Милослав Самарџић: Паралела и поука

(…) Према томе, одговор који пружају споменици веома је једноставан и гласи: оно је био један народ, ово сада је други народ. Овај народ не може разумети онај народ, већ му суди према сопственим критеријумима. С друге стране, онај народ не би могао да разуме овај народ.

Онај народ је одбио страшне ултиматуме 1908, 1914. и 1941. године.
Овај народ више и не зна колико је бесмислених ултиматума прихватио.

Онај народ водио је узастопно три рата, сва три пута је победио и срушио је три непријатељска царства. У ратовима је главну реч имао официрски кор. Он је био веома цењен и утицајан и касније – и он је извршио пуч.

Овај народ је изгубио Други светски рат са ужасним људским губицима и смањењем територије од 50 посто. Онда је колективно подвргнут тзв. методу јаничарења, што је 35 година касније имало за последицу масовно оплакивање команданта својих ратних непријатеља, комуниста.

Уопште, последице комунистичког поретка по јавни и приватни морал становништва су несагледиве. Исто тако и последице чињенице да су се током расплета догађаја и у серији нових ратова, 1990-тих година, на свим кључним позицијама у држави налазили (нео)комунисти.

Због свега тога овај народ масовно прихвата љотићевско-хитлеровско виђење 27. марта 1941. Онај народ, дакле, делује овом народу као маса чудака. Док би онај народ гледао на нас као на беднике.

ЦЕО ТЕКСТ са сликама можете видети овде:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=255319#255319

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

За Оскара!

Војска и полиција на делу – ”испит генерације”

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

РИМСКИ КЛУБ

А Преокрет? А Истина?

Неће остати некажњени

Још зелен, а већ нациста

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Двери: Писмо српском расејању

Одлазе у хајдуке???

Милан Стојадиновић

Глупаци и преваранти

 

4 Responses to Милослав Самарџић: Паралела и поука

  1. Varagić Nikola каже:

    Priča o dečaku koji je skrivao Jevreje, a komunisti ga streljali kao saradnika nacista

    Vuk Cvijić | 26. 03. 2012.

    Šesnaestogodišnjeg Živomira – Živu Kovanovića streljali su marta 1945. pripadnici Ozne zbog navodne saradnje sa nacistima, a njegova porodica dobila je jedno od najvećih odlikovanja Izraela – „Pravednik među nacijama” za pomoć ukazanu Jevrejima tokom Holokausta.

    Kosti jednog od najboljih učenika Kragujevačke gimnazije možda su pronađene u masovnoj grobnici u krugu fabrike „Fijat” u Kragujevcu, što treba da potvrdi uporedna DNK analiza sa njegovim rođacima.

    – Moj ujak je ubijen, a baka i tetka osuđene jer su komunisti hteli da im uzmu svu imovinu. U našu kuću u Batočini iz koje su izbačeni odmah se uselio komunistički rukovodilac. Izbacili su ih iz kuće samo sa garderobom koju su mogli da ponesu i sve drugo su uzeli. Čak i sat koji je Živa nosio na ruci ukraden je nakon streljanja. To je porodica saznala jer je jedan od ljudi iz streljačkog voda doneo njegov sat kod lokalnog sajdžije. Najviše me boli sve ove decenije to što mi je ujak nevin ubijen i što mi je porodica osuđena, ali sam morao da ćutim o tome – kaže za „Blic” Slobodan Mladenović, sestrić Žive Kovanovića, inače rođen dva meseca pre njegovog streljanja.

    Iz školske klupe pred streljački stroj

    U obrazloženju presude Živi Kovanoviću, koju je doneo Vojni komunistički sud i u koju je „Blic” imao uvid, navodi se da je on bio blizak sa nemačkim komandantom, izvesnim Mendelom. Činjenice su potpuno drugačije, jer je kuću porodice Kovanović u Batočini privremeno konfiskovala nacistička vojska i u nju se uselio lokalni komandant Mendel. Porodica je prebačena u pomoćnu kuću gde su krili dve Jevrejke, Klarisu Gamlijel Levi i Ružu Lehtner. Za skrivanje Jevreja nacisti su streljali čitave porodice, a Živu Kovanovića su pripadnici Ozne iz gimnazijske klupe odveli na suđenje. On je osuđen 30. marta 1945, kada je i streljan, iako rok za žalbu nije istekao.

    – Moja baka Divna Kovanović nije imala izbor kada su došli naoružani Nemci i konfiskovali kuću za njihovog komandanta. Moj deda je umro pre rata i baba je ostala udovica sa četvoro dece – navodi Slobodan.

    Utekao od ljotićevaca, sačekali ga komunisti

    Porodica Kovanović je doživela još jednu tragediju, jer su partizani streljali bez suđenja i Žarka Kovanovića, starijeg Živinog brata.

    – Mog starijeg ujaka uhapsio je lokalni komandant ljotićevaca jer nije hteo da im se pridruži. Oni su ga tražili jer je bio obrazovan. Na insistiranje moje bake Divne ujak je privremeno pušten, ali je odmah pobegao iz zemlje. Na kraju rata ušao je u Jugoslaviju iz Italije i tada su ga streljale partizanske jedinice. Ne znamo gde mu je grob. Tako je moja baka kraj rata dočekala sa dve ćerke, Radmilom i mojom majkom Biserkom, a oba sina su bila ubijena – kaže Slobodan.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/313926/Prica-o-decaku-koji-je-skrivao-Jevreje-a-komunisti-ga-streljali-kao-saradnika-nacista

  2. Varagić Nikola каже:

    SVETISLAV BASARA

    Ne dražite više

    Ovako je cenjeni publikume čestiti prota Mateja Nenadović govorio Simi Milutinovići Sarajliji, piscu prve moderne srpske istorije u kojoj je obradio period od 1813. do 1815. godine.

    „Slušaj, Simo“, rekao je prota, „ja bi ti rekao da bi bolje učinio da si sedio s mirom, jer ti od pečatanja te istorije ovo dvoje imaš očekivati, koje ni jedno ne valja, ili da izgubiš glavu ili da izgubiš čast i poštenje pred učenim svetom. Ako uzpišeš istinu, izgubićeš glavu jer će te poseći Miloš; ako li uzpišeš laž, glava će ti ostati, al ćeš izgubiti čest.“ Prota Mateja je bio običan pop, ali mu je svaka bila ka vladici.

    Ovde se, od tada u suštini malo šta promenilo, osim što je – da bi se ugodilo duhu vremena – došlo do zamene uloga. Zahvaljujući značajnom napretku i postepenoj demokratizaciji, u Srbiji glave više ne gube istoričari nego istorijske ličnosti. A istoričari se decenijama prepiru o liku i delu ovog ili onog našeg znamenitog, takoreći istorijskog mrtvaca. Šta da se radi? Srpske podele sežu i u zagrobni život, a zauzvrat mrtvi (za deo Srba velikani, za drugi zločinci) i te kako učestvuju u političkom životu našeg vilajeta. Zato je, valjda, sve ovako morbidno i zagrobno.

    Đeneral Draža Mihailović je ubedljivo najveća medijska zvezda među našim slavnim pokojnicima. Da novinčine imaju takozvane piplmetre (možda ih i imaju, ko zna) lako bi se dalo ustanoviti da je u poslednjih nekoliko godina komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini uveliko nadmašio, na primer Natu Bekvalac i Soraju, redovne gošće novina serbskih. Cenjeni publikum jednih novina agituje da se đeneral iskopa, uvažajemo čitatelstvo, pak, drugih zahteva da se Draža još dublje zakopa i da mu večno počivalište bude još nepoznatije nego do sada. Jedni bi da Dražu rehabilituju, drugi, opet, da mu izbrišu ime iz Knjige života.

    Pomalo je žalosno da se i sasvim mladi ljudi ostrašćeno drže jadnog nasleđa svojih dedova. Unuci partizanskih generala i komesara dokazuju da je Draža bio neopevani zločinac, dočim unuci četničkih vojvoda tvrde da je đeneral bio div-junak.

    A ko je vaistinu bio Draža Mihailović, šta je radio, zašto je to radio, e to, počitajemi publikume, niko živi ne zna. Kao što se ne znaju ni mnoge druge okolnosti iz tih smutnih vremena između 1941. i 1945.

    I prodražine i antidražine istorije najobičnije su ideološke konstrukcije, velike prazne priče, u kojima vulgarni komunizam i vulgarni monarhizam služe kao neprozirni paravani koji zaklanjaju uvid u pravu prirodu bratoubilačkog pokolja. Ostaje nam da čekamo nekog novog Sarajliju da se lati tog neprijatnog (i opasnog) posla.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ne_drazite_vise.881.html?news_id=236905

  3. Varagić Nikola каже:

    MILE MILOŠEVIĆ: LEP ŽIVOT ILI ZAŠTO MI, SRBI, TOLIKO DUGO NE ŽIVIMO LEPO

    sreda, 28 mart 2012

    Prošlo je mnogo od toga kada se u Srbiji moglo živeti pristojno ako ne i lepo, posebno u poređenju sa današnjim vremenom, prilikama i običajima. Sećanje na takav život se pojavljuje kao političko bulažnjenje o perspektivama i dobrim ishodima, što je zapravo ne samo pomamno zamajavanje već i zlurado obećanje, praćeno čak i zakonima koji prete bezbednosti, kulturi i miru.

    Jer ko to može da vidi nešto dobro u dreci zbunjenih kontrolora u gradskom prevozu koji nagone narod da se gura tražeći ispravan poništavač – koji mu tu dođe kao poništavač razuma i pristojnosti. Ko može da ne vidi pretnju u institutu privatnog uterivača dugova, preko koga taman mogu da se uposle viškovi kriminalca koji će moći da treniraju svoj sadizam na građanima koji duguju zelenašima ili toplanama. Ili u suludom ponižavajućem zakonu o surogat majkama – automatima pupećih žena koje rade za minimalac da ne pomru od gladi. Čudi kada se sve to zove evropskim zakonima, posebno ako se gleda iz perspektive realnosti života, a ne iz ugla reprezentativnih legendi.

    Dobitak od tih „evropskih“ zakona već, kao tup predmet, žulja meka tkiva mozga. Još više, kad oko vidi kako oni jurcaju, ozbiljnih lica, mudri – njih dvadeset sa predsednikom i 40 gorila – kako bi otvorili navodno 200-300 novih radnih mesta, a dok u stvarnosti otpuštaju 400.000 ljudi. Uz poskupljenje života – duplo?

    Zato, da raspravimo malo i pojmove. Zelenaša određuju vrsta ugovora i visina kamate, a ne da li je u pitanju registrovana banka ili mafija. Jer, ako može da vam aktivira hipoteku za samo tri neplaćene rate u zemlji koja cela propada ili ako može da proda dug uterivaču – tada je jasno da su to siledžije, da banka ne snosi rizik koji je već ugradila, nego bi da se naplati i na ćupriji i na mostu. Šta onda debelo i suštinski nije u redu u umovima političara koji sve to odobravaju jer nije tu samo reč o pohlepi, koja je pogon društva. Reč je o alavoj pohlepi i bedi sudstva, ljudskog srca a sad i razuma, jer se taj problem kroz istoriju oduvek rešavao promenom bankara. I uvek se znalo šta se radi sa starim bankarom. O tome, o bankarima koji hoće još i ljudskog mesa, pisao je u „Mletačkom trgovcu“ Šekspir, ali on se danas ne bi mogao zaposliti ni kao pisac reklamnih slogana. A – pazite – ni elizabetanska epoha nije bila za nevinašca.

    Iako je ono vreme – kada se u Srbiji moglo živeti pristojno – bilo visoko ideologizovano, zagušeno malograđanskom pompenznošću avangarde i prostačkom netrpeljivosti i gordosti novog – u sebi je ipak imalo ugrađene obrise nekakve ljudskosti. Dao se nekako prepoznati, mada ne i utvrditi, idelani smisao života. Samim tim nije bio dostupan ni idealni način života, pa smo se, sa jedne strane, nosili sa praznjikavošću, najbolje izraženoj u moralnoj podobnosti, u kojoj se osećao nedostatak čoveka. Sa druge strane, sa ocrtanim buntom „crnog talasa“ – preterivanjima u kojima su se mešale ideologija komunizma, modernizam, nihilizam i konzumerizam, koji je globalno počeo da hvata maha već sa bejbi bum generacijom.

    OKRENUTI LEĐA PROŠLOSTI Tako je strah od imenovanja smisla života obuzimao belu rasu, zamenjujući ga svim vrstama prezentacionog začaravanja. U tome je sam čovek ekstatično zaigrao protiv čoveka nazivajući to oslobođenjem iako je isključivo bila reč o iživljavanju. Otkrivajući na taj način da ne postoji samo sloboda nego i sloboda doživljaja i iživljavanja života, površnošću koja nema drugog dodira osim sa fenomenima za koje se nema vremena i prema kojima sam čovek jeste samo jedan dinamični prostorno-vremenski fenomen. (Poznata je politička preporuka, ali i sve češće životna – ne okretati se prema prošlosti, ne gubiti vreme, ne baviti se redukcijom fenomena, otkazati i prepustiti se ubrzanju okidanja za ekstazu pre svih u samozadovoljenju.)

    U takvom zagušenju tek srpski svet nije imao prilike da se izbori za samorazuvenje izbora koje je činio – ni onih dugoročnih u procesu ubrzane modernizacije ni mnogih svakodnevnih. Radije je gutao život, bez pretenzije da upozna sebe i smisao života. Sve je prihvatao kao gotovu stvar, i u tom procesu komunistička ideologija je bila familijarizovana i apsorbovana, dok su na minimum svedeni ispadi ideološke zveri jer se i režim trudio da uspostavi nekakav legitimitet. Proizvod toga bio je manjak pitanja, a višak odgovora, najčešće suvišnih i pogrešnih. Kroz vreme se itekako pokazalo kako su posledice sustizale jedna drugu i kako se i samo istina na kraju pokazala u punom formatu. Recimo, poznata je iz studija školske dece s kraja 60-tih, prema kojoj su slovenačka i hrvatska deca brže prepoznavala svoj nacionalni indentitet nego da su učenici, dok se kod beogradske dece događalo obrnuto.

    Otuda smo, posebno u kriznim decenijama, otkrivali sebe sve više kao tip osoba određenih uskim ličnim mikrokosmosom zadovoljstva kao pojmom sreće, nego kolektivnim. Osećala se odgovornost prema porodici, ali teško da je moglo dalje od toga. Kao da smo stvarno bili sasvim sami, nezavisni i potpuno određeni svojim fantazijama zadovoljstva – zapravo sasvim nesvesni, u jednakom čudu i kad sreće ima i kad je nema. Otuda je, kad je kriza postala teška, proizvod takvog stanja bilo ili potpuno odustajanje, koje se pokazivalo u činu odlaska iz zavičaja, ili potpuna pomirenost sa uranjanjem u nepromenjivost sudbine.

    Bez potrebne društvene samoregulacije, takav čovek nije bio za više društvenog angažmana od protesta i pukog duha snalaženja za preživljvanje. To je fizički vidljivo po tipu zapuštenosti srpskih naselja. Prema tom obliku ravnodušnosti i otežane saradnje među ljudima, koja će dozvoliti da se zapusti i što ne sme da se zapusti, razvijala se i tolarancija prema onim ispadima osiljenih pojedinaca koji se graniče sa bestidnim i nakaznim.

    mile-tabela-2-1

    Pri svemu tome ni centriranost na porodicu kao „kosmos odgovornosti“ ne bi trebalo ni preuveličavati ni idealizovati, već pre uočiti kao egzistencijalni temelj i kao realnu granicu one socijalne odgovornosti koja se javlja u uslovima krize koja počinje da načinje i porodicu. I taj se socijalni kosmos života slomio, odakle se danas javlja potreba za „sigurnim kućama“. Napetost borbe za porodicu na kraju je rodila i odricanje od koncepta porodice ili usvajanje imitativnog koncepta.

    SREĆA, A NE OSVAJANJE Kao što je radost života sa mestom života za većinu njihovih stanovnika potpuno usaglašena (vidi Grafikon 2).

    Vreme je pokazalo, ako to već nije uradio čovek sam (ili srpske institucije), šta je smisao, šta jeste ideal života. Šta nas pokreće kao pojedince i šta nam je nacionalni osnovni tip. Jasno je da nikakvi planovi niti srpska priroda nisu vodili naše društvo kroz poslednje decenije istorije i kako nam to očigledno nije u prirodi. I baš zato je sve počinjalo provokacijama, našim okasnelim i nepotpunim reakcijama, i opet završavalo javnim dopunskim provokacijama inofaktora.

    Tako se pokazalo da je naš ideal sreća, a ne urgija, a ne osvajanje, čak ni negovanje. Pokazalo se da među nama nema nikakvog ni svetlog ni tamnog mesijanstva, čak ni brige. A najmanje one nemačke ili anglosaksonske, koje su gospodareće nad drugim narodima. Da li bi nam se inače dogodilo da Srbe toliko komadaju, da od Srba uporno prave Hrvate, Bošnjake, Crnogorce? Ili da na Srbiji nastane parazit albanske kvazidržave? Takvo samozatajivanje pratilo je širenje samoodricanja, tako da će se sutra Srbi još jednom pojaviti u degenerisanom obliku koje gura mađaronija, nemčija, neki talog dođoša, i kao vojvođaneri? I baš zato su se sada i Rumuni navrzli, i to na istoku zemlje, koji je dugoročno devastiran i depopulizovan?

    Stvaranje srpske države završilo se Jugoslavijom, koja se pokazala kao nepotpuna agonija. Kako ni u prvoj Jugoslaviji nije pokušano organsko povezivanje Srba, pogotovo se nije moglo dogoditi ni osvajanje i urgijski razvoj srpskog mentaliteta. Za to su bila dva jaka razloga: prvi, da Srbi nemaju takvu prirodu, već samo očigledni „san o sreći“ i, drugi, da je ljudski trošak Prvog svetskog rata bio ogroman, dok je vlast pala u ruke kalkulanata sitne lične koristi, a ne istorijskog čoveka.

    Šta je to srpska sreća? Popustljivost do blagosti, nemar, površnost a zadrtost oko sitnica, smeh, sva telesna zadovoljstva, igra. Daleki i bliski svemu. Da se u Srbiji ceni dar za sreću – sloboda sreće i politika sreće, utoliko više ako nisu zadati kroz pravila – sve to se pojavilo kao izrugivanje, pa i izigravanje svega oko sebe. To je taj prozor koji nas vuče nazad i kad mu pobegnemo kroz vrata, koji rađa teške oblike nostalgije u nama za svim onim svetovima daleko uređenijim i tim određenijim nego što je naš.

    SRPSKA PROSTODUŠNOST Otuda smo i sami žrtve onih predstava o tom uređenijem svetu, pa zato i lako mogu upravljati nama jer smo fascinirani njima. Otuda je Srbija meka za najrazličitije prevarante, ne zato što su ovdašnji ljudi glupi, nego ih pokreću druge stvari – sreća. Zato se damo podmititi obećanjem sreće, koje se razliva u nedaroviti amorfni hedonizam. Zato često padamo u zlo i iscrpljivanje životnih resursa pod rukom gadnog i surovog gospodara prevaranta. Jer nama ne treba osvajanje sveta niti stvaranje čuda – iako su neki među nama pokazali da to mogu, kao Tesla ili Milanković – mi smo narod koji je neposredno i skromno okrenut sreći života. To je naše bogatstvo, naš doživljaj sveta. Otuda, iz ove blagosti, i ta naša prostodušnost prema neprijateljima i sposobnost da zaboravimo za zlo osim u prvom besu. Zato je ludo poređenje Srba i Nemaca. Šta je tu slično?

    Očigledno, mi više i ne očekujemo da možemo samostalno da se pobrinemo za svoju sreću. Zato se lako predajemo, sve do samozaborava. Malo činimo da nam bude bolje, a još manje da nas poštuju po originalnim delima i autentičnim odnosima koje živimo. Halucioniramo o novim fantazijama NGO programa, koji već zaslužuju svoj zbirni imenitelj, o konstruktima evropskih birokrata, korporacija, savetnika, umesto da se bavimo živim, lokalnim, potrebom. Mi sreću smatramo izgubljenom, a jednako žudimo za njom, i pokušavamo se onda zadovoljiti surogatima sreće iz tuđeg sveta. Ostajemo bez suštinskog razumevanja da je sreća moguća jedino među nama, kad je intimno stvorena od nas i kad je delimo među nama, a da je drugi neće ni shvatiti ni prihvatiti.

    A tada među nama uspevaju samo neplodni odnosi, kojih je toliko puta bilo od kad je moderne Srbije. Caruju nesposobnost, isključivo glupa i kvarna rešenja, i ta napetost dve krajnosti – srećne prirode Srba i podle senke koja nad njima lako preuzima vlast zbog olake žudnje za srećom, pritom razarajući biće Srba. Prečesto smo zato dovodili i samu državu do ivice propasti, i ta okolnost je onaj najdublji izazov pred kojim se nalazio svaki pravi državnik u Srbiji.

    Kod postmodernih političara – SPS je prva takva stranka kod nas, zatim LDP, DS, JS, PUPS – i nema više ništa od politike, nego je reč o upravljanju diskurzivnim znanjem društva. Reč je o polugama političkog sistema, medijskog, ekonomskog, zatim o stvaranju uticajnih mreža, raspodeli „posebnih interesa“ među važnim čvorovima društva. Oni tako drže ceo sistem iako ne kontrolišu sve aktere u areni. Umesto da su ostavili otvorene sve tokove zajednice i društvene odnose, da su dopuštali punu spontanost raspoloženja i uvide u stvarnost onakva kakava je, u njihovom svetu svi žive sa rizikom, doduše oni proporcionalno sa toliko manjim, koliko je svima drugima veći.

    ZAŠTO NAŠ ŽIVOT MALO VREDI Origeni srpski sistem tada je poništen. Društveni odnosi su oslabljeni sa tendencijom razgradnje na paralelne mreže i njihove privatne i slabe parazitne odnose. Stvarnost je relativizovana, ali ne i posledice po život svakog. A svi rezultati su loši, ali i opravdani. Zar nije eklatantan primer toga izvođenje žandarmerije na administrativne prelaze protiv Srba, koje se prećutkuje skoro do šapata jer se u isto vreme odvijaju igre koje bi trebalo da posluže uzdizanju interesa pojedinih mreža, a ne naroda, društva i države?

    Oni odbijaju da raspoloženje naroda, ako je stvarno, mora da krene od dara slobode, koja nas vodi do politike da bi se stiglo do sreće, a preko nje nastaviti znanjem do bogatstva i zatim preko kulture do moguće civilizacije. A ona je sigurno evropska, zajednička svima nama jer baštinimo koren u antici, hrišćanstvu, prosvetiteljstvu, nauci, ali i industrijalizaciji, modernoj državi, demokratiji, kao osnovnim resursima civilizacije, duhovne i materijalne. Međutim, neznalačkim nastupom sve je to umanjeno samo do „mogućeg“, ideološki do civilizacije, i sve to bez dara života (dar – sloboda – politika – sreća – znanje – bogatstvo – kultura). Samim tim se ne mogu izgraditi ni društveni odnosi ni nacionalno okupljajuća etika. Zato se uvek iznova rušimo kao kule od karata. Ne akumuliramo kao društvo potrebna znanja niti stičemo mudrost života kao pojedinci dugim životom svog naroda, naših porodica iz generacije u generaciju da bi je delili međusobno kroz kulturu na korist sreće i bogatstva. Lepo dolazi samo od dara koji nas pokreće, a ne od veštačkih – turistički imitativnih mašinizacija našeg sveta. Zabluda je u iluzijama koje to prate i koje nam kazuju kako ćemo popraviti naš svet.

    Petlja našeg sveta mora se zatvoriti kao unutarnji krug dara da bi se uspostavio spoljnji krug društvenih odnosa poverenja i predvidivosti, koji mogu ostvarati vredan život. Zato sada život malo vredi u Srbiji, pa je svodiv na kratak, loš i nasilan na razne načine.

    http://www.standard.rs/mile-milosevic-lep-zivot-ili-zasto-mi-srbi-toliko-dugo-ne-zivimo-lepo.html

  4. […] Милослав Самарџић: Паралела и поука […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: