Preokret za rehabilitaciju Draže i četnika?

март 30, 2012

 

ZORAN PANOVIĆ

Srpski narodni kuvar

glavni urednik DANAS-a

(…) Dobro, nivelisanje četnika i partizana na nivou gastronomije ipak je mnogo simpatičnije od rizičnih regionalnih posledica zvanične rehabilitacije četničkog pokreta i đenerala Mihailovića. Neko bi možda rekao da je „Na planini Jelici“ jedina domaća pesma u kojoj se eksplicitno pominju ljudska prava. „Ona (petokraka) ne da srpskom rodu ljudsko pravo i slobodu“. Sigurno da Ante Pavelić nije čekao iskrcavanje Angloamerikanaca u Dalmaciju, niti su ustaše spašavale američke pilote. Čak ni komunistička istoriografija nije krila izvesne zasluge četnika u početku ustanka u Srbiji. Tačno je da je Draža odlikovan od Trumana, tačno je i da nema poternice na kojoj piše da će 100.000 rajhsmaraka u zlatu dobiti „onaj koji dovede živa ili mrtva vođu bandi Pavelića“ (kao što ima za Dražom i Titom). Ali, šta da radimo kad Hrvati, Bošnjaci i njihova čula „to ne umeju da cene“. Zbog uslovnog refleksa čak ni kao „koncept“. Kad kažem koncept, mislim na one srpske studente koji su pre jedno sedam godina pošli u Zagreb da vide slike Pikasa, a usred Jelačića placa priredili performans sa Dražinom slikom.

(…) I dobro, da su stvarno pobedili četnici i da nam se, kako kaže Vuk Drašković, ponovila pobednička 1918. i da se ta Jugoslavija kao federacija ili konfederacija svrstala u vodeće evropske države i demokratije, da li bi bilo normalno očekivati da Hrvati jedu „Đujićevu pastrmku na kajmaku“, a njihova deca za geometra uče u nekoj školi „Nikola Kalabić“ jer je ovaj, ako niste znali, bio geometar. I da li bi nam bilo pametnije da nešto naučimo od jednog četnika-prvoborca kojeg sam davno upoznao u Šapcu: Tvrdio mi je da jedini razume komuniste koji su zbog Staljina istrulili na Golom otoku ili se ubili kad su čuli Rezoluciju Informbiroa. On kaže da su se tako ponašali i njegovi ratni drugovi, koji su stavljali cev u usta kad su čuli preko Radio Londona kralja Petra, koji ih poziva da se stave pod Titovu komandu. Politika je kurva.

Malo je i čudno da Jelko Kacin, kad tvrdi da je rehabilitacija Draže suprotna od EU, ne vidi sve one slovenačke četnike Vuka Draškovića. Rehabilitacija Draže demaskira i DS, otkrivajući njenu desnu (da ne kažemo reakcionarnu) suštinu umesto oktroisane levičarske. Osim „priznavanja realnosti“ povodom Kosova, koalicija Preokret je takođe rehabilitacija Draže i četnika. Uostalom, zašto Latinka Perović, Jovo Kapičić i Žarko Korać ne traže od Čedomira da se distancira od četnika kao što Koštunica traži od Tome da se distancira od EU?

Pomalo se zaboravlja da je EU antikomunistička tvorevina. Otuda i restitucija kao uslov, mada je i ona u podtekstu relativizacija antifašizma. Pretpostavljam da se razumemo.

CEO TEKST:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srpski_narodni_kuvar.1083.html?news_id=237174

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

А Преокрет? А Истина?

Преокрет: Недић није издајник

Још зелен, а већ нациста

 

 

Advertisements

“Србијом влада сто породица“

март 29, 2012

Интервју са професором Слободаном Миладиновићем (социолог, ФОН), НИН број 3195: 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

О правди, у Србији

Биланс стања и неуспеха

Реалност састављена од више реалности

Болесно друштво, болестан народ

 


Болесно друштво, болестан народ

март 29, 2012

Negotin — M. P. (32) iz sela Sikole osuđen na tri godine i šest meseci zatvora jer je izvršio nedozvoljene polne radnje nad svojim dvema maloletnim ćerkama. U toku postupka, dokazano je da je M. P., najpre, iskoristivši majčino odsustvo od kuće, prvo obljubio stariju ćerku. Njoj je, nakon toga, „objasnio da je sve to normalno“ i zapretio joj da o tome nikome ne sme ništa da priča. Nakon što je obljubio stariju ćerku, M. P. je, dok mu je supruga spavala, ušao u sobu mlađe devojčice i takođe je obljubio. Međutim, majka je posumnjala da se nešto događa. „Pritisla“ je svoju decu koja su joj ispričala šta im se dogodilo. 

Ali kada je saznala da je otac obljubio i njenu mlađu sestru, starija devojčica je pokušala da izvrši samoubistvo, popivši veliku količinu tableta. Zahvaljujući brzoj intervenciji lekara i majci koja ju je zatekla onesvešćenu na podu kupatila, spasena je, bukvalno, u poslednjem trenutku.

Prema Krivičnom zakonu republike Srbije za delo nedozvoljene polne radnje zaprećena je zatvorska kazna do tri godine zatvora. Prema stavu dva, ko izvrši neku drugu polnu radnju, kažnjava se zatvorom od šest meseci do pet godina.

Извор: Вечерње новости

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Милослав Самарџић: Паралела и поука

Неће остати некажњени

Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet?

Dokumentarni film o štrajku i protestu radnika ”OD –18 DO +30”

РЕСТИТУТКА

„Буди мушко – мењај правила“

 


Биланс стања и неуспеха

март 29, 2012

 

Подршка малим и средњим предузећима и предузетницима на делу.


Подаци узети из последња два броја НИН-а (3195 и 3196):

Јавна предузећа и јавни сектор у Србији

 

– 710 јавних предузећа на свим нивоима.

– У њима ради између 180 и 280 000 људи.

– Највећи број њих послује са губицима, који чине 40% укупних губитака српске привреде.

– Вишак је 45 000 запослених.

– У 2010. укупни губици јавних предузећа око милијарду евра.

– Директне субвенције тим предузећима износе 170 милиона евра.

– За заостала плаћања ПИО фонду и другим државним институцијама издваја се око 500-600 милиона евра годишње.

– За гаранције за кредите током 2010. и 2011. плаћено преко 150 милиона евра.

– Србијагас 2008. имао 1069 радника, данас 4 500 радника, а губитак у 2010. био 4.1 милијарду динара. Дугови су неколико стотина милиона евра.

– У Железнице Србије кроз субвенције за 8 година отишло је 1.2 милијарда евра, државних гаранција за 210 милиона евра а просечна брзина железнице остала 25 километара на сат.

– У јавним предузећима у Крагујевцу 1997. радило 1 272 радника, крајем 2011. било је 2323 радника.

– У Србији 31% запослених ради у јавном сектору, просек у ЕУ је од 10 до 18 %.

– У јавном сектору ради око 690 000 људи.

– За њихове плате иде 11% БДПа, треба смањити за 1.5% или 450 милиона евра годишње.

– Не постоји јединствен критеријум за исплате плата, постоји 620 различитих коефицијената за запослене у јавном сектору

– Ни АПР ни Републички завод за статистику немају обједињене податке о јавним предузећима и броју запослених

– Влада Србије од почетка 2012. потрошила више од договорене суме. Мањак у прва два месеца је 37.2 милијарде динара, прилим од ПДВ-а смањен са 29.5 на 22.2 милијарде, а од акциза са 17.7 на само 8.1 милијарду динара.

– Ако Влада настави да троши овим темпом до краја године ће потрошити 313.5 милијарди динара више него што ће имати прихода. 

Фонд за развој

 

– Од 2008. до данас број новооснованих предузећа смањен за 20%.

– Неликвидних је 38 000 фирми и 92 000 предузетника

– У малим и средњим предузећима и код предузетника сада ради 233 000 људи мање него 2008.

 

Од Фонда за развој су од почетка кризе и нове владе (ДС-СПС-УРС) следећи тајкуни добијали најповољније кредите у следећим износима:

 

– Мирослав Мишковић (Делта) укупно 1.2 милијарде динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Мирослав Богићевић (Фармаком МБ) укупно 731 милион динара. Близак ДСу.

– Ненад Поповић (АБС) укупно 709 милиона динара. Потпредседник ДССа.

– Војин Лазаревић (Руднап) укупно 508 милиона динара. Близак ДССу и УРСу.

– Небојша Човић (ФМП) укупно 535 милиона динара. Бивши потпредседник владе. Бивши функционер СПСа.

– Миодраг Костић (МК комерц) укупно 300 милиона динара. Близак ДСу и УРСу.

– Жељко Митровић (Пинк) укупно 470 милиона динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Мило Ђурашковић (Нибенс-ПЗП) укупно 200 милиона динара. Близак СПСу.

– Мирко Тодоровић (Тодор) укупно 130 милиона динара. Саветник потпредседника владе из УРСа.

– Горан Перчевић (Интеркомерц) преко 400 милион динара. Бивши функционер СПСа.

– Предраг Ранковић Пецони (Инвеј-Рубин) укупно 200 милиона динара. Близак СПСу.

– Топлица Спасојевић (ИТМ) измеђи 100 и 200 милиона динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Ђорђе Антељ (Гемакс) измеђи 100 и 200 милиона динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Драгољуб Вукадиновић (Металац) укупно 85.2 милиона динара. Саветник потпредседника владе из УРСа.

 

Ко је одобрио ове кредите (преко милијарду евра намењених малим и средњим предузећима)?

 

Чланови УО Фонда за развој:

 

– Милутин Мркоњић (СПС)

– Душан Петровић (ДС)

– Расим Љајић (СДП)

– Мирко Цветковић (ДС)

– председник УО Небојша Ћирић (УРС).

До прошле године председник УО Фонда био Млађан Динкић.


>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Реалност састављена од више реалности

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

О правди, у Србији



Hoću da znam – gosti Žanka Stojanović i Janko Baljak

март 29, 2012

Реалност састављена од више реалности

март 29, 2012

Срби који живе на Космету не желе да напуштају своје куће и своја имања. Нема повлачења, чак и ако их издају политичари из Београда и српских општина са Космета. Можда би Срби из “јужног Косова“ због околности у којима живе отишли у Србију или Русију у случају да дође до оружаних борби између Срба са једне стране и Косовара и Нато војника са друге стране, али Срби из “северног Косова“ остају да се боре. На том простору Срби живе као већина, има их око 80 000, добро су организовани и наоружани, са довољно војно способних мушкараца. 

То је ситуација: Срби не желе да одступе. Нато алијанса може само силом да успостави “државност“ “државе Косово“ коју је признала већина Нато и ЕУ држава. Уколико би Нато и ЕУ кренули силом да успостављају поредак који руши резолуцију УН, са садашњим бројем војника које имају на Космету, доживели би војни пораз од стране Срба који живе у ове четири општине. Срби, још једном понављам, не би одступили, и ушли би у рат са Нато и ЕУ војницима, без обзира на њихову бројност. Наравно, Срби су свесни да би после тога Нато могао са авионима и бомбама да “спржи“ “северно Косово“. Чак и Србија да се укључи у рат, после првих војних победа, када би се укључила авијација Нато алијансе, Србија би доживела тежак војни пораз. Али, политичари и капиталисти који воде најмоћније државе Нато алијансе свесни су да би унутар Нато алијансе после тога дошло до озбиљних подела и још озбиљнијег сукоба са Русијом и Кином (а све се одиграва паралелно са кризом у Сирији, Либији и око могућег рата Нато алијансе против Ирана, чији су савезник Русија и Кина, док трају протести унутар држава Запада, док се не види излаз из економске кризе у Европи и свету).

У суштини имамо пат позицију на терену. Срби су свесни да у рату не могу да победе Нато алијансу нити да могу војним методама да поврате контролу на целим Косметом (чак и када би Србија имала војску и пет пута већи БДП). У Нато алијанси свесни су да у овом тренутку, све док Срби мирно протестују и док постоји резолуција УН, не могу оружјем да освоје територију “северног Косова“. У остатку Космета морају гарантовати безбедност Срба. 

Садашња игра је само још једно показивање мишића и позиционирање пред почетак Трећег светског рата. Рат неће почети на Космету, због Космета. Због тога ће садашња пат позиција са барикадам да потраје (ако не грешим да рат неће почети због Космета – криза са барикадама ће потрајати све до почетка светског рата). Због тога Срби из “северног Косова“ размишљају да прогласе аутономију, своју посебну државу. Да постану аутономни/независни и у односу на Приштину и у односу на Београд. Ова пат позиција то допушта. И зато ће да потраје. Режим у Београду нема начин да натера Србе са Космета да прихвате ултиматум Запада. Самим тим ни Запад нема начин да утиче на власт у Београду, што се тиче овог захтева. 

Срби са Космета неће у ЕУ јер ЕУ виде као организацију која ради на сецесији Космета. Са друге стране, опстанак Срба на Космету је могућ само ако дође до европеизације целог Космета, Србије и региона. ЕУ има алтернативу, али процес европеизације нема алтернативу. Чак и да се са Космета повуку Нато војници и да Русија или било која друга светска сила изгуби било какво интересовање за будућност Космета, у покрајини остају да живе Срби и Косовари. Они морају да уреде друштво у коме ће већина грађана желети да живи и имати услове за лични и економски развој, у коме постоји владавина права…

Да замислимо пар сценарија:

1. “Северно Косово“ као независна држава унутар Космета – или посебна аутономна област унутар Србије: уколико не постоји владавина права, уколико као људи који имају власт и моћ дођу криминалци који ће трговати са Косоварима и шверцовати дрогу, нафту, цигаре, оружје, жене… живот већине Срба унутар “слободног северног Косова“ неће бити бољи. Ако је за одбрану и стварање “северног Косова“ била потребна парамилитарна формација, чији су се припадници финансирали од илегалних делатности, после успостављања границе према остатку Космета такве “обичаје“ треба прекинути. Истина је да ни сада таква формација није смела да се финансира од илегалне трговине дрогом, оружјем и женама са албанским клановима, посебно ако се зна да је већина Срба који се налазе на барикадама на платном списку Србије и примају сваког месеца плате из буџета. Боље је да су оставили дупле плате него да се тај протост додатно криминализује. То што се тако сада ради, доста говори о олигархији у Београду, о политичарима, официрима, интелектуалцима… о српској владајућој елити (у последњих пар деценија).

2. Космет као Република са посебним статусом унутар Србије: уколико би дошло до договора између садашњих владајућих структура у Приштини и Београду, све организоване криминалне структуре са обе стране би остале на својим позицијама, па би живот и Срба и Албанаца на Космету, у целој Србији, остао тежак, немогућ за нормалан развој, чак и да таква Србија са таквим Косметом постане део ЕУ. За већину “обичних“ људи дошло би до промене окупатора – уместо спољашњих дошли би унутрашњи. Такву врсту окупације у Србији имамо већ деценијама.

3. Независно Косово као држава са местом у УН, са посебном аутономијом за “северно Косово“: иако би било тешко замислити да у таквој ситуацији на Космету буде Срба, исто важи као и у два претходна случаја, а овај наглашам због Косовара, јер је успостављање владавине права и европеизација услов за опстанак и њиховог народа. “Независно Косово“, без Срба, са садашњим политичарима на власти у Приштини, иза којих су оптужбе за ратне злочине и организовани криминал, било би у потпуној физичкој изолацији, а већина Косовара би живела у још горим условима.

Расплет кризе, не само на северу, већ око статуса целог Космета, може да иде у два правца:

  1. Европеизација
  2. Рат 

У првом случају, потребна је политичка воља да се одустане од интеграције у ЕУ – али да се настави европеизација Србије (и региона). Мора се пронаћи унутрашња снага за европеизацију. Успостављање владавине права мора бити унутрашњи императив, а не захтев који морамо да испунимо због притиска из света – као што се проналази унутрашња снага за одбрану, када имамо велики притисак из света. Нама, без претње од стране спољњег непријатеља, треба унутрашњи мотив за покретање “Солунског фронта“ у освајању владавине права и демократизацији Србије.

Све док је тренутан поредак унутар ЕУ такав какав је, неће бити мира између Срба и Косовара. Државе попут Немачке, Велике Британије и Француске заступају сопствене интересе, често су у међусобним сукобима, није им стало до договора између Срба и Косовара јер тиме губе свој утицај. Садашње владајуће структуре на Западу неће сменити садашње политичаре у Приштини, подржаваће их у настојањима да успоставе “независну“ “државу Косово“. Тренутни поредак у ЕУ затева да бирамо: или ЕУ или Космет. Избор је јасан. Уколико дође до промена владајућих елита које контролишу Запада, онда је реално очекивати истину и правду, да ће бити кажњени они који су убијали Србе. Борба за Космет значи да нећемо изгубити ни Космет ни Европу, јер када се одбрани Космет, Европа је и даље ту – Србија је део Европе. Сарадњу са државама Европске уније треба наставити на билетарним основама, треба пратити даљи развој ЕУ, те сачекати расплет око кризе са европском валутом.

                                   ***

Шта значи, данас, одбранити Космет? Јасно је да статус Космета не може бити исти као и пре 1999. године. Јасно је и да је српски интерес на Космету шири од заштите живота и имовине Срба и имовине СПЦ. Због тога “паралелне институције“ треба да постоје све док Србија не одбрани своје интересе. Њиховим “утапањем“ у институције под контролом Приштине, све док се не одбране српски интереси, одустаје се од борбе за српске интересе. Одустаје се од борбе за кажањавање злочинаца који су убијали Србе. Између “паралелних институција“ и институција ЕУ, бирам одржавање “паралелних институција“ на Косову и Метохији. Али, под условом да и институције Србије у Београду и Србији, и “паралелне институције“ на Космету временом све више личе на институције најразвијенијих европских држава, попут Шведске и Норвешке. Да би се то постигло, потребно је да дође до европеизације друштва. 

Када говоримо о “прихватању реалности“ прво треба сагледати реалност.

Реалност, на Космету, је следећа:

  1. Срби не одустају – бране “северно Косово“ до смрти. Или егзодуса. Имају подршку и Срба из целе Србије, региона и расејања. Сви су свесне да је непријатељ јачи, али нема предаје.
  1. Режим у Београду, у овом тренутку, не може да утиче на Србе са Космета. Не утиче, значајније, ни опозиција. Срби са Космета бране своје животе и своја имања. Свесни су да не могу опстати ако признају власт у Приштини, ако прекину везе са Србијом. Због тога режим у Београду не може да ради по ултиматуму Немачке и осталих држава Запада, без обзира колико је појединаца у режиму расположено (или уцењено) да прекине финансирање “паралелних институција“.
  1. Нато и ЕУ, заједно са Косоварима, неће одустати од својих планова. Посебно људи из владајућих структура Запада и Приштине који су се повезали у организоване криминалне групе. Уколико одустану, не само да губе послове који доносе велике профите, већ ризикују покретање разних истрага и судска процесуирања за злочине и криминалне активности које су починили на Космету, у региону, током претходних 20 година.
  1. Немогуће је да Русија нема утицај у Србији, Русија је једини прави савезник Србије. Као чланица СБ УН пита се и за статус Космета. 
  1. Турска и Иран на Космету, и у БиХ, имају своје интересе. Турска је у добрим односима са САД, Иран није. И Турска и Иран су у лошим односима са ЕУ а у добрим односима са Русијом. 
  1. САД неће дозволити Немачкој превелики утицај на Балкану, посебно ако Немачка постане ближи савезник Русије. Немачка (поново) покушава да више одлучује на Балкану (и целој Европи). До сада се интереси Немачке нису разликовали од интереса САД, са кризом евра и долара долази до промена. 
  1. САД, Русија и Турска могу без ЕУ да успоставе нов поредак на Балкану. Уколико дође да пада евра и распада ЕУ, а тај пад, бар неко време, не обори и ове три државе, оне ће доносити најважније одлуке на Балкану, међу великим силама. Немачка неће моћи још дуго да се понаша као да је Балкан само немачка интересна зона.

То је реалност. Та реалност је састављена од више реалности – и није реално наметање само једне реалности. Нити је реално да се наметне “реалност која је на терену“, да се прекину везе Србије (Београда) са Косметом и Србима који ту живе, нити је реално да се наметне реалност у којој је Космет део Србије, како је то било током већег дела 20. века. Тражи се реално решење на основу свих реалности. Рат је, такође, реалност која је реална да се догоди – да се ратом реши питање статуса, данашња пат позиција. Али, понављам, рат између Срба и Косовара (Албанаца) може да се догоди само ако дође до светског рата. Све док између великих светских држава нема ратног стања, реалност је да – није реално да Срби и Косовори ратују међусобно, без уплитања у рат великих светских држава. Срби војним путем не могу да поврате Космет, Косовари војним путем не могу да интегришу Србе, посебно Србе из “северног Косова“.

Светски рат је још једна реалност коју треба анализирати, јер је реално да дође до светског рата – да се тако реши – не криза око Космета већ – много озбиљније кризе на овом свету. 

                                       ***

Северна Митровица је, за разлику од градова попут Куршумлије, Прокупља, Прибоја, Неготина, Бора и Мајданпека, град у коме има много више живота, на улицама су гужве, препуне су људи и аутомобила. Проблеми са водом и струјом нису решени. Улаз у један од солитера изгледа као да се рат јуче завршио. Али зато лифт боље изгледа и још боље ради него у већини београдских солитера. У становима проблеми са водом, на вишим спратовима уграђују пумпе, воду за пиће доносе. Но, без обзира на тешке услове живота Срби који овде живе нису изгубили вољу за животом, нису клонули духом, нису се предали, као већина грађана Ниша, Крагујевца, Београда и Новог Сада. У Митровици је више младих који оснивају породице и на будућност гледају са више оптимизма него у остатку Србије.

Политички преговори се настављају. Српска власт попушта. Сада се договор о регионалном представљању тумачи тако да фуснота није потребна. У Приштини суд састављен од судија из ОВК и Еулекс-а пустио убицу Срба (и Косовара) на слободу. Српска жандармерија по налогу из Београда блокирала алтернативне путеве. Еулекс објавио да је прелаз Јариње проходан и да ће контролу обављати службеници Приштине и Еулекс-а. Срби из “северног Косова“ сатерани су у ћошак. Београд их препушта убицама. А истовремено се “бори“ да се српски избори одрже и на територији КиМ.

То је реалност коју ће затећи нека нова власт у Србији, неки нови људи који ће чинити владајућу елиту у будућности. Шта радити? 

Срби на Космету не смеју остати сами, без подршке Београда. У овом тренутку та помоће не може бити велика. Али може бити ефикаснија. Контрола новца који из републичког буџета иде ка “паралелним институцијама“ и осталим корисницима на КиМ мора бити озбиљна. Да би подршка била озбиљна мора доћи до декриминализације српске полиције и тајних служби. Само тако је могуће да дође до декриминализације међу Србима на КиМ. И само тако може да се крене у обрачун са организованим криминалним групама под контролом Косовара. Само тако се може покренути пресецање “балканског пута дроге“. Србија мора бити спремна да и ово што је остало од војске употреби у случају да дође до напада на Србе унутар КиМ од стране Косовара или Нато. Мора се спремити ново етничко чишћење, попут оних из 1999. и 2004. године када је највећу број Срба напустио Космет. 

Дугорочно Србија мора да јача војску. Да би јачала војску мора развијати привреду. Да би се развила привреда потребно је успоставити владавину права. Тако ће се побољшати међународни углед Србије. Зашто Северна Кореја није бомбардована попут Србије 1999. године? Зато што Северна Кореја има нуклеарне бомбе. Али, да ли је решење да се Србија (само) тако брани, да попут С. Кореје и Ирана развија оружја за масовна уништења? Да ли Србија треба да се милитаризује попут Израела, да уз војну претњу и надмоћ у физичкој сили опстаје окружена непријатељским народима и државама? Да ли постоји и ненасилни пут за заштиту националних интереса и раст угледа и поштовања у свету? Добро је залагати се за мир, али увек бити спреман и за рат. Сада се Србија залаже за мир, али мора бити спремна и за рат.

Уколико Запад настави да делује против Србије, уколико настави да подржава Албанце (муслимане) на Балкану против Срба (хришћана), уколико настави притисак на Републику Српску, немогуће је да се одбрани Израел. Уколико Космет и Израел падну – пада цео Запад, руши се јудеохришћанска цивилизација. Србија не може да одбрани Израел и Запад, али може да заштити своје интересе на КиМ, да чува Србе који ту живе, да обезбеди повратак онима који желе да се врате. Због тога Србија мора да има јаку војску. Али тражити решења без употребе оружја. Све док је то могуће, све док друга страна не употреби оружје. Срби су увек били вољни да ратују, али никада нису били спремни за ратове. Није било довољно писмених. Можда кнез Милош Обреновић може бити нека врста изузетка у овом случају (избегавао је рат, иако је био неписмен подржавао је образовање, али је био и аутократа). Неспремно се улазило у рат против Бугарске почетком 20. века, у ратове крајем 20. века. То су највећи војни порази – ратови са Бугарима, Хрватима, Словенцима и Бошњацима – са осталим Јужним Словенима.

Државе Нато алијансе од 1999. године штите Србе у “северном Косову“ да би “доказали“ (коме?) да немају геноцидне намере према Србима. Те 1999. године већина Срба је етнички очишћена од стране ОВК и Нато алијансе (на исти начин су Хрвати уз помоћ Нато алијасне спровели етничко чишћење над Србима у Хрватској 1995. године). Мањина која је преостала у “северном Косову“ остала је заштићена да би се показало како су они који су спровели етничко чишћење “демократе“. Због тога што је у енклавама у остатку КиМ било превише Срба дошло је до новог етничког чишћења Срба у марту 2004. године. После тога су у ОВК и Нато алијанси одлучили да “заштите“ преостале Србе.  

Сада се међу дипломатама западних држава чују гласови да Срби у “северном Косову“ треба да добију аутономију, да је план ЕУ и САД недовољан, итд. Но, то је све игра да би Срби прихватили власт у Приштини као једину и легитимну.

Преговори са ЕУ и мисијом Еулекс више немају сврху. Те “преговоре“ треба отказати. Од Русије и Кине тражити јасан став и конкретну подршку Србији. Морамо имати и план Б – у случају да ни Русија ни Кина неће, у овом тренутку, превише “таласати“ у односима са ЕУ због Срба, напуштања преговора са ЕУ, захтева да се укине мисија Еулекс и да КФОР и УН поново преузму контролу. Уз веће учешће држава које нису чланице Нато алијансе. Такође, подршка држава попут Русије и Кине потребна је и због напуштања преговора о чланству у ЕУ. Србија мора да враћа дугове, мора да обезбеди тржишта, све оно што губи уколико државе ЕУ попут Немачке, Италије, Аустрије, В. Британије, Француске, Хрватске и Словеније крену са још већим притисцима на Србију, уколико из САД крене притисак. И тада је потребан план Б – шта радити ако Србија одлучи да остане ван ЕУ а Русија или Кина после тога не подрже искрено и конкретно Србију.

Преговори са представницима Косовара, који су учествовали у убиствима над Србима и бројним криминалним радњама, никада нису имали сврху нити су икада требали да се покрећу. Србија треба да инсистира да се сви одговорни међу Косоварима за злочине над Србима приведу и да одговарају пред судом (било којим, може и пред судом у Приштини или Хагу ако ће бити праведно суђење, ако ће злочинци бити осуђени и послати у Шведску на издржавање казне).

Тако је требало рећи ЕУ: оног тренутка када ухапсите Косоваре који су убијали Србе због трговине органима можемо разговарати о статусу и осталим питањима. Тадашња српска власт (после 2000. године, посебно после 2008.) морала је рећи ЕУ: изволите са мисијом Еулекс, ухапсите убице и криминалце. Дајемо вам годину дана, ако то учините, у том року, можемо да преговарамо после тога. Србија је то могла да уради јер је Србија у Хаг послала све државне функционере и све осумњичене за злочине из ’90-тих 20. века, а великом броју Срба који су учествовали над злочинима над несрбима судила је и сама Србија, српски судови су их осудили за те злочине. Такође, решење статуса Космета требало је везати за решење статуса Републике Српске Крајине и људска права Срба у Хрватској. Замислите да су Срби етнички очистили КиМ од Косовара као што су то Хрвати урадили са Србима? Хрватска је, поред свега, признала парадржаву “Косово“. И примљена је у ЕУ.

Још 2001. године то је требало отворено рећи албанском народу – покажите да не мрзите Србе. Докажите да вам није циљ да протерате Србе и можемо о свему да преговарамо, да се договарамо.

ЦЕО ТЕКСТ: 

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ




Милослав Самарџић: Паралела и поука

март 26, 2012

(…) Према томе, одговор који пружају споменици веома је једноставан и гласи: оно је био један народ, ово сада је други народ. Овај народ не може разумети онај народ, већ му суди према сопственим критеријумима. С друге стране, онај народ не би могао да разуме овај народ.

Онај народ је одбио страшне ултиматуме 1908, 1914. и 1941. године.
Овај народ више и не зна колико је бесмислених ултиматума прихватио.

Онај народ водио је узастопно три рата, сва три пута је победио и срушио је три непријатељска царства. У ратовима је главну реч имао официрски кор. Он је био веома цењен и утицајан и касније – и он је извршио пуч.

Овај народ је изгубио Други светски рат са ужасним људским губицима и смањењем територије од 50 посто. Онда је колективно подвргнут тзв. методу јаничарења, што је 35 година касније имало за последицу масовно оплакивање команданта својих ратних непријатеља, комуниста.

Уопште, последице комунистичког поретка по јавни и приватни морал становништва су несагледиве. Исто тако и последице чињенице да су се током расплета догађаја и у серији нових ратова, 1990-тих година, на свим кључним позицијама у држави налазили (нео)комунисти.

Због свега тога овај народ масовно прихвата љотићевско-хитлеровско виђење 27. марта 1941. Онај народ, дакле, делује овом народу као маса чудака. Док би онај народ гледао на нас као на беднике.

ЦЕО ТЕКСТ са сликама можете видети овде:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=255319#255319

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

За Оскара!

Војска и полиција на делу – ”испит генерације”

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

РИМСКИ КЛУБ

А Преокрет? А Истина?

Неће остати некажњени

Још зелен, а већ нациста

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Двери: Писмо српском расејању

Одлазе у хајдуке???

Милан Стојадиновић

Глупаци и преваранти

 


%d bloggers like this: