Nataša B. Odalović: Treći će biti sve brojniji

31 маја, 2012

(…) Dve Srbije, koje odavno nit su „dve“ nit su „Srbije“, ali još se ili doniraju, ili dovijaju kako da se doniraju, i dalje kao da jesu i kao da postoje, i kao da su njihove međusobne zađevice i mrsomuđevine od opšteg, a ne njihovog i samo njihovog lihvarskog interesa.

Rekoh, nisam izašla na izbore. Rekoh, nisam beli listić, ali sam branila pravo listića da budu beli. Dalje od toga me ne zanima. Kad pogledate od vremena pre 2000. pa do ubistva Đinđića, jedni te isti su se svađali po medijima. Posle 2003. opet su se svađali ti isti, samo su zamenili strane, strategije, istoriju, sve kako njima odgovara. I dok su se tako svađali, istovremeno su se ili bogatili, ili dobijali apanaže, poslaničke plate, ambasadorska mesta, kuće, stanove, ljubavnice, silikonske operacije, diplome, ma šta god su hteli.

Pa su, tako, maratonci pretrčali i taj krug. Bile i kohabitacije, i koagulacije, i robespjeri, i sve. Pa, došlo vreme za još jedne, one tamo izbore. Pa, raskid kohabitacije, pa nove optužbe, pa poteži šta ko o kome zna, pa menjaj strane, pa menjaj dresove, pa izdaj prijatelja, pa kum kumu, pa vrati mandat narodu, pa traži od naroda da te sluša bez mandata, pa i Kosovo i Evropa, pa i ne može i Kosovo i Evropa, i opet isti na dve strane, samo promenili uloge, funkcije, neki i reprezentaciju. I tako maratonci pretrčali i taj krug. I evo ih 2012. opet trče. Isti. Ali sada još usitnjenije kao podeljeni, kao jedni kaznili Borisa, pa doveli Tomu, a Boris će sad da eliminiše SNS čak i iz pregovora o Vladi, kojoj će, gle čuda, Boris da premijeri, a ovi što su doveli Tomu sad bi da kritikuju Tomu, tako što će za sve što Toma uradi da kritikuju Tadića, i time obezbediti jednako dobar status koliko i omrznuti Dereta što je sada prema uvidu Vesne Pešić „neodgovorni intelektualac“, jer je ušao u Preokret, da bi ušao u parlament. Vesna Pešić kaže i da su sad ti „neodgovorni“ intelektualci oni koji su se nekad borili protiv Miloševića, a koji su sad izgubili demokratsku orijentaciju da bi imali protiv koga da se bore, a zapravo i ovi što su neodgovorni isto to kažu za Vesnu.

S treće strane, Tadić sasvim besmisleno i navodno slučajno pomenu intelektualce kao glavne krivce. Tadić kaže „politički intelektualci“. Vesna Pešić s pravom ukazuje da nema drugačijih po definiciji intelektualaca. Ako je samo angažovanost conditio sine qva non, koja određuje intelektualca. I tu je Vesna u pravu. Jedini je problem taj, što je kod nas u Srbiji izuzetak to što je u onim maratonskim trčanjima krugova većinu trkača činila elita najangažovanijih intelektualaca, koji su odstupali od svojih načela čim bi se dočepali vlasti. Tako da je pojam intelektualca u Srbiji vrlo komplikovan. On je čas vlast, čas opozicija. Pa je čas opozicija, čas vlast. U svakom slučaju, uvek solventan.

Nije problem Nikolić kao Nikolić. Ako neko suštinski ima nešto protiv njega, onda se to može suštinski jasno iskazati na način kako je to učinila Zagorka Golubović. Ona Nikolića organski ne podnosi, i ma koliko ne podnosi ni DS ni tajkune, ne može da pozove da se glasa za Nikolića. Mnogima koji „ni luk jeli ni luk mirisali“ prosto dođe žao zbog Zage i Tome. Samo ona i on stoje obeleženi onim što suštinski jesu. Svi ostali vode pervertiranu, ogavnu mimikričnu igru… Zato će apstinenata biti još više. Maratonci neće da shvate da njihova igra, nikad završena osma sednica, i nikad prihvaćena metafora razvoja i prosperiteta „Zoran Đinđić“ – nikada neće biti priča cele Srbije. To je njihova bezobrazna priča, u kojoj nema mesta za trećeg. A treći će biti sve brojniji: kao beskućnici, kao bezhlebnici, kao politički apstinenti. Bauk dvostrukog egocentrizma kruži Srbijom – bauk podivljalog političkog solipsizma.    

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/maratonci_jasu_opasni_krug.891.html?news_id=241382

Solipsizam je filosofsko verovanje da postoji samo osoba i njeno iskustvo. Solipsizam je ekstremna posledica verovanja da se znanje mora tražiti unutar ličnog iskustva i potom neuspeha da se nađe most preko koga bi osoba mogla da nas obavesti o bilo čemu što je izvan nje. Wikipedia

>

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

 


Деца Амиша имуна на модерне болести и алергије

31 маја, 2012

Индијанаполис – Деца амиша, одрасла на сеоским фармама на северу америчке савезне државе Индијане, не пате од астме, дијабетеса, алергија, нити било ког облика савремених болести.

Истраживање о здрављу амишке деце

Швајцарски научник Марк Холбрејхм који је истраживао здравље амишке деце каже: „Закључак је да је стопа савремених обољења веома, веома ниска код амишке деце. Заиста, као да постоји нешто што штити амишку децу, а шта је то и даље остаје нејасно.“

Истраживачи су упоређивали децу одраслу у релативно здравим, руралним срединама и дошли су до закључка да су амишка деца здравија од деце одрасле на европским фармама. Штавише, у последњих 20 година забележено је свега неколико амишке деце која су била алергична на нешто.

Иначе, амишке породице, од којих многе вуку корене управо из Швајцарске, живе у природи, далеко од градова, хране се органски гајеном храном, и веома су религиозне.

Савремене болести готово непознате

Иначе, још раније је писано о одличном менталном здрављу Амиша и чињеници да у овој заједници једноставно не постоји аутизам – што свакако није само пука случајност. Наиме, конвенционална медицина је често збуњена тиме што Амиши немају искуства с аутизмом, или било којом другом потешкоћом с учењем које представљају пошаст данашњег технолошког друштва.

Они живе у друштву које се, према схватањима просечних Американаца, који имају проблема са гојазношћу, дијабетесом, срчаним болестима, аутизмом, и које је захватила морална катаклизма, води старомодним идеалима. Амишка исхрана се састоји од органске хране, свежих, локално узгајаних производа, а што је веома битно, они се не вакцинишу. Упркос чињеници да фармацеутска индустрија улаже велики новац у кампању за вакцинацију и употребу вештачких лекова, болести срца, рак и дијабетес су готово непознати у амишким селима.

Здрава храна, без вакцина и велика интелигенција

Храна коју амиши једу су органски производи старих сорти узгајани искључиво на органском ђубриву и ове заједнице се никада нису сусреле са ГМО-храном. У досадашњем истраживању здравља Амиша регистровано је само три случаја аутизма код њихове деце. Од тих троје, за двоје је јасно доказано да су била вакцинисана.

Први случај је било кинеско дете које је примило неколико вакцина пре него што је усвојено од стране породице Амиша. Други је био редак случај у породици Амиша да подлегну пропаганди и медицинском притиску за вакцинисање свог детета. Поједини „научници“ тврде да Амиши очигледно имају посебан супер-ген који их чини имуним на бројне болести савременог доба.

Такође, још једна карактеристика Амиша, а која је мало позната, јесте да су они интелигентнији, с изузетно напредном вештином писања која је на факултетском нивоу, иако многи од њих никада нису студирали.

Бог чува Амише

Иако је и сам Марк Холбрејхм признао да постоји нешто што штити Амише, ипак је напоменуо да то и даље остаје нејасно. Холбрејхм, као и већина данашњих научника искључује могућност деловања Бога, с обзиром да савремена наука негира Његово постојање. Када би у своја истраживања о добром здрављу Амиша укључили и могућност да постоји Бог, описан у Библији, тада би научници могли да пронађу то „нешто“.

Познато је да су Амиши веома религиозни и да су у њиховом систему вредности јака породица и библијски морал носећи стубови. Бог за Амише није пука социолошка категорија, као за већину савременог света, већ свемогући Творац који утиче на животе људи и процесе у природи, и онај који штити своју децу.

Управо тај Творац је обећао (2. Мојсијева 15:26): „Ако будете добро слушали глас Господа, свог Бога, и ако будете радили оно што је исправно у његовим очима и ако будете слушали његове заповести и држали се свих његових прописа, нећу пустити на вас ниједну болест.”

http://www.vaseljenska.com/svet/deca-amisa-imuna-na-moderne-bolesti-i-alergije/


Одговор

31 маја, 2012

 

Хитно формирати Народну агенцију за утеривање дугова које према грађанима, малим и средњим предузећима и свима осталима имају јавна предузећа, државне институције, компаније у власништву тајкуна, генерали, банкари и политичари.

>>>

Од данас Србијом крстаре приватни утеривачи дугова под покровитељством државе. Ти утеривачи дугова могу да упадају у станове, плене и пописују шта стигну, отимају и распродају. Србија улази у нову фазу отворене диктатуре у којој ће приватне банде  уз подршку режима спроводити терор и  владавину страха.

Основане су 334 агенције за утеривање дугова. Тиме је отворена могућност да сви они грађани који нису  платили, на пример, ТВ претплату или рачун за струју, могу да очекују утериваче дугова пред кућним прагом. Режим је, дакле, одмах након избора  кренуо са још једним ударом на народ и домаћинства.

 


Rokfeler i Rotšild udružuju snage

30 маја, 2012

Grupa Rothšild objavila je u sredu 30. maja da preuzima 37 odsto akcija u Rokfelorovoj grupi od banke Société Générale za nepoznatu sumu. Imovinom od skoro 40 milijardi dolara će upravljati zajedničko preduzeće, čiji planovi nisu poznati.

Dejvid Rokfeler (96) i lord Jakob Rotšild (76) održavaju lične odnose više od 50 godina.

Dinastija Rotšild počela je kada je Mejer Amčel Rotšild počeo biznis u Frankfurtu krajem 18. veka. Rotšildovi deluju u brojnim evropskim zemljama. Oni sada nastoje da konsoliduju svoje poslove u Francuskoj i Britaniji.

Važna godina u istoriji dinastije Rokfeler je 1870, kada je Džon Dejvison Rokfeler osnovao Standard Oil Company koja je kao multinacionalna korporacija dominirala u naftnoj industriji do 1911. Džon Rokfeler je bio prvi Amerikanac koji ima više od milijardu dolara.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1055271

>

Akcionari Banke koji imaju učešće u Societe Generale Banke Srbija a.d. Beograd su:
Societe Generale S.A., Paris 75009, 29, blvd Haussmann, France, je većinski akcionar sa učešćem od 99,999975 % u kapitalu Banke i manjinski akcionar GENEBANQUE S.A., France, sa učešćem od 0,000025 % u kapitalu Banke.

Članovi Upravnog odbora Banke :

Goran Pitić, predsednik
Bernard David, član
Costin Borc, član
Marie Le Picard, član
Michel Gassie, član

http://www.societegenerale.rs/index.php?id=180

Dr Goran Pitić je redovni profesor i predsednik Saveta Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), kao i predsednik Upravnog odbora banke Societe Generale Srbija. Od oktobra 2000. do marta 2004. godine, bio je Ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u prvoj demokratskoj vladi Republike Srbije. Potpredsednik je Upravnog odbora Saveta stranih investitora, član predsedništva Saveza ekonomista Srbije, Udruženja korporativnih direktora, član Upravnog odbora Udruženja banaka Srbije, kao i član Upravnog odbora Beogradskih muzičkih svečanosti (BEMUS).

>

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕКA

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

MOMČILO SELIĆ: SUPERSTRUKTURA

”Србијом влада сто породица”

 


Hako Duljević: Ko mi ubi deda?!

30 маја, 2012

(…) Upravo, nakon takve jedne večeri, kad smo mi djeca bili polijegali i svi drugi zaspali prije mene, majka i nane su nastavile vunu presti  i važne teme raspredati. Tad sam prvi put čuo priču o tome kako mi je dedo “preselio”.  Radnja priče se dešavala u selu Buđevu, “ Đavolje vlaško selo”, klele su to selo. Kako sam shvatio iz priče, selo je imalo mnogo domaćinstava i ljudi u njemu su bili vrlo imućni – imali mnogo zemlje i puno stoke.

Tako su neki bijednici muslimani, u vrijeme Drugog svjestskog rata, bili “bacili oko” na to bogastvo. Htjeli bi ga opljačkati, ali niti su smjeli, niti mogli sami to učini. Dosjete se da nagovore Njemce da ga napadnu. Rekli su im kako je Buđevo puno partizana ili četnika…ne znam sad tačno.  A, partizani tu nisu došli ni za Titova vakta. Komandant njemačke vojske na Pešteru bio je neki Klemperer, poslao je izvidnicu da provjeri situaciju i pretrese selo.

(…) Grupa bijednika u zapregama je odvozila pšenicu, sir, pčele i med, kazane, okaše fildžane, pećke džakove, singerice-šivaće mašine… Vele, toliko je toga bilo da su danima i danima  odnosili prteći se hararima. I stoku su pokrali.

(…) Grupa tih “naših” htjela se iživljavati nad jednom srpskom djevojčicom starosti od oko sedam godina. Dijete su našli negdje skriveno, dok zemlju jede, iza plota kad su joj roditelji bezglavo pobjegli u zori. Hako to, kako vele, nije mogao gledati, pa je dijete uzeo k sebi. Isti ti neljudi su se prepirali sa njim, čak su i silom je pokušali oteti iz njegova naručja.
– Sram nek vas je! – grdio ih je.
– Vlaški hak uzimate i nad nejačom se iživljavate…, – psovao ih je.
– Duljeviću, upamti da dvojica nećemo komandovati!! – zaprijetio mu je ceribaša lopova.

Ova prijetnja, ako se shvati na pešterski način, direktno je značila prijetnju smrću. Ne obazirući se na tu prijetnju Hako je odnio tu djevojčicu i predao je “uz zapisnik”, kako se tvrdi, Tašu Turkoviću (tadašnji predstavnik vlasti) u Doliće.

(…) Iz tamo nekih sela koja nisam poznavao, raspitao sam se kod starijih ljudi “ko je sve bio na Buđevo?”. Moja privatna istraga “pešterskih hrsuza” učesnika pljačke na Buđevu, skoro sto procentno (izuzev onih koji su iz nekakvih osvetničkih pobuda tada i tamo učestvovali) se poklapa sa grupom kolovođa i predvodnika napada na Islamsku zajedenicu 2007 godine, kao njihovim dikretnim potomcima, sinovima ili unucima.

(…) Objavljivanjem ove istrage kroz ovaj tekst ne želim “Srbima podizati uši”, jer su ih njima njihovi lopovi i krvoloci u mnogo većem broju odavno spustili. Čak ne želim napadati ni “naše”, ali ovim želim za rad Božijeg hatara i istine progovoriti i upoznati javnost, kako srpsku tako i bošnjačku. I kako god ko moju poruku razumio, ovim želim i Haka, svoga djeda obradovati, jer on nije dobio priliku o ovome dati svoju završnu riječ!

U ime Gospodara, evo, dajem je ja! Ipak, nije ga ubio neki Švabo!

ЦЕО ТЕКСТ:

http://ligazasandzak.org/kolumne/ko-mi-ubi-deda/

>

Мени су рођаци из Буђева причали скоро исту причу, кажу да се само у неким детаљима разликује од приче коју је испричао Хако Дуљевић. Многе од Бошњака који су запалили Буђево Срби су познавали, неки су били и у кумовским везама. Деда Хаке Дуљевића је заиста помогао да се спасе српска девојчица. Радило се о две сестре које родитељи нису могли да поведу, повели су само малог сина при бегу. Једна је убрзо пронађена, друга негде 50-тих. Ташо Турковић је омогућио да Срби побегну поред његовог села, намерно је закаснио два сата са својом војском. Више о Сретку Попадићу (мом прадеди) из Буђева имате у овом тексту:

Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца

PRESUDOM Okružnog suda u Novom Pazaru, koja je nedavno postala pravosnažna, rehabilitovan je Sretko Popadić (1886-1945), u prvoj polovini 20. veka jedan od najpoznatijih i najcenjenijih Srba sa Peštera Učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu, 1913. je ranjen, pa je prebačen na lečenje u Alžir. Po povratku iz ove afričke zemlje, pre nego što je stigao kući u Buđevo, u Kraljevu ga zatiče početak Prvog svetskog rata, prošao je Cer, Kolubaru, Kajmačkalan… Iz rata je izašao 1918. sa mnogo rana i sa ordenom za hrabrost – Karađorđevom zvezdom sa mačevima. U prvoj polovini 20. veka, Sretko je bio nosilac svega novog i progresivnog na Pešteru Sudskom rehabilitacijom Sretka Popadića, koga je Ozna, nedužnog, bez suđenja i krivice, ubila 15. aprila 1945. godine, skinuta je ljaga sa imena ovog časnog čoveka.

>

>>

>>> Видети још:

Боже спаси, Боже брани

 


Боже спаси, Боже брани

30 маја, 2012

Боже спаси, Боже брани

БОШЊАКЕ, босанску земљу и бошњачки род!!!

У чему је проблем?

У коме је проблем?

Можда у онима који не желе да Бог чува Србе и српске земље? Зашто то не желе? Зашто се не моле Богу и за Србе?

Одједном се сви критичари разумеју у фудбал. Па још стварају теорију завере на основу чињенице да је српски селектор играо за римски клуб који је познат по својим профашистички оријентисаним навијачима.

Или помињу бесмислице типа ако Бошњак пева српску химну одмах постаје Православац.

Скоро нико се није бунио када је селектор дао тај уговор играчима. И свима је тада било јасно, ко прати фудбал, да је циљ селектора да репрезентација постане професионална: да играчи из Европе не долазе да се виде са породицом када дођу да играју за репрезентацију, да поштују државу, грб, химну, народ и грађане који долазе на утакмице, који гледају утакмице. То био мотив селектора Србије. У реперезентацији Србије играју играчи који су рођени у Србији или пореклом из Србије. Наша репрезентација није попут неких других у којима играју играчи због новца или неког другог разлога, а не због оданости и из љубави према својој држави  и људима који у њој живе.

Важно је да ли је играч потписао уговор па потом прекршио. Чак и уговор о певању химне. Тако је у свим другим делатностима, свуда се уговори потписују да би се поштовали, тамо где тога нема долази до раскида уговора. Селектор Србије не носи слику Аркана, нема истетовираног Мусолинија, није савршен човек, као што нико није савршен. Уколико он прекрши уговор, закон, јавно промовише говор мржње или слично, треба га осудити, сменити. До тада све оптужбе које се помињу су или бесмислене или са лошим намерама. И више говоре о тим критичарима.

Колико их разумем, Бошњаци су пали са Марса и са Србима нису род. Због тога им сметају речи српске химне. Не желе да се моле Богу/Алаху да спаси и брани српске земље и српски род.

На крају, да додам: нисам од оних који желе поделу БиХ, желим да БиХ постане држава и српског и бошњачког народа, да је заједно граде у миру и сложно. Да се заједно договоре и за нов грб, нову застави и нову химну БиХ. И да сутра ту химну у репрезентацији БиХ певају и Срби и Бошњаци и сви остали који буду играли. 

Фудбалера не кривим за свој поступак, не замерам му. Верујем да је под притиском обе стране.

Не браним ФСЈ. Људима који воде српски фудбалски савез и клубове, већини њих, ту (више) није место. Тај се проблем неће решити док не дође до дубљих промена у друштву и држави.

Што се српске химне тиче, мислим да треба да дође до промене. Уместо “српске земље“ треба да стоји “Краља“. 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Дахије (ни)су Срби

Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

Модерни нацисти

Спартак

 


Одговор Бошка Јакшића Небојши Крстићу

29 маја, 2012

Доказ је медијски Србистан

Поводом текста „Нека Јакшић докаже тврдњу“, „Политика”, 29. маја

(…) Прва двојица, као што Вам је познато, нису мој политички избор. Са Смајловићком сам, после година оштрих расправа, на тему слободе медија сада сасвим сагласан. Зато пет пара не дајем на то Ваше уопштавање и сврставање што је уџбенички пример недостатка ваљаних аргумената.

ОДГОВОР:

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Dokaz-je-medijski-Srbistan.sr.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Страх режима: Укинута емисија на Б92 о изборним крађама!!!

Текст скинут са сајта Пешчаник.нет

“Политика” отпустила Феђу Димовића због жалби на цензуру!

Nataša B. Odalović: Mediji i ništa

Покушај самокритике једног шарлатана

PRESSovanje…

REŽIMOBRANITELJI??

Upravni odbor RTS –a izvinio se građanima

Svetozar Cvetković: Sami smo krivi što nam drugi ne veruju

Dragan J. Vučićević, predsednik UO Pressa poručuje Zoranu Panoviću, glavnom uredniku i članovima redakcije “Danasa”

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

MOMČILO SELIĆ: SUPERSTRUKTURA

”Србијом влада сто породица”

 


MOMČILO SELIĆ: SUPERSTRUKTURA

29 маја, 2012

 

momcilo_selic_kol

 

THE DOORS

This is the end, beautiful friend

This is the end, my only friend, the end

Of our elaborate plans, the end

Of everything that stands, the end

No safety of surprise, the end

I’ll never look into your eyes again

Can you picture what will be

So limitless and free

Desperately in need of some stranger’s hand

In a desperate land

Lost in a Roman wilderness of pain

And all the children are insane

All the children are insane

Waiting for the summer rain, yeah

Kill, kill, kill, kill, kill, kill, kill

 

i prepev:

 

DVERI

Kraj je ovo, prijatelju lepi

Druže jedini, kraj

Čipkastih nada, kraj

Svega nama milog, kraj

Utehe nenada, kraj

I tvojih očiju sjaj

Vidiš li išta

Nesputan tako

Vapajan tuđega

Sred očaja našeg

I zaurlanog rimskog

I sva su deca luda

Dečica naša

Kiše žedna, da

Kolji, seci, peci, pucaj, ubij!

(…) No Ustanak, ontološki, prevodom na srpski poprima svoje – nadam se i Dverjanima – jasnije značenje. Ontos na helenskom znači biće, stvarnost, kod nas sačuvano u rečima on, onaj, ona. Jedno od najstarijih imena Boga jeste Anu – ili, što kazali u nekim našim dinarskim krajevima, Oni (Onaj). Ontološki ustanak prema tome jeste Ustanak Bića, borba Sopstva za sebe kao vid Božijega Lika. Ta borba nije usmerena ni protivu koga ili čega – mada ona jeste, između ostaloga, i Suprotstavljanje Zlu silom kako je Ivan Iljin naslovio svoje, za nas možda najznačajnije delo. Što Superstruktura sebe smatra vlasnom, pa i pozvanom da boguje na Zemlji njen je – a delimično i naš – problem. Velim delimično, jer bez nas – dna Piramide najudaljenijeg od elektronskog Oka njihove gordosti – postojanje Olimpijaca, kako sami sebe zovu, lišeno je Smisla što oni, ne budući glupi, itekako znaju.

(…) Ustanak samobitnih, koji sam nazvao Srpskom revolucijompod time misleći na povratak odlici (ne “jakobinskoj”) – jeste duhovno vaskrsenje moguće jedino i telesnim zalaganjem sebe do granica, pa i preko njih, sopstvenih moći.

(…) Za Soj, naime, pamet nije preduslov – mada je glupost neprihvatljiva – kao ni znanje – iako je svest o sopstvenom neznanju neophodnost – već je to karakter, ličnost kao najveće moguće približavanje Božijoj Nameri spram svakoga od nas, ponaosob. Ta se Namera poima, pre svega poštenjem prema sebi, što opet zavisi od lične hrabrosti – Božijeg dara koliko i naše zasluge.

(…) Zapad se, pak, “negativnoj selekciji” suprotstavljao primanjem u superstrukturu tek pošto bi kandidati sami nešto postigli – izbegavajući brozovski model opunomoćenja kadrova još u srednjoj školi. Teško stoga da bi u njihovo sretno doba neka njihova Mirjana Marković na osnovu svog pedigrea uspela da unovači svog druga iz razreda za budućeg Vožda. Utoliko je, recimo, Lekićeva personalizacija pojava poput Revolucije, Imperije i Geopolitike važna, pošto se one među nama javljaju kao bića – da li nadbića ili podbića postajući nam sve nebitnije. Jer slušajući, na primer, Aleksandra Tijanića kako mi 1991. po objavljivanju moje prve dozvoljene knjige kazuje da sam “sada ušao u Igru” te da se moram držati “pravila”, nisam sumnjao u njegovo biće, još manje njegovu moć – nemajući, međutim, šta da mu odgovorim osim da ne znam na šta cilja.

Tijanić, naime, nije nikakva personalizacija, čak ni Superstruktura, pošto bi jedini izbor i Dverjana morao biti između onoga što se mora i onoga što se navodno može. A može se što se mora, ako u tome koji bira ima ičega što jeste. U svakom drugom slučaju, sve se može svesti na odlučivanje, recimo, da li ili ne polno opštiti sa istopolnima, imati decu ili karijeru, novca ili časti. Jer proračun i život se potiru: što, naime, Tijanić nikada nije čuo za Rajicu Markovića, nekadašnjeg “Rajka Crvenjaka”, njegov je propust, sa njegove odluke da postane deo Strukture. Posle bezbroj tuča sa policajcima u svom Kragujevcu, Rajica je naime počeo da piše pesme, postavši “bitan” a da ni superstruktura to nije primetila. Jer u soj se ne prima ni po pozivu ni glasanjem, niti u njega ulazi novcem ili medijskom vikom. Rajica nije taj koji kukuriče povrh leševa boljih od sebe. Šta ima da kaže ispevao je i stihovima kojima bih završio ovaj pokušaj sagledavanja upotrebe ljudi i njihovih slabosti. Dvometraš Rajica, prav kao koplje i još žilav kao sajla, ozaren leleče:

AKO SI BOLJI

Teško tebi ako si bolji

Sam se obesi, upucaj, zakolji.

Ako si lepši, zgodniji, jači

Streljačku metu na grudi okači.

Ako iskočiš iz opštih međa

Začućeš pucanj, noću i s leđa.

Ako se duhom vineš visoko

Popićeš metak u slepo oko.

Zato se snizi, prođi bez buke

Ne daj da tobom prljaju ruke.

Srećom, Rajica je dovoljno među nama, a na Dverjanima i sličnim da ih uzdignu namesto lažnih zastava i šupljikavih imena. Srbiju i Srbe će spasti rapsodi širokih pleća, a ne izbori o kojima on veli:

IZBORI

Izađi i zaokruži svog ubicu

Osujeti moguću izbornu krađu

Logori više nemaju žicu

Moderni dželati ubijaju glađu.

Izaberi onog sa lakšom rukom

S većim kalibrom, oštrijom kamom

Onog sa boljom preporukom

Onog u oku sa gušćom tamom.

Izaberi onog što masnije laže

Što više mrtvih na duši nosi

Da mrtva nam tela na mogile slaže

U nebo kad krenemo goli i bosi.

 

a o krađi govoreći:

 

KRADU MI

Kradu mi selo, fabriku, prugu

Nude mi strah, beznađe, tugu

Kradu mi kuću, kolevku, slavu

Nude mi ropstvo, azil za glavu

Kradu mi pretke, ćerčice, sinka

Nude mi lice koje je krinka

Kradu mi savest, pravdu, poštenje

Nude mi smrt, ubistvo, mrenje

Kradu mi ko sam, šta sam i gde sam

Nude da daju, nisam il jesam

I dok se pitam zar još postojim

Kradu mi zemlju na kojoj stojim.

Kultura je naime već poduže poprište bitke za naše duše, a Crkvi nisu potrebni pomoćnici mimo njenih sveštenika. Rajicu Markovića, Slavoljuba Lekića, Branka Bubala, Andreja Jelića Mariokova, Miloja Dončića, Dragana Milosavljevića, Milosava Đalića, Vladimira Medenicu, Dejana Stevanovića, Srđana Volarevića, Mladena Medića, Svetislava Pušonjića, Nebojšu Jevrića, Jadranku Hrisafović, Radišu Dragićevića, Tanju Bulatović, i stotine drugih, živih i celih vi, zaljubljenici i ustanici, načinite poznatim, ne ispomažite se personama proizvedenim stoletnom pripremom za pokoru koja nas je snašla.

Jer Rajica ima pesmu i o tome:

ZUBI IZ NJEGOVOG MESA

Moj narod jedu zubi iz njegovog mesa nikli

Pokvareni mali crni na veliko parče svikli

Moj narod jedu guzice iz fotelja

Gomile zgrčene strasti i nezrelih želja

Moj narod jedu vlastita lažljiva usta

Zaborav na čelo navučen i ponoć gusta

Moj narod jede zmija pod drvetom poznanja

Počasti nečasnom, lente i odlikovanja

Moj narod jede glupost sa svih strana

Bez prava na počinak i jednog jedinog dana

Moj narod jedu kasapi u ovčijoj koži

Ribari zli pastiri odmetnici Božiji

Moj narod kroz život hoda verom a ne znanjem (…)

naša nada ne budući nikakvi “intelektualci” već obrazovani, daroviti i delatni Ljudi kojih “nigde nema” jer ih ni Revolucija, ni Geopolitika ni Imperija neće – a naročito ne Njihova Superstruktura, prosejana ljudomornim sitom Strukture od kakve skončavamo, to i ne primećujući sred romora i vriske Njihovih naprava, i stroboskopskog bljeska Njihovih izuma.

Napomena: Neke od pesama Rajice Markovića objavljene su 2007. u zbirci Ispovest broja i u njegovoj knjizi Razbojnikovo jevanđelje, iz 2009.

ЦЕО ТЕКСТ:

Srpski list

http://www.standard.rs/momcilo-selic-superstruktura.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:


ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

SLAVOLJUB LEKIĆ: VELIKA KRIZA REVOLUCIJE

MOMČILO SELIĆ: PUT KOJI NAM NE MOŽE USKRATITI NIKO

Порука режиму

САВЕСТ

 


Peter Sloterdijk: Nietzsche i Kafka

29 маја, 2012

(…) Kafka je svoje intuicije o značenju akrobatike i askeze objektivirao u trima pripovijestima koje su u međuvremenu postale klasične: Izvještaj za jednu akademiju, 1917. (prvi put objavljena u časopisu Der Jude, koji je uređivao Martin Buber), Prvi jadi, 1922. (prvi put objavljena u časopisu Genius), te Umjetnik u gladovanju, 1923. (prvi put objavljena u časopisu Neue Rundschau).

(…) Osim toga, majmun u ljudski svijet nije stigao u naponu svoje prirodne okretnosti: obilježila su ga dva hica, ispaljena tokom lova – jedan u lice, koji mu je na obrazu ostavio crvenu brazgotinu, zbog koje će dobiti ime Crveni Petar (Rotpeter), drugi ispod kuka, koji ga je učinio bogaljem i dopuštao mu samo još šepav hod.

(…) Čak ni Staljin nije uspio sasma iznuditi profanizaciju gladi.

ЦЕО ТЕКСТ:

P. Sloterdijk, Du musst dein Leben ändern, Frankfurt/M 2009.

S njemačkog preveo Mario Kopić

Peščanik, 29.05.2012.

http://pescanik.net/2012/05/nietzsche-i-kafka/

>

Peščanik – Vox clamantis in deserto


Текст скинут са сајта Пешчаник.нет

29 маја, 2012
мај 28, 2012
Овај текст више није на сајту Пешчаника, уклоњен је дан након што је постављен:

Нико и Ништа

29 маја, 2012


Stelios Kuloglu: Vidi ko mi kaže

28 маја, 2012

 

Kao što važi za većinu najviših funkcionera međunarodnih organizacija poput Svetske banke i MMF, biografija gospođe Lagard dovoljna je da objasni današnju međunarodnu krizu neoliberalnog ekonomskog modela. Posredi je mala, dobro uvezana klika koju ujedinjuju pohlepa i korupcija u pljački svetskog bogatstva.

(…) Tragikomične su, međutim, krokodilske suze gospođe Lagard zbog Nigerije i tamošnje dece, koju, kao što je izjavila za Guardian u intervjuu o Grčkoj koji je izazvao burne reakcije, neprekidno nosi u mislima. Ova nesrećna afrička zemlja, koja pati od gladi, ima jedan zajednički problem s Grčkom: u dugovima je. I zbog toga se upetljala u poznati začarani krug programa „pomoći“, memoranduma i ucena koji dramatično pogoršavaju situaciju.

(…) Treba na kraju napomenuti i da su sve prethodne „reforme“ bile povezane sa neophodnim planovima privatizacija javnih preduzeća za energiju i telekomunikacije. A da ne zaboravimo: gospođa Lagard, pre nego što je postala ministarka finansija Francuske, bila je predsednik advokatske kancelarije Baker & McKenzie. Ta kancelarija, ako je istina ono što čujemo, treba da preuzme, ako već nije preuzela, poslove rukovođenja privatizacijom grčke industrije nafte (ELPE). Pitao sam o tome g. Venizelosa prilikom jednog predizbornog intervjua, i nije demantovao tu informaciju, ali je nije ni potvrdio. Posle izjava direktorke MMF, međutim, postaje očito da njena stara kompanija, s kojom, metodom „rotacionih vrata“ smenjivanja javnih i privatnih pozicija, održava odlične veze, ne treba da preuzima poslove u Grčkoj.

ЦЕО ТЕКСТ:

TVXS, 27.05.2012.

Sa grčkog preveo Vladimir Bošković

Peščanik, 28.05.2012.

http://pescanik.net/2012/05/vidi-ko-mi-kaze/

>

Њене коментаре критиковао је и радикални француски левичарски политичар Жан-Лик Меленшо који је казао да она треба да поднесе оставку.

„Шта јој даје за право да на такав начин прича о Грцима”, запитао се он у изјави француској телевизији „Франс 3”, рекавши да су њени коментари недостојанствени.

Православна црква треба да плати свој порез”, рекао је Меленшон и истакао да јавни службеници и „храбри народ” Грчке „немају начина да избегну плаћање пореза”, јер им се он аутоматски одбија од месечне зараде.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Dr Ernst Hilebrand: Šta može levica protiv krupnog kapitala

Grci povukli iz banaka 700 miliona evra za jedan dan

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ


Petar Kojdić: Woody Allen u Delfima

28 маја, 2012

 

 

Boris Tadić je izgubio predsedničke izbore. Moje viđenje stvari je da Tadićev poraz nije (samo) posledica demokratske odluke birača već da je tako odlučeno (i) na nekom drugom mestu. To drugo mesto niti znam gde se nalazi niti ko ga sačinjava, međutim mojih 28 godina života u Srbiji me uverava da ono postoji, kao što verovatno postoji i u mnogim drugim državama. To je kuhinja platonski ustrojene države iz koje nam vladari-filozofi serviraju meni i upravljaju izbacivačima-čuvarima koji kontrolišu ko uopšte može da uđe u restoran. Ta kuhinja sa svojim čuvarima je osamdesetih prihvatila demokratiju kao neku vrstu nužnosti, duha vremena, ali demokratija je adaptirana da funkcioniše u kontrolisanim uslovima. Ne verujem da su u Srbiji ikada postojali zaista slobodni izbori – to bi bio preveliki hazard za sistem koji toliko dugo opstaje upravo zbog toga što svoje vitalne interese ne prepušta slučaju. Tako je i sada doneta odluka da se Borisu Tadiću, telegeničnom modernom političaru sa proevropskim imidžom, ovde i napolju, dodeli nova uloga.

Koja je to nova uloga Borisa Tadića koja je bila toliko važna da su karte morale dramatično da se promešaju? Mislim da su jedan od razloga i beli listići, odnosno ideja koju zastupaju određeni intelektualci koje je Tadić našao za shodno da prozove u svom prvom obraćanju javnosti nakon izbora. Beli listići, sami po sebi, u ovom trenutku su beznačajni. I njihov uticaj na ishod izbora je bio minimalan. Međutim, oni su od strane pažljivih stratega naše realnosti promptno identifikovani kao nepredvidiv element koji treba neutralisati.

Beli listići su iz sledećih razloga potencijalna opasnost za postojeći sistem: (a) oni su prva, posle dužeg vremena, autentična manifestacija društvene volje, i ma koliko njena snaga u ovom trenutku bila minorna, (b) ona može potencijalno ući u koaliciju sa mnogobrojnim apstinentima, koji su do sada bili pod kontrolom, ali se mogu probuditi i možda na srednji i dugi rok ozbiljno uzdrmati temelje sistema. To je naime teorija efekta leptira koja ima značajnu ulogu u upravljenu svim socijalnim sistemima i koje su pojedini filozofi-praktičari vrlo svesni (npr. George Soros, učenik Karla Poppera, koji već decenijama uspešno predviđa kretanja finansijskih tržišta).

Tadić i njegova Demokratska stranka (sa svojim derivatima) su logičan izbor za neutralizaciju neželjenog gosta, tj. belih listića, ali i u širem smislu za neutralizaciju nezadovoljstva srednje klase. Zato se može očekivati da će ta stranka u narednim godinama sebe pojačano profilisati kao neizbežnog čuvara evropeizacije i modernizacije Srbije, koja je ugrožena od strane ojačalih (a u stvari kontrolisanih) retrogradnih društvenih snaga. Pomoću sličnih strategija mnoge države danas prezimljuju i čekaju da prođe taj anarhistički uljez zvani demokratija.

Peščanik.net, 27.05.2012.

http://pescanik.net/2012/05/woody-allen-u-delfima/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:


ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Efekat leptira

Nataša B. Odalović: Da komšiji krava bude zdrava!

Владимир Умељић: Српско питање на почетку 21. века

 



Владимир Умељић: Српско питање на почетку 21. века

28 маја, 2012

(…)

Предуслов за свако стратешко размишљање је, наравно, сагледавање и анализа узрока а у конкретном случају и следећа полазна тачка: Не постоје „проевропски“ и „антиевропски“ Срби (странке) већ:

а) они који безусловно, по сваку цену гурају у ЕУ и који су, при овим последњим изборима успели да убеде скоро половину српских бирача да је корисно допуштати доказаним анти-Србима да нам ваде један кичмени пршљен за другим јер се пузећи на стомаку, поред осталог, очигледно најбрже стиже и до витално значајног Мек Доналдса и
б) они који европске интеграције сматрају природним и пожељним али који сматрају да у једном партнерству обе стране имају легитимно право на заштиту сопствених интереса.
Ова друга групација не сматра ЕУ никавом „светом кравом“, никаквом „једином“ алтернативом и с правом указује на то да сви који фаворизују приступ ЕУ по сваку цену, истовремено заговарају једно врло могуће претварање Србије у једну колонију (тренутно вероватна варијанта НАТО-ЕУ) односно у један резерват (тренутно вероватна варијанта НАТО- САД).
Будући да би разлози духовне, моралне и етичке природе као и разлози менталне хигијене, који говоре против овог бујања поданичког менталитета, бескрупулозног и себичног остављања на цедилу једног незанемарљивог дела српског народа и кратковидог одрицања од сопствених корена и идентитета испунили читаве библиотеке, ограничићу се при представљању овог концептуалног предлога првенствено на прагматичне (= интересне) аспекте.

1.    Следећа српска влада би требало да одмах понуди Русији преговоре о оснивању једне велике руске војне базе на југу Србије и да истовремено – на бази реципроцитета – одмах понуди САД моменталне преговоре о условима америчког закупа војне базе Бондстил на српској територији, Косово и Метохија. При томе треба пријатељски и увек изнова подсећати САД да су сви уговори, склопљени са Арбанасима неважећи и остају такви (Ex iniuria ius non oritur) и, исто тако, подсећати их да они сами од тренутка комунистичке национализације америчке имовине од стране Фидела Кастра броје камате и сматрају кубански дуг све већим (међународно право).

2.    Српска дипломатија се мора ревитализовати, лобистичке активности у светским центрима политичке моћи и медијима се морају организовати, и заступати концепт да овај развој ситуације, додуше, врло подсећа на време блоковских сукоба и хладног рата али да је стање сада буквално супротно од тадашњег – овај пут су Русија и Србија демократске земље, које бране међународно право а НАТО преузима улогу ондашњег агресивног, експанзивног и бесправног совјетског система. Исто тако, увек изнова подвлачити да Србија, наравно, ни у ком случају не жели неки нови „Берлински зид“ већ само да буде „Балкански мост“ између запада и истока.

3.    Србија мора настојати да постане што важнија транзитна земља на путу руске нафте и земног гаса ка ЕУ и неуморно подвлачити у јавности да је њен витални интерес да ЕУ не остане без извора енергије. Србија мора да инсистира на даљим преговорима са ЕУ – као целовита земља – и да и даље ради на испуњавању свих прихватљивих критеријума.

4.    Србија мора да интензивно развија економске и политичке везе са Русијом, Индијом, Кином, Јужном Америком и Африком и да, истовремено, перманентно позива ЕУ и САД да инвестирају, да им нуди правну сигурност и могућност профита а при свему овоме Србија би морала да следи руски концепт, по коме фирме и ресурси од стратешке важности могу само до максимално 49% прећи у стране руке.

5.    Србија мора да следи и пример Израела и да никад више не дозволи да један амерички амбасадор (као не тако давно у БиХ) јавно тврди да је у Европи у 20. веку било два геноцида, Холокауст и „онај у Сребреници“, а то значи изградњу једног музеја жртава геноцида, оснивање једног института за истраживање свих српских страдања и подизање једног монументалног споменика (за страдале у Јасеновцу и другде) у Београду, где би протоколарно обавезујуће почињала посета сваког страног државника Србији. Јер – само истина води ка миру (Veritas facit pacem). Узор овог пројекта је једна синтеза квалитета Јад Вашема, Музеја холокауста и Института Симон Визентал а прека потреба остварења истог (овде – актуелни прагматични разлози) пристиче из једног од одлучујућих фактора наше данашње незавидне ситуације, из изузетно успешне кампање сатанизације Срба од деведесетих година прошлог века па до данас.

6.    Следећа српска влада мора коначно да почне једну интензивну и перманентну јавну кампању просвећивања унутар земље (не само) о „светој крави“ ЕУ и о врло реалним алтернативама. Исто тако, једну кампању о виталним интересима народа и државе („бела куга“, образовање будућих интелектуалних, стручних, политичких елита, социјална уравнотеженост и сл.)

Србија мора, дакле, да почне са једном смишљеном прерасподелом средстава у смислу форсирања тих виталних интереса. Ко год завапи да је Србија сиромашна земља и да је „немогуће“ финансирати једну овакву политику, тај нека размисли

а) о разлици између виталних националних (државних) интереса и некритичког брзања у „виши стандард живљења“,
б) о чињеници да је нпр. Италија толико презадужена и придављена перманентном инфлацијом да она (по аксиомима западних „економских експерата“) уопште не би смела да егзистира и
в) да би једна консеквентна борба против организованог криминала и корупције, против латентног пљачкања српског друштва од стране тајкуна и не ретких политичара донела велике добити за Србију.
Укратко, Србија мора поново да стане на ноге и ојача, да поврати достојанство и да поново изнуди поштовање оних, који је у овом тренутку „ни у кусур не рачунају“. Тек тада – из обостраног интереса постаје реално оно, што нам српске „проевропске“ партије тако бајковито представљају – мир, благостање, перспектива.
Јер (за сада – имагинарни) улаз у ЕУ „проевропских партија“ је у најбољу руку један улаз за послугу и лиферанте.
(…) Један овакав приступ обећава не само политичке већ и знатне економске користи – у Другом светском рату поражена Немачка је итекако профитирала од присуства америчких војних база на својој територији, непосредно и посредно (инвестиције у инфраструктуру и у привреду уопште) и не заборавимо један од врло есенцијалних аспеката при овоме – од тог тренутка запад више не може рачунати на опробано успешну примену силе, изнуде и уцене а, истовремено, не може себи дозволити да пред самим циљем комплетно одустане од свог вековног „пројекта“.

Прагматичари владавине капитала, у том случају, искуствено гледано прелазе на своје најубојитије и најдугорочније оружје – на капитал и инвестиције, куповине и кредитирања, стандард живљења (и степен корупције) се диже… мада се и тада морамо надати да ће се, уз Божију помоћ, у Срба наћи довољно мудрих и родољубивих, храбрих и доследних глава…

За један овакав пут је, наравно, потребна велика храброст, далековидост и истрајност. Јер краткорочно је за очекивати да се притисци, уцене и претње запада енормно повећају… а то би, иначе, био и најпоузданији показатељ исправности овог заокрета, коме би потом са огромном вероватноћом следила једна „реална политика“ и запада, по старом и увек важећем принципу: „Не чини никада уступке ономе, кога можеш победити а кога не можеш победити, учини га савезником.“

Највећа предност једног оваквог – или сличног – концепта, међутим, лежи у томе да српско питање, да ми „отписани“ остајемо и опстајемо у жижи светских збивања и – ТО ЈЕ, ВЕРОВАТНО, НАША ЈЕДИНА ШАНСА ДА КАД-ТАД ДОЂЕМО ДО СВОЈИХ ПРАВА… било у централној Србији, на Космету, Републици Српској, Крајини, Црној Гори… у Европи и свету…

Јер иначе је реално очекивати да се најкасније после неког следећег Ирака и Авганистана нико више неће заиста интересовати за Србе и „српско питање“ а НАТО-глобалисти и српски мондијалисти ће се већ постарати да нас консеквентно ослободе и последњег кичменог пршљена, да нас убеде да ће Београдски пашалук тек у ЕУ (и у НАТО?) пронаћи не само све своје дахије – како „параноидне српске присталице теорије светске завере“ тврде.

ЦЕО ТЕКСТ:
Vidovdan

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-umeljic/srpsko-pitanje-na-pocetku-21-veka.php

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Модерни нацисти

 


Сачекај да прођу избори

26 маја, 2012

 

Ништа не говори, немој да нас откуцаш, сачекај да прођу избори, после тога излазиш на слободу, чекаће те посао или ћеш бити збринута да не мораш да радиш: 

ВРЕМЕ

Svetlanu Vukajlović puštaju iz pritvora

Bivša direktorka RZZO iz pritvora će izaći pošto joj upišu hipoteku na stan kao jemstvo da neće pobeći

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

НАРУКВИЦА?

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Najveći u Evropi… 

Ко је “српски Санадер“?

Предлог за нов закон

А имовина?

ДиректорПорескеуправе Србије

Спартак

РЕСТИТУТКА


Pad dinara ucrnio statistiku

26 маја, 2012

Autor: A. Milošević

Beograd – Prosečna neto zarada u Srbiji u aprilu je bila 42.215 dinara, odnosno 377 evra, računajući prema zvaničnom deviznom kursu poslednjeg dana prošlog meseca, što građane naše zemlje svrstava na mesto najmanje plaćenih u čitavom regionu bivše SFRJ, sa izuzetkom Makedonije. Budući da se ovi podaci o zaradama, koje je juče objavio Republički zavod za statistiku odnose na period pre nego što je dinar krenuo da agresivno slabi, nema sumnje da će, kada im legne sledeća plata, za dobijeni novac moći da kupe još manje uvozne robe nego danas, mada će im zbog skoka mesečnih rata za kredit ionako ostati manje novca za trošenje. Kako je objavio Zavod za statistiku, neto plate u Srbiji u aprilu su realno povećane za 3,5 procenta, a nominalno za 4,1 odsto u odnosu na mart. Istovremeno, bruto zarade su skočile za 3,6 odsto realno i 4,2 odsto nominalno i u proseku su iznosile 58.465 dinara. Ako se poređenje vrši u odnosu na period od pre godinu dana, uočava se realni rast neto zarada od 4,6 i nominalni od 7,4 odsto. Ali, dok bi ova statistika uzeta izolovano pokazivala izvestan napredak za građane, činjenica da je tokom prošle godine stopa nezaposlenosti skočila za čak 4,5 procenta, sa 19,2 na 23,7 odsto, te da je kurs sa nivoa od 106 dinara za evro početkom 2011. otišao na čak 115 koliko je danas, neutrališe bilo kakav očekivani boljitak.

http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/pad_dinara_ucrnio_statistiku.4.html?news_id=241002

>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Kurs kao podsetnik



Модерни нацисти

26 маја, 2012

Broj 649

5. kolovoz (август), datum koji se vraća

Datum objave: 26.05.2012.

Piše: Slavko Goldstein

(…) Vodstvo krajiških Srba nije se ni pokušalo ozbiljno boriti političkim sredstvima novonastajuće demokracije za status svog naroda, kojem u Hrvatskoj pripadaju sva građanska prava, jer tu živi već 400 godina. Vjerujem da je 1990. godine za takvu političku borbu Srba u Hrvatskoj još bilo bar djelomičnih izgleda. Pridobila bi se podrška umjerenijeg dijela hrvatske javnosti i utjecajnih faktora u međunarodnoj zajednici, a otupila bi se oštrica nabujalog hrvatskog nacionalizma.

(…)  Člancima u tjedniku “Danas” pridružio sam se, u to vrijeme, pokušajima za smirivanje stanja. Tekst pod naslovom “Gandijevski marš na Knin” (u broju od 16. listopada 1990) počeo sam s dramatičnim pitanjima: “Kamo to srljamo? Jesmo li zaista luda zemlja? Valjda je jasno da u sukobima koji nam po svemu sudeći predstoje ne može biti pobjednika. Poraženi ćemo biti svi, uključujući i naše potomke, koji će nedužni dugo ispaštati… Ne znam da su ikada igdje unutar granica jedne države na takav način bile pokidane saobraćajne žile kucavice, a da to nije značilo građanski rat.” Više metaforički nego konkretno, predložio sam da se pokuša organizirati mirotvorni “gandijevski” marš s mnogo tisuća nenaoružanih ljudi “prema kninskoj tvrđavi… da pred sobom uklanjaju barikade, one stvarne na cestama i one imaginarne među sobom”.

http://www.novossti.com/2012/05/5-kolovoz-datum-koji-se-vraca/

>

МОЈ КОМЕНТАР:

Мислим да је рат био неизбежан. Чак и у случају да је Србе у РСК предводио лично Ганди. На крају би били приморани да се од усташа бране оружјем. Да су у Београду и Книну владали бољи људи рат би имао другачији ток. Не би се изгубио медијски рат (или не у тој мери), српска војници не би чинили злочине над цивилима и ратним заробљеницима и крај рата би се другачије завршио: уместо етничког чишћења које су Хрвати спровели над Србима, током злочиначких акција Бљесак и Олуја, данас би постојала Република Српска Крајина, као независна држава, уједињена са Србијом, или попут Републике Српске као посебан ентитет. Реално, вечног мира између Срба и Хрвата неће бити још неколико деценија, а можда и никад. То није моја жеља, већ моје мишљење на основу свих чињеница и околности. Хрвати никада неће престати да мрзе и нападају, чак и када би сви Срби личили на Гандија. И тада ће славити злочиначке акције током којих је спроведено највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Таква геноцидна творевина је примљена у Европску унију, где би да нас помире,  да сви живимо поново заједно. Било једном у једној Југославији. Југославију су разбили (модерни) нацисти и клерофашисти. Ти (модерни) нацисти данас владају Европском унијом. Зато је НД Хрватска примљена за члана. Свестан сам свих мана српског народа, свих националистичких и клерофашистичких елемената, свих злочина које су Срби починили, осуђујем све злочине, али понављам:  Југославију су разбили (модерни) нацисти и клерофашисти. Ти (модерни) нацисти данас владају Европском унијом. Зато је НД Хрватска примљена за члана. И додајем: зато Европска унија пружа све мању подршку Израелу. 


Kurs kao podsetnik

25 маја, 2012

Čega je ime Nikolić

Autor: teofil pančić

(…) Elem, manimo se Nikole, držimo se Nikolića. To vam je ovaj što je postao predsednik Srbije ne bi li… šta, zapravo? Nemam pojma, videćemo, za sada evo pitajte Pešić Vesnu, Luković Petra i ostale dopisne neotomiste. To je (i) njihova predsednička beba, neka je oni ljuljaju. Mene na ovom mestu zanima šta je to što ga je oblikovalo i dovelo dovde, i zašto neki od nas (pošto nismo svi, avaj, tako emancipovani kao Pešić Vesna, Luković Petar & co.) u tome vide, hm, izvestan problem.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1054220

>

Anatomija poraza kroz debele naočare

Autor: Vesna Pešić

(…) A ko je pomogao Nikolića? Uspešan TV duel koji ga je navodno stabilizovao, podrška Vojislava Koštunice i, gle čuda, moja malenkost. Navodno, tačku „na i „ stavio je „osvetnički gnev“ Vesne Pešić. Pitam se zašto bih ja patila od osvetničkog gneva, makar i pod znacima navoda? U nekoliko mahova sam izrazila svoje stanovište o lošoj vladavini Borisa Tadića, pokazala sam kako je uzurpirao vlast i pokopao demokratiju, ali to svako nisam činila iz nekih „osvetničkih razloga“, niti sam ja mogla staviti tačku na bilo šta u orkestriranim pohvalama i pritiscima svih medija koji su u nebesa dizali i favorizovali Borisa Tadića.

Umesto zabašurivanja uzroka poraza Borisa Tadića, te pripisivanjem meni nekakvih ličnih motiva, što nije tačno i to svi znaju, bolje bi bilo da je Danas otvorio raspravu o mojim argumentima, koje sam javno iznela, o slabostima Tadićeve vladavine.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/anatomija_poraza_kroz_debele_naocare.46.html?news_id=240854

>

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: BORIS TADIĆ MANDATAR ILI STALJINGRADSKA BITKA PETOOKTOBARSKE ELITE

(…) A šta ćemo sa elitom? Boris će sa mesta premijera da im podigne srpsku privredu? Zar prethodne četiri godine nije bio i premijer, zar je nije on i urušio? Nahraniće Srbe sa ova tri hleba koja su mu preostala? Hoće, čim ga nauče da hoda po vodi. Uvešće Srbiju u Evropu? I to će, ako se tamo ide sa srpskim pravosuđem, endemskom korupcijom i zakonom o medijima. Dovešće investicije? Neće, on ih dovodi samo pre izbora, nikad posle. Braniće Kosovo? Ako se zemlja najbolje brani posle kapitulacije, hoće i to. Vraćaće Vojvodinu? Hoće, ako on nije taj koji je Vojvodinu poslao od Srbije. Boriće se protiv kriminala? Već se bori, ali ne za Srbiju, već za kriminalnu grupu oko sebe.

Sve je to bilans četvorogodišnjeg Tadićevog upravljanja nebom, vazduhom, vodom i vatrom, u Srbiji, pa i vladom, osim ako neki legalistički zilot ne utvrdi da je Mirko Cvetković stvarno bio premijer. Šta je onda to u Tadiću što ga ovoj masi brilijantnih umova ponovo preporučuje za to mesto? Idemo od početka.

Da se ovo što se neopravdano naziva srpskim političkim, medijskim i društvenim elitama neće obradovati predsedničkom pobedom Tome Nikolića, niko nije sumnjao. Ali da će izbor Srbije pre prihvatiti Vašington iBerlinnego oni – to je prevazišlo očekivanja. Nikolićeva pobeda dočekana je histerijom, koja se najbolje videla u naslovu „Blica“ u ponedeljak ujutro, gde je taj događaj najavljen kao „Diplomac predsednik“. Dragoljub Mićunović, koji se u tim krugovima iz nekog nejasnog razloga naziva „ocem srpske demokratije“, delegitimizovao je Nikolićev izbor tvrdeći kako je i Hitler na izborima došao na vlast. Ta očitovanja histerije mogla bi se citirati unedoglad, kad ne bi bilo nešto važnije od toga.

Naime, srpska elita nije prihvatila izbor Nikolića, tako da su se odmah sve novine potrudile da čitaocima objasne kako funkcija predsednika po ustavu nije ništa i da je Nikolić, jedini direktno izabrani funkcioner, zapravo neka vrsta šefa državnog protokola, bez značaja i uticaja. Njihova poruka Nikoliću bila je jasna: bilo bi mu najbolje da zameni mesto sa fikusom u svom novom kabinetu i da ih ne nervira mnogo jer će da zažali.

I otud njihova potreba za Borisom Tadićem premijerom. Znaju oni da Boris Srbiju neće popraviti, jer bi je popravio odavno da može, a njima bolja i ne treba, ova im je taman po njihovoj meri. Ali oni znaju da nema boljeg izbora za premijera koji će ratovati sa Nikolićem od Borisa, njegovog starog neprijatelja koji je nad Tomom već doživeo slast pobede. Rečju, Boris, ovako potrošen i isceđen, toj eliti ne treba ni za šta drugo nego za delegitmisanje Tome, kome se može dozvoliti sve samo ne da bude predsednik Srbije u kojoj su oni elita. I to je jedini smisao Borisovog vođenja vlade. Drugi ne postoji.

Šta nam to govori o njima? Govori da je eskalirala jedna gotovo 70-godišnja tradicija srpske elite, koja se kao takva legitimiše ne po tome što artikuliše želje, potrebe i pitanja sopstvenog naroda, što i jeste posao elite, nego organizuje sopstvene resurse upravo protiv tog naroda, isto onako kako je 1944. pravdala i najavljivala zločine oslobodilaca nad pripadnicima dotadašnje građanske elite; isto onako kako je, čast izuzecima, 1974. razbijala i Srbiju i sopstveni nacionalni korpus; isto kao što je 1991. počela da priziva bombardovanje Srbije i kao što ga je prizvala osam godina kasnije; isto onako kako je 2008. svaki otpor nezavisnom Kosovu bila gotova da proglasi srpskim fašizmom; i, konačno, jednako kao što danas najveću pljačku narodnih dobara u istoriji Srbije i najveće poniženje sopstvenog naroda naziva integracijama i modernizacijom.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-boris-tadic-mandatar-ili-staljingradska-bitka-petooktobarske-elite.html

>

Komentar Danas

Kurs kao podsetnik

Autor: Redakcijski komentar

Da nije kursa dinara, već bismo zaboravili u kakvom nam se žalosnom stanju ekonomija zemlje nalazi. Jer, već su nas neumrlim političkim marketingom ubedili da je od svakog žalosnog ekonomskog stanja zemlje, žalosniji postizborni nedefinisani radni status nekolicine domaćih političara.

Za žalosno ekonomsko stanje zemlje krivi su političari, a za njihov još žalosniji nedefinisani radni status kriv je narod. Dakle, kriv je narod.

Ali, tu je dinar. Domaća valuta svaki nas dan i već duže vreme podseća da u ekonomiji Srbije nešto ne štima. Inače, nezavisna Narodna banka Srbije od početka godine, odnosno baš za vreme predizborne kampanje, „slupala“ je na odbranu kursa domaće valute oko milijardu evra (978,5 miliona): u januaru ništa, u februaru 188,5 miliona, u martu 310 miliona, u aprilu 210 miliona, a za samo tri ovonedeljna dana 140 miliona. Dinar je od januara do kraja aprila nominalno oslabio prema evru za 6,5 procenata.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kurs_kao_podsetnik.46.html?news_id=240856

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

Предлог: девизне резерве уложити у производњу хране

Ко плаћа штету?

Вести са ”тржишта”


ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

24 маја, 2012

Никола Варагић 

  

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА 

 

Коментар после одржаног другог круга избора за председника Републике Србије

                             

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА


Nataša B. Odalović: Da komšiji krava bude zdrava!

24 маја, 2012

 

Lom koji se desio nakon izbora, otvorio je, za trenutak, dok traju pregovori političkih elita, da duh šmugne malo iz boce, i šta god ste bili i za šta se god zalagali, i za koga god ste glasali ili niste, ili ste belolistili, ili šta god – ne možete da ne primetite koliko je zgusnutosti odjednom u kulturnom i političkom prostoru, u izjavama, u ubrzanju, u pokušaju da se osvoji.

Dobro, jasno je da jedni pokušavaju da osvoje što više slobode u međuvremenu koje im nenamerno ostaviše ovi što osvajaju vlast i tržište. Ali svejedno, od izbora do danas koliko god bolelo suočavanje i nova otrežnjenja u Srbiji je atmosfera zdravija. Ne znači i da to nije ono poboljšanje koje kod teških bolesnika nastupa pred smrt, videćemo.

Kada kažem da je duh iskoristio priliku da šmugne iz boce dok se ovi džapaju, onda stvarno mislim na DUH. On stvarno jeste bio zarobljen u boci a prostor vakuumiziran, ispražnjen od smisla. I za to jesu bili odgovorni političari svi odreda, a ja najviše volim da kritikujem DS, budući da je to stranka za koju sam tradicionalno glasala, sve do ove godine (i jopet ću-ćeš-će, ako bude sreće).

Ove, priznaću, nisam izašla na izbore, jer nisam mogla da donesem moralnu odluku, a nisam ni beli listić, koliko god sam se žučno zalagala za prava drugih da to budu. Znate li koliko nas je takvih poput mene? Ipak, mi, neizašli na izbore, medijski i politički bili smo diskriminisani u odnosu na bele listiće, nije nas bilo u medijima, nismo imali lidere ni advokate, nismo imali ni Teofila da se ljuti na nas, ama niko nas nije ni pogledao, a gotovo smo najbrojnija snaga u Srbiji.

Šalu na stranu, ali sloboda svih izbora, pa i izbora bojkota ne sme biti otrovna jabuka razdora među nama. Kad političari zasluže, držaćemo se Ustava ko pijan plota, i stalno i disciplinovano mantrati da je moja građanska obaveza da na izbore izađem. Ali to će se desiti tek tada kada se političari budu, jednako poštujući moja prava, držali Ustava.

Ovo što se desilo u globalu, ne na mikroplanu zavađenog kruga dvojke na bele listiće i preokretljivce, nego frapantno nizak odziv, nije ni najmanje neočekivan. Čak je i moja malenkost upozoravala godinama, ne možete gubiti identitet, ne možete promovisati estradu, a biti izvorna DS ili izvorni LDP. Pogrešno se smatralo da je taj način „poseljačivanja“ (nije to patent Spirice Šapera, proverila sam i saznala genezu!) DS, a bogme i LDP, način ponarođivanja stranke i okupljanja masa. E, pa nije.

Sasvim pogrešna logika. Zato je, koliko god bilo različito motivisanih intelektualaca za belolistićizam ili bojkot, od potpuno benigne rodonačelnice ideje profesorke Turajlić do Vesne Pešić, koja je hrabro podržala čak i Tomu, ne bi li se stvari pomerile s mrtve tačke (sociološki to je sasvim naučno utemeljeno, samo je bilo potrebno i odrediti tačku ka kojoj se pomeramo), sasvim nedopustivo optuživati intelektualce za izborni poraz!

Najmanje plaćeni ljudi u zemlji, mnogi dovedeni do prosjačkog štapa, otpisanih pred najezdom nepametnih, ali prebogatih, napumpanih, silikoniziranih, besnih i bahatih u neprekidnim zagrljajima sa političkom elitom, koju su ti isti intelektualci 5. oktobra doveli na vlast! To je van pameti!

I sad krivi intelektualci. To su valjda zaključili u DS. A bilo bi bolje da su se pogledali u ogledalo, da su se setili s kim se javno pojavljuju i u kojim pozama, na koje koncerte idu, čiju muziku slušaju, kojim vucibatinama se dodvoravaju, da bi ovi na Fejsbuku (ogavnog li pronalaska) skupljali tzv. fanove za te svoje. Ne, narod na ivici egzistencije i intelektualci kao deo tog naroda s kojim deli istu sudbinu nisu krivi nizašta.

Osvajanje slobode mora hitno da počne, i pre konstituisanja vlade, da sam na mestu DS razmislila bih o tome šta znači osvajanje slobode, ali stvarno, ko je kadar da je sprovede, s kojim sredstvima, inače, u protivnom, koju god vladu sačinili, koliko god para imali – džaba, tonućemo nadalje, sve dok na nekim izborima ne izađu samo kandidati i njihove porodice.

Jer desilo se nekako samo od sebe, građani su politički zreliji od političara. I u takvoj situaciji političari mogu samo da se slikaju. Da budu birani od svesnijih od sebe, ne ide. Novo zaglupljivanje neće pomoći. Pa sami kažu da su im pametni došli glave. Prema tome, zavrnite rukave, pustite Srbiju da diše, ne igrajte se sa kulturom, slobodom izbora, slobodom zabave na slobodnom tržištu i šarolikoj ponudi. Svima nama skupa želim mnogo sreće u narednom periodu. I neka ne crkne više nijedna komšijska krava.    

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/da_komsiji_krava_bude_zdrava.891.html?news_id=240855

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Мир у кући. Само на тренутак.

Ексклузивно преносимо писмо Душана Мишковића, једног од чланова ГО Студентског протеста 1996/97, написано поводом сумњи у регуларност избора 2012!

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

SAŠA RADULOVIĆ: ZAHTEVAM DA SAZNAMO DA LI SU IZBORI POKRADENI

Туристичко путовање Двери: Траговима изборне крађе

LAKMUS TEST ZA TOMISLAVA NIKOLIĆA

Dimitrije Vujadinović: Srbija gubi kulturni suverenitet


 


LAKMUS TEST ZA TOMISLAVA NIKOLIĆA

23 маја, 2012

 

Vladimir Dimitrijević

(…) U intervjuu datom „Pečatu“ Tomislav Nikolić je, o Pokretu Dveri – Za život Srbije rekao sledeće: “Sa „Dverima“ nikad nisam siguran na čemu sam. Ne znam za koga rade. Napadali su me u kampanji da sam gori od Tadića, sada pozivaju na bojkot. Što se mešaju u izbore ako nemaju kandidata? Što ne kažu za koga su, pošto je jasno da će Srbija 21. maja imati predsednika? Oni su uputili poziv njihovim članovima da ne glasaju za mene. Razgovarao sam sa njima posle prvog kruga, i neka su živi i zdravi sa svojim zadacima koje imaju. Mislim da oni pomažu DSu“.

(…) Ponavljajući svoju optužbu da Dveri rade za stranku Borisa Tadića, Nikolić je došao u protivrečje sa izvesnim činjenicama. Ne treba zaboraviti: Dveri su prve, jasno i glasno, još u noći između 6. i 7. maja 2012, ukazale građanima Srbije da je vladajuća stranka sa svojim partnerima POKRALA izbore u Srbiji, i prvi su ponudili dokaze o tome. Tek kasnije su se oglasili svi ostali, uključujući i Srpsku naprednu stranku. Organizovali su i proteste protiv izborne krađe, koji su vrhunac imali 17. maja, velikim skupom u Beogradu pod nazivom „Tragovima izbornih krađa“. Na tom skupu, nošena je lutka Borisa Tadića u robijaškom odelu, i pevalo se:“Tadiću Borise, spasi Srbiju i gubi se!“ Pojavljivali su se i na medijima bliskim naprednjacima, objašnjavajući građanima šta se stvarno dogodilo na Đurđevdan 2012. Zato se iskreno treba nadati da je Nikolićeva priča o Dverima kao saradnicima Tadića, Đilasa i ostalih DS-SPS-URS-LDP igrača ipak imala samo svrhu predizborne propagande, i da će on, kao predsednik svih građana, a ne više Srpske napredne stranke, umeti da razlikuje propagandu od stvarnosti. Ne treba zaboraviti da su Dveri, još u toku predizborne kampanje, nudile svim opozicionim strankama zajednički front protiv Tadića i kompanije, pod uslovom da posle izbora sa njim i njegovima niko od opozicije ne sarađuje, dok je Nikolić, kako je izjavio u intervjuu „Pečatu“, očekivao podršku Veroljuba Stevanovića, Dragana Markovića Palme i drugih članova koalicije „Za evropsku Srbiju“.

Izvor Fond strateške kulture, 23. 05. 2012.

>

Јавно обраћање Двери Томиславу Николићу

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Ексклузивно преносимо писмо Душана Мишковића, једног од чланова ГО Студентског протеста 1996/97, написано поводом сумњи у регуларност избора 2012!

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

SAŠA RADULOVIĆ: ZAHTEVAM DA SAZNAMO DA LI SU IZBORI POKRADENI

Туристичко путовање Двери: Траговима изборне крађе

 


Ексклузивно преносимо писмо Душана Мишковића, једног од чланова ГО Студентског протеста 1996/97, написано поводом сумњи у регуларност избора 2012!

23 маја, 2012

 

Као члан Главног одбора Студентског протеста 1996/97, председник Студентског парламента током 1998. и активиста ОТПОРА који се пет година интезивно борио за успостављање демократских принципа у Србији позивам све учеснике протеста из тог времена, а посебно тадашње саборце Слободана Хомена, Ненада Констатиновића, Оливера Дулића, Марка Благојевића, Миодрага Гавриловића, Чедомира Јовановића, Чедомира Антића и Срђу Поповића да подрже иницијативу да се формира вишестраначка комисија која ће још једном пажљиво прегледати комплетан изборни материјал и отклонити или потврдити многобројне индиције да су претходни избори били нерегуларни.

Опет је доведен у питање темељни демократски принцип – изборна воља грађана за који смо се заједно борили дуги низ година.

Као инструктор ЦеСИД-а који прати изборе у последњих 15 година указујем на мноштво индиција да неправилности на изборима могу пресудно утицати на састав Скупштине Србије, а самим тим и на састав будуће Владе Србије, а можда и на промене Устава Србије:

1. Промена бројног стања у бирачком списку између два изборна круга тј. у периоду од десет дана је потпуно неприхватљива и сама по себи указује на веома лошу организацију избора;

2. Поништавање локалних избора на мноштву бирачких места указује да број спорних гласова износи више десетина хиљада, јер није могуће да се на неком бирачком месту где је утврђена неправилност на локалним изборима може веровати резултатима и парламентарних и председничких избора;

3. Изјаве многих учесника у изборима указују на значајне неправилности. Споменимо господина Иштвана Пастора који је изјавио да је само у Војводини спорно око 36 000 гласова. Бројне неправилности је наводио и други учесник у владајућој коалицији Млађан Динкић. Поред ових представника владајуће коелиције сви представници опозиционих странака су указивали на мноштво неправилности;

4. На интернету се могу уочити многи докази да су избори на Косову опет злоупотребљени. Зар ћемо дозволити да Косово опет буде место највеће манипулације изборима као у доба Милошевића. На тамошњим изборима је учествовало више десетина хиљада грађана. Како је могуће да резултати на косовским изборима показују тако лош резултат за СРС или Двери, када је опште познато да управо те странке имају чврста упоришта на том делу територије Србије? Сличним подацима на изборима смо се заједно „смејали“ пре петнаестак година;

5. Веома су озбиљне оптужбе да су многи записници са бирачких места фалсификовани (примери се, такође, могу видети на интернету), као и да гласачки листићи нису једнобразни тј. да су за изборе на истом нивоу коришћени различити папири;

6. Најмањи, али не и неважан проблем представљају џакови са бирачким материјалом који су украдени или на неки други начин нестали. 

Подсећам да, према званичним подацима, Српској радикалној странци недостаје само око 16 000 гласова, а Дверима недостаје око 25 000 гласова да би прешле цензус за улазак у Скупштину Србије.

Број спорних гласова очигледно премашује наведене цифре, а самим тим је спорно 13 – 30 посланичких места која могу бити пресудна у свим будућим комбинацијама око избора Владе или приликом доношења других стратешких одлука, као што је нпр. промена Устава.

Нисам у прилици да тврдим да су избори покрадени, али на основу свега наведеног могу да тврдим да је, веома неодговорно тврдити да „уочене неправилности нису значајне“.

Подсећам и да су представници међународне заједнице и 1996. г. дуго прихватали Милошевићеву верзију изборних резултата, као и данас, а и он се тада оглушавао на једноставне позиве да се изврши преглед изборног материјала позивајући се на државне институције. Ситуација је била очигледно веома слична, мада је улог тада био мањи (радило се о локалним изборима, а сада се ради о парламентарним).

У име вишегодишње борбе за демократско друштво и поштене изборе још једном позивам све присталице демократских вредности да подрже иницијативу да се још једном пажљиво прегледа целокупан изборни материјал. Таквим поступком ће се изгубити неколико додатних дана, али ће се утврдити приврженост основним демократским принципима и показати зрелост нашег друштва. Уколико се одбије оваква иницијатива, можда ће се брже и лакше конституисати Скупштина, али ће остати велика мрља на савести сваког од нас ко се некада борио за исте захтеве, а сада не подржава овакву једноставну иницијативу.

Душан Мишковић,
дипломирани физичар
инструктор ЦеСИД-а

Више о аутору
Душан Мишковић је један од иницијатора студентског протеста 1996/1997. Потом је био активиста Отпора, а од 2000. године и инструктор ЦеСИД-а.

Дипломирао је физику.

Живи и ради у Сомбору.

 

ИЗВОР:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/maj/otvoreno-pismo-ucesnicima-studentskih-protesta-96-97.php

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Позив Двери Чедомиру Јовановићу

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

Порука режиму

Страх режима: Укинута емисија на Б92 о изборним крађама!!!

Туристичко путовање Двери: Траговима изборне крађе

Збијање редова и чување леђа

SAŠA RADULOVIĆ: ZAHTEVAM DA SAZNAMO DA LI SU IZBORI POKRADENI

Zoran Luković: Budžet postao tajna

Najbogatija Srpkinja u Severnoj Americi zbog korupcije nema želju da širi posao na Srbiju

Недавне акције Двери против изборне крађе активирале су све аларме режима: спрема се прљав обрачун са Дверима

Pokret za slobodu: Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja u vezi sa 24 sporne privatizacije

Radnički protest Pokreta za slobodu

Nebojša Milenković: Šta posle belih listića?

Dragoljub Žarković: Biznis i politika

Крај СНС-а

Turbo Ivica (ili povratak u 90e, ili čemu izbori?)

Вратили нас у деведесете, избацују ММФ из Србије

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

”Србијом влада сто породица”

Mihal Ramač: Poruka političarima

Милослав Самарџић: Да ли заслужујемо бољу власт?

Сарадник окупатора

О правди, у Србији

БОГ СУДИ

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ ”УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ”



Обележена 20. годишњица страдања 12 беба

22 маја, 2012

БАЊАЛУКА – Полагањем цвећа на споменик „12 беба” у центру Бањалуке данас је обележена 20. годишњица од страдања 12 беба с поруком да се тај догађај никада не сме заборавити.

У мају 1992. године у бањалучком породилишту умрло је 12 беба због недостатка кисеоника. Кисеоник није могао бити допремљен копненим путем због блокаде Бањалуке, а ни ваздушним због одлуке Савета безбедности УН о забрани летења изнад БиХ.

„То је било време када је недостајао разум на свим странама. Тај велики свет, у који смо тада имали поверења, показао се потпуно нехуманим, јер је само један телефонски позив могао спасити ову децу, тиме што би био одобрен лет авиона са кисеоником”, подсетио је председник Републике Српске Милорад Додик.

Tанјуг


Dimitrije Vujadinović: Srbija gubi kulturni suverenitet

22 маја, 2012

Autor je direktor Balkankult fondacije

Kulturna utemeljenost jednog naroda pokazala se važnijom u očuvanju sopstvenog suvereniteta od teritorijalne rasprostranjenosti.

Pod uticajem neoliberalnog koncepta privrede i tržišta kulture, početkom osamdesetih godina prošloga veka u kulturnoj produkciji dominantan je postao anglosaksonski pristup, koji je kasnije prihvatila i Evropska unija (Ekonomija kulture Evropske unije, 2009. godina).

Anglosaksonski pristup forsira termin kreativne industrije, odnosno kreativni sektori. Iako se sam termin oslanja na pojam kreativnosti, koncept kulturne i umetničke produkcije postavljen je u matricu lukrativnih interesa.

Današnje tržište kulture, kao uostalom i tržište uopšte, daleko je od „nevidljive ruke“. Savremeno tržište je veoma kontrolisana lukrativna poluga moćnih korporacija, kao i lokalnih monopola (globalno muzičko tržište vredelo je 33,7 milijardi dolara u 2001. godini, a kontrolisalo ga je devet multinacionalnih korporacija).

Dobar primer za ovu konstataciju možemo uočiti i u obrazovnom sistemu kulturnih praktičara, kod nas i u Evropi. Apsolutno dominira obrazovanje za kulturne menadžere, odnosno predmet menadžment (ista situacija je i kod tema publikacija, istraživanja, međunarodnih seminara i skupova, evropskih diploma i slično).

Osnovni cilj takvog obrazovanja jeste, sa jedne strane, osposobiti kadrove za tržišno gladijatorstvo, a sa druge za sprovođenje određenih kulturnih modela. Nema tu stvarnog prostora, niti teorijskog niti praktičnog, za kritičko mišljenje, za etička, estetska i ekološka preispitivanja.

Samo kreativni sektor u Evropskoj uniji obrnuo je više od 654 milijardi evra u 2003. godini, učestvovao sa 2,6 odsto u bruto prihodu država EU, dok je više od šest miliona ljudi neposredno bilo zaposleno u tom sektoru. U tako kreiranom kontekstu sužava se nekontrolisani prostor za očuvanje i produkciju narodne kulture, etičkih i običajnih vrednosti i umetničkih sloboda. Sve je postavljeno sa ciljem lukrativnosti!

Svako ko misli da istim instrumentima koje koriste kreativne industrije i sektori može da ih nadmudri i eventualno preokrene, u velikoj je zabludi. One raspolažu ogromnim sredstvima, izuzetno osposobljenim kadrovima i razvijenom infrastrukturom od globalnog do lokalnog nivoa.

Jedina realna alternativna snaga danas, koja im može parirati, a pri tome ne ulazeći u direktan sukob, jeste dobro osmišljena kulturna politika, što podrazumeva visok nivo samosvesti i političke odgovornosti nosilaca vlasti. Kulturna politika u kojoj će jedan od glavnih prioriteta biti razvoj novih instrumenata podrške samoodrživosti kulturne posebnosti (kako sopstvenog, tako i drugih naroda) i autorskog umetničkog stvaralaštva. U suprotnom, gubitkom samosvesti u vođenju kulturne politike gubi se prvo kulturni, a na kraju i državni suverenitet.

U kontekstu evropskih država, nordijska društva najbolje razvijaju kulturne modele i modele kulturnih politika u pravcu zaštite sopstvenog suvereniteta. Srbija je daleko od toga, ako se uopšte i može govoriti da sledimo neki model kulturne politike.

Naša politička, ekonomska i medijska oligarhija svojim ponašanjem sve češće pokazuje otvoreni prezir prema sopstvenoj kulturi i umetnosti, svesno je prepuštajući interesima globalnih kreativnih industrija.

Srbija ovde godišnje izdvaja po glavi stanovnika negde oko 15 evra, dok recimo Bugarska oko 40 evra, Mađarska 80, s Slovenija oko 100 evra. Ovde nije samo u pitanju veličina iznosa, veći efikasnost upotrebe sredstava (više od 70 odsto ide na „režijske“ troškove ustanova). U preraspodeli republičkog budžeta za kulturu najmanje se godišnje izdvaja za istraživački rad, svega negde oko milion dinara, a samo nešto više za podršku konkretnim projektima zaštite i razvoja narodne kulture. Uostalom, kakvi su nam bioskopski repertoari, koncertne ponude, TV programi, šta se nalazi u izlozima naših knjižara? Posledica toga jeste da smo na jasnom putu gubljenja kulturnog suvereniteta.

Poslednji očigledan primer su izborne kampanje u kojima se reči kultura i umetnost nisu mogle čuti!

Takvom odnosu političkih struktura doprinose i mnogi naši umetnici, književnici i kulturni praktičari. Dobar primer su brojne izjave i podrške, očigledno lično motivisane, koje su davali i pružali partijama tokom izborne kampanje, a ne istinsko nastojanje za drugačije društveno vrednovanje kulture i uspostavljanje jasno definisanog modela kulturne politike.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/srbija_gubi_kulturni_suverenitet.46.html?news_id=240729


Vaclav Klaus: Grčka žrtva suludog monetarnog ustrojstva EU

22 маја, 2012

Češki predsednik Vaclav Klaus izjavio je u Čikagu na konferenciji konzervativnog Hartland instituta da je problem Grčke ništavan u poređenju sa dubokom sistemskom krizom Evropske unije, a da je Grčka žrtva „suludog“ monetarnog ustrojstva
Evrope. „Grčka je skoro ništavna. Za novine je naravno lako da izvlače naslove o Grčkoj. Istinski problem Evrope je mnogo dublji i širi nego problem Grčke. Grčka je žrtva suludog ustrojstva Evrope. Grčka nije izazvala tu krizu, ona je pre žrtva iracionalnog monetarnog ustrojstva“, kazao je noćas češki predsednik u Čikagu. Kao ilustraciju te iracionalnosti za američku publiku Klaus je naveo model kao kada bi se uvela zajednička valuta na celom kontinentu Severne Amerike. „Možete li da zamislite da napravite jednu valutu za Kanadu, SAD i Meksiko i onda da se čudite što to ne funkcioniše? To je smešno a upravo to se desilo u Evropi„, rekao je Klaus. Češki predsednik još ranije je preporučio Grcima da se vrate svojoj drahmi i odustanu od evra jer u tome vidi recept za bezbolniji izlazak iz dužničke krize.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/klausgrcka_zrtva_suludog_monetarnog_ustrojstva_eu.83.html?news_id=47375


Мир у кући. Само на тренутак.

20 маја, 2012

Српска напредна странка је добила председника Републике.

Демократска странка и Социјалистичка партија Србије добијају вођење владе Републике Србије.

Европска унија је задовољна. Вашингтон и Москва немају примедби.

Задовољна је и Породица у Србији. Задовољни су и у Демократској странци Србије. 

Делује да је дошло до мира у кући. То значи да се неће истражити ко је крао на изборима, неће се ићи у обрачун са корупцијом и организованим криминалом, неће се сазнати ко су организатори убиства председника владе 2003. нити новинара у претходних 20 година, наставиће се аранжман са ММФ-ом, наставиће се сарадња са Еулекс-ом, изградиће се Јужни ток…

У Србији ће за 4-5 година живети 400 000 Срба мање, просечна плата остаће пар стотина евра, незапосленост младих преко 20%, тајкуни неће спроводити одлуке Комисије за заштиту конкуренције, Агенција за борбу против корупције неће кривично гонити политичаре, они који раде и примају плату остаће везани за кредите и стране банке, чији су сувласници и чланови Породице, сви заједно ће наставити да пљачкају Србију

Због тога неће бити мира у кући.

>

Jupiter nije vol

Goran Babić

(…) Oni veliki, oni se razlikuju ponajviše po ličnosti svog lidera te se i izbori u takvoj situaciji pretvaraju mnogo više u stvar ukusa i afiniteta, a mnogo manje u opredjeljenje za i protiv neke ideje, tendencije ili projekta.

Za ilustraciju rečenog neka posluži primjer kog je nemoguće zaobići. Nesumnjivo je, naime, najvažnija tema današnjice kriza što trese i najrazvijenije zapadne zemlje, tj. upravo one u čije okrilje navodno svim silama hrlimo. No da li se to (što je glavno i najvažnije) osjetilo u našoj kampanji? Jesu li pretendenti na presto možda i u jednom času našli za shodno da u skladu sa svojim (intelektualnim) sposobnostima predlože neka konkretna rješenja, neki izlaz iz postojećeg ćorsokaka? Nisu, naravno da nisu, oni su veselo išli šumom, dok kriza gazi i glavinja drumom.

Neko će reći kako nije ni realno da naši paćenici odgovore na pitanja, koja nije u stanju objasniti ni družina iz Davosa (pride Soros i Štiglic te čitav niz eminentnih imena), ali se fundamentalna rješenja od naše čeljadi i ne očekuju. Očekuje se, međutim, da se ipak ne šlepaju na repu događaja. Privilegiju da ne misli ni na šta i da ga se sudbina zemlje zapravo ne tiče može da ima neki nevažni pojedinac. Ne može šef stranke, vlade ili države.

http://www.blic.rs/Komentar/Tema-dana/324472/Jupiter-nije-vol

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Dragoljub Žarković: Biznis i politika

Крај СНС-а

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

Страх режима: Укинута емисија на Б92 о изборним крађама!!!

Turbo Ivica (ili povratak u 90e, ili čemu izbori?)

Вратили нас у деведесете, избацују ММФ из Србије

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Pokisli četnici čekali Čedu

”Србијом влада сто породица”

Mihal Ramač: Poruka političarima

Милослав Самарџић: Да ли заслужујемо бољу власт?

Сарадник окупатора

Туристичко путовање Двери: Траговима изборне крађе

Збијање редова и чување леђа

SAŠA RADULOVIĆ: ZAHTEVAM DA SAZNAMO DA LI SU IZBORI POKRADENI

Zoran Luković: Budžet postao tajna

Najbogatija Srpkinja u Severnoj Americi zbog korupcije nema želju da širi posao na Srbiju

Недавне акције Двери против изборне крађе активирале су све аларме режима: спрема се прљав обрачун са Дверима

Pokret za slobodu: Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja u vezi sa 24 sporne privatizacije

Radnički protest Pokreta za slobodu

Nebojša Milenković: Šta posle belih listića?

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

SLAVOLJUB LEKIĆ: VELIKA KRIZA REVOLUCIJE

MOMČILO SELIĆ: PUT KOJI NAM NE MOŽE USKRATITI NIKO

О правди, у Србији

БОГ СУДИ

Порука режиму

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ ”УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ”

Вера

Исус Христ


Сарадник окупатора

19 маја, 2012

 

Многи ће рећи “па ово“, “па оно“, али ако си уредник српског медија, ако си начелник у полицији, БИА и Војсци Србије, ако си државни тужилац, ако си академик САНУ, ако си један од неколико хиљада најважнијих функционера, у окупираној Србији, ти јеси сарадник окупатора.

Ако изађеш на изборе које организује окупатор, ти пристајеш на окупацију. 

Зато не пристај на окупацију чак и ако те патријарх позива да изађеш на намештене изборе. 


Туристичко путовање Двери: Траговима изборне крађе

19 маја, 2012

Послушајте обраћања Бошка Обрадовића са Дверомобила окупљеним људима на протесту против изборне крађе одржаном у Београду 17.маја. Ово својеврсно туристичко-политичко разгледање престонице повезало је све тачке у којима се обраћало присутном народу: То су места где се протествовало против изборних крађа 1996/97 и 2000, а данас су то места где је планирана и извршена изборна крађа 2012, и то од истих оних који су учествовали како у крађи 96/97 и 2000, тако и од оних који су протествовали 96/97 и 2000!


Сами одлучите да ли треба изаћи на намештене изборе од стране доказаних лопова и антихришћана

19 маја, 2012

 

Ми знамо да ће све сакривено бити откривено, и све тајно постаће јавно. 

Са вером у Бога

>>>

Poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Irinej pozvao je sve građane Srbije da izađu danas na birališta i glasaju u drugom krugu predsedničkih izbora.

– Izlazak na izbore je građanska dužnost i obaveza, jer od rezultata izbora, u krajnjem slučaju, zavisi i sudbina svih nas u narednom periodu. I ko izbegava da izađe na izbore i da svoj glas, nema prava da kasnije bilo šta kritikuje ili bilo kome zamera na eventualno pogrešnom izboru – istakao je patrijarh Irinej u ekskluzivnoj izjavi za Press nedelje.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:


ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)

Митрополит Месогеас Николај: Порука Грчком народу!

Dragoljub Petrović: Vanzemaljci

Збијање редова и чување леђа

Закони о јавној својини и реституцији – усвојени

SAŠA RADULOVIĆ: ZAHTEVAM DA SAZNAMO DA LI SU IZBORI POKRADENI

Zoran Luković: Budžet postao tajna

Najbogatija Srpkinja u Severnoj Americi zbog korupcije nema želju da širi posao na Srbiju

Недавне акције Двери против изборне крађе активирале су све аларме режима: спрема се прљав обрачун са Дверима

Бошко Обрадовић (Двери): Тадићу, лопов си!

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

Страх режима: Укинута емисија на Б92 о изборним крађама!!!

Turbo Ivica (ili povratak u 90e, ili čemu izbori?)

Вратили нас у деведесете, избацују ММФ из Србије

Dragoljub Žarković: Biznis i politika

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Крај СНС-а

Pokisli četnici čekali Čedu

”Србијом влада сто породица”

Mihal Ramač: Poruka političarima

Милослав Самарџић: Да ли заслужујемо бољу власт?

SLAVOLJUB LEKIĆ: VELIKA KRIZA REVOLUCIJE

MOMČILO SELIĆ: PUT KOJI NAM NE MOŽE USKRATITI NIKO

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

Cvetan Todorov o komunizmu

О правди, у Србији

БОГ СУДИ

Порука режиму

Božidar Mandić: Čekam dobrog čoveka

УМНИ РАТ

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ ”УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ”

Вера

Исус Христ

 


SLAVOLJUB LEKIĆ: VELIKA KRIZA REVOLUCIJE

19 маја, 2012

(…) Nema razloga da sumnjamo, Revolucija ima samo jedan imperativ – da očuva građanski rat održavanjem prividne stranačke borbe u Parlamentu koji je sama zaredila usađujući masama beznađe i ukidajući svaku ideju slobode. Poslednje razdoblje Revolucije ujedno je i eksperiment in vivo koji će pokazati da li se može ukinuti jedna država, razoriti društvo i istrebiti nekoliko miliona ljudi bez ozbiljnijeg otpora?

(…) Revolucija se regenerisala zahvaljujući predanom radu svoje strukture, sačinjene od tri velike skupine potekle iz: komunističkog partijskog aparata, tajne službe i antikomunističkih disidentskih krugova. Poslednji su formirali disidentsku republiku izvan komunističkog sveta. Tri pomenute grupe sredinom prošlog veka bile su odvojene, čak i sukobljene, ali kako je hladni rat odmicao, između njih su uspostavljene, u početku indirektne a potom i direktne, veze saradnje. Prvi znaci okončanja njihove fuzije vidljivi su oko 1980.

Ali, pored disidentske republike, u tišini i osami posle Drugog svetskog rata, niklo je emigrantsko kraljevstvo na temeljima koje su postavili dinarski gorštaci nekoliko decenija ranije. Nakon izgona iz Jugoslavije najugledniji politički protivnici i neistomišljenici komunista, postaju elita emigrantskog kraljevstva.

Dok je, naime, disidentska republika imala dva krila, u inostranstvu i u Jugoslaviji, emigranstsko kraljevstvo živelo je isključivo izvan granica SFRJ. Ono beše, pa i danas jeste, jedina protivteža razjarenoj Revoluciji, svojevrsni slobodarski komonvelt ljudi različitih političkih i kulturnih shvatanja, od socijalista i monarhista do demokrata.

(…) Uprkos tome, velike nade mnogih Srba u matici, posebno u poslednje tri decenije, mamili su okaljeni predstavnici disidentske republike. Na samom početku osamostaljivanja disidenti su Imperiju jedva primećivali a o Geopolitici su tek ponešto načuli. Pamfletići protiv Revolucije bili su dovoljni da odagnaju neugodno pitanje disidentima: da li je Revolucija u savezu sa Imperijom? Istovremeno, antikomunisti su nezainteresovani za sudbinu srpske „ekstremne“ emigracije, izložene progonu jugoslovenske tajne službe, aktivne na prostoru pod suverenom kontrolom Imperije. Neko je polagano širio teren disidentske republike, izvan komunističke Jugoslavije, smanjujući, malo po malo, teritoriju emigrantskog kraljevstva.

(…) Naime, većina disidenata bili su, što direktno što posredno, upleteni u planove preuređenja zemlje iz koje potiču, pošto je Imperija gradila politički mehanizam u kome je disidentstvo bilo jedan u mnoštvu zupčanika. Osim Solženjicina, malo je disidenata i pokušalo da napusti svoju ulogu i izbegne moralisanje i podučavanje naroda iz koga su potekli. Talentovaniji i ambiciozniji napuštali su zemlju, obično posle robijanja, dobijali pozicije u javnom životu atlantskog sveta i postajali antikomunistički gurui. Drugi su ostajali u zemlji i oko sebe širili ekskluzivnu zonu antikomunizma i pažljivim radom komunističkih glasila sticali oreol očeva nacije, vođa opozicije, ikona patriotizma i slično. Tako se, malo po malo, ukorenjivala nadristvarnost u koju su i sami disidenti sve čvršće verovali.

(…) Danas se jasno uočavaju tri razvojne faze strukture. U prvoj (1945–1980) disidenti su izdvojili svoj politički prostor iz koga je izbačena komunistička država. Potom su ga ogradili i lagano širili – u SFRJ i u inostranstvu. Veliki iskorak bilo je simbolično osnivanje Crvenog univerziteta u Beogradu 1968.

U drugoj fazi (1980–2000) fuzionisanjem sve tri grupe uobličena je struktura. Skriveni partijsko-policijski aparat više nije mogao zadržati status tajnog društva kao što ni najistaknutiji građani disidentske republike nisu mogli viriti preko plota u središte političkog života, odavno spremni za osvajanje vlasti. Pisanje i kafanska kazivanja Mihiza, Brane Crnčevića i drugih intelektualaca i disidenata o savremenicima, najbolje su svedočanstvo ove tihe fuzije koja je onda, a mnogima i danas, izgledala kao forma komunističke bolećivosti, neveštog kajanja, predusretljivost i iznuđeno približavanje interesima pučanstva. Spontana duševnost, patetični iskazi i lirske ispovesti Rankovića, Penezića, Stambolića i drugih komunističkih velikaša jednako su varljivi ako se ima u vidu da su bili pioni Revolucije a njihova velikodušnost, ili pak osionost, bez uticaja na ideološki okvir u kome su se kretali. Revolucija ne beše delo njihovog uma, već generacija pisaca i filosofa iz zapadne Evrope koji su se poduhvatili rušenja apsolutne monarhije i vlasti kralja. Pošto je nisu izumeli a još manje razumeli, pobornici Revolucije usvojili su je kao svoj uzvišeni projekt, neretko ga objašnjavajući zbunjenim zapadnjacima, na sramotu i podsmeh potomaka. Izabrani da tumače i brane Revoluciju, oni su na tom poslu padali, padaju, i po svemu sudeći padaće i dalje, i politički i fizički, kao njene žrtve.

Struktura je delala daleko od očiju javnosti da bi, gotovo nenadano, izašla na političku scenu i popunila prazninu nastalu ukidanjem društvene svojine i jednopartijskog sistema. Svako je sa svoje strane zauzeo mesto u novom građanskom društvu koje je istrajnim radom omeđila Imperija. Sve tri grupe ujedinio je posao podele plena (moći), koji ih je, korak po korak, udaljavao od ostatka zajednice dok ih, napokon, nije potpuno razdvojio i udaljio.

Konačno, u trećoj fazi razvoja, u proleće i leto 2001, struktura prerasta u superstrukturu – skrivenu oligarhiju. No, zašto je Revolucija odmah posle formiranja strukture počela pripreme za njeno proširenje i stvaranje superstrukture novog građanskog društva?

Odgovor, izgleda, valja potražiti u činjenici da struktura, začeta sredinom prošlog veka, nije bila sasvim pogodna za ostvarenje vizija dvadeset prvog veka, što je bilo jasno još pred raspad SFRJ. Zato su u političko polje uvedene sveže snage: četvrti element, demokratski nihilisti, kooptirani pre a predanim radom fanatika iz strukutre oblikovani posle raspada SFRJ. Demokratski nihilisti, poreklom od raznih sorti biznismena, demokrata bez porekla i ugleda, i delova dijaspore koja nikada nije priznala emigrantsko kraljevstvo – budući pod paskom strukture i Imperije – uključeni su u superstrukturu da bi preuzeli najveći teret odbrane Revolucije. Uloga superstrukture u neposrednoj je vezi sa predajom suvereniteta iz ruku Revolucije u ruke Imperije. Ovo je važna novina u njihovim odnosima, budući da je Imperija svoju bezbednost osigurala stavljanjem pod neposrednu kontrolu ključnih poluga aparata Revolucije.

Bez obzira na socijalno, kulturno ili nacionalno poreklo, različite grupe u novoj superstrukturi posebno snažno iskazuju tri stava: srbofobiju, rusofobiju, koja se sreće u Poljskoj i pribaltičkim republikama, i oholu, nihilističku grabežljivost. Ali uprkos slabostima, oni decenijama dobijaju bitke protiv nacionalista, koji su prihvatili legalizam u zadatim okvirima Revolucije, nespremni da demontiraju paklenu mašinu građanskog rata i istope je u organizovanoj državi.

Naime, pošto je obnovljena Revolucija, nastavljen je posao uspostavljanja paralelne države započet pre više od pola stoleća izdvajanjem disidentske republike. Revolucija razbija državu i razgoreva građanski rat, nasuprot zalaganja Hobsa, koji spas od izgibenija i bede traži upravo u državi. (Hobs, T. 2011. Levijatan ili Materija, oblik i vlast države crkvene i građanske. Beograd, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i informisanje, preveo M. Marković; Hobs, T. 2006. Čovek i građanin. Beograd, Hedone, prevela N. Mićunović) No, kako je virtualna republika postala stvarnost, pred obnoviteljima Revolucije iskrslo je krupno pitanje: kako izmestiti moć izvan države i zajednice kojom se vlada?

Ovaj zadatak preuzela je na sebe superstruktura koristeći se metežom demokratskih promena, uz pomoć nevladinog sektora koji klija na marginama zajednice, kao svojevremeno disidentska republika na rubovima komunističkog društva. Upravo su stalne javne optužbe na račun države, u drugoj polovini dvadesetog veka, pridonele atmosferi pogodnoj za razgradnju stare i formiranje nove, paralelne države koju gradi superstruktura. Duboko ukorenjeno mnjenje da je svaka izvršna vlast u Srbiji korumpirana, budući odvojena od naroda i lišena legitimnosti, olakšava suptilno premeštanje moći u novu paralelnu državu koja jedino tako može da oživi, a što nacionalisti nehotično podupiru povikom o izdaji. San komunista o odumiranju države postaje java u Srbiji početkom 21. veka, u završnici duge borbe protiv velikosrpske buržoazije. Oktobarskim preokretom 2000. preneta je moć iz stare države u novu, paralelnu, uz galamu i tresak uobličavanu do 2008. i samo na prvi pogled slabiju, da bi već danas ta država mirno živela mimo zajednice. Sama činjenica da je Oktobarski preokret izveden bez prolivanja krvi ukazuje da je superstruktura bila spremna za zadatke u novom razdoblju, te da nije ni bilo demokratske revolucije već samo prenosa vlasti, kakav se inače zbiva posle parlamentarnih izbora u razvijenim zapadnim državama. Obračun poput onog od oktobra 1944. do leta 1945. nije se ponovio jer protivnika prevrata nije bilo na vidiku, bar ne u Srbiji. Ta zar bi organizatori obnove Revolucije – pa zvala se ona i demokratskom – propustili priliku da se obračunaju sa svojim protivnicima?

Tako se iz simbioze NVO, starih i novih jakobinaca – svih izvan domašaja zajednice – rodila nova država. Mnoštvo nevladinih organizacija nisu plod zavere niti izdaje, već intermedijer nastao pri rekonstrukciji zajednice iz koga će nastati nove društvene forme i institucije. Ovo daje povod nacionalistima da lamentiraju nad starom državom koja se nezaustavljivo raspada (mada nje odavno u stvarnosti nema). U senci građanskog rata koji iznova raspaljuje Revolucija, javnost pripoveda o decentralizaciji, dok superstruktura sprovodi gigantsku centralizaciju preko nove (paralelne) države koja zavodi diktaturu, ovoga puta bez i slobode i hleba. Deo poslova koje je nekada obavljao tajni aparat Revolucije, na svoja pleća preuzeo je snop nevladinih organizacija, koje deluju tek prividno javno ali u stvari zakulisno, jer ne saopštavaju svoje finansijske izvore i kanale saradnje sa vlastima i drugim institucijama. Ali to nije neobično, nevladin sektor samo nastavljajući tradiciju ranijeg konspirativnog delovanja korifeja disidentske republike i aparata političke policije.

(…) Posle 2010. između superstrukture i zajednice nastao je raskol koji se više ne može prikriti niti spontano zaustaviti, a ishod će biti otvoreni sukob.

(…) Dakle, superstruktura je ta koja zaprema političko polje a ne političke stranke, te je sastav političkih koalicija ustvari plod dogovora izvan parlamenta, vlade ili partija. Stoga i nije važno ko je kojoj stranci pripadao, ili trenutno pripada, već koliko uspešno igra svoju ulogu u parlamentarnom igrokazu Revolucije. Sve te česte promene ustava, reorganizacije državnih okruga i regiona, izmene njihovih nadležnosti ili promene izbornog sistema (poduprte statistikom) služe, pre svega, razgradnji tradicionalne mreže zajednice i ukidanju sporazumnog uspostavljanja ravnoteže moći. Zato je izuzetno važno da se učvrsti mehanizam ideološkog isključivanja putem stalne arbitraže o tome ko su naprednjaci a ko nazadnjaci, ko fašisti a ko antifašisti, ko patrioti a ko izdajnici… (što se implicira i nazivima stranaka) i tako prestroji zajednica putem isključivanja i izbacivanja neprilagođenih.

Sažeto rečeno: moćni mehanizam demokratskih čistki obezbeđuje da bivši komunisti mogu da postanu istaknute ličnosti u demokratskoj vlasti ali ne i komunistička partija, ili da bivši prvoborci obnove Revolucije mogu dospeti pred sud, čak i u zatvor, ali ne i svi korupcionaši iz vrha oligarhije koja je prevrat izvršila.

(…) Bar danas je jasno: obnovljena Revolucija potpuno je zaokružen politički i ideološki oblik iznedren srpskim dvadesetim vekom, i zasniva se na građanskom ratu i modernizaciji. Zavodljivi narativ o modernizaciji samo stilizuje zavist siromašnih prema bogatom Zapadu, koju pomesno političko vođstvo cenzuriše i skriva. Stoga politička vrhuška stalno prekoreva navodno nazadnu i tvrdokornu zajednicu koja, nezainteresovana za modernističke apstrakcije, ne oseća nikakvu zavist. Ta zavist zapravo prožima lokalne prvake, nedorasle zapadnoevropskim elitama.

(…) Poslednjih tridesetak godina nacionalisti rado šire mnjenje da su na čelu zemlje izdajnici, kao stalnu temu političkog života. Ovu atmosferu podgrevaju otkrića raznih tajnih dokumenata, poverljivih depeša i pisama, memoranduma koji šire sumnju o zaveri, ili pak izdaji, što javnost udaljava (mada izgleda obratno) od razumevanja rada aparata Revolucije. Postavlja se pitanje: kako se to izdajnici stalno održavaju na vlasti i neprekidno obnavljaju? Izdaja je naime pre odluka, čin, nego stoletni proces te je teško reći da li je politika Broza, Rankovića, Kardelja, Velebita, Bakarića, Krajačića, Pijade – pomenimo samo najmarkantnije komunističke vođe – bila patriotska ili izdajnička? Da li je svaka ili samo neka vlada desuverenizovane države izdajnička? Nacionalisti, obuzeti raspravom o izdaji, o tome ne samo da ne govore već i ne razmišljaju. Gube iz vida da zaloga saradnje Revolucije sa Imperijom nije izdaja, već građanski rat, nije demokratska vlada već superstruktura, nije čin već proces.

Upravo čitava nacionalistička javnost nalazi se u stupici, jer stalno menja spisak „izdajnika“ i „izdajničkih partija“, dajući tako povoda da bude ismejana kao zaluđenik teorije zavere, inače neuverljive i lako oborive. (Navodne srpske teorije zavere, neke i budalaste, raskrinkava u doktorskoj disertaciji J. Bajford, vešto trukujući fakta, mnjenja, tuđe ocene i svoje sudove. Bajford, J. 2006. Teorija zavere. Srbija protiv „novog svetskog poretka“. Beograd, Beogradski centar za ljudska prava)

Naime, ako jednu zemlju vode izdajnici od 2000, 1990, ili čak od 1945. do danas (što tvrde nacionalisti) onda se ne radi o izdaji, već o nečem krupnijem. Zato navodni izdajnici ustvari nisu izdajnici već strane u sukobu, i zaslužuju da budu imenovani pravim imenom. Jer kao što nema organizovanog zavereništva nacionalista protiv Revolucije – kako podozrevaju branioci Revolucije – tako nema ni izdajništva branilaca Revolucije, kako tvrde nacionalisti. Za izdajnike i zaverenike nadležan je redovni ili preki sud, a za građanski rat celokupna zajednica i država – ali i viša instanca koju nazivamo sudom istorije. Drugim rečima, jedno je biti protivnik komunista a drugo konceptualizovati stihiju Revolucije.

Mit o izdaji u sumnju dovodi i jednostavno pitanje: šta bi učinila nacionalna vlada širokog fronta, o kojoj se danas rado pripoveda među nacionalistima? Suprotstavila bi se Imperiji zakukuljenom izjavom o povijesnom pravu na KiM?! Našta bi stigao odgovor preko nekog novog Vikiliksa sa odabranim prilozima za biografiju članova te patriotske vlade. Tako bi Imperija ponovo udahnula život građanskom ratu, slomila pokušaj zajednice i, što je najvažnije, sačuvala čeličnu mrežu nad Srbijom.

(…) Među protivnicima Revolucije ističu se nacionalisti-demokrati i nacionalisti-revolucionari. Prvi ne mogu da zaustave građanski rat, pošto su uglavnom zatočenici mehanizma Revolucije i legalisti – te izdaju koja, kako kažu, podriva državu i društvo, verbalno osuđuju u Parlamentu Revolucije! Drugi, nacionalisti-revolucionari, žele da staru Revoluciju sruše novom ali gube iz vida da se društvo ne može oživeti na isti način kako je i dospelo u ćorsokak.

Nasuprot protivnika Revolucije, pak, demokratski nihilisti ne žele demontažu mašinerije građanskog rata, pribrano se pozivajući na demokratsko ustrojstvo države i na ustav, budući baštinici blagostanja ostvarenog metežom. Oni, dakle, brane Revoluciju bez premišljanja, jakobinskom retorikom, dok demokratski nacionalisti zahtevaju vladu starog poretka sa novim ministrima, a treća grupa zagovara rušenje Revolucije novom revolucijom. I, na tom plodnom tlu razlika nižu se manipulacije i Revolucije i Imperije. Otuda ne čudi što bliskost ostrašćenih nacionalista i demokratskih nihilista uglavnom izmiče pažnji javnosti.

No, između ovih ljutih protivnika raste milionska stranka – izvan parlamenta i političkog sistema, bez uticaja i organizacije – i traži, istina ne sasvim jasno, prekid sukoba do koga će pre ili kasnije doći, mirno ili nasilno.

(…) No, branioci Revolucije u velikoj su prednosti nad Ustankom, restauraciju 2000. budući izveli uz stručnu pomoć Imperije, dok ustanici tek osvešćuju preobražaj društva. Ipak, čini se da je opšte doživljavanje Revolucije kao neprijatelja poodmaklo, ali i da je još daleko od nezaustavljive akcije masa ujedinjenih zajedničkom mukom, a pod vođstvom ustaničke elite.

(…) Ako ustanici osvoje društvo i državu svi će imati priliku da osete čari slobode i odnesu pobedu nad Revolucijom, i okončaju građanski rat – ropstvo gore od okupacije. Izvojevana sloboda pod vođstvom prvaka stranke miliona, srpskog Leonide, ukazaće na puteve preobražaja zajednice i svakog pojedinca. Tada će istinska modernizacija biti moguća, a poslednji dani Revolucije neće biti i doba sveopšteg propadanja.

CEO TEKST:

Srpski list  14. april, 2012.

http://www.standard.rs/slavoljub-lekic-velika-kriza-revolucije.html


Dr Ernst Hilebrand: Šta može levica protiv krupnog kapitala

18 маја, 2012

Autor: Ruža Ćirković

– Posle kraha neoliberalne doktrine i ne baš zanemarljivog uspeha radikalne levice, nemačke socijaldemokrate su našli utočište u levom centru. Oko sadržaja tog pojma u Nemačkoj nema nedoumica, veoma je jasno definisan – negira suprotan utisak novinara Danasa dr Ernst Hilebrand, šef Odeljenja za centralnu i istočnu Evropu nemačke Fondacije „Fridrih Ebert“. Pod levim centrom se podrazumevaju partije koje u osnovi prihvataju tržišnu privredu, ali dopunjenu državnom regulacijom tržišnih mehanizama kroz demokratsku politiku, što bi obezbedilo da plodovi rada budu pravednije raspodeljeni, kaže Hilebrand.

Koliko je tom pojmu blizak ili od njega dalek najozbiljniji dobitnik na nedavnim parlamentarnim izborima u Srbiji takodje levičar Ivica Dačić, Hilebrandu je teško da oceni, ali novi francuski predsednik socijalista Fransoa Oland levom centru pripada sigurno, a najveći dobitnik nedavnih parlamentarnih izbora u Grčkoj, lider stranke Siriza Aleksis Cipras sigurno ne pripada.

Gospodin Cipras je relativno daleko od levog centra, on je evrokomunističkih, radikalnijih, prema kapitalizmu kritičnijih gledišta – kaže dr Hilebrand u razgovoru za Danas.

Odgovarajući na pitanje u čemu se ono što zahteva Cipras bitno razlikuje od onoga što zahteva Oland, sem što je radikalnije, nemački ekspert odgovara:

Ono što zahteva gospodin Cipras je da Grčka više ne servisira svoje dugove, da EU dalje pumpa novac u Grčku, a to, mislim, nije pozicija francuskih socijalista. Francuski socijalisti zahtevaju da Grčka plaća svoje dugove, da štedi, ali da se takva politika dopuni investicionim programima koji bi posledice politike štednje malo ublažili. Ja nalazim razliku izmedju „neću da plaćam ništa“ i „plaćaću polako“. Tu postoji značajna razlika.

Uloga socijaldemokratije

Još pre deset godina uveliko se govorilo da moderna socijademokratija ima novu ulogu: ne da se bori protiv kapitalizma, ne da menja kapitalizam, nego da pripremi radništvo za kapitalizam. Da li je aktuelna kriza uticala na promenu ove doktrine – pitamo našeg sagovornika.

– Tokom te veoma jako neoliberalno inspirisane faze i tećeg puta Tonija Blera zaista je bilo tako da je socijaldemokratija govorila svojim biračima: trudite se, budite spremni da biste u tržišnoj privredi mogli biti bolje upotrebljeni. To je bilo pogrešno. Jer su ljudi bili potčinjeni logici iskorišćavanja svojstvenoj tržištu i kapitala. Sada jačaju gledišta da mi tržište moramo tako organizovati da ljudi u uslovima kapitalizma i tržišne privrede budu produktivno angažovani, ali da od toga i profitiraju – kaže Hilebrand.

Aktuelna kriza je pokazala da tržišta ne mogu sve da reše, ali i dalje mogu svakoga da kazne. Nemačke novine ovih dana pišu da će finansijska tržišta kazniti Fransoa Olanda pre nego što svoje planove o privrednom rastu ne samo ostvari, nego i pre nego što ih nemačkoj kancelarki Angeli Merkel samo predstavi. Sada se pomno prati kako na finansijskim tržištima stoji Francuska. Taj mehanizam dr Ernst Hilebrand objašnjava sledećim rečima:

– Svi smo već naviknuti da prihvatamo božansku snagu odluka finansijskih tržišta. Iza toga stoji određeno očekivanje da će tržišta kapitala pokušati da utiču na politiku u skladu sa svojim ideloškim usmerenjima. Verujem da su i francuski socijalisti računali sa signalima finansijskih tržišta, da im ona mogu pokazati žuti karton, mogu reći ne slažemo se sa tom politikom, učinićemo sve da je sprečimo. Ako je politika zavisna od finansijskih tržišta, mora u većoj meri da prihvati njihova pravila igre. Ali političari moraju da uđu u izvestan konflikt sa finansijskim tržištima. Ja bih na mestu političara jače reagovao na taj pritisak. Recimo, banke se mogu zatvoriti na nedelju dana. To ne bi bilo prvi put. Američki predsednik Ruzvelt je za vreme nju dila zatvarao banke kako bi sprečio njihove preterano špekulativne reakcije, i to ne na nekoliko dana, nego na duže vreme. Mislim da političarima pomalo nedostaje hrabrost, političari ne moraju tako pasivno da se odnose prema pokušajima ucena finansijskih tržišta, koja uvek iznova pokušavaju da politikama, sa demokratskom legitimacijom, nametnu svoju logiku. Dugoročno treba smanjiti dugove i Fransoa Oland je, verujem, svestan da dokle god država mora da pozajmljuje novac da će biti zavisna od onih koji joj novac daju. Zato verujem da se već na srednji rok mora pokušati da se znatno smanje državni dugovi. Jer, državni dugovi nisu ništa drugo do subvencionisanje vlasnika kapitala na duži rok, koji sigurne kamate bez svakog rizika dobijaju od poreskih obveznika. Državno zaduživanje uopšte nema karakter socijalne pravičnosti i zato ga se treba rešiti – kaže Hilebrand.

SuviŠno bogatstvo

U neoliberalnoj doktrini socijalnom pravičnošću se smatra humanitarno delovanje po ugledu na Vorena Bafeta i Bila Gejtsa, koji su prethodno zgrnuli ogromno bogatstvo, dok se rodno mesto i pristojna plata ne smatraju obaveznim. O tome naš sagovornik kaže:

– Bogatstvo koje imaju Bafet i Gejts nije trebalo ni da nastane. Šta će nekome više od milijarde, to je smešno. I može se sprečiti oporezivanjem. Najmanje sa 75 odsto. Imovinu preko jedne milijarde ja bih rado oporezovao i stopom od 90 procenata. Dakle, kad se govori o potrebi nove socijalne pravičnosti, ne misli se na lični filantropski angažman super bogatih, nego se radi o tome da ljudi koji proizvode sve robe i usluge na planeti, odnosno radnici, dobiju fer udeo u tome što su proizveli. Taj udeo je danas definitivno premali. Udeo plata u zapadnim društvima svuda je padao jer ih je država natprosečno oporezivala. A država treba novac za sebe da uzima od bogatih, a ne od normalnih zaposlenih.

Zanimljiv je statistički podatak da su razlike između prihoda od kapitala i menadžmenta, s jedne strane, i prihoda od rada, s druge strane, u Nemačkoj postajale veće za vreme socijaldemokratskih nego konzervativnih vlada. O tome naš sagovornik kaže:

– Svuda u svetu su prihodi menadžera besmisleno porasli. To ima veze sa mehanizmom plaćanja top-menadžera jer ne možete sprečiti firme da svojim saradnicima daju određene plate. Jedini mehanizam za obustavljanje ovog dramatičnog rasta je da maksimalnom stopom poreza oporezujete plate iznad određenog iznosa, dakle ne stopom od 75 odsto nego i od 80 odsto. Tako bi i firme izgubile motiv da takve plate isplaćuju. U Francuskoj postoji debata o potrebi da se sem minimalne odredi i maksimalna dozvoljena plata tako da ta maksimalna plata ne može biti veća od dvadesetostrukog iznosa prosečne plate u preduzeću. To je legitimno razmišljanje jer iz socijalno-političkih razloga nije prihvatljivo da jedan mali broj ljudi tako mnogo crpi iz jedne firme.

Tržište rada

Gotovo svakoga dana čitamo da tržište rada tu ili tamo mora da bude reformisano. O potrebi reformi tržišta rada u Nemačkoj pre pet-šest godina je pisao i dr Ernst Hilebrand. Indikativno je da je cena časa rada u skandinavskim zemljama možda i najveća na svetu, da su radni odnosi u ovim zemljama prijateljskije ustrojeni za zaposlenog nego bilo gde drugde i da te države nemaju ekonomskih problema. S druge strane, niski troškovi radne snage, tj. male plate nisu sprečile pogoršanje ekonomsko-finansijske situacije u mnogim zemljama.

Kad bi niske plate bile pozitivan faktor Indija bi bila jako bogata, a Švedska jako siromašna. A upravo je suprotno – kaže dr Hilebrand. Plate odslikavaju poslovanje jednog preduzeća, njegovu produktivnost. Prema tom kriterijumu firme u Švedskoj bi mogle da isplaćuju i veće plate. Baš to je problem poslednjih decenija u Evropi, pa i u Nemačkoj, da je kretanje plata izgubilo vezu sa kretanjem produktivnosti. Prvih decenija posle Drugog svetskoj rata to je kretanje bilo paralelno, a poslednjih petnaestak godina su, pod pritiskom nezaposlenosti, međunarodne konkurencije, deregulacije propisa o zaštiti na radu, kretanja plata i produktivnosti izgubila vezu, odnosno plate rastu sporije od produktivnosti. To je problem i za nemačku privredu jer je njeno unutrašnje tržište relativno nedinamično, manja domaća tražnja gura nemačke firme jako ka izvoznim tržištima.

– Reforme tržišta rada koje su u Nemačkoj sprovedene 2010. godine – nastavlja naš sagovornik – sigurno imaju i par pozitivnih, ali imaju i mnoge negativne efekte. Te su reforme doprinele snižavanju plata i zato Nemačka ima najveći sektor niskih plata u Evropi. U onom delu u kome su dale negativne efekte reforme tržišta rada moraju hitno da budu izmenjene i to će učiniti buduća, nadam se, socijaldemokratska vlada.

Sumnja u demokratiju

U Evropi vlada uverenje da je kancelarka Angela Merkel vrlo vešto vodila Nemačku kroz ovu ekonomsku krizu i da joj je čak polazilo za rukom da progura nemačke interese često i protivno interesima nekih drugih država. To mišljenje deli i naš sagovornik, ali se pita da li je ono što Angela Merkel definiše kao nemački interes dugoročno zaista nemački interes. Ali kratkoročno, njoj je zaista pošlo za rukom da svoja politička gledišta relativno snažno nametne Evropi, dakle, može se reći da je relativno vešto vladala. Posle pada grčkog premijera Jorgosa Papandreua, a može se reći i posle ostavke italijanskog premijera Berluskonija, u mnogim krugovima se može čuti da vlade u Evropi ne smenjuju birači na izborima nego evropska birokratija i finansijska tržišta. Zato se postavlja i pitanje da li je EU zaista demokratska politička tvorevina. Među onima koji prilično osporavaju njen demokratski karakter je i dr Erns Hilebrand.

Evropska integracija raspolaže delatnu moć demokratskih nacionalnih političkih procedura sve više podriva i time izaziva njihovu duboku legitimacionu krizu – kaže naš sagovornik. – To je jedan elemenat, to što mi stalno idemo u pravcu birokratske vladavine, a drugi je rastuća zavisnost politike od finansijskih tržišta. U tu su se zavisnost politike same dovele, prezadužujući se. Istina je da je prezaduženost nastala kao rezultat spasavanja finansijskog sektora, a ni to nije sprovedeno na optimalan način. Jer, ako se bankarski sektor već spasava, onda je trebalo omogućiti da ga politika kontroliše i ubuduće jače reguliše. Ovako su izdati bankarskom sektoru blanko čekovi i posledice neodgovornog privatnog ponašanja otklonjene su parama poreskih obveznika. To je bila velika greška. Trebalo je te stvari u najmaju ruku podržaviti, ako se već spasavaju – zaključuje naš sagovornik.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/dr_ernst_hilebrand_na_ucene_banaka_treba_odgovoriti_kao_ruzvelt__njihovim_zatvaranjem_.26.html?news_id=240458

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Pokret za slobodu: Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja u vezi sa 24 sporne privatizacije

Radnički protest Pokreta za slobodu

Aksel Kisilof

Ко плаћа штету?

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

Предлог: девизне резерве уложити у производњу хране

Grci povukli iz banaka 700 miliona evra za jedan dan

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

Cvetan Todorov o komunizmu

“Дуг је зао друг”

Вести са ”тржишта”

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Још зелен, а већ нациста

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO


Саша Јанковић: Људска права на Косову и Метохији

18 маја, 2012

 

Тринаест година после Кумановског споразума, тренд осамостаљивања Косова поклапа се са трендом погоршања поштовања људских права.

Ако тежимо истини, оправдано је да се с времена на време запитамо да ли је наше уврежено поимање о поразном стању људских права на Косову и Метохији тачно, или је деформисано политичким и националним обзирима које свесно или несвесно утискујемо у све што има везе са том покрајином.

Ако већина институција Србије нема непосредан приступ Косову, погледајмо шта у последњем тромесечном извештају каже шеф оних који га имају – генерални секретар УН.

Бан Ки Мун упозорава да је број кривичних дела усмерених против мањинских заједница, укључујући застрашивање, нападе, крађе, паљевине, вандализам и оштећивање објеката Српске православне цркве у порасту у односу на исти период прошле године (став 21 извештаја).

Генсек УН у свом извештају истиче постојан негативан тренд повратка прогнаних на Косово. Према подацима УНХЦР-а, у прва три месеца ове године вратило се 48 одсто мање људи него у истом периоду лане. Конкретни бројеви забрињавају још више: у првом тромесечју 2012. вратило се само 136 особа, од чега 33 Срба, десет Рома, 83 Ашкалија, осам Бошњака и два косовска Албанца. (став 35).

У извештају се констатује и да у Приштини постоји отпор према обезбеђивању српских културних и верских објеката (став 45). Упозорава се на напетост и ризике који прете да угрозе стабилност Косова и оцењује да би простор за дијалог Београда и Приштине у наредним месецима могао бити скучен, посебно уколико се не сачува мир или усред несмотрених реакција јавности на инциденте и провокације. Неоправдана хапшења или ратоборне изјаве воде ка расту тензија и насиљу (став 61). Тензије су, пак, производ раширеног мишљења да се не решавају кључна питања у вези са основним проблемима конфликта (став 4).

Генерални секретар истиче и да пет заменика омбудсмана на Косову не примају плате (став 53) иако је основно обележје институције која претендује да се тако зове и на свом нивоу штити људска права – свака па и финансијска независност

Живот на Косову, и за најобјективније посматраче, данас је, дакле, далеко од стандарда људских права. У нашим јавнодипломатским настојањима да статус Косова правно одржимо а практично повратимо у склад са Уставом Србије, ослонац углавном тражимо у традиционалним категоријама међународних односа као што су суверенитет, територијална целовитост, неповредивост граница и сличним које су свој врхунац доживеле давно, па те аргументе допуњавамо личним или колективним, у сваком случају субјективним, доживљајем Косова као „срца Србије“.

Рекло би се да истовремено запостављамо аргументе који у данашњем свету много јаче одзвањају, а које нам обезбеђују званичне и невладине међународне организације. Много више од било чега другог, Србија треба да исказује забринутост због катастрофалног стања владавине права и поштовања људских, а посебно мањинских права грађана који живе на Косову, те да у међународном окружењу трага за решењима која ће на том пољу донети побољшања, а не погоршања, какав је данас тренд.

Заштитник грађана

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Ljudska-prava-na-Kosovu-i-Metohiji.sr.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Adam Curtis: Ako mene pitate – ja bih to ugušio

 


Mihal Ramač: Poruka političarima

17 маја, 2012

U izbornoj noći slavilo se svuda gde je prekoračena prepreka zvana cenzus. Svi koji su negde izabrani znaju da je u ovoj zemlji politika najunosniji posao. Neko će se, za političke zasluge, ugraditi u krečenje škola.

Neko u asfaltiranje ulica. Neko u preuređenje centralnog trga. Ugrađivanje donosi zaradu bez rada. Oni s pokrajinskog nivoa mnogo skuplje će naplatiti vreme i reči koje su potrošili u kampanji. A tek oni koji će uskoro proći po crvenom tepihu pored gardista!

Politika je, pre svega, moć i novac. Pregovori o podršci jednom od predsedničkih kandidata i o budućim koalicijama na svim nivoima vode se isključivo o preraspodeli moći i bogatstva. Zdravstvo, školstvo, poljoprivreda i socijalna zaštita su na poslednjem mestu.

Važno je dobiti neko ministarstvo, javno preduzeće ili upravni odbor. Važno je obezbediti monopol u uvozu luksuzne ili robe široke potrošnje… Kada bi birači znali šta im iza leđa rade oni koji su se u kampanji tako mazno osmehivali, ishod glasanja bio bi drugačiji. Ipak, sve je više onih koji ne nasedaju na lepe reči.

Kada se pogledaju brojke, vidi se da su i Tadić i Nikolić dobili manje od milion glasova. Njihove partije takođe.

Ako u Srbiji nema partije i pojedinca kojima veruje makar milion ljudi, to bi se moglo shvatiti i kao poruka političarima da nije vreme za slavlje i da će ubuduće za to biti sve manje i manje vremena.

http://www.blic.rs/Komentar/Tema-dana/324055/Poruka-politicarima

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

Pokret za slobodu: Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja u vezi sa 24 sporne privatizacije

Недавне акције Двери против изборне крађе активирале су све аларме режима: спрема се прљав обрачун са Дверима

Бошко из Чачка

Nebojša Milenković: Šta posle belih listića?

 


Бошко из Чачка

17 маја, 2012

 

Чачак је до сада био познат по Сељи Илићу.

Богу хвала, од сада је познат по Бошку Обрадовићу.

>

„Траговима изборне крађе“, данашњи протестни скуп Двери, окупио је десет хиљада људи на улицама Београда.

>

Бошко Обрадовић (Двери): Тадићу, лопов си!

>


Grci povukli iz banaka 700 miliona evra za jedan dan

17 маја, 2012

 

Predsednik Papuljas je najavio da će za vikend da okupi vođe svih partija i poslednji put pokušati da pronađe neko rešenje. Ako i to ne uspe, raspisuju se novi izbori. Prema istraživanjima javnog mnjenja na novim izborima SIRIZA bi sa već sada spektakularnih 16,8 odsto skočila na oko 24 odsto, postala najjača partija, dobila grčkim ustavom predviđeni bonus od 50 dodatnih parlamentarnih mandata za prvoplasiranog i verovatno mogla da obrazuje komunističku vladu. Novoj demokratiji i PASOK-u preti još veći debakl.

(…)

Mnogo toga zavisi od novog, socijalističkog, francuskog predsednika Fransoa Olanda. I on je uzburkao strasti unutar EU dovodeći u pitanje paket štednje za stabilizaciju evro-zone koji su izgurali njegov prethodnik Nikola Sarkozi i kancelarka Nemačke Angela Merkel. Ali, levičar Oland pripada etabliranom evropskom političkom sistemu, samo što je učmalu evropsku socijaldemokratiju pokrenuo malo ulevo, bliže socijademokratskim korenima. Za sada odbija da se vidi sa „divljim“ Aleksisom Ciprasom, pojavom tako neprihvatljivom za Brisel, koji već danima priča da želi da se sretne sa Olandom.

CEO TEKST:

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1052375

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Zoran Luković: Budžet postao tajna

Pokret za slobodu: Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja u vezi sa 24 sporne privatizacije

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

Cvetan Todorov o komunizmu

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO


Nebojša Milenković: Šta posle belih listića?

17 маја, 2012

Sinoćnji TV duel još jednom je pokazao ono što smo, manje-više, svi unapred znali: prinuđena da bira između vlasti bez odgovornosti i opozicije bez ideja Srbija u nedelju nema drugog izbora osim da se još jednom opredeli za beli/precrtani/dopisani/poništeni glasački listić.

(…)

Ono što se u čitavoj priči javlja kao potencijalni problem jeste dilema: Šta posle belih listića? Zar neće svakako neko (bilo ko) pobediti na izborima? i tsl.

Šta, dakle, dobijamo precrtanim glasanjem? Šta je cilj tih famoznih belih?

Za početak, recimo tri stvari:

1. Uskraćivanje političkog legitimiteta političkim strankama – iznutra očišćenim od bilo kakve opozicije, alternativnih ideja, vizija ili drugačijeg mišljenja – i njihovim liderima/suverenima/vlasnicima/despotima zastupnicima nakaradnog i po društveni interes štetnog stava: diktatura u stranci = demokratija u državi.

2. Izazivanje nezadovoljstva, pokretanje diskusija, polemika i ohrabrivanje nagoveštaja drugačijeg mišljenja (unutar postojećih stranaka) i moguće otvaranje prostora za nove ljude, ideje, koncepcije, programe

3. Artikulacija svesti da u ovoj zemlji ideje građanske Srbije ne predstavlja više niko – i moguće artikulisanje prostora da se u srpskoj politici pojave neki novi, drugačiji politički lideri i(li) organizacije.

Mislite o tome…

CEO TEKST:

http://pescanik.net/2012/05/sta-posle-belih-listica/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Nezaposlenost u Srbiji

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Крај СНС-а

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ ”УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ”

Недавне акције Двери против изборне крађе активирале су све аларме режима: спрема се прљав обрачун са Дверима

Pokisli četnici čekali Čedu

Еп. Иринеј (Добријевић): Ићи у сусрет свету

 


Недавне акције Двери против изборне крађе активирале су све аларме режима: спрема се прљав обрачун са Дверима

17 маја, 2012

 

Унапред упозоравамо на могуће провокаторе који могу бити послати да протесту дају другачији карактер, како би се најактивнија опозиција Тадићу у овом тренутку показала као насилна и деструктивна. Њих ћете лако препознати по томе што нису ни духовити ни креативни, већ послати да мењају карактер протеста у нешто што није његов циљ.

[Прочитајте више!]

Приликом предходних протеста оправдано иритирани учесници протестних шетњи често су извикивали паролу из времена борбе против Милошевићевог режима а сада прилагођену околностима да Тадићев режим краде изборе једнако као и Милошевић. Та парола гласи: „Спаси Србију и убиj се, Тадићу Борисе!“

Нама хришћанима и свим другим људима добре воље не могу одговарати пароле које позивају на самоубиство, ма на кога се то односило и ма колико тај био крив.

Зато Двери позивају своје саборце и све који подржавају наше протесте да ова парола буде на нашим протестима преображена примерено нашем духу и да гласи:

„Спаси Србију и губи се, Тадићу Борисе!“ или краће „Борисе, губи се!“

Бившем председнику Србије Борису Тадићу Двери желе дуг живот и добро здравље како би могао да се покаје за сва зла која нам је учинио, али у својој политичкој борби Двери ће учинити све да он више никада не влада Србијом!

Наставак борбе против Тадићевог лоповског режима је у четвртак у 18 часова, плато испред Философског факултета у Београду!

[Прочитајте више!]


Srbi u Mitrovici blokirali put ka Suvom Dolu

17 маја, 2012

Srbi koji danas protestuju ispred zgrade Skupštine opštine u severnom delu Kosovske Mitrovice blokirali su put ka multietničkom selu Suvi do, gde je uhapšen Jovica Miljković i navode da se neće skloniti dok on ne bude pušten iz policije. Oko 12 sati iz južnog, albanskog, dela grada čuli su se pucnji, na šta su se okupljeni uznemirili, ali protest nije prekidan. Skup obezbeđuju pripadnici Kfora i Kosovska policija.Predsednik Opštine Kosovska Mitrovica Krstimir Pantić, koji protestuje sa gradjanima, rekao je agenciji Beta da je hapšenje Miljkovića, osumnjičenog za uništenje imovine kosovske policije, još jedan pritisak na Srbe sa severa Kosova, ali i na UNMIK administraciju jer Albanci teže da ugase misiju UN. Njihov plan je, kako je naveo, da umesto UNMIK-a u severnom delu Kosovske Mitrovice oforme takozvanu Opštinu Mitrovica sever koja bi radila po zakonima KosovaMiljković radi i za UNMIK. Pantić je dodao da očekuje od medjunarodne zajednice na Kosovu i od šefa UNMIK-a Farida Zarifa da uloži autoritet i utiče na „nelegalne albanske institucije kako bi Miljković bio oslobođen“. Miljković je uhapšen jutros oko 7.30 zbog toga što je navodno učestvovao u rušenju objekta kosovske policije u severnoj Mitrovici. Lokalni meštani tvrde da je Miljkovića uhapsila tajna služba Kosovske policije kada je iz sela Suvi do išao ka Mitrovici kako bi odveo dete u obdanište. Protest Srba organizovan je u blizini naselja Tri solitera u severnoj Mitrovici gde je 9. aprila srušen objekat Kosovske policije. Policija je tada pokušala da postavi stražarske kontejnere pošto je u naselju Tri solitera u eksploziji bombe stradao Seljver Haradinaj. Prištinske vlasti optužile su za to Srbe, ali su njihovi predstavnici to negirali i zatražili od Euleksa da hitno reši slučaj. Euleks još nije saopštio da li ima osumnjičenih.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/srbi_u_mitrovici_blokirali_put_ka_suvom_dolu.83.html?news_id=47152


Dragoljub Petrović: Džak generacije

17 маја, 2012

 

Spot Borisa Tadića za drugi krug predsedničkih izbora bolji je od onog u prvom – ovde konačno izgleda ko čovek od krvi i mesa, koji malkice krši autonomiju univerziteta, samim tim što je u dvorište svog bivšeg univerziteta doveo celu DS televizijsku ekipu, plus DS statiste koji promiču u dubini totala, plus sebe lično, predsednika DS… Sniman je brzo, to se odmah vidi, jer je portir dvaput izlazio da proveri – „koga ste pitali da tu snimate“ – i garant triput zvao miliciju. Patrola SUP Stari grad napisala je u službenoj belešci: „Legitimisano je lice Tadić Boris, dramski umetnik iz Beograda, neosuđivan, za koga je utvrđeno da se bavi snimanjem reklama za Always uloške. Utvrđeno je da kada se na taj uložak prospe plava farba, i iseče se makazama, ništa ne curi. Zaista impresivno“ – bila su ushićena oba pozornika u majicama sa likom Ivice Dačića.

Na onom prvom spotu, lice Tadić Boris, delovalo je nekako ko bog Zevs u laganoj šetnji Avalskim tornjem, skoro da se naježiš kad ga vidiš, a mislio si, ponekad, da je ipak u pitanju kontrolor letenja koji je izašao na puš pauzu jer je upravo na ekranu izgubio dva „boinga“, i pravi se da je sve u redu.

Bez obzira na proteste mrzovoljnog portira, Tadić nas je ubedio da zgrada njegovog univerziteta postoji, i da se na katedri za psihologiju četiri godine uči „kako postati pošten, vredan, uporan i da uvek držite zadatu reč“. Dakle – psihologija je nauka o poštenju, vrednoći, upornosti i držanju reči. Ko bi reko?

CEO TEKST:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dzak_generacije.890.html?news_id=240342

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

За Оскара!

Добар производ

Председничка изборна корупција: само за ТВ спотове кандидат ДС-а плаћа 70 милиона евра!

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

Nataša B. Odalović: Mediji i ništa

Dragan J. Vučićević, predsednik UO Pressa poručuje Zoranu Panoviću, glavnom uredniku i članovima redakcije “Danasa”


Adam Curtis: Ako mene pitate – ja bih to ugušio

16 маја, 2012

…Krajnji cilj bio je zaustavljanje rađanja demokratije.

Građani Bahreina to znaju – kao i praktično svi ostali u arapskom svetu – jedini ljudi koji su, izgleda, ovo zaboravili jesu sami Britanci.

Zato sam želeo da ispričam priču o britanskoj umešanosti u državne i bezbednosne poslove Bahreina u protekih 90 godina

Adam Curtis, bbc.co.uk, 11.05.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 16.05.2012.

http://pescanik.net/2012/05/ako-mene-pitate-%E2%80%93-ja-bih-to-ugusio/


Motor way Србије

16 маја, 2012

Данас сам возио ауто до Новог Сада и први пут прешао преко новог моста Бешка. Страшно. Тек постављен асфалт и цела деоница је неравна, таласаста, тако да се ауто тресе све време. Када су по десети пут отворили тај мост главни извођач радова (аустријска фирма) обавестио је инвеститора (српску државу) да су трошкови моста скоро дупло већи у односу на првобитно уговорену цену. У повратку сам возио новом деоницом од Батајнице до хајвеја Београд – Шид и слично је као и када се прелази мост преко Бешке. Ауто се све време тресе. Тако је и када се возите Булеваром краља Александра, од како је урађена реконструкција, постављен нов асфалт, опет је пут нераван и ауто вам се тресе. Нити могу да ураде пре рока, нити знају да ураде како треба. Ако краду асфалт и остали материјал зашто не би крали на изборима?

>

Komentar Danas

Apsurdne rupe

Autor: Redakcijski komentar

Izjava direktora Puteva Srbije, Zorana Drobnjaka, da će ove godine saobraćajnice u zemlji biti u lošijem stanju nego ranije, zato što se novac od akciza na gorivo, umesto u to preduzeća, od januara sliva direktno u budžet Republike, samo je još jedna ilustracija ovdašnjih apsurda.

S jedne strane, političari su, ne samo u izbornoj kampanji nego i inače, najavili izgradnju auto-puta na koridoru 11, pa kroz Timočku krajinu, Sandžak sa varijantom do Sarajeva ili Banjaluke, na jugu Srbije, ali i kroz Vojvodinu. Podrazumevalo se da će biti završen Koridor 10, ali im se on u ovom mandatu malo oteo kontroli, taman koliko je trebalo da Bugarska i Rumunija završe svoj Koridor 4 i preusmere znatan tok evropskog teretnog saobraćaja preko svojih teritorija. Mi sad možemo da idemo i na „laganicu“, ali su ipak svi pretendenti na funkcije ovog proleća čvrsto obećali da će rokovi koje su produžili sada sigurno biti ispoštovani.

Tu je i čitav spisak lokalnih puteva, a već je opšte mesto opaska da se oni uvek masovno grade pred svake izbore. S druge strane, mreža saobraćajnica kroz Srbiju, čak i na najfrekventnijim pravcima, poput Ibarske magistrale, više su nego u očajnom stanju. Zakonodavac je tu bio vrlo vispren, pa su za saobraćajke uvek krivi vozači, čak i ako je uzrok nesreće na putu loše stanje kolovoza, dok je u zakonu potpuno ignorisana praksa zapadnog sveta da je država i te kako odgovorna u takvim situacijama, naročito ako svoj deo posla nije uradila korektno.

Čak i građevinske firme izbegavaju da izračunaju koliko im duguje republika, ne bi održali koliko-toliko korektne odnose sa jedinim izvesnim investitorom, ali su saopštili da im lokalne samouprave „dođu“ oko 400 miliona, a da isplata u proseku kasni oko tri godine. Na listi visoko kotiranih dužnika su i Putevi Srbije, koji mesecima ne uspeva da obezbedi redovnu isplatu građevinarima, a o otpisanom dugu iz prethodnih godina da i ne govorimo. To, a ne nedostatak posla, glavni je razlog teškog položaja građevinara, kojima su, opet samo relativno, najsigurniji poslovi koji se finansiraju iz inostranih kredita. Briga direktora Puteva Srbije tako postaje opravdana, jer koga da angažuje na popravkama kada ne može da obezbedi plaćanje?

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/apsurdne_rupe.46.html?news_id=240317


Why Nikola Tesla was the greatest geek who ever lived

16 маја, 2012

Oatmeal published a piece on Tesla

http://theoatmeal.com/comics/tesla


The Soros Summit

15 маја, 2012
Free Beacon exclusive: Inside the secret Miami meeting of George Soros’s liberal conspiracy

Splash News

http://freebeacon.com/the-soros-summit/

>>


Nenad Kecmanović: Torvald Stoltenbergovo priznanje

15 маја, 2012

Lord Oven kao predstavnik EU i ja, u ime UN, uspeli smo u jesen 1993. da izdejstvujemo usmeni pristanak sve tri strane na mirovni sporazum. Međutim, predstavnici Bošnjaka su potom saopštili da ne mogu da prihvate taj dokument jer su ih tako savetovale američke vlasti. Kao razlog navedeno je da bi vrlo mala teritorija pripala Bošnjacima, tačnije 33 odsto. Danas, posle Dejtona, oni kontrolišu 26 odsto zemlje“, izjavio je Torvald Stoltenberg za Radio Slobodna Evropa. Ova senazacionalna informacija koja bitno narušava globalno nametnutu predstavu o tome šta se i kako događalo u prvoj polovini 90-tih u Bosni gotovo bez komentara zabeležena je ne samo u svetskim medijima nego i u Sarajevu, Banjaluci i Beogradu.

Zašto?

(…)

Ukratko, teško da će američka spoljna politika imati dovoljno vremena, koncentracije i drugih resursa da se fokusira na Balkan, pa će „nedovršeni posao u Bosni“ verovatno pre pustiti svojim suprotstavljenim saveznicima u Briselu i Ankari. Ali, dok EU, zabavljena unutrašnjim finansijskim problemima, insistira jedino na principu da „Bosanci i Hercegovci do konsenzusa o uređenju zajedničke države treba da dođu ravnopravnim tronacionalnim dijalogom“, Turska se, posle neuspeha svojih brojnih diplomatskih inicijativa u Pazaru i Sarajevu, okreće sve otvorenijoj podršci muslimanskoj braći u regionu (Albanci, Bošnjaci) na štetu kaura (Srbi, Hrvati, Makedonci). Biće to izazov za veće angažovanje na Balkanu ne samo Rusije nego i nekih velikih evropskih država, pojedinačno.

CEO TEKST:

PressRS

http://www.standard.rs/nenad-kecmanovic-stoltenbergovo-priznanje-ili-zasto-sad-zele-da-promene-dejtonski-sporazum.html

>

Изјаве амбасадора Турске у БиХ Ахмета Јилдизија о три „врућа” питања у БиХ – изборима у Сребреници, чланству БиХ у НАТО-у и затварању супервизије у Брчком – потврдиле су поједина мишљења да званична Анкара заправо подржава ставове бошњачких политичара, који су супротни ставовима српске стране, а неки од њих и ставовима међународних званичника.

Према Јилдизијевим речима, Турска свесрдно подржава став бошњачких политичара у случају локалних избора у Сребреници, неће се противити њиховом мишљењу ни у погледу затварања супервизије за дистрикт Брчко, а што се тиче чланства БиХ у НАТО-у турски амбасадор је за јучерашње издање „Дневног аваза” рекао да је „НАТО најбоља брана против сецесионизма”.

Међународни званичници тврде супротно и поновили су више пута да су „против било каквог уплитања у изборни процес БиХ”. Председник Републике Српске Милорад Додик коментарисао је изјаву турског амбасадора, рекавши да он покушава „развалити” ранији договор око избора у Сребреници и да се својим деловањем апсолутно меша у унутрашње ствари БиХ.

Амбасадор се својим деловањем меша у унутрашње ствари БиХ и наклоњен је искључиво једној страни у БиХ”, рекао је председник РС.

http://www.politika.rs/rubrike/region/Turska-podrska-bosnjackim-liderima.sr.html


Бошко Обрадовић (Двери): Тадићу, лопов си!

15 маја, 2012

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

Порука режиму

Крај СНС-а

Вратили нас у деведесете, избацују ММФ из Србије

Nataša B. Odalović: Mediji i ništa

Страх режима: Укинута емисија на Б92 о изборним крађама!!!

Вожњом против изборне крађе!

Zoran Luković: Budžet postao tajna

Najbogatija Srpkinja u Severnoj Americi zbog korupcije nema želju da širi posao na Srbiju

Pokret za slobodu: Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja u vezi sa 24 sporne privatizacije

Dragoljub Žarković: Biznis i politika

SAŠA RADULOVIĆ: ZAHTEVAM DA SAZNAMO DA LI SU IZBORI POKRADENI

 


Pokisli četnici čekali Čedu

14 маја, 2012

Autor: Dragoljub Petrović

(…)

Vojvoda Gojko Rabrenović na uniformu okačio vojvodsku zvezdu, vojvodski lanac i orden vojvode Đujića prve klase.

– Ovo ovde, ovih 70 kvadrata, jeste rezidencija vojvode Čeke Dačevića. Mi smo 300 dana na Ravnoj gori. Naš cilj je da se Ravna gora omasovi, ne samo za vreme sabora u maju. Mi želimo da tu dolaze ljudi sa porodicama, malom decom, da se osećaju prijatno, da roštiljaju, da ponesu lepe uspomene… Ali smo protivnici ovog maskenbala, pucnjave, mi smatramo da zakoni Srbije treba da važe i na Ravnoj gori. Ako ja ne smem u mom Čačku da nosim nož čija je oštrica duža od šest santimetara, ne sme se to ni ovde. A ovi ih nose. To su neki fanatici, vikend-četnici, koji dođu na taj Sabor SPO i nema ih godinu dana. Oni ovde pucaju, mašu mačetama, kamama, to kamere snimaju, šalju negativnu sliku u svet o nama četnicima – ubeđen je vojvoda Rabrenović.

Kažu nam da je ravnogorski pokret podeljen u šest, sedam međusobno zavađenih „kolona“.

– Vi danas ovde možete da vidite 50 raznih uniformi, 50 nekakvih komandanata. Ovde se svaki drugi čovek oseća kao vojvoda. A ne može se postati vojvoda dok se ne položi zakletva u crkvi živom četničkom vojvodi – objašnjava vojvoda Rabrenović.

U nedelju su se, uglavnom pokriveni ciradama, mnogi raspitivali da li će na Ravnu goru, sa Vukom Draškovićem, stići i Čeda Jovanović.

– Ja mu ne bih preporučio da dođe… Što se tiče Vuka Draškovića, on ima ovde svoje imanje, on može doći na posed SPO, održati skup… Meni samo nikad nije bilo jasno kako to da Vuk koji je za saradnju sa Haškim tribunalom, koji je potpisao da mogu NATO trupe da prolaze preko zemlje Srbije bez ikakve nadoknade, dolazi tu, kliču mu Vuče, Vuče, a na grudima nose majice Karadžića i Mladića. Kakva je to politika, šta se tu radi? – zamislio se vojvoda. Onda je dodao: „Jedini koga mi ovde podržavamo je Velimir Ilić“.

Uto, evo ga i Čeko Dačević, u crnoj uniformi, ogrnut sivomaslinastom kabanicom. Obišao je dve šatre koje nije oduvao vetar, i deluje ljut.

Treba skloniti tanga gaćice i Halida Bešlića sa Ravne gore. Ovo je svetinja, kakve, more, igračice po stolovima i Halid! Još nešto – pretvorila se Ravna gora u politiku. Sad i Čeda i Ivica Dačić hoće da imaju svoje četnike na Ravnoj gori. Sve stranke imaju neke svoje četnike. Ima puno takozvanih vojvoda, ali nek izvade potvrdu od patrijarha ili od vladike, a ja ću im verovati da su vojvode. Postavljaju ih razne opcije. Mene je za vojvodu postavio vojvoda Šešelj i vojvoda Tularski, otac našeg pokojnog sportskog komentatora Marka Markovića, na Sokocu. Tad je i Toma Nikolić postavljen za vojvodu – priča Dačević.

Pitamo ga za sliku na zidu. „Mladić je veliki vojskovođa, a Karadžić veliki državnik“ – objašnjava ikonografiju „štaba“, a ostali odobravaju. I dodaje: „Ja sam ležao u Slobinom zatvoru, ali mogu da kažem da je Slobodan Milošević bio bolji od svih do današnjeg dana!“

CEO TEKST:
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/pokisli_cetnici_cekali_cedu.14.html?news_id=240170
 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

А Преокрет? А Истина?

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

Еп. Иринеј (Добријевић): Ићи у сусрет свету

 


Еп. Иринеј (Добријевић): Ићи у сусрет свету

14 маја, 2012

>>

10. јул 2009.

Према речима епископа аустралијског и новозеландског Иринеја, учесника Интернационалне конференција младих лидера из дијаспоре у Центру „Сава“, прави је тренутак за овакво окупљање.

„Дивио сам се скупу омладине који је направљен између фестивала у Гучи и Егзита што је доказ отворености Србије према различитим вредностима и свести да свој идентитет треба тражити у сусрету са светом„, рекао је владика Иринеј другог дана конференције, у чијем раду је учествовало око 800 представника српског расејања.

Епископ захумско-херцеговачки Григорије рекао је данас да будући лидери и пословни људе Србије морају имати у виду да је духовност неодвојива од економије и да нема добре економије без поштовања духовних вредности.

Према речима Бошка Обрадовића из Двери српских, вера, језик, писмо и култура су полазна тачка, али су Србији потребни менаџери који су налик организаторима овог скупа, спремни да активирају сопствене унутрашње потенцијале и повежу све центре српског окупљања у свету.

>>>

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore

Mladi lideri dijaspore u Srbiji

Бирај, лидеру!


Pokret za slobodu: Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja u vezi sa 24 sporne privatizacije

14 маја, 2012

            MINISTARSTVO PRAVDE
Ministarka Snežana Malović
Nemanjina 22-26
B e o g r a d

            Z A H T E V
Za pristup informaciji od javnog značaja

            Poštovana,

Državni sekretar u ministarstvu pravde Slobodan Homen je 16. aprila ove godine u emisiji „Jedan na jedan“, na Radio Televiziji Vojvodine, izjavio da je „pre nekih 7-8 meseci […] poslat vrlo detaljan izveštaj Evropskoj komisiji“ u vezi sa 24 sporna slučaja privatizacije čije je preispitivanje prošle godine tražila Evropska komisija, i da „za sva aktuelna događanja i velike istrage kad je u pitanju korupcija mi jednom mesečno obaveštavamo Evropsku komisiju“.

[dalje…]

Originalna verzija:

http://pokret.net/cms/uploads/DopisMinistarstvuPravde.pdf

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

Порука режиму

Крај СНС-а

Вратили нас у деведесете, избацују ММФ из Србије

Nataša B. Odalović: Mediji i ništa

Страх режима: Укинута емисија на Б92 о изборним крађама!!!

Вожњом против изборне крађе!

Zoran Luković: Budžet postao tajna

Radnički protest Pokreta za slobodu

Najbogatija Srpkinja u Severnoj Americi zbog korupcije nema želju da širi posao na Srbiju

 


Страх режима: Укинута емисија на Б92 о изборним крађама!!!

14 маја, 2012

Б92, 21 час, емисија „Одлука“, гости: Владан Глишић, члан руководства Двери, Бојан Костреш, ЛСВ, Марко Ђуришић, шеф изборног штаба Демократске странке, Јадранка Јоксимовић, СНС

Нове информације: БЕЗ ИКАКВОГ ОБАЗЛОЖЕЊА, ЕМИСИЈА ЈЕ УКИНУТА! До пре само неколико минута, најава је стајала на сајту Б92, са кога је скинута.

Доказ погледајте испод!

На овом месту пратите све акције Двери поводом изборне крађе!

Још пре самих избора, 2. маја, упозорили смо да се спрема велика изборна крађа. Медији су углавном игнорисали наше упозорење тако да јавност није била на време припремљена да разуме шта се… [Прочитајте више!]

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

Порука режиму

Крај СНС-а

Вратили нас у деведесете, избацују ММФ из Србије

Nataša B. Odalović: Mediji i ništa

 


Vesna Pešić: Šta su pokazali izbori?

14 маја, 2012

Teško je govoriti o rezultatima izbora ako postoji opravdana sumnja da su bili strateški isplanirani tako da ih dobije vladajuća koalicija kao jedinstveni politički kartel (o tome pogledati ovde), uz precizno intervenisanje u samo glasanje kako bi se svi drugari ponovo našli na radnom mestu vlasti. Nastao je veliki lament nad time što su apotekarski precizne intervencije ponegde omanule, kao u slučaju LDP-a u Beogradu, pa im nije na vreme obezbeđen prelazak cenzusa. To će biti ispravljeno ponovnim glasanjem na 16 izbornih mesta, i to baš tamo gde ta stranka nije prešla cenzus, što je još jedna čudna koincidencija. Pa ipak, po prijavi te stranke o nepravilnostima baš tamo gde nije pređen cenzus, GIK je odmah prihvatila primedbe, i glasaće se ponovo, u isto vreme sa glasanjem za drugi krug predsedničkih izbora. Izlaznost je obezbeđena. Đilas je obećao da će se svi stari drugovi ipak naći u istoj ekipi. Jedan deo posla, onaj za LDP, na sebe je preuzela GIK, a drugi deo posla će obaviti lično Đilas, jer će prijatelje iz URS-a staviti na „svoju kvotu“. Pri tome, to pravda time što kod njega nema „partijske podele plena“ – ali njegova kvota ipak postoji, i dovoljna je široka za spas drugova koji nisu prošli cenzus i daleko su od njega.

Sve u svemu, izbori u Srbiji su očigledno bili nepošteni kako u pogledu uslova – mediji, sud, tužilaštvo i sva kontrolna tela su pod totalnom kontrolom vlasti – tako i u pogledu samog izbornog procesa: od dramatično netačnog biračkog spiska, nelegalnog prihvatanja izborne liste (slučaj NOPO), sumnjivih džakova sa biračkim listićima na mestima gde ne bi smeli da budu, kupovine glasova (na sve strane, i posebno, slučaj romske stranke u Novom Sadu; a neki govore i o deljenju paketića sa pokvarenim paštetama), do intervencija u dobijene glasove, o kojima svedoče žalbe gotovo svih stranaka, izuzev vladajuće DS. Na izbornu propagandu gotovo da ne treba trošiti reči, jer se išlo dotle da Jelena Trivan, žena prvog privatnog policajca u Srbiji, optužuje konkurenciju da priprema rat i destabilizaciju zemlje. Te iste glupe reči Boris Tadić koristi u finišu svoje kampanje. Glavnu ulogu u ovim izborima imale su službe bezbednosti. Sve što gledamo – njihovo je delo. Baš zato izbori nisu čista laž, nego strateški dozirana prevara, fino štimovanje rezultata i propačunato zastrašivanje stanovništva. Ono što ih je odalo je ta preciznost ručnog rada na jednoj strani, i klasično ošljarenje i arogancije pobesnele vlasti, na drugoj.

Ovo drugo dovelo je do veoma bolne situacije za svakog građanina ove zemlje. Slušajući Dragana Šutanovca u emisiju Utisak nedelje, i očekujući da potpredsednik DS-a iznese dokaze da su džakovi sa listićima falsifikat, ili da ustvrdi ono što je izjavio portparol tužilaštva, Toma Zorić, da SNS uopšte nije predala materijal policiji, on se branio tako kao da su svih 7 miliona ljudi u ovoj zemlji potpuno poludeli. On, dakle, nije negirao postojanje izbornog materijala nađenog u džakovima, koji je prikazala SNS, nego je ustvrdio jednu fantastičnu stvar: SNS je organizovala 8.400 ljudi, tj. da svaki od njih pojedinačno sa biračkog mesta ukrade po jedan listić i donese u stranku. I tako se napravila gomila važećih listića u onim džakovima! Ako su Nikolić i njegovi ljudi tako dobri organizatori da kontrolišu 8.400 ljudi koji će ukrasti po jedan listić, pa njega bi trebalo izabrati za predsednika neke veće zemlje od zemlje Srbije. A da ne govorim o tome da bi valjda i taj jedan glas koji fali, negde morao da bude pribeležen da nedostaje.

Situaciju možemo da analiziramo na dva načina: hipotetički, tj. da prihvatimo da su dobijeni rezultati tačni, i realno, tj. da su izbori lažirani, što je, kako rekosmo, mnogo verovatnije.

Hipotetičke ocene

Kada bismo znali kako su građani stvarno glasali, mogli bismo da procenjujemo njihov izbor i tendencije kuda društvo u ovom trenutku želi da se kreće. Ako bi izborni rezultati bili tačni, mogli bismo konstatovati da su građani neosetljivi na sopstveno nezadovoljstvo i da još uvek važi ono staro „kad dođeš na vlast glasaću za tebe“. U prvi plan bi izbila autoritarnost samog biračkog tela koje uvek glasa za vlast, za pendrek i državnu kasu, bez obzira na to što je poslednja vlada bila loša i gotovo katastrofalno upravljala zemljom. Drugi zaključak bi mogao biti da je izborni zakon kriv za rezultate izbora, jer birači ne mogu da proniknu u tajne strategije i dogovore režimskih stranaka, pa ne znaju da ma za koju stranku glasali (a one igraju zajedno), glasaju i za glavnu stranku, u ovom slučaju DS, koja je vodila vladu i koja ih je najviše oštetila. Izborni zakon omogućava da građani zaista ne znaju za koga glasaju, jer se posle izborne „ankete“, vlada sklapa prema tajnom dogovoru, a biračko telo postaje pasivni posmatrač. Treći zaključak bi mogao biti i to da posle 5. oktobra nije napravljena nova opozicija, nego je preostala ona stara iz devedesetih godina za koju birači neće da glasaju, pa nemajući kud, vrte se u priči tzv. malog i velikog zla, glasajući za manje zlo, ostavljajući na vlasti loše upravljače. Jedini pokušaj da DS i DSS, kao dve najveće stranke posle 5. oktobra, dobiju novu opoziciju, bio je nastanak Liberalno-demokratske partije. Kada je ona napustila kritičku poziciju i prešla na režimsku stranu, ostala je zaista samo stara opozicija, koja više ne odgovara novom vremenu i novim očekivanjima. Ova zatvorena situacija je rodila bele glasove. Porasla je svest da je vlast sve činila da onemogući stvaranje alternative, što se vidi po stanju u medijima, rušenju pravosudnih institucija, ograničavanju prava na političko organizovanje i instaliranju lične vlasti Borisa Tadića koja je odgovorna za ove regresivne procese.

Realne ocene

Šta se može zaključiti iz minulih izbora ako znamo da su rezultati štimovani i izbori nepošteni. Zaključak je prilično jednostavan i donekle obrnut od prvog: ne radi se toliko o autoritarnosti građana, nego o tome da je u Srbiji ponovo instaliran autokratski način vladanja, zahvaljujući onima koji su zemlju vodili. U njoj ne postoji kontrola i smenjivost vlasti, demokratija je propala i nije uspela da se održi. Ta jednostavna konstatacija nosi u sebi veliki naboj i prilično je dramatična. Teoretičari kažu da je nakon zbacivanja autoritarnih režima, prva faza izborna demokratija (smenjivost vlasti), a kasnije se, u drugoj fazi, mukotrpno uspostavljaju nezavisne institucije. Zar nismo nepovratno osvojili tu prvu fazu? Izgleda da nismo. Nije lako suočiti se s takvom realnošću. Nekako ispada da smo se vratili na istu tačku na kojoj smo već bili, od koje je borba za demokratiju pre mnogo godina krenula, a neki u toj borbi i život izgubili.

Ko snosi odgovornost za to što je demokratija u Srbiji propala, ta ključna a možda i jedina tekovina koju je doneo 5. oktobar? Ivica Dačić na vest o nepoštenim izborima ljutito govori o 5. oktobru i ogorčeno se pita šta je taj datum doneo našem narodu. Kaže, nije mu doneo ništa; ta ogavna priča je završena, nećemo valjda opet 5. oktobar! Pri tom se zaboravlja, sasvim namerno, da je predsednik vlade Srbije ubijen u atentatu da se ova država ne bi modernizovala i da se ne bi dozvolila promena našeg kulturnog koda (nacionalističko-autoritarnog). Demokratija, sloboda, otvoreni horizonti nisu deo tog identiteta, ali naročito ne onih koji su ovom zemljom upravljali. Na proterivanju demokratije su svesrdno radile dve demokratske stranke – DSS i DS, dok zajedničkim snagama, uz svesrdnu pomoć SPS-a, ona nije kroz prozor proterana.

Posle ovih izbora, situacija je iz korena promenjena. Najvažnije pitanje će biti kako i gde pronaći kontratežu autoritarnom režimu koji su obnovile DSS i DS, jedna za drugom, dok nisu potpuno rekonstruisale staro gvožđe autoritarizma, taj nezaobilazni identitet koji se naivno naziva nacionalizmom. Pitanje je sada: šta da radimo sa novim-starim izazovima?

http://pescanik.net/2012/05/sta-su-pokazali-izbori/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Порука режиму

Крај СНС-а

Протест испред РИК-а

Вожњом против изборне крађе!

Вратили нас у деведесете, избацују ММФ из Србије

SAŠA RADULOVIĆ: ZAHTEVAM DA SAZNAMO DA LI SU IZBORI POKRADENI

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Двери: На чијој је страни опозиција?

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

Cvetan Todorov o komunizmu

Peščanik – Vox clamantis in deserto

О правди, у Србији

Svetlana Lukić: Nekontrolisano sagorevanje

Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet?

Nataša B. Odalović: Mediji i ništa

Dragoljub Žarković: Biznis i politika

 


%d bloggers like this: