А Преокрет? А Истина?

Dvanaest nevladinih organizacija usprotivilo se predlogu za rehabilitaciju Draže Mihailovića, jer je on osuđen za zločine protiv čovečnosti. Za istoričarku Latinku Perović nemoguće je odbaciti ono što je istoriografija i ovde i van Srbije uradila o antifašističkom ratu, građanskom i sukobu partizana i četnika, i reći da su svi tomovi istraživanja bili obična ideologizacija. Na probi je, kaže ona, etička odgovornost istoričara, jer su posledice rehabilitacije višestruke. “To komplikuje odnose u društvu u moralnom smislu, stvara konfuziju, posebno kod generacija koje dolaze, i na neki način nas izopštava opet iz komunikacije, normalne, sa susedima i sa svetom i sa Evropom koja se temelji na antifašizmu”, kaže ona.

>>

Рехабилитација монархиста и равногораца не значи да ће будућа српска војска увести забрану бријања, ставити кокарде на шлемове и кренути у рат против комунста и несрба. Није реално да се у Србији укине наука, да се учи само веронаука. Сигурно је да међу десничарима, међу православцима, међу четницима, међу свештеницима има оних који су фундаменталисти, али они су апсолутна мањина међу онима који сматрају да генерал Михаиловић треба бити рехабилитован. Као и што већина оних који мисле да је Хаг антисрпски суд неће рећи да у Сребреници није било злочина и осудиће убијања недужних Бошњака.

Није нормално да се не зна где је гроб генерала Михаиловића а да у Београду на Дедињу постоји комплекс унутар кога је гроб комунистичкога диктатора. Није нормално да се четници називају злочинцима а партизани херојима. Није нормално да се равногорци називају издајницима а партизани родољубима. Јер из те ненормалности произилази још већа ненормалност – да се четници изједначавају са усташама. (А комунисти се љуте када се период комунизма изједначава са нацизмом и фашизмом по злочинима који су учињени – и то изједначавање потиче са Запада, из ЕУ, која нема алтернативу).

Какав је комунистички систем, који је осудио генерала Михаиловића, показује да је захтев за рехабилитацију поднет и за Милована Ђиласа, комунисту и каснијег дисидента. И генерал Михаиловић и Милован Ђилас били су веома поштовани у САД. Генерал Михаиловић је добио орден од САД, а књига Милована Ђиласа је издата и веома читана у САД. Дакле, држава са највишим степеном демократије и владавине права славила је у том тренутку њих двојицу, док их је комунистички диктатор, агент страних организација, осудио за издају. То није нормално. Као што није било нормално да генерал Михаиловић и Милован Ђилас ратују један против другог. Време је да се раздвоје антифашистички злочини од комунистичких злочина који су чињени после рата, да се коначно, како треба, сагледају и четнички злочини и борба четника против нациста, фашиста, балија, усташа и партизана.

Србија је имала два антифашистичка покрета, партизански и равногорски. Оба покрета су сарађивала и са Западом и са СССРом, али у појединим тренуцима и са нацистима. Погрешно је и партизане и равногорце оптуживати за сарадњу са Трећим рајхом. То су били, пре свега, антифашистички покрети, а оно што се догађало између партизана и четника јесте национална трагедија, братоубилачки рат који су користили и немачки нацисти и совјетски комунисти и евроатлантски капиталисти. Ништа се није променило ни после 70 година.

Као што сам више пута указивао, ”национално помирење” између СПС и ДС је било помирење унутар две фракције левице. Доношење Закона о реституцији, недавно, показало је да у Србији није дошло до истинског националног помирења. Уосталом, и Прва Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије и академици САНУ, а у мањини исрени православци и конзервативци) и Друга Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије, а свакако левичари и либерали, и где практично и нема верника) настале су из Комунистичке партије Југославије и на тековинама социјализма и посткомунизма. Замислите да је СПО са ЛДП-ом форимирао ”Преокрет” и да је део тог прогласа обећање да ће бити донет нов закон о реституцији, који би између осталог подразумевао и супституцију, посебно за земљу, као и осуда злочина комунизма. Какво би то национално помирење било, какав би то преокрет био…

>

Председник СПОа објављује фељтон у листу Пресс, који је у власништву градоначелника Београда и власника Делта холдинга, у знак подршке рехабилитацији генерала Михаиловића. Пресс је новина ДСа. Председник СПО је део покрета Преокрет, који, наводно, критикује ДС. У том покрету је са странком ЛДП. ЛДП је основана од стране либералкомуниста, бољшевика, марксиста. Финансирају је исти тајкуни који финансирају ДС и СПО. И СПС и ДСС. И СНС. Ових 12 организација, на челу са историчарком, које су против рехабилитације, чиме одржавају конфузију, подржавају Преокрет, ЛДП. Са њима је СПО који је за рехабилитацију. А Преокрет је против ДСа и СПСа, СНСа и ДССа. Само, имају исте финансијере. И председник СПОа добија фељтон у листу ДСа. 

После 50 година комунизма тешко је било очекивати да, крајем ’80-тих прошлог века, српска десница буде здрава и јака, да српска црква има снаге за брз препород. Прогоњена, подељена, са бројним ретроградним снагама, СПЦ није имала улогу током ’90-тих која јој се приписује, која се преувеличава. Тачније, СПЦ је злоупотребљена од стране комуниста, а не обрнуто. Свештенство СПЦ није ни данас, а не пре 22 године, дорасло времену у коме живимо. Расејање је било потпуно неорганизовано и подељено, отуђено (правих четника није било ни за једну чету). 

Све што су комунисти радили било је у функцији опстанка система и привилегија. Националкомунисти су били спремни да жртвују Србе у РСК, РС, на КиМ, у Србији, да искористе људе из расејања, лагали су и народ и свет, само да би опстале “тековине револуције“, да би комунистички систем заменили квазидемократским јер је омогућено да се гласа за више фракција УДБЕ, и квазикапиталистичким – јер су комунистички директори и функционери сада власници предузећа и компанија које су приватизовали. Ушли су у рат против целог света да би задржали свој систем и своје фотеље. Исти су и њихови саборци из “револуције“ и Партије – либералкомунисти. Сада видимо да су због опстанка на власти спремни да продају Космет, народ, државу, ресурсе, све што ЕУ тражи – само да остану на власти, да задрже свој систем: да равногорци не добију пензије, да не дође до праведне реституције, да се не нађе гроб генерала Михаиловића, да се не врати слика генерала Недића, да остане гроб комунистичког диктатора, да људи из расејања не гласају на изборима, да се не изврши ревизија приватизације…

>

Mihailović je streljan 17. jula 1946. godine, nakon što ga je Vojni sud osudio za izdaju i ratne zločine. Dva dana kasnije 17. jula 1946. godine streljan je kao državni neprijatelj „broj jedan“, a do danas nije javno objavljeno ni gde je streljan, ni gde je i kada sahranjen. Zahtev za rehabilitaciju podneo je 2006. godine njegov unuk Vojislav Mihailović. Postupak za rehabilitaciju je počeo 16. septembra 2010. godine, a do sada je svedočio američki avijatičar Milton Frend (89).

>

>>

>>> ВИДЕТИ ЈОШ:

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

Преокрет: Недић није издајник

Пацифизам и владавина права

Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet?

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ


Advertisements

21 Responses to А Преокрет? А Истина?

  1. Varagić Nikola каже:

    MR RADOVAN KALABIĆ: DRAŽA I TITO KAO ANTIPODI

    nedelja, 25 mart 2012

    Draža je odbio nagovor kapetana Vučka Ignjatovića da likvidira Tita, dok Broz takvu priliku prema Mihailoviću nije propustio

    Na teškoće, pa i na nepremostive prepreke u pokušajima da se pronađu zemni ostaci đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića prvi je posredno ukazao profesor Slobodan Jovanović (1869-1958). Inače, prvog dana po Jovanovićevom preuzimanju dužnosti predsednika Ministaraskog saveta Kraljevine Jugoslavije u Londonu (1942-1943) Mihailović je na osnovu „visoke vojne spreme, moralnih osobina i… patriotske inicijative“ imenovan za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice Jugoslovenske kraljevske vojske u Otadžbini. Tim činom je ujedno njegov gerilski pokret 11. januara 1942. i zvanično proizveden u legalnu i savezničku snagu otpora nemačkom okupatoru na tlu države koja se po osnivanju zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

    Nagovestivši najmorbidniji mogući postupak novih komunističkih vlasti prema posmrtnim ostacima đenerala Mihailovića, Slobodan Jovanović se pozvao na primer spaljivanja moštiju Svetog Save na Vračaru (1595). Taj nekrofobni poduhvat turskog porobljivača Sinan-paše on je nazvao neuspelim pokušajem obesvećivanja. U osnovi takvog kanibalističkog ponašanja stoje udruženi patološka mržnja i patološki strah. Stoji bojazan čak i od mrtvog protivnika, čije bilo kakvo fizičko prisustvo održava veru u narodu i inspiriše na otpor zavojevaču. A cilj je iščupati iz kolektivne duše poraženih i porobljenih pijetet prema pokojniku, koji se u nekom pogodnom i nepredvidivom času može pretvoriti u nadahnuće masovnom buntu i nepristajanju na podanički položaj. Namera je, konačno, i da se ukloni poslednji materijalni atom u pravcu koga bi buduće generacije mogle da se zapute na hodočašće.

    Znao je dobro Slobodan Jovanović zašto je posegao baš za ovim primerom kako bi predočio šta su ovdašnji komunisti preduzeli sa beživotnim telom Draže Mihailovića. Jovanoviću nije bila nepoznata prava pozadina teorije, kao ni praksa jedne totalitarne ideologije, koja je u drugoj deceniji prošlog veka zapretila da će zagospodariti svetom i čovečanstvom. Ta pretnja počela je da se ostvaruje 17. jula 1918, kada su boljševici pobili celu carsku porodicu Romanovih, ne štedeći ni maloletnog i bolesnog carevića Alekseja.

    Istog datuma – dakle 17. jula 1946 – streljan je prvi gerilac u okupiranoj Evropi đeneral Draža Mihailović?

    Da li se ovi datumi egzekucije poslednje ruske carske porodice i poslednjeg srpskog đenerala u XX veku slučajno podudaraju?

    Da li je ista, a nasumično proizašla simbolika, prethodila nasilnom svrgavanju monarhističkih poredaka u Rusiji i u Jugoslaviji, uz slično inaugurisnje novih boljševičko-komunističkih režima u tim zemljama?

    Da li je „gospodin slučaj“ odigrao presudnu ulogu u svim ovim podudarnostima, s tom razlikom što se jugoslovenski monarh srpskog porekla našao fizički van domašaja „revolucionarne pravde“ i živ pretekao do 1970, potucajući se po belom svetu?

    I

    Potvrdan odgovor na ova pitanja najverovatnije bi dali oni koji previđaju ili osporavaju okultno-sektašku praksu nosilaca Boljševičke revolucije, ispod čijeg se ognja i pepela ispilio, i to u građanskom ratu pod okupacijom, „najveći sin naših naroda i narodnosti“ Josip Broz Tito.

    Oni, međutim, koji ne ispuštaju iz vida glavne mete istorodnih revolucionarnih i prevratničkih poduhvata uvereni su da je „gospodin slučaj“ izostao iz ovog Velikog Scenarija. A među prvim metama su proklamovani ateizam, iza koga ustvari stoji bogoborstvo i fizička likvidacija svih zatečenih simbola države i nacije. Slede potom temeljno prevrednovanje moralnih načela i rušenje svih tradicionalnih vrednosti društva. Zatim razbijanje porodice, plansko skrnavljenje, obeščašćivanje i satanističko ruganje neistomišljenicima i protivnicima…

    „Pokojni Draža Mihailović pokazao je najveću ljubav dostupnu sinovima čovečijim time što je položio život svoj za narod svoj“ – izgovara Sveti Nikolaj, vladika žički i ohridski, sa oltara crkve Hristova Vasksenja u Čikagu 18. jula 1954. Pa podseća: „Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, postio, pričešćivao se i držao krsnu slavu. (…) Draža je bio u zakonitom braku sa venčanom ženom.“ Na kraju besede Sveti Nikolaj poručuje :

    „Draža Mihailović je bio legendarana ličnost i za vreme svoga života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije. (…)

    Bog da mu daruje večni život u sjaju Nebeske Srbije!

    Kao školovani oficir sa krštenicom, rođen 27. aprila 1893. u Ivanjici, od oca Mijaila i majke Cmiljane, Draža je za glavnog rivala u građanskom ratu imao protiv sebe austrougarskog kaplara Josipa Broza (1892-1980). Uz njegove lične podatke vezano je petnaest datuma rođenja i šesnaest verzija o izboru za generalnog sekretara CK KPJ. Ni do danas nije pouzdano utvrđeno ni kada je postao član KPJ, ni ko ga je u članstvo primio. Ni koju je pravu ulogu odigrao u Španskom građanskom ratu, ni koliko je brakova imao. Ni iza koliko se lažnih imena skrivao (…) ni mnoge druge pojedinosti vezane za njegov pravi identitet.

    Ono što se o Brozu, međutim, pouzdano zna jesu njegovo učešće i uloga u Prvom svetskom ratu na strani austrougarskog okupatora. U tom ratu je Draža, kao vodnik, za iskazanu hrabrost u teškim borbama u Mačvi 1915. odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost. U njemu je teže ranjen na Solunskom frontu 24. septembra 1916. kod sela Neokazi i Donje Vrbene. Iz njega je, posle proboja Solunskog fronta, te pokazane hrabrosti i preduzimljivosti izašao sa armijskim pohvalama, unapređenjem u viši čin, i odlikovanjima: Belog orla s mačevima V i IV stepena i Karađorđevom zvezdom s mačevima IV stepena.

    U poverljivim biografskim podacima koji se o Brozu čuvaju u Moskvi zabeležen je ratni put 42. domobranske vražje divizije, u čijem sastavu je bila i njegova jedinica 25. domobranski puk. Broz je, prema ratnom dnevniku, „… od avgusta 1914. prokrstario sva glavna poprišta ratnih okršaja u zapadnoj Srbiji – od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca. Drugim rečima, učestvovao je u borbama na Drini, Gučevu i Mačkovom kamenu, i u znamenitim bitkama na Ceru i Kolubari. A, prema ratnim izveštajima i srpske i austrijske vojske, njegova divizija odigrala je važnu ulogu u opsadi Beograda i u okršajima kod Umke, Ostružnice, Banovog brda, Senjaka, Ade Cigalije i Bežanijske kose.“

    II

    Prekomandovan na ruski front, Dražin rival u oba rata krajem marta 1916. zarobljava četiri ruska vojnika te na predlog svog komandanta bataljona Rudolfa Maršenera dobija novu srebrnu medalju za hrabrost. Ratna sreća mu, međutim, ubrzo okreće leđa i Broz, nakon samo nekoliko dana, jedva izvlači živu glavu. Jedan kavkaski Čerkez zario mu je vrh koplja u levu lopaticu, nakon čega je onesvešćeni i teško ranjeni austrijski štabsfeldvebel pao u zarobljeništvo. Ratnog zarobljenika Rusi su lečili duže od godinu dana u bolnici Uspenskog manastira u Kazanjskoj guberniji. Nemajući nikakve vesti o njemu, Brozova bečka komanda proglašava ga ratnim gubitkom i zvanično stavlja na spiskove Popisa gubitaka i Alfabetskog popisa ratnih gubitaka bečke carevine.

    Po oporavku Broz odbija ponudu ruske i srpske vlade da se priključi austrougarskim Srbima, Hrvatima i Slovencima koji su se prelaskom na srpsku stranu oslobađali ratnog zarobljeništva. Zato ga carske vlasti deportuju u zarobljenički logor u Ardatovu a nešto kasnije na Ural, u Kunguru, u Permskoj guberniji. Tu ga i zatiče ruska februarska revolucija 1917, gde kao fizički radnik popravlja železničke pruge. Odatle teretnim vagonom beži prvo u Petrograd, pa u Finsku, u kojoj ga hapse i ponovo ekspeduju u Kunguru. Na jednoj usputnoj stanici on iskače iz voza i beži ka Omsku, u Sibiru. Broz se konačno skrasio u sibirskom selu Mihajlovskoje, udaljenom šezdesetak kilometara od Omska. Tamo ga zatiče Lenjinova Oktobarska revolucija 1917, ali će boljševici ovaj deo Rusije osvojiti tek krajem 1919. i početkom 1920. Beli su se prvo povukli iz Omska u novembru 1919, a Česi su crvenima u Irkutsku na prevaru predali admirala Aleksandra Vasiljeviča Kolčaka (1874-1920). Po naređenju s boljševičkog vrha, Kolčak je streljan 7. februara 1920. Telo komandanta belih i poslednjeg predsednika bele sibirske Vlade bačeno je pod led. U zamrznutu reku da ga „pojedu ribe“. Tek mesec dana nakon umorstva admirala Kolčaka, koji je imao srpsko poreklo po muškoj liniji, crveni su ušli i u Irkutsk, čime su praktično okončali svoju revoluciju.

    Broz je, u međuvremenu radeći u mlinu seoskog hadžije Džaksenbajeva upoznao svoju prvu životnu saputnicu – seljančicu Pelagiju Denisovnu Belousovu. Ona je imala samo 14. godina kada su se 1918. prvi put venčali u pravoslavnoj crkvi u Omsku. Građanski brak zasnovali su 7. septembra 1920. u bogoljupskoj opštini Omske oblasti. Kada je video da se crveni primiču Omsku, Broz im je uputio dve molbe. Prvu za sticanje sovjetskog državljanstva. Drugu za prijem u Rusku komunističku partiju (boljševika). Nijedna Brozova molba nije pozitivno rešena a pravi razlog za odbijanje krio se u jednom tek otkrivenom tajnom dokumentu u Moskvi. U tom dokumentu se navdi da je Broz tada „bežao od Crvene armije“.

    S jeseni 1920, dva meseca pre zabrane rada KPJ, Broz sa Pelagijom Belousovom dolazi iz Rusije u Zagorje. Njegov budući najljući ratni takmac Draža Mihailović iste godine ženi se Jelicom, kćerkom pešadijskog pukovnika Jevrema Brankovića i sestrom svog klasnog druga Bore. Venčanje je obavljeno u jednoj pravoslavnoj crkvi u Skoplju, gde su i Draža i Jelica službovali. On kao kraljev oficir, a Jelica kao učiteljica. Jelica je bila udovica i dovela je Draži iz prvog braka kćerku Radmilu. Draža i Jelica Mihailović (+1970, Beograd) su do pogubljenja Dražinog živeli u harmoničnom braku. Njihov prvi sin Branko rođen je u Skoplju 1921. (+1995, Beograd). Sin Vojislav, koji je pored oca poginuo na Zelengori 1945. i kome se ni do danas ne zna grobno mesto, rođen je 1924. Kćerka Gordana rođena je 1927. U Beogradu je porodica stanovala u porodičnoj kući u Bregalničkoj ulici br. 24, na Crvenom krstu. Sveti Nikola im je bila krsna slava. Od muškog potomstva iza Draže su, preko Brankove linije, ostali unuk Vojislav (1951), praunuk Stanislav (1975) i dva čukunuka – Nikola (2005) i Zoran (2008).

    III

    Početkom 1924. Broz je na seoskom groblju u Velikom Trojstvu kod Bjelovara podigao spomenik ćerki Zlatici, koja je živela dve godine, i sinu Hinku, koji je umro samo dva dana posle rođenja. Tada je, kao radnik, bio uposlen u jednom bjelovarskom mlinu. Posle osam dana provednih u zatvoru zbog iluzija o nasilnom preotimanju vlasti, Broz sa Pelagijom i jednoipogodišnjim Žarkom (1924-1995) sredinom 1925. prelazi u Zagreb, gde ga u potrazi za poslom prihvata visoki funkcioner KPJ Antun Mavrak, kod koga se Brozovi u nevolji i nastanjuju.

    Mavrak je streljan u Moskvi, trinaest godina nakon što je pružio pomoć i utočište Brozovima u Zagrebu. I pre i posle njegove likvidacije Broz je pred agentima NKVD izneo najteže optužbe protiv Mavraka.

    Iz Zagreba Broz je prešao u Kraljevicu, gde se zaposlio u ondašnjem brodogradilištu. Zbog širenja ideja boljševizma i zagovaranja nasilne promene vlasti u Jugoslaviji, dobija otkaz i prelazi u Srbiju. U Beogradu ga njegovi partijski drugovi primaju hladno jer se već tada KPJ uveliko cepa po najosetljivijem naconalnom šavu na dve frakcije – na levu sa centrom u Zagrebu i desnu sa sedištem u Beogradu. On nekoliko nedelja radi kod jednog privatnog preduzimača u Beogradu, a zatim prelazi u Smederevsku Palanku, u fabriku za popravku vagona. I tu, zbog iste delatnosti, posle dva i po meseca dobija otkaz. Preko Beograda vraća se u Zagreb, u kome desetak dana radi u nekom bravarskom preduzeću, a nakon toga juri karijeru plaćenog sindikalnog aktiviste. Za to vreme Pelagija i Žarko borave u Kraljevici, bez ikakvih sredstava za život i sa dugom za stanarinu.

    Zagrebačka policija u leto 1928. otkriva u Brozovom stanu pravi arsenal naoružanja: jedan pištolj sa metkom u cevi, četiri nemačke bombe sa pet upaljača, 19 metaka za pištolj i 16 puščanih metaka. Na suđenju Broz izgovara onu čuvenu rečenicu da ne priznaje taj sud, već samo sud svoje partije. Osuđen na pet godina robije on u Lepoglavi, zahvaljujući upravniku zatvora, svom ratnom drugu iz Prvog rata Maksimilijanu Bohačeku, vreme provodi kao tzv. slobodnjak. Svakodnevno je izlazio u grad, češće od drugih zatvorenika je mogao da piše pisma, prima pakete i posete, pa je čak slobodno posećivao hotelijerku Fidlericu i zalazio u njen kupleraj.

    Brozova partijska zvezda, međutim, počela je da sija tek pri susretu sa pripadnicima tajne političke policije SSSR, tzv. enkavedeovcima (NKVD) u aparatu Kominterne. Taj prvi susret dogodio se 4. marta 1935. u Moskvi. Već tada on Bugarinu Ivanu Karaivanovu s konspirativnim imenom Špiner, inače glavnom enkavedeovcu u Balkanskom sekretarijatu Kominterne, i Jakuboviču, čiji pravi identitet ni do danas nije otkriven – denuncira Milana Gorkića (1904-1937). Onog istog Somera, čije je pravo ime Josip Čižinski, a koji mu je i omogućio da dođe do Moskve. Pa im između ostalog otkriva da neoženjeni Gorkić ima poznanicu u Češkoj „…kod koje odlazi kad ima mogućnost da otputuje, za vrijeme odmora… na dva-tri dana“.

    Bila je to teška optužba jer je u to vreme održavanje bilo kakvih veza sa nepoznatim ličnostima za koje Kominterna nije znala, za sve njene funkcionere bilo strogo zabranjeno.

    Od četiri „smrtna greha“, prema ondašnjim „kanonima“ Kominterne, Broz je na Gorkićeva pleća svalio tri: narušavanje principa konspiracije, nedovoljna principijelnost i nepravilan izbor kadrova.

    Josip Čižinski, poznatiji kao Milan Gorkić, nekadašnji lider KPJ, streljan je u Moskvi 1. novembra 1937.

    IV

    Draža se nalazi na položaju vojnog izaslanika Kraljevine Jugoslavije u Sofiji istovremeno kad Broz u Moskvi otpočinje saradnju sa tajnom političkom policijom, pred kojom optužuje skoro sve svoje partijske drugove iz Jugoslavije, pa čak i svoje supruge.

    U Sofiji je Mihailovića 1935. zateklo unapređenje u čin pukovnika, ali je već u aprilu sledeće godine premešten na istu dužnost u Prag. Naime, na zahtev bugarske Vlade Draža je, zbog bliskih obaveštajnih veza sa pukovnikom Damjanom Velčevom, morao da napusti Sofiju.

    Pre unapređenja u čin pukovnika Mihailović je završio Višu školu vojne akademije, na koju je sa 23. klasom primljen 1921. Krajem 1923. stupio je na pripremu za đeneralštab, koju je završio u januaru 1926, na osnovu čega je preveden u đeneralštabnu struku. Bio je pomoćnik načelnika Štaba Dunavske divizijske oblasti a potom, od 1927. do 1935. pomoćnik načelnika, pa načelnik Štaba Kraljeve garde.

    Pod lažnim imenom Fridrih Valter, Broz 19. aprila 1936. u Moskvi raskida brak sa Pelagijom Belousovom i u istom policijskom birou u Moskvi, pod istim lažnim imenom i prezimenom, iste godine registruje brak sa Nemicom Johanom Kenig. Ona je u Moskvi živela pod konspirativnim imenom Lucija Bauer a posle venčanja je preuzela Brozovo lažno prezime Valter.

    Broz se i pismeno odricao brakova sa istom onom lakoćom sa kojom ih je sklapao. Tako se 27. septembra 1938. istovremeno odrekao dveju svojih supruga. Bivše Pelagije i tada još aktuelne Lucije Valter. Pošto su obe bile u nemilosti NKVD, on im „dopunjava loše karakteristike“, pa za bivšu suprugu kaže da nema „…materinska osjećanja, da mrzi i kvari njihovog sina Žarka, da je ona za njega, Žarka, tuđinac“.

    Pelagija je već čamila u sovjetskom kazamatu kada je Broz za nju potpisivao ovako teške optužbe, koje su joj dodatno zagorčale život. A Lucija je već bila streljana decembra 1937. pod lažnom optužbom da je nemački špijun, kada je Tito za svoju nekadašnju veliku ljubav ispisivao da je „…velika mrlja u mojoj partijskoj karijeri (…) činjenica koja može da me ometa u mome radu“.

    I pre no što se u pisanoj formi istovremeno odrekao dve supruge, Broz je u Parizu 1937. upoznao – treću. Bila je to komunistička aktivistkinja i kurirka Herta Has (1914, Maribor – 2010, Beograd). Skoro četvrt veka mlađa od njega, ona je Brozu u maju 1941. rodila sina Aleksandra-Mišu. Broz ostavlja Hertu sa stomakom do zuba u Zagrebu i odlazi u Beograd, ne sačekavši da vidi tek rođenog sina. Herta se sa Mišom krije kod dvostrukog agenta, Kominterne i MI5 Vladimira Velebita, ali je ustaše otkrivaju i hapse. Razmenjena je 1943. za nemačke naučnike koje su partizani pohvatali prilikom njihove istraživačke ekspedicije po Bosni.

    Veliko je pitanje da li bi Broz tražio da Herta bude razmenjena da je znao da će se ona u nameri da ga odmah pronađe zaputiti pravo u Jajce i zateći ga in flagranti sa tri decenije mlađom Davorjankom Paunović (1921-1946) zvanom Zdenka?

    Broz je Davorjanku upoznao početkom 1941. u Zagrebu na ilegalnom kursu za radio-telegrafiste, dok je Herta bila u već poodmakloj trudnoći. Nakon što je pribavila očigledan dokaz Brozovog neverstva i sladostrasnog odnosa sa mlađom suparnicom, Herta se razišla sa njim pre no što je otac uopšte video njihovog dvogodišnjeg sina.

    Brozova ratna sekretarica Davorjanka razbolela se od tuborkoloze i nakon neuspešnog lečenja u Moskvi vraćena je u Golnik, u Sloveniju, radi oporavka. Umrla je 1. maja 1946, a Broz je, ne obaveštavajući nikoga o njenoj smrti, naredio svom obezbeđenju da je sahrani u krugu Belog dvora u Beogradu, koji je već stigao da uzurpira. Posmrtni ostaci Davorjanke Paunović počivali su na tom mestu sve do zvanične Brozove ženidbe (1952) sa ličkom partizankom Jovankom Budisavljević (1924). Nakon toga su preneti u Zdenkin rodni Požarevac.

    U međuvremenu Broz se dosetio da i njegov omiljeni pas zaslužuje humku u krugu nekadašnje kraljevske rezidencije.

    V

    Dok Broz u Moskvi učvršćuje svoju poziciju u Kominterni i probija se na čelo KPJ uz pomoć dosledne i potpune saradanje sa NKVD, Dražu vojne vlasti Kraljevine u maju 1937. povlače iz Praga i postavljaju za načelnika Štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Zatim postaje Komandant 39. pešadijskog puka u Celju, na kojoj dužnosti ostaje do 1938. U Celju se Mihailović zanimao taktikom pešadije. „Napisao je obiman izveštaj i izneo plan kakve sve mere treba preduzeti za zaštitu zemlje. Osobito je isticao značaj gerilskog ratovanja. Zalagao se da se što pre pristupi stvaranju čisto srpskih, odnosno hrvatskih itd. jedinica (prema teritoriji vojnih obveznika). S obrazloženjem da je Mihailović time ‘hteo da zavede vrhovnu vojnu upravu na pogrešna rešenja’, tadašnji ministar vojske i mornarice Milan Nedić kaznio ga je sa trideset dana strogog pritvora.“

    Iz Celja je Draža 1938. premešten u Vrhovnu inspekciju, gde je prvo zauzimao položaj šefa odseka a kasnije pomoćnika načelnika Štaba. Na toj dužnosti je ostao do proleća 1940.

    U godini u kojoj je Draža iz Celja premešten u Vrhovnu inspekciju Broz iza sebe u Moskvi ostavlja još jedan tajni dokumenat, pod čijom se kompromitujućom težinom tanje i nestaju tomovi i tomovi njegovih „hagiografa“. Naime, taj dokument je pisao sam na pisaćoj mašini i na ruskom jeziku 23. septembra 1938, i on nosi naslov „Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije“. O sedmorici partijskih drugova koji su već bili streljani i o dvojici još živih na koje je pala sumnja da nisu do kraja lojalni Staljinu Broz piše u času kada je represija jednog paranoičnog režima dnevno gutala više od hiljadu nevinih ljudi. Iz Moskve je i zvanično potvrđeno da je u tzv. Staljinovim čistkama ubijeno oko 800 jugoslovenskih političkih emigranata, među kojima i oko 100 funkcionera KPJ.

    U tom dokumentu Broz se najpre ograđuje od dvojice svojih zagrebačkih drugova Kamila Horvatina zvanog Petrovski i Đure Cvijića s pseudonimom Krešić. Obojica su ubijeni 1938. i sahranjeni na groblju sovhoza NKVD „Komunarka“, u Podmoskovlju. Tu se po četvrti put izjašnjava o Ivanu Gržetiću Flajšeru, predstavniku KPJ u Kominterni, koga je u prethodnim izjašnjavanju iz 1936. pred NKVD-ovcima označio kao nemarnu pijanicu koji ima birokratski odnos prema ljudima i ne pokreće nikakva politička pitanja u nadležnim partijskim telima i forumima. Povodom te Brozove izjave NKVD-ovac Ivan Karaivanov je zaključio da treba obratiti pažnju na druga Flajšera jer, ako to ne urade, on će biti politički mrtav.

    Godinu dana nakon ove Brozove ocene, dakle 1937, Flajšer je bio i fizički mrtav a njegovi posmrtni ostaci bili su spaljeni u krematorijumu Donskog groblja u Moskvi.

    Prošlo je mesec i po dana od kako je Stjepan Cvijić preminuo od tuberkoloze na sanitetskom odeljenju Leftovskog zatvora u Moskvi, a Broz se u ovom pisanom dokumentu ograđuje i od njega jer navodi da se prevario u oceni da se on „oslobodio frakcionaških ideja, da je odan KI i partiji“

    Pred Kontrolnom komisijom Kominterne Broz ponovo ne štedi ni mrtvog Gorkića a na živog dr Simu Markovića, koji u vreme pisanja ove izjave leži u jednom moskovskom kazamatu, ne troši mnogo reči. Jednostavno ga etiketira kao desnog frakcionaša. O još živom Simi Miljušu, koji čeka montirano suđenje, zapisuje samo u jednoj rečenici da nikada sa njim nije radio, ali da o njemu ima loše utiske.

    I dr Sima Marković i Simo Miljuš su uskoro izvedeni pred sud i osuđeni na smrt!

    Poslednja rečenica koju Broz ispisuje u tom dokumentu pre svojeručnog potpisa Valter glasi:

    „Ukoliko su potrebni podacio o nekome koga ovdje nisam spomenuo, molim da mi se to napomene“.

    VI

    Petka Miletića, svog najljućeg suparnika u borbi za čelni partijski polažaj, Broz je isključio iz članstva u vreme dok je najpopularniji jugoslovenski komunista izdržavao sedmogodišnju kaznu zatvora u Sremskoj Mitrovici. Međutim, u jesen 1939, čim je izašao sa robije, Miletić se zaputio u Moskvu s namerom da se brani od „običnog ološa i bagre“.

    Pod izgovorom da se vraća u zemlju kako bi otklonio slabosti i nedostatke u radu KPJ, na šta ga je Kominterna obavezala, Broz napušta Moskvu i, umesto u Jugoslaviju, sklanja se u Istambul. Na obalama Bosfora uživa nešto duže od tri meseca. U prestonici svetskog komunizma ostavio je, kao na mrtvoj straži, dvojicu svojih poverljivih drugova inače sovjetskih agenata – Josipa Kopiniča zvanog Vokšin i Vazduh i Božidara Maslarića zvanog Andrejev. Broz je u kontaktu i sa svojim najodanijim saradnicima u zemlji – Mošom Pijade, Ivom Lolom Ribarom i Milovanom Đilasom. Prema njegovim instrukcijama, svi oni pišu optužbe protiv Miletića i prosleđuju ih na jednu adresu – u Moskvu. Prema sopstvenom priznanju, sam Kopinič je napisao pedest gusto kucanih stranica o Miletiću, koje su inače vrvele od lažnih optužbi i podmetačina, nazivavši taj svoj klevetnički dopis – elaboratom.

    Januara 1940. Petko Miletić je uhapšen u Moskvi i streljan po kratkom postupku.

    Tek po Miletićevoj likvidaciji u Moskvi Broz se iz Istanbula ilegalno vratio u Jugoslaviju i počeo sa pripremama za održavanje Pete zemaljske konferencije KPJ. Na njoj je konačno ustoličen za šefa jugoslovenskih komunista. Sve se, međutim, oteglo čak do 19. oktobra 1940, kada je u selu Dubrave, kod Zagreba, otpočela jedna u suštini ceremonijalna predstava sa unapred podeljenim ulogama, na kojoj nije izgovoreno ni jedno pravo ime učesnika.

    Stvarni kraj te konferencije zbio se, međutim, na početku. Onda kada je na njenom otvaranju sovjetski obaveštajac „drug Vazduh“(Josip Kopinič) otpozdravio „drugu Valteru, generalnom sekretaru CK KPJ“.

    Tog trenutka Titovo ustoličenje na mestu prvog čoveka jugoslovenskih komunista bilo je završena stvar. Prisutni delegati su mogli da pristupe čestitanjima, iću i piću, svečanim zdravicama…

    Međutim, pripremajući se da u iznajmljenoj vili Srećka Džamonje što bolje ugoste stotinak odanih delegata, Broz i Kardelj su doživeli „sitne neugodnosti“. Oni su „fordom“ otišli u Zagreb da nabave šerpe, lonce, tanjire, čaše… za posluženje delegata. Na povratku iz Zagreba velikom brzinom naleteli su na lokalnog poštara, bacili ga na haubu i teško povredili. Očevici su se okupili na mestu saobraćajnog udesa kako bi utvrdili krivca i presudili mu. Broz i Kardelj beže, sve sa šerpama, loncima, tanjirima, čašama… i ostavljaju vozača na milost i nemilost razjarenoj gomili.

    No, tek što su se ponovo dokopali Džamonjinog raskošnog doma, iskrsao je novi problem. Broz je posumnjao da bi jedna Zagrepčanka mogla da oda policiji pravi karakter skupa u Dubravama, ali je brzo iznašao najjednostavnije rešenje:

    „Naredio sam (Radu) Končaru (šefu komunista Hrvatske) da je smakne“.

    VII

    U trenutku Hitlerovog napada na Jugoslaviju, 6. aprila 1941, đeneralštabni pukovnik Draža Mihailović nalazio se na položaju pomoćnika načelnika Štaba VI (Primorske) armijske vojne oblasti u Mostaru. Na tu dužnost je postavljen u proleće 1940. Glas o kapitulaciji jugoslovenske vojske, paralisane izdajom i petokolonaštvom, stigao ga je u Doboju. Mihailović je odbio da se preda i pođe u zarobljeništvo. Sa nekolicinom lojalnih oficira i vojnika koji su im se usput pridružili prešao je iz Bosne u Srbiju u nadi da će tamo zateći kakav-takav front protiv okupatora. U noći 12. maja stigao je u Struganik, u rodnu kuću proslavljenog srpskog vojskovođe Živojina Mišića (1855-1921), gde je sa vojvodinim sinom majorom Aleksandrom Mišićem (1891-1941), koji mu se odmah pridružio, obavio poverljivi razgovor o mogućnostima gerilskog otpora nemačkom zavojevaču.

    U zoru 13. maja 1941. Draža je na obližnjoj Ravnoj Gori, na ogranku planine Suvobor, razvio zastavu slobode i nepokornosti. Iz Struganika, Koštunića, Brajića, Planinice, Slavkovice, Ba i drugih susednih sela odmah se proneo glas da nije sve gotovo i da su krenule pripreme za podizanje ustanka.

    Loznica je prvi oslobođeni grad u Evropi u Drugom svetskom ratu, a 31. avgust 1941. prvi slobodan dan na starom kontinentu. Loznicu je od Nemaca oslobodio Dražin oficir potpukovnik Veselin Misita (1904-1941) sa svojim saborcima. Misita, koji je bio najmlađi major u Kraljevini Jugoslaviji, poginuo je istog dana u borbi za oslobođenje Loznice.

    Usledili su potom napadi na Nemce u Bogatiću, Šapcu, Banji Koviljači, Gornjem Milanovcu, Čačku, Valjevu, Kruševcu, Kraljevu… i u svim tim napadima pukovnik Mihailović i njegovi oficiri su imali ključne uloge.

    „Mi ćemo gledati da prvo oborimo jugoslovensku vladu i onda možemo braniti zemlju.“

    Ovako su Broz i njegovi drugovi u Dubravama na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ odredili glavni ratni cilj u slučaju oružanog napada na Jugoslaviju. Dakle, prevrat i revolucija, pa tek onda odbrana zemlje. Odnosno napad na zemlju spolja predstavlja najbolju priliku za preotimanje vlasti unutra. Ali u vreme Hitlerovog napada na Jugoslaviju domaći komunisti bili su zauzdani u svom pohodu ka osvajanju vlasti. Uslovljavao ih je dogovor o nenapadanju, postignut još 1939, između Berlina i Moskve. Međutim, kada su nemačke trupe 22. juna 1941. bez objave rata počele da prodiru na teritoriju prve zemlje komunizma, onda ih ništa više nije sputavalo da pod okupacijom krenu ka cilju proklamovanom u Dubravama oktobra 1940.

    VIII

    Aprilski rat zatekao je Broza u Zagrebu. Samo četiri dana po nemačkom bombardovanju Beograda, u Hrvatskoj je stvorena nakazna kvislinška tvorevina Nezavisna Država Hrvatska sa poglavnikom Antom Pavelićem na čelu. Uvidevši da u Zagrebu nema šta da traži, Broz kreće za Beograd. U Zemunu ga dočekuje Davorjanka Paunović, koja ga i uvodi u razrušenu prestonicu. Do vile Ribnikarevih u Botićevoj ulici, koju je nadzirao Gestapo, Broza su dopratili Jakov-Jaša Rajter i nemački ataše za kulturu. U toj vili je 4. jula doneta odluka KPJ o podizanju ustanka. Iz nje je Broz krenuo u unutrašnjost Srbije na tzv. slobodnu teritoriju. I opet s novim identitetom. Sada je bio inženjer Slavko Babić, Srbin iz Valjeva.

    No, pre njegovog odlaska, iz vile Ribnikarevih je otišla i dojava okupatorskoj policiji o tačnoj adresi tajnog skrovišta na kojoj se nalazio general Mustafa Golubić (1891-1941) – agent Četvrtog odeljenja sovjetske vojne obaveštajne službe i jedan od najpouzdanijih Staljinovih ljudi.

    Golubić se Brozu smrtno zamerio još u Parizu 1938-39, kada je tamošnjim jugoslovenskim komunistima otkrio da se „drug Valter“ lažno predstavlja kao generalni sekretar KPJ i da on od Kominterne nije dobio nikakav mandat.

    Još za vreme boravka u Zagrebu kod Broza su doputovali njegovi beogradski saradnici da ga obaveste kako se tamo od jula 1940. „muva neki tip, da vrbuje ljude i da ga treba likvidirati“. Broz od njih traži da fotografišu tog zagonetnog čoveka, a kad su mu oni doneli fotografiju, na njoj je odmah prepoznao Mustafu Golubića.

    Po dolasku u Beograd Broz sa informacijom od najpoverljivijeg značaja šalje u Gestapo Predraga Udickog. Nemci su od ovog predratnog komuniste, novinara agencije Avala, prevodioca i dobrog poznavaoca nekoliko stranih jezika, saznali za kuću Višnjevca ispod Zvezdare. U toj kući iza veštačkog zida i sa radio stanicom bio je stacioniran Mustafa Golubić. Nemci ga hapse u noći 7. juna 1941. i podvrgavaju najstrašnijoj torturi u nameri da mu iznude bar neko priznanje. Agent-stena, za koga se nagađalo da je umešan i u likvidaciju Trockog u Meksiku 1940, svojim mučiteljima nije ni na tantalovim mukama odao ni jednu informaciju. Golubić je streljan u Beogradu 26. juna 1941. iza ograde u Pionirskom parku, nekadašnjem Dvorskom. Do mesta egzekucije donet je u ćebetu sa svim kostima isprebijanim i posađen na stolicu pošto nije mogao ni da stoji.

    Koliki je ugled uživao u SSSR, vidi se i po tome što je Crvena armija odmah po ulasku u Beograd obavila ekshumaciju, prenela Golubićeve posmrtne ostatke u Moskvu i sahranila ga uz najviše vojne počasti.

    Po obavljenom zadatku Broz je Udickog iz Beograda prebacio u Kosmajski partizanski odred.

    „Tito je naredio da ga tamo ubiju s leđa i ubili su ga“.

    IX

    Draža i Broz su imali dva susreta oči u oči u toku Drugog svetskog rata. Prvi se odigrao 19. septembra 1941. u rodnoj kući vojvode Živojina Mišića u Struganiku. Drugi 26. oktobra iste godine u seoskoj kafani u Brajićima. Povod za oba susreta bio je pokušaj dogovora o saradnji između Dražinih četnika i Brozovih partizana u zajedničkoj borbi protiv okupatora.

    „Izlažući svoje stavove, planove i argumente, Draža i Tito sede jedan prema drugom. Tito o Draži verovatno zna sve što mu je u ovoj prilici potrebno da zna, dok Draža o Titu ne zna ništa. Tito pred njim sedi u potpunom mraku. Da je, na primer, znao da je Tito Hrvat, Draža je mogao da ga pita: da li Nemaca ima u Hrvatskoj? Ako ih ima, zašto on ne buni narod po Žumberku, nego podiže narod na Kolubari? Zašto ne puca na ustaše u Kumrovcu, nego ubija žandarme u Beloj Crkvi? Da li bi on podizao ustanak u Hrvatskoj ako bi znao da će cena za jednog ubijenog Nemca biti streljanje sto Hrvata.“

    Draža ne zna i ne može da zna da pred sobom ima nekog ko je nedaleko od mesta njihovog sastanka vodio krvave borbe protiv Srba u Prvom svetskom ratu. U suprotnom, mogao bi da pita Broza: šta se to u njegovom odnosu prema Srbiji i Srbima promenilo kada im sada nudi bunu i oslobađanje, a 1914. okupaciju i pokoravanje?

    Sva ova i druga brojna pitanja koja je Draža mogao da postavi Brozu bila bi izlišna da je vođa ravnogoraca uslišio molbu svog potčinjenog oficira kapetana Vučka Ignjatovića. Kapetan, naime, moli pukovnika da mu dozvoli da posle ovog razgovora u Struganiku sačeka u zasedi i ubije Broza. A time možda i spasi Srbe „od propasti u koju ih Tito vodi“.

    Mihailović je energično odbio Ignjatovićev predlog i svom potčinjenom očitao lekciju o držanju oficirske reči, o časti i o viteškom moralu.

    Pet godina kasnije, Broz će inicirati da se sa Dražom učini ono što je Draža sprečio da se učini sa Brozom u Struganiku.

    * * *

    Ni do danas nisu opovrgnute tvrdnje prema kojima je Broz na samrtničkoj postelji u Ljubljani tražio od Katoličke crkve da mu pošalje sveštenika. Prema istim izvorima, poslat mu je sveštenik Franc Križnik, koji je odmah nakon posete umirućem Brozu, pod dosta čudnim okolnostima stradao u saobraćajnoj nesreći marta 1980. u Nemačkoj.

    Za Broza su u Beogradu maja 1980, prema svedočenju generala Ivana Dolničara, organizovane dve sahrane. Kao glavni tajnik, po funkciji zadužen i za nadziranje Brozovog pogreba, Dolničar je još za života otkrio da je onaj prvi bio – ceremonijalni i improvizovani.

    Dakle – lažni.

    Prva Brozova sahrana bila je namenjena televizijskim i filmskim kamerama za prikazivanje domaćoj i svetskoj javnosti.

    Druga, navodno stvarna, odvijala se noću, pod okriljem mraka i u najužem krugu službenih lica.

    Dve sahrane jednog te istog pokojnika general Dolničar je opravdavao razlozima tehničke prirode. Pa je objasnio da je bez upotrebe teških građevinskih mašina bilo nemoguće masivnim mermerom zatvoriti Brozovu raku.

    A nije bilo ni poželjno da svet vidi uz pomoć kakve grdosije blindiraju njegovu faraonsku grobnicu na Dedinju, obezbeđujući je mermernom stenom teškom nekoliko desetina tona.

    Na kraju krajeva, valjalo je odvratiti sve onovremene i buduće neverne Tome za slučaj da im padne na pamet da bilo kada posumnjaju u pravo značenje završne scene iz ritualnog činojdejstvija Svetske Podvale.

    Koju nam je, uz demonsku porugu i podsmeh, priredio Josip Broz Tito – misterija i fenomen XX veka.

    (Esej „Draža i Tito kao antipodi“ deo je knjige Radovana Kalabića koja će pod naslovom „Portreti – licem prema modelima“ ove godine izaći iz štampe)

    http://www.standard.rs/mr-radovan-kalabic-draza-i-tito-kao-antipodi.html

  2. Varagić Nikola каже:

    26. 03. 2012

    PRESS

    komentar dana – Miloš Garić

    Crveni fantomi

    I, ko se to danas još bori svim silama protiv rehabilitacije Draže Mihailovića?

    „Žene u crnom“, Jovo Kapičić, Olja Kovačević, novi srpski skojevci, još noviji anarhisti i Ivo Josipović po službenoj dužnosti.

    Izvinjavam se onima koje sam ovde nenamerno izostavio, pre svega svim iskrenim ljubiteljima KPJ, ali i drugim neumornim baštinicima tekovina boljševičke revolucije. Spisak je sjajan, priznajem. Draža tu nema šanse. Nema šanse, jer su se protiv njega u stvari ponovo digli povampireni fantomi pukovnika Penezića lično, tužioca Minića i ostalih jurišnika Ozne, svih onih koji su pucajući u generala Mihailovića pre 66 godina u krvi zatirali stari i stvarali jedan sasvim novi svet. Skrojen po meri njihove okovane svesti, otmeno upakovane u kožne kapute u kojima su stigli pravo niotkuda. I taj im je preokret u velikoj meri pošao za rukom.

    Toliko su dobro Krcun i njegovi odradili posao da Viši sud u Beogradu 2012. godine tek utvrđuje činjenicu da li je Draža zaista mrtav. Jer, ko zna, možda u nekoj zemunici na Ravnoj gori još sedi sa Kalabićem, gladi bradu i opija se čekajući saveznike. I zato nije čudno što danas na ulici opet imamo scene iz Bulajićevih filmova. Što gledamo kako se u Srbiji i dalje vodi montirani proces protiv čoveka koga su odlikovali De Gol i Truman. Kako se mrtav Mihailović ponovo kasapi. U takvoj zemlji potpuno je normalno što nikada nije postavljeno pitanje odgovornosti za sve užase crvenog terora počinjene tokom uspostavljanja nove posleratne vlasti. Odgovornosti za sve one nesrećnike, utamničene i pobijene na pravdi Boga, koje su srpski komunisti prineli na oltar Josipu Brozu kao dokaz slepe poslušnosti. Ta istina Srbiju ne zanima.

    I zbog toga ovde ne želim da se bavim dokazivanjem Dražine nevinosti. Istoričari su o tome već sve rekli, činjenice su odavno na stolu, a jedino što je ostalo jesu zlonamerni pokušaji da se Srbija i dalje drži raščerečena u večitoj konfuziji između dve stvarnosti. Jedne lažne, a obe tragične. Da tako bude, svojski se trude zagovornici nove komunističke misli u Srbiji, vešto sakriveni iza paravana moćnih nevladinih udruženja i partija, koji se bore protiv svega što ovde nosi oznaku nacionalnog. Jer to je Srbima zabranjeno. A pomenuta kvazielita upravo živi na račun srpskog građanskog rata, koji bi Dražinom rehabilitacijom konačno mogao da bude završen.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/211030/Crveni+fantomi.html

  3. […] А Преокрет? А Истина? […]

  4. Varagić Nikola каже:

    Chetniks! The Fighting Guerrillas was a major war film made by Twentieth Century Fox in 1943. The film starred Philip Dorn, Anna Sten, and Martin Kosleck. The movie, originally titled The Seventh Column, was directed by Louis King based on a story by Jack Andrews, who also co-wrote the screenplay. The film was produced by Sol M. Wurtzel and Bryan Foy, who also produced Guadalcanal Diary (1943), Berlin Correspondent (1942), and PT 109 (1963). The musical score was by Hugo Friedhofer, who won an Academy Award for Best Score in 1946 for The Best Years of Our Lives. The movie was announced in Boxoffice magazine in the May 30, 1942 issue: „‘The Seventh Column,’ a story based on exploits of General Draja Mihailovitch, Yugoslav guerilla leader.“ The movie appears in the American Film Institute (AFI) catalogue for American feature films made between 1941–1950, Brassey’s Guide to War Films, and is on the IMDB, American Movie Classics (AMC), TV Guide, and on the Turner Classic Movie (TCM) database. A similar film, Undercover, was made in 1943 by Ealing Studios in London starring John Clements and Michael Wilding, whose original title was Chetnik.

  5. Varagić Nikola каже:

    Priča o dečaku koji je skrivao Jevreje, a komunisti ga streljali kao saradnika nacista

    Vuk Cvijić | 26. 03. 2012.

    Šesnaestogodišnjeg Živomira – Živu Kovanovića streljali su marta 1945. pripadnici Ozne zbog navodne saradnje sa nacistima, a njegova porodica dobila je jedno od najvećih odlikovanja Izraela – „Pravednik među nacijama” za pomoć ukazanu Jevrejima tokom Holokausta.

    Kosti jednog od najboljih učenika Kragujevačke gimnazije možda su pronađene u masovnoj grobnici u krugu fabrike „Fijat” u Kragujevcu, što treba da potvrdi uporedna DNK analiza sa njegovim rođacima.

    – Moj ujak je ubijen, a baka i tetka osuđene jer su komunisti hteli da im uzmu svu imovinu. U našu kuću u Batočini iz koje su izbačeni odmah se uselio komunistički rukovodilac. Izbacili su ih iz kuće samo sa garderobom koju su mogli da ponesu i sve drugo su uzeli. Čak i sat koji je Živa nosio na ruci ukraden je nakon streljanja. To je porodica saznala jer je jedan od ljudi iz streljačkog voda doneo njegov sat kod lokalnog sajdžije. Najviše me boli sve ove decenije to što mi je ujak nevin ubijen i što mi je porodica osuđena, ali sam morao da ćutim o tome – kaže za „Blic” Slobodan Mladenović, sestrić Žive Kovanovića, inače rođen dva meseca pre njegovog streljanja.

    Iz školske klupe pred streljački stroj

    U obrazloženju presude Živi Kovanoviću, koju je doneo Vojni komunistički sud i u koju je „Blic” imao uvid, navodi se da je on bio blizak sa nemačkim komandantom, izvesnim Mendelom. Činjenice su potpuno drugačije, jer je kuću porodice Kovanović u Batočini privremeno konfiskovala nacistička vojska i u nju se uselio lokalni komandant Mendel. Porodica je prebačena u pomoćnu kuću gde su krili dve Jevrejke, Klarisu Gamlijel Levi i Ružu Lehtner. Za skrivanje Jevreja nacisti su streljali čitave porodice, a Živu Kovanovića su pripadnici Ozne iz gimnazijske klupe odveli na suđenje. On je osuđen 30. marta 1945, kada je i streljan, iako rok za žalbu nije istekao.

    – Moja baka Divna Kovanović nije imala izbor kada su došli naoružani Nemci i konfiskovali kuću za njihovog komandanta. Moj deda je umro pre rata i baba je ostala udovica sa četvoro dece – navodi Slobodan.

    Utekao od ljotićevaca, sačekali ga komunisti

    Porodica Kovanović je doživela još jednu tragediju, jer su partizani streljali bez suđenja i Žarka Kovanovića, starijeg Živinog brata.

    – Mog starijeg ujaka uhapsio je lokalni komandant ljotićevaca jer nije hteo da im se pridruži. Oni su ga tražili jer je bio obrazovan. Na insistiranje moje bake Divne ujak je privremeno pušten, ali je odmah pobegao iz zemlje. Na kraju rata ušao je u Jugoslaviju iz Italije i tada su ga streljale partizanske jedinice. Ne znamo gde mu je grob. Tako je moja baka kraj rata dočekala sa dve ćerke, Radmilom i mojom majkom Biserkom, a oba sina su bila ubijena – kaže Slobodan.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/313926/Prica-o-decaku-koji-je-skrivao-Jevreje-a-komunisti-ga-streljali-kao-saradnika-nacista

  6. Varagić Nikola каже:

    SVETISLAV BASARA

    Ne dražite više

    Ovako je cenjeni publikume čestiti prota Mateja Nenadović govorio Simi Milutinovići Sarajliji, piscu prve moderne srpske istorije u kojoj je obradio period od 1813. do 1815. godine.

    „Slušaj, Simo“, rekao je prota, „ja bi ti rekao da bi bolje učinio da si sedio s mirom, jer ti od pečatanja te istorije ovo dvoje imaš očekivati, koje ni jedno ne valja, ili da izgubiš glavu ili da izgubiš čast i poštenje pred učenim svetom. Ako uzpišeš istinu, izgubićeš glavu jer će te poseći Miloš; ako li uzpišeš laž, glava će ti ostati, al ćeš izgubiti čest.“ Prota Mateja je bio običan pop, ali mu je svaka bila ka vladici.

    Ovde se, od tada u suštini malo šta promenilo, osim što je – da bi se ugodilo duhu vremena – došlo do zamene uloga. Zahvaljujući značajnom napretku i postepenoj demokratizaciji, u Srbiji glave više ne gube istoričari nego istorijske ličnosti. A istoričari se decenijama prepiru o liku i delu ovog ili onog našeg znamenitog, takoreći istorijskog mrtvaca. Šta da se radi? Srpske podele sežu i u zagrobni život, a zauzvrat mrtvi (za deo Srba velikani, za drugi zločinci) i te kako učestvuju u političkom životu našeg vilajeta. Zato je, valjda, sve ovako morbidno i zagrobno.

    Đeneral Draža Mihailović je ubedljivo najveća medijska zvezda među našim slavnim pokojnicima. Da novinčine imaju takozvane piplmetre (možda ih i imaju, ko zna) lako bi se dalo ustanoviti da je u poslednjih nekoliko godina komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini uveliko nadmašio, na primer Natu Bekvalac i Soraju, redovne gošće novina serbskih. Cenjeni publikum jednih novina agituje da se đeneral iskopa, uvažajemo čitatelstvo, pak, drugih zahteva da se Draža još dublje zakopa i da mu večno počivalište bude još nepoznatije nego do sada. Jedni bi da Dražu rehabilituju, drugi, opet, da mu izbrišu ime iz Knjige života.

    Pomalo je žalosno da se i sasvim mladi ljudi ostrašćeno drže jadnog nasleđa svojih dedova. Unuci partizanskih generala i komesara dokazuju da je Draža bio neopevani zločinac, dočim unuci četničkih vojvoda tvrde da je đeneral bio div-junak.

    A ko je vaistinu bio Draža Mihailović, šta je radio, zašto je to radio, e to, počitajemi publikume, niko živi ne zna. Kao što se ne znaju ni mnoge druge okolnosti iz tih smutnih vremena između 1941. i 1945.

    I prodražine i antidražine istorije najobičnije su ideološke konstrukcije, velike prazne priče, u kojima vulgarni komunizam i vulgarni monarhizam služe kao neprozirni paravani koji zaklanjaju uvid u pravu prirodu bratoubilačkog pokolja. Ostaje nam da čekamo nekog novog Sarajliju da se lati tog neprijatnog (i opasnog) posla.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ne_drazite_vise.881.html?news_id=236905

  7. Varagić Nikola каже:

    02/04/2012

    Povodom tvrdnje Jelka Kacina da je rehabilitacija generala Dragoljuba Mihailovića štetna po evropske integracije Srbije

    Povratak u rani marksizam

    Autor: Kosta Nikolić

    Pre bilo kakve ocene o generalu Dragoljubu Mihailoviću, gospodin Jelko Kacin bi mogao dosta toga da kaže o sopstvenoj ulozi u tzv. slovenačkom ratu iz 1991, kada je on bio ministar informisanja u Vladi Republike Slovenije, koja je proklamovala državnu nezavisnost i ušla u sukob sa tadašnjom JNA.

    Neobično je da izneta ocena dolazi od političara iz zemlje koja je, gotovo u potpunosti, izbrisala sećanje na svoju totalitarnu istoriju iz perioda jugoslovenskog komunizma. Neobično je i da se takva ocena iznosi o oficiru, generalu Mihailoviću, koji je od 1937. do 1939. službovao u Sloveniji (Štab Dravske divizijske oblasti u Ljubljani i komandant 39. pešadijskog puka u Celju) i koji je stalno ulazio u sukob sa vođama nemačke nacionalne manjine, koji su propagirali ideje i politiku Trećeg rajha, a jedna od osnovnih ideja bila je potpuna denacionalizacija Slovenaca.

    General Mihailovićnije bio kolaboracionista. Bio je komandant Jugoslovenske vojske u Otadžbini, rojalističkog pokreta otpora, koji su podržavali svi Slovenci koji su ostali verni jugoslovenskoj kruni, o čemu je najdragocenije svedočanstvo ostavio Aleksandar Bajt u svojim memoarima „Bermanov dosije“ i ministar vojni u jugoslovenskoj vladi u emigraciji od 19. januara 1942. do 1. juna 1944. Na poznatom sudskom procesu iz 1946. koji je ponovo predmet spora u bivšoj Jugoslaviji, Mihailovićnije osuđen zbog ratnih zločina. Taj deo optužbe nije usvojen. Optužba nije dokazala ni komandnu, ni ličnu odgovornost generala Mihailovića ni za jedan ratni zločin, iako je taj mit ušao u kolektivno sećanje. Još uvek je na snazi i snažno se pojačava, u skladu sa ideološkim i političkim potrebama, stereotip da je general Mihailović1946. osuđen i zbog genocida počinjenog protiv jugoslovenskih naroda, Hrvata i Muslimana u prvom redu. U pitanju je, čini se, više neznanje nego zla volja, ali se sa time manipuliše i dalje. Mihailovićjeste bio optužen da je „vršio istrebljenja Hrvata i Muslimana pod izgovorom da je to odmazda za pokolje Srba koje su vršile ustaše“, ali se od toga odustalo na kraju sudskog procesa, pa je Mihailoviću ovom delu osuđen zbog „raspirivanja nacionalne i verske mržnje i razdora među narodima Jugoslavije“. Nadam se da ne moram ovom prilikom da podsećam da je u pitanju bio klasičan politički proces koji nije poštovao ni tadašnje pravne norme. O tome postoji zaista brojna naučna literatura, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

    Na početku druge decenije 21. veka više je nego uočljivo istrajavanje na održavanju tzv. revolucionarnog, partizanskog mita koji je u novim uslovima, sa delimično izmenjenom matricom, dobio nova obeležja, ali ja zadržao staru suštinu – dogmatsko tumačenje savremene istorije. Partizanski mit je ideološki funkcionalizovan u novim uslovima i služi za svojevrsnu novu reinterpretaciju prošlosti, pa se tumačenje istorijskih događaja iz Drugog svetskog rata vraća u ranu fazu razvoja marksističke istoriografije koja je svojevremeno napustila mnoge postulate koji se sada oživljavaju, što je fenomen koji nije postojao u prethodnim epohama ni u Srbiji ni u Sloveniji.

    Aktuelizovana premisa o odbrani antifašizma u Srbiji (i u bivšoj Jugoslaviji) ima za pretpostavku da je Srbija u najvećem delu Drugog svetskog rata, posle sloma ustanka 1941, bila skoro fašistička zemlja, slično kao NDH. To je neodrživo, jer su Srbiju karakterisala dva antifašistička pokreta – revolucionarno-komunistički (partizanski) i monarhistički-ravnogorski (JVUO). Obnavljanje partizanskog mita preko negiranja njegovih tamnih strana ima za cilj da prikrije i pravu prirodu komunističkog pokreta, pre, za vreme i, posebno, posle rata.

    Najvažnije pitanje za nas jeste: da li se u Srbiji prošlost može proučavati bez ideološkog i političkog kompleksa, uz punu autonomnost istoričara? Naš odgovor je više negativan nego pozitivan, jer Srbija još uvek nije zrelo i razvijeno društvo. Još uvek je aktuelna podela na „patriote“ i „izdajnike“ i to u oba smera, u zavisnosti od ideja koje se zastupaju i ponuđenih objašnjenja. To je samo dobar pokazatelj nespremnosti da se prihvati pluralizam ideja zbog snažnih relikta totalitarizma.

    Autor je naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju iz Beograda

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/povratak_u_rani_marksizam.46.html?news_id=237241

    >>

    02/04/2012

    Kacin protiv Evropskog parlamenta

    Autor: Aleksandar Pavić

    U razgovoru sa Jelenom Tasić(„Negativne posledice u odnosima sa susedima“), u svojstvu Izvestioca EP za Srbiju Jelko Kacin izražava protivljenje rehabilitaciji generala Dragoljuba Mihailovića, čime se zapravo neposredno suprotstavlja samoj instituciji koju predstavlja, tj. Rezoluciji Evropskog parlamenta o evropskoj savesti i totalitarizmu, od 2. aprila 2009.

    Oglasite se na http://www.danas.rs

    Kacin izjavljuje da ga „zabrinjava evidentan pokušaj promene sistema vrednosti. Posleratna Evropa je izgrađena na antifašističkim vrednostima.“ To je samo delimično tačno, i upravo pomenuta rezolucija specifično apostrofira vrednosti na kojima je posleratna Evropa sazdana: „od samog početka evropska integracija predstavlja odgovor na patnje koje su izazvala dva svetska rata i nacistička tiranija koja je dovela do Holokausta i širenja totalitarnih i nedemokratskih komunističkih režima u Centralnoj i Istočnoj Evropi. (stav I).“ To je stvar koja se u javnosti Srbije neprestano prenebregava – evropski projekat je započet kao reakcija na nedemokratske režime – i nacističke, i fašističke, i komunističke. To je šire obrazloženo i u dve rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope – 1481 iz 2006. („Potreba za međunarodnom osudom zločina komunističkih režima“) i 1096 iz 1996. („O merama demontiranja nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“) – na koje se pomenuta rezolucija EP i poziva.

    Nesumnjivo se pomenute rezolucije odnose i na režim SFR Jugoslavije. Rezolucija 1481 navodi da su se komunistički zločini „pravdali teorijom o klasnoj borbi i načelom diktature proleterijata (stav 3).“ Pogledajmo šta kažu Osnovna načela Ustava SFRJ iz 1974: „U SFRJ sva vlast pripada radničkoj klasi u savezu sa svim radnim ljudima grada i sela. Radi izgradnje društva kao slobodne zajednice proizvođača radnička klasa i svi radni ljudi razvijaju socijalističku samoupravnu demokraciju kao poseban oblik diktature proleterijata (stav 1-2).“

    Sadašnji proces za rehabilitaciju generala Mihailovića, u skladu sa zaključkom 1. pomenute Rezolucije EP, „izražava poštovanje za sve žrtve totalitarnih i nedemokratskih režima u Evropi“, a takođe je u skladu sa stavom 8 Rezolucije 1096 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, o potrebi rehabilitacije „nepravedno osuđenih“ od strane komunističkih režima.

    Kacin takođe tvrdi da je Mihailovićbio „simbol šovinizma i ratnih zločina počinjenih u ime stvaranja Velike Srbije“. Naslovna strana američkog časopisa „Tajm“ od 25.5.1942. jasno kaže da je Mihailović, „jugoslovenski orao“ (dakle ne „velikosrpski“), bio simbol gerilskog otpora Hitleru, dok je vođa antifašističke koalicije, američki predsednik Truman, posthumno dodeljujući Mihailoviću orden Legije za zasluge prvog stepena u martu 1948. jasno naznačio: „General Dragoljub Mihailovićistakao se kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i posle kao ministar vojni, organizujući snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944.“

    Svakako je tadašnji vođa slobodnog sveta kompetentniji da oceni Mihailovića od Kacina, koji je pripadao partiji koja je bila čuvar „diktature proleterijata“ na ovim prostorima i, kao takav, verovatno nema kapacitet da u potpunosti razume evropski projekat suočavanja sa tekovinama antidemokratskih režima. To mu ipak ne daje za pravo da pogrešno tumači vrednosti koje zastupa institucija koju predstavlja.

    Autor je politikolog

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kacin_protiv_evropskog_parlamenta.46.html?news_id=237240

  8. Varagić Nikola каже:

    Владимир Кецмановић

    Ревизија историјске неистине

    Поводом судског поступка за рехабилитацију генерала Драже Михаиловића, овдашњи носталгичари за временом Брозове диктатуре хистеришу против саме идеје да оправданост једног убиства може бити доведена у питање.

    Аргументи су: 1. Дража Михаиловић је био злочинац; 2. Дража Михаиловић је сарађивао са немачким окупатором; 3. рехабилитација Драже Михаиловића послала би „лошу слику у регион”, али „и шире”; 4. преиспитивање комунистичких злочина представља покушај „ревидирања историје”.

    Е, па, да проанализујемо:

    1. До злочина, које неки припадници четничких формација заиста јесу починили, не само да није дошло по наређењу Драже Михаиловића него је Михаиловић починиоце злочина који су му били доступни адекватно кажњавао. Ти злочини, ни по обиму, ни по систематичности, нису приближни злочинима које су, не само као појединачни инцидент него организовано, починили партизани, на чију традицију се Михаиловићеви мрзитељи позивају.

    Коме није јасно о чему говорим, нека се информише, на пример, о убиствима у Београду 1944. године.

    Примедбу да и партизани јесу чинили злочине, али ти злочини нису били етнички мотивисани, коју је изнела једна противница рехабилитације, добронамерно је могуће тумачити противничином необавештеношћу.

    У Херцеговини и деловима Босне, на пример, злочине над муслиманима чинили су и припадници партизанских јединица.

    Иако је одговоран за бројне злочине које јесте наредио, за те злочине, будући да се нису дешавали уз његово знање и по његовој директиви, Јосип Броз, истина је, није одговоран. Али, исто тако, за злочине које није наредио и над којим није имао контролу, није одговоран ни Дража Михаиловић

    2. Трупе Драже Михаиловића јесу са Немцима сарађивале, али су то повремено чинили и припадници других антифашистичких снага.

    Неупућени нека се информишу, на пример, о преговорима Владимира Велебита и Коче Поповића са Немцима, о британској и француској издаји Чехословачке, о немачко-совјетском пакту о ненападању…

    3. Будући да су регуларне снаге краљевске војске у отаџбини биле признате као легалан и легитиман савезник у антифашистичкој коалицији, да је генерал постхумно одликован америчким орденом, а да је француски антифашистички лидер Шарл де Гол до краја живота одбијао да се сусретне са Јосипом Брозом због вандалске егзекуције – поставља се питање ко су ти људи, у „региону”, а посебно шире, којима се рехабилитацијом једног антифашисте шаље „лоша слика”.

    4. Ко преиспитивање титоистичких лажи назива ревидирањем историје, нека буде поштен па јавно каже да се залаже за укидање вишепартијског система и парламентарне демократије, и за повратак на једнопартијску диктатуру, јер само тако историја коју проглашава истинитом неће бити ревидирана.

    Е да, умеренија струја заступника титоистичке истине пита се зар од расправе о овој теми нема ништа значајније и прече.

    Као прво, расправа о овој теми не омета бављење другим питањима. Као друго, масовну расправу о овој теми не покрећу они који се залажу за законито преиспитивање незаконитих одлука, него управо они који би безакоње да учине неприкосновеним и вечним.

    Да је питање рехабилитације генерала Драже Михаиловића, као што би било нормално, препуштено суду, и овај текст би био непотребан.

    Пошто у овој земљи, а „и шире”, ниједна ствар не може да се одвија на нормалан начин, и пошто је количина глупости која се појављује у јавном простору неподношљива, неопходно је на глупост наново указивати.

    Борба са непобедивом глупошћу, истина, није ни забавна ни пријатна, али представља морални чин.

    Владимир Кецмановић

    објављено: 10.04.2012

    http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Revizija-istorijske-neistine.sr.html

  9. Varagić Nikola каже:

    Jedno sećanje na razgovor sa Slobodanom Penezićem Krcunom u trpezariji vile na Zlatiboru u leto 1961. godine

    Krcun: Bilo mi je žao Draže

    Autor: Milivoj Drašković

    Sa Slobodanom Penezićem – Krcunom upoznao sam se krajem 1960. ili početkom 1961. godine kada sam bio postavljen za saradnika Komisije za ustavna pitanja Skupštine Srbije. Komisija je upravo započinjala rad na ustavnoj reformi koja je trebalo da se okonča donošenjem novog saveznog, kao i svih republičkih ustava. Sekretar Komisije bio je izvrsni pravni stručnjak Milivoje-Miša Kovačević i nas dvojica predstavljali smo jezgro stručnog aparata Komisije.

    Predsednik Komisije bio je tadašnji predsednik Skupštine Srbije Jovan Veselinov, ali on je tu funkciju vršio samo formalno. Stvarno, sav rad Komisije vodio je Penezić koji je tada bio na funkciji potpredsednika Izvršnog veća Skupštine Srbije.

    Odmah pošto sam stupio na dužnost, sekretar Komisije Kovačević odveo me je u Penezićev kabinet da bi me predstavio. Bio sam izuzetno impresioniran, jer je Penezić bio jedna od najpoznatijih ličnosti srpske politike. Bio je, u poratnom periodu, osnivač i nesumnjivo najistaknutija osoba u domenu srpske službe bezbednosti. O njemu se govorilo kao o „maču revolucije“ u Srbiji, u danima neposredno posle rata, koji su bili puni teških represija i „klasnih obračuna“. Utoliko više sam bio iznenađen njegovom ličnom jednostavnošću i srdačnim prijemom mladog saradnika koga je upravo upoznao, a koji je tada imao 32 godine i nije posedovao nikakav poseban javni ili politički ugled sem stručnog znanja, kojim, verovalo se, u određenoj meri, raspolaže.

    Od tada, pa narednih skoro dve godine, naš zajednički rad će biti veoma intenzivan i vrlo često svakodnevan. Ponekad smo odlazili u neko mesto u unutrašnjosti Srbije i tamo ostajali po nekoliko dana da bismo na miru obavili neki značajniji posao. Bio je to katkad Oplenac, češće Lipovica ili Jastrebac, gde bismo provodili po više dana.

    U leto 1961. godine, Penezić je rekao Miši Kovačeviću da će dve-tri nedelje provesti godišnji odmor u svom užičkom kraju. Da ne bismo prekidali rad na Ustavu predložio je da Kovačević i ja, sa daktilografkinjom, to vreme provedemo na Zlatiboru u kompleksu dveju vila koje su bile u posedu organa Srbije. On bi dan provodio šetajući po užičkom kraju, a mi bismo radili na tekstu. Predveče bi došao i on na Zlatibor i sa njim bismo vršili potrebne konsultacije i usaglašavili se oko onoga što smo tog dana Kovačević i ja uradili.

    Jedno veče dok smo na Zlatiboru počinjali naš rad sa Penezićem, oko 19 časova, pred vilom se zaustavila limuzina iz koje je izašao Vojkan Lukić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije. Sve nas je iznenadila ta nenajavljena poseta. Penezić se izvinio i otišao na razgovor sa Lukićem. Posle petnaestak minuta vratio se u našu radnu prostoriju i rekao da večeras nećemo moći da nastavimo rad jer će imati nešto duži razgovor sa Lukićem. Dodao je da će ostati da spava na Zlatboru, te da ujutru možemo završiti započeti posao.

    Penezić je, inače, bio čovek kome se na licu lako moglo prepoznati unutrašnje raspoloženje. Ovoga jutra ono je – videlo se – bilo izrazito loše i nije mi bilo teško da to dovedem u vezu sa njegovim noćašnjim razgovorom sa Lukićem. Nas dvojica smo doručkovali, bili smo sami, i tada je iznenada počeo Penezić jedan razgovor koji je trajao oko pola sata i koji ja ocenjujem kao jedan od najinteresantnijih u kome sam ikad učestvovao.

    Penezić me je bez ikakvog uvoda pitao da li pratim feljton o hvatanju Draže Mihailovića koji je upravo tih dana izlazio u Politici. Odgovorio sam mu da pratim. Onda me je pitao za mišljenje o tom feljtonu. Kazao je da ga posebno zanima moje mišljenje jer sam mlad čovek, bez ličnih opterećenja iz tog vremena.

    Instinktivno sam osetio da je to bila tema razgovora sa Lukićem i da je Penezić involviran u neku političku raspravu oko Draže. Kazao sam da mi nije baš sasvim jasno šta se, zapravo, hoće sa tim feljtonom. Njegova sadržina je vrlo interesantna, ali mi se čini da se ukupna sadržina feljtona, u široj javnosti, prima kao izvesno variranje u odnosu na tadašnje uobičajeno političko prikazivanje Draže Mihailovića.

    Tada je nastao dug monolog Penezića koga sam slušao sa nevericom i zaprepašćenjem. Penezić mi je rekao da se mi, evo, nalazimo u 1961. godini, a da narod o tim događajima ništa ne zna. „Moram da ti kažem da je i među nama – mislio je na tadašnji politički vrh – dugo bilo i razlika u gledanjima kada to i kako da saopštimo narodu. Sada je, najzad, postignuta saglasnost da se mora sa time izaći pred javnost. Ali je onda nastao drugi problem. Kako sve to otvoreno reći, a da se u narodu koji to čita ne jave i simpatije prema Draži. I tu, sada, dolaze do izražaja i naše suštinske razlike o pravoj političkoj ulozi Mihailovića. Postoje dve teze o ulozi Mihailovića koje se ne mogu izmiriti. Po jednoj, Draža je, prosto uzeto, bio kvisling i tu više nema šta da se doda. Po drugom mišljenju, koje i ja delim, Draža je bio vođa kontrarevolucije u Jugoslaviji, a ne kvisling“.

    Sve ovo Penezić je govorio sa posebnim temperamentom da bi u jednom trenutku bukvalno dreknuo: „Draža je mrzeo Nemce kao i ja!“ Nastavio je da mi veoma ozbiljno objašnjava da su to različite stvari i da se to ne može izjednačiti.

    – „Mi smo ga gonili i ubili, ali zato što je bio vođa kontrarevolucije, a mi smo izvodili revoluciju“. Onda mi je objašnjavao da je nekakav dogovor postignut da se tako nastupi u feljtonu, da se opiše način Dražinog hvatanja, ali da se ipak veoma pazi da se u narodu ne pojačaju simpatije prema Mihailoviću. „Našli smo dvojicu novinara i jasno smo im stavili do znanja šta nam je namera. Ja sam dobio i neka lična zaduženja da na to pazim, ali to nije lako. Videćeš, sada, u nastavcima feljtona koji slede, kako se Draža, posle završetka rata, krio u nekim rupama u zemlji. To nije lako opisati, a da se i neke emocije ne jave.“

    I onda dolazi nešto što me je prenerazilo. „Kada sam čitao to njegovo skrivanje u zemlji, po rupama – meni je bilo prosto žao Draže“. Sve to Penezić je izrekao sa njemu svojstvenim grimasama na licu koje su iskazivale neko žaljenje i ljudski bol. Objasnio mi je da se u Beogradu stvorilo neko nezadovoljstvo oko objavljivanja feljtona i da ga je o tome obavestio Lukić. U tom trenutku u sobu je došao Kovačević sa daktilografkinjom na doručak i Penezić je prekinuo da razgovara o ovoj temi. Ovaj razgovor vodio je Penezić sa mnom u trpezariji tzv. Titove vile na Zlatiboru jula ili avgusta 1961. godine.

    Ja sam bio toliko preneražen onim što mi je Penezić kazivao, da sam se u jednom trenutku čak i pitao da me možda ne provocira. Zaključio sam da ne smem prepričavati ovaj razgovor, jer bih bio napadnut da politički blatim Penezića neprijateljskim izmišljotinama. To pogotovu nisam smeo da učinim posle tragične Penezićeve smrti do koje je došlo posle relativno kratkog vremena.

    Očinstvo otupilo „mač revolucije“

    Raširena predstava o Slobodanu Peneziću bila je da je on „mač revolucije“, ali ja sam upoznao jednu ličnost koja nije odgovarala slici koja je postojala o njemu. Par godina kasnije izneo sam te moje dileme pred mog prijatelja i tadašnjeg funkcinera Skupštine Srbije Srećka Miloševića. Milošević je bio jedan od prvih Penezićevih saradnika upravo u periodu dok je ovaj rukovodio famoznom Oznom za Srbiju. Pošto sam mu izložio svoje dileme oko Penezićeve ličnosti, Milošević se pomalo bolno nasmejao i rekao: „Sve što si čuo kakav je Krcun bio – je tačno. No, ti si upoznao Krcuna pošto je dobio decu. Od kad je dobio decu Krcun je postao sasvim drugi čovek, onakav kakvog si ga ti upoznao“.

    Autor je diplomirani pravnik u penziji

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/krcun_bilo_mi_je_zao_draze.26.html?news_id=239512

  10. […] А Преокрет? А Истина? […]

  11. […] А Преокрет? А Истина? […]

  12. […] А Преокрет? А Истина? […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: