Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

Vrlo brzo doći će trenutak kad će demokratija potražiti pomoć od komunizma, kao što se pre tridesetak godina desilo obrnuto.

Neko je to nazvao pad komunizma, ali nije to bio „pad“, već potraga za većim slobodama i većom ekonomskom odgovornošću. Uvek, kad su levičarske ideje u krizi, zbog nadiranja populističkih ideja i zahteva, stiže privlačnost kapitalizma. Tada svi zaboravljaju na „isceđeni limun“, kao što se u naletu obećavajućih ideologija zaboravi opasnost diktatorstva. Sada su pohlepa i gomilanje novca u fondovima (oduzetim od gomile) doveli do krize čiji se kraj ne sluti. Još!

Najveći problem komunizma je nedostatak brige za sveopštu zajednicu, a demokratskih društava što nema demokratije. Zasigurno, vreme je izmenljivo: kad smo gladni željni smo klope, kad se zasitimo – povuku nas ideje. Odbacujući jedno i drugo, mi razvijamo krizu u kojoj samo bogati dobro prolaze. Svet, i pored napretka nauke i tehnologije, nikako ne napreduje. Ništa se nije učinilo da i siromašni postanu pristojno materijalno obezbeđeni građani. Uspeh nove ekonomije ne sastoji se u proizvodnom razvitku, nego u tajnoj vezi siromaha i bogatih. Došli smo do samog kraja, ali još kopamo. A, ako već propadamo dvadeset i kusur godina, možda bismo mogli skromno konstatovati da nismo baš na dobrom putu. Ali narod je izdržljiv. Svetu, nama posebno, potrebni su socijalizacija ekonomije i kapitalizacija kulture.

Kada malo bolje razmislim komunizam i demokratija i nisu u nekoj velikoj opozitornosti. Kao brat i sestra. Komunizam nam je ponudio samoupravljanje, demokratija vladavinu naroda – naravno, bez stvarnog uticaja. Komunizam ili demokratija – ko je stariji? Mene to ne zanima, kao ni ono pitanje o kokoški i jajetu, bitno je da imamo i jaja i kokoške. Pohlepa krasi sve istorijske teoreme. Čovek je uvek isti, ljudi se nikad ne menjaju. Neko je gore, neko dole! A mene bi zanimalo da se desi prvobitna akumulacija prosvetiteljstva. Veka koji uopšte ne poznajemo jer još vlada hladni rat između onih koji imaju i onih koji nemaju.

Dobar posao je kad čovek treba malo, a privreda ne razara prirodu i ne iscrpljuje resurse. Upravo zbog preogromnog konzumerizma stanje sveta strpano je pod alarmantni znak pitanja. Postoji interesna civilizacija i etička civilizacija. Biće velika šteta kad etička civilizacija potpuno iščezne. Politika je učinila sve da se zavara put profitabilizma.

Političari danas više služe za ismejavanje i sprdanje. I što ih više pljuješ, oni se osećaju značajnijim. Aktuelnijim. Mediji čine čuda, popularnost raste sa glupošću. U komunizmu intelektualci su bili proganjani, u demokratiji ni ne postoje.

Ne bih se radovao da čujem za smrt demokratije ili komunizma. Želeo bih, ma koliko moglo izgledati naivno, pomirenje dva slična društvena režima. Sinteza nije nemoguća čim pomislimo da nije nemoguća. Bibliju, kažu duhovni učitelji, najbolje tumače nepismeni. Onda bi izlazak iz krize najbolje mogli da reše oni koji nemaju para, samit siromašnih. Nisu oni vidoviti, nego sagledavaju zahteve običnog čoveka da preživi ne sramoteći progres. U komunizmu je vladalo pravilo – Jedan (diktator) za sve, a u demokratiji – Svi za Jednog, naročito pare…

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/komunizam_i_demokratija.26.html?news_id=235143

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Аристократија и демократија 

Хришћанска страна комунизма

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Српска демократија и Империја(лизам)

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

13 Responses to Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

  1. Varagić Nikola каже:

    Приватизовали смо државу, подржавили привреду

    Србија у последњих десет година није успела да изгради институције система, већ је све препустила партијама, али и људима из сиве зоне политике и економије, сматра проф. др Милорад Филиповић

    Србија из некаквог либералног социјализма, ако се може тако назвати систем од 1970. па све до 1990, није транзицијом од 2000. прерасла у неку врсту савременог капитализма, са веома јаким социјалним цртама, већ је постала партократско феудално друштво. Вратили смо се уназад. Приватизација и управљање јавним добрима претворени су у извор системске корупције, а не у развојни механизам који ово друштво треба да повуче напред, сматра др Милорад Филиповић, професор Економског факултета у Београду и човек који је на почетку наше транзиције био директор републичког Завода за развој и економску политику. Када је, каже, видео куда све то води, повукао се и сада предаје Теорију развоја на економском факултету у Београду.

    Уместо да нам изабрани модел претварања друштвене и државне имовине у приватну омогући нови развој, ми смо, каже Филиповић, допустили да се тај процес, због делимичне спреге високе политике и организованог криминала, претвори у своју супротност. Он ту не мисли на организоване криминалне групе типа Шарићеве или земунског клана.Реч је о организованим криминалним лобистичким групама, финансијским моћницима и њиховој спрези са политичарима у свим процесима. Не само у токовима приватизације, већ и у доношењу неких важних системских прописа и одлука.

    Та спрега између финансијских лобија, организованог криминала и политичара доводи до системске, односно ендемске корупције коју стално препознају странци. Ти људи својим деловањем урушавају комплетан друштвено-економски систем ове земље. Они су свуда. Од правосуђа, преко полиције, тужилаштава, министарстава, агенција…

    – Ово не говорим да бих амнестирао одговорне за лоше вођење економске политике, јер имамо довољно младих и способних који могу да се ухвате у коштац са тим проблемима, већ да бих указао на погубност чињенице да смо приватизовали државу, а подржавили привреду – истиче Филиповић.

    По њему корак даље у том смеру јесте парцелизација партократских феуда. Свака партија на власти добила је неки свој феуд у виду јавних, монополских предузећа и рентијерских делатности. Тачно се зна која је интересна или партијска група зашта заинтересована. О томе се дуже преговарало после прошлих избора него о конкретним именима за кабинет владе, напомиње наш саговорник и додаје да је сада, рецимо, веома актуелна друга или трећа продаја неуспешно приватизованих предузећа. Од Смедеревске железаре, Прахова, Трајала, Српске фабрике стакла, Петрохемије… на стотине примера.

    Приватизована држава Србија, сматра Филиповић, прави сама себи високе препреке за бизнис, „унутрашње санкције”. Не само зато што фаворизује унапред одређене домаће финансијске и привредне кругове у расподели преосталих ресурса, већ и у доношењу веома компликованих процедура за издавање разних дозвола – од грађевинских или енергетских до еколошких. Све је скопчано са високим трошковима и дискреционим правима, што није ништа друго до нови извор за корупцију и волунтаризам. То је, наглашава, право чистилиште за мала и средња предузећа која код нас никако да прерасту у велика. И то је доказ више да код нас можда и има раста, али нема развоја. Таворимо.

    – Стално тежимо ка ЕУ и то је потпуно у реду. Добили смо статус кандидата. Али ми не поштујемо елементарна правила те Европе. Само један пример. Србија инсистира на некаквим сертификацијама и употребним дозволама за производе који нормално циркулишу на тржишту од 500 милиона људи у 27 земаља – од Грчке до Ирске или од Португалије до Пољске. Неко у Србији мора да удари на папир свој печат и да за то узме неке паре, а то уме да потраје… и ево још једног згодног места за корупцију.

    За Филиповића је јадна економија у којој државне и парадржавне институције, агенције, фондови, буџет… контролишу највећи део инвестиција. А то се управо дешава у Србији. Држава преко њих постаје убедљиво највећи инвеститор. Свеједно како. Преко Фонда за развој или министарстава економије, финансија, инфраструктуре, одбране, полиције… Да се не спомиње систем јавних набавки.

    – Мора нас неко натератида не трошимо више од онога што стварамо. Боље је да ту грозно киселу јабуку сами загриземо данас него да нас за годину, највише две, повериоци, горе него Грчку, натерају на банкрот. Једном су нам опраштали дугове које смо направили до 2001. Више неће – каже Филиповић.

    Слободан Костић
    објављено: 04.03.2012
    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Privatizovali-smo-drzavu-podrzavili-privredu.sr.html

  2. […] Božidar Mandić: Komunizam i demokratija Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

  3. […] Božidar Mandić: Komunizam i demokratija […]

  4. Varagić Nikola каже:

    Zoran Đinđić zapravo nikada nije odbio intervju. Čak ni onda kada sam mu – negdje u proljeće 1997 – rekla da pišem za dnevne novine čiji je vlasnik Aleksandar Tijanić, a koje su, iz nekog razloga, vrlo brzo prestale da izlaze.

    Intervju pred vama radila sam u decembru 1996, u vrijeme velikih demonstracija organizovanih zbog Miloševićeve krađe lokalnih izbora.

    Tamara Nikčević: Nekoliko puta pominjete slobodne medije kao uslov za održavanje fer izbora. U tom smislu, evo, vidimo da je Vaš bivši prijatelj, Aleksandar Tijanić, podneo ostavku na mesto ministra informisanja u Vladi Mirka Marjanovića…

    Zoran Đinđić: Nije podneo ostavku; oteran je…

    Tamara Nikčević: Mediji pišu…

    Zoran Đinđić: Pustite medije! Tijanić je oteran. Dobio je nogu!

    Tamara Nikčević: Mislite?

    Zoran Đinđić: Ne mislim. Znam.

    Tamara Nikčević: Dobro, kada ste već pomenuli pozivnice, ko je pozvao Dobricu Ćosića da se, iz sedišta Demokratske stranke, obrati okupljenim demonstrantima? Ili Emira Kusturicu?

    Zoran Đinđić: Reći ću Vam: sat vremena pre pojavljivanja Dobrice Ćosića u sedištu DS-a, obavešten sam da će doći. Ta inicijativa je potekla iz DS-a, ne sporim…

    Tamara Nikčević: Od Miodraga Perišića, vašeg potpredsednika?

    Zoran Đinđić:… ali je bila krajnje dobronamerna. Naime, uvereni smo da nam je u ovoj borbi potrebna najšira moguća podrška.

    Tamara Nikčević: Pa i onih koji su do juče bili podržavaoci i saradnici Slobodana Miloševića?!

    Zoran Đinđić: Ovde nije reč o stranačkom, nego o građanskom skupu. I tu ne pomaže ta vrsta „čistunstva“. Grdno se vara svako onaj ko misli da je koalicija Zajedno glavni razlog okupljanja! Građani hoće promene, žele da se nešto desi i svako ko u javnosti ima bilo kakav kredibilitet – dobrodošao je. Ne zaboravite da je Dobrica Ćosić bio predsednik SRJ koji je sa te funkcije oteran od strane radikala i Socijalističke partije Srbije…

    Tamara Nikčević: Koja ga je na tu funkciju i dovela.

    Zoran Đinđić: To nije sporno… Ali, zaboravljate da je i sam Vuk Drašković otišao u zatvor zbog toga što je protestovao zbog načina na koji je Ćosić smenjen. Uostalom, na tim demonstracijama, DS nije učestvovala; učestvovao je SPO…

    Tamara Nikčević: Ali ne zbog Dobrice Ćosića, nego zbog skandala u Skupštini SRJ priređenog povodom Ćosićeve smene, zbog tuče…

    Zoran Đinđić: Ako vas neko nervira, nećete zbog njega rizikovati život. Najzad, ne vidim zašto bi u ovom momentu Dobrica Ćosić iritirao bilo koga. O Ćosiću čovek može da ima ovakvo ili onakvo mišljenje, ali jedno stoji: Ćosićevo mesto u našoj političkoj istoriji je nesporno…

    Tamara Nikčević: Kakav je to argument?

    Zoran Đinđić: Samo kažem da se na Ćosića ne sme gledati sektaški. Ovo što se događa na ulicama Beograda ne posmatraju samo okupljeni demonstranti, nego i građani po unutrašnjosti – cela Srbija, koja je naš glavni cilj. Ako napravimo grešku kakvu je opozicija mnogo puta do sada pravila, ako nas ponese grupa vatrenih pristalica, ostaćemo ono što smo i do sada bili – sekta! Naš zadatak je, verujem, da animiramo većinu građana Srbije, da ih pridobijemo na svoju stranu. Ta većina je, kao što znate, veoma heterogena i o tome moramo voditi računa. U tom smislu, trebalo bi potisnuti lične animozitete. Ako želimo pobedu, moramo ići sa širokom ponudom, jer – oni koji su nama simpatični, ogromnom broju ljudi nisu; i obrnuto.

    Tamara Nikčević: Ali, videli ste: okupljeni građani su te večeri zviždali i Dobrici Ćosiću i Emiru Kusturici… Kako to da građani teže od vas praštaju onima koji su vam se pridružili onda kada su shvatili da im Milošević ne uzvraća ljubav?

    Zoran Đinđić: Znate šta: neki su zviždali, ali su neki i aplaudirali. To je rizik svakog javnog posla. I, odmah da Vam kažem: nemam ništa protiv građana koji su javno izrazili svoj stav. Dakle, nisam se potresao zbog toga što je Dobrica Ćosić delimično izviždan. Uostalom, svako od nas dobija ono što zasluži. Neka sam razmisli zašto je to tako. Ipak, naše je da pokažemo da su na našoj starni svi oni koji nešto znače u ovoj zemlji, a ljudi će sami da procene. Ne bi trebalo terati mak na konac. Svi važni ljudi su nam dali podršku i mi to premalo koristimo i eksploatišemo.

    http://pescanik.net/2012/03/intervju-%E2%80%93-zoran-dindic/

  5. […] Božidar Mandić: Komunizam i demokratija […]

  6. Varagić Nikola каже:

    За размишљање:

    Униформисани стражари патролирају полупразним улицама тражећи илегалне предузетнике и свештенике. Кад неког пронађу, свирепо га претуку. Када на улици заустављају људе не траже им да покажу личне карте већ чланску карту Комунистичке партије или Синдиката. Оне који немају ту чланску карту одводе на Острво за преваспитавање. Приватна имовина је укинута. Сва имовина је државна. Државу води Сириза, која је на последњим демократским изборима имала мање од 20% подршке грађана. Отетом имовином сада управљају челници Сиризе. Они су се уселили у куће богаташа, које су сада државне али њима дате на доживотно коришњење. Грчка је и после ових промена остала члан ЕУ и еврозоне. Банке су национализоване, али Грчка враћа старе дугове и узима нове позајмице од страних банака, ЕБРДа и ММФа. Сириза је против ширења глобализације, а за ширење Интернационале.

    >>

    SLAVOJ ŽIŽEK: SPASITE NAS OD SPASITELJA

    Zamislite scenu iz distopijskog filma koji prikazuje naše društvo u bliskoj budućnosti. Uniformisani stražari patroliraju noću polupraznim ulicama, tražeći imigrante, kriminalce i skitnice. Kad nekog pronađu, svirepo ga pretuku. Ono što deluje kao izmišljena holivudska priča, danas je u Grčkoj stvarnost. Noću crnokošuljaši iz neofašističkog pokreta Zlatna zora – koji je osvojio 7% glasova u prethodnom izbornom krugu, i koji ima podršku, kako tvrde njegovi predstavnici, polovine policajaca u Atini – patroliraju ulicama i prebijaju svakog imigranta koga nađu: Avganistance, Pakistance, Alžirce. Dakle, tako se Evropa brani u proleće 2012.

    Problem sa odbranom evropske civilizacije od imigrantske pretnje jeste što takva divljačka odbrana predstavlja veću pretnju za „civilizaciju“ od bilo kakvih muslimana. Sa ovakvim braniteljima, Evropi nisu potrebni neprijatelji. Pre sto godina, Gilbert Česterton je opisao osnovni paradoks s kojim se suočavaju kritičari religije: „Ljudi koji se bore protiv Crkve zarad slobode i humanosti na kraju se odriču i slobode i humanosti samo da bi se borili protiv Crkve…. Sekularisti nisu razorili božanske vrednosti, ali jesu uspeli da poruše sekularne vrednosti, ako im je to neka uteha“. Mnogi liberalni ratnici toliko su naoštreni za borbu sa antidemokratskim fundamentalizmom, da na kraju odustaju i od slobode i od demokratije samo da bi se borili protiv terorizma. Ako su „teroristi“ spremni da zatru ovaj svet iz ljubavi prema nekom drugačijem, naši borci protiv terorizma spremni su da zatru demokratiju iz mržnje prema „muslimanskom drugom“. Neki od njih toliko vole ljudsko dostojanstvo da su spremni da u njegovu odbranu legalizuju torturu. To je isti proces, samo u obratnom smeru, kao kad fanatični branitelji religije krenu da napadaju savremenu sekularnu kulturu, a na kraju završe žrtvovanjem sopstvenih verskih vrednosti u želji da zbrišu odlike sekularizma koje ne podnose.

    (…) Zato je Aleksis Cipras, lider Sirize, u nedavnom intervjuu rekao da će mu prvi prioritet, ukoliko Siriza pobedi, biti sprečavanje panike. „Ljudi će savladati strah. Neće se predati; neće dozvoliti da budu ucenjeni“. Sirizu čeka praktično nemoguć zadatak. Ona nije glas ekstremno-levičarskog „ludila“, nego glas razuma koji se podiže protiv ludila tržišne ideologije.

    (…) U svojim Beleškama za definiciju kulture, T.S. Eliot pominje da ima trenutaka kada je jedini izbor onaj između jeresi i neverovanja – tj, jedini način da religija opstane jeste sektaško odvajanje. Ovo je današnji evropski položaj. Samo nova „jeres“ – u ovom trenutku oličena u Sirizi – može da spasi ono što je u evropskom nasleđu vredno spasavanja: demokratiju, veru u ljude, egalitarnu solidarnost itd. Evropa koju ćemo dobiti ako Siriza bude izigrana jeste „Evropa sa azijskim načelima“ – koja, naravno, nemaju nikakve veze sa Azijom, ali imaju veze sa težnjom današnjeg kapitalizma da suspenduje demokratiju.

    Evo paradoksa kojim se odlikuje „slobodno glasanje“ u demokratskim društvima: čovek je slobodan da bira, pod uslovom da napravi ispravan izbor.

    (…) Grci nisu pasivne žrtve: oni su u ratu sa evropskim ekonomskim establišmentom, i potrebna im je solidarnost u borbi, jer to je i naša borba.

    Grčka nije izuzetak. Ona je jedan od glavnih poligona za testiranje novog socioekonomskog modela potencijalno neograničene primene: depolitizovana tehnokratija, u kojoj je bankarima i drugim stručnjacima dozvoljeno da razore demokratiju. Spasavajući Grčku od njenih takozvanih spasitelja, spasavamo i samu Evropu.

    ЦЕО ТЕКСТ:
    London Review of Books, 25.05.2012.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 03.06.2012.

    http://pescanik.net/2012/06/spasite-nas-od-spasitelja/

  7. […] Božidar Mandić: Komunizam i demokratija […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: