О правди, у Србији

NEBOJŠA MALIĆ: KVALITET MILOSRĐA

2o. februar 2012.

(…) Mnogo zla je počinjeno, ne samo za poslednje četiri godine, ili dvanaest, ili pedeset i kusur godina pre toga. To ne može i ne sme da se zaboravi, da se ne bi ponovilo. Vinovnici moraju da odgovaraju. Ali priroda totalitarnih režima je takva da mrežu svog nepočinstva šire na sve čega se dotaknu. Gospod onomad reče da samo bezgrešni imaju pravo da bace kamen. Zato mislim da kamenovanja neće ni biti.

Momčilo Selić dobro zapaža da se srpske revolucije razlikuju od ostalih po tome što traže povratak na stare ideale, dok ostali teže nemogućem – uspostavljanju raja na zemlji. Ali baš zato upozorava da istinski prekid sa uzurpacijom srpske državnosti i identiteta mora da sadrži i prekid sa osvetničko-egzekutorskom praksom, kako iz perioda brozovštine tako i iz prve decenije 21. veka:

„Osvetu za bezmalo stoletno gaženje srpske časti moraće da ograniče na masovno oduzimanje napljačkanog i nesojlukom i podlošću stečenog. U to spadaju titule, nagrade, počasti, položaji čak i više od bankovnih računa i nekretnina. Nedolične valja javno sramotiti u srazmeri sa njihovim nepočinstvima spram ovoga naroda.“

(…) Jesu li sledbenici kvislinškog kulta više nego zaslužili da vise sa bandera, da osete „toleranciju i civiliziranost“ nabijanja na kolac, da im glave krase šiljke na ogradi pred Skupštinom, ili čak – u poređenju sa svim time – milosrdni streljački vod? Pa jesu. Samo, šta bi time dobila Srbija? Ogorčenu decu i rodbinu, oreol mučenika koji bi samo doprineo da kvislinški kult opstane i možda ponovo ojača. Kratkoročno zadovoljstvo i dugoročni problem.

Imam bolju ideju. Oduzimanje nezasluženih titula, položaja i počasti je dobar početak. Bez povrata opljačkanog – tj. zaplene zločinom stečene imovine – teško da može da bude pravde. Ali kako da sramotimo ljude koji se ničega ne stide?

Predlažem da se svakom funkcioneru sadašnje vladajuće koalicije izrekne mera gubitka aktivnog i pasivnog biračkog prava, u trajanju od 8 do 20 godina (kako je ko zaslužio). U tom rasponu gube pravo ne samo da biraju već i da budu birani ili da budu imenovani na bilo koju funkciju u državnoj službi. Znači, ni kao šinteri ili gradska čistoća. Gube i pravo na državnu penziju, ali mogu da zatraže socijalnu pomoć.

Pravo da čovek živi od svog rada, međutim, mora da bude neotuđivo u državi koja pretenduje da bude slobodna i pravedna. Ako mogu i hoće da žive od nekog poštenog posla, bilo da ih neko drugi unajmi (ali ne država) ili da budu sopstvenici, to niko ne može i ne sme da im uskrati. Tako će da budu od koristi i sebi i drugima, i možda izlečiti svoje bolesno vlastoljublje do isteka zabrane.

Razmislite pre nego što odbacite ovaj predlog kao previše blag. Zar nije najgora kletva u našem narodu „dabogda im’o pa nem’o“? Zar najpravednija kazna za lopove i izdajice nije da ih prinudimo da rade pošten posao – ako su za to uopšte sposobni – ako žele da jedu i imaju krov nad glavom? Pritom im država nit’ lomi nogu, nit’ obija džepove: slobodni su da rade za sebe, pa ko voli s njima da ima posla, nek’ izvoli. Kao i svako drugi u Srbiji, uostalom.

Ovaj aranžman je humaniji, pravedniji i praktičniji od streljanja, zatvora, ili progonstva. Potpuno je u hrišćanskom duhu pružanja svakome šanse da se iskupi za svoje grehe i spase ono malo duše što im je možda ostalo. A taj kvalitet milosrđa mogao bi da posluži i za primer drugima. Jer, iako su Srbi ponajviše ojađeni kugom rodomržnje i samosatiranja, nisu u tome jedini na svetu.

CEO TEKST:

Sivi soko

http://www.standard.rs/nebojsa-malic-kvalitet-milosrdja-ili-antizutokratska-revolucija-dan-posle.html

>>>

MOMČILO SELIĆ: ZABORAVNIMA ILI BUDUĆI KANDIDATI ZA KRVNIKE 

17. februar 2012.

Srpski list

http://www.standard.rs/momcilo-selic-zaboravnima-ili-buduci-kandidati-za-krvnike.html

>>>

MIKIS TEODORAKIS: POZIVAM GRKE NA OPŠTU POBUNU I REVOLUCIJU!

21. februar 2012.

http://www.standard.rs/mikis-teodorakis-pozivam-grke-na-opstu-pobunu-i-revoluciju.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Nezaposlenost u Srbiji

10. август 2011.

(…)

U ovom društvu postoji jedno samoubistveno razmišljanje, tačnije briga, za one koji vladaju Srbijom – šta će da rade kada izgube vlast*. Jedan deo njih svakako će završiti u zatvoru (tu bi se našao i dobar deo sindikalnih vođa i načelnika policije). Ostatak vladajuće elite završio bi na birou rada.

Potpuno je nerazumljivo zašto bi iko brinuo za 3 000 nezaposlenih političara, tajkuna, novinara, akademika, profesora, doktora… Ako su sposobni ljudi, a nisu učestvovali u krivičnim delima, oni su slobodni ljudi, mogu da rade šta god hoće. Naravno, sve što nema veze sa državnim i lokalnim institucijama i javnim preduzećima.

Isto važi za sve kumove, rođake i ljubavnice koje su pripadnici vladajuće elite zaposlili u državnim institucijama i javnim preduzećima samo zbog povezanosti sa pripadnicima vladajuće elite, dok su oni koji su zaslužili te poslove ostali bez poslova. Još tačnije, veliki broj ovako zaposlenih ljudi je višak, opterećenje za državni budžet, dakle, za sve one poreske obveznike koji pošteno rade i privređuju, i kojim sa taj novac ne vraća, već odlazi parazitima koji su na vlasti i u državnim institucijama. To je još 20 do 30 000 ljudi koje treba poslati na biro rada.

Treba brinuti o preko milion nezaposlenih ljudi, treba misliti o nekoliko miliona ljudi koji rade a ne primaju platu ili primaju tako mizerne plate da ne mogu ni da se prehrane. Treba misliti o 3 miliona radnika, kako da Srbija dobije jaku srednju klasu, kako da se stvore uslovi za razvoj malih i srednjih preduzeća.

Da bi 3 miliona građana Srbije moglo da živi od svog rada, neophodno je da 30 000 ljudi iz vladajuće elite i državnih i lokalnih institucija i javnih preduzeća ostane bez posla.

Šta mogu oni da rade?

Baš me briga. Ja nikog od njih ne bih zaposlio u privatnoj firmi. Nisu sposobni ni da sačuvaju nacrtanu ovcu.

Bez njih Srbija može postati država blagostanja, što znači da mogu, u jednom trenutku, očekivati socijalnu pomoć. Samo neka izdrže malo.

Ali radnici i građani Srbije ne mogu više da izdrže. Ili će ih oterati, ili će nastaviti da žive i umiru kao džukele. Ili pravac Kanada, Brazil, Argentina, Australija…

* mislim na sve stranke, i koje su formalno na vlasti, i one iz opozicije, koje imaju poslanike u skupštini, itd.

>>>

Специјални суд

6. март 2011.

(…)

Србији је потребан хашки суд или још боље специјални суд за процесуирање злочина и криминалних радњи почињених у времену комунизма и посткомунизма – транзиције и приватизације. Немам никака лични однос према људима који треба да се појаве пред једним таквим судом. Као верник, окренут сам будућности и не желим да се оптерећујем са оним што је иза мене. Што се комуниста тиче, то су у већини старији људи, које чека и Божји суд и суд историје. Што се тиче злоупотреба у току приватизације, Србији је потребна ревизија целе економске политике, од 1990. године до данас, подвлачење црте над досадашњим процесом транзиције, на свим нивоима. Сви који се појаве пред овим новим специјалним судом треба да буду третирани на хуман и цивилизован начин, са свим правима које имају по закону, са претпоставком невиности док се не докаже другачије, итдАли, да ли Србија има довољно кадрова у полицији и правосуђу који би преузели на себе стварање оваквог суда и вођење тих процеса, а да то не буде политички  суд настао после освајања власти од стране револуционара или јакобинаца (било које боје)? Другим речима, да ли је Србији потребна револуција, једна револуционарна власт која би привремено преузела сву власт у Србији и која би после тога створила овај нови специјални суд? Да ли је до тога могуће доћи мирним и демократским путем, кроз изборе, тако што би нека нова политичка опција у будућности имала већину у скупштини; тако што би се унутар правосуђа и полиције људи из правосудног система и полиције боље самоорганизовали, изборили за департизацију и победу стручности и струке; или тако што би дошло до великих промена у постојећим странкама које би извели чланови тих странака (све наше странке су маршалске, што значи, председници су доживотни владари)? Да ли грађани Србије могу да чекају, да издрже, још неколико година ову тешку социјалну и моралну кризу?

>>>

Čekaju se krivične prijave

11. август 2011.

Zbog zloupotrebe u toku privatizacije, u toku koje je privatizacija Partizan puta samo jedna kap u moru kriminalno privatizovanih preduzeća u Srbiji, hitno podneti krivične prijave protiv ljudi koji su omogućili te privatizacije, a to su čelni ljudi ministarstava, državnih agencija i institucija, koji se na tim položajima nalaze od 2000. godine.

Neka akcija krene od Partizanskog puta. Simbolika je očigledna.

>>>

Српске банке

18. фебруар 2012.

(…)

Не би било оволико лоповлука у држави да у полицији, БИА, правосуђу и војсци несметано не ради велики број лопова, незналица и кукавица. А тамо их има у толиком броју зато што – долазе из народа… И наравно, припадају домаћој привреди и потенцијалу и нису страни плаћеници Оно што остаје отворено и неизвесно: да ли Србија има времена за реформе, за сузбијање корупције, за обнову привреде, или ће банкротирати, и онда добити на месту председника државе човека који ће бити делегиран од стране ММФ-а и ЕБРД-а?

На крају, тачно је и да су могле да се сачувају четири највеће српске банке, које су још увек у стечају, и да тржиште није морало да се препусти страним банкама. У теорији то је тачно, постојали су начини да се то тако уради. У пракси – да се не лажемо – није било људи који су знали то да ураде, који би умели да поштено и стручно воде те банке. Нема их ни сада. Нема их ни међу онима који критикују оне који су угасили српске банке. А време тече – дуг расте, време за наплату стиже…

>>>

БОГ СУДИ

19. јул 2011.

Иду избори.

Поново ће на њима учествовати (посредно или непосредно):

  • комунисти који су убили десетине хиљада невиних људи после 1941. и 1945. године
  • убице и ратни профитери из ратова ’90-тих 20. века
  • антиратни профитери
  • страни плаћеници
  • тајкуни
  • исте политичке партије и исти политичари
  • организатори убиства председника владе 2003. године
  • организатори убиства новинара и судија у последњих 20 година
  • српски новинари
  • исти синдикати и исти синдикални лидери

Шта се може?

Свесни смо да док траје стање ”пада” на овом свету неће бити раја. Зато се мора радити на личном спасењу и спасењу ближњих. Оних који носе свој крст, свесно – ”ко куца отвориће му се” (Исус Христ). Са знањем да ”Добро није Бог, да треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога” (Лав Шестов).

Морамо судити, морамо свакодневно доносити личне судове. Изнад личних судова је Божји суд, као коначни, најправеднији. Човек је слободан да бира.

>

>>

>>> видети још:

Anarchy in the EU, sa sve Srbijom

Митрополит Месогеас Николај: Порука Грчком народу!

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Najveći u Evropi… 

А имовина?

Директор Пореске управе Србије

Покушај самокритике једног шарлатана

Tribina: Nova srpska levica

Стварни циљ српске приватизације

Да ли је урадио колико је могао? Како до консензуса? Ко да настави, да ствара политику неутралности??

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Спартак


39 Responses to О правди, у Србији

  1. Varagić Nikola каже:

    О Св. Сави и покајању-случај Жарка Лаушевића

    Драма која кривотвори историју…

    Владимир Димитријевић

    Београд, 18.02.2012

    Ових дана у Србији су сви на страни Жарка Лаушевића, чија се књига продала у огромном тиражу и коме је, бар што се државе тиче, све опроштено. Наравно, његов случај је дубоко трагичан, и нико нема намеру да овом несрећном човеку, коме година прође, а дан никад, суди и пресуђује: довољно је он пропатио да би се то додатно потцртавало људским пресудама и осудама.

    Такође, ни људе погинуле у његовој самooдбрани нико не поврати. Уосталом, зар није у Оченашу речено:„не уведи нас у икушење“? Јер, у искушењима можемо пасти и пропасти. Сви смо од сличне, слабе грађе, и зато препустимо Богу да буде Судија. Јер је и Отац.

    Но, овај чланак не може нешто да прећути.

    А то је чињеница да је и Жарко Лаушевић своју личну трагедију доживео, и да је Југословенско драмско позориште изгорело, после покушаја извођења драме Синише Ковачевића која се звала „Свети Сава“, и у којој је отац Србије, „најлепше српско дете“ (Свети Николај Жички) био представљен као развратник и бестидник пре но што је отишао у манастир (иако се зна, из свих релевантних извора, да је од најранијих дана живео молитвено и тиховатељски, без икакве жеље да влада, незаинтересован чак и за лов и друге витешке забаве, а камоли за чулна уживања), док су Немањићи, на челу са Стефаном Немањом, приказани као гомила неморалних псовача и олоша, који живе за насиље и блуд.

    Нећу цитирати ово дело, јер је оно уметнички релевантно колико и романи Марка Видојковића, који је свој стил учио по натписима на зидовима станичних клозета.

    У своје време, Свети Архијерејски Синод СПЦ је оштро реаговао на њега, а студенти Богословског факултета су, згађени насртајем на светињу, направили демонстрације против извођења истог, после чега је скинуто с репертоара.

    Али, ипак, подсетићу на контекст доба у коме се драма појавила, трудећи се да подсетим читаоце да, ипак, није била реч о насртају „православних фундаменталиста“ на уметничке слободе, него нешто друго, много озбиљније.

    У интервјуу који је урадио са аутором драмског текста, Синишом Ковачевићем, за крагујевачке „Погледе“ ( 15. март 1990. ), новинар Душан Цицвара о феноменологији овог позоришног комада пише:

    „У тој Србији крајем дванаестог и почетком тринаестог века много се псује, похотно живи, бије, грми, али на крају испоставља се да све то, на први поглед анархично, има оног смисла, који тек данас видимо. У самој драми Свети Сава личи на неког саврменог фрајера који има мудрости да схвати потребе свог народа, и зна како да то оствари. Уосталом, потписнику ових редова више одговара светац који је прво све служавке на двору повалио, па се после посветио духовном животу и просветитељском раду.“

    Не треба заборавити: представа је, у режији Владимира Миличина, прво била играна у Зеници, граду „препуном“ светосавског духа. Било је то бурно време, уочи почетка распада СФРЈ, када су Биједићеви муслимани, касније Изетбеговићеви Бошњаци, већ осећали да треба да се поново удари по „Власима“, и то тако што ће се пљунути у лице њиховом оцу, Светом Сави. То је, уосталом, континуално у ставу њихових елита.

    Тако је Зукорлић недавно упозорио муслимане да су „одговорни на овом и на будућем свету јер ништа нису предузели, нити су дигли глас и казали да Свети Сава није део њих и да они не желе бити део њега“(„Печат“,15о/2011).

    Ипак, иако је муслиманска Зеница била гостољубива према овој скаредности, сви који су имали кључне везе са комадом били су Срби: писац, режисер, главни глумац. Срби су, увек и свагда, највештији у инкарнирању „духа самопорицања“ (Мило Ломпар).

    У интервјуу датом „Погледима“, Синиша Ковачевић чудном аргументацијом брани своју драму изведену у Зеници:

    „Гледали су је прота господин Дринчић и јавни тужилац. Значи, две супротности на премијери. Стицајем околности сазнао сам шта обојица мисле. Прота је убеђен да је драму писао заклети противник вере, што ја свакако нисам. Јавни тужилац који једини има моћ да драму, уколико вређа верска и национална осећања, скине с репертоара, мисли да је представа добра и да у њој тих аспеката нема…

    А што се тиче проте господина Дрничића, мислим да су његове компетенције за проверу верског и неверничког у једној представи, отприлике онолике колике би биле и моје кад бих у цркви у литургији коју он држи оцењивао његову дикцију, или пак сценски наступ“.

    Ковачевић као да се правио да не зна да је јавни тужилац био БиХ комуниста, у микулићевско-поздерачкој џамахирији, у којима су Срби ишли у затвор за свако испољавање националних и верских осећања. Такав тужилац је, наравно, био на страни србофобичне лакрдије. Свештеник, опет наравно, на страни србофобичне лакрдије није могао бити.

    Синиша Ковачевић је, у то време, био обузет „демитологизацијом“ српске националне свести, за време Броза и његових наследника веома снажне и изузетно опасне, зар не?

    (Наравно да не; ово је била иронија. Срби су толико били изгубили свест о себи да је то било застрашујуће; једна девојка из Книна ми је рекла:„Да није било Туђмана, ми не бисмо ни знали да смо Срби“.)

    Тада је настао и његов драмски текст „Краљевић Марко“, замишљен као рок опера. У интервјуу „Погледима“, Ковачевић каже:„Демитологизирајући захват у Краљевић Марка радикалнији је него код Светог Саве. Марко је приказан као једна пијана, ружна, лења, неамбициозна људска крпа, за разлику од Јевросиме која је свесна потребе за омиљеним, јаким, далековидим вођом, као браном од турске опасности. Јевросима покреће цео огромни гломазни апарат. Гуслари добијају домаћи задатак, уместо правог Марка иконографима позирају стасити и лепи чобани. На крају тај мит о Марку васпоставио се на начин на који и данас функционише“.

    (Баш јуначки: у Србији, у којој је ругање свим традиционалним вредностима „хегемонистичког народа“ било похвално и помодно, јер је изражавало саму срж титоизма, обрачун са митом о Краљевићу Марку био је, по смелости захвата и етичкој утемељености, једнак премлаћивању везаног човека. )

    Тврдећи да је Свети Сава ипак велики лик наше историје, Ковачевић га, у овом разговору, пореди са кнезом Лазаром, па вели:

    „Предност је на страни Светог Саве. Лазар више припада категорији часног и позитивног губитника (да ли је можда зато требало да га зовемо „кнез Лузер“?, нап. В. Д. ) који у тренуцима једног страшног пораза, пронађе пут да он као владар постане частан, и да бар у духовној сфери пораз претвори у победу. Друго је питање колико је паметно и разумно целу националну елиту повести у погибељ. Не знам колико је уопште рационална његова идеја да је срамота преживети а не погинути“.
    Данас је Синиша Ковачевић на сасвим другачијим позицијама, ближим ставу да је часно страдање егзистанцијално истинитије од живота у срамоти.

    Не само данас, наравно; постао је он одавно другачији, и његов „Недић“ о томе довољно казује (дело је на нивоу античке трагедије, и остаће истинска баштина наше књижевности).

    У новим својим текстовима, где је на страни српског слободарског ирационализма, јасан је да јаснији не може бити:„Ипак смо ми „потомци оних што су голоруки устајали против царевина““(„Печат“,202/2012 ).

    Па ипак, он и даље не осећа да је у нечему погрешио кад је писао „Светог Саву“, после чијег извођења се десила трагедија Жарка Лаушевића (који се, у свом бестселеру „Година прође, дан никад“, и даље руга Христу, говорећи о Његовом страдању на Голготи овако:

    „Намерно је постио пред тај перформанс и намерно је остао у најинтимнијем рубљу да би обожаватељке могле вековима касније да уздишу за његовим обнаженим недрима, ребрима и бедрима“) и изгорело Југословенско драмско позориште (које се, и даље, тако зове, ваљда зато што је југословенство србофобна религија великог дела домаће интелигенције, упркос стварности и чињеницама и даље жива и дејствена).

    У интервјуу датом „Печату“, Синиша Ковачевић каже:

    „За уметност важи само једно правило, а то је, постићи принцип уврељивости, пишући, сликајући, снимајући…дело из националне историје на начин на који се оно могло догодити, формирајући нови микрокосмос из индивидуалне визуре уметника.

    Историја као научна дисциплина има обавезу да о стварима говори онако како су се оне догодиле, елиминишући потпуно индивидуални поглед на свет научника…

    Науци је укинуто право на импровизацију или фалсификат, од уметности се управо то захтева. Уметничко дело је уметност само онда, када, поред низа други параметара, бива апсолутно етично и дубоко хумано.

    Ако у нечему проналазите потребу да целом једном народу припишете злочиначке пориве као историјску константу – то није уметност него подлост или фашизам. Узгред, препоручујем вам да прочитате драму „Свети Сава“. И вашим читаоцима, свакако“.
    Исказ нешег писца је противуречан: прво, он тврди да уметност има право на фалсификовање стварности, јер остварује индивидуалну слободу уметника (мада се дела из националне историје, по њему, пишу тако да се прикаже начин на који се „нешто могло догодити“ ).

    То је, очито, одбрана права на писање његове младалачке драме, клозетске верзије живота највећег Србина икад рођеног, јер уметник, сматра Ковачевић, за разлику од научника, може да кривотвори факта ради уметничке слободе (али, ако се мора писати онако како се нешто могло догодити, онда је Ковачевићев „Свети Сава“ лаж, јер се онако нешто са Светим Савом није могло догодити. )

    Онда се појављује сасвим супротна тврдња! Уметничком делу се, од стране Синише Ковачевића, поставља етички захтев:

    оно треба да је „апсолутно етично и дубоко хумано“(па зар је фалсификовани лик Растка, „поваљивача“ (Боже, опрости!) служавки на Немањином двору, нешто „апсолутно етично и дубоко хумано“)?

    Као пример неморала у књижевном делу, наш аутор наводи се покушај да се једном народу (српском, очито)
    припише континуално, кроз сву историју његовог трајања, склоност злочину (тако своје драме, попут „Пада“, пише Другосрбијанка Премудра, Биљана Србљановић)…

    Али, шта је приписивање најчистијем и најчеднијем од свију Срба игда рођених, Светом Сави, „поваљивачке“(Боже, опрости! ) младости?

    Или је licentia poetica апсолутна, па од уметности не смемо тражити никакву, а камоли апсолутну етичност, или је и уметничка слобода ограничена речју Светог Павла да ми је све дозвољно, али није све на корист, па се морам чувати да не насрнем на најплеменитију основу нашег националног идентитета, а то и јесте лик Христовог човека, Светог Саве…

    Или-или, рекао би Серен Кјеркегор, који је тако јасно умео да раздвоји естетички од етичког и религиозног стадијума у развоју људске личности. Или повратак калокагатијском идеалу антике и хришћанства (Добро је Лепо је Истинито), или аутономизација лепог, која је започела још у романтизму, кулминирала у модерни, да би се, у авангарди, претворила у поништавање лепоте и самовољно проглашавање било чега уметничким…
    Док ово пишем, мислим и на Борислава Пекића, великог књижевника који никад није могао да постане хришћанин, и који је према хришћанству све време имао једну иронијску дистанцу.

    Ипак, он се оградио од свог младалачког, богохулног, на перспективи Јуде издајника заснованог, „Времена чуда“.

    У писму М. Петрињској, која је „Време чуда“ преводила на пољски, 7. октобра 1983. Пекић вели („Живот на леду“, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 39о-391 ):

    “… Што нисам до сада забрањивао прештампавања и превођења, крива је моја нехришћанска таштина, скривена под алибијем да ћу, кад будем имао времена, додати књизи још два давно испланирана и смишљена дела („Време речи“ у почетку и „Време васкрсења“ на крају) и тако, одузимајући књизи њен манихејскогностички карактер, искупити тешку неправду, да не кажем и грех, који сам нанео и самом духу хришћанства и властитој вери. Књига је писана на умору мог агностицизма и зато је тако жестока, то је била последња одбрана паганина у мени, паганина васпитаног на античким митовима и класичној философији. Па и сада моја вера није ортодоксна и Црква би јој могла много штошта приговорити…

    Имам утисак да сам „ходајућа хереза“ која у себи спаја све древне шизме и расколе…По мени, драга госпођо, књига о којој је реч није рђава зато што је лоше или неуко писана – опште, па и моје мишљење је супротно – већ што је базично погрешна, што је у духу лажна.

    Ја сам тим причама хтео да кажем неке наше људске, понекад и актуелне истине, да говорим о историјским промашеностима великих месијанских покрета, и то са гледишта рационалног хуманизма, али сам за илустрацију изабрао погрешан пример. Требало је, међутим, имати или више храбрости па узети праве примере, или бар толико увиђавности да се, ако се нешто не може отворено рећи – ћути…

    У сваком случају ако те додатке не успем написати до краја живота, сасвим је сигурно да ћу књигу тестаментарно забранити и јавно се ње одрећи“.

    Дакле, Пекић никада до краја није постао православни хришћанин; није могао да надиђе своју склоност јереси као извору уметничке инспирације…

    Па ипак, знао је да је „Време чуда“ књига „базично погрешна, у духу лажна“, да је погрешан пример за основну тезу. И одрекао је се; признао је своју грешку, своју неправду према хришћанству.

    Синиша Ковачевић, бар за сада, није кадар да себе погледа са стране кад је ова драма у питању: њему се чини да се делу нема шта приговорити. Он је, можда, желео да се обрачуна са оним што је у нашем народу лоше (као што је Пекић кроз „Време чуда“ желео да се обрачуна с комунистичким месијанством), па је архетипски узор лошем нашао у Средњем веку (мора да су Немањићи и у личном животу били неморални ако су умели да се тако отимају о престо и, по Његошу, „један другом ваде очи живе“ – та мисао, тако честа у секуларизоване интелигенције, превиђа дубину покајања за које су наши владари, свесни одговора на Страшном суду, били спремни; то покајање их је, на врхунцима моћи, попут Немање, и водило у манастире, да, са камењем под главом и на тле положени, чекају смрт и сусрет са Христом).

    Али, није се смело ударати на Светога Саву, као што је Пекић осетио да није смео да удари на Христа…

    Ударило се на Светог Саву, и још се остаје при своме, под изговором да наука нема право на кривотворење, а уметност има. Ипак, то је само изговор. Бар кад су Христос и Свети Сава у питању.

    Као што псовање мајке некоме није изражавње права на слободу говора, тако и предстваљање Растка Немањића као блудника није уметничка слобода. Осим, наравно, у другосрбијанству, које Синиша Ковачевић с правом презире.

    Да поновим: овај текст није суд Жарку Лаушевићу, који се, одавно, среће са својом трагедијом и носи ране на савести. Овај текст није обрачун ни са Синишом Ковачевићем, спремним да пљуне у лице глобалистичког тоталитаризма и да јавно каже да му је Грачаница важнија од плаже у Ровињу, изазивајући тиме бес другосрбијанских јуришника.

    Па ипак, овај текст јесте позив на покајање због превиђања чињенице да никаква уметничка намера не треба да насрће на светињу. Јер, светиња је темељ живота.

    Као што „Да Винчијев код“ Дена Брауна није истинска, битијна уметност, него антихришћанска пропаганда, тако и драма „Свети Сава“, ма какве намере њеног аутора биле, није дело које заслужује да се уметношћу назове. Осим ако не прихватимо дадаистичку теорију уметности, по којој је Марселу Дишану било могуће да изложи писоар и да му да име „Фонтана“.

    Европе и Америке какве данас знамо, и против каквих Синиша Ковачевић грми као против земаља новог фашизма, не би било да дишановска естетика није тријумфовала у негдашњим „земљама светих чудеса“ (Алексеј Хомјаков), претварајући се, на измаку века који је за нама, у политику „хуманитарних интервенција“ и „наранџастих револуција“.

    Молитвама Светог Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас и просветли нас за покајање.

    Амин.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/zarko-lausevic-sveti-sava-i-pokajanje.php

  2. Varagić Nikola каже:

    NEBOJŠA KATIĆ: JEDAN PREDLOG ZA IZLAZ IZ BEZNAĐA ILI KAKO FINANSIRATI INVESTICIJE

    ponedeljak, 20 februar 2012

    Prema poslednjim podacima iz novembra 2011, stopa zaposlenosti u Srbiji kreće se oko nivoa od 35 odsto. To je procenat stanovništva starijeg od 15 godina koje ima kakav-takav posao. (1) U tom pokazatelju je sadržana sva drama domaće ekonomije i sve što je o njenom stanju potrebno znati. Ova stopa oslikava beznađe i bespuće domaće ekonomske politike. Poređenja radi, prosečna stopa zaposlenosti u Evropskoj uniji iznosi oko 64 odsto, s tim da ni u jednoj zemlji EU ta stopa, bar do 2011. godine, nije manja od 55 odsto.

    Pad stope zaposlenosti u Srbiji je decenijski trend i nije uzrokovan svetskom ekonomskom krizom, već pre svega promašenom ekonomskom politikom. Ovu činjenicu država negira i pred njom stoji nemoćna i paralizovana.

    U poslednjih jedanaest godina Srbija je iscrpla sve recepte iz neoliberalnog arsenala. Privatizovan je najveći deo privrede – to nije pomoglo. Strancima je prodato gotovo sve što su želeli da kupe, po cenama po kojima su to želeli – ni to nije pomoglo. Strancima se sada plaća i za svako otvoreno radno mesto – ni to ne pomaže. Srbija je liberalizovala uvoz do besmisla, snizila i gotovo ukinula poreske stope na dobit – ni to nije pomoglo.

    Finansijski prostor je prepušten stranim bankama, kao čudu znanja i vrline – ni to nije pomoglo. Država, privreda i građani su se enormno zadužili, ogroman novac je ušao u Srbiju – ni to nije pomoglo. Članovi partija, njihovi rođaci i prijatelji su našli uhlebljenje u državnim i paradržavnim institucijama, ili u državnim preduzećima. Došlo je do masovnog otvaranja nepotrebnih administrativnih radnih mesta – stopa zaposlenosti i dalje pada.

    U okvirima vladajuće ekonomske paradigme, izlaza kao da izlaza nema. Ne vidi se način na koji se bilo kakav investicioni ciklus može pokrenuti, ne vidi se ko može biti generator privrednog rasta. Ekonomski sistem koji kontinuirano podstiče uvoz, trgovinu, zaduživanje i potrošnju, mora završiti baš tamo gde je Srbija danas.

    Država Srbija se neobjašnjivo naivno, usred recesije, zakonski obavezala da će javni dug držati na nivou od 45 odsto BDP. Ovakvo ograničenje je neodrživo i njime je Srbija osuđena na novu duboku recesiju.

    Budžet se morao staviti pod kontrolu i to nije sporno, ali je ponuđeno rešenje sporno. Budžet (u nešto pojednostavljenoj podeli) ima dve komponente. Jedna je troškovna i odnosi se na finansiranje države, njenih funkcija i službi. Lavovski deo budžeta ide i na popunjavanje prazne kase penzionog fonda. Ove troškovne komponente budžeta se moraju ograničiti i sameriti prema ekonomskoj moći društva. Njih je imalo smisla vezati (procentualno) za visinu BDP.

    ŠLAJHEROV MODEL Drugi, manji deo budžeta je razvojni, investicioni, i nikakvog razloga za njegovo normativno ograničavanje nije bilo – pogotovo ne u recesiji, pogotovo ne u državi u kojoj su svi segmenti infrastrukture (elektroprivreda, vodovod i kanalizacije, kanali za navodnjavanje, putevi, pruge itd.) nedopustivo zapušteni i traže hitna ulaganja.

    Srbija će i u 2012. godini, po trenutnim prognozama, biti na samoj ivici recesije, sa stopom rasta oko nule. Ako se istraje na ograničavanju budžeta od 45 odsto BDP, to će značiti da od ozbiljnijih investicija u infrastrukturu nema ništa. Stopa zaposlenosti će ili padati ili stagnirati, a Srbija će samo dublje tonuti u kal, a možda i u anarhiju.

    Prepreka državnom investiranju nije vezana samo za budžetsko ograničenje ili uslovljavanje Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Da bi država investirala, potreban je novac, ali novca nema. Dotok kredita iz inostranstva je praktično zatvoren.

    Banke su uglavnom nezainteresovane za finansiranje privrede, pogotovo dugoročno i investiciono. Uz to, i visina kamata destimuliše bilo kakvo dugoročno ulaganje. Banke najrađe pozajmljuju novac građanima u vidu keš kredita, ulažu u hartije od vrednosti Narodne banke (NBS), koje nemaju nikakvu ekonomsku svrhu, ili finansiraju deficit budžeta. Nijedan od ovih oblika kreditiranja neće podstaći privredni rast.

    Kako je finansijski sistem dominantno u stranim rukama, kako se krediti usmeravaju u skladu s interesima banaka a ne potrebama razvoja Srbije, čini se da izlaza nema. Kao da je jedina alternativa u čekanju da se nešto dogodi – da Fijat proradi, da se volšebno pojavi neka nova velika investicija, da se uđe u EU. Po svemu sudeći, to čekanje je trenutno jedina strategija vlasti.

    Država nikada nije sasvim nemoćna, i čekanje ne mora biti jedina opcija. Neke mere bi se mogle preduzeti odmah, bez čekanja. Prva mera bi morala biti ukidanje svih oblika gotovinskog kreditiranja građana (keš krediti, kreditiranje preko kartica i minusnih salda na tekućem računu). Ovo bi smanjilo pritisak na cene, oslobodilo sredstva za privredu, a možda dovelo i do blagog pada kamata. Istovremeno, smanjio bi se i broj dužnika očajnika. Druga moguća mera spada u domen rizičnog eksperimenta i radikalno odstupa od klasičnih dogmi MMF. Država bi mogla započeti ciklus kreditiranja investicione izgradnje izdavanjem sopstvenih menica kojima bi plaćala izvođače radova i domaće dobavljače. U ovom konceptu nisu potrebna ni inostrana sredstava, niti zaduživanje kod domaćeg bankarskog sektora.

    Mehanizam je prvi put uspešno primenjen u Nemačkoj 1932. godine pod kancelarom Šlajherom. Nemačka je bila u recesiji, odsečena od finansijskih tržišta i suočena sa armijom nezaposlenih. U nešto modifikovanom obliku model je nastavio uspešno da funkcioniše i pod Hitlerom. Koristeći ovakvu finansijsku tehniku, Nemačka je započela veliku obnovu infrastrukture kao i program naoružavanja. (2)

    Pomenuti nemački model bi se mogao preslikati i na Srbiju danas. Ministarstvo za infrastrukturu npr. moglo bi da formira preduzeće za finansiranje i koordiniranje radova na infrastrukturi. Ovo preduzeće bi izdavalo menice za izvedene radove, a menice bi avalirala Razvojna banka. Menice bi nosile dobru kamatu, mogle bi da se prenose i koriste kao sredstvo plaćanja. Kamata bi bila stimulans da menice što duže ostane u cirkulaciji. S druge strane, menice bi se mogle u svakom trenutku i bezuslovno diskontovati kod Razvojne banke, čime bi poverenje u mehanizam bilo dodatno pojačano.

    KREIRANJE NOVCA Dospele i diskontovane menice Razvojna banka bi isplaćivala novcem koji bi uzimala od NBS kao krajnjeg kreditora. Jednostavnije rečeno – da, NBS bi štampala novac. Ministarstvo finansija bi bilo dužno da po utvrđenim rokovima na kraju otkupljuje emitovane menice i tako vraća uzete kredite od NBS. Ovo bi omogućilo i da NBS planira svoje bilanse i monetarnu politiku.

    Logika ovog pristupa je da investicioni ciklus kreira novu zaposlenost i privredni rast. Broj ljudi koji plaćaju poreze i doprinose se povećava, a povećava se i opšta potrošnja koja preko PDV popunjava budžet. Zahvaljujući rastu budžetskih prihoda Ministarstvo finansija dobija sredstva iz kojih može vratiti uzeti kredit od NBS. Kamate koje država plaća na menice ostaju domaćim preduzećima koje su u radovima učestvovali, a ne bankama i njihovih stranim vlasnicima.

    Ovakvo kreiranje novca ne bi trebalo da ima inflatorne efekte budući da je tražnja u recesiji mala i kapaciteti su neuposleni. Pri tome, novac ne ide u potrošnju već u investicije i stvaranje novih dobara. Konačno i najvažnije, svaka izdata menica je pokrivena izvedenim radovima ili kupljenom robom.

    Sam mehanizam kreiranja novca na ovakav način, kao i posledice po monetarni sistem nisu bitno različite od onih koje proističu inozaduživanjem. Razlika je samo u tome što država više nije u rukama stranih kreditora i kontrolora, i ne zavisi samo od njihove volje.

    Ovakvo zaduživanje ne donosi devize, ali ne dovodi ni do rasta spoljnog duga. Kako je novac autonomno kreiran, a ne unet iz inostranstva, devizne rezerve se neće povećati i dinar će morati da depresira. Ovo jeste problem, ali pre ili kasnije, ozbiljna korekcija dinara je neminovnost u svakom slučaju. U predloženom modelu, negativne posledice depresijacije bi bile kompenzovane činjenicom da privreda radi i zaposlenost raste.

    Ovaj način finansiranja investicija pomaže i da se razbije bankarski monopol, a banke prisile na razumniju kamatnu politiku.

    Kada finansira radove na ovaj način, država ne mora raspisivati međunarodne konkurse. Ona može voditi razvojnu politiku i ovako kreirana sredstva može usmeravati domaćim preduzećima i tako ih jačati.

    Primena predloženog rešenje zahteva stratešku viziju i izuzetan profesionalizam i vlade i NBS. Podrazumeva i odlično projektno vođenje investicija, zahteva odgovornost i disciplinu u plaćanjima i eliminaciju korupcije. Mehanizam se naravno može zloupotrebiti na mnogo načina, ali to nije slabost mehanizma po sebi. Ima li Srbija volje, hrabrosti, kadrova i znanja da se upusti u ovakav projekat i da se oslobodi tutorstva MMF?

    _________

    Napomene:

    (1) Korigovano u odnosu na prvu verziju teksta, gde je rečenica glasila: “To je procenat radno sposobnog stanovništva koje ima kakav-takav posao.” Hvala Goranu za korekciju.

    (2) Ovim načinom finansiranja bio je i delimično skriven stvarni obim vojnih izdataka Trećeg rajha. Čitalac će nadam se razumeti da ovo nije pohvala nacizmu, već pohvala jednom dobrom finansijskom mehanizmu.

    Blog Nebojše Katića

    http://www.standard.rs/nebojsa-katic-jedan-predlog-za-izlaz-iz-beznadja-ili-kako-finansirati-investicije.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Politička zloupotreba morala

    Mario Kopić

    Ako se organizira grupa koja se moralno poveže nekom Idejom, nekom vrijednošću poput vjere, nacije, klase, slobode, istine, i počne djelovati van zakona i ma kakvog pravila na temelju čiste neposredne odanosti i pripadnosti Ideji, dakle na temelju čiste savjesti kao jedine unutarnje policije, tada je konac svake pravne države i liberalno-pluralističke demokracije.

    Možemo na kraju dodati da u kompleksno strukturiranom savremenom naučno-tehničkom životu pojedinci i čitave skupine postaju elementarno nesigurni, jer im realnost postaje neprovidna i komplicirana. Ta nesigurnost rađa dezorijentiranost. Otuda potreba za traženjem neprijatelja koji su za sve krivi. Sasma je svejedno da li su za sve krivi plemići, svećenstvo, buržuji, bankari, proleteri, crnci, Jevreji, homoseksualci, Muslimani, Srbi, Albanci, Hrvati… Politizacija morala oblik je simplifikacije stvarno kompleksnih životnih situacija. Moralno-politički ”nervni slom” nipošto nije nešto što bismo smjeli podcjenjivati.
    Protivnici formalne demokracije, koja narodnu volju posreduje institucijama višestranačkog parlamenta podjelom vlasti, pluralistički otvorenim javnim mnijenjem i višestranačkim izborima, u prvom su redu desni i lijevi radikali. Oni jednostavno smatraju da stranački ideološki i institucionalno razbucan narod nije kadar djelotvorno se suočiti sa spoljašnjim, odnosno unutarnjim neprijateljem, i zato u ime očuvanja narodne egzistencije najoštrije napadaju liberalnu demokraciju.

    ЦЕО ТЕКСТ:

    http://pescanik.net/2012/02/politicka-zloupotreba-morala/

  4. Varagić Nikola каже:

    Prodaja magle

    Dušan Miklja

    | 22. 02. 2012. – 02:00h

    Englezi daleko od Ostrva kupovali su – kako tvrde trgovačke hronike – u flašama zapakovanu verodostojnu londonsku maglu. Pomagala im je u časovima nostalgije. Za razliku od Engleza, Srbi nemaju potrebu da putuju jer im se magla prodaje kod kuće. U različitim pakovanjima, doduše. Naročito pred izbore. Takođe, za razliku od londonske magle, koja je postojano sive boje, u Srbiji je magla poglavito ružičasta.

    Kao na binama estradnih pevača, njena je svrha da stvori nadrealistički politički dekor koji će stvarnost zaogrnuti vedrim bojama.

    Pošto u Srbiji gomilanje magle služi istom cilju kao na priredbama iluzionista, najviše je proizvode stranački izborni štabovi, agencije za ispitivanje (i izmišljanje) javnog mnjenja, mediji zavisni od partijskih i finansijskih moćnika i, najzad, samostalni “mali politički privrednici“, koji na izbornoj trpezi takođe žele nešto da ućare.

    Raspršivanjem magle u velikim količinama na jednoj strani se prekrivaju sva neispunjena obećanja i izneverena nadanja a na drugoj budućnost – premazana ružičastom glazurom – čini privlačnijom. Na taj način, kako je već rečeno, postiže se isti efekat kao na iluzionističkim priredbama: sve je lepo ali ništa nije stvarno.

    To praktično znači da za istinite odgovore o stanju privrede, visini zaduženosti, broju nezaposlenih, siromaštvu i oskudici, zakulisnim pregovorima sa Prištinom, uslovima za pridruženje Evropskoj uniji, bilo kom pitanju od životnog značaja, moramo pričekati dok se magla ne raziđe.

    Pa, kada će to biti? Kako stvari stoje, svakako ne pre izbora. Kada, tada? Posle izbora ili, što je još verovatnije, nikada.

    http://www.blic.rs/Komentar/Svet-i-mi/308324/Prodaja-magle

  5. Varagić Nikola каже:

    22/02/2012

    Komentar Danas

    Svi za Strazbur

    Autor: Redakcijski komentar

    Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da Srbija treba da isplati policajcu Daliboru Živiću skoro 3.300 evra na ime nematerijalne štete i sudskih troškova, kao i kamatu na te iznose. Živić je tužio državu jer mu ona, suprotno svojoj odluci, nije isplatila iznos dvostrukih plata.

    Naime, Vlada Srbije je januara 2000. i jula 2003. usvojila dve odluke na osnovu kojih je svim policajcima koji žive i rade na Kosovu trebalo da budu isplaćene dvostruke plate. Nešto slično se desilo i u slučaju „Rakić i drugi protiv Srbije“, odnosno tridesetak radnika MUP Srbije, koji su radili na Kosovu. I njima je na osnovu uredbe Vlade plata trebalo da bude uvećana za 100 odsto, ali to nije učinjeno. Kada su tužili MUP, beogradski Okružni sud je u identičnim pravnim situacijama različito odlučivao. Nekima je priznato pravo na naknadu, a nekima ne. Evropski sud je to presekao, našao povredu prava na fer suđenje i svima dosudio po 3.000 evra odštete i po 255 evra troškova. Država je platila 100.000 evra.

    Naravno, ovo nije prvi slučaj koji je država izgubila. Niti poslednji. O tome najbolje govori broj žalbi sudu u Strazburu – više od 5.000. Država je izgubila skoro sve sporove – od 61 presude, protiv Srbije su bile 54. Najviše zbog povrede prava na pravično suđenje i razumno trajanje postupka. Na ime odšteta i poravnanja zbog izgubljenih sporova, u poslednjih šest godina država je isplatila više od 700.000 evra.

    I ko je to platio? Pa nebeski budžet, koji pune za vlast nevidljivi stanovnici Srbije.

    Zanimljivo je i da su ovdašnji recepti za malverzacije stigli do Strazbura, pa je tako izvesnom advokatu iz Gornjeg Milanovca zabranjeno da dalje zastupa pred tim sudom, jer je tužio Srbiju 500 puta, čak i u ime „klijenata“ koji odavno nisu među živima. Teško da država može više da izađe na „zao glas“, ali ovakvi slučajevi svakako daju povoda za „novu turu“. Šta sa prošlošću, kada su tokom devedesetih srpski sudovi nemilice otimali, prekrajali ljudske živote za tuđe i interese pojedinaca iz vlasti i bahato oštrili zube na leđima građana? Pojeo vuk magarca – tada nismo bili u Savetu Evrope i nismo mogli da tražimo zaštitu.

    Mada, mala je to vajda da ti Evropski sud kaže da si bio u pravu što si 25 godina „terao“ svoj slučaj pred sudom, koji je bio nesposoban da ga toliko dugo okonča. Na hiljade razočaranih, bez vere u pravdu i nadu u bolje sutra, najbolje to pokazuju.

    I šta sad? U Strazbur po pravdu!

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/svi_za_strazbur.46.html?news_id=234468

  6. Varagić Nikola каже:

    IVAN NINIĆ: BIA TAJNO KUPUJE NAMEŠTAJ OD VERENICE BOŽE ĐELIĆA

    sreda, 22 februar 2012

    Na koji način obelodanjivanje podataka o nabavci nameštaja za BIA može da ugrozi bezbednost države i građana – nije poznato

    Bezbednosno-informativna agencija (BIA) kupila je u decembru prošle godine nameštaj za opremanje svojih prostorija od preduzeća Nitea d.o.o. Beograd. Bez obzira što je ukupna vrednost kupljenog nameštaja 7.232.301 dinar, BIA nije raspisala javni poziv koji propisuje Zakon o javnim nabavkama pravdajući to kao poverljivu nabavku, pokazuju podaci do kojih je došla „Pištaljka“. Da problem bude veći, suvlasnik i direktor preduzeća za trgovinu kancelarijskim nameštajem Nitea je Vesna Ječmenica, verenica doskorašnjeg potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića.

    „Pištaljka“ je došla do zvaničnog dokumenta Uprave za trezor Ministarstva finansija koji pokazuje da je BIA sa svog budžetskog računa na račun preduzeća Nitea izvršila pet pojedinačnih uplata. Prva uplata od 6.080.528,79 dinara izvršena je 8. decembra, da bi potom iznos od 461.970 dinara BIA uplatila 13. decembra, zatim iznos od 20.978,23 dinara 16. decembra, a već 14. decembra izvršene su dve uplate od 567.904,74 dinara i 100.919,38 dinara. Konačan zbir svih uplata koje je BIA izvršila u korist preduzeća Nitea d.o.o. iznosi 7.232.301 dinar, i to ukazuje da je u pitanju tzv. nabavka velike vrednosti.

    Sve nabavke čija vrednost premašuje 2,9 miliona dinara, prema Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, predstavljale su nabavke velike vrednosti za koje je naručilac u obavezi da raspiše javni poziv. BIA spornu nabavku nigde nije oglasila pa se postavlja pitanje da li je i na koji način je primenjem Zakon o javnim nabavkama? Pozivajući se na pravo iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja saradnik „Pištaljke“ se pismenim zahtevom obratio nadležnima u BIA. Zatražio je kopije izveštaja o ocenjivanju tenderskih ponuda, ugovora o nabavci između BIA i preduzeća Nitea i fakture koje je Nitea ispostavila, a BIA platila. Međutim, sve što je traženo BIA je odbila da dostavi.

    „Time bi se učinile dostupnim informacije i dokumenta koja su propisima, odnosno službenim aktom zasnovanim na zakonu, određeni da se čuvaju kao tajna i dostupni su samo određenom krugu lica, a zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške posledice po interese zaštićene zakonom“, navodi se između ostalog u odgovoru iz kabineta direktora BIA, ali se ne objašnjava na koje se to „teške posledice“ misli. Nadležni u BIA priznaju da zbog „poverljivosti“ ta institucija nije sprovela redovan postupak javne nabavke putem otvorenog poziva za sve zainteresovane prodavce nameštaja.

    „U pitanju je postupak javne nabavke koji je izuzet iz redovnog postupka javnih nabavki zbog poverljivosti – nabavka sredstava za posebne namene koje moraju biti praćene posebnim merama kontraobaveštajne i bezbednosne zaštite tajnih podataka, na osnovu člana 7. tačka 4. Zakona o javnim nabavkama“, navodi se u odgovoru. Iz kabineta direktora BIA objašnjavaju da je nabavka sprovedena u skladu sa Uredbom o određivanju sredstava za posebne namene za potrebe BIA („Sl. glasnik RS“, broj 21/09) i internim aktom BIA o načinu sprovođenja nabavki sredstava za posebne namene, a na osnovu odluke o pokretanju postupka poverljive nabavke koju je donelo ovlašćeno lice.

    DO TAJNE NABAVKE UREDBOM Prema objašnjenju dobijenom u BIA, nabavka je sprovedena u skladu sa Planom nabavke za 2011. godinu tako što su pozivi sa dokumentacijom za dostavljanje ponude „upućeni na adrese šest renomiranih dobavljača“, a sve pod kontrolom komisije koja je formirana u tu svrhu. Prilikom otvaranja ponuda prisustvovali su ovlašćeni predstavnici ponuđača, izvršena je stručna ocena ponuda, doneta je odluka o izboru najpovoljnije ponude i nakon toga je zaključen kupoprodajni ugovor. Nameće se pitanje zašto nadležni u BIA smatraju da dokumentacija koja se odnosi na nabavku nameštaja od preduzeća Nitea d.o.o. ne treba da bude dostupna javnosti? Kako verovati da je upravo Nitea dostavila najpovoljniju ponudu? Zašto je i na osnovu kojih kriterijuma je BIA izvršila uži izbor šest preduzeća od kojih će zatražiti ponude? Takva procedura je svojstvena upravo za nabavke male vrednosti, a ne za nabavku čija je vrednost 7,2 miliona dinara.

    Kojim razlozima su se nadležni u BIA rukovodili kada su odlučili da nabavku nameštaja izvrše na ovako netransparentan način?

    „Razlog za odluku o pokretanju postupka poverljive nabavke u konkretnom slučaju je zaštita podataka o konkretnim specifikacijama predmeta nabavke – sredstava namenjenih opremanju službenih prostorija, restriktivnih prostora koje Agencija koristi za izvršavanje svojih zadataka“, navodi se u odgovoru koji je saradnik „Pištaljke“ dobio od BIA i dodaje da je uporište za ovakav postupak član 7. stav 4. Zakona o javnim nabavkama i član 5. stav 1. tačka 10. Uredbe o određivanju sredstava za posebne namene BIA.

    Još u martu 2009. godine Vlada Srbije usvojila je problematičnu uredbu kojom se utvrđuju poverljive nabavke za potreba BIA mimo redovne procedure koju propisuje Zakon o javnim nabavkama. „Na nabavku sredstava za posebne namene ne primenjuju se propisi kojima se uređuju javne nabavke“, navodi se u članu 1 uredbe. Članom 2 uredbe propisano je da sredstva posebne namene „jesu nepokretnosti i pokretne stvari u svojini Republike Srbije, koje Agencija koristi za obavljanje poslova iz svog delokruga“. Inače, pod poverljive nabavke uredbom se podvodi najširi mogući spektar robe, odnosno dobara koji BIA koristi u svom radu uključujući i nabavke prevoznih sredstava, sredstava za poremanje prostorija, ali i opreme, alata, pribora, delova, sitnog inventara i potrošnog materijala za izradu, održavanje i eksploataciju pokretnih stvari za posebne namene.

    NVO Transparentnost Srbija je odmah nakon usvajanja sporne uredbe pozvala Vladu Srbije da hitno izmeni ovaj podzakonski akt, upozoravajući da se njime prave izuzeci koje ne dopušta Zakon o javnim nabavkama. Prema navodima iz saopštenja te organizacije, zakon nalaže da se „u svakom konkretnom slučaju pre određivanja poverljivosti utvrdi da li bi saznanje neovlašćenih lica da se takve nabavke sprovode ili saznanje da predmeti nabavke imaju određene specifikacije ili da se vrše od određenog ponuđača ugrozilo bezbednost države i građana“. Takođe, Transparentnost Srbija je u septembru 2009. godine podnela Ustavnom sudu Srbije inicijativu za ocenu zakonitosti ove uredbe.

    Na koji način javno obelodanjivanje podataka o nabavci kancelarijskog nameštaja za potrebe opremanja prostorija BIA može da ugrozi bezbednost države i građana nije poznato. A još manje su poznati argumenti kojima su se nadležni u BIA rukovodili kada su odlučili da ne raspisuju javni tender na koji bi se javili svi zainteresovani prodavci kvalitetnog namešataja u Srbiji. Prema javnim podacima Agencije za privredne registre, direktor preduzeća Nitea d.o.o. Vesna Ječmenica, koja ujedno u tom preduzeću ima 50 odsto vlasničkog udela, dok je Veselin Ječmenica vlasnik preostalih 50 udela.

    NITEIN NAMEŠTAJ DRŽAVNIM ORGANIMA Pored Bezbednosno-informativne agencije u zadnjih ped godina (2007-2011) preduzeće Nitea d.o.o. iz Beograda opremalo je kancelarijskim nameštajem nekolicinu državnih organa, agencija i ustanova i na tom poslu je inkasiralo preko 40 miliona dinara, pokazuju podaci do kojih je došla „Pištaljka“. Samo tokom 2010. i 2011. godine Nitea je od saradnje sa državnim organima zaradila nešto više od 33 miliona dinara. Od ovog preduzeća nameštaj su kupovali Agencija za kontrolu letenja SCG, Agencija za lekove, Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, Fond za PIO, Opština Savski venac, Akreditaciono telo Srbije, Dom omladine Beograda, Zvezdara teatar, SANU, JKP Toplana Valjevo…

    Pištaljka

    http://www.standard.rs/ivan-ninic-bia-tajno-kupuje-namestaj-od-verenice-boze-djelica.html

  7. Varagić Nikola каже:

    Poledica: Država ne reaguje na ozbiljan kriminal u fudbalu

    Autor: Beta

    Beograd – Predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera Nezavisnost (SPFN) Mirko Poledica kazao je danas da se u srpskom fudbalu dešava „ozbiljan kriminal“, a da država ne reaguje iako postoje dokazi.

    – Ovo što se dešava u srpskom fudbalu je ozbiljan kriminal, a država ne reaguje. Mi želimo da sprečimo te stvari. Igrači traže minimum dostojanstva, ali tamo gde treba da dobiju najveću podršku, u fudbalskoj organizaciji, oni je ne dobijaju – kazao je Poledica novinarima u beogradskom Medija centru.

    On je ocenio da Pravilnici o zaštiti u Fudbalskom savezu Srbije „važe samo za klubove, a ne i za igrače“.

    – Takav sistem odlučivanja je komunističko-udbaški – dodao je Poledica.

    Predsednik SPFN je kazao da je ta organizacija poslala nekoliko pisama Ministarstvu omladine i sporta, ali da su ona „ignorisana“.
    – Nije nam jasan stav države. Jedna smo od retkih organizacija koja radi, donosi novac i ulaže ga u našu decu, ali opet nismo dobri. Možda zato što ne krademo – istakao je Poledica.

    – Ova zemlja od igrača pravi socijalne slučajeve, umesto da ih štiti – dodao je on.

    Poledica je naveo da SPFN ne traži smene u fudbalskoj organizaciji, već samo ukazuje na probleme.

    – Od Saveza tražimo da ima isti odnos prema klubovima i igračima. Ako se dokaže da je neka utakmica nameštena, je ne tražim odgovornost FSS, već reakciju, ali oni nčcim izazvanim staju u zaštitu klubova – rekao je Poledica.

    Poledica je kazao da svrha Crne knjige, koja je 8. februara predstavljena u Briselu, nije samo ukazivanje na nameštene utakmice, već i na diskriminaciju i mobing fudbalera u Istočnoj Evropi.

    – Reakcija javnosti u Srbiji na Crnu knjigu je pozitivna, ali fudbalskih radnika nažalost negativna, pre svega predstavnika fudbalske organizacije – ocenio je fudbaler koji se povukao 2010. godine.

    Član SPFN i golman ruskog Rostova Dejan Radić istakao je da će ta organizacija imati veliki posao da promeni svest fudbalera u Srbiji.

    – Svest igrača se mora menjati. To će biti možda i najteži posao Sindikata Nezavisnos’, ali ne i nerešiv. Nije dobro što danas sa nama nema igrača iz vodećih srpskih klubova i onih koji igraju u inostranstvu. Treba raditi na svesti – ocenio je Radić.

    On je naveo priprem iz Poljske, kada je posle prijava Sindikata profesionalnih fudbalera „u jednom danu uhapšeno 500 ljudi“.

    – Preko 200 njih je pravosnažno osuđeno. U našoj zemlji, međutim, kada neko sedne u fotelju samo revolucija može da ga skloni – dodao je Radić.

    Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Branislav Čanak ocenio je da je napravljena „kardinalna greška“ što ranije nisu podignute krivične prijave protiv FSS i klubova, jer se kako je naveo, „protivnik pokazao kao izuzetno nekorektan“.

    http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/poledica_drzava_ne_reaguje_na_ozbiljan_kriminal_u_fudbalu.83.html?news_id=44223

  8. Varagić Nikola каже:

    Drug Tito nije dobro informisan

    Autor: Dimitrije Vujadinović

    Ovih dana određenu medijsku pažnju izazvalo je otvoreno pismo profesorke Zagorke Golubović upućeno predsedniku Borisu Tadiću. Predsednik nije našao vremena da je lično primi i sasluša te je profesorka objavila ono što je nameravala da mu saopšti.

    Svako ko je pročitao pismo profesorke, a razuman je i dobronameran čovek, zabrinut za budućnost svoga naroda, nema ništa da doda ili oduzme konstatacijama koje iznosi profesorka Golubović. Jedino što bi verovatno svako od nas mogao da iznese još neki konkretan slučaj, iz oblasti kojom se bavi ili iz svoje sredine, koji potvrđuje procese ekonomskog i političkog urušavanja Srbije.

    Pismo Zagorke Golubović samo je poslednji iz serije tekstova ili medijskih nastupa kojima ova intelektualka izvanredno upozorava na lošu beskonačnost u koju smo zapali.

    Za mene, koji se bavim kulturnom politikom, posebno je bio indikativan tekst profesorke Golubivić „Suša na ničijoj zemlji“ (objavljen u Danasu, avgusta 2007. godine).

    U tekstu piše: „Meni kao građanki nije dostupan nijedan artikulisani projekat razvoja novog sistema vrednosti, koji bi političke stranke demokratske opcije ponudile građanima u svojim glavnim nastupima i predizbornim kampanjama.“

    Odsustvo delovanja kulturnih činilaca u procesu tranzicije i ekomonske „liberalizacije“ podstaknuto dominantnim shvatanjem da „ekonomska racionalnost“ nema nikakve veze sa „socijalnom i kulturnom racionalnošću“ dovodi u pitanje celokupni smer procesa demokratske tranzicije u Srbiji, o čemu sve već generalno govori o involuciji ili putem „nizbrdo“.

    U drugom nastavku teksta profesorka piše: „Ako političke elite i dalje budu išle putem „tranzicije“ izvan kulture, Srbija neće imati još dugi niz godina realne šanse da postane „normalan svet“, tj. moderno građansko demokratsko društvo.“

    Iako je tekst pisan pre pet godina, ništa nije izgubio na aktuelnosti, naprotiv!

    Razlog zašto se profesorka odlučila da se obrati svome drugu predsedniku Srbije Borisu Tadiću objasnila je sopstvenom obavezom da informiše predsednika o stanju u kome se našla Srbija, „jer verovatno ga savetnici loše obaveštavaju“. Mislim da je u tome profesorka, i pored velikog praktičnog iskustva, pokazala određenu dozu naivnosti.

    Oni koji pamte vreme Brozove Jugoslavije sećaju se da se negde od 1968. godine pa sve do njegove smrti često mogla čuti rečenica – Drug Tito nije dobro informisan, ne zna šta se stvarno događa, da zna, sigurno se ovo ne bi dešavalo. To su izgovarali oni koju su neumoljivo verovali u Brozovu iskrenost i pravdoljubivost, a za stanje krivili njegove nesavesne saradnike. Time su pred sopstvenom savešću pravdali ličnu zabludu i oslobađali Tita od odgovornosti.

    Naravno da je Broz sve znao i u svemu učestvovao.

    Naravno da Boris Tadić sve zna šta se danas događa u Srbiji i da u svemu učestvuje! Istina, odavno se nametnuo utisak da predsednik Tadić nema odlučujući uticaj na procese u unutrašnjoj politici i privredi (o tome je govorio i Mlađan Dinkić prilikom smene). Neki drugi centri moći odlučuju, dok Boris Tadić deli odlikovanja (institucijama represije: Tim za lociranje i hapšenje haških begunaca; BIA; pripadnici Žandarmerija; pripadnici vojske). I to na datum prema kojem većina u Srbiji nema bilo kakav praznični osećaj.

    Poslednja odstupnica propalih režima oduvek je bila dodela odlikovanja, jer to je jedino što još mogu da pruže podanicima. Sigurno da bismo svi bili zadovoljniji, uključujući i slavodobitnike, da se Predsednik potrudio da njihovi primeri postanu dominantni sistem vrednosti u Srbiji, da Istraživačka stanica Petnica ne mora svake godine da moljaka državu za podršku ili da se napokon usvoji predlog doktora Stojkovića o besplatnoj oplodnji u bolnicama!

    U svojim tekstovima i javnim nastupima profesorka kulturne antropologije Zagorka Golubović, u političkom smislu „slobodni strelac“, jasno, koncizno i ubedljivo iznosi uzroke i posledice političkog konteksta koji Srbiju vodi u lošu beskonačnost, a za koji je odgovoran politički establišment, pozicije kao i opozicije.

    Autor je direktor Balkankult fondacije

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/drug_tito_nije_dobro_informisan.46.html?news_id=234473

  9. Varagić Nikola каже:

    Vlada nas gura ka grčkom scenariju

    Snežana Krivokapić/Danijela Nišavić

    22. 02. 2012.

    Vlada Srbije napravila je u prošloj godini budžet koji je probila za pet milijardi dinara, potrošila je više nego što je smela na plate i nabavke, zadužila nas više nego što je trebalo i tako prekršila dva glavna fiskalna pravila koja ograničavaju visinu duga države i manjka u državnoj kasi.

    Budžetom za ovu godinu to nije ispravila, pa je situacija takva da bi već u 2015. javni dug mogao da prebaci kritičnu granicu od 60 odsto BDP, što bi nas dovelo u grupu visoko zaduženih zemalja, kao što su Grčka, Italija i druge problematične države.

    Sve ovo može se zaključiti iz jučerašnjeg saopštenja Fiskalnog saveta, koji ponovo apeluje na Vladu da što pre donese plan mera kojim bi zaustavio trend rasta zaduženosti. Oni podsećaju da je Vlada prošle godine prištedela na kapitalnim investicijama oko četiri milijarde dinara, ali je zato tolika suma preko mere utrošena na plate. Još sedam milijardi dinara mimo plana otišlo je za kupovinu roba i usluga, dok se država u toku 2011. zadužila i 700 miliona evra emitovanjem evroobveznica, iako to nije bilo neophodno i na šta plaćamo kamatu od 7,25 odsto. Osim toga, nerealno su planirani prihodi od akciza, pa su oni podbacili za čak devet milijardi dinara. Više se očekivalo da će stići od dividendi javnih preduzeća (pominjano je da će EPS biti u plusu), ali se na kraju godine ispostavilo da su državne firme u budžet uplatile manje nego što je Vlada želela.

    Da bi prikazala veće prihode, država je iskoristila zgodan trik – umesto da preduzećima u decembru vrati 4,5 milijardi dinara po osnovu povraćaja PDV-a, prebacila je tu obavezu u januar, pa je deficit lane bio fiktivno manji, inače bi bio 9,5 a ne pet milijardi dinara veći od dozvoljenog Zakonom o budžetu. Zanimljivo je i da bi manjak u budžetu bio veći za 3,5 milijardi dinara da se bukvalno nekoliko dana pred Novu godinu preduzeća nisu uplašila objavljivanja spiska najvećih dužnika i uplatila tu sumu na ime dugovanja za doprinose.

    Fiskalni savet jasno ističe da je Vlada Srbije prekršila fiskalna pravila – i o visini deficita budžeta i o visini javnog duga. Zato požuruje Vladu konstatacijom da već sada mora da se radi na rebalansu budžeta za 2012. jer bi, ako se nastavi s ovakvom politikom, deficit na kraju godine bio veći za 350 miliona evra, ili 35 milijardi dinara.

    Samo u prošloj godini država je povećala zaduženost za 2,3 milijarde evra, pa Fiskalni savet zaključuje da je dug sada 46,4 odsto BDP. Uz konstataciju da bi do kraja 2012. mogao da bude 51 odsto, Savet dodaje da je reč o blago optimističnom predviđanju, odnosno da je moguće da bude i 55 odsto. Situaciju pogotovo može da pokvari kretanje kursa, kao i uzimanje svih kredita koji su planirani. To će, zaključuje Fiskalni savet, zahtevati veliko kresanje budžeta u 2013. i 2014. godini. Kada na naplatu dođe i restitucija, dug će 2015. prebaciti 60 odsto BDP, što je granica za visoku zaduženost.

    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/308317/Vlada-nas-gura-ka-grckom-scenariju

  10. Varagić Nikola каже:

    Ivica Dačić u »borbenom kompletu« – Crna majica, crna jakna, kako i dolikuje vanrednoj situaciji kojom Dačić upravlja, a biće i još hapšenja

    dragoljub žarković

    Srbiji je potrebna nova strategija državnog razvoja koja ne može biti zamenjena idejom da postanemo deo Evropske unije, jer ovakvi kakvi smo ništa im ne trebamo, kao što ni oni nama ne mogu pomoći ako sami sebi ne pomognemo. Ne mislim pritom na samopomoć kakvu primenjuju muftija Zukorlić, pa i ministar Dačić

    Vlada u senci: Traganje za novim modelom

    Sve je više analitičara koji se slažu da bi Demokratska stranka na narednim parlamentarnim izborima mogla biti kažnjena zbog slabog učinka u prethodnom četvorogodišnjem mandatu. Tako je svuda u svetu. Birači glasovima najčešće ne nagrađuju one čiji se programi jasno vide i obećavaju bolji život, već najpre kažnjavaju one za koje im se čini da su izneverili očekivanja.

    Vrlo je važno da se sankcioniše politička odgovornost i konstituiše nova politička odgovornost za socijalno stanje u zemlji, ali od toga, strah me je, neće biti nikom lakše. U ovom trenutku predizbornih grčeva nije vidljivo kako bi stara ili nova grupacija iz same okolnosti da je pobedila na izborima unapredila bilo šta u Srbiji.

    Benžamen Konstan, politički pisac ovde slabo citiran, napisao je: „Političke promene ne znače skoro ništa. Pravi istorijski napredak je onaj koji se odigrava u dubinama društva.“ Ko ovde može mirne savesti reći da se ovde nešto promenilo po dubini srpskog društva?

    Ta vrsta promena nije, međutim, stvar koja se može oposliti od jednog do drugog izbornog ciklusa. Nije dovoljno ni pisati zakone koji su prepisani iz normi uređenih država. Evo, žale se i ovi s Kosova da su njihovi zakoni „pod konac“ briselski, ali da stanje na teritoriji na koju se ti zakoni odnose nimalo nije evropsko. Naprotiv.

    Srbiji je potrebna nova strategija državnog razvoja koja ne može biti zamenjena idejom da postanemo deo Evropske unije, jer ovakvi kakvi smo ništa im ne trebamo, kao što ni oni nama ne mogu pomoći ako sami sebi ne pomognemo.

    Međunarodni politički i ekonomski odnosi zaoštravaju se brže nego odnosi unutar Srbije, samo što mi to slabo vidimo. Ovaj deo sveta pašće u zapećak evropske politike zabrinute zbog monetarne krize, energetske bezbednosti i mogućnosti masovne izbegličke krize na jugu evropskog kontinenta, a odatle nadalje.

    Mi se uvek pravimo kao da se ti veliki svetski potresi nas ne tiču. Setite se samo reakcija na ekonomsku krizu. Blisko okruženje biće uskoro prekomponovano, a svetske berze već pokazuju da će sve biti skuplje, što se u Srbiji bez berze vidi po tome što nam je život skuplji a plate manje.

    Ispostavilo se već da su pravci strateškog razvoja Srbije – infrastruktura, energetika, poljoprivreda – postavljeni preširoko i da ne mogu istovremeno da se realizuju ni uz kredite… To je bio i jedan od razloga za zamrzavanje pregovora sa MMF-om. Vlada je, naime, ostavila širok prostor za garancije u svim ovim oblastima, jer ni sama ne zna šta će moći da se realizuje. Pa ko će znati, pitamo se.

    Pojedini mediji izvestili su prošle nedelje da je Srpska napredna stranka sastavila takozvanu vladu u senci, pa još licitiraju imenima ko je tu šta. Ništa novo, i aktuelna vlada je – vlada u senci. Naprednjaci su to demantovali, a ovima što su sada na vlasti ni demanti ne bi pomogao.

    Šta muti muftija: Izborna krvna osveta

    Rasim Ljajić, predsednik Socijaldemokratske partije Srbije, kaže da priča muftije Muamera Zukorlića o tobožnjem atentatu na njega nema veze sa istinom i da je plasirana u funkciji predizborne kampanje. Nešto slično, dodajem ja, govorilo se i nakon banjalučkog Borika, osim što je tamo nađeno i oružje. I mete su druge vere, ali bilo je podosta onih koji su tvrdili da je „afera Borik“ prenaduvana iz istog razloga koji Ljajić spočitava muftiji.

    Posle postavljenog klipa na Fejsbuk profilu Muamera ef. Zukorlića, nazvanog „Muftijin emanet“, Ljajić kaže da „Zukorlić mora na lažima, nacionalizmu i mržnji da pravi kampanju“, i dodaje: „Mediji to prenose i samo do toga Zukorliću je stalo. On je kao pevačica novokomponovane muzike koja je željna publiciteta. Pozitivnog ili negativnog, svejedno je. Zukorlić pričom o atentatu opravdava svoju paravojnu formaciju, koju predstavlja kao obezbeđenje, a ljudi se pitaju ko su ti ljudi i čiji su to sve crni džipovi koji ga prate.“

    Glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji putem video-klipa poručio je šta će se dogoditi u Srbiji ukoliko bude „likvidiran“. On je rekao da se u Srbiji ništa ne događa slučajno, da su sve ozbiljne likvidacije planirane i da se dešavaju nakon zavere koja obično ide od vrha države.

    „U našoj sandžačkoj tradiciji postoje neke veze koje su prevaziđene kod nekih naroda. Postoji prijateljska, porodična i, ako hoćete, plemenska povezanost i spremnost da se štiti ono što je svoje. Ukoliko bi došlo do moje likvidacije, narednih 50 godina nijedan beogradski političar ne bi smeo doći u Sandžak“, poručio je Zukorlić.

    Pozivanje na tradiciju „krvne osvete“, a očigledno je da muftija na to misli, stvara dodatnu zlu krv na inače rovitom Sandžaku. U slabim državama centripetalne aspiracije i sile rubnih područja, posebno onih koja su nacionalno ili verski homogenizovana, jačaju ne samo pred izbore. Muftija je izgleda teški mutivoda, a sad samo čeka reakcije iz „uže Srbije“ i eto ti novog belaja.

    Ovde se već dugo izbori igraju na sve ili ništa. Za nas s pasivnim izbornim pravom ovde bude, po pravilu, ono drugo.

    Pitanje u nevreme: Kad voda dođe do grla

    Bolest me je prikovala za krevet i približio sam se neverovatnom srpskom proseka buljenja u televizijski aparat. A tamo svaki čas Ivica Dačić u „borbenom kompletu“. Crna majica, crna jakna, kako i dolikuje vanrednoj situaciji kojom Dačić upravlja.

    Boje su dobro odabrane, odudaraju od beline snežnih nanosa i još više ističu ministra. Dođe mu tu kao neki nindža ratnik koji u vreme udarnih televizijskih vesti brani narod od snežne nemani, ali, bogami, uvodi i pravdu, jer opet je pretio hapšenjem. Ovaj put onima zbog kojih možemo biti i žrtve poplava.

    Dok sam ja uočavao pojavu, Svetislav Basara, ovaj put u funkciji kolumniste dnevnog lista „Danas“, već je to opisao pa ću ga citirati: „… Gromoglasno najavljuje hapšenje svih odgovornih za nefunkcionalnost odvodnih kanala. Ah, kakva renesansna ličnost! Kakav kapacitet. Sa upravnika biblioteke, pravo na neodgovorne individue koje su, veli Dačić, izgradile kuće na odvodnim kanalima, pa im i to malo bilo, nego su ostatak zaklanih kanala zatrpali šutom. Ne kažem ja da takve ne treba pred sud. Ali smatram da ih treba hapsiti pre poplave, usred leta, recimo, i onda im postaviti pitanje: je li, more, ko ti dade dozvolu da gradiš kuću na kanalu?“

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1036953

  11. Varagić Nikola каже:

    Bivši savetnik ministra zdravlja Ljubiša Milanović tvrdi da ga Bezbednosno informativna-agencija prati i prisluškuje
    Video fotografije koje je navodno snimila BIA

    Autor: Katarina Živanović

    Beograd – Ljubiša Milanović, bivši savetnik ministra zdravlja za borbu protiv korupcije kaže za Danas da je „zabrinut za svoju bezbednost“ tvrdeći da je direktor Bezbednosno informativne-agencije (BIA) Saša Vukadinović naložio njegovo praćenje i prisluškivanje, pa i mogućnost „isceniranog hapšenja“. Sa druge strane, u Bia za naš list oštro negiraju navode Milanovića, nazivajući ih „apsolutnom neistinom“.

    Ljubiša Milanović kaže da je sve počelo pre mesec dana, nakon njegovog gostovanja u jednoj televizijskog emisiji, gde je on na pitanje zašto direktor BIA ima obezbeđenje, odgovorio „zato što ( direktor BIA) ne zna gde stanuje“.

    – Vukadinović je to isuviše lično shvatio, i umesto da me potraži ili tuži, ukoliko se našao uvređen, zloupotrebio je Agenciju u kojoj radi – navodi Milanović. Prema njegovim rečima, odmah posle te emisije direktor BIA je naložio da se istraži sve o njemu.

    – Pošto nisu uspeli da mi pronađu ni jednu mrlju u životu i karijeri, naloženo je da me prisluškuju, prate i tajno snimaju. Pošto ništa od toga nije urodilo plodom, prema mojim saznanjima, sledeći korak bi bio isceniranje situacije koja bi dovela do mog hapšenja – tvrdi Milanović. On dodaje da više ljudi može da potvrdi njegovu priču, kao i da je video fotografije koje je tajno snimila BIA.

    – Imam prijatelje u policiji i dugo godina sam se bavio tim poslom, tako da ne iznosim paušalne ocene niti spekulacije. Tražiću od države da oformi nezavisnu komisiju koja će istražiti moje navode, a onda ću reći imena ljudi koji su me pratili i otkriti sve što znam – kaže Milanović, dodajući da sada nema kome da se obrati, sem medijima.

    – Nakon javnog istupa gde sam optužio vrh države da podržava korupciju, mogao sam da očekujem smenu. Međutim, ovako nešto nisam očekivao, jer se radi o ličnom obračunu čoveka koji je zloupotrebio državnu funkciju u privatne svrhi i ugrozio moju bezbednost – zaključuje Milanović.

    Jovan Stojić, šef kabineta direktora BIA, navode Milanovića je okarakterisao „apsolutnom neistinom“.

    – To je još jedna u nizu neistina koje je o Agenciji izgovorio Ljubiša Milanović – rekao je Stojić za Danas.

    Podsetimo, Ljubiša Milanović smenjen je početkom januara sa mesta specijalnog savetnika za borbu protiv korupcije u Ministarstvu zdravlja, jer je krajem prošle godine optužio Tužilaštvo za organizovani kriminal, policiju i Ministarstvo pravde za selektivnu borbu protiv korupcije i zataškavanje afera. On je tvrdio da je specijalni tužilac Miljko Radisavljević vratio krivičnu prijavu u vezi sa aferom nabavke vakcina protiv svinjskog gripa da se koriguje, nakon čega je iz nje izbačeno osam imena.

    Savetnik samo sedam meseci

    Na mesto specijalnog savetnika ministra zdravlja za borbu protiv korupcije, bivši policijski inspektor Ljubiša Milanović postavljen je u junu prošle godine. Bio je inspektor beogradske policije i šef specijalne jedinice „Poskok“.

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/video_fotografije_koje_je_navodno_snimila_bia.55.html?news_id=234576

  12. Varagić Nikola каже:

    24. 02. 2012

    PRESS

    KOMENTAR DANA – BORISLAV KAŠANSKI

    Zvezda – Srbija

    Stigao sam preksinoć kući s posla taman na vreme da odgledam drugo poluvreme utakmice Lige šampiona Olimpik Marsej – Inter.
    Fudbal je bio mlak i dosadan, pa su mi misli nekako otplovile unazad i setio sam se istog tog Olimpika, Barija, stadiona „Sveti Nikola“, proleća 1991. godine…

    Bio je to veliki dan za Zvezdu i Srbiju. Finale Kupa šampiona. S druge strane terena isti taj Olimpik koji sada gledamo samo na televiziji. A za to vreme Zvezda, ista ona Zvezda koja je tog dana osvojila najviše što se u evropskom fudbalu osvojiti može, posrće u blatu Ivanjice, Kule, Jagodine, Borče…

    I da se potpuno razumemo, ne pišem ovo zbog fudbala. Pišem zato što smo svi mi zajedno, kao država ili društvo ako vam se tako više sviđa, za ovu 21 godinu, koliko je prošlo od te 1991. do ove 2012, zaglibili u nekom blatu vrlo sličnom onom u kojem se danas valjaju poluamateri (po fudbalskom znanju, ne po primanjima) sa „Marakane“. U tom blatu pregrmeli smo nekoliko ratova u kojima zvanično nismo učestvovali, sankcije, bombardovanje, pobedili (tako su nam bar rekli) NATO, živeli u tri različite države iako se nigde nismo selili, izgubili Kosovo, ušli u ekonomsku krizu onda kada je drugi još nisu ni sanjali, živeli sa tri-četiri marke plate mesečno, skinuli vlast 5. oktobra i doživeli da nam ubiju premijera nekoliko godina kasnije…

    I sve to za 21 godinu. A sada gledamo Olimpik samo na TV-u. Propast srpskog fudbala jednostavno je samo slika i prilika puta jedne zemlje i njenog naroda koji je izgubio tlo pod nogama i godinama već bezuspešno pokušava da ga pronađe. Ne ide nam u fudbalu, ali za to me, iskreno, baš briga. Boli me, međutim, što nam ne ide ni u politici, ekonomiji… što u predvečerje novih izbora opet isplivavaju stare aveti, što se ponovo potežu (ne)postojeće afere i što je važnije sj….. drugog nego li reći nešto pozitivno o sebi.
    Predstoje nam vrući meseci. Isplivaće na površinu nečiji najgori košmari, sahranićemo ko zna koliko živih ljudi (ne znam odakle mi utisak da je početak toga navodni slučaj Biljane Srbljanović) i biće nam važno samo da komšiji crkne krava, bez obzira što će možda za njom skapati i naša. A mora li baš tako?

    Srbija definitivno nema vremena za gubljenje. Protraćili smo Bari, protraćili smo 5. oktobar, šta je sledeće?

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/205325/Zvezda+-+Srbija.html

  13. Varagić Nikola каже:

    Uzorni policajac premešten jer napisao kaznu za „maricu“

    Vladimir Nikitović | 24. 02. 2012.

    ČAČAK – Saobraćajna policija u Čačku već 25 dana nije izrekla nijednu kaznu vozačima iz solidarnosti prema kolegi Dejanu Tadiću, nagrađivanom policijskom službeniku ove jedinice, koji je odlukom načelnika čačanske Policijske uprave premešten u Gornji Milanovac.

    Od 88 čačanskih saobraćajaca, njih 85 potpisalo je i peticiju da se Tadić vrati na svoju dužnost pošto smatraju da je kažnjen jer je izvršavajući naređenje pretpostavljenog, pokušao da ukloni policijsku maricu nepropisno parkiranu ispred zgrade PU Čačak.

    http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/308539/Uzorni-policajac-premesten-jer-napisao-kaznu-za-maricu

  14. Varagić Nikola каже:

    Učiteljica života

    Mario Kopić

    Veoma često možemo čuti da se o sadašnjosti objektivno može govoriti tek sa stanovitom historijskim distancom, tek onda kada ona postane politički neutralna, odnosno kada odmakne u prošlost. Tada se navodno ne trebamo bojati da ćemo izgubiti glavu budemo li kritički pisali o Hitleru ili Staljinu, ili o Titu, Miloševiću i Tuđmanu. Drugim riječima, tada se o njima, budući da ih više nema, može pisati i govoriti što god nas volja. No onaj ko očekuje da će mu tek vrijeme omogućiti da bude objektivan, upada u zamku moralne odgovornosti zbog moralnog zakazivanja u živoj sadašnjosti, ovdje i sada.

    Savremeno nas (fenomenološko) mišljenje upozorava da za objektivnost nije potrebna vremenska distanca od historijskih događaja kako bi ih se moglo slobodno, dapače samovoljno, tumačiti na temelju sekundarnih izvora. Objektivnost, naprotiv, treba tražiti u vlastitom odnosu prema ireverzibilnoj, jednokratnoj i neponovljivoj, nasmrt opasnoj sadašnjosti, naime u objektivnom odnosu prema nama samima sada i ovdje, to jest u trenutku u kojem se zlo jedino može dogoditi i jedino može – suzbiti.

    Njemačko nam iskustvo u tome može biti itekako dragocjeno. Gotovo je postalo temeljnim elementom njemačke ”civilne religije” upozorenje da se zločini otaca ne smiju zaboraviti, da ih se stalno moramo prisjećati. Sjećati ih se, kako bismo, sjećajući ih se, suzbili porive onih koji bi ponovno ideološki zakuhali katastrofu u kojoj su uništeni milioni ljudskih života i u prah i pepeo pretvoreni evropski i njemački gradovi. Credo je to: ne zaboravite – sjećajte se, ali sjećajte se s moralnom odgovornošću! Jer prekopavanje sjećanja i dokumenata može poslužiti kao zastor iza kojeg se priprema teren za nove zločine i za nove nepravde. Što dakle znači sjećati se s moralnom odgovornošću?

    Naime, historijski izvori djeluju u sadašnjosti u smislu egzistencijalne ”istovremenosti neistovremenog”, to jest u smislu mentaliteta koji vodi djelovanje. Historija koja počiva u tekstovima i statistikama tu ne igra nikakvu ulogu. Riječju, sadašnjost nije krinka koja skriva atavizme prošlosti koji iza nje djeluju, nego prije obrnuto, prošlost je krinka iza koje nastupaju nove snage sadašnjosti. Taj je paradoks formuliran stavom o istovremenosti neistovremenog, prema kojem je i najdavnija prošlost prisutna jedino i samo onda ako je sastavni element života sadašnjice. Sve drugo je mrtvi literarni simbolički historiografski materijal koji tavori u bibliotekama, arhivima i muzejima. Ne postoji historija u smislu davne prošlosti. Postoji samo u sadašnjosti prezentna prošlost, dakle samo živa sadašnjost iz koje se dirigira što je živa, a što mrtva ili prešućena prošlost, a što sadašnjost i budućnost. Kako prošlost tako i budućnost su temporalizacije sadašnjosti.

    I seriozne studije o fašizmu, odnosno o njegovim licima, to jako dobro pokazuju. Fašizam je uspio aktualizirati arhaične oblike historijske svijesti, a potisnuti živo iskustvo s ciljem otvaranja novog stila vođenja cjelokupnog društva upravo pomoću modernih sredstava manipulacije. Jedno je iskustvo proglašeno zastarjelim i izopačenim, dapače antinarodnim, a drugo, starije, stupilo je na njegovo mjesto upravo uz pomoć agresivne moderne propagande. Kako je svojevremeno u svojoj analizi fašizma naglasio David Schönbaum, htjeti poništiti 20. stoljeće u 20. stoljeću, bilo je protivrječje u sebi. Zato su se naime morala upotrijebiti sredstva 20. stoljeća. Naravno, to je bilo moguće u situaciji kad se svima činilo da se nastali socijalni i politički problemi ne mogu riješiti unutar pravne države, demokracije i parlamentarizma. Italijanski je filozof Benedetto Croce, recimo, fašizam okarakterizirao kao mješavinu ”ultramodernih koncepata i pljesnivih starudija (vecchiumi muffiti)”, dok je fašizam u Njemačkoj ostvario osobitu radikalnost antimodernističkih ciljeva (rasistička elita novog poretka i ponovno uspostavljena ”priroda”) uz relativnu modernost metoda i stila (tehnike, naoružanja, industrije). Zato je najbolji način približavanja suštini totalitarnog fenomena opažanje dotičnog fenomena onako kako se on sam po sebi pokazuje na materijalu konkretnog živog historijskog procesa i njegovih primarnih dokumenata. Uobičajena naknadna istraga ostataka prošlosti s namjerom da se iz tih krhotina rekonstruira sadašnjost trebala bi da bude zamijenjena modernijim pitanjem: što je to pokretalo nacionalsocijaliste da su, držeći se toga, ostavili za sobom takve krhotine svojih nedjela kakve na žalost imamo? Nije dakle riječ o rekonstrukciji prošlosti, nego o njenom objašnjenju sa stajališta promatrača koji iz drugog reda bolje vidi koji su se problemi i na koji način rješavali u (egzistencijalno-hermeneutičkoj) situaciji u kojoj se djelovalo onako kako se djelovalo.

    Takav nas pristup uči da se moramo čuvati takvih rješavanja političkih, socijalnih, ekonomskih i kulturnih problema što za sobom ostavljaju samo groblja i ruine. Živi dijalog s prošlošću koja je prisutna u sadašnjosti jedini može (semantički) korigirati aktualna djelovanja. To je smisao one historije koja ne drijema u arhivima (gramatičkim dekonstelacijama), nego u mentalitetima. Tako je veliki njemački historičar Reinhart Koselleck kao legitimni materijal historiografskog istraživanja uzeo ne samo činjenice, priče i legende, nego i semantiku snova živućih učesnika historijskih zbivanja, preživjelih logoraša koncentracionih logora. Rekonstrukcija povijesti je obična besmislica. Mi se kao egzistencije ne možemo vratiti u prošlost. S prošlošću se možemo ophoditi samo kao tumači vlastitog mentaliteta, jer jedino je u vlastitom mentalitetu sadržana tzv. prošlost. Dakako, analiza žive sadašnjosti u kojoj živi i ta ”prošlost”, ne može dovesti do konačne i apsolutne istine, do odstranjena svake sjenke s fenomena. Jer istina kao ne-skrivenost u sebi nosi skrivenost i dakle tajnu. Permanentna analiza sa svih strana i sa svih gledišta otkriva i otvara vazda nove karakteristike totalitarnog fenomena i tako utječe na eventualnu promjenu ponašanja ovdje i sada djelatnih aktera: o tome svjedoči enormna literatura o fenomenu fašizma u samoj Njemačkoj, koja je empirijski njime najopterećnija, pa ima na raspolaganju i najautentičniji materijal za analize. Tako se upravo u Njemačkoj najlakše i najdjelotvornije uočavaju aspekti neo-fašizma koji se u drugim nacionalnim ambijentima ne uočavaju ili otvoreno ne žigošu kao fašistički ili filo-fašistički.

    U tome je, kako je često naglašavao Reinhart Koselleck, najposlije čitav smisao one famozne Ciceronove poruke o historiji kao učiteljici života (historia magistra vitae): jedino i samo zato što historija živi u prisutnim mentalitetima, a ne u arhivima, može ona poput ”učiteljice” djelovati na korekciju ponašanja živih aktera.

    http://pescanik.net/2012/02/uciteljica-zivota/

  15. Varagić Nikola каже:

    NEBOJŠA MALIĆ: LOGIČKA ZAMKA IZ SRCA OČAJA ILI BAŠ KAKVE NAS KVISLINZI ŽELE

    Dobro, da li je moguće da su baš svi zli, pokvareni, nesposobni?

    Gde god se okrenem, bilo na gerilskim medijima ili u eho-komorama kvislinškog kulta, vidim maltene isto kukumačenje. Nikome ovo sad ne valja – čak čak ni kultistima, jer je dosad trebalo već dvanaest puta da nastupi Svijetla EUropska budućnost, ali se na tom putu uvek nešto ispreči (npr. postojanje Srba). A neki rodoljubi, umesto da osmisle strategiju ili barem taktiku borbe protiv kvislinškog kulta, usmeravaju energiju i vreme na belosvetske zavere, bave se misticizmom, ne veruju ni sebi a kamoli drugima, i sve vreme gunđaju kako nema ama baš nikoga, nigde, da pokrene stvari nabolje.

    Stvarno? Šta misle, da će sloboda da dođe u instant-paketiću, sa sličicom Spasitelja na belom konju? Samo dodate toplu vodu i bum – eto slobode, blagostanja, časti i poštenja za sve. Kad bi barem bilo tako jednostavno. Ali nije. Nikad nije bilo niti će ikada biti. Ko god nudi instant-slobodu, prečicu, hleba bez motike i preko pogače, taj zlo misli taman koliko i najgrđi žutokrata ili nevladnik.

    Kad vas nauče da postavljate pogrešna pitanja, ne moraju da strahuju da ćete pronaći prave odgovore. Danas hara neka naopaka logika, po kojoj nije važno šta se radi, već ko radi. Tako ubijanje magično postaje vrlina ako ubija Amerikanac, a najcrnje zlodelo ako ubija, recimo, Srbin. Ili obrnuto, nažalost. Po toj logici, ako je na vlasti „naš“ čovek, sve mu je dozvoljeno i oprošteno, a, ako vlada „njihov“, sve što uradi automatski ne valja.

    Čitaocima „Sokola“ je valjda dosad jasno da ja tako ne rezonujem, i smatram da je ova „logika“ u potpunosti besmislena. Zašto onda o tome pričam? Zato što mislim da je ova logička zamka u srcu očaja koji se širi među onima koji bi da prečicom dođu do slobode.

    JESU LI SVI ISTI Naime, očajnici polaze od apsurdnog polazišta da jedna greška po automatizmu potire sve što neki čovek, stranka ili pokret čini. Jedno jedino odstupanje od nasumično postavljenog idealnog standarda stavlja tu osobu, stranku ili pokret u istu ravan sa kvislinškim kultom.

    Evo samo dva primera „silogizama“ koje sam čuo: funkcioner te i te stranke se nezakonito obogatio; znači, isti je kao Đilas; prema tome, ta stranka nije ništa bolja od demo(n)krata. Ili: Pokret taj i taj nema „srbski“ u svom imenu i nije im svaka treća reč iz Svetog pisma ili od vladike Nikolaja, pa zato nisu pravi pravoslavci, već satanski kult (!). I tako dalje.

    Pa, kad zaključite da su svi isti, da nema apsolutno nikakvog smisla da se borite protiv Kurte da bi vas zajahao Murta, onda lepo odustanete od borbe, prihvatite jaram i ular, i pustite da vas uprežu, jašu i vode okolo kao marvu.

    Ali upravo to je i cilj kvislinškog kulta. Postali ste žrtva moralnog relativizma: brisanja granica dobra i zla, pomeranja definicija do tačke gde se više ne zna šta je dobro a šta rđavo, svi postanu isti, a marva nema alternativu.

    Pre neki dan sam postavio tekst Dučićeve poslednje pesme „Moj dobri rode“ zato što je ona izraz ne očaja, već ogorčenosti. Pisana je u mračnom vremenu, mračnijem od ovog danas – ali, ako je pažljivo pročitate, videćete da Dučić objašnjava zašto su svi rđavi, tj. nabraja kakvo su sve zlo uradili.

    Zato su me uvek nervirale teorije prema kojima su nepočinstva žutokrata i nevladnika razni forumaši objašnjavali time što je ovaj Hrvat, onaj komunista, onaj peder, ovaj narkoman itd. Kao, nijedan „pravi Srbin“ ne bi mogao tako da se ponaša. A s druge strane – i kontra toj tezi – nabrajaju kako je vekovima među Srbima bilo izdajica, mutivoda, prevaranata, i konstatuju da se ništa nije promenilo. Pa ne može i jedno i drugo.

    ČOVEK BEZ MANE U svakom vremenu ima rđavih, zlih, podmuklih, kvarnih; razlika je samo da li su u stanju da se dokopaju moći i vlasti, pa da svoju samovolju pretvore u zakon, ili ne. Očigledno je tokom istorije bilo vremena kada rđavi nisu bili na vlasti, inače bi nas odavno nestalo. A, kada zajašu, deo krivice za to sigurno snosi i narod koji im to dozvoli, zato što je zbunjen, umoran ili gladan. „Nisu krive zvezde, dragi Brute, već mi, što smo podanici“. (Šekspir, „Julije Cezar“, 1. čin, 2. scena) Jedino što se promenilo je što su svetski moćnici naučili bar tu lekciju iz istorije (inače misle da ona za njih ne važi), pa se trude da narode koje uzmu na zub izbezume, smore i izgladne, da bi posle s njima radili šta im je volja.

    Antički pesnik Simonidis, autor epigrama Spartancima kod Termopila, je svojevremeno obrazložio zašto odustaje od potrage za čovekom bez mane. Život je, kaže, prekratak da bi se traćio u traganju za nečim čega ne može biti: „Sve dok svesno zlo ne čini, hvaliću i voleti svakog čoveka. Ali ni bogovi ne mogu protiv nužde“.

    Nema, dakle, ni savršenih ni bezgrešnih. Što ne znači da su svi isti. Nesvesne da zlo čine treba osvestiti. Svesne koji se pokaju, primiti bratski i s njima graditi zemlju. A za svesne koji neće da se pokaju, namerne zlotvore, ljudske pomoći nema. Ali sudite o dobrim i zlim na osnovu njihovih dela, a ne etiketa koje im prilepite.

    Pravo pitanje nije kome verujete, jer ne postoji niti jedna osoba na svetu s kojom ćete se potpuno složiti o svemu. Pravo je pitanje u šta verujete: koji su vaši pogledi na dobro i zlo, vrlinu i greh, kako živeti u miru i slozi sa drugima oko sebe. Ako o tim stvarima nađete zajednički jezik sa nekom političkom opcijom, onda glasajte za njih – pritom ne zaboravljajući da imate ne samo pravo već i obavezu da im uskratite poverenje ako vas obmanu ili iznevere.

    Sloboda ne dolazi iz instant-kesice, već svakodnevnim trudom. Sopstvenim izborom, delovanjem po tom izboru i odgovornošću za izabrano, rečeno i učinjeno. Pritom ne mislim samo na kvaziverski čin ubacivanja listića u kutiju.

    I kad tako postanete jasni sami sebi, slobodni u sopstvenoj duši, niko – ni Imperija, ni žutokratija, ni nevladnici, ni lažni proroci, ni propovednici očaja, niko – ne može da vam stavi jaram i ular.

    Jer više niste marva, nego ljudi.

    Sivi soko

    http://www.standard.rs/nebojsa-malic-logicka-zamka-iz-srca-ocaja-ili-bas-kakve-nas-kvislinzi-zele.html

  16. Varagić Nikola каже:

    Zloupotreba rotacije

    Autor: Redakcijski komentar

    U saobraćajnoj nesreći kod Požege povređena je jedna osoba. Automobil je skrenuo s puta i udario u prvo vozilo koje je bilo u pratnji ministra policije Ivice Dačića. Kao razlog navedeno je to što je sunce zaslepilo vozača automobila, pa je skrenuo i udario u kolonu. Možda je tako i bilo, ali nameće se pitanje kojom se brzinom kretala kolona vozila u pratnji ministra. Na osnovu onog što se može svakodnevno videti, verovatno je bila vrtoglava brzina pod rotacijama.

    Istog dana, Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je presudu Željku Golu, bivšem vozaču Vlade Srbije, osuđenom na tri godine zatvora zbog saobraćajne nesreće u kojoj je poginuo motociklista. Suđenje će biti ponovljeno.

    Činjenica je da je bahatost službenih vozača svakodnevna pojava, pogotovo u Beogradu. Stiče se utisak da i najniži činovnik može da dobije službeni auto, a ako je malo „više“ u hijerarhiji i rotaciju.

    Građani često negoduju, a mediji opširno izveštavaju o „nekim nerazumnim ljudima“ koji protestuju ispred zgrade Vlade, pa blokiraju centar grada. Retko kad se piše o bahatosti državnih funkcionera u službenim vozilima, osim u slučaju kada ima poginulih. Tada je teže sakriti istinu.

    Jedan od najpoznatijih je slučaj Katarine Marić, koja je poginula 2003. u nesreći koju je izazvao Stevan Bakalov, vozač tadašnjeg ministra poljoprivrede Dragana Veselinova. Suđenje vozaču razvlačilo se godinama, između ostalog, više puta je odlagano jer sud nije mogao da „pronađe“ Veselinova. Inače, bivši ministar je svedočio na suđenju da je video zeleno svetlo na semaforu, što je odbačeno u pravosnažnoj presudi. Veselinov nije trpeo posledice zbog lažnog svedočenja.

    Javnost je bila šokirana i bizarnim slučajem vozača Skupštine Srbije, koji je službenom limuzinom prevozio sekretaricu u parlamentu, a kada je policija pokušala da ga zaustavi, ignorisao je to i prešao preko leša na putu. Epilog – vozač je dobio otkaz, a sekretarica je premeštena u kabinet jednog od ministara. Ovo su samo neki od primera za koje ja javnost nekako saznala.

    I nakon svega, na ulicama glavnog grada svakodnevno viđamo vozila „pod rotacijom“, koja konstantno blokiraju grad i pri tom krše sve saobraćajne propise. Da li su to ministri, njihovi pomoćnici, savetnici, članovi gradskog veća ili sekretarice, ne može se znati zbog zatamljenih stakala.

    Podatak da skoro polovina članova Vlade Srbije nema svoj automobil sugeriše da je najčešći oblik zloupotrebe funkcije upravo korišćenje službenih vozila u partijske i privatne svrhe. Pogotovo u vreme izborne kampanje.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/zloupotreba_rotacije.46.html?news_id=235221

  17. Varagić Nikola каже:

    Ličnost Danas: Geir Harde

    Krivac za krizu

    Autor: Marija Kojčić

    Iako finansijska kriza potresa ceo svet, Islanđani su krivca za lošu ekonomsku situaciju u svojoj zemlji našli u bivšem premijeru Geiru Hardeu. Naime, nekadašnji predsednik vlade ovog ostrva države prvi je lider jedne zemlje koji će odgovarati pred sudom zato što je, kako se navodi u optužnici, zanemarivao pokazatelje krize.

    Nakon kraha tri najveće banke, država se 2008. našla na ivici bankrota. Geir je u ponedeljak u takozvanom Landsdomuru, sudu koji je specijalno otvoren za suđenje bivšim ministrima, odbacio optužbe i nazvao ih „političkim progonom“. „Odbacujem optužbe i smatram ih neosnovanim“, rekao je bivši islandski premijer. Ukoliko bude proglašen krivim, sleduje mu novčana kazna ili zatvor u trajanju od najviše godinu dana.

    Bivši premijer se našao na udaru kritika većeg dela islandske javnosti verovatno zato što je kao ekonomski stručnjak izneverio velika očekivanja. Harde je diplomirao ekonomiju na Brandejs univerzitetu u Masačusetsu, a potom magistrirao na Univerzitetu Minesota. Zvanje magistra za međunarodne odnose stekao je na Fakultetu za napredne međunarodne studije na Univerzitetu Džons Hopkins. Pre nego što je 1987. ušao u islandski parlament, čiji će član biti naredne dvadeset dve godine, radio je kao ekonomista u Centralnoj banci Islanda. Stekavši iskustvo, 1983. postaje politički savetnik ministra finansija i na toj funkciji ostaje do 1987. Na čelo Ministarstva finansija stupa jedanaest godina kasnije i njime rukovodi sledećih gotovo sedam godina, da bi odmah nakon toga bio imenovan za šefa islandske diplomatije. Na toj funkciji ostaje manje od godinu dana.

    U oktobru 2005. postaje lider Partije za nezavisnost, a u junu 2006. preuzima kormilo Vlade u Rejkjaviku. Krajem januara 2009, kako je sam rekao, iz zdravstvenih razloga (bolovao je od raka) povlači se s funkcije prvog čoveka Partije za nezavisnost. Istog dana objavljuje da će prevremeni opšti izbori biti održani u maju i da se on neće kandidovati.

    Geir Harde rođen je 8. aprila 1951. u Rejkjaviku. Njegov otac vodi poreklo iz Norveške, dok je majka rođena na Islandu. Pre nego što je zaplivao političkim vodama, bio je predavač na Islandskom univerzitetu, a jedno vreme je bio i asistent na katedri za ekonomiju na Univerzitetu Minesota.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/krivac_za_krizu.46.html?news_id=235426

  18. […] О правди, у Србији […]

  19. Varagić Nikola каже:

    Čupić: Potreban zakon o poreklu imovine i veće nadležnosti Agencije

    Tanjug | 29. 03. 2012.

    Član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije Čedomir Čupić izjavio je danas da je potrebno doneti zakon o poreklu imovine koji bi Agenciji omogućo da „proveri“ i osobe koje su, na primer, u rodbinskim vezama sa funkcionerima.

    On je na konferenciji „Podsticaj antikorupcijskom merama na lokalnom nivou“ kao razlog za to naveo da su funkcioneri, prema imovinskim kartama, „izuzetno siromašni, a onda u toku dana promene po tri ‘Armani’ odela“.

    „Onda se ja pitam odakle im novac za to“, rekao je Čupić i dodao da bi na osnovu zakonskih rešenja o poreklu imovine bilo moguće proveriti odakle „tetki nekog funkcionera novac za izgradnju vile, a ima samo penziju od nekoliko desetina hiljada dinara“.

    On je ocenio da je potrebno doneti zakon o uzbunjivačima, navodeći da takav akt postoji i u Americi, jednoj od najuređenijih demokratskih zemalja, koja ima daleko više mehanizama za otkrivanje korupcije.

    Prema njegovim rečima, borbi protiv korupcije doprinelo bi i proširivanje nadležnosti Agencije, kao i preventivno pooštravanje kaznene politike i skraćivanje sudski postupaka.

    „Imate, eto, aferu ‘Indeks’. Postupak traje šest godina, a mogao je biti gotov za šest meseci“, istakao je Čupić.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/314717/Cupic-Potreban-zakon-o-poreklu-imovine-i-vece-nadleznosti-Agencije

    —————

    Svi optuženi profesori iz afere „Indeks“ u međuvremenu unapređeni

    Nebojša Radišić | 29. 03. 2012.

    Ni pet godina posle hapšenja profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu, koji su prvo osumnjičeni, a u avgustu 2007. godine i optuženi za prodavanje ispita studentima, niko od njih još nije osuđen.

    http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/314491/Svi-optuzeni-profesori-iz-afere-Indeks-u-medjuvremenu-unapredjeni

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: