Saša Radulović: Kriv je MMF

21.02.2012.
Planirani rast BDP-a u ovoj godini je bio 1.5%. Planirani deficit budžeta 4.25% BDP-a. Kako sada stvar stoje, planirani rast će mnogo verovatnije biti 0%. Deficit budžeta verovatno 5.25% BDP-a. MMF analizira, ukazuje, predlaže … A šta mi radimo? Krivimo MMF.

MMF bi da povećamo PDV. MMF hoće da produžimo radni vek. Reakcija komentatora: sramota. Oni su južnu Ameriku u crno zavili i držali u dužničkom ropstvu.

Mora neko da bude kriv. Nismo mi valjda. Pored nesrećne Anđeline, izgleda da jedino još MMF izaziva burne emocionalne reakcije ljudi.

MMF zaista ne interesuje ni stopa našeg PDV-a ni naš radni vek. Niti ih interesuje kolike su nam plate.Niti ih interesuje kolike su nam penzije. Njih interesuje održivost našeg ekonomskog sistema. Zašto? Da bi mogli da vraćamo dugove koje smo sami nazidali uzimajući kredite za svakojake gluposti i projekte ministara i njihovih partija za koje smo mislili da su super ideja. Ispade da nisu. Super ideje. Novac smo potrošili. Dugovi su ostali. Nije nas MMF tukao po ušima da ovako trošimo pare u poslednjih 10 godina. Nije nas MMF tukao po ušima da ovako sprovedemo privatizaciju. Da osnujemo ovoliki broj državnih agencija. Da subvencionišemo nova radna mesta po ceni od 10.000 evra komad.

MMF može samo da analizira naše neveselo stanje i da daje sugestije kako da ga popravimo. Ne u cilju boljeg života penzionera ili radnika ili seljaka ili poštene i nepoštene inteligenicje. Već, drugovi i drugarice (TM D.P.), u cilju održavnja naše sposobnosti da otplaćujemo dugove.

Računaju gospoda iz MMF-a., da ćemo mi sami, ako nam se postave razumni fiskalni okviri, unutar njih, sami odlučiti šta treba da povećamo, a šta da smanjimo, da bi postigli ekonomski rast i bolji život svojih građana. Tu su se naravno prevarili. Međutim to i nije njihov problem. To je ipak naš problem. Problem građana, poreskih obveznika.

Ako ste odredili da vam deficit bude 4,25%, u slučaju probijanja ovog iznosa imate dve opcije: povećati prihod ili smanjiti rashode. Smanjiti rashode znači smanjiti javnu potrošnju. Onda vam MMF izlista na šta trošite najviše novca iz budžeta i kaže da mora doći do smanjenja.

Smanjiti učešće penzija u BDP-u. Ne zato što neko misli da su penzije velike, već zato što je to najveća stavka.

Smanjiti broj zaposlenih u državi. Npr. ukinuti agencije. Međutim to nije dovoljno. Mora i školstvo i zdravstvo. Ne zato što neko ne voli nastavnike, lekare i medicinske sestre. Već zato što je to druga najveća stavka.

Drastično skresatii subvencije. Besmislene su.

Što se MMF-a tiče, ako smo u stanju da smanjimo korupciju i dovedemo javne nabavke pod kontrolu, more power to us. Smo što u to niko ne veruje.

MMF nema preference. Samo znaju da treba smanjiti učešće javne potrošnje u GDP-u.

Ako nećemo, nemamo snage da smanjujemo rashode, onda moramo povećati prihode. Kod povećanja prihoda, najveći poreski prihodi su od poreza na potrošnju (PDV, akcize i carine) i poreza na rad (porez na dohodak i doprinosi). Porez na dobit pravnih lica i porez na imovinu (posebno za pravna lica) je zanemariv. MMF nam kaže da bi trebalo povećati PDV i porez na imovinu. Ne zato što to njima treba, već zato što nema šta drugo. 

Kažu nam i da treba da smanjimo porez na rad i time proširimo bazu poreskih obveznika.  Nekako onako kako je predlagala ministarka finansija. To je bio jedini istinski predloženi reformski potez. Kamo sreće da smo ga povukli 2009.godine.

Ako smo zaduženi na nivou od 45% BDP-a, a jesmo, ako očekujemo rast BDP-a od 0%, i ako očekujemo deficit od preko 5%, nagradno pitanje je: koliki nivo javnog duga očekujemo na kraju ove godine? Pomoć prijatelja: dovoljna je jedna operacija sabiranja.

 Postala je uvreda za zdrav razum uopšte čitati novine i gledati televiziju. Količina ekonomski nepismenih izrečenih i napisanih stvari prevazilazi prag tolerancije.

Vlada spašava Železaru. Inače bi došlo do kolapsa privrede. Čuva radna mesta. Da li isto kao što smo to uspešno uradili u Kragujevcu? Sreća zbog velike zime dobiše alibi da ugase peći.

EPS isplaćjue bonus od „prosečno 20.000 do 30.000“ za rad na zimi. Pa koliko je 20.000 ili 30.000? I šta sa ostalim ljudima koji su radili na zimi? Vlada kaže da ovih 4 miliona evra ne dolazi iz budžeta, već iz sopstvenih sredstava EPS-a. Kojih sopstvenih sredstava?

I tako dalje.

Izgubili smo preko 250.000 radnih mesta u poslenje tri godine. Oko 500.000 radnih mesta po anketi o radnoj snazi. Velika većina u sektoru malih i srednjih preduzeća. Broj zaposlenih jednak broju penzionera. Jedini rast zapošljavanja je zabeleženu kod države i u javnim preduzećima.

Plate kod države gotovo duplo veće od plata u privatnom sektoru. Pola zaposlenih je kod države. Podivljala korupcija. Monopoli na sve strane. Marže koje ne drži gravitacija. Katastrofalna privatizacija. Siva ekonomija na nivou trećine GDP-a.

Sve ovo zajedno bez dvojbe ukazuje na istog krivca: kriv je MMF.

http://blog.b92.net/text/19722/Kriv-je-MMF/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Српске банке

О правди, у Србији

Nebojša Katić: Kurs dinara

Славољуб Лекић: ЈЕСЕН МАГНАТА

Saša Radulović: It’s the economy, stupid

Конзервативци

Četiri teze o socijalnom dijalogu

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana


Advertisements

10 Responses to Saša Radulović: Kriv je MMF

  1. Varagić Nikola каже:

    Бранко Драгаш: Како реформисати Народну банку Србије

    Скуп мера које ће од Народне банке Србије, уместо досадашње просте мењачнице за стране банке и шпекуланте, направити креатора монетарно-кредитне политике у интересу народа и државе Србије

    Београд, 27.02.2012

    Гувернер Дејан Шошкић изашао је у јавност са предлогом шта треба да уради нови премијер у новој влади. Гувернер НБС, који нема ниједан дан радног искуства у струци, никада није био банкар и није водио финансије на тржишту, дао је себи слободу да предлаже шта нови премијер треба да уради.

    Онај који је дилетант и не зна да ради свој посао гувернера, на који је партијским одлукама постављен (медиокритетима се зову људи који раде посао за кога нису стручни) толико се осилио да се сада препоручује за новог премијера.

    Очекује да ће код налогодаваца из ММФ-а, који управљају финансијама наше окупиране земље, добро проћи његово залагање да се одмах повећа, као прва важна мера нове владе, ПДВ, то управо предлажу и његови ментори из ММФ-а, тако да се од банкротиране привреде и осиромашених грађана отме последњи новац за пуњење празног буџета.

    Размажени татин син не зна да се из кризе не излази повећавањем пореза, него управо обрнутом мером, смањивањем пореза, доприноса, приреза, такса, фирмарина и ослобађање привреде да сама управља својим створеним новцем.

    Међутим, немам намеру педигрираном ванредном професору да држим бесплатна предавања, требао је на време много више да учи на тржишту и у пракси, него да преписује памфлете пропалих неолибералних теоретичара, већ ћу му одговорити које потезе треба да уради нови премијер-менаџер како би НБС довео у праву функцију.

    Дакле, нови премијер-менаџер треба да предложи Народној скупштини следеће мере које се односе на пословање Народне банке Србије :

    Смена гувернера

    Смењује се нестручни и неспособни Гувернер и на његово место се бира искусан банкар који има најмање 15 година рада у банкама и привреди. Због привремених мера уведених у државне институције Србије, Гувернер не може да има плату већу од 100.000 динара, што је 6,6 пута мања плата од садашње плате Гувернера. Тако Гувернер показује да и он доприноси изласку државе из кризе и прави уштеде у државној каси.

    Народна банка

    Губи независност и Гувернер је обавезан да седи на седницама Владе и да учествује у спровођењу економске политике државе. Број чиновника у НБС се смањује за 2.200 на 100 запослених. Плате запослених не смеју да пређу 50.000 динара.

    Укидање девизне клаузуле

    НБС доноси одлуку да све банке одмах укину девизну клаузулу, да се направи ревизија свих уговора са девизном клаузом привредних субјеката и грађана, да се израчуна колико су динарских кредита узели привредни субјекти и грађани, колико је до сада кредита враћено у динарима, а преостали износи се репрограмирају у динарима са продужењем рока за 15 година за све узете кредите.

    НБС налаже свим пословним банкама да кредите дају искључиво у динарима. Привредни субјекти и грађани платни промет у земљи могу обављати у динарима и свим другим валутама.

    Референтна каматна стопа

    НБС смањује референтну каматну стопу са садашњих 9,5% на 1% годишње и све остале каматне стопе на тржишту ће се формирати према референтној каматној стопи.

    Обавезна резерва

    Укида се обавезна резерва банака на рок од 2 године. Након тога рока одредиће се колика ће бити обавезна резерва. На овај начин се отвара банкама маневарски простор за кредитну активност.

    Слободно девизно тржиште

    Курс девиза се слободно формира на тржишту и НБС више неће интервенисати средствима из девизних резерви да брани девизни курс.

    Забрана задуживања и издавања гаранција

    НБС забрањује пословним банкама да се задужују у иностранству и да издају банкарске гаранције за узете кредите њиховим комитентима.

    Слободна трговина инвестиционим златом и сребром

    НБС дозвољава банкама,привредним субјектима и грађанима да слободно тргују инвестиционим златом и сребром у земљи и омогућава банкама,привредним субјектима и грађанима лакшу куповину злата и сребра на светском тржишту.

    Девизне резерве

    Објављује се тачан износ девизних резерви НБС, у којим валутама се држе девизне резерве и по којој каматној стопи. НБС 70% девизних резерви повлачи са рачуна страних банака и подигнуте девизне резерве користи за куповину инвестиционог злата и сребра, које држи у трезору НБС.

    Кредити за извоз

    НБС кредитира извознике са каматом у висини до 3% годишње и откупљује девизне приливе извозника.

    Платни промет

    Радно време НБС је 7 дана у недељи, електонско плаћање од 6-22 сата, провизија за плаћање иста током радног времена и могућност 32 клиринга током радног времена. Овом мером се убрзава проток новца и повећава ликвидност привреде.

    Навео сам само неке мере које морају да се предузму у НБС када се промени садашњи режим, када се направи Влада националног спаса, када добијемо премијера-менаџера и менаџерску владу, када се прогласи банкрот државе, уведу привремене мере на једну годину и покрене производња и запошљавање у Србији.

    НБС ће постати заиста народна банка државе Србије и банка која ће се бавити кредитно-монетарно политиком, уместо да буде проста мењачница новца за интересе страних банака и страних шпекуланата.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/branko-dragas/kako-reformisati-narodnu-banku-srbije.php

  2. Varagić Nikola каже:

    26/02/2012 18:34

    Komentar Danas

    Privid snage

    Autor: Redakcijski komentar

    Dinar je slab. Dinar je sve slabiji. Zanimljivo da se uznemirila svekolika, pa i deo stručne javnosti zbog trenutnog svakodnevnog i nešto ubrzanog pada kursa dinara u odnosu na evro.

    Smatraju li građani i komentatori da je domaća ekonomija jaka, pa da je domaća valuta neopravdano slaba? Svaki ekonomista koji se time bavi kao užom specijalnošću reći će da je dinar i danas precenjen, a da je tokom poslednje decenije u odnosu na evro jačao ne kad je jačala domaća ekonomija, nego uvek kad smo nešto veće od imovine prodali. Kad više nismo imali šta da prodajemo, kad smo se besomučno, kao poslednjih godina, zaduživali. Dinar je rastao na osnovu ponude i tražnje deviza, a deviza je bilo oho-ho ne zato što smo ih zaradili, nego zato što smo sve rasprodali ili, još gore, što smo se zadužili. Jak dinar stimulisao je nova zaduživanja. I kao u Grčkoj, sve se više biznismenima isplatilo uvoziti robu nego proizvoditi robu. Pa su sad zaduženi svi i država, i privreda, pa i mnogi građani. I to ne u dinarima nego uglavnom u evrima. Front onih kojima je privid snage dinara preko potreban, pa šta košta neka košta, opasno je proširen: uvoznici, svekoliki dužnici, a na kraju su i ne najmanje uticajni i njihovi poverioci. Dakle, država, biznismeni, građani i banke sa zebnjom prate klizanje dinara naniže. Jedini dugovi koji se padom dinara tope su dinarski dugovi, recimo države privredi. Od prividno jakog dinara gasi se jedna po jedna proizvodnja i smanjuju mogućnosti da se izvozom zarade devize. Ali to su posledice koje se manje jasno vide i dolaze indirektno, izokola. Građani prekasno shvate da su u toj proizvodnji oni sami zaposleni. Da bi dinar ostao prividno jak nečim mora da se brani. Tako je, kaže poznati ekonomski kolumnista Nebojša Katić, svojevremeno nastao problem stare devizne štednje. Ali on ne veruje da će Narodna banka do kraja izborne godine ostati jaka, a dinar slab.

    Ako ne po sasvim istom ono po sasvim sličnom scenariju nastradala je i Grčka. Ko kaže da se nama završnica tog scenarija ne može dogoditi, pothranjuje još jedan privid.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/privid_snage.46.html?news_id=234749

  3. Varagić Nikola каже:

    Задуживање у иностранству повећава инфлацију

    Небојша Катић

    Ни политичари, а ни домаћи економисти не упозоравају јавност на негативне монетарне последице инозадуживања.

    Београд, 01.03.2012

    Поучени ужасним искуством из деведесетих година, грађани су научили да се појам примарне емисије везује за хиперинфлацију и монетарни хаос. Теза по којој је неодговорно, волунтаристичко штампање новца једини узрок инфлације толико је уврежена, да грађани на сваки помен примарне емисије, ма у каквом контексту, реагују рефлексно, и дабоме негативно. Јавност не види, а нико јој ни не помаже да види, да и инозадуживање доводи до егзогеног, волунтаристчког притиска на финансијски систем.

    Примарна емисија је механизам преко кога централна банка регулише кредитну активност и присутна је у свакој тржишној економији. Централна банка покушава да погоди (нема тачнијег објашњења) колико новца је потребно за оптимално, неинфлаторно функционисање економског система.

    Како привреда расте, како се обим робно-новчаног промета стално повећава, како је и у најбољим економијама инфлација у правилу присутна, количина новца у систему се мора повећавати. Примарна емисија која ове процесе прати није негативан феномен већ нужност, и она поспешује функционисање економског система.

    Све док количина новца у оптицају има покриће у робама и услугама на домаћем тржишту, примарна емисија не може бити проблем. Ово подразумева да је централна банка добро погодила колико новог новца креира, као и да се у својој политици руководи економским, а не политички калкулацијама.

    До дестабилизације монетарног система не долази само „изнутра“, неодговорним штампањем новца. Систем се може дестабилизовати и споља, кроз стални, неконтролисани раст инозадуживања, поготово задуживањем банака и државе. Не само да је инозадуживање погубно по будућност Србије због неодрживог раста спољне задужености, већ је задуживање и дневна претња стабилности финансијског система. Отуда инозадуживање није само проблем будућности – оно је и проблем прошлости и садашњости.

    Зачудо, ни политичари, а ни домаћи економисти не упозоравају јавност на негативне монетарне последице инозадуживања. Напротив, највећи број изјава усмерава јавно мњење тако да на инокапитал гледа као на фактор јачања финансијског система. Дестабилизирајући ефекти инокредита се не разумеју, скривају или занемарују.

    Новац који улази у Србију по основу инокредита изнуђује примарну емисију, повећава количину новца у оптицају и подстиче раст инфлације. Евра или долари се конвертују у динаре и то повећава новчану масу у систему. Динарска маса која је наштампана за откуп девиза, нема своје покриће у економском систему Србије.(1)

    Инокапитал који је у Србију ушао, своје покриће има ван Србије, у иностраној роби или услугама. Све што у Србију улази као инокредит, пре или касније мора из Србије изаћи. У противном, домаћи монетарни систем ће бити преплављен и потопљен вишком новца.

    Механизам углавном тако и функционише, па Србија инокредитима финансира свој огромни дефицит трговинског биланса. Домаћа предузећа тим новцем купују стране робе и врше сва друга плаћања у иностранству. Када се плаћа иностраним добављачима или банкама, динарима се купују девизе (динари се „поништавају“), количина динара у оптицају се за толико смањује. Инфлаторни ефекат у земљи је неутралисан. Други и тежи ефекти нису неутралисани. Новац је ушао, новац је изашао…а Србија је остала са иностраном робом и дуговима. Инокредит увек врши притисак на домаће цене, осим ако се новац троши ван Србије.

    Када се држава задужује у иностранству да би попунила буџетске рупе, а не код централне банке, крајњи исход је повећани увоз у Србију. Девизни прилив по основу задуживања помаже да се курс динара одржава на прецењеном нивоу чиме се континуирано стимулише увоз и разара трговински биланс. Инокредитирање је зато одличан механизам за стимулисање економија, пре свега туђих, јер индиректно стимулише увоз.

    Узгред, и девизне дознаке емигранта имају исти ефекат на монетарни систем, изнуђујући емисију динара без покрића. Тако унета евра, франци или долари, своје покриће такође имају у иностранству где су и зарађени. И они морају изаћи из Србије да не би подстицали инфлацију. Овако унете девизе ће напустити Србију и њима ће бити плаћен увоз. Нешто ипак, није исто – дознаке не повећавају задуженост.(2)

    Увек постоји и део иностраног новца који је у Србију ушао, а да није изашао кроз увоз. Тај новац остаје у земљи (у динарима) и врши притисак на цене. Ефекат тог новца на цене је у длаку исти, као и када би централна банка извршила волунтаристичку примарну емисију без икаквог робног покрића. Овај облик примарне емисије као да никога не брине. Као и све што долази из иностранства, тако и примарна емисија на бази страних кредита постаје угодна и хвале вредна.

    Наравно, Народна банка овај вишак новца мора повући из оптицаја (стерилисати). НБС то ради на погрешан начин и погрешним инструментима, и тиме додатно помаже дестабилизацију система. Без строге контроле уноса капитала, практично без домаћих банака, НБС је изгубила ефективну контролу над управљањем финансијским системом.(3)

    Застрашује неразумевање или игнорисање монетарних механизама коју су на сцени, или иза сцене. У економији којом доминирају предрасуде, идеологија и идеолошке фразе, малигне последице инозадуживања остају скривене од очију јавности.

    —————————————————————————————–
    (1) О инфлаторним ефектима инозадуживања видети текст хттпс://нкатиц.wордпресс. цом/2007/09/04/суса-није-крива-за-све/
    (2) О економским ефектима емиграције видети текст хттпс://нкатиц.wордпресс. цом/2005/12/14/економија-емиграције/
    (3) О монетарној политици видети текстове хттпс://нкатиц.wордпресс. цом/2008/10/21/немогуце-тројство-у-кризи-које-нема/ хттпс://нкатиц.wордпресс. цом/2009/04/15/банкарски-рај/

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/mart/zaduzivanje-u-inostranstvu-povecava-inflaciju.php

  4. Varagić Nikola каже:

    Гувернер Народне банке Србије Дејан Шошкић изјавио је да се, према проценама централне банке, јавни дуг Србије налази око или благо изнад границе дефинисане Законом о буџетском систему од 45 одсто вредности бруто домаћег производа.

    „Та граница, наравно, не значи да је постављена ту да се нипошто не може прећи, она се може прећи, али у кратком року и уз обавезу формирања једног врло озбиљног плана повратка јавног дуга у зацртани оквир”, истакао је Шошкић у интервјуу Танјугу.

    „То је нешто што наша земља мора да учини у наредном периоду, то је део Закона о буџетском систему, и оно што се некада губи из вида, то је да решавање проблема земље као што је наша не може бити у томе да се настави са подизањем јавног дуга”, оценио је гувернер.

    Према његовим речима, убрзани раст јавног дуга пре или касније довео би до једне врсте „тржишне казне”, односно тржиште би само по себи проценило да јавни дуг Србије захтева већу каматну стопу.

    Taнјуг
    објављено: 03/03/2012

  5. Varagić Nikola каже:

    Неодговорна енергетска политика директно подрива безбедност земље, и то мора престати.

    Београд, 03.03.2012

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/mart/zasto-rasprodajemo-energetske-resurse.php

    Дакле, све указује на непланско и неаналитично вођење енергетске политике, чије последице су дуготрајне и дубоке, те неће погодити само нас већ и генерације које долазе. Зато је на нама одговорност велика!

    Редакција сајта

  6. Varagić Nikola каже:

    Приватизовали смо државу, подржавили привреду

    Србија у последњих десет година није успела да изгради институције система, већ је све препустила партијама, али и људима из сиве зоне политике и економије, сматра проф. др Милорад Филиповић

    Србија из некаквог либералног социјализма, ако се може тако назвати систем од 1970. па све до 1990, није транзицијом од 2000. прерасла у неку врсту савременог капитализма, са веома јаким социјалним цртама, већ је постала партократско феудално друштво. Вратили смо се уназад. Приватизација и управљање јавним добрима претворени су у извор системске корупције, а не у развојни механизам који ово друштво треба да повуче напред, сматра др Милорад Филиповић, професор Економског факултета у Београду и човек који је на почетку наше транзиције био директор републичког Завода за развој и економску политику. Када је, каже, видео куда све то води, повукао се и сада предаје Теорију развоја на економском факултету у Београду.

    Уместо да нам изабрани модел претварања друштвене и државне имовине у приватну омогући нови развој, ми смо, каже Филиповић, допустили да се тај процес, због делимичне спреге високе политике и организованог криминала, претвори у своју супротност. Он ту не мисли на организоване криминалне групе типа Шарићеве или земунског клана.Реч је о организованим криминалним лобистичким групама, финансијским моћницима и њиховој спрези са политичарима у свим процесима. Не само у токовима приватизације, већ и у доношењу неких важних системских прописа и одлука.

    Та спрега између финансијских лобија, организованог криминала и политичара доводи до системске, односно ендемске корупције коју стално препознају странци. Ти људи својим деловањем урушавају комплетан друштвено-економски систем ове земље. Они су свуда. Од правосуђа, преко полиције, тужилаштава, министарстава, агенција…

    – Ово не говорим да бих амнестирао одговорне за лоше вођење економске политике, јер имамо довољно младих и способних који могу да се ухвате у коштац са тим проблемима, већ да бих указао на погубност чињенице да смо приватизовали државу, а подржавили привреду – истиче Филиповић.

    По њему корак даље у том смеру јесте парцелизација партократских феуда. Свака партија на власти добила је неки свој феуд у виду јавних, монополских предузећа и рентијерских делатности. Тачно се зна која је интересна или партијска група зашта заинтересована. О томе се дуже преговарало после прошлих избора него о конкретним именима за кабинет владе, напомиње наш саговорник и додаје да је сада, рецимо, веома актуелна друга или трећа продаја неуспешно приватизованих предузећа. Од Смедеревске железаре, Прахова, Трајала, Српске фабрике стакла, Петрохемије… на стотине примера.

    Приватизована држава Србија, сматра Филиповић, прави сама себи високе препреке за бизнис, „унутрашње санкције”. Не само зато што фаворизује унапред одређене домаће финансијске и привредне кругове у расподели преосталих ресурса, већ и у доношењу веома компликованих процедура за издавање разних дозвола – од грађевинских или енергетских до еколошких. Све је скопчано са високим трошковима и дискреционим правима, што није ништа друго до нови извор за корупцију и волунтаризам. То је, наглашава, право чистилиште за мала и средња предузећа која код нас никако да прерасту у велика. И то је доказ више да код нас можда и има раста, али нема развоја. Таворимо.

    – Стално тежимо ка ЕУ и то је потпуно у реду. Добили смо статус кандидата. Али ми не поштујемо елементарна правила те Европе. Само један пример. Србија инсистира на некаквим сертификацијама и употребним дозволама за производе који нормално циркулишу на тржишту од 500 милиона људи у 27 земаља – од Грчке до Ирске или од Португалије до Пољске. Неко у Србији мора да удари на папир свој печат и да за то узме неке паре, а то уме да потраје… и ево још једног згодног места за корупцију.

    За Филиповића је јадна економија у којој државне и парадржавне институције, агенције, фондови, буџет… контролишу највећи део инвестиција. А то се управо дешава у Србији. Држава преко њих постаје убедљиво највећи инвеститор. Свеједно како. Преко Фонда за развој или министарстава економије, финансија, инфраструктуре, одбране, полиције… Да се не спомиње систем јавних набавки.

    – Мора нас неко натератида не трошимо више од онога што стварамо. Боље је да ту грозно киселу јабуку сами загриземо данас него да нас за годину, највише две, повериоци, горе него Грчку, натерају на банкрот. Једном су нам опраштали дугове које смо направили до 2001. Више неће – каже Филиповић.

    Слободан Костић
    објављено: 04.03.2012
    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Privatizovali-smo-drzavu-podrzavili-privredu.sr.html

  7. Varagić Nikola каже:

    NEBOJSA KATIĆ: PRAZNE MANTRE SRPSKIH EKONOMISTA

    ponedeljak, 05 mart 2012

    Čuveni istoričar marksističke orijentacije Eric Hobsbawm održao je 1980. godine predavanje na Ekonomskom fakultetu univerziteta u Kembridžu pod naslovom „Istoričari i ekonomisti“. Između ostalog Hobsbawm izvodi interesantan zaključak po kome uspeh nacionalne ekonomije ne zavisi od broja poznatih ekonomskih teoretičara koje nacija ima.

    Najuspešniji ekonomije poput američke ili nemačke, tvrdi Hobsbawm, nisu previše držale do teorija koje su tokom devetnaestog ili početkom dvadesetog veka stizale iz velikih ekonomskih intelektualnih centara poput Beča, Kembridža ili Lozane. (1)

    Čuveni mislioci „austrijske škole“, na primer, nisu pomogli Austriji (pre 1945. godine) da postane uspešna ekonomija. S druge strane, Nemačka je postala ekonomska velesila iako nije dala ni jedno veliko ime u teorijskoj ekonomiji.

    Kako Hobsbawm kaže, u temelju ekonomskog uspeha nisu teoretičari, nego praktičari. Državi i privredi su potrebne informacije, empirijske analize i tehničke ekspertize, za koje teoretičari nisu previše zainteresovani. Nemci su u tom smislu (do 1914. godine) bili iznenađeni nezainteresovanošću britanskih ekonomista za empirijske podatke o sopstvenoj ekonomiji. Dešavalo se i da Britanci prevode nemačke analize britanske ekonomije kako bi saznali šta se u delovima njihove ekonomije događa.

    Hobsbawmov argument bi se mogao dodatno ojačati novim primerima iz Azije, za čije ekonomske teoretičare uglavnom niko nije čuo. Azijske zemlje nisu davale ni pet para na zapadne ekonomske klasike i najčešće su išle uz nos vladajućim ekonomskim teorijama, pogotovo neoliberalnim. Kao i Nemci pre njih, i ove države su više verovale u vidljivu ruku države nego u nevidljivu ruku tržišta.

    OPŠTA MESTA Srpska ekonomija takođe pati od sindroma koji je Hobsbawm uočio iako na mnogo nižem nivou kako praktičnih, tako i teorijskih znanja. Ekonomski intelektualni prostor je zasićen teoretičarima, ekonomskim ideolozima i majstorima opštih analiza. Ekonomskih praktičara nema, i to se na javnoj sceni jasno vidi.

    U propaloj ekonomiji kakva je srpska očekivalo bi se da debata bude fokusirana na konkretnu, iscrpnu analizu ekonomskih problema i njenih uzroka i, još važnije, na konkretne predloge za njihovo prevazilaženje. Umesto toga, javni prostor je preplavljen frazama i opštim mestima. Takvo stanje intelektualnog duha je i omogućilo da se domaća ekonomija godinama urušavala, a da najpoznatiji domaći ekonomisti te procese nisu na vreme uočili ili da stvarne uzroke i mehanizam tog urušavanja ne razumeju ni danas.

    I ona šačica ekonomista koja je prepoznala defekte ekonomskog sistema, prečesto ostaje zarobljena u prošlosti, zadovoljna samom činjenicom da je na greške ukazivala, ali nemoćna da predloži jasna i artikulisana rešenja.

    Većina srpskih ekonomista u horu izgovara mantre i svi se slažu da je za izlazak iz krize neophodno promeniti privredni ambijent, popraviti poslovno okruženje, sprovesti institucionalne i strukturne reforme. Recitacije se nadalje nastavljaju podukama javnosti da je potrebno srpsku ekonomiju okrenuti izvozu i pospešiti priliv stranog kapitala. Teze su apsolutno tačne, nema im se šta zameriti, osim što su savršeno beskorisne.

    Još bolje, radi se o evergreen melodijama koje se, uz veoma mali rizik greške, mogu ponavljati uvek i svuda, bez obzira na dubinu krize i stanje ekonomije o kojoj se poje. Ove teze se mogu koristiti i za davanje saveta drugim državama, pa se tako može postati i međunarodni ekspert. Istina je – ambijent, uvek i svuda, može biti bolji nego što jeste, reforme su svima povremeno potrebne, a inostranih investicija nikada nikome dovoljno. Poruka po sebi ne ide dalje od „velike tajne“ – daleko je bolje biti pametan i lep nego glup i ružan. Niko ko ovakve predloge daje ne može pogrešiti, pa mu je pisano da uvek bude mudar i da uvek bude u pravu.

    SIMULIRANJE DEBATE Nevolja ovog pristupa je što se na njegovim temeljima ne može graditi ekonomska politika. Preporuke ne služe da se otkrije istina, već da se sakrije bezidejnost ili da se eventualno promoviše ideologija. Nema te vlasti koja fraze i opšta mesta može operacionalizovati i prevesti u valjanu ekonomsku politiku.

    Ekonomski teoretičari koje empirija ne interesuje ili koji prema njoj osećaju snažan otpor, imaju svoje mesto u sistemu. Njihov prostor je akademski, ograničen je na univerzitet i obrazovanje. Izlaskom iz svoje naučne sfere i zasipanjem javnog prostora sterilnim teorijama i banalnim iskazima, oni čine lošu uslugu i sebi i društvu. Društvu daleko više.

    Ekonomisti, ako žele da budu od koristi, dužni su da prstom pokažu defekte ekonomskog sistema, da ih identifikuju u detalju, da objasne mehanizme koji su Srbiju uveli u ovo stanje ekonomskog beznađa. Po istoj logici, oni koji žele učešće u debati, moraju davati konkretne predloge kako da se defekti otklone i moraju predlagati mere za saniranje ekonomskog sistema. U ovakvu debatu valja ući bez straha. I pogrešni predlozi su korisniji od beskonačnih fraziranja koji simuliraju debatu i troše dragoceno vreme.

    Napomena:

    _________

    (1) Za Beč se vezuje rad ekonomista poput Carla Mengera, Eugena von Böhm-Bawerka, Ludwiga von Misesa, npr. U Kembridžu je bio centar kojim je dominirao Alfred Marshall. Najpoznatiji predstavnici lozanska škole su Léon Walras i Vilfredo Pareto.

    Blog Nebojše Katića

    http://www.standard.rs/nebojsa-katic-prazne-mantre-srpskih-ekonomista.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: