosljednošću i tvrdoglavošću mističnog solipsizma. Posjedovao je svemoćnu obavještajnu i sigurnosnu službu i krtice koje su postale književni mit, ali nije znao gdje se odmara predsjednik njegovog najvećeg protivnika. Google tada nije postojao, ali to nije opravdanje.

    Anegdota demistificira rasprostranjenu pučku predodžbu o državnoj vlasti kao čarobnom dvorcu u koga se pripuštaju samo najsposobniji i odabrani. No, neznanje je samo jedna od mnogih privilegija koje korumpiraju vlastodršce. To je ona vrst luksuza koji sebi može dozvoliti samo neograničena, samodovoljna moć. Neznanje je možda i oprostivo, ali nije oprostiva iluzija da je znanje nepotrebno. Sovjetska vrhuška nije čula za Camp David ne samo zato što bila neefikasna nego i zato što je prezrivo ignorirala stvarnost. Drugog izbora nije ni imala jer je nesrazmjer između stvarnog i doktrinarnog bio prevelik i stvarao je shizofrena proturječja. Hruščov, primjerice, ne vidi nikakav problem u tome što u svojim memoarima govori o superiornosti “marksizma-lenjinizma”, dok istodobno s volšebnom lakoćom priznaje da je liberalni kapitalizam ekonomski superioran socijalizmu. Ta se intelektualna vratolomija suštinski ne razlikuje od fantastičnih priznanja na montiranim procesima tridesetih godina. I Hruščovljeve samoobmane i Buharinove samooptužbe nisu bile samo izraz lojalnosti Partiji i vjere u njenu nepogrešivost. Ti ljudi tako su čuvali i svoju unutrašnju psihološku ravnotežu jer im je izvan Partije – Partije kao moralnog utočišta – prijetila nepodnošljiva egzistencijalna tjeskoba. Buharin, i ne samo Buharin, toga se nije odrekao ni suočen sa smrću. Nije to bila hrabrost. Strah od besmisla nadvladao je strah od smrti.

    Digresija. Možda tim putem treba krenuti u pokušaju poimanja fascinantne upornosti kojom nedemokratski režimi čuvaju upravo one svetinje koje su temeljni uzrok njihovog moralnog ili ekonomskog bankrota. Sovjetski režim je samoobmanu kao metodu vladavine doveo do savršenstva u čemu je upadljivo sličan režimima u jugoslavenskim državama-nasljednicama. Oni ustrajavaju na mitovima i zabludama (suverenost, Domovinski rat, etnička dioba Bosne i Hercegovine, negiranje genocida u Srebrenici, Kosovo) s istom tvrdoglavošću kojom je sovjetski režim ustrajavao na planskoj privredi i kolhozima, iako im ti isti mitovi i zablude nanose nepodnošljivu ekonomsku, političku, moralnu, pa ako hoćete i nacionalnu štetu.

    U tom svjetlu razlike sovjetskog i Titovog projekta postaju još jasnije i važno je ne izgubiti ih iz vida kada se općenito raspravlja o “komunizmu”. Vrijednost jugoslavenske varijante bila je u njenoj fleksibilnosti koja je toliko razvodnila ishodišnu doktrinu da je režim postao gotovo podnošljiv i da je stekao potencijal za bezbolnu tranziciju u socijalno pravedno i demokratsko društvo. Tvrditi da je tragedija devedesetih bila neminovna znači biti na tragu i na razini onog istog historijskog determinizma koji se podučavao na partijskim školama u sovjetskoj provinciji tridesetih godina. Kraj digresije.

    I kada nisu bili primorani da lažu – kao što su, svaki na svoj način, lagali Hruščov ili Buharin – egzistencija komunista bila je užasno bolna. Svakodnevno su se suočavali s neuspjesima i svakodnevno tragali za opravdanjima tih neuspjeha. Trebalo je neprestano svladavati, racionalizirati i opravdavati nesklad između zamišljenog i stvarnog. Takvi unutarnji rasjedi izazivali su teške psihološke posljedice, moralnu otupjelost, ketman o kojem je pisao Czesław Miłosz, egzaltaciju, paranoju ili bijeg u autizam neznanja.

    Reakcija sovjetske vrhuške na Camp David bila je i ignorantska i paranoidna. U Moskvi su bili uvjereni da je predviđeni susret Predsjednika Ministarskog savjeta SSSR-a i Predsjednika Sjedinjenih Država u Camp Davidu neka vrst protokolarnog poniženja, da je Camp David karantena u koju imperijalisti sklanjaju komunističke parije. Poslan je upit sovjetskoj ambasadi u Washingtonu. Izgleda da ni ambasada nije znala o čemu se radi pa je, kako kaže Hruščov, provela “dodatna istraživanja”. Kada se chargé d’affaires najzad odlučio da prelista američku štampu, Rusi su odahnuli. Ustanovljeno je da predviđeni susret s Eisenhowerom u Camp Davidu nije poniženje nego protokolarna povlastica. Da je Hruščov bio svjestan kako ta anegdota zorno i znakovito kazuje čitava poglavlja o nemoći sovjetske države i komunističkog projekta, prešutio bi je kao što je prešutio štošta drugo.

    Koliko truda, koliko vremena, koliko upornosti – pokušajmo za potrebe ove rasprave zaboraviti žrtve i zločine – i koliko vjere je uloženo u taj projekt. Komunizam će ostati zapamćen kao najznačajniji pokušaj promjene “društvenih odnosa”, možda i kao najveći pothvat svih vremena, uopće najveći Pokušaj koji se ikada dogodio. Nikada toliko energije i nade i toliko ljudi – a mnogi su bili plemeniti, mudri i hrabri – nije bilo angažirano na jednom tako velikom projektu i nikada se nijedan projekt nije pokazao toliko promašenim. Vizija obilja i slobode ugušila se vlastitom šlamperaju. Ima u tome nečeg tužnog, tužnijeg od mita o Sizifu.

    Komunizam se prema stvarnosti odnosio kao loš ljubavnik prema nedokučivoj i fatalnoj ženi. Opsjedao ju je na sve moguće načine i, kako ga je stvarnost sve više odbijala, obuzimao ga je samozadovoljni pravednički gnjev, štoviše, u vlastitim neuspjesima nalazio je krunski dokaz svoje ispravnosti. U svojoj boli prepoznao je vrlinu. Spopadalo bi ga ono što je Kundera u Knjizi smijeha i zaborava nazvao lítost, neprevodivi češki izraz koji sažima psihološko stanje agresivnog slabića suočenog s neuspjehom.

    Podsjetimo, Kundera opisuje mladića i djevojku koji odlaze na kupanje. Ona je, za razliku od svojeg partnera, izvrsna plivačica. Nakon plivanja mladić ošamari svoju ljubavnicu. Zašto? Za njeno dobro, jer se, kako kaže, brinuo da će se ona udaviti, premda je njemu kao lošem plivaču prijetilo utapanje. Djevojka je u tome lako prepoznala mušku slabost i ubrzo raskinula vezu a da mladić nikada nije shvatio što se dogodilo i zašto se dogodilo.

    Osim što je trajao u nesrazmjeru između izvorne zamisli i neposrednih učinaka i pritom proždirao sudbine, komunizam je i svojom propašću stvorio nevolju. Zapad je obuzela vrtoglavica od uspjeha[3] a na Istoku su se pojavile nove prepreke ljudskoj slobodi, jednako opasne, ako ne i opasnije od komunizma. No, najznačajnije nasljeđe godine 1989. nalazi se u spoznaji da svijet nije moguće naprečac učiniti boljim i da napredak i boljitak imaju svoj spontani, sinkopirani i vrlo spori ritam. Je li takva narav “proizvodnih snaga” i “proizvodnih odnosa” ili je takva ljudska priroda, manje je bitno. Uostalom, ljudi nisu besmrtni, ne mogu letjeti i pomicati predmete mislima, a neki su i loši plivači. Otkud onda tolika težnja savršenstvu i utopijskim praskozorjima? Nije li i to lítost?

    Peščanik.net, 20.02.2012.

    [1] Memoirs of Nikita Khrushchev, Volume 3, Statesman (1953-1964), The Pennsylvania State University Press, University Park 2007., str.97-98.

    [2] Franklin Delano Roosevelt prvi je počeo koristiti Camp David za vrijeme Drugog svjetskog rata.

    [3] Za “vrtoglavicu od uspjeha” vidi: И.В.Сталин, Головокружение от успехов, objavljeno u Правда od 2. marta 1930.

    http://pescanik.net/2012/02/daca-u-camp-davidu/

  21. Varagić Nikola каже:

    BANKARSKA AL KAIDA

    Na godišnji esnafski banket britanskih bankara, pre neki dan u Londonu, pripadnici ove danas nepopularne profesije došli su kao da su zaverenici. Bivši bankar i predsednik „Lojda” požalio se na „histeriju koja vlada u Britaniji” protiv finansijskih institucija i njihovih „preplaćenih” čelnika.

    „Osećao sam se kao da dolazim na godišnju konferenciju Al Kaide”, rekao je ovaj finansijski stručnjak.

    Prisutni su se složili da se nikad ranije nisu osećali tako neugodno i da nisu mogli ni da sanjaju da će morati da se odriču svojih već ugovorenih bonusa koji im se dodeljuju početkom godine.

    Zbog prethodnih događaja, banket je protekao u turobnoj atmosferi. Bankari su ljuti što je njihov kolega iz Kraljevske banke Škotske (RBS) morao pod pritiskom javnog mnjenja da se odrekne bonusa od nešto manje od milion funti.

    Stiven Hester je tek u nedavnom intervjuu progovorio kako se osećao tih dana kada je cela zemlja brujala o njegovoj zaradi i nagradi. Bio je na skijanju u Švajcarskoj i razmišljao da podnese ostavku na rukovodeće mesto u RBS-u.

    Ipak je odlučio da se javno odrekne bonusa za koji kaže da mu pripada, ali da se tu ne radi o novcu. „Ja sam komercijalno biće, što znači da na tržištu rada imam svoju vrednost. Ako se odreknem svoje vrednosti, to može da ima dugoročne posledice po moju buduću karijeru”.

    Nije samo u Britaniji bankarska elita na udaru javnosti. Epidemija protiv bankara se širi i na druge delove sveta. Zahtev da se ukinu bankarski bonusi našao se na dnevnom redu nekolicine evropskih parlamenata.

    Da li je to stvarno dobra ideja ili populistički trik političara, pitaju se u Holandiji, gde se vanredno sastala parlamentarna komisija za finansije, kako bi razgovarali o predlogu da se zakonom ukinu bonusi bankarima. Zahtev su podnele opozicione Laburistička i Socijalistička partija.

    Nekadašnji direktor za ljudske resurse u ABN Amro banci Kilian Vavoe, bio je zadužen baš za uručivanje izdašnih nagrada na početku nove krize 2008. Njegovo osvešćenje desilo se kada je shvatio da su bonusi bili ogromni iako je banku u tom trenutku morala da spasava država. Rešio je da se mane tog posla i napiše knjigu „Bonusi”.

    „Shvatio sam da profit uvek odlazi bankarima, a da gubici redovno padaju na pleća društva”, kaže Vavoe.

    Ipak, u Holandiji, kao i u Britaniji, pojedinci upozoravaju da je buka oko bonusa „otišla suviše daleko”.

    „Stvorila se klima u kojoj se podrazumeva da su bonusi sami po sebi zlo. Zaboravlja se njihov suštinski smisao: ekstra isplata za odličan rad. Mislim da je diskusija ušla u veoma populističke vode. Za to je odgovorna vlada, jer ona nikad nije radila s bonusima i nije u stanju da ih razume”, kaže jedan Holanđanin na čelu kompanije koja vrbuje sposobne bankare i druge profesionalce za rukovodeća mesta u korporacijama.

    Ukoliko Holandija stvarno hoće da stavi tačku na „kulturu bonusa”, mora da predloži način na koji će se zabrana primeniti na evropskom ili čak globalnom nivou. Ako samo jedna zemlja uvede zabranu, rezonuju stručnjaci u Holandiji, najbolji bankari pobeći će na neku drugu „rajsku teritoriju” gde će biti izdašno nagrađivani.

    Slično rezonuje i Britanija, pa se za sada zadovoljava pritiscima kakvim je bio podvrgnut Hester, ili oduzimanjem viteškog odličja, što se desilo bivšem funkcioneru RBS-a.

    Nekima, pak, sve ovo oko uskraćivanja prava na bonuse, suviše miriše na socijalizam. Ako je čovek zaslužio, zašto mu mi brojimo njegov novac, rezonuju.

    Svestan da zalaganje za oduzimanje od bogatih, može biti ideološki sporno, Mouzes Naim, jedan od najuticajnijih američkih ekonomskih analitičara, našao je magičnu formulu za procenu ovog problema. „Bonusi su kao holesterol”, piše ovaj analitičar koga prenose rimski, madridski i pariski listovi. „Postoji dobar i loš holesterol, za krvotok i za društvo”.

    Po Naimovom objašnjenju, netolerancija prema nejednakostima je naglo narasla u bogatijim zemljama, pogođenim krizom. „Većina stanovnika pogođena oštrim merama štednje počela je da se interesuje kako se u njihovoj zemlji raspoređuju državna sredstva.” Svet je, kako konstatuje dugo živeo u „miroljubivoj koegzistenciji s nejednakostima”. Ta pasivnost je ponekad prekidana revolucijama u kojima je tražena jednakost.

    Danas su stvari počele da se menjaju. Više nema mesta na svetu gde bankari mogu bezbrižno da odnesu kući svoj milionski bonus. Protiv „gramzivih bankara”, kako ih je nazvao Barak Obama, digla se većina. Ne baš kao protiv Al Kaide, ali svakako kao protiv holesterola.

    Autor Zorana Šuvaković
    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Bankari-i-Al-Kaida.lt.html

  22. Varagić Nikola каже:

    Unija malih plata

    TAZ

    Anne Dufresne

    (…)

    Konkurencija među radnicima

    U stvari radi se – što izraz „konkurento sposobni“ samo prikriva – o sve većoj konkurenciji između evropskih radnika unutar Unije, koja bi prema svojim javno proklamovanim ciljevima trebalo da podstakne kooperaciju između država članica.

    Evropa dobija novi model, nemački, koji je tokom prvih pet godina 21. veka, za vreme vlade Gerharda Šredera, restrukturiran u tom smeru. „Nemačka je u poslednjih 10 godina uradila izvanredan posao“, divila se u martu 2010. bivša ministarka finansija Francuske, Kristin Lagard. „Nemačka je unapredila svoju konkurentnost i značajno smanjila troškove rada.“(5)

    Septembra 2010. Nemačku je pohvalio i tadašnji predsednik Evropske centralne banke, Žan Klod Triše, naglasivši da su se nemački preduzetnici brzo prilagodili globalizaciji: „Posebno obraćanje pažnje na troškove proizvodnje i uvođenje reformi koje su ekonomiju učinile fleksibilnijom, moglo bi da posluži kao primer njenim susedima.“(6)

    Gerhard Šreder je ubrzo dobio nadimak „Drugar šefova“ (Genosse der Bosse), jer se njegova borba za veću konkurentnost završila socijalnom katastrofom. Ovde treba napomenuti da je nemačka deflatorna politika konkurentnosti – čitaj podsticanje izvoza smanjivanjem zarada – upravo pravi primer toga kakva ne treba da bude evropska saradnja.(7)

    Nemačka je otpočela sa ovakvom politikom krajem devedesetih objašnjavajući njeno uvođenje padom produktivnosti i pogoršanim trgovinskim bilansom uzrokovanim ponovnim ujedinjenjem. U međuvremenu su se svi ti brojevi ponovo vratili u zeleno – ali po koju cenu? „Izgradili smo najveći sektor niskih plata koji postoji u Evropi“, rekao je Šreder u januaru 2005. na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.

    Manje nemačka Nemačka

    Upravo je fleksibilizacija tržišta rada (Hartz-IV zakoni) doprinela povećanju siromaštva u Nemačkoj. Rad na određeno vreme razvio se u potpuno samostalan sektor; pomoć za nezaposlene je smanjena; umesto toga ima sve više tzv. „mini poslova“. Danas se 40% zaposlenih nalazi u „netipičnim“, a otprilike jedna trećina u „nesigurnim“ radnim odnosima. Istovremeno, 6,5 miliona Nemaca radi za takozvane male plate, koje iznose manje od 10 evra na sat.(8)

    Odnosi između dohodaka regularno zaposlenih nisu više tako stabilni kao ranije. Među svim OECD zemljama, između 2000. i 2009. u Nemačkoj je zabeležen najsporiji rast neto zarada. Realne zarade (ako se oduzme inflacija) su čak pale za 4,5%, dok su u istom tom periodu u Francuskoj plate porasle za 8,6%, a u Finskoj za 22%.

    Nemačka bi mogla da se proglasi za uzoran model, kada bi se ignorisala činjenica da Nemci mogu da prodaju samo ono što njihovi partneri mogu da kupe.(10) Nemački izvoz zavisi od potrošnje u okolnim zemljama, a ona zavisi od kupovne moći stanovništva ovih zemalja. Viškovi u trgovinskom bilansu uslovljeni su trgovinskim deficitima drugih. U uvodniku Fajnenšal tajmsa, Martin Volf izvodi zaključak da „Nemačka mora postati manje nemačka“, da bi prebrodila krizu.(11)

    Gurue iz Brisela to uopšte ne zanima: oni zahtevaju da se drugi ugledaju na Berlin. Ali time se oni služe jednom odavno prevaziđenom logikom. Osamdesetih je evropski monetarni sistem (EWS) praktično vezao nacionalne valute za nemačku marku. Time su druge države postale podređene novčanoj i budžetskoj ortodoksiji nemačkih čuvara valute.

    Autorka je sociološkinja na Katoličkom univerzitetu u Lionu, napisala knjigu La salaire, un enjeu pour l’eurosyndicalisme (Plata, izazov za evropske sindikate), izdanje univerziteta u Nansiju, 2011.

    Anne Dufresne, Taz, 16.02.2012.

    preneto iz Le Monde diplomatique, 10.02.2012.

    Sa francuskog preveo Thomas Laugstein

    Izbor i prevod sa nemačkog Miroslav Marković

    Peščanik.net, 20.02.2012.

    CEO TEKST:

    http://pescanik.net/2012/02/unija-malih-plata/

  23. Varagić Nikola каже:

    20/02/2012 18:50

    Komentar Danas

    Sizifov posao

    Autor: Redakcijski komentar

    Dileme nema – dinar je precenjen i trebalo bi ga, nekako, vratiti u realne okvire.

    Ali, da li je ovo pravi trenutak za takav poduhvat (neki bi rekli egzibicionizam), ili je to mač s dve oštrice, s obzirom na to da će, osim izvoznika kojima odgovara jak evro, svi ostali, pre svega građani koji će se suočiti sa padom kupovne moći i problemima u otplati kredita, biti na gubitku.

    Oni su već sada kolateralna šteta neočekivanih turbulencija na deviznom tržištu (obično se takva iskakanja događaju u vreme novogodišnjih praznika) i uopšte ih ne zanima ko je izazvao udar, već postavljaju pitanje predstavnicima monetarne vlasti, koji se „zaklinju“ da će sprečiti prekomerne dnevne oscilacije kursa, zbog čega nisu na vreme reagovali. Narodna banka Srbije je, doduše, dva puta od početka 2012, intervenisala i na odbranu kursa potrošila 78,5 miliona evra deviznih rezervi, ali je, uprkos tome, psihološka granica od 110 dinara, koliko je u jednom trenutku vredeo evro, ipak probijena.

    A sve bi bilo drukčije, u to su ubeđeni mnogi ekonomski analitičari, da je već od 1. januara 2001. počela da se primenjuje politika realnog valutnog kursa, a ne da je, uprkos tome što je inflacija, koja je sa 40 odsto, koliko je iznosila 2001, naredne godine pala na 16 odsto, nastavljeno sa režimom fiksnog kursa. Cena tih pogrešnih poteza koju Srbija još uvek plaća veoma je visoka. Jer, zahvaljujući upravo toj pogibeljnoj politici, cenovno konkurentnija uvozna roba gotovo je potpuno ugušila domaću proizvodnju, a preduzeća su počela nekontrolisano da se zadužuju u inostranstvu. Dinar je postajao sve precenjeniji i u jednom trenutku je samo rublja bila više precenjena, ali je za razliku od Srbije precenjenost ruske valute imala pokriće u izvoznim rezultatima.

    „Katastrofičari“ iz redova ekonomista tvrde da bi Srbija, ukoliko nastavi da troši devizne rezerve (sada iznose 11,6 milijardi evra) na odbranu nerealnog kursa, mogla da se suoči sa argentinskim scenarijom. Svesni su, ipak, činjenice da bi uprkos negativnim efektima precenjenosti dinara, u ovom trenutku bilo veoma rizično dovoditi kurs u realan okvir. Toga su, očigledno, svesni i kreatori monetarne politike koji će, po svemu sudeći, i dalje intervenisati na deviznom tržištu. Pitanje je samo koja je to granica odbrane domaće valute koja se nikako ne bi smela prekoračiti, jer bi to bio Sizifov posao i značilo bi trošenje deviznih rezervi uzaludu. Možda bi pametnije bilo da izvučemo pouke iz iskustava drugih zemalja, pre svega Argentine, koja je platila visok ceh precenjenosti sopstvene valute.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/sizifov_posao.46.html?news_id=234319

  24. Varagić Nikola каже:

    MIKIS TEODORAKIS: POZIVAM GRKE NA OPŠTU POBUNU I REVOLUCIJU!

    utorak, 21 februar 2012

    Grčki voz ne može ni levo ni desno jer njime upravljaju stranci. Jedino rešenje je da demoliramo prugu i izgradimo novu

    Iako u poodmaklim godinama, Mikis Theodorakis (86), čuveni grči kompozitor („Grk Zorba“) jedan je od lidera aktuelnih grčkih uličnih protesta. Stari levičar, veteran grčkog partizanskog otpora protiv nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, kasnije protivnik proameričke vojne hunte (1967-1974) – Teodorakis je među prvim javnim ličnostima Grčke koja je pozvala narod na revoluciju tvrdeći da su drakonske mere štednje zapravo veleizdaja.

    Athens News: Zašto smatrate grčko prihvatanje programa mera štednje veleizdajom?

    Mikis Teodorakis: Tokom 2009. godine Grčka je bila na nivou, recimo, 100. Za samo dve godine, Trojka (francusko-nemačka uprava EU, Evropska centralna banka i MMF; prim. prev.) i naša vlada spustile su tu brojku na nulu, i tada je vladu preuzeo premijer Lukas Papademos.

    Zašto se niko ne pita zašto zemlja srlja u haos, uprkos tome što nam sve vreme govore da nam Evropljani šalju milijarde evra? Gde odlazi taj novac? Odlazi nazad u ruke naših kreditora, dok se država i dalje opterećuje novim kreditima i kamatama. Na taj način je spoljnji dug porastao na 160 odsto BDP, a posle ovog paketa od 130 milijardi evra narašće na 180 odstro BDP.

    To je bez presedana, i znači da će nam vezati i ruke i noge – i staviti nas na lomaču spoljnjeg duga i kamata za idućih 150 godina. Kojim pravom političke stranke mogu da odlučuju u ime celog naroda kada oni predstavljaju manjinu. Za Pasok je šest odsto birača, a za Novu Demokratiju 20 odsto, i kako to oni uzimaju za pravo da odlučuju o sledećih sto godina ove zemlje?

    Kakva je vaše mišljenje o parlamentarnoj debati o paketu spasa?

    – Ne interesuje me parlament koji predstavlja manjinski dio nacije. Svi skupa dobili su manje od 50 odsto glasova celokupnog biračkog tela. Iz pozicije Ustava oni su ilegalni i oni izvode državni udar, isto kao i predstavnici vojne hunte.

    Da li je bankrot Grčke bolje rešenje za srednju i nižu klasu?

    – Kako neko uopšte može da govori o bankrotu u budućem vremenu kad smo već bankrotirali, kad je 423 hiljade firmi zatvoreno a nezaposlenost prešla 20 odsto. Zar ne vidite ljude koji preturaju po smeću i spavaju na ulici? Oni koji su nas svesno odveli u bankrot – Trojka i naša vlada – sada kažu da će nas spasiti od bankrota. Pa to je nečuveno!

    Ovim novim memorandumom oni legitimizuju prethodni, onaj iz 2010, koji nije prošao, jer u parlamentu nije dobio tropetinsku većinu. Profesor prava Jorgos Kasimatis tvrdi kako ni 300 poslanika ne mogu da donose odluke ove vrste, koje se tiču nacionalnog integriteta. U skladu s tim, implementacija memoranduma je nelegalna. Trojka, članovi vlade i svi političari koji su učestvovali u odobravanju memoranduma nemaju legitimitet. Budite uvereni da će im se jednog dana zbog toga suditi i da će biti kažnjeni.

    Može li levica da sruši taj memorandum?

    – Ne samo levica već ceo narod. Od patriotske levice do patriotske desnice. Otadžbina! Grčka! Građani će ujedinjeni jednog dana srušiti i ovu nelegitimnu vladu, i Trojku i partnerstvo Merkel-Sarkozi. Grčka je bogata zemlja. Naš narod je vredan. Nedostaje nam samo nacionalna nezavisnost.

    Još od kraja građanskog rata – dakle od 50-tih – o svim važnim državnim pitanjima u Grčkoj – o diplomatiji, odbrani, ekonomiji, politici – o svemu odlučuju Amerikanci. Šta su političke stranke koje vladaju Grčkom? To su stranke direktno odgovorne SAD i samo uz odobrenje SAD one mogu da vladaju, a cilj im je da levicu drže izolovanu sa strane. Ali danas se patriotska levica budi. To je sila koja je spasila Grčku od nacizma, koja se borila protiv vojne hunte i za povratak demokratije. To je prava istina koja se pokušava sakriti.

    Što se tiče dve vladajuće stranke – Nove demokratije i Pasoka – one su nas odvele u duboku zaduženost, u korupciju, u zavisnost od MMF i, na kraju – u katastrofu. To je danas jasno celom narodu. Prema anketama, Pasok i premijer Jorgos Papandreu imali su 2009. podršku od 44 odsto, a danas svega šest odsto. Narod je počeo da razume sve, budi se i protestuje.

    Ko je kriv za krizu – Grci, Nemci i njihov model ili potpuna dominacija tržišta?

    – Jedina kriza koja ovde postoji je kriza međunarodnog kapitalizma. Njime danas vlada međunarodna mafija, koja se sastoji od vlasnika krupnog kapitala i lažnog novca. Kapital je očigledno kupio celo evropsko političko vođstvo, koje još uvek nije svesno da je sebi stavilo konopac oko vrata. Oni se danas ponašaju poput grabljivica, ali već sutra cela Evropa postaće žrtva, upravo kao mi danas.

    Šta će se dogoditi sa političkim sistemom pošto su mnogi članovi parlamenta izbačeni iz vladajućih stranaka – Pasoka i Nove demokratije?

    – Pošto je podrška Pasoku pala na svega šest odsto, ista sudbina će da stigne i Novu demokratiju. Možda će da se pojave nove stranke, ali u suštini to su opet isti ljudi sa istim idejama, koji pristaju da budemo nesamostalna nacija i da nama vladaju strane vlade.

    Politički sistem danas je kao voz koji ide svojim putem, a njegove šine i upravljanje su odredile strane sile. Nema razlike u tome što će se vagoni popuniti novim strankama. Nema razlike u tome da se mašinoviođa–premijer promeni? Voz ne može ni levo ni desno, volana uopšte nema. Brzinama i kočnicama upravljaju stranci. Oni nas voze ravno u potpuni haos.

    Jedino rešenje je da demoliramo prugu i izgradimo novu, koja će ići tamo kuda želi grčki narod, ako narod ikad dođe u poziciju da ponovo uzme svoju sudbinu u svoje ruke.

    Zašto niste ujedinili narod u antimemorandumski front? Da li je vaša nova organizacija – Elada – formirana da to uradi?

    – Manolis Glezos i ja pozvali smo narod da izađe na ulice Atine. To su i učinili. Stotine hiljada ljudi je protestovalo. Državni represivni aparat nas je u paničnom strahu zaprašivao otrovnim gasom da nas pobiju. Glezos je bio kraj mene i pao je u nesvest. Nisam mogao da dišem i video sam smrt pred očima. Ali uspeo sam da se oporavim i da se vratim na svoje mesto pred policiju i zgradu parlamenta. Uzeo sam megafon i rekao: Ne brinite, nećemo napasti zgradu parlamenta. Uradićemo to kasnije, kad budemo spremni!

    Tada su počeli da nas zasipaju hiljadama dimnih i šok bombi. Doslovno se smračilo od dima bombi i suzavca. Život mi je spasilo što sam nosio masku. A, što se tiče organizacije Elada, sve ide po planu i ostvarićemo zamišljeni cilj.

    Da li je rušenje širom Atine bilo planirano? Da li postoji opasnost od socijalne eksplozije?

    – Pokušali su da uplaše narod. Da nije interventna policija krenula na nas suzavcem i batinama, milion ljudi bi okupiralo zgradu parlamenta. I maskirani policajci su se, zajedno sa uniformisanima, tukli protiv nas. Naravno, redovno se tu pojave i razne bande, lopovi i šljam, čiji je cilj da iskoriste nemire za pljačku. Ali u strašnoj situaciji, kad sa sobom imate stotine hiljada ljudi koji protestuju, koji se dave u oblaku suzavca i dima, tada nastaju bes, gađenje i ljutnja. Vlast nastoji da nas uplaši i razjedini na sve načine. Jedina strana koje je odgovorna za pakao koji se desio u Atini je političko vođstvo – naša vlada.

    Athens News

    http://www.standard.rs/mikis-teodorakis-pozivam-grke-na-opstu-pobunu-i-revoluciju.html

  25. Varagić Nikola каже:

    Drug Tito nije dobro informisan

    Autor: Dimitrije Vujadinović

    Ovih dana određenu medijsku pažnju izazvalo je otvoreno pismo profesorke Zagorke Golubović upućeno predsedniku Borisu Tadiću. Predsednik nije našao vremena da je lično primi i sasluša te je profesorka objavila ono što je nameravala da mu saopšti.

    Svako ko je pročitao pismo profesorke, a razuman je i dobronameran čovek, zabrinut za budućnost svoga naroda, nema ništa da doda ili oduzme konstatacijama koje iznosi profesorka Golubović. Jedino što bi verovatno svako od nas mogao da iznese još neki konkretan slučaj, iz oblasti kojom se bavi ili iz svoje sredine, koji potvrđuje procese ekonomskog i političkog urušavanja Srbije.

    Pismo Zagorke Golubović samo je poslednji iz serije tekstova ili medijskih nastupa kojima ova intelektualka izvanredno upozorava na lošu beskonačnost u koju smo zapali.

    Za mene, koji se bavim kulturnom politikom, posebno je bio indikativan tekst profesorke Golubivić „Suša na ničijoj zemlji“ (objavljen u Danasu, avgusta 2007. godine).

    U tekstu piše: „Meni kao građanki nije dostupan nijedan artikulisani projekat razvoja novog sistema vrednosti, koji bi političke stranke demokratske opcije ponudile građanima u svojim glavnim nastupima i predizbornim kampanjama.“

    Odsustvo delovanja kulturnih činilaca u procesu tranzicije i ekomonske „liberalizacije“ podstaknuto dominantnim shvatanjem da „ekonomska racionalnost“ nema nikakve veze sa „socijalnom i kulturnom racionalnošću“ dovodi u pitanje celokupni smer procesa demokratske tranzicije u Srbiji, o čemu sve već generalno govori o involuciji ili putem „nizbrdo“.

    U drugom nastavku teksta profesorka piše: „Ako političke elite i dalje budu išle putem „tranzicije“ izvan kulture, Srbija neće imati još dugi niz godina realne šanse da postane „normalan svet“, tj. moderno građansko demokratsko društvo.“

    Iako je tekst pisan pre pet godina, ništa nije izgubio na aktuelnosti, naprotiv!

    Razlog zašto se profesorka odlučila da se obrati svome drugu predsedniku Srbije Borisu Tadiću objasnila je sopstvenom obavezom da informiše predsednika o stanju u kome se našla Srbija, „jer verovatno ga savetnici loše obaveštavaju“. Mislim da je u tome profesorka, i pored velikog praktičnog iskustva, pokazala određenu dozu naivnosti.

    Oni koji pamte vreme Brozove Jugoslavije sećaju se da se negde od 1968. godine pa sve do njegove smrti često mogla čuti rečenica – Drug Tito nije dobro informisan, ne zna šta se stvarno događa, da zna, sigurno se ovo ne bi dešavalo. To su izgovarali oni koju su neumoljivo verovali u Brozovu iskrenost i pravdoljubivost, a za stanje krivili njegove nesavesne saradnike. Time su pred sopstvenom savešću pravdali ličnu zabludu i oslobađali Tita od odgovornosti.

    Naravno da je Broz sve znao i u svemu učestvovao.

    Naravno da Boris Tadić sve zna šta se danas događa u Srbiji i da u svemu učestvuje! Istina, odavno se nametnuo utisak da predsednik Tadić nema odlučujući uticaj na procese u unutrašnjoj politici i privredi (o tome je govorio i Mlađan Dinkić prilikom smene). Neki drugi centri moći odlučuju, dok Boris Tadić deli odlikovanja (institucijama represije: Tim za lociranje i hapšenje haških begunaca; BIA; pripadnici Žandarmerija; pripadnici vojske). I to na datum prema kojem većina u Srbiji nema bilo kakav praznični osećaj.

    Poslednja odstupnica propalih režima oduvek je bila dodela odlikovanja, jer to je jedino što još mogu da pruže podanicima. Sigurno da bismo svi bili zadovoljniji, uključujući i slavodobitnike, da se Predsednik potrudio da njihovi primeri postanu dominantni sistem vrednosti u Srbiji, da Istraživačka stanica Petnica ne mora svake godine da moljaka državu za podršku ili da se napokon usvoji predlog doktora Stojkovića o besplatnoj oplodnji u bolnicama!

    U svojim tekstovima i javnim nastupima profesorka kulturne antropologije Zagorka Golubović, u političkom smislu „slobodni strelac“, jasno, koncizno i ubedljivo iznosi uzroke i posledice političkog konteksta koji Srbiju vodi u lošu beskonačnost, a za koji je odgovoran politički establišment, pozicije kao i opozicije.

    Autor je direktor Balkankult fondacije

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/drug_tito_nije_dobro_informisan.46.html?news_id=234473

  26. Varagić Nikola каже:

    Vlada nas gura ka grčkom scenariju

    Snežana Krivokapić/Danijela Nišavić

    22. 02. 2012.

    Vlada Srbije napravila je u prošloj godini budžet koji je probila za pet milijardi dinara, potrošila je više nego što je smela na plate i nabavke, zadužila nas više nego što je trebalo i tako prekršila dva glavna fiskalna pravila koja ograničavaju visinu duga države i manjka u državnoj kasi.

    Budžetom za ovu godinu to nije ispravila, pa je situacija takva da bi već u 2015. javni dug mogao da prebaci kritičnu granicu od 60 odsto BDP, što bi nas dovelo u grupu visoko zaduženih zemalja, kao što su Grčka, Italija i druge problematične države.

    Sve ovo može se zaključiti iz jučerašnjeg saopštenja Fiskalnog saveta, koji ponovo apeluje na Vladu da što pre donese plan mera kojim bi zaustavio trend rasta zaduženosti. Oni podsećaju da je Vlada prošle godine prištedela na kapitalnim investicijama oko četiri milijarde dinara, ali je zato tolika suma preko mere utrošena na plate. Još sedam milijardi dinara mimo plana otišlo je za kupovinu roba i usluga, dok se država u toku 2011. zadužila i 700 miliona evra emitovanjem evroobveznica, iako to nije bilo neophodno i na šta plaćamo kamatu od 7,25 odsto. Osim toga, nerealno su planirani prihodi od akciza, pa su oni podbacili za čak devet milijardi dinara. Više se očekivalo da će stići od dividendi javnih preduzeća (pominjano je da će EPS biti u plusu), ali se na kraju godine ispostavilo da su državne firme u budžet uplatile manje nego što je Vlada želela.

    Da bi prikazala veće prihode, država je iskoristila zgodan trik – umesto da preduzećima u decembru vrati 4,5 milijardi dinara po osnovu povraćaja PDV-a, prebacila je tu obavezu u januar, pa je deficit lane bio fiktivno manji, inače bi bio 9,5 a ne pet milijardi dinara veći od dozvoljenog Zakonom o budžetu. Zanimljivo je i da bi manjak u budžetu bio veći za 3,5 milijardi dinara da se bukvalno nekoliko dana pred Novu godinu preduzeća nisu uplašila objavljivanja spiska najvećih dužnika i uplatila tu sumu na ime dugovanja za doprinose.

    Fiskalni savet jasno ističe da je Vlada Srbije prekršila fiskalna pravila – i o visini deficita budžeta i o visini javnog duga. Zato požuruje Vladu konstatacijom da već sada mora da se radi na rebalansu budžeta za 2012. jer bi, ako se nastavi s ovakvom politikom, deficit na kraju godine bio veći za 350 miliona evra, ili 35 milijardi dinara.

    Samo u prošloj godini država je povećala zaduženost za 2,3 milijarde evra, pa Fiskalni savet zaključuje da je dug sada 46,4 odsto BDP. Uz konstataciju da bi do kraja 2012. mogao da bude 51 odsto, Savet dodaje da je reč o blago optimističnom predviđanju, odnosno da je moguće da bude i 55 odsto. Situaciju pogotovo može da pokvari kretanje kursa, kao i uzimanje svih kredita koji su planirani. To će, zaključuje Fiskalni savet, zahtevati veliko kresanje budžeta u 2013. i 2014. godini. Kada na naplatu dođe i restitucija, dug će 2015. prebaciti 60 odsto BDP, što je granica za visoku zaduženost.

    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/308317/Vlada-nas-gura-ka-grckom-scenariju

  27. Varagić Nikola каже:

    Ivica Dačić u »borbenom kompletu« – Crna majica, crna jakna, kako i dolikuje vanrednoj situaciji kojom Dačić upravlja, a biće i još hapšenja

    dragoljub žarković

    Srbiji je potrebna nova strategija državnog razvoja koja ne može biti zamenjena idejom da postanemo deo Evropske unije, jer ovakvi kakvi smo ništa im ne trebamo, kao što ni oni nama ne mogu pomoći ako sami sebi ne pomognemo. Ne mislim pritom na samopomoć kakvu primenjuju muftija Zukorlić, pa i ministar Dačić

    Vlada u senci: Traganje za novim modelom

    Sve je više analitičara koji se slažu da bi Demokratska stranka na narednim parlamentarnim izborima mogla biti kažnjena zbog slabog učinka u prethodnom četvorogodišnjem mandatu. Tako je svuda u svetu. Birači glasovima najčešće ne nagrađuju one čiji se programi jasno vide i obećavaju bolji život, već najpre kažnjavaju one za koje im se čini da su izneverili očekivanja.

    Vrlo je važno da se sankcioniše politička odgovornost i konstituiše nova politička odgovornost za socijalno stanje u zemlji, ali od toga, strah me je, neće biti nikom lakše. U ovom trenutku predizbornih grčeva nije vidljivo kako bi stara ili nova grupacija iz same okolnosti da je pobedila na izborima unapredila bilo šta u Srbiji.

    Benžamen Konstan, politički pisac ovde slabo citiran, napisao je: „Političke promene ne znače skoro ništa. Pravi istorijski napredak je onaj koji se odigrava u dubinama društva.“ Ko ovde može mirne savesti reći da se ovde nešto promenilo po dubini srpskog društva?

    Ta vrsta promena nije, međutim, stvar koja se može oposliti od jednog do drugog izbornog ciklusa. Nije dovoljno ni pisati zakone koji su prepisani iz normi uređenih država. Evo, žale se i ovi s Kosova da su njihovi zakoni „pod konac“ briselski, ali da stanje na teritoriji na koju se ti zakoni odnose nimalo nije evropsko. Naprotiv.

    Srbiji je potrebna nova strategija državnog razvoja koja ne može biti zamenjena idejom da postanemo deo Evropske unije, jer ovakvi kakvi smo ništa im ne trebamo, kao što ni oni nama ne mogu pomoći ako sami sebi ne pomognemo.

    Međunarodni politički i ekonomski odnosi zaoštravaju se brže nego odnosi unutar Srbije, samo što mi to slabo vidimo. Ovaj deo sveta pašće u zapećak evropske politike zabrinute zbog monetarne krize, energetske bezbednosti i mogućnosti masovne izbegličke krize na jugu evropskog kontinenta, a odatle nadalje.

    Mi se uvek pravimo kao da se ti veliki svetski potresi nas ne tiču. Setite se samo reakcija na ekonomsku krizu. Blisko okruženje biće uskoro prekomponovano, a svetske berze već pokazuju da će sve biti skuplje, što se u Srbiji bez berze vidi po tome što nam je život skuplji a plate manje.

    Ispostavilo se već da su pravci strateškog razvoja Srbije – infrastruktura, energetika, poljoprivreda – postavljeni preširoko i da ne mogu istovremeno da se realizuju ni uz kredite… To je bio i jedan od razloga za zamrzavanje pregovora sa MMF-om. Vlada je, naime, ostavila širok prostor za garancije u svim ovim oblastima, jer ni sama ne zna šta će moći da se realizuje. Pa ko će znati, pitamo se.

    Pojedini mediji izvestili su prošle nedelje da je Srpska napredna stranka sastavila takozvanu vladu u senci, pa još licitiraju imenima ko je tu šta. Ništa novo, i aktuelna vlada je – vlada u senci. Naprednjaci su to demantovali, a ovima što su sada na vlasti ni demanti ne bi pomogao.

    Šta muti muftija: Izborna krvna osveta

    Rasim Ljajić, predsednik Socijaldemokratske partije Srbije, kaže da priča muftije Muamera Zukorlića o tobožnjem atentatu na njega nema veze sa istinom i da je plasirana u funkciji predizborne kampanje. Nešto slično, dodajem ja, govorilo se i nakon banjalučkog Borika, osim što je tamo nađeno i oružje. I mete su druge vere, ali bilo je podosta onih koji su tvrdili da je „afera Borik“ prenaduvana iz istog razloga koji Ljajić spočitava muftiji.

    Posle postavljenog klipa na Fejsbuk profilu Muamera ef. Zukorlića, nazvanog „Muftijin emanet“, Ljajić kaže da „Zukorlić mora na lažima, nacionalizmu i mržnji da pravi kampanju“, i dodaje: „Mediji to prenose i samo do toga Zukorliću je stalo. On je kao pevačica novokomponovane muzike koja je željna publiciteta. Pozitivnog ili negativnog, svejedno je. Zukorlić pričom o atentatu opravdava svoju paravojnu formaciju, koju predstavlja kao obezbeđenje, a ljudi se pitaju ko su ti ljudi i čiji su to sve crni džipovi koji ga prate.“

    Glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji putem video-klipa poručio je šta će se dogoditi u Srbiji ukoliko bude „likvidiran“. On je rekao da se u Srbiji ništa ne događa slučajno, da su sve ozbiljne likvidacije planirane i da se dešavaju nakon zavere koja obično ide od vrha države.

    „U našoj sandžačkoj tradiciji postoje neke veze koje su prevaziđene kod nekih naroda. Postoji prijateljska, porodična i, ako hoćete, plemenska povezanost i spremnost da se štiti ono što je svoje. Ukoliko bi došlo do moje likvidacije, narednih 50 godina nijedan beogradski političar ne bi smeo doći u Sandžak“, poručio je Zukorlić.

    Pozivanje na tradiciju „krvne osvete“, a očigledno je da muftija na to misli, stvara dodatnu zlu krv na inače rovitom Sandžaku. U slabim državama centripetalne aspiracije i sile rubnih područja, posebno onih koja su nacionalno ili verski homogenizovana, jačaju ne samo pred izbore. Muftija je izgleda teški mutivoda, a sad samo čeka reakcije iz „uže Srbije“ i eto ti novog belaja.

    Ovde se već dugo izbori igraju na sve ili ništa. Za nas s pasivnim izbornim pravom ovde bude, po pravilu, ono drugo.

    Pitanje u nevreme: Kad voda dođe do grla

    Bolest me je prikovala za krevet i približio sam se neverovatnom srpskom proseka buljenja u televizijski aparat. A tamo svaki čas Ivica Dačić u „borbenom kompletu“. Crna majica, crna jakna, kako i dolikuje vanrednoj situaciji kojom Dačić upravlja.

    Boje su dobro odabrane, odudaraju od beline snežnih nanosa i još više ističu ministra. Dođe mu tu kao neki nindža ratnik koji u vreme udarnih televizijskih vesti brani narod od snežne nemani, ali, bogami, uvodi i pravdu, jer opet je pretio hapšenjem. Ovaj put onima zbog kojih možemo biti i žrtve poplava.

    Dok sam ja uočavao pojavu, Svetislav Basara, ovaj put u funkciji kolumniste dnevnog lista „Danas“, već je to opisao pa ću ga citirati: „… Gromoglasno najavljuje hapšenje svih odgovornih za nefunkcionalnost odvodnih kanala. Ah, kakva renesansna ličnost! Kakav kapacitet. Sa upravnika biblioteke, pravo na neodgovorne individue koje su, veli Dačić, izgradile kuće na odvodnim kanalima, pa im i to malo bilo, nego su ostatak zaklanih kanala zatrpali šutom. Ne kažem ja da takve ne treba pred sud. Ali smatram da ih treba hapsiti pre poplave, usred leta, recimo, i onda im postaviti pitanje: je li, more, ko ti dade dozvolu da gradiš kuću na kanalu?“

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1036953

  28. Varagić Nikola каже:

    VLADA NAS JE ZADUŽILA ZA SKORO ŠEST MILIJARDI, A DA NIŠTA NIJE NAPRAVILA S TIM PARAMA

    Javni dug je na kraju decembra prošle godine iznosio 14,66 milijardi evra, a na kraju januara 14,7 milijardi evra

    Srpske vlasti su donedavno tvrdile kako je bankarski sektor najstabilniji u okruženju, a danas moraju da spašavaju nekoliko domaćih banaka. Tvrdili su i da je Srbija daleko od prezadužene i da ima još prostora za “emitovanje” obveznica, drugim rečima novo zaduživanje. Poslednji podaci govore da je voda došla skoro do nosa, a koliko ćemo moći da dišemo pod teretom dugova – videćemo.

    Vlada Republike Srbije prekršila je Zakon o budžetskom sistemu, zvanično je potvrdio Fiskalni savet, jer je na kraju 2011. godine javni dug iznosio oko 46,4 odsto BDP-a dok je zakonom i fiskalnim pravilima postavljen limit od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda. I Ministarstvo finansija je objavilo podatke o javnom dugu za prošlu godinu prema kojima je javni dug iznosio 45,1 odsto BDP-a. Oni su ipak propustili da uračunaju i dug lokalne samouprave od 1,4 odsto BDP-a koji takođe predstavlja dug države. Prema analizi Fiskalnog saveta ni ovo nije konačan iznos duga, jer postoje i nagomilani dugovi nekih budžetskih korisnika zbog kojih dug dostiže i celih 47 odsto BDP-a.

    Javni dug je na kraju decembra prošle godine iznosio 14,66 milijardi evra, a na kraju januara 14,7 milijardi evra. U odnosu na početak prošle godine povećan je za čak 2,3 milijarde evra. Ono što je najgore je što će, prema procenama, dug nastaviti da raste, pa bi do kraja ove godine dostigao 51 odsto BDP-a i to prema optimističnim procenama Fiskalnog saveta. Mnogo je verovatnije da će se popeti na čak 55 odsto BDP-a a, prema svemu sudeći, teška vremena tek dolaze.

    Iako država i dalje barata sa rastom BDP-a od 1,5 odsto u ovoj godini, MMF je svoju prognozu rasta smanjio na 0,5 odsto, što je učinila i Narodna banka Srbije, a prema procenama ekonomista biće dobro ako srpska privreda ove godine ne zabeleži pad.

    “Veću opasnost od kršenja zakonskih ograničenja predstavlja zabrinjavajući trend brzog rasta javnog duga u prethodnim godinama – samo u prethodne tri godine povećan je za 5,7 milijardi evra, a njegovo učešće u BDP-u je povećano sa 29 na 46 odsto. Ukoliko se ovaj trend u kratkom roku ne preokrene, postoji opasnost da investitori vrlo brzo izgube poverenje u održivost javnih finansija u Srbiji”, zaključuje Fiskalni savet.

    Osim što je teško poverovati da će budžetski deficit ove godine ostati na 4,25 odsto koliko je dogovoreno sa MMF-om (stručnjaci upozoravaju da se već sada vidi manjak prihoda od oko jedan odsto BDP-a), problem predstavljaju i garancije javnim preduzećima zbog čega je i došlo do odlaganja sporazuma sa Fondom, a pored toga država će se morati zadužiti i za dokapitalizaciju Komercijalne banke za 100 miliona evra, kao i za spašavanje još nekih domaćih banaka koje su već tražile pomoć Vlade.

    S druge strane svaki rast kursa evra, kao prethodnih mesec dana, povećava udeo javnog duga u BDP-u, jer je najveći deo duga u devizama, dok se domaći bruto proizvod iskazuje u dinarima.

    Bez fiskalne konsolidacije javni dug će nastaviti da raste i u srednjem roku, što znači da kada pristignu isplate po osnovu restitucije, javni dug može dostići i 60 odsto BDP-a što je trenutni limit za zemlje evrozone (mada je malo zemalja EU koji ga ispunjavaju).

    Kada je granica zaduživanja probijena, ističe ekonomista Ivan Nikolić, to sada više nije ni bitno.

    “Pred kraj trećeg kvartala upozoravao sam da je limit javnog duga od 45 odsto BDP-a probijen, ali tada su svi ćutali ili govorili da nisam u pravu. Da li će deficit doći do 55 ili 60 odsto BDP-a pitanje je za banke, koliko žele da finansiraju deficit države. Deficit se pravi samo ako neko hoće da pozajmi kako biste živeli preko onoga što zarađujete. Po poslednjim emisijama obveznica vidi se blagi rast kamatne stope a da li će do rasta kamata doći i dalje – teško je reći. Država sada ima na računu između jedne i 1,5 milijarde evra i ukoliko bi svi prestali da finansiraju državu, što se neće desiti, država bi imala novca da funkcioniše dva meseca. Ono što je poražavajuće je da se ova vlada zadužila 6,5 milijardi evra, a da ništa nije napravila”, smatra Nikolić.

    “Za Srbiju je mnogo i 28 odsto, a kamoli 48 odsto javnog duga”, ocenjuje ekonomista Miloje Kanjevac, direktor Instituta za istraživanje tržišta.

    “Naš narod kaže “dužan i ružan”, a nama ostaje da sačekamo neku vladu koja će državu razduživati, a ne zaduživati. Rešenje je smanjenje administracije, od mesne zajednice do skupštine. Imamo sve manju proizvodnju, a sve više onih koje finansira država”, upozorava Kanjevac.

    Autor Miloš Obradović
    Izvor Balkanmagazin, 22. 02. 2012.

    http://www.standard.rs/vlada-nas-je-zaduzila-za-skoro-sest-milijardi-a-da-nista-nije-napravila-s-tim-parama.html

  29. Varagić Nikola каже:

    Bivši savetnik ministra zdravlja Ljubiša Milanović tvrdi da ga Bezbednosno informativna-agencija prati i prisluškuje
    Video fotografije koje je navodno snimila BIA

    Autor: Katarina Živanović

    Beograd – Ljubiša Milanović, bivši savetnik ministra zdravlja za borbu protiv korupcije kaže za Danas da je „zabrinut za svoju bezbednost“ tvrdeći da je direktor Bezbednosno informativne-agencije (BIA) Saša Vukadinović naložio njegovo praćenje i prisluškivanje, pa i mogućnost „isceniranog hapšenja“. Sa druge strane, u Bia za naš list oštro negiraju navode Milanovića, nazivajući ih „apsolutnom neistinom“.

    Ljubiša Milanović kaže da je sve počelo pre mesec dana, nakon njegovog gostovanja u jednoj televizijskog emisiji, gde je on na pitanje zašto direktor BIA ima obezbeđenje, odgovorio „zato što ( direktor BIA) ne zna gde stanuje“.

    – Vukadinović je to isuviše lično shvatio, i umesto da me potraži ili tuži, ukoliko se našao uvređen, zloupotrebio je Agenciju u kojoj radi – navodi Milanović. Prema njegovim rečima, odmah posle te emisije direktor BIA je naložio da se istraži sve o njemu.

    – Pošto nisu uspeli da mi pronađu ni jednu mrlju u životu i karijeri, naloženo je da me prisluškuju, prate i tajno snimaju. Pošto ništa od toga nije urodilo plodom, prema mojim saznanjima, sledeći korak bi bio isceniranje situacije koja bi dovela do mog hapšenja – tvrdi Milanović. On dodaje da više ljudi može da potvrdi njegovu priču, kao i da je video fotografije koje je tajno snimila BIA.

    – Imam prijatelje u policiji i dugo godina sam se bavio tim poslom, tako da ne iznosim paušalne ocene niti spekulacije. Tražiću od države da oformi nezavisnu komisiju koja će istražiti moje navode, a onda ću reći imena ljudi koji su me pratili i otkriti sve što znam – kaže Milanović, dodajući da sada nema kome da se obrati, sem medijima.

    – Nakon javnog istupa gde sam optužio vrh države da podržava korupciju, mogao sam da očekujem smenu. Međutim, ovako nešto nisam očekivao, jer se radi o ličnom obračunu čoveka koji je zloupotrebio državnu funkciju u privatne svrhi i ugrozio moju bezbednost – zaključuje Milanović.

    Jovan Stojić, šef kabineta direktora BIA, navode Milanovića je okarakterisao „apsolutnom neistinom“.

    – To je još jedna u nizu neistina koje je o Agenciji izgovorio Ljubiša Milanović – rekao je Stojić za Danas.

    Podsetimo, Ljubiša Milanović smenjen je početkom januara sa mesta specijalnog savetnika za borbu protiv korupcije u Ministarstvu zdravlja, jer je krajem prošle godine optužio Tužilaštvo za organizovani kriminal, policiju i Ministarstvo pravde za selektivnu borbu protiv korupcije i zataškavanje afera. On je tvrdio da je specijalni tužilac Miljko Radisavljević vratio krivičnu prijavu u vezi sa aferom nabavke vakcina protiv svinjskog gripa da se koriguje, nakon čega je iz nje izbačeno osam imena.

    Savetnik samo sedam meseci

    Na mesto specijalnog savetnika ministra zdravlja za borbu protiv korupcije, bivši policijski inspektor Ljubiša Milanović postavljen je u junu prošle godine. Bio je inspektor beogradske policije i šef specijalne jedinice „Poskok“.

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/video_fotografije_koje_je_navodno_snimila_bia.55.html?news_id=234576

  30. Varagić Nikola каже:

    Intervju – Stanko Cerović, pisac: Na svojoj strani

    Ima jedna jako duboka misao kod nekog mistika, možda persijskog pjesnika Rumija, a glasi otprilike ovako: u vremenu raspadanja treba sve uraditi da se ne istakneš, jer onaj koji vodi, vodi u provaliju…

    Kako to da se Dobrica Ćosić, taj „truo koren srpske kulture“, kako si svojevremeno napisao, uspostavio kao etalon ovdašnjeg kulturnog i političkog mejnstrima, a ne neko poput, na primer, Andrića, Crnjanskog, Kiša ili Đilasa?

    Pa eto, on je ilustracija ove Rumijeve misli. On je htio da bude nacionalni vođa, a ovi koje pominješ to nijesu htjeli. On je sebe, ako se ne varam, uvijek vidio kao nacionalnog vođu, iz razloga koji su jasni samo njemu. Možda je on zanimljiv i kao čovjek i kao pisac, možda je i dobar i častan, to sve nije bitno. Bitno je da se postavio kao tumač srpske istorije, i sa ogromnim samouvjerenjem, kao uvijek nacionalisti, imao je gotova rešenja za sve što mu se činilo važnim. Problem je sa Ćosićem, kao skoro uvijek sa nacionalistima, ne samo srpskim, što su oni potpuno sigurni – na osnovu svoje ljubavi za narod – da odlično poznaju jedan domen o kome, po pravilu, ne znaju ama baš ništa. A taj domen je: politika. Nacionalisti ne razumiju svijet oko sebe, ni vrijeme u kome žive, niti ih to zanima, ne razumiju ulogu ekonomije, zakone i klopke politike, a to je možda najkomplikovaniji zanat koji postoji. U politici se traži da razumijete realnost kao u umjetnosti, samo što umjetnik ima vremena da popravlja svoje junake, a u politici nema popravki, igra se sa živim ljudima i sudbinama naroda. U politici, kao u životu, jedna ideja, ili jedan plan, obično su dobri i izvodivi samo u jednom sklopu okolnosti, tu i tada, ako nije tada urađeno, sve se mora mijenjati. Život se ne ponavlja. Naravno, morate biti vjerni svome narodu i svojoj istoriji, ali ne možete silovati istoriju. Nacionalisti su mislili da je Jugoslavija najveća greška srpskog naroda. Imaju pravo na takvu analizu, ali nije to u pitanju. U pitanju je što je Jugoslavija postojala već sedamdeset godina, to je realnost, i što se države uvijek dramatično i nepredvidivo raspadaju, sa tim se ne može igrati, a naročito se ne smijete postaviti tako da budete odgovorni za takav raspad: biće puno patnje i ljudi će vas proklinjati, vaš narod će izvući deblji kraj. Sve ovo ne znači da su nacionalisti loši ili uvijek štetni ljudi. Štetni su, skoro uvijek, samo kad uđu aktivno u politiku. I to zato što nemaju blage veze o čemu se u politici radi. Ali su korisni kao konzervativni čuvari tradicija i nezavisnosti, naročito u vremenu kao što je današnje, u kome se narodima prodaju površne i glupe mode kao velike vrijednosti i ideje. Ovako, kad izađu iz politike, a ostanu vjerni svome narodu, ja za njih imam mnogo više razumijevanja nego za raznorazne mondijaliste, u bilo kom vidu.

    Rezimiraću ti tragediju nacionalista jednim misaonim eksperimentom. Zaboravi da je Milovan Đilas bio moj ujak i govorimo o njemu kao o javnoj ličnosti koja nam ništa ne znači. On je bio živ do 1995. godine. Star, ali zdrav i lucidan. Sjedio je u Beogradu i svi poznati srpski nacionalisti su ga odlično poznavali, neki su mu bili bliski prijatelji. Sad zamisli ovako: kraj je hladnog rata, Đilas je najpoznatiji disident na svijetu, njegov prestiž na Zapadu, naročito u Americi, je nemjerljiv; na kraju svoga burnoga života, postao je takav poznavalac politike, svijeta, odnosa među narodima, da mu u tom trenutku vjerovatno nije bilo ravnog u svijetu; srpski je patriota, uvjereni Jugosloven, iskreno vezan za sve jugoslovenske narode, jugoslovensko pitanje razumije, a zna i šta hoće zapadne sile i šta je moguće. Zapadni lideri bi se tada otimali da ga sretnu, da se slikaju sa njim, gledali bi ga kao poslednjeg evropskog velikana, a ovo je najvažnije: nemoguće je, nezamislivo bi bilo da Đilasu u tome trenutku bilo koji američki predsjednik odbije ono što predlaže, ili brani. To što bi on mogao da postigne u centru svjetske imperije, ne bi mogao, tada, možda niko drugi. Je li ti jasno šta su tada Srbi imali u Beogradu? Jedinog čovjeka koji je bio u stanju da predloži rešenje najbolje za srpski narod, prihvatljivo za druge jugoslovenske narode, a da ga Amerika i Evropa ne mogu odbaciti. Sad uhvati i pitaj nacionaliste, na čelu sa Ćosićem: dobro bre, što vi tada nijeste pitali Đilasa šta da se radi? On zna, a vi ne znate; on može, a vi ne možete. Što ga nijeste zamolili da se prihvati neke zvanične pregovaračke funkcije i što nijeste poveli kampanju za njega u Beogradu? On nije bio opasnost ni za koga, nije imao nikakvih ambicija, bilo mu je osamdeset godina, ali sigurno ne bi odbio da uradi šta treba za svoju zemlji i svoj narod. To izgleda toliko očigledno i lako. Osim za nacionaliste koji misle: ja sve znam, došlo je mojih pet minuta. Samoubilačka zavist: on je već tako slavan, bilo bi mu mnogo, sad ću ja da pokažem kakvo sam čudo. I zabrljaju sve. Ćosić se prihvatio uloge predsjednika Srbije, ili nešto slično, i čuo sam da mu je Milošević na kraju rekao: „Dobrice, ja sam mislio da ti nešto znaš, a ti pojma nemaš.“ Ne znam je li tačno, ali nije daleko od istine. Grijeh nacionalista je arogancija neznalica.

    U ratovima devedesetih, u Hrvatskoj, a naročito u Bosni, kao kolumnista i urednik RFI-ja, bio si aktivan, angažovan i nimalo dvosmislen u osudi Miloševićeve politike, kao i intelektualne i političke elite koja ga je dovela na vlast i podržavala njegove sulude pohode. Kako danas gledaš na svoj tadašnji angažman?

    Kao na uzaludno trošenje ogromne energije u košmaru iz koga ne mogu da se probudim. Kad se istorija malo ubrza, onda je svaka akcija pojedinca uzaludna. Uglavnom, mislim da nijesam mnogo pogriješio u procjenama, ali sam na to potpuno ravnodušan; čak mi je pomalo gadno, iako ne mogu to sebi da objasnim. Ponekad mislim da su zato stari Grci, u svojim gradovima u kojima su svaki čas izbijali građanski ratovi, zabranjivali ljudima da ostanu neutralni. Zamisli: „Ako hoćeš da živimo skupa, moraš da izabereš stranu; sad ćemo svi da poludimo, da pravimo zločine, svi znamo da to ne valja, ali tako mora da bude jer su tako odlučili bogovi, i nemoj niko da pokušava da nas zaustavi.“ Vidiš, može biti da se tako ljudi posle lakše pomire. Od kada su se završili ratovi na području bivše Jugoslavije, da ti pravo kažem, najodvratniji su mi oni koji su se tada, zajedno sa mnom, borili protiv rata (možda odatle ono gađenje nad tim lažno moralnim angažmanom?), a sad to naplaćuju i sve rade da produže to ratno stanje, jer znaju da je njihova slika tada bila najljepša. Kad god ih čujem, povraća mi se. Ni tada ih nijesam cijenio, osim par najbližih prijatelja, znao sam sa kim imam posla, i među našim ljudima i raznim zapadnim hijenama, ali istorija vas obdari saputnicima kakvim hoće, tu nema spasa. Najgora je ova pomisao: možda smo ih zaslužili?

    Još su gori ovi što su se aktivirali posle Miloševićeve smrti, i sve su ljući kako vreme prolazi: konfidentski umreženi, dotirani, glasni kad, koliko i tamo gde treba, spletkare, podmeću, cinkare, lešinare nad ratovima, a najgrđe je što su otužno netalentovani. Najpreciznije ih opisuje jedna pesma Pankrta – „Lokalne pizde“. No da se vratimo na tvoje ispisnike: četiri godine posle rata u Bosni, u vreme napada NATO pakta na SR Jugoslaviju, došlo je do velikog razlaza s mnogima s kojima si do juče bio na istoj strani. Tako ti je pošlo za rukom da se za vrlo kratko vreme dva puta upišeš u izdajnike. Aferim. Kako danas gledaš na taj veliki lom na ovdašnjoj intelektualnoj sceni, koji je nastupio 1999. a kulminirao polemikom u „Vremenu“ 2001, i na njegove posledice?

    Znao sam da će doći do razilaženja još od početka jugoslovenskih ratova, mi smo slučajni saputnici. Jedva sam čekao da ih se otresem, a nadam se i oni mene. Ništa dosadnije i čak nezdravije od toga parazitskog sloja frustrirane poluinteligencije koja vegetira oko politike i umjetnosti, živi od fraziranja, moda i moraliziranja. Vidio sam, i nije me iznenadilo, kako se guraju na jasle zapadnih fondacija i kako se tope od uživanja što su se tako smjestili: samo da rat potraje. Pojava toga sloja na svjetskoj sceni je velika tema: to je izum američkih tajnih službi i eksperata iz osamdesetih godina, kad su se sjetili da na ovaj način, jeftino, formiraju skoro u svim državama kolonijalnu elitu, ili petu kolonu, da jeftino nameću svoju volju, i za slučaj da neka vlada postane neposlušna. Da se vratimo na 1999-u. Očekivao sam da će se taj „liberalni“ sloj raspasti, i što se tiče moje veze sa njima: bilo mi je milo. Jedva sam čekao da se rat završi, pa da se raziđemo, a ovakav razlaz, u ratu Nato pakta, bio je još ljepši: velika je privilegija gledati, čak i u samom sebi, sudar realnosti s komfornim lažima, kad realnost razdire maske, a svako se, neumitno, primiče svojoj tački topljenja, sa osjećanjem zebnje: posle ovoga više nema laži. Iznenadilo me u toj situaciji samo ponašanje jednoga prijatelja: mislio sam da je taj jedan imao više karaktera. Ali nije ni taj jedan. Žao mi ga i danas: mislim i dalje da je mogao imati više karaktera. Ali meni taj lom nije pao teško, u njemu se ne prelamaju nikakve važne ideje, još manje moralne dileme, važan je jedino politički: pošto taj sloj finansiraju moćne države, on igra nesrazmjerno važnu ulogu u javnom i političkom životu. Na moralnom i idejnom nivou to je beznačajna i banalna priča. Nema nikakve ozbiljne rasprave o tome šta je rat Nato pakta i šta je politika zapadnih država na Balkanu i u svijetu, i nema nikakvih tajni u ponašanju ovih ljudi: to su lažne dileme malih prevaranata i lukavih intelektualaca. Može da bude zabavno za razgovor u kafani, ali nije tema koja zaista izaziva čuđenje i radoznalost duha. Koga stvarno zanima o čemu se ovdje radi, neka posluša savjet iskusnih policajaca: slijedi trag novca… Možda pretjerujem u potcjenjivanju. Ali ja sam znao da se sa ratom Nato pakta prelazi, da tako kažem, u novu brzinu, da se naše lokalne teme jako šire, i da je posle toga rata u pitanju svijet, a ne Bosna i Srbija. Ono što se kod nas dešavalo, ratovi, rasprave, svađe, sve je to zabava u dječijem vrtiću: sa ratom Nato pakta je počeo Bal Vampira u kome je naša kap krvi zanemarljiv ulog. Možda mi zato izgleda smiješno ta, kao, „liberalna“ srpska intelektualna scena i to šta oni pričaju i kako se ponašaju dok ratna i pljačkaška mašina kakvu svijet nije vidio diže u vazduh planetu. Iz naših ratova će u svjetskoj istoriji ostati bitno samo to da je tu Nato pakt skinuo masku, kao što je iz Prvog svjetskog rata ostalo zapisano samo da je Gavrilo Princip pucao u Sarajevu.

    „Evropska unija nema alternativu“, skoro da je opšti konsenzus ovdašnjih političkih elita, ali kako vreme prolazi, ta se parola ponavlja sa sve manje entuzijazma. Kako ti vidiš ovaj proces „pridruživanja“ Evropskoj uniji, to jest ovo u čemu je Srbija danas?

    Da bismo izbjegli nesporazum, ovo pitanje zahtijeva dva odgovora: objektivni i subjektivni. Objektivno, u geografskom smislu, Unija nema alternativu. Kad pogledate kartu, vidite da je Srbija ostrvo unutar Unije, nema nijednu otvorenu granicu. Takođe: suviše je iscrpljena u svakom pogledu. Ekonomski je slaba, razorene su institucije, društvo je razjedinjeno, peta kolona je sveprisutna, patriotski elan je potrošen i kompromitovan u vrijeme Miloševića, jednom riječju: nema sredstava za vođenje samostalne politike. Dakle, nije nelegitimno tvrditi da „nema alternative“ i nije toliko čudo da ova politika možda dobije podršku većine građana. Ali, i ovako, srpske vlasti, po mome mišljenju, pogrešno rade. Previše popuštaju, previše daju, a ne dobijaju ništa zauzvrat. Bili bi mnogo bliže Evropi – ako im je to cilj – da ne popuštaju ni pedalj oko Kosova dok ne dobiju vrlo konkretne ustupke. Na Zapadu su to mnogi očekivali u vrijeme proglašenja nezavisnosti Kosova i govorili su: Srbiji treba ponuditi da uđe odmah, po skraćenom postupku u Uniju, a da zauzvrat popusti oko Kosova. To popuštanje bi bilo otprilike sve ovo što rade: da ne priznaju formalno nezavisnost, a da nekako „sarađuju“: ulazak Euleksa, pregovori sa kosovskim „vlastima“, odustajanje od izjava i rezolucija koje smetaju Zapadu, i sl. Ali Beograd je sve to dao džabe. Zašto bi im onda Unija išta ponudila? Imam utisak da su srpske vlasti mislile: ako sve damo, oni će se sažaliti, oni će nas zavoljeti, pa će nas zagrliti takoreći iz nekog spontanog elana srca. To je sve pogrešno, ali zemlja je u tako teškoj situaciji da ne volim da stavljam so na ranu… Ima još nešto: Evropa je sad u takvoj krizi da niko ne zna na šta će ličiti sjutra. Čemu onda žurba? Čini mi se razumnije čekati da vidimo šta će biti… Sad subjektivni dio odgovora. Meni ne bi palo na pamet da u ovakvim uslovima sarađujem i bilo u čemu popuštam ni Evropi ni Americi (ali zato i nijesam u politici). Ne bih nikad sarađivao sa Haškim tribunalom, ne bih ni u čemu popuštao oko Kosova, ne bih ulazio u Evropsku uniju i ne bih nigdje na međunarodnom planu podržavao zapadnu politiku, jer ono što danas zapadne sile rade u svijetu spada u najodvratnije oblike kolonijalizma, pljačke i militarizma. Ali, to je privilegija pisca. Pisac brani dušu i srce, a političar državu. U duši je šut jači od rogatoga, u duši je rogati glup i smiješan. Na karti moje duše ja bih lako sačuvao Srbiju i nekad Jugoslaviju, ali na karti Evrope svi su jači od mene.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1036924

  31. Varagić Nikola каже:

    Бранко Драгаш: Како реформисати Народну банку Србије

    Скуп мера које ће од Народне банке Србије, уместо досадашње просте мењачнице за стране банке и шпекуланте, направити креатора монетарно-кредитне политике у интересу народа и државе Србије

    Београд, 27.02.2012

    Гувернер Дејан Шошкић изашао је у јавност са предлогом шта треба да уради нови премијер у новој влади. Гувернер НБС, који нема ниједан дан радног искуства у струци, никада није био банкар и није водио финансије на тржишту, дао је себи слободу да предлаже шта нови премијер треба да уради.

    Онај који је дилетант и не зна да ради свој посао гувернера, на који је партијским одлукама постављен (медиокритетима се зову људи који раде посао за кога нису стручни) толико се осилио да се сада препоручује за новог премијера.

    Очекује да ће код налогодаваца из ММФ-а, који управљају финансијама наше окупиране земље, добро проћи његово залагање да се одмах повећа, као прва важна мера нове владе, ПДВ, то управо предлажу и његови ментори из ММФ-а, тако да се од банкротиране привреде и осиромашених грађана отме последњи новац за пуњење празног буџета.

    Размажени татин син не зна да се из кризе не излази повећавањем пореза, него управо обрнутом мером, смањивањем пореза, доприноса, приреза, такса, фирмарина и ослобађање привреде да сама управља својим створеним новцем.

    Међутим, немам намеру педигрираном ванредном професору да држим бесплатна предавања, требао је на време много више да учи на тржишту и у пракси, него да преписује памфлете пропалих неолибералних теоретичара, већ ћу му одговорити које потезе треба да уради нови премијер-менаџер како би НБС довео у праву функцију.

    Дакле, нови премијер-менаџер треба да предложи Народној скупштини следеће мере које се односе на пословање Народне банке Србије :

    Смена гувернера

    Смењује се нестручни и неспособни Гувернер и на његово место се бира искусан банкар који има најмање 15 година рада у банкама и привреди. Због привремених мера уведених у државне институције Србије, Гувернер не може да има плату већу од 100.000 динара, што је 6,6 пута мања плата од садашње плате Гувернера. Тако Гувернер показује да и он доприноси изласку државе из кризе и прави уштеде у државној каси.

    Народна банка

    Губи независност и Гувернер је обавезан да седи на седницама Владе и да учествује у спровођењу економске политике државе. Број чиновника у НБС се смањује за 2.200 на 100 запослених. Плате запослених не смеју да пређу 50.000 динара.

    Укидање девизне клаузуле

    НБС доноси одлуку да све банке одмах укину девизну клаузулу, да се направи ревизија свих уговора са девизном клаузом привредних субјеката и грађана, да се израчуна колико су динарских кредита узели привредни субјекти и грађани, колико је до сада кредита враћено у динарима, а преостали износи се репрограмирају у динарима са продужењем рока за 15 година за све узете кредите.

    НБС налаже свим пословним банкама да кредите дају искључиво у динарима. Привредни субјекти и грађани платни промет у земљи могу обављати у динарима и свим другим валутама.

    Референтна каматна стопа

    НБС смањује референтну каматну стопу са садашњих 9,5% на 1% годишње и све остале каматне стопе на тржишту ће се формирати према референтној каматној стопи.

    Обавезна резерва

    Укида се обавезна резерва банака на рок од 2 године. Након тога рока одредиће се колика ће бити обавезна резерва. На овај начин се отвара банкама маневарски простор за кредитну активност.

    Слободно девизно тржиште

    Курс девиза се слободно формира на тржишту и НБС више неће интервенисати средствима из девизних резерви да брани девизни курс.

    Забрана задуживања и издавања гаранција

    НБС забрањује пословним банкама да се задужују у иностранству и да издају банкарске гаранције за узете кредите њиховим комитентима.

    Слободна трговина инвестиционим златом и сребром

    НБС дозвољава банкама,привредним субјектима и грађанима да слободно тргују инвестиционим златом и сребром у земљи и омогућава банкама,привредним субјектима и грађанима лакшу куповину злата и сребра на светском тржишту.

    Девизне резерве

    Објављује се тачан износ девизних резерви НБС, у којим валутама се држе девизне резерве и по којој каматној стопи. НБС 70% девизних резерви повлачи са рачуна страних банака и подигнуте девизне резерве користи за куповину инвестиционог злата и сребра, које држи у трезору НБС.

    Кредити за извоз

    НБС кредитира извознике са каматом у висини до 3% годишње и откупљује девизне приливе извозника.

    Платни промет

    Радно време НБС је 7 дана у недељи, електонско плаћање од 6-22 сата, провизија за плаћање иста током радног времена и могућност 32 клиринга током радног времена. Овом мером се убрзава проток новца и повећава ликвидност привреде.

    Навео сам само неке мере које морају да се предузму у НБС када се промени садашњи режим, када се направи Влада националног спаса, када добијемо премијера-менаџера и менаџерску владу, када се прогласи банкрот државе, уведу привремене мере на једну годину и покрене производња и запошљавање у Србији.

    НБС ће постати заиста народна банка државе Србије и банка која ће се бавити кредитно-монетарно политиком, уместо да буде проста мењачница новца за интересе страних банака и страних шпекуланата.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/branko-dragas/kako-reformisati-narodnu-banku-srbije.php

  32. Varagić Nikola каже:

    Boris Tadić, predsednik Srbije, privremeno je svoju kancelariju preselio u Brisel. Ličio je u pojedinim trenucima na oca koji ispred porodilišta čeka vest o prinovi

    dragoljub žarković

    Gotovo smešno deluju apologeti državne politike koji nas ubeđuju kako ćemo od kandidature imati direktnu korist, preko evropskih fondova i povećanog poverenja potencijalnih investitora koji su samo čekali da postanemo kandidati pa da kupe Jat, Železaru u Smederevu… i šta još ima na prodaju. U realnom svetu to tako ne biva

    Beli dim: Čekajući potvrdu blagovesti

    Sve ovo oko Kosova i statusa kandidata za Evropsku uniju nije neki maestralan uspeh srpske politike kako se ubiše da dokažu srpski zvaničnici, ali je još manje veleizdaja kako tvrde kosovoborci. Niko tu nije prodao veru za večeru, jer večere u stvari i nema, a senku na ceo događaj bacilo je i celodnevno preganjanje s Rumunima koji su tvrdili neki svoj pazar.

    U utorak, u kasnim popodnevnim časovima, iz briselskog zdanja u kome stoluje evrobirokratija pojavio se napokon beli dim i preporučeno je da Srbija dobije status kandidata za Evropsku uniju, a konačna odluka o tome biće doneta kad ovaj broj „Vremena“ bude u rukama čitalaca.

    Odluka će, po svemu sudeći, biti pozitivna, ali od toga nećemo mi biti pametniji niti čitaoci bogatiji, a može i obrnuto, ali je evidentno da se Srbija sa slepog vratila na kakav-takav kolosek, kao poslednji vagon u nizu, onaj na čijim zadnjim vratima visi fenjer.

    Boris Tadić, predsednik Srbije, privremeno je svoju kancelariju preselio u Brisel i u više navrata, preko različitih medija, javio se kao tumač tamošnjih događaja. Ličio je u pojedinim trenucima na oca koji ispred porodilišta čeka vest o prinovi.

    To je događajima dodalo malo dramaturgije, stvar se pretvorila u slatku jezu iščekivanja, kao u lošim akcionim filmovima u kojima se još od početka zna da će pravda da pobedi, ali se rasplet odlaže više iz komercijalnih a manje iz dramaturških razloga.

    U praktičnom životu titula kandidata za EU malo znači i koliko sutra, kad utihnu fanfare i Boris Tadić se sa novorođenčetom u naručju vrati kući, biće to priča zanimljiva koliko i sneg: dok je padao bila je to vest dana. Ali, pun sam razumevanja. Bez te blagovesti o kandidaturi šanse Demokratske stranke da pobedi na izborima bile bi svedene na minimum, ali ne bih rekao da im se pobednički kapacitet znatno povećao nakon briselskog aminovanja kandidature.

    Što bi rekla deca, to se „ne maže na hleb“ i gotovo smešno deluju apologeti državne politike koji nas ubeđuju kako ćemo od kandidature imati direktnu korist, preko evropskih fondova i povećanog poverenja potencijalnih investitora koji su samo čekali da postanemo kandidati pa da kupe Jat, Železaru u Smederevu… i šta još ima na prodaju. U realnom svetu to tako ne biva. Evropa je racionalna: tamo se, ne samo zbog krize, uveliko razdvaja svet kapitala od sveta politike. I politika se sve češće javlja u funkciji obezbeđivanja sigurnosti kapitala, a nikako kao neko ko diktira puteve novca.

    Značaj fusnote: Uvažavanje realnosti

    Ne bih rekao da je pametno preuveličavati značaj ovog događaja, tim pre što imam utisak da mu se daju mitska svojstva kako bi se zabašurili efekti pregovora s Kosovom. Suštinski, dogovor oko fusnote i drugih nota predstavlja veći pomak u srpskoj politici nego sama kandidatura.

    Proces uvažavanja realnosti deluje otrežnjujuće, što ne znači da nisam pun razumevanja za emotivni naboj dobrog dela Srba odraslih na kosovskoj epici i mitovima koji sve to osećaju, kako oni kažu, kao deo svoje duše, ali što je dublje to njihovo osećanje, njihovi politički potezi i procene su sve manje racionalni.

    Kosovo se može povratiti samo ratom, pa je bilo naivno očekivanje, ako ga je iko gajio, da bi u onom briselskom sobičku Borko Stefanović, kao izaslanik države Srbije, mogao da povrati ono što je jednom na terenu izgubljeno.

    Ali, dogodilo se, eto, da u tom srpskom preganjanju oko sadržaja fusnote, i večne teme ko je vera a ko nevera, iz vidokruga nestane gruba realnost i da se ona zameni retoričkim nadmetanjem u dušebrižništvu za državni interes, a ta vrsta rodoljublja ljude pretvori u rodoljupce; u kafanama, uostalom, svi ratovi još traju i pitanje pobednika nije rešeno. Niti će ikada biti.

    Ovde je, kao što sam već napisao, ključno pitanje da li je loše, sa stanovišta interesa Srbije, da Kosovo, sa sve fusnotom, bude prisutno u regionalnim i, verovatno, širim okvirima. Otvaranje te mogućnosti smanjuje kapacitet kosovskih vlasti da vode politiku „ispod stola“ i to će ih, ukoliko bude pameti – a to nije baš dokazano – primorati da se drže određenih standarda i pravila, što bi moglo pomoći Srbima koji su pretekli nakon višedecenijskog egzodusa iz mitske kolevke.

    Čak bi se moglo dogoditi da ova vrsta legalizacije albanskog prisustva u regionalnim poslovima doprinese poboljšanju uslova života Srba na Kosovu, a to je jedini racionalan cilj svake srpske politike i jedini cilj koji ima utemeljenje u realnosti. Tome će doprineti i ova evropska kandidatura, pa je treba pozdraviti.

    Prodavac magle: Od nečeg se mora živeti

    Ove nedelje pojavila se vest da je od januara zatvoreno oko 900 malih radnji u Srbiji. Nema para, nema posla… To će, kad se slegne ova bura oko „i Kosovo i Evropa“, najvećim delom odrediti i rezultate predstojećih izbora. Čini mi se da je tu nemoguće napisati nešto novo, pa nek barem bude – apsurdno.

    Evo pričice iz knjige Priručnik za menadžere Efraima Kišona:

    „Neki čovek se penje stepenicama i zvoni na sva vrata, a kad se vrata otvore, podigne kovčežić s poda i pita:

    – Četkice za zube?

    – Ne, hvala.

    – Češljevi?

    – Ne!

    – Toaletni papir? Sapun? Žileti?

    – Da. Dajte mi jedan žilet.

    – Četkice za zube?

    – Dajte mi jedan žilet.

    – Češljevi?

    – Zar ne čujete? Dajte mi jedan žilet!

    – Zašto?

    Otimam čoveku kovčežić iz ruke i otvaram ga. Kovčežić je prazan.

    – Šta ovo znači?

    – Nikad niko od mene nije ništa kupio. Pa zašto da onda nosim sve to sa sobom?

    – A zašto se penjete uz stepenice i zvonite na sva vrata?

    – Pa, gospodine, moram od nečega da živim!“*

    * Fusnota: Srbiji je potrebna nova strategija privrednog razvoja koja ne može biti zamenjena idejom da postanemo deo Evropske unije, jer ovakvi kakvi smo ništa im ne trebamo, kao što ni oni nama ne mogu pomoći ako sami sebi ne pomognemo.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1038239

  33. Varagić Nikola каже:

    Задуживање у иностранству повећава инфлацију

    Небојша Катић

    Ни политичари, а ни домаћи економисти не упозоравају јавност на негативне монетарне последице инозадуживања.

    Београд, 01.03.2012

    Поучени ужасним искуством из деведесетих година, грађани су научили да се појам примарне емисије везује за хиперинфлацију и монетарни хаос. Теза по којој је неодговорно, волунтаристичко штампање новца једини узрок инфлације толико је уврежена, да грађани на сваки помен примарне емисије, ма у каквом контексту, реагују рефлексно, и дабоме негативно. Јавност не види, а нико јој ни не помаже да види, да и инозадуживање доводи до егзогеног, волунтаристчког притиска на финансијски систем.

    Примарна емисија је механизам преко кога централна банка регулише кредитну активност и присутна је у свакој тржишној економији. Централна банка покушава да погоди (нема тачнијег објашњења) колико новца је потребно за оптимално, неинфлаторно функционисање економског система.

    Како привреда расте, како се обим робно-новчаног промета стално повећава, како је и у најбољим економијама инфлација у правилу присутна, количина новца у систему се мора повећавати. Примарна емисија која ове процесе прати није негативан феномен већ нужност, и она поспешује функционисање економског система.

    Све док количина новца у оптицају има покриће у робама и услугама на домаћем тржишту, примарна емисија не може бити проблем. Ово подразумева да је централна банка добро погодила колико новог новца креира, као и да се у својој политици руководи економским, а не политички калкулацијама.

    До дестабилизације монетарног система не долази само „изнутра“, неодговорним штампањем новца. Систем се може дестабилизовати и споља, кроз стални, неконтролисани раст инозадуживања, поготово задуживањем банака и државе. Не само да је инозадуживање погубно по будућност Србије због неодрживог раста спољне задужености, већ је задуживање и дневна претња стабилности финансијског система. Отуда инозадуживање није само проблем будућности – оно је и проблем прошлости и садашњости.

    Зачудо, ни политичари, а ни домаћи економисти не упозоравају јавност на негативне монетарне последице инозадуживања. Напротив, највећи број изјава усмерава јавно мњење тако да на инокапитал гледа као на фактор јачања финансијског система. Дестабилизирајући ефекти инокредита се не разумеју, скривају или занемарују.

    Новац који улази у Србију по основу инокредита изнуђује примарну емисију, повећава количину новца у оптицају и подстиче раст инфлације. Евра или долари се конвертују у динаре и то повећава новчану масу у систему. Динарска маса која је наштампана за откуп девиза, нема своје покриће у економском систему Србије.(1)

    Инокапитал који је у Србију ушао, своје покриће има ван Србије, у иностраној роби или услугама. Све што у Србију улази као инокредит, пре или касније мора из Србије изаћи. У противном, домаћи монетарни систем ће бити преплављен и потопљен вишком новца.

    Механизам углавном тако и функционише, па Србија инокредитима финансира свој огромни дефицит трговинског биланса. Домаћа предузећа тим новцем купују стране робе и врше сва друга плаћања у иностранству. Када се плаћа иностраним добављачима или банкама, динарима се купују девизе (динари се „поништавају“), количина динара у оптицају се за толико смањује. Инфлаторни ефекат у земљи је неутралисан. Други и тежи ефекти нису неутралисани. Новац је ушао, новац је изашао…а Србија је остала са иностраном робом и дуговима. Инокредит увек врши притисак на домаће цене, осим ако се новац троши ван Србије.

    Када се држава задужује у иностранству да би попунила буџетске рупе, а не код централне банке, крајњи исход је повећани увоз у Србију. Девизни прилив по основу задуживања помаже да се курс динара одржава на прецењеном нивоу чиме се континуирано стимулише увоз и разара трговински биланс. Инокредитирање је зато одличан механизам за стимулисање економија, пре свега туђих, јер индиректно стимулише увоз.

    Узгред, и девизне дознаке емигранта имају исти ефекат на монетарни систем, изнуђујући емисију динара без покрића. Тако унета евра, франци или долари, своје покриће такође имају у иностранству где су и зарађени. И они морају изаћи из Србије да не би подстицали инфлацију. Овако унете девизе ће напустити Србију и њима ће бити плаћен увоз. Нешто ипак, није исто – дознаке не повећавају задуженост.(2)

    Увек постоји и део иностраног новца који је у Србију ушао, а да није изашао кроз увоз. Тај новац остаје у земљи (у динарима) и врши притисак на цене. Ефекат тог новца на цене је у длаку исти, као и када би централна банка извршила волунтаристичку примарну емисију без икаквог робног покрића. Овај облик примарне емисије као да никога не брине. Као и све што долази из иностранства, тако и примарна емисија на бази страних кредита постаје угодна и хвале вредна.

    Наравно, Народна банка овај вишак новца мора повући из оптицаја (стерилисати). НБС то ради на погрешан начин и погрешним инструментима, и тиме додатно помаже дестабилизацију система. Без строге контроле уноса капитала, практично без домаћих банака, НБС је изгубила ефективну контролу над управљањем финансијским системом.(3)

    Застрашује неразумевање или игнорисање монетарних механизама коју су на сцени, или иза сцене. У економији којом доминирају предрасуде, идеологија и идеолошке фразе, малигне последице инозадуживања остају скривене од очију јавности.

    —————————————————————————————–
    (1) О инфлаторним ефектима инозадуживања видети текст хттпс://нкатиц.wордпресс. цом/2007/09/04/суса-није-крива-за-све/
    (2) О економским ефектима емиграције видети текст хттпс://нкатиц.wордпресс. цом/2005/12/14/економија-емиграције/
    (3) О монетарној политици видети текстове хттпс://нкатиц.wордпресс. цом/2008/10/21/немогуце-тројство-у-кризи-које-нема/ хттпс://нкатиц.wордпресс. цом/2009/04/15/банкарски-рај/

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/mart/zaduzivanje-u-inostranstvu-povecava-inflaciju.php

  34. Varagić Nikola каже:

    Гувернер Народне банке Србије Дејан Шошкић изјавио је да се, према проценама централне банке, јавни дуг Србије налази око или благо изнад границе дефинисане Законом о буџетском систему од 45 одсто вредности бруто домаћег производа.

    „Та граница, наравно, не значи да је постављена ту да се нипошто не може прећи, она се може прећи, али у кратком року и уз обавезу формирања једног врло озбиљног плана повратка јавног дуга у зацртани оквир”, истакао је Шошкић у интервјуу Танјугу.

    „То је нешто што наша земља мора да учини у наредном периоду, то је део Закона о буџетском систему, и оно што се некада губи из вида, то је да решавање проблема земље као што је наша не може бити у томе да се настави са подизањем јавног дуга”, оценио је гувернер.

    Према његовим речима, убрзани раст јавног дуга пре или касније довео би до једне врсте „тржишне казне”, односно тржиште би само по себи проценило да јавни дуг Србије захтева већу каматну стопу.

    Taнјуг
    објављено: 03/03/2012

  35. Varagić Nikola каже:

    Неодговорна енергетска политика директно подрива безбедност земље, и то мора престати.

    Београд, 03.03.2012

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/mart/zasto-rasprodajemo-energetske-resurse.php

    Дакле, све указује на непланско и неаналитично вођење енергетске политике, чије последице су дуготрајне и дубоке, те неће погодити само нас већ и генерације које долазе. Зато је на нама одговорност велика!

    Редакција сајта

  36. Varagić Nikola каже:

    Приватизовали смо државу, подржавили привреду

    Србија у последњих десет година није успела да изгради институције система, већ је све препустила партијама, али и људима из сиве зоне политике и економије, сматра проф. др Милорад Филиповић

    Србија из некаквог либералног социјализма, ако се може тако назвати систем од 1970. па све до 1990, није транзицијом од 2000. прерасла у неку врсту савременог капитализма, са веома јаким социјалним цртама, већ је постала партократско феудално друштво. Вратили смо се уназад. Приватизација и управљање јавним добрима претворени су у извор системске корупције, а не у развојни механизам који ово друштво треба да повуче напред, сматра др Милорад Филиповић, професор Економског факултета у Београду и човек који је на почетку наше транзиције био директор републичког Завода за развој и економску политику. Када је, каже, видео куда све то води, повукао се и сада предаје Теорију развоја на економском факултету у Београду.

    Уместо да нам изабрани модел претварања друштвене и државне имовине у приватну омогући нови развој, ми смо, каже Филиповић, допустили да се тај процес, због делимичне спреге високе политике и организованог криминала, претвори у своју супротност. Он ту не мисли на организоване криминалне групе типа Шарићеве или земунског клана.Реч је о организованим криминалним лобистичким групама, финансијским моћницима и њиховој спрези са политичарима у свим процесима. Не само у токовима приватизације, већ и у доношењу неких важних системских прописа и одлука.

    Та спрега између финансијских лобија, организованог криминала и политичара доводи до системске, односно ендемске корупције коју стално препознају странци. Ти људи својим деловањем урушавају комплетан друштвено-економски систем ове земље. Они су свуда. Од правосуђа, преко полиције, тужилаштава, министарстава, агенција…

    – Ово не говорим да бих амнестирао одговорне за лоше вођење економске политике, јер имамо довољно младих и способних који могу да се ухвате у коштац са тим проблемима, већ да бих указао на погубност чињенице да смо приватизовали државу, а подржавили привреду – истиче Филиповић.

    По њему корак даље у том смеру јесте парцелизација партократских феуда. Свака партија на власти добила је неки свој феуд у виду јавних, монополских предузећа и рентијерских делатности. Тачно се зна која је интересна или партијска група зашта заинтересована. О томе се дуже преговарало после прошлих избора него о конкретним именима за кабинет владе, напомиње наш саговорник и додаје да је сада, рецимо, веома актуелна друга или трећа продаја неуспешно приватизованих предузећа. Од Смедеревске железаре, Прахова, Трајала, Српске фабрике стакла, Петрохемије… на стотине примера.

    Приватизована држава Србија, сматра Филиповић, прави сама себи високе препреке за бизнис, „унутрашње санкције”. Не само зато што фаворизује унапред одређене домаће финансијске и привредне кругове у расподели преосталих ресурса, већ и у доношењу веома компликованих процедура за издавање разних дозвола – од грађевинских или енергетских до еколошких. Све је скопчано са високим трошковима и дискреционим правима, што није ништа друго до нови извор за корупцију и волунтаризам. То је, наглашава, право чистилиште за мала и средња предузећа која код нас никако да прерасту у велика. И то је доказ више да код нас можда и има раста, али нема развоја. Таворимо.

    – Стално тежимо ка ЕУ и то је потпуно у реду. Добили смо статус кандидата. Али ми не поштујемо елементарна правила те Европе. Само један пример. Србија инсистира на некаквим сертификацијама и употребним дозволама за производе који нормално циркулишу на тржишту од 500 милиона људи у 27 земаља – од Грчке до Ирске или од Португалије до Пољске. Неко у Србији мора да удари на папир свој печат и да за то узме неке паре, а то уме да потраје… и ево још једног згодног места за корупцију.

    За Филиповића је јадна економија у којој државне и парадржавне институције, агенције, фондови, буџет… контролишу највећи део инвестиција. А то се управо дешава у Србији. Држава преко њих постаје убедљиво највећи инвеститор. Свеједно како. Преко Фонда за развој или министарстава економије, финансија, инфраструктуре, одбране, полиције… Да се не спомиње систем јавних набавки.

    – Мора нас неко натератида не трошимо више од онога што стварамо. Боље је да ту грозно киселу јабуку сами загриземо данас него да нас за годину, највише две, повериоци, горе него Грчку, натерају на банкрот. Једном су нам опраштали дугове које смо направили до 2001. Више неће – каже Филиповић.

    Слободан Костић
    објављено: 04.03.2012
    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Privatizovali-smo-drzavu-podrzavili-privredu.sr.html

  37. Varagić Nikola каже:

    NEBOJSA KATIĆ: PRAZNE MANTRE SRPSKIH EKONOMISTA

    ponedeljak, 05 mart 2012

    Čuveni istoričar marksističke orijentacije Eric Hobsbawm održao je 1980. godine predavanje na Ekonomskom fakultetu univerziteta u Kembridžu pod naslovom „Istoričari i ekonomisti“. Između ostalog Hobsbawm izvodi interesantan zaključak po kome uspeh nacionalne ekonomije ne zavisi od broja poznatih ekonomskih teoretičara koje nacija ima.

    Najuspešniji ekonomije poput američke ili nemačke, tvrdi Hobsbawm, nisu previše držale do teorija koje su tokom devetnaestog ili početkom dvadesetog veka stizale iz velikih ekonomskih intelektualnih centara poput Beča, Kembridža ili Lozane. (1)

    Čuveni mislioci „austrijske škole“, na primer, nisu pomogli Austriji (pre 1945. godine) da postane uspešna ekonomija. S druge strane, Nemačka je postala ekonomska velesila iako nije dala ni jedno veliko ime u teorijskoj ekonomiji.

    Kako Hobsbawm kaže, u temelju ekonomskog uspeha nisu teoretičari, nego praktičari. Državi i privredi su potrebne informacije, empirijske analize i tehničke ekspertize, za koje teoretičari nisu previše zainteresovani. Nemci su u tom smislu (do 1914. godine) bili iznenađeni nezainteresovanošću britanskih ekonomista za empirijske podatke o sopstvenoj ekonomiji. Dešavalo se i da Britanci prevode nemačke analize britanske ekonomije kako bi saznali šta se u delovima njihove ekonomije događa.

    Hobsbawmov argument bi se mogao dodatno ojačati novim primerima iz Azije, za čije ekonomske teoretičare uglavnom niko nije čuo. Azijske zemlje nisu davale ni pet para na zapadne ekonomske klasike i najčešće su išle uz nos vladajućim ekonomskim teorijama, pogotovo neoliberalnim. Kao i Nemci pre njih, i ove države su više verovale u vidljivu ruku države nego u nevidljivu ruku tržišta.

    OPŠTA MESTA Srpska ekonomija takođe pati od sindroma koji je Hobsbawm uočio iako na mnogo nižem nivou kako praktičnih, tako i teorijskih znanja. Ekonomski intelektualni prostor je zasićen teoretičarima, ekonomskim ideolozima i majstorima opštih analiza. Ekonomskih praktičara nema, i to se na javnoj sceni jasno vidi.

    U propaloj ekonomiji kakva je srpska očekivalo bi se da debata bude fokusirana na konkretnu, iscrpnu analizu ekonomskih problema i njenih uzroka i, još važnije, na konkretne predloge za njihovo prevazilaženje. Umesto toga, javni prostor je preplavljen frazama i opštim mestima. Takvo stanje intelektualnog duha je i omogućilo da se domaća ekonomija godinama urušavala, a da najpoznatiji domaći ekonomisti te procese nisu na vreme uočili ili da stvarne uzroke i mehanizam tog urušavanja ne razumeju ni danas.

    I ona šačica ekonomista koja je prepoznala defekte ekonomskog sistema, prečesto ostaje zarobljena u prošlosti, zadovoljna samom činjenicom da je na greške ukazivala, ali nemoćna da predloži jasna i artikulisana rešenja.

    Većina srpskih ekonomista u horu izgovara mantre i svi se slažu da je za izlazak iz krize neophodno promeniti privredni ambijent, popraviti poslovno okruženje, sprovesti institucionalne i strukturne reforme. Recitacije se nadalje nastavljaju podukama javnosti da je potrebno srpsku ekonomiju okrenuti izvozu i pospešiti priliv stranog kapitala. Teze su apsolutno tačne, nema im se šta zameriti, osim što su savršeno beskorisne.

    Još bolje, radi se o evergreen melodijama koje se, uz veoma mali rizik greške, mogu ponavljati uvek i svuda, bez obzira na dubinu krize i stanje ekonomije o kojoj se poje. Ove teze se mogu koristiti i za davanje saveta drugim državama, pa se tako može postati i međunarodni ekspert. Istina je – ambijent, uvek i svuda, može biti bolji nego što jeste, reforme su svima povremeno potrebne, a inostranih investicija nikada nikome dovoljno. Poruka po sebi ne ide dalje od „velike tajne“ – daleko je bolje biti pametan i lep nego glup i ružan. Niko ko ovakve predloge daje ne može pogrešiti, pa mu je pisano da uvek bude mudar i da uvek bude u pravu.

    SIMULIRANJE DEBATE Nevolja ovog pristupa je što se na njegovim temeljima ne može graditi ekonomska politika. Preporuke ne služe da se otkrije istina, već da se sakrije bezidejnost ili da se eventualno promoviše ideologija. Nema te vlasti koja fraze i opšta mesta može operacionalizovati i prevesti u valjanu ekonomsku politiku.

    Ekonomski teoretičari koje empirija ne interesuje ili koji prema njoj osećaju snažan otpor, imaju svoje mesto u sistemu. Njihov prostor je akademski, ograničen je na univerzitet i obrazovanje. Izlaskom iz svoje naučne sfere i zasipanjem javnog prostora sterilnim teorijama i banalnim iskazima, oni čine lošu uslugu i sebi i društvu. Društvu daleko više.

    Ekonomisti, ako žele da budu od koristi, dužni su da prstom pokažu defekte ekonomskog sistema, da ih identifikuju u detalju, da objasne mehanizme koji su Srbiju uveli u ovo stanje ekonomskog beznađa. Po istoj logici, oni koji žele učešće u debati, moraju davati konkretne predloge kako da se defekti otklone i moraju predlagati mere za saniranje ekonomskog sistema. U ovakvu debatu valja ući bez straha. I pogrešni predlozi su korisniji od beskonačnih fraziranja koji simuliraju debatu i troše dragoceno vreme.

    Napomena:

    _________

    (1) Za Beč se vezuje rad ekonomista poput Carla Mengera, Eugena von Böhm-Bawerka, Ludwiga von Misesa, npr. U Kembridžu je bio centar kojim je dominirao Alfred Marshall. Najpoznatiji predstavnici lozanska škole su Léon Walras i Vilfredo Pareto.

    Blog Nebojše Katića

    http://www.standard.rs/nebojsa-katic-prazne-mantre-srpskih-ekonomista.html

  38. Varagić Nikola каже:

    Ličnost Danas: Geir Harde

    Krivac za krizu

    Autor: Marija Kojčić

    Iako finansijska kriza potresa ceo svet, Islanđani su krivca za lošu ekonomsku situaciju u svojoj zemlji našli u bivšem premijeru Geiru Hardeu. Naime, nekadašnji predsednik vlade ovog ostrva države prvi je lider jedne zemlje koji će odgovarati pred sudom zato što je, kako se navodi u optužnici, zanemarivao pokazatelje krize.

    Nakon kraha tri najveće banke, država se 2008. našla na ivici bankrota. Geir je u ponedeljak u takozvanom Landsdomuru, sudu koji je specijalno otvoren za suđenje bivšim ministrima, odbacio optužbe i nazvao ih „političkim progonom“. „Odbacujem optužbe i smatram ih neosnovanim“, rekao je bivši islandski premijer. Ukoliko bude proglašen krivim, sleduje mu novčana kazna ili zatvor u trajanju od najviše godinu dana.

    Bivši premijer se našao na udaru kritika većeg dela islandske javnosti verovatno zato što je kao ekonomski stručnjak izneverio velika očekivanja. Harde je diplomirao ekonomiju na Brandejs univerzitetu u Masačusetsu, a potom magistrirao na Univerzitetu Minesota. Zvanje magistra za međunarodne odnose stekao je na Fakultetu za napredne međunarodne studije na Univerzitetu Džons Hopkins. Pre nego što je 1987. ušao u islandski parlament, čiji će član biti naredne dvadeset dve godine, radio je kao ekonomista u Centralnoj banci Islanda. Stekavši iskustvo, 1983. postaje politički savetnik ministra finansija i na toj funkciji ostaje do 1987. Na čelo Ministarstva finansija stupa jedanaest godina kasnije i njime rukovodi sledećih gotovo sedam godina, da bi odmah nakon toga bio imenovan za šefa islandske diplomatije. Na toj funkciji ostaje manje od godinu dana.

    U oktobru 2005. postaje lider Partije za nezavisnost, a u junu 2006. preuzima kormilo Vlade u Rejkjaviku. Krajem januara 2009, kako je sam rekao, iz zdravstvenih razloga (bolovao je od raka) povlači se s funkcije prvog čoveka Partije za nezavisnost. Istog dana objavljuje da će prevremeni opšti izbori biti održani u maju i da se on neće kandidovati.

    Geir Harde rođen je 8. aprila 1951. u Rejkjaviku. Njegov otac vodi poreklo iz Norveške, dok je majka rođena na Islandu. Pre nego što je zaplivao političkim vodama, bio je predavač na Islandskom univerzitetu, a jedno vreme je bio i asistent na katedri za ekonomiju na Univerzitetu Minesota.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/krivac_za_krizu.46.html?news_id=235426

  39. Varagić Nikola каже:

    Šoškić: Ne bežim od odgovornosti

    Autor: Beta

    Kopaonik – Guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić izjavio je danas da ne beži od lične odgovornosti i da nema ništa protiv da se preispita njegov i rad NBS.

    – Demokratski sistem podrazumeva i smenjivost, ali za to postoje procedure i postupci koji moraju da budu poštovani – rekao je Šoškić na konferenciji za novinare u okviru Biznis foruma na Kopaoniku.

    On je dodao da je moguće da postoje pojedinci iz krupnog biznisa koji nisu zadovoljni načinom na koji NBS utiče na stabilnost domaće valute, ali je istakao da ta institucija nema mandat da radi u interesu pojedinaca i određenih grupa.

    Šoškić je, komentarišući predloge privrednika i ekonomista da NBS preispita obavezne rezerve banaka kako bi krediti bili dostupniji, naveo da ne isključuje takvu mogućnost, ali samo u slučaju kad inflacija bude u predviđenim okvirima. Centralna banka, kako je objasnio, „pored obaveznih rezrevi ima i druge instrumente kojima može da utiče na kreditnu aktivnost banaka, a to su referentna kamatna stopa i intervencije na deviznom tržištu“.

    Guverner nije želeo da komentariše na koji bi način mogle da se postignu uštede u budžetu koje je najavio premijer Srbije Mirko Cvetković, ali je naglasio da je važno da država drži pod kontrolom javni dug, jer to utiče na cenu po kojoj se zadužuju i država i privreda.

    Šoškić je naglasio da centralna banka nema definisan devizni kurs koji će „braniti“, već, kako je dodao, pomno prati šta se dešava na finansijskom tržištu i preduzima pravovremene mere kako bi se sprečile prevelike dnevne oscilacije kursa i ugožavanje stabilnosti finansijskog sistema.

    http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/soskic_ne_bezim_od_odgovornosti.83.html?news_id=44741

  40. Varagić Nikola каже:

    Aleksej Kišjuhas

    Tužan kao Grčka

    Reč policija vodi poreklo od reči za politeju, odnosno polis. Drugim rečima – grad. I u bizarnom obrtu etimološke sudbine, građani se već dve godine sukobljavaju s policijom u najveličanstvenijem polisu – Atini, gradu čijim trgovima svi mi dugujemo mnogo toga.

    Zaokupljeni sopstvenim telešopom, poznatijim kao predizborna kampanja, do nas dođu vesti o nekoj zapaljenoj zgradi, a mi, fini građani, krivimo te blesave Grke što sirote izloge i automobile ne ostave na miru. A priča u koju sa neoprostivom lakoćom poverujemo je ona o lenjim Grcima koji na pomen stezanja kaiša dobiju alergiju po debelom stomaku, pa posegnu za šejkerom za koktel nazvan po sovjetskom šefu diplomatije Vjačeslavu Mihajloviču Molotovu.

    A po nešto pažljivijoj pretrazi činjenica, dolazi se do sasvim drugačijih podataka. Kako svedoče posmatrači sa boljim osećajem za ekonomske brojke od ovog kolumniste, stvari su sasvim drugačije nego što to popularni stereotipi govore. Citirajmo. Grčka javna potrošnja (44,6 odsto BDP) je zapravo manja od evropskog proseka, i to manja čak od Nemačke, a posebno od Švedske (55 odsto BDP). Grci ne rade dovoljno? Prosečan broj radnih sati u nedelji u Grčkoj (43,1) veći je od onog u Nemačkoj (35,7), a broj prosečnih dana godišnjeg odmora manji (23 umesto 30). Okej, Grci rintaju, ali mora da su razmaženi, čim se na spomen štednje hvataju fekalnih motki? Greška. Komparativno, ogromna populacija Grčke živi ispod granice siromaštva, a preko 35 odsto mladih Grka jeste nezaposleno.

    Svi smo čuli o ukidanju trinaeste plate, na šta su Grci pobesneli poput Zevsa kad mu je Prometej ukrao vatru? A istina je u tome da, prvo, u pitanju nije nikakva trinaesta plata, već bonus koji se dobija za Božić i da u pitanju nije nikakav bonus. Naime, u Grčkoj se godišnja plata ne deli na dvanaest, već na trinaest delova, tako da se učini da za Božić kapne malo više. Ukidanje božićnog „bonusa“ zapravo je prostačko smanjivanje godišnje plate. Troškovi života u Grčkoj su ogromni, a samoubistva su se utrostručila. Krizu nisu stvorili lenji grčki radnici koji pre podne piju metaksu, u podne spavaju, a predveče razbijaju banke, već bogataši i špekulanti iz finansijskog sektora. U pitanju je ekonomska i humanitarna katastrofa pred vratima – za mnoge već u predsoblju ili u spavaćoj sobi.

    Ono što je zapanjujuće jeste lakoća s kojom se žrtve proglašavaju krivcima – od čega nisu imuni ni evropski komentatori. Umesto lova na grčke veštice i mitologije o protestantskoj etici i duhu kapitalizma u Nemačkoj, malo solidarnosti ne bi bilo na odmet. Ali i zdravog razuma. Zaista, zar iko pri čistoj svesti može da pretpostavi da hiljade građana razbijaju svoj grad, gutaju suzavac i bubrezima dočekuju pendreke – jer nisu dobili trinaestu platu? I bez ekonomskih analiza, svako lepo vaspitan osetio bi smrad jedne takve interpretacije. Dođavola, barem bi domaća javnost morala biti skeptična prema medijskim interpretacijama demonstranata kao „snaga haosa i bezumlja“. Stvar je bolno jednostavna: kada građani imaju dovoljno hrabrosti da izađu na ulice i da se pobune, uvek ih valja saslušati. Jer po pravilu su u pravu oni, a ne gazde protiv kojih ustaju, a mantra o „lenjom Grku“ i „vrednom Nemcu“ podvaljuje se da bi se prikrili strukturalni problemi nazvani – kapitalizam. Jer, nacionalistička trulež uvek je dobra maska za trulež kapitalizma.

    Naopaka logika koja vrišti kukavičlukom pomeriće simpatije javnosti na stranu raznih „anonimusa“ koji navlače maske iz stripa/filma i iz fotelje obaraju sajtove u borbi za „Megaupload“. Dok će grčki radnik i seljak u uličnoj borbi za život biti lenština i parazit ili varvar što razbija stvari unaokolo. Ogromni grčki dug, kažu kapitalističke birokrate?

    Institucija evropske skupštine koja demokratski raspravlja o tome šta raditi sa grčkom ekonomijom nastala je na trgovima iste te Atine. A i sama reč ekonomija je grčka i znači domaćinstvo. O nesputanosti, nezavisnosti i slobodi govora kao preduslovu slobode najbolje su pisali Atinjani. I svi koji bi demokratski da odstrane Atinu iz svog društva ili su cinični ili ne znaju ko ih je naučio ostrakizmu. I politici i filozofiji, ali i tragediji i drami.

    Atina nešto duguje Evropi? Biće da Evropa mnogo više duguje Atini.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/tuzan_kao_grcka.889.html?news_id=235487

  41. Varagić Nikola каже:

    Komentar Danas

    Kreativni premijer

    Autor: Redakcijski komentar

    Osim stručnjaka koji o tome govore već više od pola godine, čak i Fiskalnog saveta koji se oglasio pre nekoliko dana, kreativnu računicu srpskog premijera, prema kojoj javni dug još nije dostigao limit od 45 odsto bruto društvenog proizvoda, osporio je na Kopaoniku i predstavnik MMF-a u Srbiji, Bogdan Lisovolik.

    Iako nije govorio u ciframa, on je upozorio da se srpski „dug više ne može smatrati niskim“, a to je bio i razlog zbog kojega je poslednja misija MMF-a „zamrzla“ aranžman rešena da u daljim pregovorima sačeka novu vladu.

    Osim „suvih“ stručnjaka, malo ko u Srbiji zna koliko smo zapravo dužni, jer se, zavisno od izvora, iz dana u dan plasiraju različite brojke, ali i tumačenja koja idu od katastrofičnih do „opušteno“ varijanti. Pri tom, lepeza marketinških metoda kojima se minimizira opasnost od tog tereta, uvećava se sve brže pod pritiskom već započete izborne kampanje. Malo ko od ekonomskih analitičara u ovom kontekstu neće pomenuti čuvenu euforičnu izjavu premijera iz oktobra prošle godine, koji je prodaju državnih zapisa od milijardu evra sa kamatom od 7,25 odsto na međunarodnoj berzi objasnio kao „vraćanje poverenja stranih investitora u Srbiju“.

    A zapravo, zadužili smo se ne samo za milijardu, nego i za kamatu zbog koje ćemo svake godine, u narednih deset, izdvajati 72,5 miliona evra, ili ukupno 725 miliona. Pri tom, zvanična statistika ubeležila je samo uvećanje duga od milijardu evra. Po toj metodologiji, od 2008. godine, kada smo bili dužni 8,7 milijardi, sada dugujemo 14,4 dok je ukupan spoljni dug, kada se tome dodaju i zaduženja privrede kod inostranih banaka, dostigao 24 milijarde. To je ono što Vlada priznaje. Ekonomisti, međutim, podsećaju da bi tome trebalo dodati i kamatu od ukupno 12 milijardi evra, pa ćemo do 2021. godine morati da vratimo zapravo 36 milijardi. A to je brojka koja već izaziva paniku.

    Da je većina kredita koje smo izdobijali u proteklih nekoliko godina bila upotrebljena za investicije koje bi podigle privredu i zaposlenost, ne bi bilo baš toliko razloga za brigu. Ali, novac je otišao na krpljenje budžetskih rupa, privreda ni pored svih privatizacija i najavljenih investitora, nikako da dostigne ni polovinu obima koji smo imali pre više od 20 godina, a broj nezaposlenih nikako da se smanji. Potencijal države da vraća dugove gotovo da ne postoji, pa je to možda i odgovor na pitanje zbog čega vlast krije u kolikim smo problemima. Da se samo dobaci do izbora…

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kreativni_premijer.46.html?news_id=235593

  42. Varagić Nikola каже:

    NEBOJŠA MALIĆ: MARTOVSKE IDE(JE) ILI RAZMIŠLJANJA ZA POSLE ŽUTOKRATIJE

    ponedeljak, 12 mart 2012

    Nije dovoljno samo biti protiv žutih i Imperije; potrebno je da znamo za šta smo – da imamo neku viziju i bliže i dalje budućnosti

    Trenutno sam prilično zauzet, pa mi mnoge stvari o kojima bih da napišem koju reč nekako promaknu. Štaviše, takvo stanje stvari će, po svemu sudeći, da potraje bar nekoliko nedelja. Zato sam odlučio da postavim ove kratke komentare, čisto kao polazišta za dalju diskusiju, kojima onda možemo da se vratimo u povoljnijem trenutku. Ideje, primedbe i komentari su dobrodošli.
    Evo, dakle, nekih razmišljanja inspirisanih citatom iz Šekspirovog Julija Cezara: „Nisu krive zvezde, dragi Brute, već mi, što smo podanici“.

    POSLE ŽUTOKRATIJE

    Trenutni prioritet svakako bi trebalo da bude borba protiv kvislinškog kulta – žutokrata i nevladnika. Ali ta borba ne može da bude uspešna dok sami sebi ne objasnimo zašto je kult rđav. Odnosno, da ne podlegnemo iskušenju hotentotskog morala, gde je dobro sve ono što radimo mi, a zlo sve ono što rade oni.
    Žutokratija jeste izvor velikog broja problema, koji će manje-više nestati njenim uklanjanjem. Ali to nam onda ostavlja starije i ozbiljnije probleme, o kojima ne može biti mnogo reči dok je prioritet preživljavanje. Nije dovoljno samo biti protiv žutih i Imperije; potrebno je da znamo za šta smo – da imamo neku viziju kako bliže tako i dalje budućnosti, neki cilj kojem ćemo da stremimo, i temelj od kojeg ćemo da počnemo.
    Lakše je izaći na kraj sa lopovima, lažovima i izdajnicima, nego rešiti egzistencijalne probleme većine ljudi koji su radili i gradili sve ove godine, a sad nemaju ništa od toga. Šta da se radi sa krcatim Beogradom dok sela umiru a hrane nema? Šta da se radi sa dramatičnim deficitom dece? Kakva da bude ekonomska politika oslobođene Srbije? Kakva treba a kakva ne sme da bude kulturna politika? Nisam jedini koji razmišlja o tim stvarima, i ovo što sledi je samo vrh ledenog brega, ali o tome treba bar početi da razmišljamo sada, da bismo bili spremni kada za takve stvari dođe vreme. Nadam se uskoro.

    KONTROLA, SVE JE KONTROLA

    „Beogradizacija“, koju uzimaju u usta razni separatisti – najciničniji je Dinkić, koji je godinama uništavao ostatak Srbije da bi se sad odjedared pretvorio u njenog navodnog zaštitnika, kao da smo svi juče pali s kruške – nažalost, jeste činjenica, ali ne baš onako kako bi oni hteli da je predstave.
    Naime, Titov režim je forsirao urbanizaciju kako bi stvorio radničku klasu kojom bi mogao da manipuliše. Kad čovek ima svoje imanje, onda samo od njega zavisi hoće li, kako i koliko sutra da jede, gde će da spava, kuda i kako će da ide itd. Kad tog čoveka prebacite u grad, onda te stvari počnu da zavise od onoga ko mu je dao stan, kola, karte za javni saobraćaj, prodavača u radnji itd. A budući da je onomad sve to kontrolisao jedan te isti aparat…
    Umesto slobodnih seljaka, vlast stvara urbane, podaničke radnike. A otvara prostor da zemlju pretvara u velike posede koje će opet da kontroliše (zvali se oni zadruge, kolhozi ili agrokombinati, svejedno). Nije ovo ništa endemično, to se radilo svuda od početka industrijske revolucije naovamo. Ali ne moramo valjda da ponavljamo sve tuđe greške?
    Kad se jednom shvati da je forsirana urbanizacija bila – i ostala – deo reprogramiranja naroda iz slobodnih ljudi u podanike, postaće jasno šta valja činiti da podanici opet postanu slobodni.

    SOCIJALNA DRŽAVA

    Kad smo već kod prava i obaveza. Tokom istorije je svugde važilo pravilo da ko neće da radi, ima pravo da gladuje. Čak ni Bizmarkova Prusija, koja je izmislila moderni koncept socijalne države, nije davala „nešto za ništa“, već je od svojih stanovnika zahtevala određene stvari u zamenu za izdržavanje pod stare dane (koje se pre toga – prirodno – očekivalo od sopstvene dece).

    Socijalna država može da opstane sve dok njeni stanovnici osećaju obavezu prema njoj koja je veća od ili jednaka obavezi države prema njima. Onoga trenutka kada osećaj da im je država dužna premaši osećaj dužnosti prema državi, sistem počinje da truli i da se raspada. Primera je nažalost i previše.

    KAPITALIZAM, LIBERALNI I ONAJ DRUGI

    Jedna od najvećih zabluda vremena u kojem živimo je ubeđenje da se poredak koji nameće Imperija zove kapitalizam (ekonomski), odnosno demokratija (društveni). O demokratiji sam već pisao; sada bih malo o kapitalizmu, koji u stvari ne postoji u praksi.
    Šta zaista znači „slobodno tržište“? Prosto, radi se o mogućnosti da ljudi slobodno razmenjuju rad, robu i usluge. Ako im ta razmena ne odgovara, niko ih na nju ne prisiljava. Problem nastaje kada država (ili neki drugi autoritet koji ima moć prisile) natera bilo koga da tu razmenu vrši na sopstvenu štetu.
    Na primer: Dragoslav gaji prasiće. Izračunao je da su mu troškovi i potrebe takvi da hoće da proda prase na pijaci za (recimo) hiljadu dinara. Branimir hoće da kupi prase; ide slava, hoće da nahrani goste. Spreman je da plati hiljadu dinara. Znači, zadovoljan i jedan i drugi. Gde je problem?
    Tu u priču ulazi Čedomir Birokratić, na sav glas osuđujući Dragoslava kao „profitera“ i objašnjavajući da je „prava cena“ praseta u stvari sedamsto dinara. Dragoslavu natovari na leđa inspekciju i otera ga sa pijace. Ali ono što ne kaže je da prima mito (ili druge usluge) od firme PigCorp International, koja ne plaća one poreze koje Dragoslav mora da namiri, pa još dobija subvencije iz državne kase (za koje plaćaju i Dragoslav i Branimir), a prodaje neke kukavne GMO prasiće hranjene sojinom sačmom, koji odlično izgledaju, ali uopšte nisu jestivi.
    I tako Dragoslav ne sme da proda prase po ceni koja Branimiru sasvim odgovara, a Čedomir primorava Branimira da kupi Pigkorovo GMO-prase. I još se usuđuje da priča o „socijalnoj pravdi“, sve se smejući do vile na Maldivima.
    E, ako je to kapitalizam, onda sam ja Arapin.

    Sivi Soko

    Мартовске иде(је)

    http://www.sivisoko.blogspot.com/

  43. Varagić Nikola каже:

    Bivši nemački predsednik Vulf u manastiru

    Tanjug | 12. 03. 2012.

    Bivši nemački predsednik Kristijan Vulf, koji je 17. februara podneo ostavku pod pritiskom teških optužbi da se okoristio od politike, mir je pronašao u katoličkom manastiru, piše danas nemačka štampa.

    Katolički vernik, otac dvoje dece iz dva braka, političar u koga su demohrišćani do nedavno polagali velike nade, Vulf je u manastir otišao još pre nego što je prošlog četvrtka za njega bila organizovana oproštajna ceremonija i svoj boravak u manastiru je tada na kratko prekinuo samo zbog te svečanosti, saznaje “Bild am Zontag“.

    Najmlađi nemački predsednik i prvi rodjen posle Drugog svetskog rata je, zbog nejasnog odnosa prema parama, bogatim prijateljima koji su, izgleda, umesto njega znali da “izvuku“ svoje “platinaste“ kreditne kartice, skupih odmora u njihovim vilama i kredita, pozajmljenih upravo od njih-morao da podnese ostavku, i kako sada stvari stoje, ode u politički zaborav.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/311649/Bivsi-nemacki-predsednik-Vulf-u-manastiru

  44. Varagić Nikola каже:

    MANOLIS GLEZOS, BORAC PROTIV NACIZMA KOJI RUŠI GRČKU VLADU: ČEKA NAS KRVAVO NASILJE!

    utorak, 13 mart 2012 21:27

    Bisera FABRIO

    Jedino je narod i samo narod nadležan da odluči šta se mora dogoditi na našim prostorima

    Manolis Glezos, prvi grčki partizan, narodni heroj i revolucionar, koji je 1941. skinuo nacističku zastavu s Akropolja, u svojoj 90. godini, zajedno sa čuvenim kompozitorom Mikisom Teodorakisom, osnovao je nacionalni pokret Helada, koji se bori protiv Vlade “koju su nametnuli stranci”.

    „Mogu li ja nešto vama da poručim“, pita pred sam kraj razgovora Manolis Glezos, legenda.

    “Hvala vam svima na solidarnosti. Hvala vam, Evropljani i svete, što osećate solidarnost sa nama u Grčkoj. To pokazuje da se ljudi širom sveta danas mogu nositi sa istim ili sličnim problemima koje mi imamo. To nam zaista pomaže. Svako vam dobro svima želim”, kaže i njegove reči zvuče dirljivo.

    Grčki revolucionar, koji će ove godine napuniti 90 godina, a eno ga u prvim redovima na svim grčkim protestima, ima energiju mladića. I tri puta mlađe od njega može da postidi volja i entuzijazam koje starina nosi u sebi. Toliko je puta bio zatvaran da više verovatno i ne pamti. Nekoliko puta osuđen na smrt, opasnosti se ceo život smejao u lice. Zato je pre dve nedelje bio u prvom redu na demonstracijama u Ateni.

    Nacionalnog heroja Grčke, prvog partizana Evrope – tako ga je nazvao Šarl de Gol – policajac je pošpricao suzavcem. Starac je pokrio oči, a svi su ostali – i policija i demonstranti – zastali su u neverici. Zar njega? Zar Glezosa tako napasti? Čoveka koji je skinuo nacističku svastiku s Akropolja kao mladić od nepunih 20 godina? Policajac koji je to učinio – čije je lice ispod kacige i iza štita uvećano na svim web-portalima – definitivno je jedna od najomraženijih osoba u Grčkoj.

    Manolis Glezos, ponosni nepokolebljivi starac, levičar, patriota i čovek koji u životnom finalu još želi da pomogne i deluje za dobrobit generacija koje dolaze, kao da celim svojim životom poručuje: nema predaje! Nije je bilo ni u majskoj noći kada se nacistima iskezio u lice popevši se na Akropolj i skinuvši nacističku zastavu koja se vijorila pored grčke. Sutradan je cela Atina o tome brujala, nacisti su bili izvan sebe.

    Tog 30. maja 1941. godine zgažena Evropa shvatila da je otpor moguć. Zato je De Gol Glezosa nazvao prvim partizanom Evrope.

    U Grčkoj, i to ne samo među grčkom levicom, Glezos je nacionalni junak. Prkosio je nacistima, prkosi u svojoj visokoj životnoj dobi bolestima i smrti, prkosi i onom policajcu koji mu je sasuo suzavac u izborano lice.

    Kakva je trenutna situacija u Grčkoj i kakav razvoj događaja očekujete?

    – Grčki je narod u velikoj agoniji. Očekujem mnogo toga jer se nalazimo na samoj oštrici mača. Možda ćemo krenuti napred, a možda ćemo se vratiti nazad. Postoji velika opasnost od nekontrolisanog ogorčenja, gneva naroda koji bi mogao da dovede do krvavog nasilja. Dolaze mi ljudi i govore: “Manolise, ne dolazi u obzir da ostavim svoje dete da umre niti da izvršim samoubistvo poput one žene u Patrasu pre nekoliko nedelja. Ja ću ubiti ako treba i tako ću spasiti svoje dete.” Ako se ne pronađe neko rešenje koje će preusmeriti državu iz slepe ulice na pravi put, onda zaista imam razloga da se plašim ovih pretnji.

    Veoma je teško, nije se lako suočavati sa tolikim gnevom i ogorčenjem grčkog naroda. Ali se nadam i verujem da postoji mogućnost da uspemo i da na neki način akumuliramo sav taj gnev i ogorčenje i pretvorimo ih u građanske akcije.

    Šta te građanske akcije podrazumevaju i koji je njihov cilj?

    – Kad kažem građanske akcije, mislim na štrajkove, zaposedanje, tj. okupaciju zgrada, demonstracije, proteste svih vrsta, koji bi obvezali ovaj sistem, nametnut od stranaca, na raspisivanje izbora. To je jedino rešenje. Danas ne postoji drugo rešenje za zemlju, nego samo izbori, gde će se pred narod izneti sva moguća mišljenja i na kojima će narod na kraju da odluči.

    Jedino je narod i samo narod nadležan da odluči šta se mora dogoditi na našim prostorima.

    Odlučili ste, zajedno sa slavnim kompozitorom i svojim vršnjakom Mikisom Teodorakisom, da organizujete pokret Helada (Grčka). Koji su vaši motivi i šta očekujete?

    – To je svegrčki pokret, nije u vezi ni s jednom stranačkom ili političkom težnjom. Njime se želi podstaći narod da se suoči sa ovim nevoljama i da im se suprotstavi, te da se istovremeno organizuje i pokret solidarnosti kako bismo se mogli nositi s katastrofalnim posledicama napada na grčki narod i njegove interese. Dakle, radi se o svenarodnom pokretu koji prihvata sve ljude. Postoji, odnosno već se razvio takav pokret u mnogim mestima u Grčkoj, unutar svih društvenih slojeva, a mi želimo da se organizuje i u mestima gde ga još nema. Takođe želimo da postoji koordinacija svih akcija u celoj Grčkoj. To je naša težnja, pa smo sa stručnjakom za Ustav Giorgosom Kasimatisom, sa Mikisom Teodorakisom i celim nizom vrlo cenjenih i značajnih ljudi stvorili ovaj pokret koji ne namerava da izađe na izbore. Izbori su jedna stvar, a solidarnost koja bi trebalo da se razvije sasvim druga. Želimo da u našem pokretu učestvuju svi Grci, bez obzira na stranačke ili ideološke koncepte.

    Bez obzira na novi zajam Grčkoj od 130 milijardi evra, odnosno na to što je evrozona, na čelu sa Nemačkom ponovno “spasila” Grčku, šta vi mislite da bi još trebala da preduzme vlada u Atini ali, naravno, i grčki narod?

    – Nemamo potrebe za zajmom. Ne želimo zajmove. Još pre 2.500 godina Menandar je rekao da „zajmovi čine ljude robovima”. Isto je i sa državnim zajmovima koji pretvaraju države u protektorate i robove onih koji im daju zajmove. Nemamo potrebe za zajmovima. Situaciju su prezentovali tako da izgleda kako imamo potrebu za zajmovima, ali mi se možemo nositi sa situacijom i bez zajmova.

    Mikis Teodorakis i vi uporedili ste sadašnju situaciju u Grčkoj sa onom iz 40-tih godina prošlog veka, u vreme Drugog svetskog rata. Mislite li da je to poređenje pravedno?

    – Poređenje nije apsolutno. Dakle, govorimo kako posledice podsećaju na ono doba. Grčka danas nije pod okupacijom. Bez obzira na teškoće, guranje, ignorisanje, činjenicu da televizijske kanale poseduju oni koji žele da upravljaju državom i istovremeno ne prenose mišljenja građana na način na koji bi trebalo. Dakle, bez obzira na sve navedeno, ne živimo pod okupacijom. Za vreme okupacije okupator te mogao ubiti na licu mesta bez posebnog razloga. Sad nije tako. Ali problem koji postoji danas u Grčkoj mora se raščistiti, to je naš drugi cilj, koji smo imali mi, sudionici pokreta otpora u vreme okupacije, ali nismo uspeli da ga ostvarimo.

    Koji je to cilj?

    – Cilj je da Grčka stekne nacionalnu nezavisnost. Nažalost, danas u Grčkoj ne postoji nacionalni suverenitet. To znači da neko drugi, a ne grčki narod, odlučuje o njenoj sreći, neko drugi određuje njenu sadašnjost i budućnost. Imenuju se vlade po volji stranaca i izbegavaju se situacije u kojima bi odlučivao narod. Izbegavaju da raspišu izbore jer se plaše mišljenja naroda. Dakle, današnja situacija ne može se porediti sa okupacijom. Slična jeste, ali nije ista.

    Obzirom na sadašnju situaciju, verujete li da će doći do još jačih socijalnih nemira na ulicama grčkih gradova?

    – Da, toga se plašim. Strahujem od eksplozivnih, nekontrolisanih socijalnih nemira. Dakle, ne politički motivisanih, nego socijalno motivisanih.

    Bili ste i još ste revolucionar. Kakvu biste poruku preneli mladoj generaciji koja je takođe sada na ulicama? Što vas motiviše da radite sve što radite?

    – U školi u koju povremeno navraćam i razgovaram sa mladima oni me pitaju na pomalo teatralan način koju bi zastavu trebalo danas skinuti? Svi zajedno moramo da skinemo zastavu potčinjavanja, zastavu dodvoravanja, a moramo podići zastavu nacionalne nezavisnosti, zastavu državne suverenosti. Nećemo spasitelje! Nemamo potrebe za ljudima koji nas žele spasiti! Možemo sami da se spasimo. Dovoljno je da steknemo nacionalnu nezavisnost.

    Dobro, koje je vaše mišljenje o Evropskoj Uniji? Da li je ona prednost ili nedostatak za Grčku?

    – Gledajte, Evropska Unija jedna je stvar, a njena politika je druga. Takođe, evro i drahma dve su različite stvari. Radi se o potpuno različitim stvarima. Hteo bih da to raščistimo.

    Za sve koji govore kako bi trebalo da istupimo iz Evropske Unije imam jedan odgovor: danas se u Grčkoj ne slažemo sa politikom vlada koje su dosad vladale u našoj zemlji, ali nikad nismo rekli da bi trebalo da odemo iz Grčke jer se uopšte ne slažemo sa vladom i politikom naše zemlje. Takođe, mi smo evropska zemlja. Nismo ni azijska ni afrička, nego evropska. Dakle, s obzirom na to da ne možemo otići iz Grčke jer se ne slažemo sa vladinom politikom, na isti način ne možemo otići iz Evrope jer se u potpunosti ne slažemo sa politikom Komisije, tj. sa glavnim izvršnim telom Evropske Unije i njenim odlukama. Takođe, ni jednoj stranci leve opcije nikad neće pasti na pamet da kaže da bi država trebalo da odstupi iz Organizacije Ujedinjenih nacija jer se ne slaže sa politikom Saveta bezbednosti, sa njegovim odlukama i odlukama Generalne skupštine UN. Jednako ne možemo da odemo ni iz Evrope. Jer mi smo Grci, ostajemo u Grčkoj, takođe smo Evropljani i ostajemo u Evropi. I živimo u ovom svetu i ostajemo i u Organizaciji UN. Bez obzira na to što se ne slažemo. Mislim da sam bio jasan.

    A evrozona?

    – To je jedna stvar, a evrozona je druga stvar. Tako je i s evrom i drahmom. Prema mom mišljenju, novac nema domovinu, ne zanima me imam li evro, dolar ili drahmu. Ali me zanimaju vlasnici novca, bilo koje vrste novca, način na koji oni taj novac stiču, kako se bogate. Mene to zanima.

    Drugim rečima, godinama sam bio po zatvorima, a postoje bolji i lošiji zatvori, ali nikad nisam hteo da idem u onaj bolji zatvor, nego sam hteo da izađem iz zatvora. Pticu koju držiš u kavezu ne možeš da pitaš želi li u ovaj ili onaj kavez. Ptica želi slobodu.

    Globus

    http://www.standard.rs/manolis-glezos-borac-protiv-nacizma-koji-rusi-grcku-vladu-ceka-nas-krvavo-nasilje.html

  45. Varagić Nikola каже:

    MILOŠ OBRADOVIĆ: KRAH PRVE SRPSKE BANKE ILI ŠTA SE STVARNO DOGODILO U AGROBANCI

    sreda, 30 maj 2012

    Poreski obveznici spasili su štediše Agrobanke sa skoro 100 miliona evra, ali se i dalje ne zna ko je odgovoran za ogromne gubitke

    Ekonomska kriza koja drma Srbiju već četiri godine odnela je i prvu žrtvu u bankarskom sektoru. Narodna banka je u petak oduzela dozvolu za rad Poljoprivrednoj banci Agrobanka, u koju je uvela prinudnu upravu 29. decembra prošle godine, ali je istovremeno dala dozvolu novoj banci pod nazivom Nova Agrobanka, na koju je prenela obaveze, odnosno depozite i štednju, kao i zdrava potraživanja iz Agrobanke. Međutim, država je emitovala 9,8 milijardi dinara dugoročnih obveznica, za koliko je i povećan javni dug, koje je unela u kapital Nove Agrobanke uz još 578,7 milijardi dinara novčanog kapitala u ovoj sada stoodstotno državnoj banci.

    STEČAJ ILI…? Nova banka je osnovana u skladu sa zakonima o očuvanju finansijske stabilnosti kao banka sa posebnim namenama i ograničenim rokom trajanja od dve godine. Prema izjavi Gorana Radosavljavića, državnog sekretara u Ministarstvu finansija, datoj Beti, nova vlada će odlučivati o sudbini Nove Agrobanke, odnosno da li će ona biti dokapitalizovana, pripojena nekoj drugoj banci ili će država ostati njen jedini vlasnik. On je poručio i da će se utvrđivati odgovornost za loše poslovanje Agrobanke, koja je na kraju prošle godine imala gubitke od 29,4 milijarde dinara. Ali je sad najvažnije da su obezbeđeni uslovi da Nova Agrobanka može da servisira obaveze Agrobanke.

    S druge strane, Agrobanka koja se nalazi pod administrativnom upravom Agencije za osiguranje depozita, ima 25 dana da reguliše potraživanja i obaveze, nakon čega ostaje da se vidi hoće li ova banka završiti u stečaju, likvidaciji ili će se naći neko drugo rešenje.

    DRŽAVNA AKCIJA Problemi za Agrobanku počeli su, paradoksalno, u trenutku kada je beležila najveće vrednosti na Beogradskoj berzi i bila jedna od najlikvidnijih akcija na tržištu kapitala. U januaru 2007. godine istorijski maksimum cene ove akcije iznosio je 50.000 dinara, ali u tom periodu počela je i akcija države za preuzimanje značajnog dela vlasništva ove banke. Naime, aktiviran je stari dug Beogradske banke iz 1983. godine prema IBRD od 136 miliona dolara, a u tom udruženju banaka nalazila se i Agrobanka. Do uvođenja sankcija 1992. godine otplaćen je veći deo duga, a ostalo je da se otplati još 55 miliona dolara. U međuvremenu je taj dug zbog kamata povećan na 167 miliona dolara. Republika Srbija se 2007. godine pojavila kao poverilac umesto IBRD sa zahtevom da se taj dug izmiri. Nakon opiranja rukovodstva i uvođenja kratkotrajne prinudne uprave od NBS, vlast i predstavnici Agrobanke došli su do dogovora da se dug konvertuje u kapital, pa je država sa sedam došla do vlasništva 20 odsto akcija ove banke i tako postala najveći pojedinačni vlasnik.

    Prema tom ugovoru, dug je konvertovan u akcije koje su obračunate po ceni od 36.000 dinara, a upisana je i klauzula da je banka dužna da nakon godinu dana otkupi te akcije od države i to po ceni od 40.600 dinara. Taj otkup se nikada nije desio, a država je do danas ostala vlasnik 20,07 odsto akcija – čija vrednost se sada približila nuli.

    IZNENADNI GUBITAK Banka je sve do polovine prošle godine iskazivala dobit, kada je na polugodištu, prema bilansima, ostvarila 435 miliona dinara profita. Nakon samo tri meseca u knjigama se pojavio gubitak od 2,3 milijarde dinara. Krajem godine uvedena je prinudna uprava u banku od Narodne banke Srbije, banku na upravljanje su dobili Milorad Džambić, bivši direktor Agencije za osiguranje depozita, i Julije Miladinović, bivši direktor Agencije za sprečavanje pranja novca, koji i sada upravljaju Novom Agrobankom. Ova uprava je nakon prečešljavanja knjiga objavila gubitak za 2011. godinu od neverovatnih 29,4 milijardi dinara ili skoro 300 miliona evra, što je skoro poništilo sav dobitak ostatka bankarskog sektora. U vezi s tim zanimljivo je da je NBS prilikom redovnog objavljivanja kvartalnih finansijskih izveštaja banaka na svom sajtu posle nekoliko minuta skinula izveštaj Agrobanke. Novinaru „Balkanmagazina“ tada je rečeno da se čeka revizija finansijskog izveštaja Agrobanke za 2011. i da će onda biti objavljen.

    Za loš rezultat banke krivicu snosi i rukovodstvo, a jedan od najvećih tegova na bilansima banke je kredit od četiri milijarde dinara Habitfarmu, koji je završio u stečaju.

    Međutim, Rajko Latinović, bivši predsednik Upravnog odbora Agrobanke, u izjavi za „Balkanmagazin“ tvrdi da je banka poslednjih meseci prošle godine imala nalog Narodne banke da povlači sredstva iz privrede i da ih prosleđuje Narodnoj banci.

    „Rukovodstvo i UO banke bili su sprečeni da rade kako treba. Mada i ovo rešenje nije loše ako naprave razvojnu banku od Agrobanke, bolje i tako nego da su je prodali nekome. Šta će biti sa akcionarima ne znam, ali se sećam da su akcionarima Beobanke i drugih banaka samo rekli da nemaju više akcija”, izjavio je Latinović.

    SPREČENA KONTROLA U međuvremenu, u februaru ove godine, Narodna banka je dala saglasnost na Plan aktivnosti Agrobanke, koji su sačinili većinski akcionari banke i koji je trebalo da traje šest meseci, uz mogućnost produžetka još tri meseca.

    Zanimljivo je da su manjinski akcionari, pre svega grupa slovenačkih investitora sa značajnim učešćem u vlasništvu, tražili superreviziju finansijskih izveštaja koje je potpisala revizorska kuća KPMG, sumnjajući u to da je napravljen gubitak koji je višestruko prevazilazio kapital banke. Na dve zakazane sednice skupštine akcionara, na kojima je glavna tačka bilo ispitivanje revizora iz KPMG, nije se pojavio predstavnih države, što je značilo nedostatak kvoruma i onemogućavanje održavanja sednica.

    Poslednja vest koju su akcionari banke čuli jeste o prestanku rada 25. maja, istog dana kad se na berzi još trgovalo ovim akcijama i kad je čak zabeležila rast cene.

    Štediše ove banke, prema rečima Radosavljevića, nemaju razloga za brigu jer su depoziti preneseni na novu banku. Zato akcionari, posebno oni koji su kupovali akcije po 40.000 dinara i više imaju za čim da žale jer imaju vlasništvo u banci koja ne radi, koja nema štednju, u stvari koja samo ima teško naplative ili nenaplative kredite. Na berzanskim internet forumima već se formiraju udruženja malih akcionara koji nameravaju pravdu da potraže na sudu. Juče se i u slovenačkom „Poslovnom dnevniku“ pojavio tekst pod naslovom “Slovenački ulagači u srpsku Agrobanku ostali praznih ruku, na vidiku diplomatski spor”.

    Prema pisanju ovih novina, neki slovenački akcionari Agrobanke najavili su obraćanje slovenačkom Ministarstvu spoljnih poslova, koje bi trebalo da traži objašnjenje od srpske strane.

    KO JE KOGA PREVARIO? Nenad Gujaničić, broker Sinteza investa, ističe da je dešavanje sa Agrobankom tipičan slučaj negativne reklame i da šalje loše signale investitorima koji bi možda ulagali na Beogradskoj berzi.

    „Investitori dolaze na tržište na osnovu signala. Ako šaljemo signal da je tržište nesigurno, čak prevarantsko, zašto bi onda došli. Na našem tržištu kapitala mali akcionari služe samo za potkusurivanje, kao da oni nisu uložili svoj novac u tu banku. Trebalo je da se uradi revizija bilansa, ali to se nije desilo jer je država bojkotovala skupštinu, pretpostavljam da nekom nije bilo u interesu da ta revizija nešto otkrije. Ovakve stvari sa kompanijama dešavaju se svuda u svetu, ali ovde smo imali situaciju da NBS prihvati plan aktivnosti koji je trebalo da traje šest meseci, da prinudna uprava radi svoj posao i onda preko noći, u petak popodne, banka se zatvori. Naravno da niko investitorima ne garantuje za sigurnost uloženog. Ulaganje na berzi je rizično, ali ovde su investitori mesecima i godinama obmanjivani zvaničnim podacima. Svi izveštaji su prolazili nezavisne revizije, Narodnu banku, a na kraju su cenu platili samo akcionari i poreski obveznici. Ako se ne raščisti situacija i ne utvrde odgovorni, niko investitorima ne može da garantuje da se nešto slično neće desiti u nekoj drugoj banci ili kompaniji koja se nalazi na berzi”, objašnja Gujaničić.

    Iako je postojao pretnja da bi slučaj Agrobanke mogao izazvati strah kod štediša, Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, smatra da ovo neće ništa poremetiti jer se ne radi o jednoj od velikih banaka.

    “Rukovodstvo je nesmotrenom politikom napravilo veliki gubitak koji moraju da pokriju poreski obveznici, i tu ja vidim najveću štetu. Sad se može čuti priča da je Agrobanka propala zato što je državna, ali vlasništvo nema veze s tim, već način upravljanja. Imamo Komercijalnu banku, koja je državna a pravi dobre rezultate. Imamo dva rešenja: ili da se država povuče iz bankarskog sektora i ostavi sve na milost i nemilost stranim bankama ili da zadrži vlasništvo u nekim bankama i da imamo domaće banke, preko kojih se mogu ispunjavati ciljevi. Pouka koja se odavde može izvući je da država ne sme da čeka da se pojavi ovoliki problem pa da reaguje”, napominje Savić i dodaje da je već bilo problema i sa Metals bankom i Privrednom bankom Beograd.

    Balkanmagazin

    http://www.standard.rs/milos-obradovic-krah-prve-srpske-banke-ili-sta-se-stvarno-dogodilo-u-agrobanci.html

  46. Varagić Nikola каже:

    Ličnost Danas: Zvonko Nikezić

    Divčev savetnik

    Autor: Ruža Ćirković

    Zvonko Nikezić gotovo prezire medije, pa u javnosti nije postao suviše poznat ni kad je Agencija za privatizaciju prozivana zbog privilegovanja njegove firme Ces Mekon u dodeli konsultantskih privatizacionih poslova.

    Agencija, u kojoj su rukovodioci bili Mirko Cvetković i Nikezićev sin Dušan, te optužbe je uporno odbacivala. Ipak, u malo užim novinarskim, finansijskim, političkim krugovima nekada se govorilo: vidi kako je Danko Đunić dobro rasporedio svoje kadrove! Mada nije dostigao Đunićev uticaj, poslednjih godina će se pre reći: vidi kako je Zvonko Nikezić dobro rasporedio svoje kadrove!

    Iz Ces Mekona potiču: Mirko Cvetković, Dijana Dragutinović, bivša ministarka finansija a sadašnja viceguvernerka, Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, a jedan od tri Nikezićeva sina, Dušan državni je sekretar za finansije. Iskustvo Ces Mekona imaju i Danica Popović, Boris Begović i još neki ekonomisti. Sa nekima se Nikezić nije rastao u ljubavi. Marta 2009. izbrisana je kao osnivač Ces Meona Iva Petrović, kćerka Pavla Petrovića, a kao 100 odsto vlasnik upisan je Zvonko Nikezić, avgusta 2008. izbrisan je kao direktor Dušan Nikezić, a maja 2012. kao direktor upisan je Pavle Nikezić.

    Kad je Danas početkom juna objavio odgovor NBS prema kome je oduzimanjem dozvole Agrobanci, članovima njenog dotadašnjeg IO i UO uvedena trajna zabrana učešća u odborima bilo koje banke u Srbiji, postavljeno je pitanje zašto na spisku imena na koja se ta zabrana odnosi nema Nikezića (i dekana Ekonomskog fakulteta Marka Backovića). Nikezić je, kao direktor privatne firme VodaVoda, u UO Agrobanke bio predstavnik Republike, ali se na sednici tog tela poslednji put pojavio 12. oktobra 2011, kada je, prema zapisniku, upozoravao da bi „sve moglo da krene u lošem pravcu“. Mesec dana kasnije više nije bio u tom telu. NBS nije odgovorila na pitanje Danasa da li je i Nikeziću (i Backoviću) zabranjeno dalje angažovanje u UO ili IO bilo koje banke.

    Ako Nikezićevo ime budi bilo kakve asocijacije na osnovu kojih ga šira javnost može prepoznavati, to je asocijacija na proslavljenog košarkaša Vladu Divca. Nikezić je bio Divčev savetnik u pokušajima da u procesu privatizacije kupi neku od firmi u Srbiji. Ni sa „Knjazem Milošem“ ni sa Večernjim novostima nije uspeo – Milan Beko i Miroslav Mišković bili su jači. To prijateljstvu Nikezića i Divca nije naškodilo. Sudski spor između Divca, sadašnjeg, i Vojina Đorđevića, bivšeg vlasnika, oko firme VodaVoda još traje. Ta firma dve godine zaredom posluje s gubicima, a Nikezić više nije direktor.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/divcev_savetnik.46.html?news_id=243123

  47. […] и политичари одраде шта треба. 8. септембар 2008. > Српске банке 18. фебруар 2012. Србија треба да има домаће банке. То […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: