Милослав Самарџић: Како су комунисти уништили привреду

 

Уместо подгревања носталгије за деведесетим, осамдесетим, седамдесетим… мора се поштено рећи да је здрава економија у овој држави последњи пут постојала 1930-тих година

Отпуштање стотина хиљада радника после 2000. године, уз гашење домаћих и довођење страних банака, тзв. тајкунизацију и остале процесе, код дела становништва доводи до жала за деведесетим годинама 20. века.

Тај жал још није попут оног за осамдесетим, које се називају и “златним добом“ домаће индустрије. Наводи се податак да је тада крагујевачка фабрика аутомобила “Застава“ имала око 40.000 радника, уз јадиковање за садашњих 1.500 које треба да запосли “Фијат“.

Ипак, ни носталгија за осамдесетим није ништа у поређењу са оном за седамдесетим. Тада је било можда и преко 100 фабрика са по преко 10.000 радника.

Увек кад видим овакве цифре сетим се студентских дана на Економском факултету у Крагујевцу, 1980. и неке. Тада су нам професори говорили о 40.000 радника “Заставе“, али у негативном контексту. Наиме, тако велика армија радника, и то уз помоћ ко зна колико хиљада запослених у кооперанстким фирмама широм земље, успевала је да произведе највише 200.000 аутомобила годишње. Као контра пример навођена нам је јапанска “Тојота“, која је са 2.000 радника у централној фабрици, и са далеко мањим бројем запослених у кооперантским фирмама, производила два милиона аутомобила годишње.

Према томе, и “Застава“, и ИМТ из Раковице, и “14.октобар“ из Крушевца, и “Прва петолетка“ из Трстеника,  и низ тих других “гиганата социјалистичког рада“, заправо су били једна економски ужасна појава. И не само економски. На пример, као студентски новинари радили смо интервју са двојицом радника “Заставиног“ ОУР-а “Пресерај“, чији опис сопствених радних места је више личио на хорор филм него на фабрику с краја 20. века. Тамо је ретко ко дочекао старосну пензију. Или би их исекле пресе, или би се поразбољевали од удисања отровних испарења. Горе је било само у суседном ОУР-у “Ковачница“, мада је много тровања било и у ОУР-у “Лакирница“, или како се већ звао. Отрова је било тако много да се осећао и на горњим спратовима крагујевачких солитера.

Заштита на раду је дакле била мислена именица, а на екологију нико није ни помишљао. Многе реке у Србији биле су црне (не фигуративно, већ дословно), трујући немилице становништво преко воћа, поврћа, млека…

Уосталом, довољно је погледати билансе: двехиљадите, деведесете, осамдесете, седамдесете… све је то катастрофа. Здрава економија у овој држави последњи пут је постојала 1930-тих година. Уместо демагошког коришћења носталгије, сваки план економског опоравка као базну морао би да уважи ту чињеницу.

На крају тих 1930-тих крагујевачка “Застава“ (тј. Војно-технички завод) имала је 12.000 радника. Почела је да склапа и аутомобиле, односно џипове, али то је касније скривано, из очигледних разлога. Заправо, фабрика је сем оружја још од друге половине 19. века правила на стотине производа из цивилног програма. На пример, 1890. и неке освајала је медаље на међународним сајмовима за квалитетне плугове и пегле на пару.

Или, данас звучи невероватно податак да је у Србији пре 1941. постојало чак девет фабрика авиона. Неке од њих наставиле су да раде и после рата и чак је, захваљујући старим кадровима, оборен један светски рекорд у брзини летења. Међутим, социјалистички систем је неумитно уништавао предратни потенцијал. Већ од 1960-тих домаћи ловци могли су да служе само као глинени голубови конкурентима из других земаља. Авио индустрија се неумитно гасила. Једну фабрику авиона, “Икарус“, комунисти су претворили у фабрику аутобуса, али се после испоставило како нису способни да праве ни аутобусе.

Наравно, излишно је говорити о разлици између привреде са авио индустријом и без ње.

Чувени винари Марковићи из Крушевца освајали су 1930-тих година медаље за квалитет коњака у престоници њихове постојбине, Паризу. Вино су извозили у дугим железничким композицијама – цистернама у Италију и друге западне земље. Комунисти су Марковиће похапсили и све им одузели, уводећи газдовање над њиховом имовином на свој начин. Али, са запада су почели да им враћају пуне цистерне. У покушају да врате предратни квалитет пића, комунисти шаљу свог најбољег демагога из тог краја у сремскомитровачку казнионицу, са понудом најстаријем Марковићу, Милутину: биће пуштен на слободу ако пристане да ради у својој бившој фабрици за бедну плату. Пристао је, зато што се у Сремској Митровици свакодневно умирало, и радио је као некада, али није вредело, јер знање једног човека мало вреди у наопаком систему. Иначе, тај најпознатији демагог у крушевачком крају касније се прославио, написао је статут Савеза комуниста и још низ пропагандних дела (зове се Добрица Ћосић), док су Марковићи падали у заборав.

Тај процес одигравао се широм земље. Место некада чувених фамилија, које су генерацијама стицале богатство, преко ноћи су заузеле неке друге особе.

Или, да наведем пример највеће приватне фабрике у Крагујевцу, коју сада сви зају под именом “Бојаџића млин“. И Бојаџиће су похапсили, постављајући своје људе на чело фирме. Испоставило се да је из области пекарске индустрије КПЈ у Крагујевцу имала само једног пекарског помоћника, и то са мало искуства. Њега су поставили за директора целог овог комплекса. (“То је твоја струка, ти знаш то…“)

У Крагујевцу се налазила и највећа фабрика хране на Балкану, “Стефановић“. Треба ли уопште говорити о томе шта је било са Стефановићаима, ко је преузео фабрику и како је она завршила…

Укратко, комунисти су уништили економију. Њихова Југославија није била способна да створи финалне производе за девизна тржишта. Читаво друштво одједном је враћено натраг за једну епоху, тако да су се на Запад опет извозиле сировине, а са Запада су се увозили готови производи. То се на економским факултетима учи као најгори могући сценарио по једну земљу, јер се више вредности по правилу ствара у финализацији. Такође, вредност се увек прелива од оног који даје сировине ка ономе који ствара финални производ. Што значи да се разлика између једних и других стално повећава и да после неког времена ту више није реч о враћању уназад само за једну епоху.

Оних 12.000 радника уочи априла 1941. у “Застави“ требало је да буду максимум, јер су већ од наредне декаде машине све више мењале људске руке. Не марећи за то, комунисти су систематски осујећивали процес смањивања броја радника, јер се сама суштина њихове идеологије заснива управо на злоупотреби термина “радничка класа“. На тај начин они не само што су промашили цели један век, већ нису уочили да ни у 19. веку радничка класа нигде није постала нити већинска, нити авангардна (то су увек били образованији друштвени слојеви).

Тако су они упорно пунили фабричке хале, а празнили села, уништавајући истовремено и радничку класу (која је од првог дана њихове владавине имала мања примања и лошији друштвени статус него пре рата) и сељачку класу (упркос развоју механизације, предратна пољопривредна произовдња достигнута је тек 1959. године). То је чињено системски, “маказама цена“, тако што су цене пољопривредних производа увек обаране испод цена репроматеријала који се користи за пољопривредну производњу.

И ту је своје одиграла њихова идеологија, за коју су сељаци били класни непријатељи. “Не може комунизам под српску шајкачу“, говорио је писац Данко Поповић. Сељаци су најрелигиознији и најмонархистичкији део друштва, највише поштују традицију, економски су најамње зависни, осећају се слободно на својим имањима, прилично су наоружани и склони дизању буна и устанака. Обратно, радници не носе шајкаче и збијени су у ограниченом простору ограђеном бодљикавом жицом, где их лако контролишу и где им све, од напредовања и висине плате до евентуалног добијања стана, зависи од неког члана КПЈ на шефовском положају.

Дакле, да је остала Краљевина, оних 12.000 радника у “Застави“ остали би максимум, а нова радна места, као и у другим капиталистичким земљама, стварала би се градњом нових фабрика и уопште стварањем нових компанија из разних области, које би задовољавале новостворену тражњу. Социјалистичка Југославија за то није била способна, па су ради задовољења те новостворене тражње грађани оставили силне милијарде марака у Трсту, Солуну и Истанбулу.

Штавише, социјалистичка Југославија није била способна да створи ни адекватну трговинску мрежу, која би пред домаће потрошаче изнела све те производе које домаћа привреда није била способна да створи. Тако би барем део оних милијарди остао у земљи.

После свега две деценије комунисти су толико разорили земљу да више није било посла ни на селу, ни у фабрикама, ни у трговини, нити ма где, па су због притиска незапослених 1965. године били принуђени да отворе границе. Маса становништва почела је да напушта Србију тражећи посао, мада је увек у историји, и све до 1941. године, економска миграција текла у обратном смеру – ка Србији.

Данас на сцени видимо ништа друго до одраз катастрофалне економске политике вођене од 1945. наовамо: уништени су пољопривреда, индустрија, домаће банкарство… Трговина није у функцији подстицања домаће производње, нити представља привредну грану са добрим платама за масу запослених, већ служи за богаћање мањег броја партијски подобних особа. Исти је случај и са привредним гранама насталим на новим технологијама.

Према томе, мора се почети од 1945. и радити све супротно од оног што се радило после те године. Предуслов је наравно да се најзад спроведе дебољшевизација.

(Слобода, Чикаго, 25. фебруар 2012.)

Blog Pressonline.rs

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Српске банке

Глупаци и преваранти

 

Advertisements

4 Responses to Милослав Самарџић: Како су комунисти уништили привреду

  1. Varagić Nikola каже:

    ZORAN PANOVIĆ

    Bez kralja ne valja

    U takozvanoj revijalnoj štampi se društvo ponekad mnogo bolje ocrtava nego u „ozbiljnoj“. Iako nisam neki ljubitelj „ženskog pisma“ trudim se da uvek prelistam Bazar, žensku reviju iz bivše Juge koja je preživela tranziciono vreme.

    Na naslovnoj strani broja od 17. februara je njeno kraljevsko visočanstvo princeza Katarina Karađorđević (tako je Bazar predstavlja). Između ostalog, unutra ona kaže da biti princeza znači da brinete o svom narodu i imate krunu u svom srcu. Posle Bazara, slučajno prelistam magazin Stil (za ženu sa stilom), broj od 20. februara. Na naslovnoj strani princeza Katarina i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević (tako ih oslovljavaju u Stilu). Unutra prestolonaslednik otkriva koje su najvažnije životne lekcije kojima je naučio svoje sinove Petra, Filipa i Aleksandra. Iako Srbija nije monarhija, u ovim lajf stajl pričama izgleda kao da jeste. I kad malo bolje razmislite, to uopšte ne bi bilo loše. Možda sam i ja monarhista, a sad ću vam otkriti zašto bi danas većina građana Srbije trebalo da budu to isto. A vi, kako hoćete.

    Prvo, da smo monarhija, kralj i njegova femili ne bi se suštinski drugačije ponašali nego što to rade danas. Niti bi ih poreski obveznici više plaćali nego što to čine danas. Eventualno, imali bi jedan svečani dan kad bi kralj ritualno davao nekome mandat. Nisam ih upoznao, ali oni njegovi sinovi, bar na slici i u reportaži, deluju pristojnije od svih naših političkih klošara mlađe garde. Te apanaže, da smo monarhija, na kraju bi ispale jeftinije jer ne bismo imali Predsedništvo sa svim njegovim troškovima. Daleko bilo da je ovo tekst protiv Tadića, savetnika Šapera, Krstića, Mikija Rakića, Joce Ratkovića (potpredsednik Ratković!) i ko se sve tamo vodi pod Kabinetom (stvar je principijelna, ko god da je tamo), jer ako bi DS pobedila, a Tadić postao premijer, svi oni mogu u Vladu, ili neku famoznu agenciju, a troškovi su opet manji. Jer to i jeste problem; kad bi Tadić do kraja prihvatio putinovski model vladanja na srspki način, i odlučio da bude premijer (a pod uslovom da DS pobedi), mesto predsednika države bi se automatski banalizovalo; ne da bi se vratilo u ustavne okvire, već bi palo ispod njih. A, takav Tadić premijer bi bio „Cvetković na steroidima“. Doduše, Đilas, Petrović i Šutanovac sigurno ne bi bili sinteza Lilića i Milutinovića, niti bi Jelena Trivan mogla lako da bude Nataša Mićić na mestu predsednice Skupštine, ali našla bi se već neka, makar „nestranačka ličnost“ da bude fikus od koga Palma sigurno nikad neće napraviti voštanu figuru. Dobro, malo karikiramo stvari, ali sa kraljem sve je poštenije, ako je to baš jedini način da se Srbija ratosilja mučne protivurečnosti predsedničke i premijerske funkcije. Jednostavno, Srbija je mala i tesna i za jednog i za drugog (sličan je problem i u Hrvatskoj), čak i ako su obojica u svojim ustavnim okvirima. Monarhijom izbegavamo i stanje kohabitacije koje u našem ambijentu teško da nekad neće biti mučno. Ali da se vratimo malo u prošlost:

    Došao Koštunica pre nekih, pa skoro 20 godina, u jedan grad u unutrašnjosti Srbije. Bila je to tribina, tada opozicione DSS. Neka fina žena, prava gospođa, u to vreme je bila predsednica odbora DSS u tom gradu. Samim tim i domaćica tribine. I kao da je juče bilo, sećamo se kako je najavila gospodina Koštunicu kao zvezdu večeri. Dakle, „sa nama je večeras budući predsednik buduće kraljevske vlade Srbije“. Videlo se da je Koštunici bilo milo. Osmeh mu nije bio kiseo i ciničan. Koštunica je 1992. osamostalio svoju frakciju u DS i osnovao DSS, jer Mićunović i Đinđić nisu želeli da se „utope“ u DEPOS – onaj opozicioni kartel koji je organizovao Vidovdanski sabor na kome se prvi put u Srbiji pojavio prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Monarhija je bila jedna od glavnih tačaka DEPOS-a, a Koštunica je delovao kao lider koji ne bi imao ništa protiv ustavne monarhije. Čak se nekome učinio i kao pristalica te opcije.

    Dobro, posle je Matija Bećković metaforično rekao da je od DEPOS-a ostao samo opušak (i nije pogrešio), ali je Koštunica bio još metaforičniji predstavljajući sebe kao političara koji je ukucao eksere u sanduk (mrtvački), te još jedne promašene nade demokratske Srbije u kontekstu projekta „objedinjavanja opozicije“. Koštunica je postao čak i predsednik jedne države, a potom i premijer. Ali, naravno, ne premijer kraljevske vlade. Niti bi mu to, slutimo, danas izmamilo neki drugi osmeh do ciničnog.

    I stvarno, šta se desi sa monarhijom. Nekad je ta ideja imala i meandre – neki su bili za Aleksandra, neki su nekako više voleli Tomislava, čak je i četnik – republikanac Šešelj našao tamo nekog Dologorukova nalik Lavu Geršmanu. A danas ništa iz usta političara. Možda je greška u prestolonasledniku. Da je on imao liderskih sposobnosti (kao bugarski kolega), malo više želje za vlašću, i da je bolje naučio srpski jezik, možda bi se i ideja monarhije zaoštrila. Da se prestolonaslednik nije pokazao kao pristojan čovek građanskih i demokratskih svetonazora, već da se istakao u jurodivosti, možda bi se tek tada monarhistička ideja omasovila, i verovatno bi je upregli u tadašnje projekte kolektivnog ludila“.

    A, sećate se valjda kako se nekada laprdalo: „E, da Hrvati imaju kralja, odmah bi proglasili kraljevinu“. Čak ni u novoj ofanzivi sabornosti, u savezu trona i oltara, nema protekcije za monarhiju. Nju čak i Vuk Drašković, kome je ona nekad bila opsesivna tema, pominje više reda radi. Paradoksalno, ali čini se da danas monarhija više iritira „tron i oltar“, „domaćine“ i „saboraše“ nego neke republikance. Čak je i prestolonaslednik, umesto kilave države, ekstremistima na Gazimestanu rekao „Išššš!“ na čistom srpskom. Kad se pojavio na Vidovdanskom saboru 1992, verovatno ni on nije očekivao da će za 16 godina stajati na istom mestu, u drugim okolnostima, na mitingu „Kosovo je Srbija“.

    O aktelnom ustavu Srbije (izglasanom na sramnom referendumu), Koštunica je voleo da govori kao o „mitrovdanskom ustavu“ – tobože da mu da istorijsku težinu „crvenog slova“, i da mu nametne ime koje, inače, samo istorija može da nametne. Nije se primilo. Vladajuća DS je pokazala retku aroganciju da izbore održi bukvalno u zadnji dan. Kamo sreće da aprilsko-majski izbori imaju bar kvalitet više od puke koalicione matematike. Ako se već ustav mora menjati, zar nisu mogli da raspišu izbore za ustavotvornu skupštinu, što naravno ne znači da vraćaju monarhiju. Takvi izbori su mogli biti i za „novu republiku“. Sudeći i po ženskim novinama, a i nekim „ozbiljnijim“ medijima nekako se ta monarhistička komponenta, delom i zahvaljujući Đinđiću, integrisala kao legitimni deo srpskog republikanizma. Na neki način, Srbija i jeste monarhija (bez pakosnih aluzija na Tadića). I to prisustvo sigurno nije krivo za nakaradnost republikanizma.

    Da ne pominjemo da je sve moglo biti lakše da se na vreme razmišljalo po principu „jedna zemlja – dva sistema“ – na primer, „Kraljevina Srbija i Kosovo“.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/bez_kralja_ne_valja.1083.html?news_id=234730

  2. Varagić Nikola каже:

    NEBOJSA KATIĆ: PRAZNE MANTRE SRPSKIH EKONOMISTA

    ponedeljak, 05 mart 2012

    Čuveni istoričar marksističke orijentacije Eric Hobsbawm održao je 1980. godine predavanje na Ekonomskom fakultetu univerziteta u Kembridžu pod naslovom „Istoričari i ekonomisti“. Između ostalog Hobsbawm izvodi interesantan zaključak po kome uspeh nacionalne ekonomije ne zavisi od broja poznatih ekonomskih teoretičara koje nacija ima.

    Najuspešniji ekonomije poput američke ili nemačke, tvrdi Hobsbawm, nisu previše držale do teorija koje su tokom devetnaestog ili početkom dvadesetog veka stizale iz velikih ekonomskih intelektualnih centara poput Beča, Kembridža ili Lozane. (1)

    Čuveni mislioci „austrijske škole“, na primer, nisu pomogli Austriji (pre 1945. godine) da postane uspešna ekonomija. S druge strane, Nemačka je postala ekonomska velesila iako nije dala ni jedno veliko ime u teorijskoj ekonomiji.

    Kako Hobsbawm kaže, u temelju ekonomskog uspeha nisu teoretičari, nego praktičari. Državi i privredi su potrebne informacije, empirijske analize i tehničke ekspertize, za koje teoretičari nisu previše zainteresovani. Nemci su u tom smislu (do 1914. godine) bili iznenađeni nezainteresovanošću britanskih ekonomista za empirijske podatke o sopstvenoj ekonomiji. Dešavalo se i da Britanci prevode nemačke analize britanske ekonomije kako bi saznali šta se u delovima njihove ekonomije događa.

    Hobsbawmov argument bi se mogao dodatno ojačati novim primerima iz Azije, za čije ekonomske teoretičare uglavnom niko nije čuo. Azijske zemlje nisu davale ni pet para na zapadne ekonomske klasike i najčešće su išle uz nos vladajućim ekonomskim teorijama, pogotovo neoliberalnim. Kao i Nemci pre njih, i ove države su više verovale u vidljivu ruku države nego u nevidljivu ruku tržišta.

    OPŠTA MESTA Srpska ekonomija takođe pati od sindroma koji je Hobsbawm uočio iako na mnogo nižem nivou kako praktičnih, tako i teorijskih znanja. Ekonomski intelektualni prostor je zasićen teoretičarima, ekonomskim ideolozima i majstorima opštih analiza. Ekonomskih praktičara nema, i to se na javnoj sceni jasno vidi.

    U propaloj ekonomiji kakva je srpska očekivalo bi se da debata bude fokusirana na konkretnu, iscrpnu analizu ekonomskih problema i njenih uzroka i, još važnije, na konkretne predloge za njihovo prevazilaženje. Umesto toga, javni prostor je preplavljen frazama i opštim mestima. Takvo stanje intelektualnog duha je i omogućilo da se domaća ekonomija godinama urušavala, a da najpoznatiji domaći ekonomisti te procese nisu na vreme uočili ili da stvarne uzroke i mehanizam tog urušavanja ne razumeju ni danas.

    I ona šačica ekonomista koja je prepoznala defekte ekonomskog sistema, prečesto ostaje zarobljena u prošlosti, zadovoljna samom činjenicom da je na greške ukazivala, ali nemoćna da predloži jasna i artikulisana rešenja.

    Većina srpskih ekonomista u horu izgovara mantre i svi se slažu da je za izlazak iz krize neophodno promeniti privredni ambijent, popraviti poslovno okruženje, sprovesti institucionalne i strukturne reforme. Recitacije se nadalje nastavljaju podukama javnosti da je potrebno srpsku ekonomiju okrenuti izvozu i pospešiti priliv stranog kapitala. Teze su apsolutno tačne, nema im se šta zameriti, osim što su savršeno beskorisne.

    Još bolje, radi se o evergreen melodijama koje se, uz veoma mali rizik greške, mogu ponavljati uvek i svuda, bez obzira na dubinu krize i stanje ekonomije o kojoj se poje. Ove teze se mogu koristiti i za davanje saveta drugim državama, pa se tako može postati i međunarodni ekspert. Istina je – ambijent, uvek i svuda, može biti bolji nego što jeste, reforme su svima povremeno potrebne, a inostranih investicija nikada nikome dovoljno. Poruka po sebi ne ide dalje od „velike tajne“ – daleko je bolje biti pametan i lep nego glup i ružan. Niko ko ovakve predloge daje ne može pogrešiti, pa mu je pisano da uvek bude mudar i da uvek bude u pravu.

    SIMULIRANJE DEBATE Nevolja ovog pristupa je što se na njegovim temeljima ne može graditi ekonomska politika. Preporuke ne služe da se otkrije istina, već da se sakrije bezidejnost ili da se eventualno promoviše ideologija. Nema te vlasti koja fraze i opšta mesta može operacionalizovati i prevesti u valjanu ekonomsku politiku.

    Ekonomski teoretičari koje empirija ne interesuje ili koji prema njoj osećaju snažan otpor, imaju svoje mesto u sistemu. Njihov prostor je akademski, ograničen je na univerzitet i obrazovanje. Izlaskom iz svoje naučne sfere i zasipanjem javnog prostora sterilnim teorijama i banalnim iskazima, oni čine lošu uslugu i sebi i društvu. Društvu daleko više.

    Ekonomisti, ako žele da budu od koristi, dužni su da prstom pokažu defekte ekonomskog sistema, da ih identifikuju u detalju, da objasne mehanizme koji su Srbiju uveli u ovo stanje ekonomskog beznađa. Po istoj logici, oni koji žele učešće u debati, moraju davati konkretne predloge kako da se defekti otklone i moraju predlagati mere za saniranje ekonomskog sistema. U ovakvu debatu valja ući bez straha. I pogrešni predlozi su korisniji od beskonačnih fraziranja koji simuliraju debatu i troše dragoceno vreme.

    Napomena:

    _________

    (1) Za Beč se vezuje rad ekonomista poput Carla Mengera, Eugena von Böhm-Bawerka, Ludwiga von Misesa, npr. U Kembridžu je bio centar kojim je dominirao Alfred Marshall. Najpoznatiji predstavnici lozanska škole su Léon Walras i Vilfredo Pareto.

    Blog Nebojše Katića

    http://www.standard.rs/nebojsa-katic-prazne-mantre-srpskih-ekonomista.html

  3. […] Милослав Самарџић: Како су комунисти уништили привред… […]

  4. […] Милослав Самарџић: Како су комунисти уништили привред… […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: