Модерни нацисти

Broj 649

5. kolovoz (август), datum koji se vraća

Datum objave: 26.05.2012.

Piše: Slavko Goldstein

(…) Vodstvo krajiških Srba nije se ni pokušalo ozbiljno boriti političkim sredstvima novonastajuće demokracije za status svog naroda, kojem u Hrvatskoj pripadaju sva građanska prava, jer tu živi već 400 godina. Vjerujem da je 1990. godine za takvu političku borbu Srba u Hrvatskoj još bilo bar djelomičnih izgleda. Pridobila bi se podrška umjerenijeg dijela hrvatske javnosti i utjecajnih faktora u međunarodnoj zajednici, a otupila bi se oštrica nabujalog hrvatskog nacionalizma.

(…)  Člancima u tjedniku “Danas” pridružio sam se, u to vrijeme, pokušajima za smirivanje stanja. Tekst pod naslovom “Gandijevski marš na Knin” (u broju od 16. listopada 1990) počeo sam s dramatičnim pitanjima: “Kamo to srljamo? Jesmo li zaista luda zemlja? Valjda je jasno da u sukobima koji nam po svemu sudeći predstoje ne može biti pobjednika. Poraženi ćemo biti svi, uključujući i naše potomke, koji će nedužni dugo ispaštati… Ne znam da su ikada igdje unutar granica jedne države na takav način bile pokidane saobraćajne žile kucavice, a da to nije značilo građanski rat.” Više metaforički nego konkretno, predložio sam da se pokuša organizirati mirotvorni “gandijevski” marš s mnogo tisuća nenaoružanih ljudi “prema kninskoj tvrđavi… da pred sobom uklanjaju barikade, one stvarne na cestama i one imaginarne među sobom”.

http://www.novossti.com/2012/05/5-kolovoz-datum-koji-se-vraca/

>

МОЈ КОМЕНТАР:

Мислим да је рат био неизбежан. Чак и у случају да је Србе у РСК предводио лично Ганди. На крају би били приморани да се од усташа бране оружјем. Да су у Београду и Книну владали бољи људи рат би имао другачији ток. Не би се изгубио медијски рат (или не у тој мери), српска војници не би чинили злочине над цивилима и ратним заробљеницима и крај рата би се другачије завршио: уместо етничког чишћења које су Хрвати спровели над Србима, током злочиначких акција Бљесак и Олуја, данас би постојала Република Српска Крајина, као независна држава, уједињена са Србијом, или попут Републике Српске као посебан ентитет. Реално, вечног мира између Срба и Хрвата неће бити још неколико деценија, а можда и никад. То није моја жеља, већ моје мишљење на основу свих чињеница и околности. Хрвати никада неће престати да мрзе и нападају, чак и када би сви Срби личили на Гандија. И тада ће славити злочиначке акције током којих је спроведено највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Таква геноцидна творевина је примљена у Европску унију, где би да нас помире,  да сви живимо поново заједно. Било једном у једној Југославији. Југославију су разбили (модерни) нацисти и клерофашисти. Ти (модерни) нацисти данас владају Европском унијом. Зато је НД Хрватска примљена за члана. Свестан сам свих мана српског народа, свих националистичких и клерофашистичких елемената, свих злочина које су Срби починили, осуђујем све злочине, али понављам:  Југославију су разбили (модерни) нацисти и клерофашисти. Ти (модерни) нацисти данас владају Европском унијом. Зато је НД Хрватска примљена за члана. И додајем: зато Европска унија пружа све мању подршку Израелу. 

24 Responses to Модерни нацисти

  1. Varagić Nikola каже:

    Broj 649

    Naš čovjek u Chicagu

    Datum objave: 26.05.2012.

    Piše: Viktor Ivančić

    Sve u svemu, ne isplati se iz poruka hrvatskoga premijera iščitavati osobite mudrosti. Njegov je čikaški nastup prizvao u sjećanje onaj razgaljeni osmijeh što se razvukao preko lica predsjednika države Ive Josipovića kada je lani u Slunju salutirao pred nekim američkim pukovnikom, bivšim zemljoradnikom iz Alabame ili Minnesote, pa onda prisustvovao zajedničkoj vojnoj vježbi pod nazivom “Immediate Response 11″, promatrao s dvogledom kako teška artiljerija rovari okolna brda i spaljuje stoljetne šume, a hrvatski i američki vojnici naganjaju preko proplanaka “teroriste” odjevene u tradicionalne arapske nošnje, da bi nakon svega, nakon što su “Arapi” uspješno svladani, državnik svečano izjavio kako je “zadovoljan onim što je vidio”.

    Jedan je reporter pedantno opisao atmosferu za vrijeme noćnoga dijela vježbe, pa ne možemo odoljeti napasti da se ovdje poslužimo citatom:

    “‘Kako je mračno, ne vidi se prst pred nosom’, jadao se Ivo Josipović uzaludno zureći kroz dvogled.

    ‘Bez brige, predsjedniče, sve je pod kontrolom’, hrabrio ga je ministar obrane.

    ‘A gdje smo uopće? Mogu li usprkos ovako gustom mraku izjaviti da sam zadovoljan onim što vidim?’

    ‘Možete, predsjedniče, zašli smo duboko u američko dupe…’”

    Tu istu tmicu i prateći žamor Zoran Milanović, eto, doživljava kao “najbolje društvo na svijetu”. Svojim speleološkim ushitom nastavlja slavnu nacionalnu tradiciju žudnje za vazalstvom i riješenosti Hrvata da, umjesto korisnika, postanu statisti svoje državne samostalnosti, a naposljetku – “po svemu sudeći” – i njene žrtve.

    Osim toga, ne može se bez savezničkih snaga opstati u Regiji, jer tamo, kao što ovih dana svjedočimo, haraju četnici i ustaše, naročito četnici, pošto s ustašama ponekad umijemo i sami izaći na kraj, tako da preuzmemo njihove manire ili im prepustimo vlast. Hrvatski premijer naprosto je bio ljudski iskren: Bolje je biti u NATO-u nego doma!

    http://www.novossti.com/2012/05/nas-covjek-u-chicagu/

  2. Varagić Nikola каже:

    Алан Далс, директор ЦИА од 1953. до 1961. године, директива америчким службама безбедности под насловом Доктрина америчке борбе против Истока:

    “Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјлану моћ на магарчење и залуђивање људи.

    Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест. Литература, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности. У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи. И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо”.

    Директива Службе безбедности Сједињених држава број 20/1 од 18. августа 1948. године:

    “Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички, те номинално пријатељски режим Русије не располаже убудуће никаквом војном моћи, у економским односима да силно зависи од спољњег света, да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, те да не успостави никад више ништа налик на ‘гвоздену завесу’.

    У случају да такав режим успоставља непријатељство према комунистима, а пријатељство према нама, морамо се побринути да ови услови и поред тога буду наметнути. Али, ми морамо ако не милом, онда силом да их придобијемо ради заштите наших интереса.“

    http://www.vaseljenska.com/misljenja/plan-za-pogibiju-svih-pravoslavnih-slovena/

  3. Varagić Nikola каже:

    ČARLS LEJN (VAŠINGTON POST): JUGOSLAVIJA KAO LEKCIJA ZA EVROPSKU UNIJU

    četvrtak, 31 maj 2012 20:57

    Iste sile koje danas deluju u Evropskoj uniji dovele su do raspada Jugoslavije

    carls lejn kol

    Davno jednom u Evropi bila je jedna konfederacija koja se protezala od Alpa do Jadrana, na liniji stare granice između zapadnog hrićanstva i Vizanta. Konfederacija je obećavala da će zauvek prestati ratovi, koji su u prošlosti sukobljavali njene konstitutivne narode.

    Pored slobodne volje za međusobnu saradnju preko zajedničke valute i slobodnog kretanja rada i kapitala, ta konfederacija ponudila je „treći put“ između notornog kapitalizma američkog tipa i neefikasnosti centralnog planiranja. Jugoslavija je ponudila i alternativni centar svetske moći (Pokret nesvrstanih) zemljama koje nisu želele da budu saveznici ni SAD, ni Kini, ni Rusiji.

    Kako je Jugoslavija propala 1991. godine i kako je njen slom pratilo obnavljanje etničkih sukoba – još krvavijih od borbi u Drugom svetskom ratu, koje je posleratna konfederacija pokušala da zaustavi – neću da preterujem u analogiji između Jugoslavije i danas problematične Evropske unije. Jer jugoslovenski „tržišni socijalizam“ bio je autoritarniji od evropske socijaldemokratije. Nije priča o „bratstvu i jedinstvu“ kod kuće i „nesvrstanosti“ u inostranstvu održala Jugoslaviju celovitom, već čelična ruka njenog vođe Josipa Broza Tita, koga su posle smrti 1980. godine nasledili neuspješne birokrate.

    MOŽE LI EU DA IZBEGNE RASPAD Ali ne želim ni da podcenim tu analogiju. Poput Evropske unije, Jugoslavija je sve vreme pokušavala da ispravi duboko ukorenjeni rivalitet birokratskim sredstvima – i onu između Albanaca i Srba, i onu između Srba i Hrvata. Rotacije vođstva, dupliranje institucija i izmene ustava nisu uspele da zaustave navedene rivalitete iako je većina naroda Jugoslavije govorila istim jezikom.

    Pitanje je i kako i da li uopšte može ijedna multinacionalna konfederacija da preživi između Urala i Atlantika, odmah posle Drugog svetskog rata, a onda i hladnog rata, koji je faktički bio nastavak Drugog.

    Kako Evropska unija može da izbegne sudbinu svakog dosadašnjeg carstva ili konfederacije u evropskoj istoriji?

    Dakle, kriza sa kojom se bori današnja Evropa nije sasvim bez presedana. Nije tu reč samo o ekonomskoj i finansijskoj krizi.

    Kratkotrajnim nastojanjima evropskih političara, kojima samo prikrivaju nered, oni zanemaruju tektonske sile koje su se zaverile protiv Evrope, zanemarujući da su slične sile razorile i sveto rimsko carstvo i Jugoslaviju.

    Ukoliko stvari posmatramo na taj način, budućnost Evrope nije sjajna. Francusko-nemačko rivalstvo u prošlosti je izazivalo jedno krvoproliće za drugim, među kojima je najmonstruozniji bio Drugi svetski rat.

    DVA PUTA Da li je EU doživela preteranu ekspanziju zato što je Francuskoj trebalo sredstvo za sopstvene nerealne spoljnopolitičke ambicije? Ili zato što su siromašnije evropske zemlje želele da budu privilegovane tako što će se približiti bogatstvu Njemačke? To sad više nije ni važno.

    Činjenica je da je Evropa u škripcu sa svojom konfederacijom, iz čega više ne može da se izvuče ni politički ni ekonomski.

    Prted njom su dva puta. Jedan od njih je raspad, za koji se ne veruje da bi bio krvav kao raspad Jugoslavije, ali čak i postepeni raspad Evropske unije osiromašio bi njen kontinent ostavljajući otrovne ostatke naslaga nacionalističke mržnje.

    Drugi put je još snažnija konfederacija – bar se tako priča – što bi u praksi značilo da svaka zemlja preda Briselu još više svog nacionalnog suvereniteta. To bi prvi put uključilo i da izabrani državni parlamenati izgube kontrolu nad svojim najvažnijim finansijskim odlukama.

    Ali takvo prepuštanje moći ne bi bilo simetrično: Nemačka i druge bogate zemlje odredile bi nova pravila igre, a dužnici bi morali da ih slede. Međutim, sigurno ne bez pogovora.

    Budućnost ujedinjene Evrope – ukoliko ona uopšte postoji – izgleda veoma dvosmislenom, veoma je svađalačka i – iznad svega – manje je demokratska nego sad.

    Ponavljam: ovo je optimistički scenario.

    The Vashington Post

    http://www.standard.rs/carls-lejn-vasington-post-jugoslavija-kao-lekcija-za-evropsku-uniju.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Parada, Split

    Broj 650

    Datum objave: 02.06.2012.

    Piše: Viktor Ivančić

    “Jure, jel ti misliš da Fani nešto sumnja?” ispod glasa je gradonačelnik Željko Kerum upitao dogradonačelnika Juru Šundova.

    “Otkud ti to?” začudio se dogradonačelnik.

    “Juče mi je rekla: Žele, zašto ti puštaš da te Jure onako jebe?”

    U uredu splitskog gradonačelnika nastao je muk. Dvojica muškaraca gledaju se u oči. Onda se Šundov skljoka na kožni trosjed, blijedozelen u licu.

    “Nemoj me…” napokon izusti. “A ti?”

    “A šta san moga? Skoro san propa u zemlju, čoviče. Noge su mi se odsikle. Zamantalo mi se prid očima.”

    “Čekaj malo, Žele, smiri balun… Meni to više sliči ka da je Fani mislila onako figuri… onako slikovito.”

    “A otkud bi ja u to moga bit siguran? Mislin, ako je slikovita, kako joj pada na pamet bit slikovita baš na takvi način?”

    “Pa šta je nisi pita?”

    “Ko bi se usudija pitat, jebenliti svetu nedilju. Iša san šta prije prikinit tu diskusiju, razumiš. Okrenija san se i poša ća, a kad je pitala da di ću, odbrusija san da iden na kurve.”

    “Dobro, to ti je bija kvalitetan potez.”

    “Slušaj me Jure, ako Fani nešto posumnja, najebali smo. Na-je-ba-li-smo!”

    Ured splitskog gradonačelnika ponovo ispuni mučna tišina. Nazočni muškarci zaokupljeni su sumornim mislima. Željko Kerum trlja bradu i hoda po sobi u koncentričnim krugovima. Jure Šundov dlanovima pridržava glavu i kao da uzdiše.

    “Ne razumin kako bi mogla posumnjat”, kaže dogradonačelnik, “sve smo učinili da se zaštitimo…”

    “To san i ja mislija, al vidiš ti, ko zna šta je kučki u glavi…”

    “Na kraju smo pederčinama zabranili paradu na rivi. Dali smo izjave za javnost iz kojih se vidi da nan se gade, da su ljudske škovace i izrod čovječanstva. Primistili smo ih na Prokurative, ka u kavez, a ako bog da rulja će ih i tamo kamenovat. Osobno san potpisa tu odluku. Pokazali smo da nas boli kurac za toleranciju prema tim nakazama. Vidija si kako su popizdili oni liberali i Jugoslavenčine. Forin Ofis je reagira, čoviče! Cili svit zna – ako iko mrzi lezbače i pederčine, onda smo to mi dva!”

    “Nije Fani cili svit, ne znaš ti tu sortu… Stalno nikog đavla njuška i gleda me priko oka, pari Karamarkova uhoda.”

    “Ja mislin, prika, da je tebe malo pukla paranoja. Ženska se malo življe izrazila, a ti se odma usra. Sačekaj koji dan da na Prokurativama padne krv, da rulja gubu rasturi, pa ćemo onda to lipo biranim ričima pozdravit, izrazićemo žaljenje i poručit da su pederčine dobile šta su zaslužile, iza toga ti nema nikakvih dilema, prika, nema šanse da i Fani to ne popuši.”

    Gradonačelnik sjeda na trosjed do svoga zamjenika i položi mu ruku na koljeno. Šundovu se zacakle oči. U kutu usana zaigra mu osmijeh.

    “Razmišlja san malo, Jure”, kaže Kerum. “To sa Prokurativama nije dobra ideja.”

    “Nije? Zašto nije?” začuđen je Šundov.

    “Prokurative su, da tako rečemo, u centru grada. Nisu ka riva, al skoro. Stoku triba jače izolirat, razumiš. Triba in udrit novu trasu i odvest ih na lokaciju di će i oni i građani tačno znat da in je tamo misto.”

    “A di to, bogati?”

    “Lora!” slavodobitno kaže gradonačelnik.

    “Lora?” ponovi Šundov.

    “Lora!” potvrdi Kerum.

    “Tamo di si tija gradit prodajni centar?”

    “Ne, Jure. Tamo di smo nekad držali logor za Srbe.”

    Vidno iznenađen, dogradonačelnik širi oči i zavaljuje se u kožni naslon. Da ima i grama mozga izgledao bi kao netko tko intenzivno razmišlja.

    “Oćel to bit malo previše, čak i za Split?” upita nespokojno. “Mislin, imat Gej paradu u logoru, to je malo, ono…”

    “Šta je to malo? To je baš kako triba bit!” odlučan je gradonačelnik. “To je moćna poruka, kako ne vidiš. Povjesno je dokazano da je Lora idealna lokacija za druge i drugačije. Zamisli samo naslov u Slobodnoj: Kerum uputija pedere u Loru! Fani će tu blokirat, čoviče, nema šanse da joj išta ostane nejasno.”

    “Dobro govoriš, prika”, ozari se Šundov. “Nakazama tamo možemo organizirat i kulturno-umjetnički program. Možemo ih drmat strujom iz induktorskih telefona, pa nek plešu. Možemo ih skinit gole i polivat ladnom vodom, ili ih tirat da kleče i laju ka pasi, ili in urezivat križeve na čelo, ili ih silovat sa peterožilnim kabelima, šta in ne bi bilo mrsko… Imamo ljude, resurse, iskustvo, to može bit manifestacija na vrhunskom nivou. Nešto šta je samo Split u stanju napravit!”

    “To ti ja kažem”, zaneseno će Kerum. “A građani neće ić pravit buku i nered, jerbo su naučili da oko Lore moraju bit tiho. Zna se kakvi je gradski red – riva je za urlanje i linč, a Lora za mir i dostojanstvo. Aj reci, dok je u Lori bija logor za Srbe, jesul građani Splita bili tihi ka bubice, iako su svi sve znali?”

    “Jesu”, klimne glavom Šundov.

    “Eto vidiš”, poentira gradonačelnik. “I saće svima bit jasno da su pederi i lezbače zamjena za Srbe koji nan užasno nedostaju. Moće in jebat mater bez da se vataju bovana, skrše cili grad i uznemiruju međunarodnu javnost. Pogotovo šta će u paradi bit po Vlade. Ako mudro rukovodiš, prika, moš imat i mir na ulicama, i političku stabilnost, i logor u gradu.”

    “Žeki, zna san da si ti moj genije”, svečano izjavi Šundov.

    “Jesan li?” milo uzvrati Kerum.

    Dogradonačelnik se približi nadređenom na trosjedu i položi mu ruku na rame. Gradonačelnik prstima desne ruke podređenog pomiluje po obrazu. Dogradonačelnik ispusti tihi uzdah i obliže usne. Gradonačelnik koketno isturi jezik i zapalaca njegovim vrhom. U tom trenutku začuje se nemili zvuk otvaranja vrata ureda. Dvojica muškaraca skoče s trosjeda kao ubodeni iglama. Kroz sobu maršira Nevenka Bečić, gradonačelnikova sestra, ujedno i predsjednica Gradskog vijeća. Bijesnim pogledom nišani brata i kaže:

    “Žele, zašto ti puštaš da te Jure onako jebe?”

    Muški dvojac se skljoka nazad na kožnu ležaljku. Osjećaju kako gube dah iz pluća. Osjećaju se kao da tonu u provaliju, skupa s trosjedom. Gospođa Bečić sada se obraća Šundovu povišenim tonom:

    “Ne moreš dat dozvolu za Gej paradu na Prokurativama, čoviče! Prokurative su, da tako rečemo, u centru grada. Kakva je to zabrana okupljanja na rivi, molin te, ako si stoki dopustija da derneče sto metri od rive? Ja san pobožna žena, Jure, svake nedilje iden u crkvu, i neću trpit da mi se lezbače i pederi guzičaju usrid Splita. Pogotovo šta će se s njima guzičat i po Vlade. Da si ih uputija iza Žnjana, ili negdi ispod Mosora, to bi još mogla razumit. I osin toga, pita li se ovdi za ikoji kurac presjednica Gradskog vijeća?”

    “Moja greška”, s olakšanjem izusti Šundov, “al to je već rješeno. Nemoj se, Neve, brigat, Žele je odredija novu lokaciju.”

    “Koju lokaciju?”

    “Lora!” slavodobitno kaže gradonačelnik.

    “Lora?” ponovi gospođa Bečić.

    “Lora!” potvrdi Kerum.

    “Vidi ti đavla”, zamišljeno kaže predsjednica Gradskog vijeća. “To isto predlaže i oni Ivančić u Novostima.”

    “Koji Ivančić?” pita gradonačelnik.

    “Oni pederčina Ivančić u četničkim Novostima”, podvikne gospođa Bečić. “Šta se praviš blesav!”

    “Šta se to njega tiče?” ubaci se Šundov. “Kakvi je on faktor?”

    Predsjednica Gradskog vijeća otvara torbu, vadi iz nje primjerak tjednika Novosti, nadnevak 1. lipnja, otvara 5. stranicu i nazočne muškarce upućuje u podcrtane dijelove sadržaja.

    “Vidi šta peder piše… Kaže, ako Split već godinama funkcionira kao mala periferijska tvornica fašizma, primjereno je da se Parada ponosa održi na mjestu gdje je simbolički sažeta njegova bit, gdje je nekoć uspješno djelovao koncentracioni logor, uz punu podršku gradskih institucija, crkvenih vlasti, te većeg dijela stanovništva.”

    Gradski čelnici mršte čela. Da imaju i grama mozga izgledali bi kao ljudi koji intenzivno razmišljaju.

    “A slušaj ovo”, nastavlja gospođa Bečić. “To što Željko Kerum, njegova sestra Nevenka Bečić i njegov kum Jure Šundov – dakle stupovi gradske vlasti – ne hodaju naokolo s istaknutim svastikama na rukavima, samo je uzgredan modni hir, nevažan ustupak suvremenim običajima i sveprisutnoj društvenoj mimikriji.”

    “Ko bi to moga razumit, čoviče”, promrmlja Kerum.

    “Al ne možemo mi sad predložit isto šta i ti četnik”, poskoči Šundov. “Ja bi sad, isukrsta mi, tu paradu skroz zabranija. Nek idu ti pederi u pizdu materinu. Šta se oni imaju javno pokazivat i provocirat svit? Nek budu drugi i drugačiji između svoja četri zida.”

    “To ka vi dva?” izjavi gospođa Bečić.

    Dvojica muškaraca iznova ostaju bez zraka. Poniru u provaliju, skupa s trosjedom. Zatravljeno gledaju u predsjednicu Gradskog vijeća, čija mimika ne odaje nikakve emocije.

    “Neve, šta to govoriš?!” konačno zavapi Kerum.

    “Ne govorin ja, nego to piše Ivančić. Evo pogledaj, Novosti nadnevak 1. lipnja, stranica 5.”

    “Seke, pa neš valjda virovat tom četniku?!” očajnički cvili gradonačelnik.

    “Slušaj me dobro, Žele”, kaže gospođa Bečić i unese se bratu u lice. “Još otkad si ostavija prvu ženu meni se živo jebe sa kin ti imaš intimne odnose. Jel to u redu?”

    “Valjda je”, složi se Kerum. Njegova starija sestra pedagoški podiže kažiprst i doda:

    “Samo pripazi da ti ne dođe iz dupeta u glavu.”

    http://www.novossti.com/2012/06/parada-split/

  5. Varagić Nikola каже:

    Razgovor s Draganom Paićem, partizanskim borcem s Petrove gore

    “Oluja” je dovršila ono što je davno započeto

    Piše: Dragan Grozdanić

    Za generale kojima se sudi Hrvati u cijelom svijetu pale svijeće i žale ih.

    A „Oluja“ i Tuđman na Petrovoj su gori dovršili ono što je Pavelić započeo.

    http://www.novossti.com/2012/06/oluja-je-dovrsila-ono-sto-je-davno-zapoceto/

  6. Varagić Nikola каже:

    S Hitlerovim avionom preletio Rusima

    Broj 651

    Datum objave: 09.06.2012.

    Piše: Miroslav Edvin Habek

    U zrakoplovu Luftwaffea bombardirao je u siječnju 1942. njemačku kolonu u Rusiji, da bi u lipnju iste godine, avionom Dornier Do-17z, preletio Sovjetima. Ispitivao ga je zloglasni šef Staljinove tajne policije Lavrentij Berija, a Hitler mu je potpisao osmrtnicu. Nakon prestanka ratnog kaosa, Tito mu je poslao telegram zahvale jer je oborio svjetski rekord u broju padobranskih skokova: slaveći u svibnju 1950. Brozov rođendan, u samo 16 sati skočio je s padobranom čak 75 puta.

    Sve to su dijelovi biografije Milivoja Boroše, 91-godišnjeg pukovnika avijacije koji će 25. lipnja obilježiti 70 godina od dramatična preleta Sovjetima u zrakoplovu njemačke vojske, ali s hrvatskom posadom. Boroša u stanu na zagrebačkoj Trešnjevci goste dočekuje s pripremljenom dokumentacijom, fotografijama i bilješkama događaja koji su mu obilježili buran život. Letio je za pet vojski: bio je narednik u zrakoplovstvu Kraljevine Jugoslavije, pilot-navigator NDH-a, pilotirao je za Luftwaffe i sovjetsku avijaciju, da bi u mirovinu, sedamdesetih godina prošlog stoljeća, otišao kao pukovnik Jugoslavenskog ratnog zrakoplovstva.

    Pogreška s namjerom

    Rođen je u Zagrebu 1920. godine. Kako je volio slikati, krenuo je u Obrtnu školu, no zbog neimaštine je ubrzo, 1. listopada 1938., otišao u vojsku Kraljevine Jugoslavije. Nakon obuke u Novom Sadu, premješten je u Divulje, a potom u Boku kotorsku, gdje je dočekao rat i kapitulaciju 17. travnja 1941.

    – Kad sam se 22. travnja vratio u Zagreb, dočekao me poziv za regrutaciju u vojsku NDH. Završio sam u Komandi zrakoplovstva, Švarcovu domu. Tu smo se i počeli grupirati: jedni su bili za NDH, drugi protiv. Na čelu naše antifašističke grupe bio je Arkadije Popov, a pozdravljali smo se sa “Za slom – spremni” – kaže Boroša, kojeg su rasporedili kao mehaničara u Greifswaldu na Baltičkom moru.

    Već je tada počeo planirati bijeg; roditeljima je rekao da namjerava preletjeti Rusima i boriti se protiv fašizma. No, kako je bio mehaničar, nije letio na front, pa se prijavio u pilotsku školu. Ondje su ga školovali za navigatora i raspodijelili u 5. zrakoplovnu bombardersku posadu Hrvatske zrakoplovne legije, čija je lokacija bila najprije kraj Vitebska, a poslije, u prosincu 1941., na aerodromu zapadno od Moskve.

    – Počeli su nas raspoređivati na borbene zadatke na liniji fronte. Tada sam i bombe bacao pasivno, što znači da sam na ruske položaje bacao bombe koje nisam aktivirao. No, 26. siječnja 1942. odlučio sam baciti bombe gdje i kako treba, i to namjerno, a ne pogreškom – prisjeća se Boroša, kojem je toga dana zapovjeđeno da bombardira ruske položaje zapadno od Rževa.

    – Približavajući se ruskim položajima, primijetio sam njemačku motoriziranu kolonu. Kad sam je spazio, viknuo sam “Rusi!” pa nitko od posade nije znao na koga zapravo bacam bombe. Eksplodiralo je tada dvadeset bombi, svaka po pedeset kilograma. Štabu je raportirano što sam napravio, pa su me odmah skinuli s letenja i zaprijetili mi vojnim sudom.

    Poljubili rusku zemlju

    Nakon osmodnevne zatvorske kazne, Boroša je vraćen u Zagreb, gdje je tražio vezu za odlazak u partizane, no bez uspjeha. U međuvremenu, Hrvatska zrakoplovna legija se rasformirala i nedostajalo je pilota. Boroša se tada javio na raport i zatražio da se vrati na front. To mu je i pošlo za rukom: upao je u posadu zrakoplova u kojoj su, osim njega, bili braća Oleg i Lav Okševski te Marko Zeljak, radiotelegrafist iz okolice Varaždina. Cijela je posada bila antifašistička osim Zeljka, pa su odmah počeli dogovori za bijeg i prelet Sovjetima, što se i dogodilo 25. lipnja 1942. Toga dana, prije ulaska u avion, morali su iz Zeljkova pištolja izvaditi udarnu iglu.

    – Dobili smo zadatak da iz Königsberga preletimo na aerodrom u lenjingradskoj regiji. Kad su svi počeli slijetati, mi smo u brišućem letu krenuli prema liniji fronte. Tada smo Zeljku prerezali kabel radiostanice i gurtne padobrana te ga obavijestili da letimo za Sovjetski Savez i upozorili da ništa ne poduzima. Tijekom preleta, na nas su pucali Nijemci, ali i Rusi, koji su nam probušili krilo. Napao nas je i ruski lovac, po kojem je Zeljak htio pucati, ali ga je Lav onemogućio udarivši ga raketnim pištoljem po glavi. Nakon više od tisuću kilometara, sletjeli smo u selo Tarasovo, kraj grada Višnji Voloček. Seljani koji su krenuli prema nama počeli su bježati kad su uočili njemačke oznake, no onda ih je Lav zazvao na ruskom; odazvala mu se jedna žena, zvala se Ekatarina Titova. Izgrlili smo se i izljubili, bacili na tlo i poljubili rusku zemlju. Kolhozovci su isprva bili začuđeni, a onda smo im objasnili da smo jugoslavenski piloti i antifašisti – pripovijeda Boroša.

    Iste je noći odveden u moskovsku Lubjanku, gdje ga je ispitao sam Lavrentij Berija.

    Osam mjeseci u Lubjanki

    – Odveli su me u prostoriju u kojoj je bio Berija sa dvadesetak oficira. Svi su šutjeli, a Berija me upitao: “A zašto ste preletjeli u Sovjetski Savez?” Rekao sam mu da je moja zemlja porobljena i da sam se došao boriti protiv fašizma. Par minuta me ispitivao i o pojedinostima leta te najavio da ćemo se još vidjeti – sjeća se Boroša.

    No, Beriju više nije vidio. U Lubjanki je bio osam mjeseci, a potom je prebačen u drugi zatvor. I dok je Borošina majka primila obavijest o smrti sina “borca protiv boljševizma koji je nestao na istočnom bojištu”, s potpisom Adolfa Hitlera, Boroša je pisao Staljinu i tražio da ga prebace na front. No, ostao je u ruskom zatvoru, gdje je čitao “Hamleta” na hrvatskom, pisao svojom krvlju i slikao autoportrete. Smatrali su ga špijunom, sve dok u SSSR, u svibnju 1944., nije stigla jugoslavenska vojna misija: tada je oslobođen, pa poslan u rusku avijaciju.

    Nakon povratka u domovinu, Boroša je ostao u ratnom zrakoplovstvu, a 17. svibnja 1950. oborio je svjetski rekord u skakanju padobranom i to kao rođendanski dar predsjedniku FNRJ. “Čestitam 58. rođendan i isporučujem najtoplije želje zrakoplovaca naše jedinice. Živio nam, druže Tito!”, stajalo je u njegovu brzojavu Josipu Brozu, maršalu posljednje države za koju je letio samozatajni i hrabri Zagrepčanin uzbudljive biografije.

    http://www.novossti.com/2012/06/s-hitlerovim-avionom-preletio-rusima/

  7. Varagić Nikola каже:

    Pogled u sutrašnju Evropu

    Spiegel

    Politika je čudan posao, a jedna od njenih glavnih posebnosti je da monumentalne promene obično dolaze tiho, bez velikih najava. Govori koji najavljuju promenu kursa obično nisu vizionarski, a pažnja koju javnost poklanja ovim saopštenjima ne odgovara veličini promena koje ona donose. Često samo malo verbalno prilagođavanje ili nešto drugačiji ton nagoveštava veliku promenu.

    Slušajući pažljivo Angelu Merkel poslednjih nedelja, primetili smo baš ovakvu promenu tona. Bio je to pažljivi prelaz, jako iznijansiran, ali je svima postalo jasno da je njena dobro poznata pesma promenjena.

    „Potrebna nam je takozvana fiskalna unija“, rekla je tokom intervjua ARD-u, „Što znači da nam je potrebna zajednička budžetska politika“. Do tog trenutka, Merkel je samo ponavljala ono što je i ranije zahtevala. Ali ovo je bilo nešto novo: „Više od svega potrebna nam je politička unija. Što znači da moramo, korak po korak, da prenosimo sve više nadležnosti na Evropu uključujući tu i kontrolne mehanizme.“

    Merkel pažljivo priprema javnost za mogućnost dolaska velikih promena i na to da postojeće izvesnosti više nisu tako sigurne. Njena poruka je da će Evropa imati budućnost ako se Nemačka odrekne velikog dela svog nacionalnog suvereniteta. Ne previše opširna, ali dovoljno jasna poruka.

    Ova promena kod Angele Merkel pokazuje da ona shvata koliku pretnju predstavlja evro kriza. Kancelarka nije prorok apokalipse poput patrijarha Zelenih Joške Fišera, koji je ranije ovog meseca rekao „da je evropska kuća u plamenu“. Teško da je to Merkelin stil, ali je i ona svesna da se ne nalazimo daleko od ponora.

    Parlamentarni izbori u Grčkoj u nedelju (17. juna) daće nam odgovor na pitanje da li će po prvi put u istoriji neka zemlja izaći iz evrozone. Situacija je postala ozbiljna i u Španiji, a Madrid je zatražio pomoć za sanaciju banaka. Ministri finansija evrozone su obećali pomoć u visini od 100 milijardi evra, više nego što se očekivalo, jer Španija nije ekonomski patuljak, već četvrta ekonomija evrozone.

    Dužnička kriza prerasla je u krizu vere. Za šefove država i vlada EU preostalo je svega nekoliko opcija: ili će uspeti da otklone nedostatke koji od samog početka muče zajedničku valutu ili će EU – najveća ekonomska zona na svetu – potonuti u blato propalih banaka i bankrota. Ovakav razvoj događaja bi zasenio i propast Lehman Brothersa, predviđa Economist. „Nešto mora da se dogodi“, zahtevaju u dramatičnom apelu upućenom nemačkoj kancelarki britanski istoričar Niall Ferguson i američki ekonomista Nuriel Rubini.

    Šta mora da se učini? Monetarna unija mora da postane politička unija. U tome se makar svi slažu. Ali šta to zaista znači je još uvek predmet spora između Pariza, Berlina, Helsinkija i Rima.

    Zemlje kao Francuska i Italija žele zajedničke evro obveznice, kako bi objedinile dugove. Nemci su protiv ove ideje, jer se boje da će na kraju oni morati da plate ceh. Berlin je sa druge strane spreman da prenese državne nadležnosti na Brisel, korak kome se Pariz protivi.

    Zbog nemogućnosti da se dogovore, evropski lideri su zamolili takozvane evrokrate – predsednika Evropske komisije Baroza, predsednika Saveta Evrope Van Rompuja, šefa Evrogrupe Junkera i predsednika ECB-a Dragija – da sastave i iznesu plan. Oni na evropskom samitu krajem ovog meseca treba da predstave svoje inicijalne predloge, a konkretan plan bi trebalo da bude gotov do jeseni.

    Njih četvorica svakodnevno kontaktiraju telefonom i posle zajedničkog sastanka, uputiće svoj predlog evropskim prestonicama. Za sada plan sadrži samo skicu budućeg izgleda evropske konstrukcije. Predlozi koji idu tamo i ovamo između Brisela, Luksemburga i Frankfurta još uvek su nekompletni, ali ipak nagoveštavaju koncept koji je ništa manje nego evropska revolucija.

    Četvorka namerava da monetarnu uniju učini nepovratnim procesom produbljujući je u političku uniju. Iz ovog procesa bi proizašla potpuno drugačija Evropa.

    Plan predviđa da bi države trebalo da na evropske institucije prenesu značajan deo nacionalnog suvereniteta. To znači da bi Evropski parlament morao da se bori za primat sa novim telom kome bi bile poverene važne kontrolne funkcije. Rezultat bi bila Evropa u dve brzine, čije bi jezgro predstavljala evrozona.

    U centru ovih razmišljanja je stvaranje fiskalne unije, koja bi zabranjivala državama članicama da stvaraju nove dugove. Vlade država članica bi imale potpunu kontrolu samo nad prihodima ostvarenim iz naplate poreza.

    Oni kojima je potrebno više novca nego što ga prikupe kroz poreze, morali bi da ovaj zahtev prijave evro grupi, sastavljenoj od ministara finansija evrozone. Oni bi analizirali finansijske potrebe i zahtevani iznos od različitih država članica pre nego što bi odlučili koji su zahtevi opravdani, a koji nisu. Onda bi se izdavale evro obveznice za finansiranje ovog duga.

    Grupa sastavljena od ministara finansija bi imala stalnog predsedavajućeg, a ne kao što je to slučaj danas, kada tu funkciju obavlja jedan od ministara finansija. Time bi Evropa dobila svog ministra finansija.

    Novo evropsko telo koje bi uključilo i predstavnike Evropskog parlamenta bi bilo konstituisano tako da kontroliše rad odbora ministara finansija. Ovo bi ujedno bio i kraj nade Evropskog parlamenta da će dobiti veća ovlašćenja u pogledu finansijskih pitanja, ali njegove nadležnosti u odnosu na druge evropske institucije ostale bi netaknute.

    Model koji preferira evropska četvorka će verovatno postati ono što je Nemačka dugo odbacivala: evropski klub u kome će svi članovi odgovarati za dugove drugih, ali uz jedno važno ograničenje: odgovornost će se odnositi samo na nova zaduženja.

    Stari dug, onaj koji je sada problem, i dalje će ostati odgovornost država članica koje su ga i napravile. Međutim još uvek nema odgovora na pitanje kako će se ovaj dug uopšte smanjiti. Već sada mnoge zemlje moraju da odvoje veliki deo svojih poreskih prihoda na servisiranje ovih dugova.

    Ideja koju evrokrati razvijaju bi primorala države članice da žive u okviru svojih mogućnosti i da troše samo onaj novac koji same prikupe. Samo tada će moći da zadrže potpunu kontrolu nad nacionalnim budžetom. Ako ovaj koncept bude funkcionisao, postoji mogućnost da se sadašnja dužnička unija pretvori u uniju stabilnosti.

    Sam model zvuči previše dobro da bi bio moguć. Do sada čak i Nemačka, uprkos jakoj ekonomiji i niskim kamatama na obveznice, nije mogla bez novog zaduživanja. To bi značilo da bi i ona, uzor fiskalne odgovornosti, morala u nekom trenutku da zatraži pomoć od Brisela, u slučaju rastućih kamatnih stopa ili usporavanja ekonomije.

    Kao rezultat svega ovoga, već značajno razvodnjena verzija ovog plana cirkuliše evropskim prestonicama, prema kome bi samo novi dug koji prelazi 3% BDP morao da bude odobren u Briselu.

    Sledeće poglavlje ovog koncepta bavi se potrebom unošenja više demokratije u evropske odluke. Barozo je naglasio potrebu da se politička unija snabde demokratskim legitimitetom. Jedan od predloga je da se predsednik Evropske komisije bira na direktnim izborima. Druga opcija koja je predmet razmatranja, prema izvorima u Briselu, jeste spajanje funkcija presednika Evropske komisije i predsednika Evropskog saveta u jednu – u nešto kao „evropski predsednik“.

    Neke od ideja su već predmet javne rasprave, kao ona o evropskoj garanciji depozita. Predlaže se stvaranje fonda za osiguranje depozita tokom narednih 10 godina, čija veličina bi bila 1% svih štednih uloga – radilo bi se o iznosu od otprilike 100 milijardi evra.

    Deo plana je i moćno evropsko telo za kontrolu banaka, koje ne bi kontrolisalo samo sistemski relevantne finansijske institucije već sve banke. Tokom poslednjih godina smo videli da su neke naizgled nevažne banke stvorile najveće probleme. To je bio slučaj sa IKB Deutsche Industriebank u Nemačkoj, a slična stvar se sada dešava sa španskim bankama.

    Čak i pre nego što je zvanično predstavljen, novi evropski pakt se suočava sa velikim preprekama. Nekoliko država bi moralo da održi referendum. Izgleda da bi to bio slučaj i sa Nemačkom, kao što je to nagovestio i Ustavni sud u odluci povodom Lisabonskog sporazuma. Ako Berlin želi da prenese više fiskalnih nadležnosti na Brisel, barem prema uobičajenom tumačenju ove odluke, referendum je neizbežan.

    Bila bi to izuzetno važna odluka. Ukoliko bi Nemci glasali NE, to bi verovatno označilo kraj evra i ulazak celog kontinenta u duboku recesiju. Ako budu glasali DA, od tog trenutka nemačkom budžetskom politikom bi se upravljalo iz Brisela.

    Bio bi to početak Sjedinjenih Država Evrope. Nemci bi glasali za plan, ako bi on garantovao da će se nova politička konstrukcija obavezati da oponaša nemačku kulturu stabilnosti.

    Zato će četvorica evropskih arhitekata nastojati da postignu evropski konsenzus. Nemačka bi trebalo da preuzme dodatni rizik unutar evrozone. Zauzvrat bi zemlje sa juga Evrope trebalo da daju pravo Briselu da kontroliše njihove budžete – prema nemačkim principima.

    Bio bi to eksperiment sa neizvesnim ishodom. To bi na kraju mogao da bude spas za zajedničku valutu – ili bi mogao dovesti do implozije Evrope. Mogao bi da umiri međunarodna finansijska tržišta, ali bi Evropljani mogli i da ga odbace. Ipak bi se na kraju moglo ispostaviti da je ovo poslednja šansa za spas evra.

    U ponedeljak se šefovi država i vlada najvećih ekonomija sveta sastaju u Meksiku, na zasedanju G-20, dan posle parlamentarnih izbora u Grčkoj, a ostatak sveta će želeti da zna kako Evropa planira da spase zajedničku valutu. Na sastanku G-20 prošle godine u Kanu, ekonomije u usponu kao Brazil i Meksiko održale su lekciju Evropi o tome šta treba da se uradi. Ovaj put bi Merkel, Van Rompuj i ostali evropski lideri želeli da izbegnu sličnu bruku.

    Na nedavnom sastanku Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta u Briselu, šef evro grupe Žan-Klod Junker rekao je da mu partneri iz SAD i Kine često govore da Evropa kasni. Junker je rekao da je vreme da se razmisli o potezima koji su do sada bili nezamislivi: „Svet mora da vidi da smo potpuno odlučni.“

    Konstantin von Hammerstein, Christoph Pauly i Christoph Schult, Spiegel, 11.06.2012.

    Izbor i prevod Miroslav Marković

    Peščanik.net, 16.06.2012.

    http://pescanik.net/2012/06/pogled-u-sutrasnju-evropu/

  8. Varagić Nikola каже:

    Moj Dylane, pobratime mio

    Boris Dežulović

    Zanimljivu raspravu otvorio je Bob Dylan u intervjuu Rolling Stoneu, kolokvijalno usporedivši Hrvate s robovlasnicima i nacistima. Ako vašim venama teče krv nekog davnog robovlasnika ili pripadnika Ku Klux Klana, Crnci to mogu osjetiti, veli stari pjesnik, baš kao što Židovi mogu osjetiti nacističku krv, i kao što Srbi – dalje će on, na užas Hrvata – mogu osjetiti hrvatsku.

    Osovila se, dakako, noćna dežurna smjena balkanske patriotske straže na stražnje noge: Srbi odmah unaprijedili Dylana u Garašanyna, a Hrvati svojim istančanim osjećajem za pravdu i istinu nepogrešivo ustvrdili kako je takvo generaliziranje tipično za podmukle, pokvarene Židove, optuživši podmuklog, pokvarenog Židova Boba Dylana kako se razbacuje stereotipima srpske propagande, iako o hrvatskoj povijesti ne zna ništa.

    Narugala se treća smjena hrvatske straže Bobu Dylanu, koji nijednu knjigu o hrvatskoj povijesti nije pročitao, a sama nije bila u stanju pročitati ni nekoliko stranica njegova intervjua, pa čak niti cijelu rečenicu u kojoj je osjetila svoju krv.

    Da su se, suprotno boljim običajima hrvatske inteligencije, potrudili pročitati barem pitanje, ako već ne i cijeli odgovor, vidjeli bi da novinara iz nekog razloga – koliko god to Srbima i Hrvatima bilo nevjerojatno – uopće nisu zanimali oni, već ga je iz nekog razloga više zanimalo može li slavni kantautor današnje Sjedinjene Države upsorediti s onima otprije Građanskog rata. I da je američki pjesnik – mimogred budi rečeno, svojevoljni kršćanin – vrlo nebiranim riječima govorio o svojoj, dakle sjedinjenoj američkoj domovini, zemlji trajno sjebanoj povijesnom hipotekom rasizma.

    „Sjedinjene Države su uništene ropstvom. Samo je o tome riječ. Ova je zemlja sjebana zbog boje kože“, kaže Dylan neposredno prije spornih riječi o Hrvatima i Srbima. „Crnci znaju da neki bijelci nisu htjeli odustati od robovlasništva, i da bi, da se te bijelce pita, i danas bili pod njihovom čizmom.“

    Da je u sljedećoj rečenici umjesto Hrvata i Srba izabrao Tutue i Hutsije, poruka o historijskoj nesreći bila bi u milimetar ista, ali mi je nikad ne bismo čuli. Poruka bi ostala jednaka i da je obrnuo Hrvate i Srbe, ali tada bi rečenice o pokvarenim Židovima izlazile u srpskoj štampi, a Hrvati bi ga proglasili blaženim i sagradili mu nekakvu zgodnu crkvu.

    Nije, međutim, Dylan rekao da Hrvati mogu osjetiti srpsku krv, već Srbi hrvatsku, nije rekao ni da Srbi mogu osjetiti ustašku krv, nego baš hrvatsku, nije spomenuo neke Hrvate, već Hrvate kao takve – ukratko, Dylan je Hrvate generalno označio kao historijske krvnike, paradigmu zločina, i džabe nam sad kondicionali. Da je baba muško, zvala bi se Duško, a da je Duško Hrvat, bio bi živ. Umjesto rasprave o tome šta bi baba bila kad bi bila muško, valja nam se stoga u raspravi baviti onim što baba danas jest. Ima i o tome zgodna priča.

    Istog četvrtka kad su tisak i štampa prenijeli Dylanov stih o Hrvatima i Srbima, američko-hrvatsko-židovski producent Branko Lustig i Festival židovskog filma, u sklopu svojih tradicionalnih Edukacijskih jutara, u kninskom su Domu Hrvatske vojske za učenike završnih razreda osnovnih škola organizirali predavanje o holokaustu, uz projekciju dokumentarnog filma Posljednji let Petra Ginza, istinite priče o talentiranom židovskom dječaku iz Praga što je skončao u plinskim komorama Auschwitza.

    Od tri stotine i pedeset učenika sedmih i osmih razreda kninskih osnovnih škola, na predavanje i projekciju filma došao je točno – nijedan.

    Nije dakle na projekciju filma o nacističkim zločinima došao mali broj kninskih puškoškolaca, ili zanemariva nekolicina njih, nisu projekciju bojkotirali samo neki kninski učenici, ili dobra većina njih, nego baš svi, do posljednjeg. Nije došlo svega par nastavnika i roditelja, ili samo ravnatelj jedne škole, ili neki zalutali znatiželjnik, nego nijedan jedini, baš nitko. Nijedan učenik, nijedan roditelj, nijedan nastavnik, nijedan ravnatelj škole, nijedan građanin, nijedan slučajni prolaznik. Nitko.

    Što nam govori ta činjenica? Možemo li, samo iz činjenice da je od tri stotine i pedeset kninskih četrnaestogodišnjaka projekciju filma o njihovom vršnjaku u koncentracijskom logoru bojkotiralo njih svih tristo pedeset, kolokvijalno zaključiti kako generalno sve kninske sedmaše i osmaše ne zanima priča o njihovom vršnjaku ubijenom samo zato što je bio Židov? Možemo li, samo iz činjenice da na projekciju filma nije došao nijedan kninski nastavnik, ravnatelj i roditelj, kolokvijalno zaključiti kako generalno nijednog kninskog nastavnika, ravnatelja i roditelja ne zanima niti istina o holokaustu, niti da im djeca nauče nešto o tome?

    Možemo li, samo iz činjenice da su neki od kninskih roditelja, a vjerojatno i poneko od njihove djece, četvrtak – umjesto na projekciji filma – proveli na internetskim forumima, psujući Bobu Dylanu majku židovsku, kolokvijalno zaključiti kako, da parafraziram pjesnika, „kninski Hrvati ne žele odustati od Nezavisne države Hrvatske“? Možemo li, na primjer, samo iz činjenice da su Hrvati u četvrtak, umjesto kninskog skandala s Hrvatima i Židovima, komentirali Dylanovu izjavu o Hrvatima i Srbima, kolokvijalno zaključiti kako bi, „da se njih pita, Židovi i Srbi i danas bili deportirani u Jasenovac i Auschwitz“?

    Možemo li, samo iz činjenice da je bojkot filma o malom Židovu Petru Ginzu uslijedio dan nakon što je na projekciji u Zadru Branko Lustig jednoj djevojčici odgovorio kako nakon Auschwitza ne vjeruje u Boga, zaključiti da su film bojkotirali katolici, ustaše, ili samo Hrvati?

    Možemo li, najzad, iz svega zaključiti da je Hrvatska uništena nacišovinizmom, i da je samo o tome riječ? Da je ova zemlja sjebana zbog krvnih zrnaca?

    Što od toga možemo zaključiti kolokvijalno, što matematički, a što ne možemo nikako drugačije?

    Slobodna Dalmacija, 01.10.2012.

    Peščanik.net, 02.10.2012.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: