Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet?

(…) Nije uvek lako proceniti šta je manje a šta veće zlo. Treba glasati samo za ono što prema sopstvenoj savesti smatramo dobrim. Glas za manje zlo ipak je glas za zlo, a to znači kapitulaciju pred svojom savešću i pred okolnostima koje treba menjati. Za manje zlo se mora preuzeti odgovornost jer – “nemoj posle da se žališ”, reklamacije se ne primaju.

Posle četiri godine, situacija se ponovila.

(…) Zar ne bi pomoglo da se zapitamo kako smo se uklještili između dva zla? Da li bi vredelo da rizikujemo i pustimo da se dva zla tuku bez nas? Da li bi bilo najzdravije da fantazam većeg zla postane realnost i da ga se tako otarasimo, klasično, frojdistički? Realpolitika bi se vratila, a s njom valjda i neki izlaz, ali to bi značilo da smo promenili metod i pogled na svet. Ako bismo rekli da izbori nisu istorijski nego samo obični izbori, i da na vlast dolaze čas jedni čas drugi, da istresemo to što imamo i što nas guši, možda bi nas to spustilo u realnost i isteralo na čistac?

(…) Čim politika postane toliko rigidna, moramo znati da s njom nešto nije u redu. Ona mora da je zapala u čeljusti nekih gvozdenih ideologija i/ili interesa, koji s nama koji živimo ovde, u Srbiji, veze nemaju. Da li moramo lupati glavom o zid da bi se pobedilo malo i veliko zlo, a ona se čas spajaju, čas razdvajaju, a bogami i mire na velika zvona? Ili mora da se napravi neka finta, da se mantra o istoriji zaobiđe, tako što mi više nećemo obavljati spasilačku ulogu koju su nam zajedničkim snagama nametnuli malo i veliko zlo. Oni su na istoj strani – a protiv nas. DS svaki čas redefiniše ko je veće a ko manje zlo, prema svojim interesima, a mi treba da se ubijamo od podrške manjem zlu, u koje je na velika vrata odavno ušlo veliko zlo: Koštunica, SPS, Dragan Marković Palma (feudalac iz Jagodine), Krkobabići kao stari sledbenici Miloševića, a za prebacivanje u malo zlo se spremio i Tomislav Nikolić. Još je jedino Šešelj ostao veliko zlo, a i tu se stvari mute. Manje zlo, kako reće Srđa Popović, ima tendenciju da briše razlike izmeđe sebe i “većeg zla”. Inače, da nije tako, pitajte se odakle DS-u i Borisu Tadiću toliki glasovi? I kako će opet stići na vlast, a za četiri godine – opet ista pesma, o istoriji, o malom i velikom zlu. Aman!

CEO TEKST:

http://pescanik.net/2012/03/malo-i-veliko-zlo-opet/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија данас, Последње искушење

О правди, у Србији

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Српске банке

Предизборна размишљања

Svetlana Lukić: Robinzon građanske Srbije

Vesna Pešić: Spinovanje Druge Srbije


6 Responses to Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet?

  1. Varagić Nikola каже:

    Čekajući maj – Na izbornom tržištu prodaje se vrlo specifična roba – nada da će biti bolje i prezenteri nade rastrčali su se ovih dana od kuće do kuće, s posebnim akcentom na Kragujevac

    dragoljub žarković

    Bez obzira na to šta će se događati do kraja izbornog procesa, mora se reći da su ovi izbori nekako dosadni i na njih se, barem u ovoj fazi, više „pale“ političari nego građani. Njima, političarima, karijere i životni standard zavise od uspeha ili neuspeha, a građaninu nije baš jasno šta dobija ako pobede prvi ili drugi

    Uloge: Građani kao porotnici

    Za dve, dve i po godine putovaćemo autoputem od Beograda do Lučana, a onda poluautoputem sve do Arilja gde će valjda maline biti velike kao lubenice. Verujete li u to? Ja verujem u ovo o malinama, ali ovi naši što izborno krstare Srbijom do dana izborne tišine napraviće još čuda, pa ovo neće biti jedino.

    Prošle nedelje sam pominjao neka od tih otkrića i čuda, pa kako sam neuk rudarsko-geološki, pomenuo sam i jantarit, mineral koga ima koliko hoćeš, ali niko ne ume smisleno da kaže šta se od njega pravi. Kad, pravi naziv je jadarit, ima ga u okolini Loznice, poznat je kao srpski kriptonit, u sebi sadrži mnogo litijuma, koji se koristi za proizvodnju baterija, i zbog toga je na ceni na svetskom tržištu. Navodno ga u Srbiji ima 114,6 miliona tona i spekuliše se da se njegova vrednost meri milijardama.

    Mašala! Ali, to nije sve. Osim zlata, bakra, nikla, magnezita i uljnih škriljaca tu je još molibden (redak i cenjen metal čija su ležišta u Srbiji druga po zalihama u Evropi, odmah iza Norveške; najveću primenu ima u vojnoj industriji, a najveća nalazišta su na jugu Srbije i Kosmetu) i nešto što se zove hrizopras (redak dragi kamen koji je osim u Australiji i Poljskoj pronađen samo još na Kosmetu; zanimljive količine hrizoprasa nalaze se u blizini Prištine, na ležištu Goles, a cena tog kamena u svetu iznosi od 200 do 300 dolara po kilogramu).

    Ovo stvaranje iluzije o nekakvim prirodnim bogatstvima Srbije dobro se uklapa u predizbornu atmosferu i podgreva kafanske razgovore – i dalje najpopularniji društveni medij u Srbiji – a ti razgovori se vrte u spin oblaku podgrevanja nade kako bi nam najzad nada bila dublja od strepnje.

    Na izbornom tržištu inače se prodaje vrlo specifična roba – nada da će biti bolje i prezenteri nade rastrčali su se ovih dana od kuće do kuće, s posebnim akcentom na Kragujevac po čijim ulicama se već sudaraju akteri izborne trke. Seliće se, nesumnjivo, taj karavan, ali je Kragujevac nekako postao simbol tog novog elana i nade.

    Ali, bez obzira na to šta će se događati do kraja izbornog procesa, uključujući tu i mogućnost nekih dramatičnijih događaja, mora se reći da su ovi izbori nekako dosadni i na njih se, barem u ovoj fazi, više „pale“ političari nego građani. Njima, političarima, karijere i životni standard zavise od uspeha ili neuspeha, a građaninu nije baš jasno šta dobija ako pobede prvi ili drugi. Kao da se u Srbiji potvrđuje sociološka teza koja se inače odnosi na politički zrela društva i po kojoj „ulogu građanina kao birača danas sve češće zamenjuje slika građanina kao porotnika“.

    Politički programi glavnih aktera toliko su slični da je njima kao jedino oružje ostalo da iznose optužnice jedni protiv drugih i da ostave građane da na kraju odluče ko je van razumne sumnje bolji za obavljanje poslova.

    Porezi i bebe: Sve je to naopako

    Pre neki dan sam izazvao dosta gneva kad sam napisao nešto što mi i sada liči na vrlo prostu i lako dokazivu činjenicu. Te, ja sam protiv mladih, dece, a i šire… Ali, što god mi govorili ovi što se ljute, još nisam čuo niti ću čuti da je neko napravio dete zato što je smanjen ili ukinut porez na dodatu vrednost (PDV). Ne mogu da zamislim par koji u grču stvaranja potomstva preračunava koliko će mu dete biti jeftinije zato što je ograničena marža na hranu i opremu za bebe.

    Ali, idu izbori i akcija je osim sa 180.000 potpisa podržana i od najvišeg vrha, pa će vlada ovih dana predložiti da sve bude kako i piše u peticiji. I to baš sada, mada ideja uopšte nije nova i većina stranaka, pokreta i udruženja već je tako nešto predlagala sa sve onim dodatkom kako će to iskoreniti „belu kugu“.

    Nije baš reč o tome da je ovo jedna populistička akcija, ali ima natruha te omiljene predizborne discipline. Zanet propagandnim žarom, Veran Matić je čak pomenuo da se za hranivo za prasiće obračunava niži PDV, deset odsto, nego za hranu za bebe – 18 odsto. Poređenje jeste ubedljivo, ali niži porez za krmivo ima takođe svoje razloge. Prase treba da poraste do težine potrebne za klanje i preradu, eventualno za izvoz po konkurentnim cenama, i treba za čitavu populaciju obezbediti hranu po relativno normalnim cenama. Odgajanje dece ima sasvim drugi smisao.

    Bilo je ranije i izbornih obećanja da će se hleb prodavati za tri dinara, ali to je kao glupost bilo lako prepoznati. Ovo s decom ide teže. Predlažem da se u smislu povećanja nataliteta proba s povećanim zapošljavanjem, većim zaradama, pravednijim sistemom zaštite socijalno ugroženih, promenama u obrazovnom sistemu i ima toga još mnogo, ali je najvažnije – mora se ukinuti strah od budućnosti.

    Sumnju oko dometa ideje o ukidanju poreza na dodatu vrednost na bebi hranu i opremu i administrativnom ograničenju trgovačkih marži iskazala je i ekonomista Milica Bisić, šefica poreske uprave u vreme Đinđićeve vlade. Ona je rekla da je to ili dobronameran, ali naivan predlog, ili zgodan propagandni slogan koji lako može da stekne popularnost.

    Jedno od osnovnih pravila dobre politike javnih finansija nalaže da se socijalna politika vodi na strani rashoda, a ne prihoda budžeta, rekla je Bisićeva i dodala: „To znači da bi bilo bolje da se kreatori te ideje, ali, što je važnije, i cela stručna i politička javnost zamisle kako da se stvore uslovi u kojima će ljudi raditi, zaraditi i platiti porez, umesto što se svi utrkuju da predlože ko i na šta ne treba da ga plati.“

    Poslovi: Ideje naše, benzin vaš

    Neizbežna posledica izbornih kampanja jeste proizvodnja populizma. On se najlakše prepoznaje kad je banalan, ali stvaranje takve klime ima dugoročne posledice po promišljanje društvene stvarnosti.

    Kao što je ekonomska kriza, globalno, u sferi politike – u svetu ideja, kulture i razvoja vrednosti civilnog društva – izazvala katastrofalne posledice, tako i dugotrajna izloženost populizmu i populistima omogućava da napreduju najgori, da alavost postane vrlina, sebičluk takođe, a svaki oblik radikalizma naiđe na plodno tlo.

    Izbori su kao teren za takvu vrstu političke i društvene devijacije idealno tlo i ne bi bilo dobro da budu prepušteni samo političarima. Udruženja građana, nevladine agencije, a mediji posebno, moraju se već u ovoj fazi javljati kao korektor igre i obezbeđivati ne samo da se pošteno na kraju glasovi prebroje.

    Izbori se nisu pošteno ni zahuktali, a izborna obećanja već višestruko premašuju realni srpski budžet pa i mogućnosti zaduživanja da bi se tim parama obezbedilo ili napravilo ono što se obećava.

    Sad, na primer, sve stranke pokreću ideju o departizaciji javnih poslova. „Posle 20 godina višestranačja i priče o cvetanju demokratije u Srbiji, pokazalo se da se demokratija pretvorila u eldorado za 2000 ljudi koji sede u foteljama“, rekao je ovih dana Jovan Komšić, profesor ekonomije u Novom Sadu.

    Veruje li iko da će biti drugačije nakon šestog maja?

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1042375

  2. Varagić Nikola каже:

    Budućnost jedne odgovornosti

    Mladen Milanović

    Šestog maja će deca genocida, opsade, košarke i bombi prvi put ubaciti svoj glas u kutiju. Ja sam jedno od njih.

    Verovali ili ne, moje prvo sećanje iz detinjstva je slika Diktatora i Njegovog cveta u kosi, kako mašu pomahnitaloj publici sa avionskih stepenica. Imao sam 4 godine.

    Nisam voleo da idem u obdanište, više sam voleo da se igram sam. I tako su me roditelji ispisali iz obdaništa i ostavljali samog kod kuće, gde sam po ceo dan gledao propagandu RTS-a čekajući da počnu crtaći. Svakodnevno sam gledao Koncert u podne, pa dogodovštine Popaja i Badže. Bio sam ispred televizora od kad se probudim do 15.15, kada su se roditelji vraćali sa posla. Propagandno i režimski ulepšano detinjstvo.

    Rođen sam kao pripadnik poslednje generacije SFRJ.

    U toku moje prve 4 godine, život je bio podređen inflaciji, a Sarajevo je bilo pod opsadom.

    Imao sam 5 godina kad je ubijeno više od 8000 ljudi u Srebrenici, jer im se prezimena nisu završavala na -ić.

    Imao sam 7 i po godina, bila je sreda i na likovnom smo crtali poučnu priču o Dedi i repi – o tome kako sloga pomaže pojedincu. Ne znam da li je učitelj bio vidovit, ali te večeri su počele da padaju bombe. Rastao sam u ambijentu haosa i propagande.

    Kada je trebalo da napunim 8 godina, celog dana nije bilo struje. Rođendan sam slavio u mraku. Bombe su i dalje padale.

    Jedne večeri, otac je sav uzbuđen upao u stan i rekao da je Sloba izgubio, meni se spavalo.

    Kad sam imao 9, igrao sam fudbal sa decom iz kraja, a kad sam se vratio kući, gorela je skupština.

    Dve hiljadite godine sam dobio prvi kompjuter i svog prvog predsednika.

    Kad sam imao 12, dok sam se igrao na računaru i sanjao da jednog dana postanem arhitekta, ubili su Premijera. Nisam znao zašto je majka plakala.

    Sa 13 godina su me nastavnici u osnovnoj školi izvodili na ulicu da sa drugom decom kličem Kosovu, iako nikad nisam bio tamo i nikad nisam razmišljao o njemu.

    Kad sam imao 15, Diktator je umro, majka je opet plakala jer „ne samo što je uništio državu, već je uništio i svoju porodicu“.

    Plivajući kroz more političkih afera i socijalne nestabilnosti, u junu punim 21 godinu i prvi put ću glasati na izborima. Za koga ili za šta?

    Za ovih 21 godinu sa političke scene su otišli samo oni koji su umrli. A i oni su se ideološki reinkarnirali u svoje pulene. Politička scena u Srbiji je ista kao ona iz doba opsade mog detinjstva.

    Za to nije kriva samo populistička vlast i populistička opozicija. Nije kriva politička elita – kriv je narod Srbije. Većina građana Srbije je za Evropsku uniju. Većina građana Srbije je takođe bila protiv hapšenja Ratka Mladića. Iz ovih podataka mogu da zaključim samo to da je ideja Evropske unije, na kojoj je građena pobeda vladajuće koalicije (koja opet ima najviše šansi da pobedi na izborima), u stvari pogrešno konstruisana. Evropska unija je u svest našeg naroda propagirana kao poljana blagostanja. A ona ne treba da nam bude bitna zbog nje, nego zbog nas.

    Ne uslovljava nas Evropska unija, nego valjda mi uslovljavamo sebe, jer želimo da nam bude bolje. Ako želiš da budeš dobar bek, moraš da znaš da centriraš, inače nećeš igrati u prvom timu. Dakle, ne treba da krivimo Evropsku uniju za naše greške, niti zato što nam postavlja uslove – mi želimo u Evropsku uniju zbog nas.

    Ako sadiš maline, trudi se da budeš najbolji malinar na svetu. Ako proizvodiš metle, pravi ih tako da njima i najokoreliji izmet može da bude počišćen. Epohalna slika koja mi je ostala u sećanju je slika trojice radnika koji u mom rodnom gradu (Smederevskoj Palanci, prim. aut.) farbaju semafor.

    Taj trojac „udarnika“ je okupirao semafor sa jednom kanticom crvene farbe, i dok dvojica duvane i divane o tome kako je država loša, jedan radi. Za to vreme su mogli da ofarbaju tri semafora. Eto, zato je država loša. To je mentalitet koji mi nikad neće biti jasan: mentalitet „države u razvoju“.

    Gledajte u „obične“ ljude, od njih zavisi napredak društva. Od onih koji vam kopaju puteve i peku hleb. Uspešnu državu čine uspešni ljudi, ne velike teritorije i neofarbani semafori.

    Ali Evropska unija više nije državno pitanje, ona je već prihvaćena kao realnost od strane svih partija koje pretenduju na vlast. Lažna percepcija EU će nam se obiti o glavu. Ako popričate sa ljudima iz Bugarske i Mađarske, naići ćete na povišeni evroskepticizam. „Pa čoveče, šta si ti očekivao, BDP Bugarske je nešto viši od BDP-a Srbije, normalno je da ti nije bolje, kad nisi ništa uradio da bi ti bilo bolje[1] “. Kako je za to kriva Evropska unija?

    Iskreno se nadam da članstvo Srbije, tamo u Evropi neće biti shvaćeno površno i da će Brisel čekati trenutak da Srbija postane ozbiljna država po svim merilima, i da će tek tad učiniti Srbiju delom svoje zajednice.

    Ulazak u EU naprečac, nikome ne ide u korist, osim populističkoj ideji Raja kojom Boris Tadić stavlja tapacirung na svoju fotelju. Evropska unija nije u Briselu, nego u Beogradu, Leskovcu, Paraćinu, Smederevskoj Palanci. Nadam se da će Srbija to shvatiti i na vreme odbaciti mrežu u kojoj se već dave Sofija i Budimpešta.

    ***

    Država u kojoj se zločin shvata kao patriotski akt jeste zločinačka država. Zato je Sheveningen mesto koje treba da bude upisano velikim slovima u istoriji Srbije. To je mesto na kome se suočavamo sa svojim zločinima i sa zločinima koji su činjeni nad nama. Kad se ti poslovi završe, naša istorija će biti prljava, ali će naša budućnost biti čista.

    Ako ćemo meriti zločine kao paprike na Zelenom vencu, od tog posla nema ništa. Kriminal nema veze sa patriotizmom niti sa državom. Ja volim državu Srbiju i želim da živim u njoj, ali to nikako ne znači da je ona bezgrešna. Niti će biti manje grešna ako zločine negiramo.

    Na ovim izborima ću glasati za Srbiju kakva jeste. Jedini problem je to što mog izbora na ponuđenom papiru nema. Uzurpacija ideje EU, ideologija velike Srbije, populistički spinovatelj, našminkani staljinisti DS-a, sporotaktni izolacionista, Diktatorov naslednik homofob… eto kako mi izgledaju do sada proglašene liste, u čijim se idejama ne nalazim.

    Zašto ipak treba izaći na izbore? U demokratskom sistemu, vi ste samo jedan broj i neizlaskom na izbore vi svoj broj kačite na čiviluk nebitnog. Vi i dalje postojite, ali ste nebitni. Vaše mišljenje, iako verovatno postoji, nije iskazano. Vaša dela postoje, ali ih niko ne vidi. Vi postojite kao osoba, ali državi niste bitni, jer neglasanjem dokazujete da ni ona vama nije bitna. Neglasanje je vid samoubistva.

    Sa druge strane, ideja u kojoj se pronalazim je ideja pragmatizma. Ne onako kako je shvata Miljenko Dereta, koji je svojim potezom gurnuo NVO sektor u dublje blato od onoga u kome se ikada nalazilo. Gospodin Dereta je priznao nemoć svog aktivizma u nevladinim organizacijama prihvativši da postane kandidat jedne neočetničko-liberalne kreacije. Time je izgubio svoj stečeni (nemali) kredibilitet gurnuvši građansko društvo na rub postojanja. Svojim potezom je priznao da ništa ne može da učini za Srbiju na polju nepartijskog delovanja, priznavši partokratiju kao realnost i osudivši građansku Srbiju na smrt.

    Budućnost moje odgovornosti se kreće u suprotnom pravcu. Verujem da je jaka država samo ona u kojoj je jak građanski aktivizam. “Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja[2] “. Gospođo Perović, ovim putem Vas obaveštavam da preuzimam odgovornost, jer želim Srbiju u kojoj će svako shvatiti svoju moć i rešavati probleme kroz građansko delovanje. To je zemlja u kojoj je svrha postojanja političkih partija izvršna vlast, a razvoj zemlje počiva na samostalnom građanskom aktivizmu. Na onom aktivizmu koji je gospodin Dereta napustio upustivši se u borbu za fotelju u skupštini. Shvativši da državi može da bude najkorisniji kroz delanje u izvršnoj vlasti, on je odabrao svoj put, i to poštujem.

    Dosta je bilo nedelatnih kritičara u Srbiji. Dosta je bilo opozicije kojoj odgovara da ostane opozicija zbog svoje udobnosti. Dosta je bilo foteljašenja i manekenisanja, želim Srbiju u kojoj svi rade svoj posao najbolje što mogu. Dosta je neofarbanih semafora. Želim građanski jaku Srbiju.

    Nevažeći listić je glas za Srbiju situ foteljašenja i lažnih ideala. Prvi put u životu imam pravo glasa i glasaću za beli listić. Glasaću za građanski aktivizam. Glasaću za Srbiju.

    Sklon da pridajem značaj stvarima veći nego što je on stvarno, ipak smatram da na novim izborima biramo između dve opcije: između države dovoljno moćne da je unija sa Evropom unazađuje, ili novih rođendana u mraku.

    Autor je student psihologije u Beogradu.

    Peščanik.net, 10.04.2012.
    ———–

    1. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/fields/2003.html?countryName=World&countryCode=xx&regionCode=oc&#x
    2. Latinka Perović. ↑

    http://pescanik.net/2012/04/buducnost-jedne-odgovornosti/

  3. […] Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet? Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово чланак. […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: