Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

Замислимо да се српска елита неколико година пред Други светски рат окупила и да су сви заједно – монархисти и аристократе, капиталисти и политичари (међу њима социјалисти и српски комунисти) – предвидели даља дешавања у Европи: понашање савезника из Првог светског рата, понашање СССРа, народа који су чинили Југославију, намере нациста и фашиста, светских комуниста и капиталиста. И онда направили договор како српски народ најбоље да прође у годинама Другог светског рата, како да изађе јачи из рата, како да се развија после рата. Да је тога било, никакве јалте и малте не би то могле да промене. Тадашња српска елита то није успела. Због тога се распала монархија. У Србији су остали генерали Михаиловић и Недић, а већи део краљевске породице, аристократије, владајаће елите – напустио је Србију. Народу су пришли, уз народ су били током окупације – комунисти. Шта би било да комунисти нису реализовали циљеве Коминтерне, и совјетске и западне, и јавне и тајне, да нису започели антидржавну и антинационалну револуцију у тренутку када је држава под страном окупацијом. Нисам неко ко негира да су четници чинили злочине, да су доста тога радили погрешно. Но, не може се замерати на томе генералу Дражи Михаиловићу, команданту војске Југославије под окупацијом – у тренутку када су непријатељи из Првог светског рата поново заузели српске земље, када стижу вести да су они које су Срби ослобађали у Првом светском рату, са којима су заједно стварали Југославију, поново савезници окупатора (стижу вести о закланим Србима од стране хрватских усташа, од стране босанских муслимана, од стране Албанаца, Бугари ударају иза леђа…), а да се величају комунисти који у том тренутку сарађују са окупатором и започињу рат против војске Југославије, против Србије, против српског народа, започињу револуцију са циљем стварања тоталитарног система. Не може се величати “црвени терор“ а замерати на злочинима око Дрине. Не може се величати диктатор, а замерати краљу. Монархија је била народна. Практично, Србија је била једина држава са народном монархијом, јер су обе династије настале из народа, који је бирао вође српских устанака, који је следио вође српских устанака. Тадашња елита је била однарођена (доказ је да су скоро сви припадници аристократије и политичари напустили Србију уместо да су са генералом Михаиловићем остали, да су попут краља Петра у Првом светском рату били уз војску). Комунисти су били уз народ у току рата, али са ове временске дистанце видимо да они нису били народни покрет, да нису радили у корист народа јер су били инсталирано интернационално братство са антисрпским циљевима и на недемократкси начин су уз подршку Лондона и Москве владали Србијом спроводећи “црвени терор“. Али, не говорим о томе да су сви комунисти такви, да је у социјализму све лоше, да је марксизам глупост, да међу партизанима није било поштених, честитих родољуба… А да су сви четници савршени, да су сви православни монархисти добри…

Како објаснити понашање садашњег председника СПС-а, странке наследнице Комунистичке партије Југославије, који као потпредседник Владе Србије (под окупацијом НатоАрабије) скида слику председника Владе Србије (под окупацијом нациста), са зида у згради Владе на коме су окачене слике свих председника влада у историји Србије? Исти потпредседник српске Владе на почетку друге деценије 21. века поносно сарађује (као “Најевропљанин“) са онима који су физички окупирали један део Србије, изданак је оних који Србију држе у економској и културној окупацији, одржава у животу комунистички поредак. Генерал Недић је био ратни херој из Првог светског рата, а садашњи председник СПС-а портпарол током ратова ’90-тих. Генерал Недић је прихватио сарадњу са нацистима да би заштитио што више Срба, а потредседник владе од 2008. до 2012. да буде и министар полиције у тој влади да би заштитио што више тајкуна и криминалаца. И он, такав, скида слику Генерала? Да ли истичем да треба спалити кућу цвећа, избрисати сваки траг из доба комунизма, поништити све што су комунисти створили? Управо супротно. Али, да ли је могуће градити владавину права ако се не крене од почетка? Од реституције, од провере да ли је земљиште на коме се налази кућа цвећа легално и легитимно купљено и уређено да буде за ту намену и да ли на таквој локацији треба да се налази нечији гроб. Да ли су се на исти начин комунистички функционери и геренали уселили у куће око куће цвећа? Треба решити питање места где се налази кућа цвећа, а где преместити гроб комунистичког диктатора (на ком месту, у којој држави). На том месту треба очувати сећање и на оно добро што је остало иза социјалистичке Југославије али и на оно лоше, у знак сећања на Голи оток и остала комунистичка зла. (Толико су желели Дедиње, да немам ништа против да на једном малом делу Дедиња имају мали музеј. Нећу бити против да ту сутра буде и мали музеј посвећен транзицији и жртвама транзиције. И данашњи политичари и тајкуни воле Дедиње.) 

Дакле, овог текста не би било да се против рехабилитације генерала Михаиловића буне нека света и хумана бића, али ако се рехабилитацији противе они који су учествовали у “црвеном терору“, који имају разумевање за “црвени терор“, они који бране усташе и славе “Олују“, они који славе злочине балиста и муџахедина, они који су злочинци или славе злочинце а упиру прстом у другог, они који су издајници и називају другог издајником… 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Глупаци и преваранти

Пацифизам и владавина права

О правди, у Србији

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Ko se, dakle, boji “Dveri”?

PETAR DRUGI NIJE NIKAD ABDICIRAO

26 Responses to Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

  1. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 21. 03. 2012

    Uvodnik

    Veljko Lalić

    Puška u Valjevu

    Prosto je neverovatna vrsta cinizma kojim predsednik Hrvatske Ivo Josipović izjavi da je Draža Mihailović zločinac. A još je neverovatnije da poruči kako njegova zemlja neće mirno da posmatra njegovu rehabilitaciju u Beogradu; kao da će da nas napadne!

    Bulajićevi filmovi očigledno su ostavili dubok trag. Kao i Kadijevićevi tenkovi, koji su devedesetih po drugi put porazili Dražinu vojsku. I to opet uz pomoć zapadnih saveznika i domaćih nacionalista željnih vila na Dedinju.

    Njihova nova pobeda svake godine sve je veća. Posebno u zemljama regiona, gde srpski istoričari ili činjenice nemaju šansu. Na primer, u Sloveniji gde više niko ne zna da je 90 odsto „janeza“ bilo u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Ili, ne daj bože, Bošnjaci koji su imali čitave četničke divizije. Ali, danas su to „čedo“ i „ćetnici“. Sinonim ratnog ludila devedesetih i komunističkih generala koji su preobučeni u četnike pravili ludila po Bosni i Hrvatskoj.

    I zato ime Draže Mihailovića treba vratiti u istoriju. A tamo je teza o četnicima fašistima najantisrpskija teza kojom se dokazuje da su Srbi u Srbiji u Drugom svetskom ratu svi bili fašisti. Jer ni Titovi istoričari nisu uspeli da ubace partizane u Srbiju do 1944. i dolaska Crvene armije, tako da to onda znači da su se Hitleru suprotstavili samo Hrvati na čelu s najvećim sinom naroda i narodnosti J. B. Titom i prekodrinski Srbi.

    To je, naravno, toliko plitko i glupo i istorijski neutemeljeno da ga ne treba ni komentarisati. Ali kad predsednik Hrvatske javno protestuje zbog rehabilitacije Draže Mihailovića, onda ovde neko valjda treba takođe javno da reaguje. I ako već neće da se upliće u istorijske prepirke, onda makar treba da uputi Hrvate na Aveniju Pensilvanija da zatraže od Baraka Obame da povuče najveće američko odlikovanje Legije zaslužnih, kojim je 1946, uz generala Crvene armije Černjakovskog, američki predsednik Hari Truman odlikovao Dražu Mihailovića.

    Naša diplomatija mogla bi hrvatski demarš da prosledi i Hilari Klinton, koja će Josipoviću valjda da objasni odluku američke komisije koja je pre 70 godina odbacila sve odluke komunističkog suda u Beogradu. Ima da se nabraja još mnogo toga. Ali, ne vredi gluvima pričati. I zato nije ni problem u Hrvatima, već što mi Srbi, zauzeti raznim temama, od kojih je za svakog ona njegova i jedina i najvažnija, ne želimo da reagujemo kad nas neko tako teško optužuje.

    Ali, to je najbolje shvatio sam Draža Mihailović dok su ga vodili na streljanje. „Zar nijedna puška u Valjevu da ne opali! A pre godinu dana svi su mi se zaklinjali na vernost“, rekao je Draža svojim dželatima. Više za nas nego za sebe.

    Veljko Lalić, glavni i odgovorni urednik Pressa

    http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/210180/Pu%C5%A1ka+u+Valjevu.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Povodom teksta „Lavina pogrešnih zaključaka“ (Danas, 19. mart)

    Beda srpskog ateizma

    Autor: Igor Živanović

    (…)

    Najproblematičniji stav g. Šreka je onaj u kome tvrdi da je potpuno „svestan da je odumiranje religije, kao društvene anomalije, dugotrajan (ali neminovan) proces i da mi samo možemo pokušavati da ga ubrzamo, ukazujući na konkretne posledice njenog uticaja u svakodnevnom životu“. Odumiranje religije je, dakle, dugotrajan, ali nužan proces koji treba da se ubrza, što on i njegovi sličnomišljenici znaju. Ono što g. Šrek ovde zastupa, hteo on to da prizna ili ne, bio on svestan toga ili ne, jeste svojevrsni istorijski determinizam i on pobija sve ono što je rekao o slobodi, pravima i toleranciji. Ovo stanovište pretpostavlja da istorija napreduje gvozdenom nužnošću, da se zna u kom pravcu napreduje i da točak istorije treba da se ubrza. Neminovno je takođe da tim točkom ponešto bude i pregaženo.

    Ne znam zbog čega sve ovo neodoljivo podseća na istorijski materijalizam staljinističke provenijencije. Možda zbog toga što su i staljinisti tvrdili da istorija napreduje gvozdenom nužnošću, da znaju u kom pravcu napreduje i da će jedna klasa neminovno na kraju istorijskog procesa da nestane, te da bi bilo najbolje učiniti nešto da nestane što pre. Istini za volju, smer istorije i njen napredak, ako tako nešto postoji, ne mogu se predvideti, pa se shodno tome ne može predvideti ni odumiranje religije u tom procesu, jer čitav proces i njegov napredak zavisi od naučnih otkrića, a ona se ne mogu predvideti.

    Autor je istraživač Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/beda_srpskog_ateizma.46.html?news_id=236540

  3. Varagić Nikola каже:

    Zbog čega nije rehabilitovan Milovan Đilas

    Anatomija jednog morala

    jovana gligorijević

    Zahtev za rehabilitaciju Milovana Đilasa je odraz želje da živimo u nešto pristojnijem društvu, kaže jedan od podnosilaca zahteva, advokat Nikola Barović: „Ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali“

    Na Višem sudu u Beogradu uskoro bi trebalo da bude zakazano prvo ročište po zahtevu za rehabilitaciju Milovana Đilasa, publiciste, prevodioca, pesnika, ratnog komandanta, državnika i na kraju – disidenta. Zahtev za rehabilitaciju podneli su beogradski advokati Rajko Danilović, Nikola Barović i Đilasov mlađi brat Akim.

    Milovan Đilas je bio prvi visoki funkcioner koji je istupio iz Komunističke partije početkom pedesetih godina prošlog veka. U periodu od 1955. do 1962. godine suđeno mu je ukupno četiri puta: tri puta za neprijateljsku propagandu i jednom za odavanje državne tajne. U zatvoru je proveo ukupno jedanaest godina, od čega devet u vreme socijalizma, a dve u Kraljevini Jugoslaviji. Tokom sudskih procesa izrečene su mu i sporedne kazne: lišen je Ordena narodnog heroja, koji je dobio krajem 1945. godine, vojni sud mu je oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koja je dobio kao zasluge iz rata. Zabranjeno mu je istupanje u javnosti, oduzeta građanska prava, a oduzeta mu je i korist od objavljenih knjiga. Formalno, bio je izolovan sve do 1989, kada je delo za koje je osuđen prestalo da postoji u krivičnom zakonu.

    „Nikola Barović i ja podneli smo zahtev sudu, ali nam je on vraćen prema suženoj varijanti tumačenja pravnog interesa. Dakle, traženo je da zahtev podnese neko ko ima pravni interes, što je najčešće neko od srodnika, pa se zahtevu priključio Akim Đilas“, kaže u razgovoru za „Vreme“ advokat Rajko Danilović. On dodaje da je slučaj Milovana Đilasa „par ekselans“ slučaj političkog progona: „On je bio imanentni kritičar sistema: kritikovao ga je iznutra, a poznavao ga je odlično. On ga je pravio, pa je znao gde je greška.“
    …i Nikola Barović

    Drugi podnosilac zahteva, Nikola Barović, kaže da bi Milovan Đilas, s obzirom na ono što stoji u Zakonu o rehabilitaciji, trebalo da bude rehabilitovan po sili zakona, a ne sudskom odlukom, ali pošto se to do današnjeg dana nije dogodilo, Barović, Danilović i Akim Đilas odlučili su da podnesu zahtev za sudsku rehabilitaciju. Razloge zbog kojih bi odluka trebalo da usledi po sili zakona Barović vidi u tome što u zakonu izričito stoji da ona sledi u slučaju lica čija su prava i slobode povređeni time što su kažnjena za delo koje u vreme izvršenja nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili za krivično delo neprijateljske propagande zlonamernim i neistinitim prikazivanjem društvenopolitičkih prilika u zemlji. Ova odredba zakona obuhvata sve četiri presude protiv Đilasa. „Tri puta mu je suđeno za zlonamerno i neistinito prikazivanje političkih prilika, prvi put zbog intervjua ‘Njujork tajmsu’, drugi put zbog neslaganja sa politikom FNRJ u vezi sa revolucijom u Mađarskoj 1956, a treći put zbog knjige Nova klasa. U aprilu 1962. suđen je zbog knjige Razgovori sa Staljinom zbog odavanja službene tajne, iako je ovo delo uneto u Krivični zakonik kad je knjiga već bila kod izdavača, pa se već znalo za njen sadržaj. Dakle, taj član je unet u zakon upravo zbog te knjige“, kaže Barović. On dodaje da u vezi s tim postoji jedna anegdota iz naših tadašnjih diplomatskih krugova: „Kada je Tito 1963. išao u Sovjetski Savez, na koktelima je kružio vic o Jugoslovenima, kako svaki put kad Beograd želi da popravi odnose sa Moskvom, prvo uhapsi Đilasa.“

    Priča o političkom progonu Milovana Đilasa počinje u januaru 1953. godine, kada je pokrenuo mesečnik za književnost, nauku i umetnost „Nova misao“. Od oktobra 1953. do januara 1954. u „Novoj misli“ i „Borbi“ objavljuje političko-dokumentarni serijal „Anatomija jednog morala“ u kom kritikuje partijsku birokratiju i komunističko visoko društvo. U poslednjem nastavku, iz januara 1954, staje u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izložene izrugivanju žena ostalih partijskih funkcionera. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila saopštenje Izvršnog komiteta CK SKJ da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima SKJ, a već za 16. i 17. januar 1954. sazvan je Treći (vanredni) plenum CK SKJ (slučaj Milovana Đilasa). Na Trećem plenumu Tito je optužio Đilasa za „revizionizam“. Zbog navodnog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Đilas je isključen iz Centralnog komiteta, a iz partije je istupio 19. aprila 1954.

    Zbog intervjua „Njujork tajmsu“ u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 24. januara 1955. pred Okružnim sudom u Beogradu osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine. Suđenje je trajalo svega devet dana.

    Druga presuda izrečena je Đilasu 12. decembra 1956. godine, pred istim sudom, za isto krivično delo. Razlog je bila izjava data 25. oktobra 1956. novinskoj agenciji Frans pres, u kojoj je osudio to što su se delegati FNRJ uzdržali od glasanja o stavljanju događaja u Mađarskoj na dnevni red sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Uhapšen je 19. novembra, a manje od mesec dana kasnije osuđen na tri godine zatvora. Kao kažnjenik broj 6880 služio je kaznu u Sremskoj Mitrovici (u kojoj je već robijao u Kraljevini Jugoslaviji). Za to vreme u Sjedinjenim Američkim Državama objavljena je njegova knjiga Nova klasa – jedna analiza komunističkog sistema. Treće suđenje, ponovo zbog neprijateljske propagande, održano je u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici. Trećom presudom od 5. oktobra 1957. izrečena mu je jedinstvena zatvorska kazna od devet godina zatvora. Presudom od 14. oktobra, kao sporedna kazna, oduzeta su mu sva ratna i posleratna odlikovanja: Orden narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden partizanske zvezde I reda, Orden zasluga za narod I reda, Orden bratstva i jedinstva I reda i Orden za hrabrost. Sud časti za rezervne oficire i rezervne vojne službenike pri Komandi beogradskog vojnog područja 15. oktobra oduzeo mu je čin rezervnog general-pukovnika Jugoslovenske narodne armije.

    Iz Sremske Mitrovice Đilas je izišao 20. januara 1961. Jedva malo više od godinu dana kasnije, 7. aprila 1962. ponovo je uhapšen zbog knjige Razgovori sa Staljinom, ovoga puta zbog krivičnog dela odavanje službene tajne, koje je baš zbog njegovog slučaja uvedeno u Krivični zakon 17. marta iste godine. Presudom od 14. maja 1957. osuđen je na pet godina zatvora, ali mu je ova kazna sabrana sa prethodnim, tako da je ukupno osuđen na 13 godina zatvora. Prema rečima Nikole Barovića, sve advokate koji su ga zastupali u ranijim procesima tužilac je naveo kao svedoke i onemogućio ih da zastupaju Đilasa. „Vojislav Grol, sin čuvenog osnivača Demokratske stranke Milana Grola, Veljko Kovačević, koji ga je branio u sva tri procesa, i moj otac Jovan Barović, navedeni su kao svedoci. Vlasti su procenile da bi Đilas nekoga od njih uzeo za branioca, pa su ovo preduzele da ih spreče, a njemu je dodeljen advokat po službenoj dužnosti“, priča Barović i kaže da je razlog bio taj što je već zbog same činjenice da je zakon menjan da bi mogli da ga osude, slučaj bio skandalozan i izazvao je veliku pažnju svetske javnosti, a procenjeno je da bi ova trojica advokata izazvala još veći skandal. Slična metoda je i kasnije korišćena u procesu „beogradskoj šestorki“ 1984/85. kada je advokat Srđa Popović još u istrazi markiran kao svedok.

    Milovan Đilas konačno je pušten iz zatvora u tišini, 31. decembra 1966. u popodnevnim satima, bez ikakvih uslova osim da tokom narednih pet godina ne istupa u javnosti, što je zabrana koje se nije pridržavao. Naprotiv, 20. aprila 1984. biće ponovo uhapšen, zajedno sa bratom Akimom, nakon upada policije na sesiju Otvorenog univerziteta na kojoj je bio uvodničar. Međutim, pušten je istog dana, a slučaj će kasnije prerasti u suđenje „beogradskoj šestorici“, pošto je jedan od poslednjih političkih procesa u bivšoj Jugoslaviji.

    „Milovanu Đilasu rehabilitacija ne treba. On nije osuđen od slobodnog sveta, kako se to nekad govorilo, nego iz političkih i ideoloških razloga“, kaže Nikola Barović: „Prva rehabilitacija došla je u jesen 1990. kada je Skupština SFRJ ukinula član 133. Trebalo je da republike ukinu i član koji se zvao širenje lažnih vesti, koji je sam po sebi nonsens, jer je nešto ili laž ili vest. Međutim, on je i do dana današnjeg u određenim oblicima opstao. Znak da je veza sa totalitarnim sistemom i danas jaka vidi se po tome što je naziv tog člana danas isti u našem zakonu iako mu je sadržaj sasvim drugačiji.“

    Barović kaže da smisao zahteva za rehabilitaciju Milovana Đilasa nije spasavanje njegove časti i ugleda, nego rehabilitacija države: „To je želja da živimo u nešto pristojnijem društvu, jer se time rehabilituje država. Ko je rehabilitovan kada Crkva kaže da je rehabilitovala Galileja? Pa, sigurno nije Galilej, koji nikad nije bio sporan, nego Crkva, koja ispravlja vlastite greške. Tako je i ovde: ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali.“

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1042288

  4. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  5. Varagić Nikola каже:

    MR RADOVAN KALABIĆ: DRAŽA I TITO KAO ANTIPODI

    nedelja, 25 mart 2012

    Draža je odbio nagovor kapetana Vučka Ignjatovića da likvidira Tita, dok Broz takvu priliku prema Mihailoviću nije propustio

    Na teškoće, pa i na nepremostive prepreke u pokušajima da se pronađu zemni ostaci đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića prvi je posredno ukazao profesor Slobodan Jovanović (1869-1958). Inače, prvog dana po Jovanovićevom preuzimanju dužnosti predsednika Ministaraskog saveta Kraljevine Jugoslavije u Londonu (1942-1943) Mihailović je na osnovu „visoke vojne spreme, moralnih osobina i… patriotske inicijative“ imenovan za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice Jugoslovenske kraljevske vojske u Otadžbini. Tim činom je ujedno njegov gerilski pokret 11. januara 1942. i zvanično proizveden u legalnu i savezničku snagu otpora nemačkom okupatoru na tlu države koja se po osnivanju zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

    Nagovestivši najmorbidniji mogući postupak novih komunističkih vlasti prema posmrtnim ostacima đenerala Mihailovića, Slobodan Jovanović se pozvao na primer spaljivanja moštiju Svetog Save na Vračaru (1595). Taj nekrofobni poduhvat turskog porobljivača Sinan-paše on je nazvao neuspelim pokušajem obesvećivanja. U osnovi takvog kanibalističkog ponašanja stoje udruženi patološka mržnja i patološki strah. Stoji bojazan čak i od mrtvog protivnika, čije bilo kakvo fizičko prisustvo održava veru u narodu i inspiriše na otpor zavojevaču. A cilj je iščupati iz kolektivne duše poraženih i porobljenih pijetet prema pokojniku, koji se u nekom pogodnom i nepredvidivom času može pretvoriti u nadahnuće masovnom buntu i nepristajanju na podanički položaj. Namera je, konačno, i da se ukloni poslednji materijalni atom u pravcu koga bi buduće generacije mogle da se zapute na hodočašće.

    Znao je dobro Slobodan Jovanović zašto je posegao baš za ovim primerom kako bi predočio šta su ovdašnji komunisti preduzeli sa beživotnim telom Draže Mihailovića. Jovanoviću nije bila nepoznata prava pozadina teorije, kao ni praksa jedne totalitarne ideologije, koja je u drugoj deceniji prošlog veka zapretila da će zagospodariti svetom i čovečanstvom. Ta pretnja počela je da se ostvaruje 17. jula 1918, kada su boljševici pobili celu carsku porodicu Romanovih, ne štedeći ni maloletnog i bolesnog carevića Alekseja.

    Istog datuma – dakle 17. jula 1946 – streljan je prvi gerilac u okupiranoj Evropi đeneral Draža Mihailović?

    Da li se ovi datumi egzekucije poslednje ruske carske porodice i poslednjeg srpskog đenerala u XX veku slučajno podudaraju?

    Da li je ista, a nasumično proizašla simbolika, prethodila nasilnom svrgavanju monarhističkih poredaka u Rusiji i u Jugoslaviji, uz slično inaugurisnje novih boljševičko-komunističkih režima u tim zemljama?

    Da li je „gospodin slučaj“ odigrao presudnu ulogu u svim ovim podudarnostima, s tom razlikom što se jugoslovenski monarh srpskog porekla našao fizički van domašaja „revolucionarne pravde“ i živ pretekao do 1970, potucajući se po belom svetu?

    I

    Potvrdan odgovor na ova pitanja najverovatnije bi dali oni koji previđaju ili osporavaju okultno-sektašku praksu nosilaca Boljševičke revolucije, ispod čijeg se ognja i pepela ispilio, i to u građanskom ratu pod okupacijom, „najveći sin naših naroda i narodnosti“ Josip Broz Tito.

    Oni, međutim, koji ne ispuštaju iz vida glavne mete istorodnih revolucionarnih i prevratničkih poduhvata uvereni su da je „gospodin slučaj“ izostao iz ovog Velikog Scenarija. A među prvim metama su proklamovani ateizam, iza koga ustvari stoji bogoborstvo i fizička likvidacija svih zatečenih simbola države i nacije. Slede potom temeljno prevrednovanje moralnih načela i rušenje svih tradicionalnih vrednosti društva. Zatim razbijanje porodice, plansko skrnavljenje, obeščašćivanje i satanističko ruganje neistomišljenicima i protivnicima…

    „Pokojni Draža Mihailović pokazao je najveću ljubav dostupnu sinovima čovečijim time što je položio život svoj za narod svoj“ – izgovara Sveti Nikolaj, vladika žički i ohridski, sa oltara crkve Hristova Vasksenja u Čikagu 18. jula 1954. Pa podseća: „Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, postio, pričešćivao se i držao krsnu slavu. (…) Draža je bio u zakonitom braku sa venčanom ženom.“ Na kraju besede Sveti Nikolaj poručuje :

    „Draža Mihailović je bio legendarana ličnost i za vreme svoga života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije. (…)

    Bog da mu daruje večni život u sjaju Nebeske Srbije!

    Kao školovani oficir sa krštenicom, rođen 27. aprila 1893. u Ivanjici, od oca Mijaila i majke Cmiljane, Draža je za glavnog rivala u građanskom ratu imao protiv sebe austrougarskog kaplara Josipa Broza (1892-1980). Uz njegove lične podatke vezano je petnaest datuma rođenja i šesnaest verzija o izboru za generalnog sekretara CK KPJ. Ni do danas nije pouzdano utvrđeno ni kada je postao član KPJ, ni ko ga je u članstvo primio. Ni koju je pravu ulogu odigrao u Španskom građanskom ratu, ni koliko je brakova imao. Ni iza koliko se lažnih imena skrivao (…) ni mnoge druge pojedinosti vezane za njegov pravi identitet.

    Ono što se o Brozu, međutim, pouzdano zna jesu njegovo učešće i uloga u Prvom svetskom ratu na strani austrougarskog okupatora. U tom ratu je Draža, kao vodnik, za iskazanu hrabrost u teškim borbama u Mačvi 1915. odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost. U njemu je teže ranjen na Solunskom frontu 24. septembra 1916. kod sela Neokazi i Donje Vrbene. Iz njega je, posle proboja Solunskog fronta, te pokazane hrabrosti i preduzimljivosti izašao sa armijskim pohvalama, unapređenjem u viši čin, i odlikovanjima: Belog orla s mačevima V i IV stepena i Karađorđevom zvezdom s mačevima IV stepena.

    U poverljivim biografskim podacima koji se o Brozu čuvaju u Moskvi zabeležen je ratni put 42. domobranske vražje divizije, u čijem sastavu je bila i njegova jedinica 25. domobranski puk. Broz je, prema ratnom dnevniku, „… od avgusta 1914. prokrstario sva glavna poprišta ratnih okršaja u zapadnoj Srbiji – od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca. Drugim rečima, učestvovao je u borbama na Drini, Gučevu i Mačkovom kamenu, i u znamenitim bitkama na Ceru i Kolubari. A, prema ratnim izveštajima i srpske i austrijske vojske, njegova divizija odigrala je važnu ulogu u opsadi Beograda i u okršajima kod Umke, Ostružnice, Banovog brda, Senjaka, Ade Cigalije i Bežanijske kose.“

    II

    Prekomandovan na ruski front, Dražin rival u oba rata krajem marta 1916. zarobljava četiri ruska vojnika te na predlog svog komandanta bataljona Rudolfa Maršenera dobija novu srebrnu medalju za hrabrost. Ratna sreća mu, međutim, ubrzo okreće leđa i Broz, nakon samo nekoliko dana, jedva izvlači živu glavu. Jedan kavkaski Čerkez zario mu je vrh koplja u levu lopaticu, nakon čega je onesvešćeni i teško ranjeni austrijski štabsfeldvebel pao u zarobljeništvo. Ratnog zarobljenika Rusi su lečili duže od godinu dana u bolnici Uspenskog manastira u Kazanjskoj guberniji. Nemajući nikakve vesti o njemu, Brozova bečka komanda proglašava ga ratnim gubitkom i zvanično stavlja na spiskove Popisa gubitaka i Alfabetskog popisa ratnih gubitaka bečke carevine.

    Po oporavku Broz odbija ponudu ruske i srpske vlade da se priključi austrougarskim Srbima, Hrvatima i Slovencima koji su se prelaskom na srpsku stranu oslobađali ratnog zarobljeništva. Zato ga carske vlasti deportuju u zarobljenički logor u Ardatovu a nešto kasnije na Ural, u Kunguru, u Permskoj guberniji. Tu ga i zatiče ruska februarska revolucija 1917, gde kao fizički radnik popravlja železničke pruge. Odatle teretnim vagonom beži prvo u Petrograd, pa u Finsku, u kojoj ga hapse i ponovo ekspeduju u Kunguru. Na jednoj usputnoj stanici on iskače iz voza i beži ka Omsku, u Sibiru. Broz se konačno skrasio u sibirskom selu Mihajlovskoje, udaljenom šezdesetak kilometara od Omska. Tamo ga zatiče Lenjinova Oktobarska revolucija 1917, ali će boljševici ovaj deo Rusije osvojiti tek krajem 1919. i početkom 1920. Beli su se prvo povukli iz Omska u novembru 1919, a Česi su crvenima u Irkutsku na prevaru predali admirala Aleksandra Vasiljeviča Kolčaka (1874-1920). Po naređenju s boljševičkog vrha, Kolčak je streljan 7. februara 1920. Telo komandanta belih i poslednjeg predsednika bele sibirske Vlade bačeno je pod led. U zamrznutu reku da ga „pojedu ribe“. Tek mesec dana nakon umorstva admirala Kolčaka, koji je imao srpsko poreklo po muškoj liniji, crveni su ušli i u Irkutsk, čime su praktično okončali svoju revoluciju.

    Broz je, u međuvremenu radeći u mlinu seoskog hadžije Džaksenbajeva upoznao svoju prvu životnu saputnicu – seljančicu Pelagiju Denisovnu Belousovu. Ona je imala samo 14. godina kada su se 1918. prvi put venčali u pravoslavnoj crkvi u Omsku. Građanski brak zasnovali su 7. septembra 1920. u bogoljupskoj opštini Omske oblasti. Kada je video da se crveni primiču Omsku, Broz im je uputio dve molbe. Prvu za sticanje sovjetskog državljanstva. Drugu za prijem u Rusku komunističku partiju (boljševika). Nijedna Brozova molba nije pozitivno rešena a pravi razlog za odbijanje krio se u jednom tek otkrivenom tajnom dokumentu u Moskvi. U tom dokumentu se navdi da je Broz tada „bežao od Crvene armije“.

    S jeseni 1920, dva meseca pre zabrane rada KPJ, Broz sa Pelagijom Belousovom dolazi iz Rusije u Zagorje. Njegov budući najljući ratni takmac Draža Mihailović iste godine ženi se Jelicom, kćerkom pešadijskog pukovnika Jevrema Brankovića i sestrom svog klasnog druga Bore. Venčanje je obavljeno u jednoj pravoslavnoj crkvi u Skoplju, gde su i Draža i Jelica službovali. On kao kraljev oficir, a Jelica kao učiteljica. Jelica je bila udovica i dovela je Draži iz prvog braka kćerku Radmilu. Draža i Jelica Mihailović (+1970, Beograd) su do pogubljenja Dražinog živeli u harmoničnom braku. Njihov prvi sin Branko rođen je u Skoplju 1921. (+1995, Beograd). Sin Vojislav, koji je pored oca poginuo na Zelengori 1945. i kome se ni do danas ne zna grobno mesto, rođen je 1924. Kćerka Gordana rođena je 1927. U Beogradu je porodica stanovala u porodičnoj kući u Bregalničkoj ulici br. 24, na Crvenom krstu. Sveti Nikola im je bila krsna slava. Od muškog potomstva iza Draže su, preko Brankove linije, ostali unuk Vojislav (1951), praunuk Stanislav (1975) i dva čukunuka – Nikola (2005) i Zoran (2008).

    III

    Početkom 1924. Broz je na seoskom groblju u Velikom Trojstvu kod Bjelovara podigao spomenik ćerki Zlatici, koja je živela dve godine, i sinu Hinku, koji je umro samo dva dana posle rođenja. Tada je, kao radnik, bio uposlen u jednom bjelovarskom mlinu. Posle osam dana provednih u zatvoru zbog iluzija o nasilnom preotimanju vlasti, Broz sa Pelagijom i jednoipogodišnjim Žarkom (1924-1995) sredinom 1925. prelazi u Zagreb, gde ga u potrazi za poslom prihvata visoki funkcioner KPJ Antun Mavrak, kod koga se Brozovi u nevolji i nastanjuju.

    Mavrak je streljan u Moskvi, trinaest godina nakon što je pružio pomoć i utočište Brozovima u Zagrebu. I pre i posle njegove likvidacije Broz je pred agentima NKVD izneo najteže optužbe protiv Mavraka.

    Iz Zagreba Broz je prešao u Kraljevicu, gde se zaposlio u ondašnjem brodogradilištu. Zbog širenja ideja boljševizma i zagovaranja nasilne promene vlasti u Jugoslaviji, dobija otkaz i prelazi u Srbiju. U Beogradu ga njegovi partijski drugovi primaju hladno jer se već tada KPJ uveliko cepa po najosetljivijem naconalnom šavu na dve frakcije – na levu sa centrom u Zagrebu i desnu sa sedištem u Beogradu. On nekoliko nedelja radi kod jednog privatnog preduzimača u Beogradu, a zatim prelazi u Smederevsku Palanku, u fabriku za popravku vagona. I tu, zbog iste delatnosti, posle dva i po meseca dobija otkaz. Preko Beograda vraća se u Zagreb, u kome desetak dana radi u nekom bravarskom preduzeću, a nakon toga juri karijeru plaćenog sindikalnog aktiviste. Za to vreme Pelagija i Žarko borave u Kraljevici, bez ikakvih sredstava za život i sa dugom za stanarinu.

    Zagrebačka policija u leto 1928. otkriva u Brozovom stanu pravi arsenal naoružanja: jedan pištolj sa metkom u cevi, četiri nemačke bombe sa pet upaljača, 19 metaka za pištolj i 16 puščanih metaka. Na suđenju Broz izgovara onu čuvenu rečenicu da ne priznaje taj sud, već samo sud svoje partije. Osuđen na pet godina robije on u Lepoglavi, zahvaljujući upravniku zatvora, svom ratnom drugu iz Prvog rata Maksimilijanu Bohačeku, vreme provodi kao tzv. slobodnjak. Svakodnevno je izlazio u grad, češće od drugih zatvorenika je mogao da piše pisma, prima pakete i posete, pa je čak slobodno posećivao hotelijerku Fidlericu i zalazio u njen kupleraj.

    Brozova partijska zvezda, međutim, počela je da sija tek pri susretu sa pripadnicima tajne političke policije SSSR, tzv. enkavedeovcima (NKVD) u aparatu Kominterne. Taj prvi susret dogodio se 4. marta 1935. u Moskvi. Već tada on Bugarinu Ivanu Karaivanovu s konspirativnim imenom Špiner, inače glavnom enkavedeovcu u Balkanskom sekretarijatu Kominterne, i Jakuboviču, čiji pravi identitet ni do danas nije otkriven – denuncira Milana Gorkića (1904-1937). Onog istog Somera, čije je pravo ime Josip Čižinski, a koji mu je i omogućio da dođe do Moskve. Pa im između ostalog otkriva da neoženjeni Gorkić ima poznanicu u Češkoj „…kod koje odlazi kad ima mogućnost da otputuje, za vrijeme odmora… na dva-tri dana“.

    Bila je to teška optužba jer je u to vreme održavanje bilo kakvih veza sa nepoznatim ličnostima za koje Kominterna nije znala, za sve njene funkcionere bilo strogo zabranjeno.

    Od četiri „smrtna greha“, prema ondašnjim „kanonima“ Kominterne, Broz je na Gorkićeva pleća svalio tri: narušavanje principa konspiracije, nedovoljna principijelnost i nepravilan izbor kadrova.

    Josip Čižinski, poznatiji kao Milan Gorkić, nekadašnji lider KPJ, streljan je u Moskvi 1. novembra 1937.

    IV

    Draža se nalazi na položaju vojnog izaslanika Kraljevine Jugoslavije u Sofiji istovremeno kad Broz u Moskvi otpočinje saradnju sa tajnom političkom policijom, pred kojom optužuje skoro sve svoje partijske drugove iz Jugoslavije, pa čak i svoje supruge.

    U Sofiji je Mihailovića 1935. zateklo unapređenje u čin pukovnika, ali je već u aprilu sledeće godine premešten na istu dužnost u Prag. Naime, na zahtev bugarske Vlade Draža je, zbog bliskih obaveštajnih veza sa pukovnikom Damjanom Velčevom, morao da napusti Sofiju.

    Pre unapređenja u čin pukovnika Mihailović je završio Višu školu vojne akademije, na koju je sa 23. klasom primljen 1921. Krajem 1923. stupio je na pripremu za đeneralštab, koju je završio u januaru 1926, na osnovu čega je preveden u đeneralštabnu struku. Bio je pomoćnik načelnika Štaba Dunavske divizijske oblasti a potom, od 1927. do 1935. pomoćnik načelnika, pa načelnik Štaba Kraljeve garde.

    Pod lažnim imenom Fridrih Valter, Broz 19. aprila 1936. u Moskvi raskida brak sa Pelagijom Belousovom i u istom policijskom birou u Moskvi, pod istim lažnim imenom i prezimenom, iste godine registruje brak sa Nemicom Johanom Kenig. Ona je u Moskvi živela pod konspirativnim imenom Lucija Bauer a posle venčanja je preuzela Brozovo lažno prezime Valter.

    Broz se i pismeno odricao brakova sa istom onom lakoćom sa kojom ih je sklapao. Tako se 27. septembra 1938. istovremeno odrekao dveju svojih supruga. Bivše Pelagije i tada još aktuelne Lucije Valter. Pošto su obe bile u nemilosti NKVD, on im „dopunjava loše karakteristike“, pa za bivšu suprugu kaže da nema „…materinska osjećanja, da mrzi i kvari njihovog sina Žarka, da je ona za njega, Žarka, tuđinac“.

    Pelagija je već čamila u sovjetskom kazamatu kada je Broz za nju potpisivao ovako teške optužbe, koje su joj dodatno zagorčale život. A Lucija je već bila streljana decembra 1937. pod lažnom optužbom da je nemački špijun, kada je Tito za svoju nekadašnju veliku ljubav ispisivao da je „…velika mrlja u mojoj partijskoj karijeri (…) činjenica koja može da me ometa u mome radu“.

    I pre no što se u pisanoj formi istovremeno odrekao dve supruge, Broz je u Parizu 1937. upoznao – treću. Bila je to komunistička aktivistkinja i kurirka Herta Has (1914, Maribor – 2010, Beograd). Skoro četvrt veka mlađa od njega, ona je Brozu u maju 1941. rodila sina Aleksandra-Mišu. Broz ostavlja Hertu sa stomakom do zuba u Zagrebu i odlazi u Beograd, ne sačekavši da vidi tek rođenog sina. Herta se sa Mišom krije kod dvostrukog agenta, Kominterne i MI5 Vladimira Velebita, ali je ustaše otkrivaju i hapse. Razmenjena je 1943. za nemačke naučnike koje su partizani pohvatali prilikom njihove istraživačke ekspedicije po Bosni.

    Veliko je pitanje da li bi Broz tražio da Herta bude razmenjena da je znao da će se ona u nameri da ga odmah pronađe zaputiti pravo u Jajce i zateći ga in flagranti sa tri decenije mlađom Davorjankom Paunović (1921-1946) zvanom Zdenka?

    Broz je Davorjanku upoznao početkom 1941. u Zagrebu na ilegalnom kursu za radio-telegrafiste, dok je Herta bila u već poodmakloj trudnoći. Nakon što je pribavila očigledan dokaz Brozovog neverstva i sladostrasnog odnosa sa mlađom suparnicom, Herta se razišla sa njim pre no što je otac uopšte video njihovog dvogodišnjeg sina.

    Brozova ratna sekretarica Davorjanka razbolela se od tuborkoloze i nakon neuspešnog lečenja u Moskvi vraćena je u Golnik, u Sloveniju, radi oporavka. Umrla je 1. maja 1946, a Broz je, ne obaveštavajući nikoga o njenoj smrti, naredio svom obezbeđenju da je sahrani u krugu Belog dvora u Beogradu, koji je već stigao da uzurpira. Posmrtni ostaci Davorjanke Paunović počivali su na tom mestu sve do zvanične Brozove ženidbe (1952) sa ličkom partizankom Jovankom Budisavljević (1924). Nakon toga su preneti u Zdenkin rodni Požarevac.

    U međuvremenu Broz se dosetio da i njegov omiljeni pas zaslužuje humku u krugu nekadašnje kraljevske rezidencije.

    V

    Dok Broz u Moskvi učvršćuje svoju poziciju u Kominterni i probija se na čelo KPJ uz pomoć dosledne i potpune saradanje sa NKVD, Dražu vojne vlasti Kraljevine u maju 1937. povlače iz Praga i postavljaju za načelnika Štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Zatim postaje Komandant 39. pešadijskog puka u Celju, na kojoj dužnosti ostaje do 1938. U Celju se Mihailović zanimao taktikom pešadije. „Napisao je obiman izveštaj i izneo plan kakve sve mere treba preduzeti za zaštitu zemlje. Osobito je isticao značaj gerilskog ratovanja. Zalagao se da se što pre pristupi stvaranju čisto srpskih, odnosno hrvatskih itd. jedinica (prema teritoriji vojnih obveznika). S obrazloženjem da je Mihailović time ‘hteo da zavede vrhovnu vojnu upravu na pogrešna rešenja’, tadašnji ministar vojske i mornarice Milan Nedić kaznio ga je sa trideset dana strogog pritvora.“

    Iz Celja je Draža 1938. premešten u Vrhovnu inspekciju, gde je prvo zauzimao položaj šefa odseka a kasnije pomoćnika načelnika Štaba. Na toj dužnosti je ostao do proleća 1940.

    U godini u kojoj je Draža iz Celja premešten u Vrhovnu inspekciju Broz iza sebe u Moskvi ostavlja još jedan tajni dokumenat, pod čijom se kompromitujućom težinom tanje i nestaju tomovi i tomovi njegovih „hagiografa“. Naime, taj dokument je pisao sam na pisaćoj mašini i na ruskom jeziku 23. septembra 1938, i on nosi naslov „Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije“. O sedmorici partijskih drugova koji su već bili streljani i o dvojici još živih na koje je pala sumnja da nisu do kraja lojalni Staljinu Broz piše u času kada je represija jednog paranoičnog režima dnevno gutala više od hiljadu nevinih ljudi. Iz Moskve je i zvanično potvrđeno da je u tzv. Staljinovim čistkama ubijeno oko 800 jugoslovenskih političkih emigranata, među kojima i oko 100 funkcionera KPJ.

    U tom dokumentu Broz se najpre ograđuje od dvojice svojih zagrebačkih drugova Kamila Horvatina zvanog Petrovski i Đure Cvijića s pseudonimom Krešić. Obojica su ubijeni 1938. i sahranjeni na groblju sovhoza NKVD „Komunarka“, u Podmoskovlju. Tu se po četvrti put izjašnjava o Ivanu Gržetiću Flajšeru, predstavniku KPJ u Kominterni, koga je u prethodnim izjašnjavanju iz 1936. pred NKVD-ovcima označio kao nemarnu pijanicu koji ima birokratski odnos prema ljudima i ne pokreće nikakva politička pitanja u nadležnim partijskim telima i forumima. Povodom te Brozove izjave NKVD-ovac Ivan Karaivanov je zaključio da treba obratiti pažnju na druga Flajšera jer, ako to ne urade, on će biti politički mrtav.

    Godinu dana nakon ove Brozove ocene, dakle 1937, Flajšer je bio i fizički mrtav a njegovi posmrtni ostaci bili su spaljeni u krematorijumu Donskog groblja u Moskvi.

    Prošlo je mesec i po dana od kako je Stjepan Cvijić preminuo od tuberkoloze na sanitetskom odeljenju Leftovskog zatvora u Moskvi, a Broz se u ovom pisanom dokumentu ograđuje i od njega jer navodi da se prevario u oceni da se on „oslobodio frakcionaških ideja, da je odan KI i partiji“

    Pred Kontrolnom komisijom Kominterne Broz ponovo ne štedi ni mrtvog Gorkića a na živog dr Simu Markovića, koji u vreme pisanja ove izjave leži u jednom moskovskom kazamatu, ne troši mnogo reči. Jednostavno ga etiketira kao desnog frakcionaša. O još živom Simi Miljušu, koji čeka montirano suđenje, zapisuje samo u jednoj rečenici da nikada sa njim nije radio, ali da o njemu ima loše utiske.

    I dr Sima Marković i Simo Miljuš su uskoro izvedeni pred sud i osuđeni na smrt!

    Poslednja rečenica koju Broz ispisuje u tom dokumentu pre svojeručnog potpisa Valter glasi:

    „Ukoliko su potrebni podacio o nekome koga ovdje nisam spomenuo, molim da mi se to napomene“.

    VI

    Petka Miletića, svog najljućeg suparnika u borbi za čelni partijski polažaj, Broz je isključio iz članstva u vreme dok je najpopularniji jugoslovenski komunista izdržavao sedmogodišnju kaznu zatvora u Sremskoj Mitrovici. Međutim, u jesen 1939, čim je izašao sa robije, Miletić se zaputio u Moskvu s namerom da se brani od „običnog ološa i bagre“.

    Pod izgovorom da se vraća u zemlju kako bi otklonio slabosti i nedostatke u radu KPJ, na šta ga je Kominterna obavezala, Broz napušta Moskvu i, umesto u Jugoslaviju, sklanja se u Istambul. Na obalama Bosfora uživa nešto duže od tri meseca. U prestonici svetskog komunizma ostavio je, kao na mrtvoj straži, dvojicu svojih poverljivih drugova inače sovjetskih agenata – Josipa Kopiniča zvanog Vokšin i Vazduh i Božidara Maslarića zvanog Andrejev. Broz je u kontaktu i sa svojim najodanijim saradnicima u zemlji – Mošom Pijade, Ivom Lolom Ribarom i Milovanom Đilasom. Prema njegovim instrukcijama, svi oni pišu optužbe protiv Miletića i prosleđuju ih na jednu adresu – u Moskvu. Prema sopstvenom priznanju, sam Kopinič je napisao pedest gusto kucanih stranica o Miletiću, koje su inače vrvele od lažnih optužbi i podmetačina, nazivavši taj svoj klevetnički dopis – elaboratom.

    Januara 1940. Petko Miletić je uhapšen u Moskvi i streljan po kratkom postupku.

    Tek po Miletićevoj likvidaciji u Moskvi Broz se iz Istanbula ilegalno vratio u Jugoslaviju i počeo sa pripremama za održavanje Pete zemaljske konferencije KPJ. Na njoj je konačno ustoličen za šefa jugoslovenskih komunista. Sve se, međutim, oteglo čak do 19. oktobra 1940, kada je u selu Dubrave, kod Zagreba, otpočela jedna u suštini ceremonijalna predstava sa unapred podeljenim ulogama, na kojoj nije izgovoreno ni jedno pravo ime učesnika.

    Stvarni kraj te konferencije zbio se, međutim, na početku. Onda kada je na njenom otvaranju sovjetski obaveštajac „drug Vazduh“(Josip Kopinič) otpozdravio „drugu Valteru, generalnom sekretaru CK KPJ“.

    Tog trenutka Titovo ustoličenje na mestu prvog čoveka jugoslovenskih komunista bilo je završena stvar. Prisutni delegati su mogli da pristupe čestitanjima, iću i piću, svečanim zdravicama…

    Međutim, pripremajući se da u iznajmljenoj vili Srećka Džamonje što bolje ugoste stotinak odanih delegata, Broz i Kardelj su doživeli „sitne neugodnosti“. Oni su „fordom“ otišli u Zagreb da nabave šerpe, lonce, tanjire, čaše… za posluženje delegata. Na povratku iz Zagreba velikom brzinom naleteli su na lokalnog poštara, bacili ga na haubu i teško povredili. Očevici su se okupili na mestu saobraćajnog udesa kako bi utvrdili krivca i presudili mu. Broz i Kardelj beže, sve sa šerpama, loncima, tanjirima, čašama… i ostavljaju vozača na milost i nemilost razjarenoj gomili.

    No, tek što su se ponovo dokopali Džamonjinog raskošnog doma, iskrsao je novi problem. Broz je posumnjao da bi jedna Zagrepčanka mogla da oda policiji pravi karakter skupa u Dubravama, ali je brzo iznašao najjednostavnije rešenje:

    „Naredio sam (Radu) Končaru (šefu komunista Hrvatske) da je smakne“.

    VII

    U trenutku Hitlerovog napada na Jugoslaviju, 6. aprila 1941, đeneralštabni pukovnik Draža Mihailović nalazio se na položaju pomoćnika načelnika Štaba VI (Primorske) armijske vojne oblasti u Mostaru. Na tu dužnost je postavljen u proleće 1940. Glas o kapitulaciji jugoslovenske vojske, paralisane izdajom i petokolonaštvom, stigao ga je u Doboju. Mihailović je odbio da se preda i pođe u zarobljeništvo. Sa nekolicinom lojalnih oficira i vojnika koji su im se usput pridružili prešao je iz Bosne u Srbiju u nadi da će tamo zateći kakav-takav front protiv okupatora. U noći 12. maja stigao je u Struganik, u rodnu kuću proslavljenog srpskog vojskovođe Živojina Mišića (1855-1921), gde je sa vojvodinim sinom majorom Aleksandrom Mišićem (1891-1941), koji mu se odmah pridružio, obavio poverljivi razgovor o mogućnostima gerilskog otpora nemačkom zavojevaču.

    U zoru 13. maja 1941. Draža je na obližnjoj Ravnoj Gori, na ogranku planine Suvobor, razvio zastavu slobode i nepokornosti. Iz Struganika, Koštunića, Brajića, Planinice, Slavkovice, Ba i drugih susednih sela odmah se proneo glas da nije sve gotovo i da su krenule pripreme za podizanje ustanka.

    Loznica je prvi oslobođeni grad u Evropi u Drugom svetskom ratu, a 31. avgust 1941. prvi slobodan dan na starom kontinentu. Loznicu je od Nemaca oslobodio Dražin oficir potpukovnik Veselin Misita (1904-1941) sa svojim saborcima. Misita, koji je bio najmlađi major u Kraljevini Jugoslaviji, poginuo je istog dana u borbi za oslobođenje Loznice.

    Usledili su potom napadi na Nemce u Bogatiću, Šapcu, Banji Koviljači, Gornjem Milanovcu, Čačku, Valjevu, Kruševcu, Kraljevu… i u svim tim napadima pukovnik Mihailović i njegovi oficiri su imali ključne uloge.

    „Mi ćemo gledati da prvo oborimo jugoslovensku vladu i onda možemo braniti zemlju.“

    Ovako su Broz i njegovi drugovi u Dubravama na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ odredili glavni ratni cilj u slučaju oružanog napada na Jugoslaviju. Dakle, prevrat i revolucija, pa tek onda odbrana zemlje. Odnosno napad na zemlju spolja predstavlja najbolju priliku za preotimanje vlasti unutra. Ali u vreme Hitlerovog napada na Jugoslaviju domaći komunisti bili su zauzdani u svom pohodu ka osvajanju vlasti. Uslovljavao ih je dogovor o nenapadanju, postignut još 1939, između Berlina i Moskve. Međutim, kada su nemačke trupe 22. juna 1941. bez objave rata počele da prodiru na teritoriju prve zemlje komunizma, onda ih ništa više nije sputavalo da pod okupacijom krenu ka cilju proklamovanom u Dubravama oktobra 1940.

    VIII

    Aprilski rat zatekao je Broza u Zagrebu. Samo četiri dana po nemačkom bombardovanju Beograda, u Hrvatskoj je stvorena nakazna kvislinška tvorevina Nezavisna Država Hrvatska sa poglavnikom Antom Pavelićem na čelu. Uvidevši da u Zagrebu nema šta da traži, Broz kreće za Beograd. U Zemunu ga dočekuje Davorjanka Paunović, koja ga i uvodi u razrušenu prestonicu. Do vile Ribnikarevih u Botićevoj ulici, koju je nadzirao Gestapo, Broza su dopratili Jakov-Jaša Rajter i nemački ataše za kulturu. U toj vili je 4. jula doneta odluka KPJ o podizanju ustanka. Iz nje je Broz krenuo u unutrašnjost Srbije na tzv. slobodnu teritoriju. I opet s novim identitetom. Sada je bio inženjer Slavko Babić, Srbin iz Valjeva.

    No, pre njegovog odlaska, iz vile Ribnikarevih je otišla i dojava okupatorskoj policiji o tačnoj adresi tajnog skrovišta na kojoj se nalazio general Mustafa Golubić (1891-1941) – agent Četvrtog odeljenja sovjetske vojne obaveštajne službe i jedan od najpouzdanijih Staljinovih ljudi.

    Golubić se Brozu smrtno zamerio još u Parizu 1938-39, kada je tamošnjim jugoslovenskim komunistima otkrio da se „drug Valter“ lažno predstavlja kao generalni sekretar KPJ i da on od Kominterne nije dobio nikakav mandat.

    Još za vreme boravka u Zagrebu kod Broza su doputovali njegovi beogradski saradnici da ga obaveste kako se tamo od jula 1940. „muva neki tip, da vrbuje ljude i da ga treba likvidirati“. Broz od njih traži da fotografišu tog zagonetnog čoveka, a kad su mu oni doneli fotografiju, na njoj je odmah prepoznao Mustafu Golubića.

    Po dolasku u Beograd Broz sa informacijom od najpoverljivijeg značaja šalje u Gestapo Predraga Udickog. Nemci su od ovog predratnog komuniste, novinara agencije Avala, prevodioca i dobrog poznavaoca nekoliko stranih jezika, saznali za kuću Višnjevca ispod Zvezdare. U toj kući iza veštačkog zida i sa radio stanicom bio je stacioniran Mustafa Golubić. Nemci ga hapse u noći 7. juna 1941. i podvrgavaju najstrašnijoj torturi u nameri da mu iznude bar neko priznanje. Agent-stena, za koga se nagađalo da je umešan i u likvidaciju Trockog u Meksiku 1940, svojim mučiteljima nije ni na tantalovim mukama odao ni jednu informaciju. Golubić je streljan u Beogradu 26. juna 1941. iza ograde u Pionirskom parku, nekadašnjem Dvorskom. Do mesta egzekucije donet je u ćebetu sa svim kostima isprebijanim i posađen na stolicu pošto nije mogao ni da stoji.

    Koliki je ugled uživao u SSSR, vidi se i po tome što je Crvena armija odmah po ulasku u Beograd obavila ekshumaciju, prenela Golubićeve posmrtne ostatke u Moskvu i sahranila ga uz najviše vojne počasti.

    Po obavljenom zadatku Broz je Udickog iz Beograda prebacio u Kosmajski partizanski odred.

    „Tito je naredio da ga tamo ubiju s leđa i ubili su ga“.

    IX

    Draža i Broz su imali dva susreta oči u oči u toku Drugog svetskog rata. Prvi se odigrao 19. septembra 1941. u rodnoj kući vojvode Živojina Mišića u Struganiku. Drugi 26. oktobra iste godine u seoskoj kafani u Brajićima. Povod za oba susreta bio je pokušaj dogovora o saradnji između Dražinih četnika i Brozovih partizana u zajedničkoj borbi protiv okupatora.

    „Izlažući svoje stavove, planove i argumente, Draža i Tito sede jedan prema drugom. Tito o Draži verovatno zna sve što mu je u ovoj prilici potrebno da zna, dok Draža o Titu ne zna ništa. Tito pred njim sedi u potpunom mraku. Da je, na primer, znao da je Tito Hrvat, Draža je mogao da ga pita: da li Nemaca ima u Hrvatskoj? Ako ih ima, zašto on ne buni narod po Žumberku, nego podiže narod na Kolubari? Zašto ne puca na ustaše u Kumrovcu, nego ubija žandarme u Beloj Crkvi? Da li bi on podizao ustanak u Hrvatskoj ako bi znao da će cena za jednog ubijenog Nemca biti streljanje sto Hrvata.“

    Draža ne zna i ne može da zna da pred sobom ima nekog ko je nedaleko od mesta njihovog sastanka vodio krvave borbe protiv Srba u Prvom svetskom ratu. U suprotnom, mogao bi da pita Broza: šta se to u njegovom odnosu prema Srbiji i Srbima promenilo kada im sada nudi bunu i oslobađanje, a 1914. okupaciju i pokoravanje?

    Sva ova i druga brojna pitanja koja je Draža mogao da postavi Brozu bila bi izlišna da je vođa ravnogoraca uslišio molbu svog potčinjenog oficira kapetana Vučka Ignjatovića. Kapetan, naime, moli pukovnika da mu dozvoli da posle ovog razgovora u Struganiku sačeka u zasedi i ubije Broza. A time možda i spasi Srbe „od propasti u koju ih Tito vodi“.

    Mihailović je energično odbio Ignjatovićev predlog i svom potčinjenom očitao lekciju o držanju oficirske reči, o časti i o viteškom moralu.

    Pet godina kasnije, Broz će inicirati da se sa Dražom učini ono što je Draža sprečio da se učini sa Brozom u Struganiku.

    * * *

    Ni do danas nisu opovrgnute tvrdnje prema kojima je Broz na samrtničkoj postelji u Ljubljani tražio od Katoličke crkve da mu pošalje sveštenika. Prema istim izvorima, poslat mu je sveštenik Franc Križnik, koji je odmah nakon posete umirućem Brozu, pod dosta čudnim okolnostima stradao u saobraćajnoj nesreći marta 1980. u Nemačkoj.

    Za Broza su u Beogradu maja 1980, prema svedočenju generala Ivana Dolničara, organizovane dve sahrane. Kao glavni tajnik, po funkciji zadužen i za nadziranje Brozovog pogreba, Dolničar je još za života otkrio da je onaj prvi bio – ceremonijalni i improvizovani.

    Dakle – lažni.

    Prva Brozova sahrana bila je namenjena televizijskim i filmskim kamerama za prikazivanje domaćoj i svetskoj javnosti.

    Druga, navodno stvarna, odvijala se noću, pod okriljem mraka i u najužem krugu službenih lica.

    Dve sahrane jednog te istog pokojnika general Dolničar je opravdavao razlozima tehničke prirode. Pa je objasnio da je bez upotrebe teških građevinskih mašina bilo nemoguće masivnim mermerom zatvoriti Brozovu raku.

    A nije bilo ni poželjno da svet vidi uz pomoć kakve grdosije blindiraju njegovu faraonsku grobnicu na Dedinju, obezbeđujući je mermernom stenom teškom nekoliko desetina tona.

    Na kraju krajeva, valjalo je odvratiti sve onovremene i buduće neverne Tome za slučaj da im padne na pamet da bilo kada posumnjaju u pravo značenje završne scene iz ritualnog činojdejstvija Svetske Podvale.

    Koju nam je, uz demonsku porugu i podsmeh, priredio Josip Broz Tito – misterija i fenomen XX veka.

    (Esej „Draža i Tito kao antipodi“ deo je knjige Radovana Kalabića koja će pod naslovom „Portreti – licem prema modelima“ ove godine izaći iz štampe)

    http://www.standard.rs/mr-radovan-kalabic-draza-i-tito-kao-antipodi.html

  6. Varagić Nikola каже:

    26. 03. 2012

    PRESS

    komentar dana – Miloš Garić

    Crveni fantomi

    I, ko se to danas još bori svim silama protiv rehabilitacije Draže Mihailovića?

    „Žene u crnom“, Jovo Kapičić, Olja Kovačević, novi srpski skojevci, još noviji anarhisti i Ivo Josipović po službenoj dužnosti.

    Izvinjavam se onima koje sam ovde nenamerno izostavio, pre svega svim iskrenim ljubiteljima KPJ, ali i drugim neumornim baštinicima tekovina boljševičke revolucije. Spisak je sjajan, priznajem. Draža tu nema šanse. Nema šanse, jer su se protiv njega u stvari ponovo digli povampireni fantomi pukovnika Penezića lično, tužioca Minića i ostalih jurišnika Ozne, svih onih koji su pucajući u generala Mihailovića pre 66 godina u krvi zatirali stari i stvarali jedan sasvim novi svet. Skrojen po meri njihove okovane svesti, otmeno upakovane u kožne kapute u kojima su stigli pravo niotkuda. I taj im je preokret u velikoj meri pošao za rukom.

    Toliko su dobro Krcun i njegovi odradili posao da Viši sud u Beogradu 2012. godine tek utvrđuje činjenicu da li je Draža zaista mrtav. Jer, ko zna, možda u nekoj zemunici na Ravnoj gori još sedi sa Kalabićem, gladi bradu i opija se čekajući saveznike. I zato nije čudno što danas na ulici opet imamo scene iz Bulajićevih filmova. Što gledamo kako se u Srbiji i dalje vodi montirani proces protiv čoveka koga su odlikovali De Gol i Truman. Kako se mrtav Mihailović ponovo kasapi. U takvoj zemlji potpuno je normalno što nikada nije postavljeno pitanje odgovornosti za sve užase crvenog terora počinjene tokom uspostavljanja nove posleratne vlasti. Odgovornosti za sve one nesrećnike, utamničene i pobijene na pravdi Boga, koje su srpski komunisti prineli na oltar Josipu Brozu kao dokaz slepe poslušnosti. Ta istina Srbiju ne zanima.

    I zbog toga ovde ne želim da se bavim dokazivanjem Dražine nevinosti. Istoričari su o tome već sve rekli, činjenice su odavno na stolu, a jedino što je ostalo jesu zlonamerni pokušaji da se Srbija i dalje drži raščerečena u večitoj konfuziji između dve stvarnosti. Jedne lažne, a obe tragične. Da tako bude, svojski se trude zagovornici nove komunističke misli u Srbiji, vešto sakriveni iza paravana moćnih nevladinih udruženja i partija, koji se bore protiv svega što ovde nosi oznaku nacionalnog. Jer to je Srbima zabranjeno. A pomenuta kvazielita upravo živi na račun srpskog građanskog rata, koji bi Dražinom rehabilitacijom konačno mogao da bude završen.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/211030/Crveni+fantomi.html

  7. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  8. Varagić Nikola каже:

    Chetniks! The Fighting Guerrillas was a major war film made by Twentieth Century Fox in 1943. The film starred Philip Dorn, Anna Sten, and Martin Kosleck. The movie, originally titled The Seventh Column, was directed by Louis King based on a story by Jack Andrews, who also co-wrote the screenplay. The film was produced by Sol M. Wurtzel and Bryan Foy, who also produced Guadalcanal Diary (1943), Berlin Correspondent (1942), and PT 109 (1963). The musical score was by Hugo Friedhofer, who won an Academy Award for Best Score in 1946 for The Best Years of Our Lives. The movie was announced in Boxoffice magazine in the May 30, 1942 issue: „‘The Seventh Column,’ a story based on exploits of General Draja Mihailovitch, Yugoslav guerilla leader.“ The movie appears in the American Film Institute (AFI) catalogue for American feature films made between 1941–1950, Brassey’s Guide to War Films, and is on the IMDB, American Movie Classics (AMC), TV Guide, and on the Turner Classic Movie (TCM) database. A similar film, Undercover, was made in 1943 by Ealing Studios in London starring John Clement

  9. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  10. Varagić Nikola каже:

    Priča o dečaku koji je skrivao Jevreje, a komunisti ga streljali kao saradnika nacista

    Vuk Cvijić | 26. 03. 2012.

    Šesnaestogodišnjeg Živomira – Živu Kovanovića streljali su marta 1945. pripadnici Ozne zbog navodne saradnje sa nacistima, a njegova porodica dobila je jedno od najvećih odlikovanja Izraela – „Pravednik među nacijama” za pomoć ukazanu Jevrejima tokom Holokausta.

    Kosti jednog od najboljih učenika Kragujevačke gimnazije možda su pronađene u masovnoj grobnici u krugu fabrike „Fijat” u Kragujevcu, što treba da potvrdi uporedna DNK analiza sa njegovim rođacima.

    – Moj ujak je ubijen, a baka i tetka osuđene jer su komunisti hteli da im uzmu svu imovinu. U našu kuću u Batočini iz koje su izbačeni odmah se uselio komunistički rukovodilac. Izbacili su ih iz kuće samo sa garderobom koju su mogli da ponesu i sve drugo su uzeli. Čak i sat koji je Živa nosio na ruci ukraden je nakon streljanja. To je porodica saznala jer je jedan od ljudi iz streljačkog voda doneo njegov sat kod lokalnog sajdžije. Najviše me boli sve ove decenije to što mi je ujak nevin ubijen i što mi je porodica osuđena, ali sam morao da ćutim o tome – kaže za „Blic” Slobodan Mladenović, sestrić Žive Kovanovića, inače rođen dva meseca pre njegovog streljanja.

    Iz školske klupe pred streljački stroj

    U obrazloženju presude Živi Kovanoviću, koju je doneo Vojni komunistički sud i u koju je „Blic” imao uvid, navodi se da je on bio blizak sa nemačkim komandantom, izvesnim Mendelom. Činjenice su potpuno drugačije, jer je kuću porodice Kovanović u Batočini privremeno konfiskovala nacistička vojska i u nju se uselio lokalni komandant Mendel. Porodica je prebačena u pomoćnu kuću gde su krili dve Jevrejke, Klarisu Gamlijel Levi i Ružu Lehtner. Za skrivanje Jevreja nacisti su streljali čitave porodice, a Živu Kovanovića su pripadnici Ozne iz gimnazijske klupe odveli na suđenje. On je osuđen 30. marta 1945, kada je i streljan, iako rok za žalbu nije istekao.

    – Moja baka Divna Kovanović nije imala izbor kada su došli naoružani Nemci i konfiskovali kuću za njihovog komandanta. Moj deda je umro pre rata i baba je ostala udovica sa četvoro dece – navodi Slobodan.

    Utekao od ljotićevaca, sačekali ga komunisti

    Porodica Kovanović je doživela još jednu tragediju, jer su partizani streljali bez suđenja i Žarka Kovanovića, starijeg Živinog brata.

    – Mog starijeg ujaka uhapsio je lokalni komandant ljotićevaca jer nije hteo da im se pridruži. Oni su ga tražili jer je bio obrazovan. Na insistiranje moje bake Divne ujak je privremeno pušten, ali je odmah pobegao iz zemlje. Na kraju rata ušao je u Jugoslaviju iz Italije i tada su ga streljale partizanske jedinice. Ne znamo gde mu je grob. Tako je moja baka kraj rata dočekala sa dve ćerke, Radmilom i mojom majkom Biserkom, a oba sina su bila ubijena – kaže Slobodan.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/313926/Prica-o-decaku-koji-je-skrivao-Jevreje-a-komunisti-ga-streljali-kao-saradnika-nacista

  11. Varagić Nikola каже:

    SVETISLAV BASARA

    Ne dražite više

    Ovako je cenjeni publikume čestiti prota Mateja Nenadović govorio Simi Milutinovići Sarajliji, piscu prve moderne srpske istorije u kojoj je obradio period od 1813. do 1815. godine.

    „Slušaj, Simo“, rekao je prota, „ja bi ti rekao da bi bolje učinio da si sedio s mirom, jer ti od pečatanja te istorije ovo dvoje imaš očekivati, koje ni jedno ne valja, ili da izgubiš glavu ili da izgubiš čast i poštenje pred učenim svetom. Ako uzpišeš istinu, izgubićeš glavu jer će te poseći Miloš; ako li uzpišeš laž, glava će ti ostati, al ćeš izgubiti čest.“ Prota Mateja je bio običan pop, ali mu je svaka bila ka vladici.

    Ovde se, od tada u suštini malo šta promenilo, osim što je – da bi se ugodilo duhu vremena – došlo do zamene uloga. Zahvaljujući značajnom napretku i postepenoj demokratizaciji, u Srbiji glave više ne gube istoričari nego istorijske ličnosti. A istoričari se decenijama prepiru o liku i delu ovog ili onog našeg znamenitog, takoreći istorijskog mrtvaca. Šta da se radi? Srpske podele sežu i u zagrobni život, a zauzvrat mrtvi (za deo Srba velikani, za drugi zločinci) i te kako učestvuju u političkom životu našeg vilajeta. Zato je, valjda, sve ovako morbidno i zagrobno.

    Đeneral Draža Mihailović je ubedljivo najveća medijska zvezda među našim slavnim pokojnicima. Da novinčine imaju takozvane piplmetre (možda ih i imaju, ko zna) lako bi se dalo ustanoviti da je u poslednjih nekoliko godina komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini uveliko nadmašio, na primer Natu Bekvalac i Soraju, redovne gošće novina serbskih. Cenjeni publikum jednih novina agituje da se đeneral iskopa, uvažajemo čitatelstvo, pak, drugih zahteva da se Draža još dublje zakopa i da mu večno počivalište bude još nepoznatije nego do sada. Jedni bi da Dražu rehabilituju, drugi, opet, da mu izbrišu ime iz Knjige života.

    Pomalo je žalosno da se i sasvim mladi ljudi ostrašćeno drže jadnog nasleđa svojih dedova. Unuci partizanskih generala i komesara dokazuju da je Draža bio neopevani zločinac, dočim unuci četničkih vojvoda tvrde da je đeneral bio div-junak.

    A ko je vaistinu bio Draža Mihailović, šta je radio, zašto je to radio, e to, počitajemi publikume, niko živi ne zna. Kao što se ne znaju ni mnoge druge okolnosti iz tih smutnih vremena između 1941. i 1945.

    I prodražine i antidražine istorije najobičnije su ideološke konstrukcije, velike prazne priče, u kojima vulgarni komunizam i vulgarni monarhizam služe kao neprozirni paravani koji zaklanjaju uvid u pravu prirodu bratoubilačkog pokolja. Ostaje nam da čekamo nekog novog Sarajliju da se lati tog neprijatnog (i opasnog) posla.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ne_drazite_vise.881.html?news_id=236905

  12. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  13. Varagić Nikola каже:

    02/04/2012

    Povodom tvrdnje Jelka Kacina da je rehabilitacija generala Dragoljuba Mihailovića štetna po evropske integracije Srbije

    Povratak u rani marksizam

    Autor: Kosta Nikolić

    Pre bilo kakve ocene o generalu Dragoljubu Mihailoviću, gospodin Jelko Kacin bi mogao dosta toga da kaže o sopstvenoj ulozi u tzv. slovenačkom ratu iz 1991, kada je on bio ministar informisanja u Vladi Republike Slovenije, koja je proklamovala državnu nezavisnost i ušla u sukob sa tadašnjom JNA.

    Neobično je da izneta ocena dolazi od političara iz zemlje koja je, gotovo u potpunosti, izbrisala sećanje na svoju totalitarnu istoriju iz perioda jugoslovenskog komunizma. Neobično je i da se takva ocena iznosi o oficiru, generalu Mihailoviću, koji je od 1937. do 1939. službovao u Sloveniji (Štab Dravske divizijske oblasti u Ljubljani i komandant 39. pešadijskog puka u Celju) i koji je stalno ulazio u sukob sa vođama nemačke nacionalne manjine, koji su propagirali ideje i politiku Trećeg rajha, a jedna od osnovnih ideja bila je potpuna denacionalizacija Slovenaca.

    General Mihailovićnije bio kolaboracionista. Bio je komandant Jugoslovenske vojske u Otadžbini, rojalističkog pokreta otpora, koji su podržavali svi Slovenci koji su ostali verni jugoslovenskoj kruni, o čemu je najdragocenije svedočanstvo ostavio Aleksandar Bajt u svojim memoarima „Bermanov dosije“ i ministar vojni u jugoslovenskoj vladi u emigraciji od 19. januara 1942. do 1. juna 1944. Na poznatom sudskom procesu iz 1946. koji je ponovo predmet spora u bivšoj Jugoslaviji, Mihailovićnije osuđen zbog ratnih zločina. Taj deo optužbe nije usvojen. Optužba nije dokazala ni komandnu, ni ličnu odgovornost generala Mihailovića ni za jedan ratni zločin, iako je taj mit ušao u kolektivno sećanje. Još uvek je na snazi i snažno se pojačava, u skladu sa ideološkim i političkim potrebama, stereotip da je general Mihailović1946. osuđen i zbog genocida počinjenog protiv jugoslovenskih naroda, Hrvata i Muslimana u prvom redu. U pitanju je, čini se, više neznanje nego zla volja, ali se sa time manipuliše i dalje. Mihailovićjeste bio optužen da je „vršio istrebljenja Hrvata i Muslimana pod izgovorom da je to odmazda za pokolje Srba koje su vršile ustaše“, ali se od toga odustalo na kraju sudskog procesa, pa je Mihailoviću ovom delu osuđen zbog „raspirivanja nacionalne i verske mržnje i razdora među narodima Jugoslavije“. Nadam se da ne moram ovom prilikom da podsećam da je u pitanju bio klasičan politički proces koji nije poštovao ni tadašnje pravne norme. O tome postoji zaista brojna naučna literatura, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

    Na početku druge decenije 21. veka više je nego uočljivo istrajavanje na održavanju tzv. revolucionarnog, partizanskog mita koji je u novim uslovima, sa delimično izmenjenom matricom, dobio nova obeležja, ali ja zadržao staru suštinu – dogmatsko tumačenje savremene istorije. Partizanski mit je ideološki funkcionalizovan u novim uslovima i služi za svojevrsnu novu reinterpretaciju prošlosti, pa se tumačenje istorijskih događaja iz Drugog svetskog rata vraća u ranu fazu razvoja marksističke istoriografije koja je svojevremeno napustila mnoge postulate koji se sada oživljavaju, što je fenomen koji nije postojao u prethodnim epohama ni u Srbiji ni u Sloveniji.

    Aktuelizovana premisa o odbrani antifašizma u Srbiji (i u bivšoj Jugoslaviji) ima za pretpostavku da je Srbija u najvećem delu Drugog svetskog rata, posle sloma ustanka 1941, bila skoro fašistička zemlja, slično kao NDH. To je neodrživo, jer su Srbiju karakterisala dva antifašistička pokreta – revolucionarno-komunistički (partizanski) i monarhistički-ravnogorski (JVUO). Obnavljanje partizanskog mita preko negiranja njegovih tamnih strana ima za cilj da prikrije i pravu prirodu komunističkog pokreta, pre, za vreme i, posebno, posle rata.

    Najvažnije pitanje za nas jeste: da li se u Srbiji prošlost može proučavati bez ideološkog i političkog kompleksa, uz punu autonomnost istoričara? Naš odgovor je više negativan nego pozitivan, jer Srbija još uvek nije zrelo i razvijeno društvo. Još uvek je aktuelna podela na „patriote“ i „izdajnike“ i to u oba smera, u zavisnosti od ideja koje se zastupaju i ponuđenih objašnjenja. To je samo dobar pokazatelj nespremnosti da se prihvati pluralizam ideja zbog snažnih relikta totalitarizma.

    Autor je naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju iz Beograda

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/povratak_u_rani_marksizam.46.html?news_id=237241

    >>

    02/04/2012

    Kacin protiv Evropskog parlamenta

    Autor: Aleksandar Pavić

    U razgovoru sa Jelenom Tasić(„Negativne posledice u odnosima sa susedima“), u svojstvu Izvestioca EP za Srbiju Jelko Kacin izražava protivljenje rehabilitaciji generala Dragoljuba Mihailovića, čime se zapravo neposredno suprotstavlja samoj instituciji koju predstavlja, tj. Rezoluciji Evropskog parlamenta o evropskoj savesti i totalitarizmu, od 2. aprila 2009.

    Oglasite se na http://www.danas.rs

    Kacin izjavljuje da ga „zabrinjava evidentan pokušaj promene sistema vrednosti. Posleratna Evropa je izgrađena na antifašističkim vrednostima.“ To je samo delimično tačno, i upravo pomenuta rezolucija specifično apostrofira vrednosti na kojima je posleratna Evropa sazdana: „od samog početka evropska integracija predstavlja odgovor na patnje koje su izazvala dva svetska rata i nacistička tiranija koja je dovela do Holokausta i širenja totalitarnih i nedemokratskih komunističkih režima u Centralnoj i Istočnoj Evropi. (stav I).“ To je stvar koja se u javnosti Srbije neprestano prenebregava – evropski projekat je započet kao reakcija na nedemokratske režime – i nacističke, i fašističke, i komunističke. To je šire obrazloženo i u dve rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope – 1481 iz 2006. („Potreba za međunarodnom osudom zločina komunističkih režima“) i 1096 iz 1996. („O merama demontiranja nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“) – na koje se pomenuta rezolucija EP i poziva.

    Nesumnjivo se pomenute rezolucije odnose i na režim SFR Jugoslavije. Rezolucija 1481 navodi da su se komunistički zločini „pravdali teorijom o klasnoj borbi i načelom diktature proleterijata (stav 3).“ Pogledajmo šta kažu Osnovna načela Ustava SFRJ iz 1974: „U SFRJ sva vlast pripada radničkoj klasi u savezu sa svim radnim ljudima grada i sela. Radi izgradnje društva kao slobodne zajednice proizvođača radnička klasa i svi radni ljudi razvijaju socijalističku samoupravnu demokraciju kao poseban oblik diktature proleterijata (stav 1-2).“

    Sadašnji proces za rehabilitaciju generala Mihailovića, u skladu sa zaključkom 1. pomenute Rezolucije EP, „izražava poštovanje za sve žrtve totalitarnih i nedemokratskih režima u Evropi“, a takođe je u skladu sa stavom 8 Rezolucije 1096 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, o potrebi rehabilitacije „nepravedno osuđenih“ od strane komunističkih režima.

    Kacin takođe tvrdi da je Mihailovićbio „simbol šovinizma i ratnih zločina počinjenih u ime stvaranja Velike Srbije“. Naslovna strana američkog časopisa „Tajm“ od 25.5.1942. jasno kaže da je Mihailović, „jugoslovenski orao“ (dakle ne „velikosrpski“), bio simbol gerilskog otpora Hitleru, dok je vođa antifašističke koalicije, američki predsednik Truman, posthumno dodeljujući Mihailoviću orden Legije za zasluge prvog stepena u martu 1948. jasno naznačio: „General Dragoljub Mihailovićistakao se kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i posle kao ministar vojni, organizujući snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944.“

    Svakako je tadašnji vođa slobodnog sveta kompetentniji da oceni Mihailovića od Kacina, koji je pripadao partiji koja je bila čuvar „diktature proleterijata“ na ovim prostorima i, kao takav, verovatno nema kapacitet da u potpunosti razume evropski projekat suočavanja sa tekovinama antidemokratskih režima. To mu ipak ne daje za pravo da pogrešno tumači vrednosti koje zastupa institucija koju predstavlja.

    Autor je politikolog

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kacin_protiv_evropskog_parlamenta.46.html?news_id=237240

  14. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  15. Varagić Nikola каже:

    Владимир Кецмановић

    Ревизија историјске неистине

    Поводом судског поступка за рехабилитацију генерала Драже Михаиловића, овдашњи носталгичари за временом Брозове диктатуре хистеришу против саме идеје да оправданост једног убиства може бити доведена у питање.

    Аргументи су: 1. Дража Михаиловић је био злочинац; 2. Дража Михаиловић је сарађивао са немачким окупатором; 3. рехабилитација Драже Михаиловића послала би „лошу слику у регион”, али „и шире”; 4. преиспитивање комунистичких злочина представља покушај „ревидирања историје”.

    Е, па, да проанализујемо:

    1. До злочина, које неки припадници четничких формација заиста јесу починили, не само да није дошло по наређењу Драже Михаиловића него је Михаиловић починиоце злочина који су му били доступни адекватно кажњавао. Ти злочини, ни по обиму, ни по систематичности, нису приближни злочинима које су, не само као појединачни инцидент него организовано, починили партизани, на чију традицију се Михаиловићеви мрзитељи позивају.

    Коме није јасно о чему говорим, нека се информише, на пример, о убиствима у Београду 1944. године.

    Примедбу да и партизани јесу чинили злочине, али ти злочини нису били етнички мотивисани, коју је изнела једна противница рехабилитације, добронамерно је могуће тумачити противничином необавештеношћу.

    У Херцеговини и деловима Босне, на пример, злочине над муслиманима чинили су и припадници партизанских јединица.

    Иако је одговоран за бројне злочине које јесте наредио, за те злочине, будући да се нису дешавали уз његово знање и по његовој директиви, Јосип Броз, истина је, није одговоран. Али, исто тако, за злочине које није наредио и над којим није имао контролу, није одговоран ни Дража Михаиловић

    2. Трупе Драже Михаиловића јесу са Немцима сарађивале, али су то повремено чинили и припадници других антифашистичких снага.

    Неупућени нека се информишу, на пример, о преговорима Владимира Велебита и Коче Поповића са Немцима, о британској и француској издаји Чехословачке, о немачко-совјетском пакту о ненападању…

    3. Будући да су регуларне снаге краљевске војске у отаџбини биле признате као легалан и легитиман савезник у антифашистичкој коалицији, да је генерал постхумно одликован америчким орденом, а да је француски антифашистички лидер Шарл де Гол до краја живота одбијао да се сусретне са Јосипом Брозом због вандалске егзекуције – поставља се питање ко су ти људи, у „региону”, а посебно шире, којима се рехабилитацијом једног антифашисте шаље „лоша слика”.

    4. Ко преиспитивање титоистичких лажи назива ревидирањем историје, нека буде поштен па јавно каже да се залаже за укидање вишепартијског система и парламентарне демократије, и за повратак на једнопартијску диктатуру, јер само тако историја коју проглашава истинитом неће бити ревидирана.

    Е да, умеренија струја заступника титоистичке истине пита се зар од расправе о овој теми нема ништа значајније и прече.

    Као прво, расправа о овој теми не омета бављење другим питањима. Као друго, масовну расправу о овој теми не покрећу они који се залажу за законито преиспитивање незаконитих одлука, него управо они који би безакоње да учине неприкосновеним и вечним.

    Да је питање рехабилитације генерала Драже Михаиловића, као што би било нормално, препуштено суду, и овај текст би био непотребан.

    Пошто у овој земљи, а „и шире”, ниједна ствар не може да се одвија на нормалан начин, и пошто је количина глупости која се појављује у јавном простору неподношљива, неопходно је на глупост наново указивати.

    Борба са непобедивом глупошћу, истина, није ни забавна ни пријатна, али представља морални чин.

    Владимир Кецмановић

    објављено: 10.04.2012

    http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Revizija-istorijske-neistine.sr.html

  16. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  17. Varagić Nikola каже:

    Jedno sećanje na razgovor sa Slobodanom Penezićem Krcunom u trpezariji vile na Zlatiboru u leto 1961. godine

    Krcun: Bilo mi je žao Draže

    Autor: Milivoj Drašković

    Sa Slobodanom Penezićem – Krcunom upoznao sam se krajem 1960. ili početkom 1961. godine kada sam bio postavljen za saradnika Komisije za ustavna pitanja Skupštine Srbije. Komisija je upravo započinjala rad na ustavnoj reformi koja je trebalo da se okonča donošenjem novog saveznog, kao i svih republičkih ustava. Sekretar Komisije bio je izvrsni pravni stručnjak Milivoje-Miša Kovačević i nas dvojica predstavljali smo jezgro stručnog aparata Komisije.

    Predsednik Komisije bio je tadašnji predsednik Skupštine Srbije Jovan Veselinov, ali on je tu funkciju vršio samo formalno. Stvarno, sav rad Komisije vodio je Penezić koji je tada bio na funkciji potpredsednika Izvršnog veća Skupštine Srbije.

    Odmah pošto sam stupio na dužnost, sekretar Komisije Kovačević odveo me je u Penezićev kabinet da bi me predstavio. Bio sam izuzetno impresioniran, jer je Penezić bio jedna od najpoznatijih ličnosti srpske politike. Bio je, u poratnom periodu, osnivač i nesumnjivo najistaknutija osoba u domenu srpske službe bezbednosti. O njemu se govorilo kao o „maču revolucije“ u Srbiji, u danima neposredno posle rata, koji su bili puni teških represija i „klasnih obračuna“. Utoliko više sam bio iznenađen njegovom ličnom jednostavnošću i srdačnim prijemom mladog saradnika koga je upravo upoznao, a koji je tada imao 32 godine i nije posedovao nikakav poseban javni ili politički ugled sem stručnog znanja, kojim, verovalo se, u određenoj meri, raspolaže.

    Od tada, pa narednih skoro dve godine, naš zajednički rad će biti veoma intenzivan i vrlo često svakodnevan. Ponekad smo odlazili u neko mesto u unutrašnjosti Srbije i tamo ostajali po nekoliko dana da bismo na miru obavili neki značajniji posao. Bio je to katkad Oplenac, češće Lipovica ili Jastrebac, gde bismo provodili po više dana.

    U leto 1961. godine, Penezić je rekao Miši Kovačeviću da će dve-tri nedelje provesti godišnji odmor u svom užičkom kraju. Da ne bismo prekidali rad na Ustavu predložio je da Kovačević i ja, sa daktilografkinjom, to vreme provedemo na Zlatiboru u kompleksu dveju vila koje su bile u posedu organa Srbije. On bi dan provodio šetajući po užičkom kraju, a mi bismo radili na tekstu. Predveče bi došao i on na Zlatibor i sa njim bismo vršili potrebne konsultacije i usaglašavili se oko onoga što smo tog dana Kovačević i ja uradili.

    Jedno veče dok smo na Zlatiboru počinjali naš rad sa Penezićem, oko 19 časova, pred vilom se zaustavila limuzina iz koje je izašao Vojkan Lukić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije. Sve nas je iznenadila ta nenajavljena poseta. Penezić se izvinio i otišao na razgovor sa Lukićem. Posle petnaestak minuta vratio se u našu radnu prostoriju i rekao da večeras nećemo moći da nastavimo rad jer će imati nešto duži razgovor sa Lukićem. Dodao je da će ostati da spava na Zlatboru, te da ujutru možemo završiti započeti posao.

    Penezić je, inače, bio čovek kome se na licu lako moglo prepoznati unutrašnje raspoloženje. Ovoga jutra ono je – videlo se – bilo izrazito loše i nije mi bilo teško da to dovedem u vezu sa njegovim noćašnjim razgovorom sa Lukićem. Nas dvojica smo doručkovali, bili smo sami, i tada je iznenada počeo Penezić jedan razgovor koji je trajao oko pola sata i koji ja ocenjujem kao jedan od najinteresantnijih u kome sam ikad učestvovao.

    Penezić me je bez ikakvog uvoda pitao da li pratim feljton o hvatanju Draže Mihailovića koji je upravo tih dana izlazio u Politici. Odgovorio sam mu da pratim. Onda me je pitao za mišljenje o tom feljtonu. Kazao je da ga posebno zanima moje mišljenje jer sam mlad čovek, bez ličnih opterećenja iz tog vremena.

    Instinktivno sam osetio da je to bila tema razgovora sa Lukićem i da je Penezić involviran u neku političku raspravu oko Draže. Kazao sam da mi nije baš sasvim jasno šta se, zapravo, hoće sa tim feljtonom. Njegova sadržina je vrlo interesantna, ali mi se čini da se ukupna sadržina feljtona, u široj javnosti, prima kao izvesno variranje u odnosu na tadašnje uobičajeno političko prikazivanje Draže Mihailovića.

    Tada je nastao dug monolog Penezića koga sam slušao sa nevericom i zaprepašćenjem. Penezić mi je rekao da se mi, evo, nalazimo u 1961. godini, a da narod o tim događajima ništa ne zna. „Moram da ti kažem da je i među nama – mislio je na tadašnji politički vrh – dugo bilo i razlika u gledanjima kada to i kako da saopštimo narodu. Sada je, najzad, postignuta saglasnost da se mora sa time izaći pred javnost. Ali je onda nastao drugi problem. Kako sve to otvoreno reći, a da se u narodu koji to čita ne jave i simpatije prema Draži. I tu, sada, dolaze do izražaja i naše suštinske razlike o pravoj političkoj ulozi Mihailovića. Postoje dve teze o ulozi Mihailovića koje se ne mogu izmiriti. Po jednoj, Draža je, prosto uzeto, bio kvisling i tu više nema šta da se doda. Po drugom mišljenju, koje i ja delim, Draža je bio vođa kontrarevolucije u Jugoslaviji, a ne kvisling“.

    Sve ovo Penezić je govorio sa posebnim temperamentom da bi u jednom trenutku bukvalno dreknuo: „Draža je mrzeo Nemce kao i ja!“ Nastavio je da mi veoma ozbiljno objašnjava da su to različite stvari i da se to ne može izjednačiti.

    – „Mi smo ga gonili i ubili, ali zato što je bio vođa kontrarevolucije, a mi smo izvodili revoluciju“. Onda mi je objašnjavao da je nekakav dogovor postignut da se tako nastupi u feljtonu, da se opiše način Dražinog hvatanja, ali da se ipak veoma pazi da se u narodu ne pojačaju simpatije prema Mihailoviću. „Našli smo dvojicu novinara i jasno smo im stavili do znanja šta nam je namera. Ja sam dobio i neka lična zaduženja da na to pazim, ali to nije lako. Videćeš, sada, u nastavcima feljtona koji slede, kako se Draža, posle završetka rata, krio u nekim rupama u zemlji. To nije lako opisati, a da se i neke emocije ne jave.“

    I onda dolazi nešto što me je prenerazilo. „Kada sam čitao to njegovo skrivanje u zemlji, po rupama – meni je bilo prosto žao Draže“. Sve to Penezić je izrekao sa njemu svojstvenim grimasama na licu koje su iskazivale neko žaljenje i ljudski bol. Objasnio mi je da se u Beogradu stvorilo neko nezadovoljstvo oko objavljivanja feljtona i da ga je o tome obavestio Lukić. U tom trenutku u sobu je došao Kovačević sa daktilografkinjom na doručak i Penezić je prekinuo da razgovara o ovoj temi. Ovaj razgovor vodio je Penezić sa mnom u trpezariji tzv. Titove vile na Zlatiboru jula ili avgusta 1961. godine.

    Ja sam bio toliko preneražen onim što mi je Penezić kazivao, da sam se u jednom trenutku čak i pitao da me možda ne provocira. Zaključio sam da ne smem prepričavati ovaj razgovor, jer bih bio napadnut da politički blatim Penezića neprijateljskim izmišljotinama. To pogotovu nisam smeo da učinim posle tragične Penezićeve smrti do koje je došlo posle relativno kratkog vremena.

    Očinstvo otupilo „mač revolucije“

    Raširena predstava o Slobodanu Peneziću bila je da je on „mač revolucije“, ali ja sam upoznao jednu ličnost koja nije odgovarala slici koja je postojala o njemu. Par godina kasnije izneo sam te moje dileme pred mog prijatelja i tadašnjeg funkcinera Skupštine Srbije Srećka Miloševića. Milošević je bio jedan od prvih Penezićevih saradnika upravo u periodu dok je ovaj rukovodio famoznom Oznom za Srbiju. Pošto sam mu izložio svoje dileme oko Penezićeve ličnosti, Milošević se pomalo bolno nasmejao i rekao: „Sve što si čuo kakav je Krcun bio – je tačno. No, ti si upoznao Krcuna pošto je dobio decu. Od kad je dobio decu Krcun je postao sasvim drugi čovek, onakav kakvog si ga ti upoznao“.

    Autor je diplomirani pravnik u penziji

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/krcun_bilo_mi_je_zao_draze.26.html?news_id=239512

  18. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  19. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  20. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  21. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  22. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  23. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

  24. […] Рехабилитација генерала Драже Михаиловића […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: