Мали, жилав и препечен, Доктор ме је погледао:
– Душмани би да се побијемо између себе! – и насмешио се, незадихан после устрчавања уз Коту 1089, изнад Чајнича.
Недалеко испод нас налазило се муслиманско село, на које се борци Српске гарде Вука Драшковића беху одлучивали да ли да нападну или не.
Грађански рат беше наиме у току, те 1992 – испрва између Нас и Њих, да нико, како беше говорио Зуко Џумхур о свом најновијем делиријум тременсу, ‘‘не би могао веровати како се изградио!’‘
Зуко Џумхур беше муслиман турскога порекла и Југословен, и нико га није знао као ‘‘балију’‘. Ценили смо га као духовитог човека и доброг сликара и карикатуристу.
Но, Доктор, Црвена Беретка на посуди Српској гарди није ни мислио на Зука као душманина, још мање као на једног од Њих. Беше доба, наиме, када смо сви били Ми док није дошло време да се раствара (dissolve) што је претходно било ‘‘згрушано’‘ (coagulato).
А нешто пре тога беше убијен Аждаја, један од команданата Белих Орлова, пошто су га на ‘‘нашем’‘ пункту пустили да прође, не казујући му да га чека муслимански, где су га извукли из кола и искасапили. Претпостављам, да је неко од ‘‘њихових’‘ потом јавио неком од ‘‘наших’‘ да је све ОК, и да је још један ‘‘екстрем’‘ зијанио.
Тако је прошао и Боро Радић, који се из иностранства вратио да се бори за Србе у завичају. Тако је погинуо и Стрига на Озрену, пошто га је погубио један од ‘‘наших’‘ са легитимацијом неке од Служби.
Доктор, побочник побочника Франка Симатовића је потом, у миру, добио неколико година затвора због насиља у породици. Шта су све његове очи гледале, зна он. Како су му прошла малолетна деца и самохрана жена док је робијао, знају они.
Затим је Грађански рат пребачен на међунационални план, таман да се отворено умешају УН посматрачи у белом, и овдашње жене у црном.
Мртвих је, из године у годину, било све више, иако Србија ‘‘није била у рату’‘ а на свим фронтовима се трговало. ‘‘Они’‘ су од нас куповали гранате и тенковске плотуне, ‘‘ми’‘ од њих узимали марке које су, уз муницију и оружје, добијали као хуманитарну помоћ.
Срећом, Младен Обрадовић из Образа је жив, био је исувише млад да види фронта и пренесе га у кућу. Истина, младу супругу му је ‘‘наша’‘ полиција малтретирала трудну, а тек је очекује и искуство Докторове жене, или моје из 1980–1982. Уз то, имаће прилике да чита псовке, подметања, клевете и увреде о себи и свему до чега му је стало – вероватно не по интернету, пошто сумњам да ће му у апсу дозволити лаптоп.
Но, што пропусте Пешчаник, Б92 и Електронске новине неће, можда, патриотски блогови и сајтови, ако се неким случајем упусти у размишљање мимо одобреног од Другова из свих досадашњих – само пригодно преименованих – система и режима, истога похода у Ново Доба. Што говорио Дејан Лучић у једном свом наступу: ‘‘Не може свако да говори истину. То би био хаос!’‘
Грађански рат се може војевати чак и Новим Стандардом, за оружје остајући увек времена и прилика. Јер, мада је интернет јавно добро, и свако властан да пренесе било шта са њега, па и наше чланке, ваља имати на уму да је Српски лист обречен промени спрам правде а не ‘‘политичке коректности’‘. У нашој рубрици Одзив, ми објављујемо само примедбе људи вољних да се потпишу именом и презименом, и обелодане ко су и шта су. Обраћајући се пре свега истомишљеницима, не упуштамо се у расправе са онима који не деле наш поглед на свет. Јер, ко данас не зна о чему се ради и шта се дешава, неће то моћи сазнати ни од нас, нити му ико може објаснити шта да чини.
Вера у моћ медија јесте, наиме, пренаглашена. Што постигнемо ми, или, рецимо, Нови Стандард – те имајући на уму да су рачунари реткост у оном делу српских земаља одакле би нека промена могла кренути – наши противници поништавају самим обимом свога делања. Пример тога су коментари на Новом Стандарду који већ после првих обраћања потпуно занемарују првобитни напис, или читаоце увлаче у обрачуне какви су се одувек завршавали тучама или крвопролићем.
Нашим противницима стога слобода – као и нама – али на њиховом блогу, сајту, или порталу. Ако њих неће нико да чита, нека се не каче на туђу публику. Да ли ће тако бити или неће зависи ипак од уредништва сваког медија понаособ. Јер, сваки је одабир ‘‘цензура’‘; грађански рат и почиње наметањем својих погледа онима који за њих не маре, тамо где они нису ни тражени ни пожељни.
Но, ту већ није могуће заобићи Уставни суд Србије, агенције МОНДО, Бета, ФоНет и сличне, те Заштитника грађана, Геј стрејт алијансу, Чанкову партију итд. Колико видим, уз разне коментаторе и аналитичаре по задатку или на службеној дужности они – а не Младен Обрадовић, Дамир Грбић или Крсто Миловановић из Образа – дижу напетост у јавном дискурсу, позивајући на ‘‘мере’‘ којих се исувише добро сећамо из Брозославије. Јер, о каквој је демократији реч када шачица особа којима Србија није до место пребивања, те приврженика полности Србима огавној може своју агенду да наметне целом народу као животно важну, у временима када је угроженији него икада после 1389? Зар Уставни суд нема шта битније да ради осим да забрањује и кажњава групу момака из организације чије су просторије, подсетимо се, у почетку биле у Дому ЈНА на Тргу Републике?
Знам да фанатика, насилника и викача има у свим временима, али, зар морамо и њима да не заостајемо за ‘‘светом’‘ какав се пројављује и ‘‘интерактивним’‘ деловима западних медија?. Ко хомосексуалцима брани да се ‘‘воле’‘ на свој начин? На Варош Капији и другде по Београду било их је одувек, нико их није дирао, под условом да они не дирају никог ван своје, њима очито надасве битне секте. Са ‘‘Калигулом’‘ смо тако седели и пили у ‘‘Пролећу’‘, шалили се, али њему није на памет падало да организује ‘‘Параду поноса’‘ као рекламу своје настраности. Нису момци из Образа против ‘‘весељака’‘ што их мрзе као такве, али јесу што не дају да им ико натура ишта, нарочито не уз помоћ државе и полиције.
И, ко је крив полицији што је слушајући своје тренутне обергрупенфирере пристала да штити изазиваче српског јавног мњења у сукобима које су сами испровоцирали? Нашим радницима у Либији су својевремено Гадафијеви цариници у ђубре бацали пршуте донете од куће јер су противне халалу. У Замбији, на улици ме беху окружили црни пролазници пошто ме је један од њих о пролазу ударио раменом и повикао: ‘’What do you want, white power!? ‘’ (’‘Хоћеш белу власт!?’‘) У Техерану, још за време Шаха, свињетина се дала купити само у једној, јерменској радњи. У Босни, наш ауто са београдским таблицама каменовала су деца код Тузле још 1960-их. Тих година такође, у кампу на Јадрану ми је једна Словенка упорно опањкавала Српкиње, док јој нисам казао да ми, на ‘‘Југу’‘, ипак не живимо у колибама од сламе. У Америци и Канади су ме као дечака пролазници претећи питали што са братом не говорим енглески.
Нетолеранција и свест о разликама урођени су људима одувек и свугде. Још није било закона, васпитања, или ‘‘економије’‘ да то промени. Они који би ‘‘едукацијом’‘ да одстране сваку свест о својем и туђем нису никакви васпитачи, већ дресери. Зато нас и уподобљују трицама и кучинама, законима и одредбама, тржним центрима и трубљењем о економским кризама – још нико наиме није покушао да циркуску тачку са тигровима изводи с гладним животињама, или да бика неизможденог бандољеросима и пикадорима убоде кривим мачем у срце.
Ко, заиста, даје за право ‘‘дресерима’‘ и ‘‘матадорима’‘ да се позивају на демократију и људска права чинећи невиђено насиље над милионима, па и милијардама људи, од којих су већина бољи од њих? Ко то захтева да се граде рампе за хендикепиране у свим јавним зградама и пролазима, када би се за много мање новца дало пружити ухлебље потребитима, да помажу ‘‘особама са друкчијим потребама’‘ да се послуже степеницама или лифтом, или да им отварају и затварају врата? Ко је избраздао београдске улице да би занемарљив број слепих могао да хода њима без туђе помоћи, а да би се здрави саплитали или тетурали? Шта значи правити се да инвалидитета нема, па ни моралног, те да се једино ‘‘политички некоректни’‘ ‘‘бесловесници’‘, бунтовници, или мимомишљеници сваког, калеидоскопски промењивог политичког, културног и појмовног тренутка смеју терорисати судовима, полицијом, воденим топовима, гуменим па и бојевим мецима?
Они који сматрају да је Бог при самом стварању свет и човека унакарадио, или их оставио надовршеним, треба да се лече, а не здрави који и једно и друго прихватају у свој њиховој и палости и узвишености. Младен Обрадовић и њему слични јесу ватрени, али не колико би њихови дедови били спрам оваквих непрестаних удара на све што се у Срба одвајкада сматрало праведним, истинитим и лепим. Шта би београдски независни синдикат полиције хтео – да сви становници главнога града стално проучавају као на кајрону промичуће законе, законска подакта, одредбе, интерне прописе, да би знали како да ћуте и мирују не губећи самопоштовање? И мада нису сви Срби одвише политички образовани, већина их ипак схвата због чега се спроводи то насиље; ваља нас, наиме, све оперисати од самосталног расуђивања а нарочито од ‘‘некоректних’‘ осећања да бисмо, буде ли потребе, без проблема и по налогу – да не бисмо на суд, у затвор или у логор – могли и буквално да прождиремо једни друге.
Јер, грађански рат и јесте Далијева слика самочеречећег организма, безумље које почиње и јавном псовком на интернету, омаловажавањем саговорника, позивањем на силу када убеђивање не помаже; то је и Уставни суд који се не обазире на народ већ једино на мишљење ‘‘међународне заједнице’‘. Шта су извештаји агенција који не препуштају читаоцима сами да закључе јесу ли Образ или 1389 родољубиве, или клерофашистичке и ултрадесничарске организације? Како, онда, називати момке који су се дерњали противу саме могућности да се претходни грађански рат оконча рехабилитацијом Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића? Како окарактерисати ‘‘Жене у црном’‘, поред толиких српских мајки завијених у црно због муслиманског, хрватског и шиптарског геноцида над нама? Какву нам ‘‘љубав’‘ и ‘‘толеранцију’‘ нуде забране, затворске казне, кордони оклопника који млате кога дохвате?
Заиста, каквих злочина осим почињених из мржње има? Зар треба бити блажи према злоделима из користољубља или са предумишљајем него према одговорима на гажење вредносних схватања државотворног народа ове земље? Да је Доктор са чајничког фронта полудео у оваквом ‘‘миру’‘ није ни најмање чудно, непојмљиво је једино како ми, остали, и даље трпимо нешто исувише налик шетању опанака по авлији док нам ‘‘паметнији, власнији и бољи од нас’‘ силују памет.
Чиме је, рецимо, Ненад Чанак зарадио слободу да јавно позива на вешање неподобних, онако леп и намргођен? Чиме је Соња Лихт, једнако привлачна, изборила себи право да одлучује о српској спољној политици и о много чему другоме? Да ли са своје ‘‘политичке одличности’‘? У Америци су доскора на јавне функције бирали особе пријатног изгледа, да би се бар тако смиривала јавност. За нас остале очито важе другачија правила: на нама је да трпимо што други не морају јер нас је потребно научити да не трепћемо нинашта – као, рецимо, главни јунак филма Паклена поморанџа. У болници београдског ЦЗ – причао ми је 1980. собни друг – затворски психијатар имао је зато обичај да му се неопазице привуче и полије га водом, држећи га у лудници док није престао да реагује.
Грађански рат има безброј облика, и не изазивају га указивачи на неке од њих, попут момака из Образа или других ‘‘ултрадесничарских’‘ скупина. Нису они криви што су се трљању Србима носа у нечист супротставили силом, спрам поруке Ивана Иљина. Јер, сва су клања и почињала пре свега увредама, сетимо се само шкотског показивања задњица Енглезима, из Гибсоновог филма Храбро срце. И Гибсона су због таквих и сличних подсећања избацили из ‘‘мејнстрима’‘ али он остаје што јесте – велики, храбар уметник – а они који му суде само полиција у цивилу.
Образу и сличним покретима Српски лист пружа зато подршку, позивајући их да не сметну с ума предстојећа, још одсуднија времена. С полицијом се не ваља тући, макар с несразмере овлашћења, снага, опреме и наоружања. ‘‘Игру’‘ по Њиховим правилима не треба прихватати – на нама је да памтимо, и Бог дао вратимо, али тако да Им деца не одрасту убеђена да им је учињена неправда.
Јер рата ће бити, па и грађанског, докле год буде несоја који би силом да владају.
И о томе је писао Иван Иљин – чије време, као и наше, тек долази.
http://www.srpskilist.net/gledista/gradjanski-rat
http://www.standard.rs/momcilo-selic-gradjanski-rat.html
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:
ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ
MOMČILO SELIĆ: SUPERSTRUKTURA
ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА
НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA
>
Драгослав Павков: БРМ-ов ЗАКОН У ПРАКСИ
Pokret za slobodu: Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen obmanjuje javnost
СНП Наши нуди заштиту грађанима од утеривача дугова
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...