(…) Nema razloga da sumnjamo, Revolucija ima samo jedan imperativ – da očuva građanski rat održavanjem prividne stranačke borbe u Parlamentu koji je sama zaredila usađujući masama beznađe i ukidajući svaku ideju slobode. Poslednje razdoblje Revolucije ujedno je i eksperiment in vivo koji će pokazati da li se može ukinuti jedna država, razoriti društvo i istrebiti nekoliko miliona ljudi bez ozbiljnijeg otpora?
(…) Revolucija se regenerisala zahvaljujući predanom radu svoje strukture, sačinjene od tri velike skupine potekle iz: komunističkog partijskog aparata, tajne službe i antikomunističkih disidentskih krugova. Poslednji su formirali disidentsku republiku izvan komunističkog sveta. Tri pomenute grupe sredinom prošlog veka bile su odvojene, čak i sukobljene, ali kako je hladni rat odmicao, između njih su uspostavljene, u početku indirektne a potom i direktne, veze saradnje. Prvi znaci okončanja njihove fuzije vidljivi su oko 1980.
Ali, pored disidentske republike, u tišini i osami posle Drugog svetskog rata, niklo je emigrantsko kraljevstvo na temeljima koje su postavili dinarski gorštaci nekoliko decenija ranije. Nakon izgona iz Jugoslavije najugledniji politički protivnici i neistomišljenici komunista, postaju elita emigrantskog kraljevstva.
Dok je, naime, disidentska republika imala dva krila, u inostranstvu i u Jugoslaviji, emigranstsko kraljevstvo živelo je isključivo izvan granica SFRJ. Ono beše, pa i danas jeste, jedina protivteža razjarenoj Revoluciji, svojevrsni slobodarski komonvelt ljudi različitih političkih i kulturnih shvatanja, od socijalista i monarhista do demokrata.
(…) Uprkos tome, velike nade mnogih Srba u matici, posebno u poslednje tri decenije, mamili su okaljeni predstavnici disidentske republike. Na samom početku osamostaljivanja disidenti su Imperiju jedva primećivali a o Geopolitici su tek ponešto načuli. Pamfletići protiv Revolucije bili su dovoljni da odagnaju neugodno pitanje disidentima: da li je Revolucija u savezu sa Imperijom? Istovremeno, antikomunisti su nezainteresovani za sudbinu srpske „ekstremne“ emigracije, izložene progonu jugoslovenske tajne službe, aktivne na prostoru pod suverenom kontrolom Imperije. Neko je polagano širio teren disidentske republike, izvan komunističke Jugoslavije, smanjujući, malo po malo, teritoriju emigrantskog kraljevstva.
(…) Naime, većina disidenata bili su, što direktno što posredno, upleteni u planove preuređenja zemlje iz koje potiču, pošto je Imperija gradila politički mehanizam u kome je disidentstvo bilo jedan u mnoštvu zupčanika. Osim Solženjicina, malo je disidenata i pokušalo da napusti svoju ulogu i izbegne moralisanje i podučavanje naroda iz koga su potekli. Talentovaniji i ambiciozniji napuštali su zemlju, obično posle robijanja, dobijali pozicije u javnom životu atlantskog sveta i postajali antikomunistički gurui. Drugi su ostajali u zemlji i oko sebe širili ekskluzivnu zonu antikomunizma i pažljivim radom komunističkih glasila sticali oreol očeva nacije, vođa opozicije, ikona patriotizma i slično. Tako se, malo po malo, ukorenjivala nadristvarnost u koju su i sami disidenti sve čvršće verovali.
(…) Danas se jasno uočavaju tri razvojne faze strukture. U prvoj (1945–1980) disidenti su izdvojili svoj politički prostor iz koga je izbačena komunistička država. Potom su ga ogradili i lagano širili – u SFRJ i u inostranstvu. Veliki iskorak bilo je simbolično osnivanje Crvenog univerziteta u Beogradu 1968.
U drugoj fazi (1980–2000) fuzionisanjem sve tri grupe uobličena je struktura. Skriveni partijsko-policijski aparat više nije mogao zadržati status tajnog društva kao što ni najistaknutiji građani disidentske republike nisu mogli viriti preko plota u središte političkog života, odavno spremni za osvajanje vlasti. Pisanje i kafanska kazivanja Mihiza, Brane Crnčevića i drugih intelektualaca i disidenata o savremenicima, najbolje su svedočanstvo ove tihe fuzije koja je onda, a mnogima i danas, izgledala kao forma komunističke bolećivosti, neveštog kajanja, predusretljivost i iznuđeno približavanje interesima pučanstva. Spontana duševnost, patetični iskazi i lirske ispovesti Rankovića, Penezića, Stambolića i drugih komunističkih velikaša jednako su varljivi ako se ima u vidu da su bili pioni Revolucije a njihova velikodušnost, ili pak osionost, bez uticaja na ideološki okvir u kome su se kretali. Revolucija ne beše delo njihovog uma, već generacija pisaca i filosofa iz zapadne Evrope koji su se poduhvatili rušenja apsolutne monarhije i vlasti kralja. Pošto je nisu izumeli a još manje razumeli, pobornici Revolucije usvojili su je kao svoj uzvišeni projekt, neretko ga objašnjavajući zbunjenim zapadnjacima, na sramotu i podsmeh potomaka. Izabrani da tumače i brane Revoluciju, oni su na tom poslu padali, padaju, i po svemu sudeći padaće i dalje, i politički i fizički, kao njene žrtve.
Struktura je delala daleko od očiju javnosti da bi, gotovo nenadano, izašla na političku scenu i popunila prazninu nastalu ukidanjem društvene svojine i jednopartijskog sistema. Svako je sa svoje strane zauzeo mesto u novom građanskom društvu koje je istrajnim radom omeđila Imperija. Sve tri grupe ujedinio je posao podele plena (moći), koji ih je, korak po korak, udaljavao od ostatka zajednice dok ih, napokon, nije potpuno razdvojio i udaljio.
Konačno, u trećoj fazi razvoja, u proleće i leto 2001, struktura prerasta u superstrukturu – skrivenu oligarhiju. No, zašto je Revolucija odmah posle formiranja strukture počela pripreme za njeno proširenje i stvaranje superstrukture novog građanskog društva?
Odgovor, izgleda, valja potražiti u činjenici da struktura, začeta sredinom prošlog veka, nije bila sasvim pogodna za ostvarenje vizija dvadeset prvog veka, što je bilo jasno još pred raspad SFRJ. Zato su u političko polje uvedene sveže snage: četvrti element, demokratski nihilisti, kooptirani pre a predanim radom fanatika iz strukutre oblikovani posle raspada SFRJ. Demokratski nihilisti, poreklom od raznih sorti biznismena, demokrata bez porekla i ugleda, i delova dijaspore koja nikada nije priznala emigrantsko kraljevstvo – budući pod paskom strukture i Imperije – uključeni su u superstrukturu da bi preuzeli najveći teret odbrane Revolucije. Uloga superstrukture u neposrednoj je vezi sa predajom suvereniteta iz ruku Revolucije u ruke Imperije. Ovo je važna novina u njihovim odnosima, budući da je Imperija svoju bezbednost osigurala stavljanjem pod neposrednu kontrolu ključnih poluga aparata Revolucije.
Bez obzira na socijalno, kulturno ili nacionalno poreklo, različite grupe u novoj superstrukturi posebno snažno iskazuju tri stava: srbofobiju, rusofobiju, koja se sreće u Poljskoj i pribaltičkim republikama, i oholu, nihilističku grabežljivost. Ali uprkos slabostima, oni decenijama dobijaju bitke protiv nacionalista, koji su prihvatili legalizam u zadatim okvirima Revolucije, nespremni da demontiraju paklenu mašinu građanskog rata i istope je u organizovanoj državi.
Naime, pošto je obnovljena Revolucija, nastavljen je posao uspostavljanja paralelne države započet pre više od pola stoleća izdvajanjem disidentske republike. Revolucija razbija državu i razgoreva građanski rat, nasuprot zalaganja Hobsa, koji spas od izgibenija i bede traži upravo u državi. (Hobs, T. 2011. Levijatan ili Materija, oblik i vlast države crkvene i građanske. Beograd, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i informisanje, preveo M. Marković; Hobs, T. 2006. Čovek i građanin. Beograd, Hedone, prevela N. Mićunović) No, kako je virtualna republika postala stvarnost, pred obnoviteljima Revolucije iskrslo je krupno pitanje: kako izmestiti moć izvan države i zajednice kojom se vlada?
Ovaj zadatak preuzela je na sebe superstruktura koristeći se metežom demokratskih promena, uz pomoć nevladinog sektora koji klija na marginama zajednice, kao svojevremeno disidentska republika na rubovima komunističkog društva. Upravo su stalne javne optužbe na račun države, u drugoj polovini dvadesetog veka, pridonele atmosferi pogodnoj za razgradnju stare i formiranje nove, paralelne države koju gradi superstruktura. Duboko ukorenjeno mnjenje da je svaka izvršna vlast u Srbiji korumpirana, budući odvojena od naroda i lišena legitimnosti, olakšava suptilno premeštanje moći u novu paralelnu državu koja jedino tako može da oživi, a što nacionalisti nehotično podupiru povikom o izdaji. San komunista o odumiranju države postaje java u Srbiji početkom 21. veka, u završnici duge borbe protiv velikosrpske buržoazije. Oktobarskim preokretom 2000. preneta je moć iz stare države u novu, paralelnu, uz galamu i tresak uobličavanu do 2008. i samo na prvi pogled slabiju, da bi već danas ta država mirno živela mimo zajednice. Sama činjenica da je Oktobarski preokret izveden bez prolivanja krvi ukazuje da je superstruktura bila spremna za zadatke u novom razdoblju, te da nije ni bilo demokratske revolucije već samo prenosa vlasti, kakav se inače zbiva posle parlamentarnih izbora u razvijenim zapadnim državama. Obračun poput onog od oktobra 1944. do leta 1945. nije se ponovio jer protivnika prevrata nije bilo na vidiku, bar ne u Srbiji. Ta zar bi organizatori obnove Revolucije – pa zvala se ona i demokratskom – propustili priliku da se obračunaju sa svojim protivnicima?
Tako se iz simbioze NVO, starih i novih jakobinaca – svih izvan domašaja zajednice – rodila nova država. Mnoštvo nevladinih organizacija nisu plod zavere niti izdaje, već intermedijer nastao pri rekonstrukciji zajednice iz koga će nastati nove društvene forme i institucije. Ovo daje povod nacionalistima da lamentiraju nad starom državom koja se nezaustavljivo raspada (mada nje odavno u stvarnosti nema). U senci građanskog rata koji iznova raspaljuje Revolucija, javnost pripoveda o decentralizaciji, dok superstruktura sprovodi gigantsku centralizaciju preko nove (paralelne) države koja zavodi diktaturu, ovoga puta bez i slobode i hleba. Deo poslova koje je nekada obavljao tajni aparat Revolucije, na svoja pleća preuzeo je snop nevladinih organizacija, koje deluju tek prividno javno ali u stvari zakulisno, jer ne saopštavaju svoje finansijske izvore i kanale saradnje sa vlastima i drugim institucijama. Ali to nije neobično, nevladin sektor samo nastavljajući tradiciju ranijeg konspirativnog delovanja korifeja disidentske republike i aparata političke policije.
(…) Posle 2010. između superstrukture i zajednice nastao je raskol koji se više ne može prikriti niti spontano zaustaviti, a ishod će biti otvoreni sukob.
(…) Dakle, superstruktura je ta koja zaprema političko polje a ne političke stranke, te je sastav političkih koalicija ustvari plod dogovora izvan parlamenta, vlade ili partija. Stoga i nije važno ko je kojoj stranci pripadao, ili trenutno pripada, već koliko uspešno igra svoju ulogu u parlamentarnom igrokazu Revolucije. Sve te česte promene ustava, reorganizacije državnih okruga i regiona, izmene njihovih nadležnosti ili promene izbornog sistema (poduprte statistikom) služe, pre svega, razgradnji tradicionalne mreže zajednice i ukidanju sporazumnog uspostavljanja ravnoteže moći. Zato je izuzetno važno da se učvrsti mehanizam ideološkog isključivanja putem stalne arbitraže o tome ko su naprednjaci a ko nazadnjaci, ko fašisti a ko antifašisti, ko patrioti a ko izdajnici… (što se implicira i nazivima stranaka) i tako prestroji zajednica putem isključivanja i izbacivanja neprilagođenih.
Sažeto rečeno: moćni mehanizam demokratskih čistki obezbeđuje da bivši komunisti mogu da postanu istaknute ličnosti u demokratskoj vlasti ali ne i komunistička partija, ili da bivši prvoborci obnove Revolucije mogu dospeti pred sud, čak i u zatvor, ali ne i svi korupcionaši iz vrha oligarhije koja je prevrat izvršila.
(…) Bar danas je jasno: obnovljena Revolucija potpuno je zaokružen politički i ideološki oblik iznedren srpskim dvadesetim vekom, i zasniva se na građanskom ratu i modernizaciji. Zavodljivi narativ o modernizaciji samo stilizuje zavist siromašnih prema bogatom Zapadu, koju pomesno političko vođstvo cenzuriše i skriva. Stoga politička vrhuška stalno prekoreva navodno nazadnu i tvrdokornu zajednicu koja, nezainteresovana za modernističke apstrakcije, ne oseća nikakvu zavist. Ta zavist zapravo prožima lokalne prvake, nedorasle zapadnoevropskim elitama.
(…) Poslednjih tridesetak godina nacionalisti rado šire mnjenje da su na čelu zemlje izdajnici, kao stalnu temu političkog života. Ovu atmosferu podgrevaju otkrića raznih tajnih dokumenata, poverljivih depeša i pisama, memoranduma koji šire sumnju o zaveri, ili pak izdaji, što javnost udaljava (mada izgleda obratno) od razumevanja rada aparata Revolucije. Postavlja se pitanje: kako se to izdajnici stalno održavaju na vlasti i neprekidno obnavljaju? Izdaja je naime pre odluka, čin, nego stoletni proces te je teško reći da li je politika Broza, Rankovića, Kardelja, Velebita, Bakarića, Krajačića, Pijade – pomenimo samo najmarkantnije komunističke vođe – bila patriotska ili izdajnička? Da li je svaka ili samo neka vlada desuverenizovane države izdajnička? Nacionalisti, obuzeti raspravom o izdaji, o tome ne samo da ne govore već i ne razmišljaju. Gube iz vida da zaloga saradnje Revolucije sa Imperijom nije izdaja, već građanski rat, nije demokratska vlada već superstruktura, nije čin već proces.
Upravo čitava nacionalistička javnost nalazi se u stupici, jer stalno menja spisak „izdajnika“ i „izdajničkih partija“, dajući tako povoda da bude ismejana kao zaluđenik teorije zavere, inače neuverljive i lako oborive. (Navodne srpske teorije zavere, neke i budalaste, raskrinkava u doktorskoj disertaciji J. Bajford, vešto trukujući fakta, mnjenja, tuđe ocene i svoje sudove. Bajford, J. 2006. Teorija zavere. Srbija protiv „novog svetskog poretka“. Beograd, Beogradski centar za ljudska prava)
Naime, ako jednu zemlju vode izdajnici od 2000, 1990, ili čak od 1945. do danas (što tvrde nacionalisti) onda se ne radi o izdaji, već o nečem krupnijem. Zato navodni izdajnici ustvari nisu izdajnici već strane u sukobu, i zaslužuju da budu imenovani pravim imenom. Jer kao što nema organizovanog zavereništva nacionalista protiv Revolucije – kako podozrevaju branioci Revolucije – tako nema ni izdajništva branilaca Revolucije, kako tvrde nacionalisti. Za izdajnike i zaverenike nadležan je redovni ili preki sud, a za građanski rat celokupna zajednica i država – ali i viša instanca koju nazivamo sudom istorije. Drugim rečima, jedno je biti protivnik komunista a drugo konceptualizovati stihiju Revolucije.
Mit o izdaji u sumnju dovodi i jednostavno pitanje: šta bi učinila nacionalna vlada širokog fronta, o kojoj se danas rado pripoveda među nacionalistima? Suprotstavila bi se Imperiji zakukuljenom izjavom o povijesnom pravu na KiM?! Našta bi stigao odgovor preko nekog novog Vikiliksa sa odabranim prilozima za biografiju članova te patriotske vlade. Tako bi Imperija ponovo udahnula život građanskom ratu, slomila pokušaj zajednice i, što je najvažnije, sačuvala čeličnu mrežu nad Srbijom.
(…) Među protivnicima Revolucije ističu se nacionalisti-demokrati i nacionalisti-revolucionari. Prvi ne mogu da zaustave građanski rat, pošto su uglavnom zatočenici mehanizma Revolucije i legalisti – te izdaju koja, kako kažu, podriva državu i društvo, verbalno osuđuju u Parlamentu Revolucije! Drugi, nacionalisti-revolucionari, žele da staru Revoluciju sruše novom ali gube iz vida da se društvo ne može oživeti na isti način kako je i dospelo u ćorsokak.
Nasuprot protivnika Revolucije, pak, demokratski nihilisti ne žele demontažu mašinerije građanskog rata, pribrano se pozivajući na demokratsko ustrojstvo države i na ustav, budući baštinici blagostanja ostvarenog metežom. Oni, dakle, brane Revoluciju bez premišljanja, jakobinskom retorikom, dok demokratski nacionalisti zahtevaju vladu starog poretka sa novim ministrima, a treća grupa zagovara rušenje Revolucije novom revolucijom. I, na tom plodnom tlu razlika nižu se manipulacije i Revolucije i Imperije. Otuda ne čudi što bliskost ostrašćenih nacionalista i demokratskih nihilista uglavnom izmiče pažnji javnosti.
No, između ovih ljutih protivnika raste milionska stranka – izvan parlamenta i političkog sistema, bez uticaja i organizacije – i traži, istina ne sasvim jasno, prekid sukoba do koga će pre ili kasnije doći, mirno ili nasilno.
(…) No, branioci Revolucije u velikoj su prednosti nad Ustankom, restauraciju 2000. budući izveli uz stručnu pomoć Imperije, dok ustanici tek osvešćuju preobražaj društva. Ipak, čini se da je opšte doživljavanje Revolucije kao neprijatelja poodmaklo, ali i da je još daleko od nezaustavljive akcije masa ujedinjenih zajedničkom mukom, a pod vođstvom ustaničke elite.
(…) Ako ustanici osvoje društvo i državu svi će imati priliku da osete čari slobode i odnesu pobedu nad Revolucijom, i okončaju građanski rat – ropstvo gore od okupacije. Izvojevana sloboda pod vođstvom prvaka stranke miliona, srpskog Leonide, ukazaće na puteve preobražaja zajednice i svakog pojedinca. Tada će istinska modernizacija biti moguća, a poslednji dani Revolucije neće biti i doba sveopšteg propadanja.
CEO TEKST:
Srpski list 14. april, 2012.
http://www.standard.rs/slavoljub-lekic-velika-kriza-revolucije.html
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Објављено од стране Varagić Nikola 
