Hrvatska uvodi „lični bankrot“

Prema rečima predsednika Hrvatskog udruženja sindikata Ozrena Matijaševića, oko 10.000 hrvatskih građana ne može otplaćivati svoje dugove, ali je po nekim procenama ta cifra i do 30.000.

Ministarstvo pravde ističe da će se ideje za zakon o ličnom bankrotu tražiti u slovenačkom i belgijskom modelu, jer su procenjeni kao najprimenjiviji za hrvatske prilike. Slovenački model, star četiri godine, najbolji je uzor i za Matijaševića koji se već nekoliko godina, kao i deo javnosti, zalaže za uvođenje ličnog bankrota.

Institut ličnog bankrota je poslednje rešenje, pošto se utvrdi da ne postoje druge mogućnosti za izlazak iz dugova, i to podrazumeva da dužnik na neko vreme gubi samostalnost u vođenju ličnih finansija i dobija staraoca, odnosno stečajnog upravnika koji upravlja svom njegovom imovinom i računima dok ne otplati sve dugove.

Značajnom broju građana institut ličnog bankrota bio bi spas, iako se njime ne podrazumeva brisanje dugova, već stvaranje uslova za njihovu otplatu, uz mogućnost da dužnik ipak zadrži prihode dovoljne za pokriće osnovnih životnih potreba.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/hrvatska_uvodi_quotlicni_bankrotquot.83.html?news_id=48708

Humanitarni karavan od 1.500 motociklista krenuo u „Bajk rok misiju 2012“ ka Kosovskoj Mitorovici

 

Organizator karavana, predsednik Kluba Harlej Dejvidson Srbija, Milić Radević rekao je novinarima, na beogradskoj pumpi „Zmaj dva Nis petrol“, odakle je u podne iz Beograda ka Kosovu krenulo nekoliko stotona motociklista iz Srbije, Republike Srpske i Rusije  – Na Kosovo idemo sa gitarama na leđima, borićemo se do poslednje kapi benzina. Idemo da pevamo, sviramo i obradujemo naš narod. Osim Galije, prema rešima Radevića, koncert će održati i nekoliko mladih bendova u želji da žitelji Kosova čuju i njihove gitare. Jedan od učesnika ranijih misija Žika Jelić iz YU grupe rekao je da je posebno zadovoljstvo učestovati u Bajk rok misiji, jer tako učesnici pokazuju srpskom narodu da su uz njih. – To je posebno slavlje za naš narod. Veliki broj bajkera dolaskom na Kosovo pokazuje da je nemoguće da se ostvari to što mnogi na sve načine žele da otmu i otcepe naše Kosovo – kazao je Jelić. Prema rečima Radevića, prelazak administrativne linije kod Rudnice je ugovoren i ne očekuju se nikakvi problemi jer su motocilisti dokazali da na Kosovo ne dolaze da prave probleme već da pomognu srpskom narodu. On je podsetio da su bajkeri ranijih godina u kosovskomitrovačkom zdravstvenom centru davali krvi, i najavio da će ove godine poslatilekove u srpske enklave. NIS već treću godinu za redom podržava karavan.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/grupa_od_1500_motociklista_krenula_na_kosovo_u_rok_misiju.83.html?news_id=48706

>

Sa srpskim rokerima 2.600 milja po Floridi

април 10, 2012

Шабић поништио „тајну“ Министарства одбране

27.06.2012

Пише Иван Нинић

Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић поништио је решење Министарства одбране и донео другостепено решење којим је министарству наложено да сараднику Пиштаљке у року од три дана достави извештај о ванредној ревизији из 2009. године. Тај извештај Министарство одбране прикривало је пуна 34 месеца, упркос томе што је министар Драган Шутановац рекао да ће о резултатима ревизије обавестити јавност.

Од септембра 2009. сарадник Пиштаљке је безуспешно покушаваo да дође до спорног извештаја, на који је противзаконито стављена ознака „службена тајна-поверљиво“. У питању је ванредна буџетска ревизија која је извршена на захтев министра Шутановца да би се проверили наводи и оптужбе тадашњег начелника Генералштаба Здравка Поноша, који је тврдио да се буџет војске троши неефикасно. „Борба“ за обелодањивање извештаја почела је када се, уз позивање на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, сарадник Пиштаљке обратио Министарству одбране захтевајући копију извештаја о извршеној ванредној ревизији. Као одговор, стигло је решење о одбијању захтева које је потписало овлашћено лице Министарства одбране и то како се наводи „по овлашћењу министра“.

Уследила је жалба Поверенику за информације од јавног значаја који је поништио спорно решење као незаконито (22.7.2010), те је Министарству одбране наложио да поново размотри захтев. Међутим, уместо одговора, овлашћено лице Министараства одбране („по овлашћењу министра“) донело је ново решење (бр.942-5/10, од 1.11.2010), којим је одбијен захтев за обелодањивање извештаја уз исто образложење.

Надлежни у Министарству одбране тврдили су да извештај „садржи документе који су означени различитим степенима тајности, те да представљају јединствену целину без прилога, тако да је немогуће донети одлуку о опозивању тајности само са једног дела извештаја“. Они су се даље позвали на Правилник о критеријумима за утврђивање података о Војсци Југославије који представљају војну тајну, степен војне тајне и мере за њихову заштиту. Због обелодањивања извештаја наводно би могле да наступе „теже штетне последице за Војску и њене припреме за одбрану земље, као и тешке последице по интересе заштићене законом, који претежу над интересом за приступ информацијама“.

Повереник за информације је искористио своје законско право и од Министарства одбране је затражио увид у садржину извештаја о ревизији, те се тако испоставило да министарство крши закон и крије документ који мора да буде доступан јавности. Став Повереника је да због навођења врсте, количине и произвођача средстава посебне намене, пре његовог обелодањивања из извештаја треба уклонити само 14 редова текста. Дакле, апсурдна је била тврдња да цео документ представља „службену тајну“. Поверенику није преостало ништа друго него да својим решењем (бр. 07-00-02148/20120-03) по други пут поништи решење Министарства одбране као незаконито и да наложи достављање тражених информација, што је и учинио 16.6.2012. године.

Нејасни су мотиви надлежних у Министарству одбране да готово три године скривају документ који је настао као резултат залагања министра одобране да се испитају оптужбе тадашњег начелника Генералштаба Здравка Поноша. Понош је у разговору за Политику (24.12.2008) рекао да се буџетом Министарства одбране управља „неекономично и нестручно“. „Финансијска одрживост система је крајње спорна. Имали смо 867 милиона евра, нисмо их потрошили и за ту верзију екстремно лошег разумевања финансирања система одговорно је Министарство. Само на олаком игнорисању курсних разлика изгубили смо 400 милиона динара“, рекао је између осталог Понош.

Због овакве квалификације стања у Министарству одбране, само два дана касније (26.12.2008), министар одбране Драган Шутановац је од тадашње министарке финансија Дијане Драгутиновић и премијера Мирка Цветковића затражио ванредну буџетску ревизију. У тексту писма упућеном министарки финансија и премијеру, а које је пренео РТС, Шутановац је навео да је циљ ревизије да утврди законитост пословања Министарства одбране, а каkо би се о томе обавестили надлежни органи и јавност. Због јавно изнетих оптужби на рачун министра одбране и система одбране Председник Србије Борис Тадић је 30.12.2008. године потписао Указ о престанку професионалне војне службе генерал-потпуковника Здравка Поноша, након чега је Понош пензионисан и постављен на функцију помоћника министра спољних послова. Након тога јавност никада није сазнала да ли су Поношеве оптужбе војног буџета биле основане или не, нити су медији на томе инсистирали.

ПРИЛОГ:

Решење Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности

Извор: Пиштаљка

НА КИОСЦИМА нови број часописа „ДВЕРИ СРПСКЕ“

На једном месту пронађите све: методологију и хронологију изборне крађе, независне анализе и јединствено решење Двери како да се крађа више никад не деси!

•    начине спречавања крађе и остваривања истински сувереног демократског друштва, оригинални и сасвим јединствени на политичкој сцени, предлог Двери за контролу изборног процеса!

Данас, неко би могао да каже да изборна крађа није тема, али врло брзо, овај темат број постаће много важнији него што се претопставља.

Од Видовдана, на киосцима у Србији, Црној Гори и Републици Српској!

Београд, 30.06.2012

http://www.dverisrpske.com

Нека прича ако мора

 

Toma Nikolić može koliko hoće u Briselu da priča kao da se ništa nije promenilo – i neka priča ako mora.

>

Нека Дачек прича ако мора да нема повратка у деведесете.

Нека Динкић прича ако мора да ће доћи до обрачуна са корупцијом.

Нека Вучић прича ако мора да ће медији бити слободни.

Нека Палма Бетовен прича ако мора да нема везе са Колубаром.

Нека се прича ако се мора да је влада СНС-СПС-УРС проруска влада.

>

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Убачени агенти

Дан Жандармерије: Химна и Заклетва

—-

Погледајте како “озбиљно“ директор полиције слуша заклетву, какво “држање“ има.

Директор полиције је, наводно, у сукобу са командантом жандармерије.

Против команданта жандармерије подношене су неке приватне кривичне пријаве од стране колега и, наводно, организовао је тајно прислушкивање својих колега.

Министар полиције је, наводно, у сукобу са директором полиције.

Закони су, наводно, у сукобу са министром полиције.

Сви они бране Устав.

Надам се да су момци, са друге стране, који се не виде на снимку, који су положили заклетву, много бољи.

Ништа ново…

 

...око Железаре:

јануар 2012

Železara u Smederevu – šta uraditi?

>

Дугови које су правили корумпирани и неспособни политичари и које сви ми остали морамо да вратимо све су већи:

Српске банке

>>

Предлог за нов закон

Daju državi ”svoje” pare da ne bankrotira?

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

 

Убачени агенти

 

Гледао сам пре пар дана епизоду неке серије о тајним агентима. У једну Службу убачена су два агента. Један је служио као мамац, да буде откривен, а други убачени агент је учествовао у откривању првог убаченог агента, и тај први није знао за овог другог.

То ме је подсетило на епизоду из стварног живота, на однос Дачек-Чеда. Чеда вероватно не зна да Дачек ради за истог газду. Сада када је ЛДП избачен из игре за нову владу, остаје Дачек као “несумњиво лице“.

Са владом Дачек-Динкић-Вучић улазимо у последњу фазу разбијања Србије. 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Нова српска левица – Покрет за слободу

Путин: Бољшевици су издали Русију!

Бранимир Нешић: Косовски завет, темељи и облици у 21. веку

 

Бранимир Нешић: Косовски завет, темељи и облици у 21. веку

 

Индивидуа и колектив су у непрестаној борби

 

Иоле озбиљнијем проучаваоцу односа Косова, или боље рећи Косовског завета и српског народа, није толико битан тачан број турске и српске војске у Косовском боју, чак ни ко је и да ли је уопште неко победио тог страшног и величанственог дана.

Свакако, не ради се ни о каквом занемаривању истине, нити о умањеној жељи да се она сазна, напротив, али сматрамо да је надасве важније пронаћи одговор на питање ЗАШТО је дошло до Косовског боја и из њега проистеклог Косовског завета неголи КАКО се Косовски бој одиграо. Проналажење прецизних и јасних одговора на питање ЗАШТО одвешће нас до прецизног и јасно схваћеног Косовског завета у историјској свести српског народа.

Опредељење

Шта је темељ Косовске свести која је за нас Србе поистовећена и делом потврђена она највиша свест коју један хришћански народ може да има – литургијска свест? Темељ те и такве свести је Опредељење!

Опредељење чини основу људске слободе. Опредељење је човеково од Бога добијено право да резонује, одлучује шта је добро а шта је зло. Опредељење је наше човештво, оно што нас разликује и уздиже изнад звери, али, ако је неправилно одабрано, и оно што нас унижава испод разине зверске. Опредељење је наше благо и наша коб.

Човек као личност свакога дана одлучује по стотину пута; често није ни свестан да бира, некад је његово опредељење, та највећа тајна људског живота често сведена на навику, немарност. А човек свакога дана бира хоће ли бити лењ или вредан, поштен или лопов, хоће ли помоћи некоме или ће гледати само своја посла, хоће ли размишљати о својим поступцима или ће изабрати лакши пут тражећи кривицу у ближњему…

Дакле, опредељења је много, она су, како то имају обичај да кажу политички аналитичари, у мирнодопским условима најчешће сведена на једну особу у заједници, на личност, док у ратним временима, опредељење је и даље у зависности од личности у заједници, само што се заједница у тим тренуцима више испољава па се чини да је личност поништена.

У хришћанским нацијама личност није никада поништена, она није никада у конфронтацији са заједницом, напротив, зависе једна од друге. Дотле, у западно-европској послеренесансној епоси, али свакако да узрок таквог стања сеже у средину 11. века и у Велику шизму, личност и заједница престају да постоје: настаје индивидуа с једне и колектив с друге стране. Индивидуа и колектив су у непрестаној борби.

Заједница или колектив

Како се поништава заједница и како настаје колектив?
Хришћанска или православна заједница је, да подсетимо, заветна заједница целосних личности у чијем средишту, или на чијем је врху Христос. Да би једна заједница опстајавала у историјском току она мора бити жива.

Основни елемент животности једне заједнице јесте дијалог: дијалог верних на Светој Литургији, дијалог верних на црквено-народним саборима (управо је плодотворни дијалог лајт-мотив Горског вијенца, а не истрага потурица), дијалог верних у парохијским заједницама, дијалог супружника у Светој тајни брака. А на врху православног дијалошког пута стоји Богочевек Исус Христос.

Колектив настаје када Бога замените са човеком, када га “спустите” на земљу, када слободу одлучивања сведете на слепу послушност једном обичном човеку ма какве му титуле давали, када спутавањем људских слобода уништавате личност и срозавате је на ниво индивидуе којој не преостаје ништа друго него или да се утопи у тај и такав колектив, или да се бори за неке искрице слободе које су далеко од личносне целомудрености.

Илијада или српске песме о Косову

Велики број проучавалаца српске књижевности покушавао је да од песама које говоре о Косовском боју начини својеврсну косовску Илијаду. О резултатима тих покушаја нећемо говорити, али занимљиво би било упоредити нашу косовску Илијаду са Хомеровим спевом.

За разлику од Илијаде у којој је централна тема рат око Троје, описи борбе, јунака, двобоја (она је сва у зноју и крви, храбрости и гневу), српске народне песме које су посредно или непосредно везане за бој на Косову немају у средишту саму битку.

У ниједној песми средишња тема није сам бој (положај српске и турске војске, ратна тактика, двобоји јунака итд). Сазнања о самом боју добијамо (исто као и у Горском вијенцу) из ретроспективног и кратког излагања неког преживелог ратника; једина песма где наведени ретроспективни случај није укључен је песма Пропаст царства српског, али и у овој песми централна тема није сам бој, већ Лазарева одлука за Царство Небеско.

То је јеванђељско опредељење, и то није основна идеја сваке јуначке епопеје, како неки историчари књижевности сматрају, већ је то идеја хришћанске јуначке епопеје.

У Илијади то није случај зато што у религијској философији старих Грка није постојао загробни живот; постојала је Долина сенки, али то се не може назвати животом, бар не срећним животом за којим се тежи. И баш зато што у старогрчкој религијској философији није постојала загробна димензија срећног живота, сви јунаци тројанског рата (и старогрчког света) били су окренути и усмерени на овоземаљски живот. Тројанским јунацима је било стало да се докажу у борби због вечног спомена и славе на свету овоземаљском, а не због Небеског Царства.

Тек са Хришћанством у друштвено-историјско искуство улази одредница Небеског Царства. Ка том царству усмерен је цео живот једног хришћанина; у хришћанском религијском искуству више не важи одредница Carpa diem као код Грка или касније Римљана, већ Carpa aeternitatem (искористи вечност).

Овај став потврђују и Лазареве речи у песми Пропаст царства српског:
„Мили боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се приволети царству?… земаљско је замалено царство, а небеско у век и довека“.

Ако кнезу Лазару одузмемо хришћанску димензију, онда не би било ни његове дилеме између два царства: кнез би одмах изабрао царство земаљско, царство за које такође живе Ахил и остали грчки и тројански борци.

Ако је у Илијади централна личност Ахил као највећи и најславнији грчки борац, онда би, по аналогији, у песмама о Косовском боју централно место припало Милошу Обилићу. Али, то место није припало Милошу Обилићу, већ кнезу Лазару.

Док су своје опредељење за Царство Небеско припадници владарске лозе Немањића потврђивали својим одрицањем од престола, зидањем многобројних задужбина и одлажењем у монахе, кнез Лазар је своје опредељење за исто то Царство морао да потврди и личном жртвом – својим овоземаљским животом.

Косовски завет – јуче, данас, сутра

Српски народ је заветни, литургијски народ зато што је искуство хришћанске заједнице, потпуно утемељено у времену Стефана Немање и Светога Саве, потврђено Косовским заветом, тј. заједничким, саборним опредељењем српског народа за Царство небеско. То опредељење није учинио само Кнез Лазар, већ махом цело мушко становништво онога времена. И не само онога времена, већ од Косовског боја свакога дана и на свакоме месту Завет косовски се проверава и народ српски се опредељује.

Изговорићу једну можда за старије људе и за историчаре бласфемичну изјаву: Косовско опредељење за нас православне Србе у 21. веку веће је и теже неголи што је то било пре 800 година.

Живимо у времену када се ратови воде другим, како неки бездушни људи рекоше, софистициранијим средствима. Узети мач у руке, помолити се Богу да буде воља Његова и кренути у бој било је витешко дело великих јунака онога времена које данас, злу не требало, само пожелети можемо. Како данас учинити велико витешко дело? Непријатеље не видите, држава је неприметно окупирана, народ је индоктринисан медиа-милитаристичком палицом Великог Инквизитора и Великог Брата, подизање вашега мача биће пропраћено осмехом и презрењем.

Како изгледа Косовски завет и Косовско опредељење у данашњем времену?

Изгледа да је време у којем данас Срби живе слично времену Деспота Стефана Лазаревића. Треба у времену тајног протектората у једном делу српских земаља и јавног у другом делу, спашавати народ и подучавати га, обнављати светосавску и косовску културу и свест. Треба деспотовски живети и жртвовати се, да бисмо нашој деци оставили више неголи што су нама оставили очеви.

Данас је Косовски бој и Косовски завет преданост професора у школама, поштење радника у фабрикама, подвиг и скромност монаха и, надасве, саборни плодотворни дијалог целог, понављам целог српског народа. Из тог дијалога мора да се роди једна јака, до сада небивала, у саборном духу модерног израза национална нестраначка организација. Сва стремљења и визије нас из Двери усмерена су у том правцу.

Наши људи, Срби, и дан-данас страдају на Косову и Метохији. Мало се о томе прича, мало се прича о њиховим људским мукама. Можда се неки плаше да ће потенцирање конкретних мука конкретних Срба на Косову и Метохији још више пољуљати и онако већ пољуљано уверење да територија Старе и Свете Србије не буде потпуно изгубљена. Греше! Наше косовско опредељење већ одавно не зависи од народне муке, већ одавно не зависи чак ни од територије: оно превасходно зависи од Косовског завета у нама самима. И тај завет можемо једино сами да изгубимо, њега нам не може нико отети: то не може учинити ни Холбрук, ни Шиптари, ни Буш, ни Архтисари, нико!

Територијално ограђивање и друштвено-политичко сређивање ситуације на Косову и Метохији у директној је вези са степеном Косовског завета и свести у нама самима. Зато, шта год да се деси, негујмо га и понављајмо у нашим плодотворним сусретима: Данас овде, сутра у Призрену! И нека сваки наш поступак у даљем животу буде омеђен и преиспитиван Косовским опредељењем, непрестано, из дана у дан. Једино тако нећемо правити грешке које су правили наши очеви, једино тако оставићемо нешто нашим потомцима. Како радили, тако нам Бог помогао!

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dverjani/branimir-nesic/tekstovi/kosovski-zavet.php

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Нова српска левица – Покрет за слободу

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

 

Нова српска левица – Покрет за слободу

 

Medijsku koaliciju (NUNS, UNS, ANEM, NDNV) ne zanima sudbina zaposlenih u privatizovanim medijima – saopštenje sindikata novinara Srbije

http://pokret.net/cms/index.php?page=medijsku-koaliciju-nuns-uns-anem-ndnv-ne-zanima-sudbina-zaposlenih-u-privatizovanim-medijima—saopstenje-sindikata-novinara-srbije

>

Slovenija mora isplatiti odštetu ‘Izbrisanima’

http://pokret.net/cms/index.php?page=slovenija-mora-isplatiti-odstetu-Izbrisanima

>

Pokret za slobodu: Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen obmanjuje javnost

Konferencija Pokreta za slobodu: ”Ka radničko-seljačkom pokretu”

 

 

Путин: Бољшевици су издали Русију!

 

Русија је изгубила Први светски рат због националне издаје бољшевичке владе која је закључила сепаратни мир са Немачком – рекао је Владимир Путин у Савету Федерације (горњем дому руског парламента).

„Наша земља је изгубила тај рат од земље која је на крају и сама била поражена. То је јединствена ситуација у историји човечанства. Изгубили смо од Немачке, која је, након неког времена и сама капитулирала пред Антантом. Нова бољшевичка влада је извршила акт националне велеиздаје и она се плашила да то призна због партијских интереса“ – указао је руски лидер.

Део историчара сматра да су потписивањем Брестовског мира и излазком Русије из рата бољшевици извршили раније преузете обавезе пред Немачком за подршку коју јим је пружила у освајању власти у Русији.

„То је, дакле, била издаја. Очигледно је да су се баш због тога бојали и нису желели да о томе говоре…  Али, бољшевици су своју кривицу пред земљом искупили током Другог светског рата и то је истина. Нећемо да помињемо цену тога“ – објаснио је Путин.

Према речима руског лидера, пораз у Првом светском рату плаћен је губитком огромних територија и огромним бројем људских жртава.

Путин је, иначе, дао сагласност да се издвоје средства за уређивање гробља руских белих емиграната у Београду где су сахрањена 124 царска генерала и много војника.

Извор: Факти

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/jun/boljsevici-opet-izdali-rusiju.php

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини

Ситни преваранти – крупне преваре и озбиљне последице

Борис Малагурски и Ивана Рајовић, аутори филма „Претпоставка правде”

Филм „Претпоставка правде” (The presumption of justice), о трагичном страдању француског навијача Бриса Татона и судском поступку вођеном након тога, биће премијерно приказан у петак, 29. јуна у биоскопу Академија 28 (Немањина 28). Филм су режирали Борис Малагурски и Ивана Рајовић, мотивисани судбином двојице младића: Бриса Татона, страдалог у нападу Партизанових навијача на Обилићевом венцу, и Стефана Величковића, осуђеног на седам година затвора због учествовања у нападу.

„Бавили смо се инцидентом који се догодио 17. септембра 2009. године када је страдао Брис Татон, због чега сви грађани Србије треба да осете стид. Медији су, међутим, о том случају извештавали црно-бело. Анализирањем оптужнице и пресуде закључили смо да није све онако како нам је представљено”, каже редитељ Борис Малагурски, аутор документарних филмова „Косово: можете ли да замислите?”, и „Тежина ланаца”.

Ивана Рајовић додаје да су, по њиховом мишљењу, осумњичени младићи проглашени кривима пре него што су оптужени, а камоли осуђени, што је кршење тзв. претпоставке невиности.

„Као студента права занимао ме је овај случај у којем има доста нелогичности и контрадикторности. Осуђени Стефан Величковић имао је необорив алиби да није могао да учествује у тучи јер му је у том тренутку полицајац, у Македонској улици, писао прекршајну пријаву због непрописног паркирања. Полицајац је сведочио на суду, суд алиби није прихватио, и Величковић је, без обзира на недостатак материјалних доказа да се налазио на лицу места, већ три године у затвору. Пресуда, исписана на 400 страна, тешко је разумљива и самим правницима”, сматра Ивана Рајовић.

На питање да ли филм има за циљ да „раскринка” правни систем или да помогне младићу да изађе из затвора, Малагурски је одговорио да он нема интерес да држи ничију страну, да није навијач нити је икада у животу био на некој утакмици. „Пропусти су толико велики да ме чуди како већ о овој теми није снимљена емисија или филм”, каже Малагурски.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Film-o-Brisu-Tatonu.sr.html

Pokret za slobodu: ”Ka radničko-seljačkom pokretu”

 

ZLATKO PAKOVIĆ: Arheologija agrara

(…) U otkrivanju te i takve agrarne politike, u čemu će nam od izuzetne pomoći biti zbornik radova „Zemlja i sloboda – narodne borbe za agrarnu i poljoprivrednu reformu“, koji je priredio Milenko Srećković (Pokret za slobodu, 2011), pođimo najpre od činjenice da se iz budžeta Srbije za poljoprivredu izdvaja 2,5 odsto, dok u zemljama Evropske unije taj iznos predstavlja 44 odsto budžeta!

Čvorovi u vrzinom kolu

Fond za razvoj Republike Srbije ne kreditira primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Nema subvencija, a cene repromaterijala su visoke. Istovremeno, uspostavljen je monopol na otkupne cene i trgovanje poljoprivrednim proizvodima.

Cena poljoprivrednih proizvoda kupljenih od proizvođača po veoma niskim cenama, u maloprodaji je neprimereno visoka, jer je znatan broj onih koji, bez ikakvog utroška, u tu cenu ugrađuju svoj profit.

Među zakonima, koji se uglavnom ne poštuju, mnogi su samo bukvalno prepisani iz zakonodavstva EU, a da nisu prilagođeni specifičnim uslovima. Rokovi za primenu donetih zakona, katastrofalno su kratki. Na primer, Zakon o standardizaciji predviđa novi standard kaveza za koke nosilje. Rok u EU za promenu kaveza bio je deset godina, kod nas – dve godine! Ono što proizvođač mora za to da plati, ne može da povrati u roku od dve godine.

Nisu doneti mnogi za poljoprivredu bitni zakoni, među njima i Zakon o korišćenju termalnih voda za plastenike i staklenike, čime se povećava prinos a smanjuju troškovi proizvodnje.

Takođe, nema zakona o maksimalnoj razmeri zemljišta u individualnom vlasništvu, te je ona neograničena. To znači da bi jedan jedini vlasnik legalno mogao da poseduje sve poljoprivredne površine u državi. U Danskoj je, na primer, veličina agrarnog poseda ograničena na 300 hektara, a u Srbiji postoje oni koji poseduju i po 30.000 hektara, dakle, sto puta više od najimućnijih posednika u Danskoj. Od tih naših velevlasnika, u Evropi ne postoje veći latifundisti. Ukoliko tome pridodamo i činjenicu da ovi bogati vlasnici zemlje imaju bitni udeo vlasništva i u kapitalu prehrambene industrije, onda je sasvim jasno na koji način je legalizovan monopol u određivanju visine otkupnih i prodajnih cena. Dakle, u Srbiji nema slobodnog tržišta poljoprivrednih proizvoda.

Na Birou rada, prijavljeno je 3000 nezaposlenih, fakultetski obrazovanih poljoprivrednih stručnjaka, među kojima ima i doktora nauka. U istom trenutku, 20 odsto poljoprivrednih preduzeća ne zapošljava ni jednog jedinog stručnjaka.

Sistemska greška naše agrarne politike udružena je sa sistemskom greškom privatizacije poljoprivrednog zemljišta i industrije.

Privatizacija kao legalizovana pljačka

Od brojnih protivpravnih privatizacija, čiji ugovori, prema preporuci i zahtevu iz Evropske unije, sada čekaju na proveru, navedimo jedan primer zakonite privatizacije, kako bi se video sav apsurd naše tranzicije. Reč je o Poljoprivrednom kombinatu „Sombor“. Početna cena, dakle, procena njegove tržišne vrednosti, iznosila je 313 miliona dinara. Kombinat je, međutim, prodat za 4,4 miliona dinara. Firma koja ga je kupila postala je legalni vlasnik i 2000 kvadratnih metara poslovnog prostora u Petrovaradinu, Nišu, Kragujevcu i centru Sombora, koji su pripadali „Somboru“. Dakle, plativši samo 22 evra po kvadratu ogromne površine poslovnog prostora na strateškim poslovnim lokacijama, kupac je sve ostalo u poljoprivrednom kombinatu dobio besplatno.

Svojinska prava nad poljoprivrednim zemljištem još nisu rešena, dobrim znatnim delom i zbog velikog broja sada stranih državljana, pripadnika nacionalnih manjina, pre svega Nemaca, proteranih posle Drugog svetskog rata iz Srbije, koji su posedovali velike površine obradivog zemljišta. No, najveći problem privatizacije u poljoprivredi predstavlja privatizacija zadružne imovine.

U zadruge su se udruživali poljoprivrednici, udružujući lične imovine, a zadružni su posed uvećavali radom brojnih generacija, za koji nisu isplaćivane plate. To je drastično različito u odnosu na zaposlene u nekadašnjim društvenim firmama. U tranziciji, ne časeći časa, ova zadružna imovina uglavnom je pretvorena u društvenu i tako prodavana u procesu privatizacije kao i sva druga društvena svojina. To je eklatantan primer legalizovane krađe imovine. Tamo, pak, gde su oštećeni zadružni vlasnici uspeli da povrate imovinu, nije im vraćen nijedan objekat prerađivačke industrije koji im takođe pripadao.

Šta se, međutim događa, sa većinom onih zadrugara koji su uspeli da dobiju sudski proces zbog nelegalnosti prodaje zadružne imovine? Miladin Ševarlić kaže: „Burazerskim aranžmanima dotadašnje poljoprivredno preduzeće se preko noći dovodi do likvidacije, a njegovu imovinu radi podmirivanja tzv. neplaćenih obaveza preuzimaju do tada nepoznati poverioci!?“

Iako Zakon o privatizaciji nalaže da predmet privatizacije ne mogu biti prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi, to se nije poštovalo. Najzad, nije poštovana ni ustavna odredba koja propisuje da strani državljani ne mogu u Srbiji biti vlasnici prirodnih dobara.

Kako lečiti?

U Srbiji se danas ne obrađuje 600.000 hektara njiva. Ta zaparložena zemlja, na kojoj dugotrajno nisu korišćeni hemijski preparati, idealna je šansa za organski uzgoj. Dakle, treba investirati i u ovaj oblik proizvodnje. Nije tajna da nekoliko proizvođača organski gajenih malina, po višestruko većim cenama u odnosu na cenu konvencionalno gajene maline, izvozi ovo voće u EU, SAD i Japan.

Kad bi u našu poljoprivrednu proizvodnju, samo na posedima koji su već u upotrebi, bilo uloženo ne više od milijardu evra, prinos bi bio dvostruko veći! Današnja proizvodnja i prerada prehrambenih proizvoda tek u pojedinim granama ispunjava 50 odsto kapaciteta. Navedimo, nekoliko primera! Procenat iskorišćenosti postojećih kapaciteta u proizvodnji i prerada mleka jeste 35 odsto. U proizvodnja i preradi mesa – 34 odsto, u preradi voća i povrća 38 odsto, a u proizvodnja stočne hrane tek 15 odsto.

Koncept agrarnog razvoja tek treba stvoriti, ali i koncept ruralnog razvoja, koji je mnogo širi. Osim razvoja poljoprivrede i stočarstva, dakle, treba osmisliti i u lagati u razvoj ekološki ispravnih industrijskih pogona prehrambene proizvodnje, zanatstva, turizma, na primer, eko-sela. Takođe, treba potpomoći i alternativne oblike poljoprivrede, na primer, permakulturu. Za sve to potrebna je i izgradnja infrastrukture.

Kad se ima u vidu šta je sve moguće i šta je i koliko sve potrebno uraditi u poljoprivredi i oko nje, postaje jasno da bi tim profitabilnim ulaganjima država rešila i gorući problem nezaposlenosti.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/arheologija_agrara.26.html?news_id=242784

>

POKRET ZA SLOBODU >

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/za_100000_evra_moze_da_se_kupi_vojvodjansko_selo.14.html?news_id=242604

http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/za-100.000-evra-moze-da-se-kupi-vojvodjansko-selo_326634.html

>

Konferencija Pokreta za slobodu: ”Ka radničko-seljačkom pokretu”

>

Никола Варагић

Пример:

Србија има услове за развој пољопривреде. Расте број људи у свету и нема довољно хране за све људе на планети. Расте цена хране. ЕУ и САД су у економској и системској кризи, може доћи до пуцања евра и долара. Србија девизне резерве чува у еврима и доларима, ван Србије. У Србији пропада пољопривреда. Пропада наука. Уложио бих новац у научно истраживање које ће омогућити најздравије и најдуготрајније конзервирање хране, производњу хране широм Србије, паковање и складиштење. Посао може да се ради као јавно-приватно партнерство са грађанима Србије и људима из расејања који желе да постану акционари, да имају одређену количину хране (конзерви) чија ће цена расти. Држава после пар година може продавати ту храну – док производи нове количине распродаје старе. После пар година од продаје хране држава може добити много више новца него што сада добија од камата у банкама. Такође, не постоји ризик да останемо без новца уколико дође до слома евра и долара, што је извесно да се догоди. Иместо да имамо безвредне папире у страним банкама, боље да имамо конзервирану храну у складиштима у Србији. Конзервирана здрава храна која сада вреди 5 милијарди евра после 2020. може вредети више од 10 милијарди евра, а ако новац (еври и долари) остане у страним банкама нећемо имати ништа. Храна у складиштима (количина, квалитет и тржишна вредност те хране) може да се користи на исти начин за учешће на берзама капитала и банкарском тржишту као да имамо новац, златне полуге или нафту у поседу. Исто важи за мале акционаре, за грађане који су уложили новац у овај посао. Део хране у складиштима, нормално, никада не би био за продају, одређене количине би увек остајале да подмире домаће потребе у дужем периоду. 

Није једноставно спровести у дело овако једноставан план. Зашто је то тако и како пронаћи решења, којим путем ићи и тражити излаз, описао сам у овој књизи. Да би се донела једноставна одлука из описаног примера – да се повуку девизне резерве и новац уложи у пољопривреду – потребне су крупне промене у политичком и друштвеном животу Србије. Промене су неопходне. Промене могу да донесу само нови људи. Са новим људима долази изградња новог државног уређења, постизање унутрашње стабилности, стварање нове економске и спољне политике. Постићи у стварности ово што пишем, имајући у виду стање у Србији, изледа тешко. Верујем да постоје људи за које ово није немогуће, да постоји довољно грађана свесних шта је потребно урадити у Србији и куда воде процеси у свету.

Под претпоставком да нови људи дођу до краја 2012. године и да се мој предлог усвоји и спроведе у дело, до краја 2020. године Србија може имати (само) у складиштима конзервирану храну вредну више десетина милијарди евра/долара. Извоз хране би се на годишњем нивоу удесетостручио. Уколико дође до хаоса у свету, до поремећаја на валутним тржиштима, Србија може мењати храну за нафту, за репроматеријале за своју индустрију и слично. Не смемо заборавити потенцијалне ратне сукобе. Тако велику количину хране у складиштима треба одбранити. Део новца од продаје хране уложио би се у развој система одбране.

https://nikola5.wordpress.com/%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0/

FJODOR LUKJANOV: ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI

 

Autor je glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“

Rezultat predsedničkih izbora u Srbiji je neočekivan, i u Rusiji mnogi već razmišljaju o mogućim novim perspektivama u odnosima dve zemlje. Takva razmatranja podgrejana su i posetom Tomislava Nikolića kongresu Jedinstvene Rusije i njegovim susretom sa Vladimirom Putinom.

Za Ruse je Srbija posebna zemlja, sa kojom je vezuje veliko mnoštvo istorijskih, kulturnih i religijskih asocijacija, zbog čega i događaji u srpskoj politici bude živo interesovanje u širokim krugovima ruskog društva i u rukovodstvu ruske države. To ima svoje prednosti, ali i nedostatke. Na primer, istorijsko iskustvo i ideološki stereotipi mogu da budu uzrok preteranih ili izvitoperenih očekivanja, i tako postanu smetnja u trezvenom sagledavanju aktuelnog političkog trenutka.

Najpre treba objasniti šta Rusija neće postati ni u jednoj varijanti, pa ni radi Srbije. Rusija neće postati sistemska alternativa, tj. zemlja koja će svoje geopolitičko, kulturno ili religijsko gravitaciono polje pokušati da proširi na Balkan i koja će graditi isturene pozicije u sferi svog uticaja, kao što je to bilo u 19. i delimično u 20. veku. Nacionalistički nastrojeni političari u Beogradu, među kojima ima bivših i sadašnjih Nikolićevih saboraca, pozivali su ne tako davno na stvaranje saveza sa Rusijom radi suprotstavljanja NATO paktu. Podršku za takav stav nalazili su u samoj Rusiji, u konzervativnom krilu njenog političkog spektra.

Danas takvih ideja gotovo i da nema. Ako ih ima, one su potpuno marginalne. Moskva nema nameru da izaziva Evropu na dvoboj u ime apstraktnog uticaja na Balkanu. Čak i ruski nacionalizam, čiji uticaj raste u određenim krugovima ruskog društva, potpuno je drugačiji od onog iz 90-tih. U ono doba nacionalizam je po inerciji bio imperijalistički, i bio je orijentisan na ekspanziju. Danas je on uglavnom izolacionistički i podrazumeva zatvaranje Rusije u odnosu na spoljni svet.

Uostalom, Nikolić je i postao predsednik zato što se pomerio prema centru i zauzeo umerenu poziciju u pogledu evropskog pitanja. U protivnom bi samo zaplašio birače i ne bi dobio njihovu većinu. Sada većina Srba želi miran razvoj koji se tradicionalno dovodi u vezu sa EU.

Naravno, pitanje je da li EU može da obezbedi miran razvoj. Po svemu sudeći, uskoro će u Evropi neizbežno doći do raslojavanja na jezgro i periferiju. Sudbina periferije, u koju pre svega spadaju Jugoistočna Evropa, pa čak i Grčka, prilično je maglovita.

Otkako je došao na vlast, Putin dosledno pokušava da pokrene zbližavanje Rusije i EU i stvaranje velikog evropskog prostora. Istina, njegove predstave o principima takvog zbližavanja upadljivo se razlikuju od onih iz Brisela. Moskva nije spremna da automatski prihvata norme i pravila EU, a kandidatura za primanje u EU podrazumeva upravo to.

Rusija je uvek polazila od toga da buduća velika Evropa treba da bude zajednički proizvod EU, Rusije i zemalja koje se nalaze između njih. Evropljani su donedavno smatrali da je sasvim dovoljno prosto to što EU postoji; ako još neko hoće da postane „prava“ Evropa, on mora da prihvati principe Unije, tj. ili da uđe pod njeno okrilje (kao Balkan, na primer) ili da ostane napolju, ali da igra po njenim pravilima.

Međutim, danas se sve menja. Evropa više ne izgleda kao nešto unapred dato i nepromenljivo. U toj situaciji pred Rusijom se otvaraju nove mogućnosti. Članice EU, kao i zemlje koje hoće to da postanu, žele da učvrste svoje pozicije putem uspostavljanja širih veza sa velikim spoljnim partnerima. Danas svi žele ekonomski napredak, a on zavisi od toga u kojoj meri se ekonomije različitih zemalja međusobno prepliću.

Upravo ka tome je Putin uvek težio, jer je bio uveren da „velika Evropa“ može biti izgrađena na osnovu uvažavanja tuđih ekonomskih interesa i njihovog međusobnog usklađivanja. Zbližavanje u normama i vrednostima može biti rezultat takvog pristupa, a ne njegov uzrok. U suštini, takav stav je najbliži prvobitnom modelu evropske integracije, kako su je zamišljali njeni tvorci sredinom 20. veka.

Zbog svega toga Rusija može da postane za Srbiju najperspektivniji partner. Ali ne u formiranju opozicije postojećim evropskim institucijama, nego u njihovom transformisanju i povećanju isplativosti uzajamnog delovanja.

Ruska reč

http://www.standard.rs/fjodor-lukjanov-gde-pocinje-nerazumevanje-ili-sta-rusija-srbiji-nikada-nece-biti.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

Новак није Србин???

Нас и Руса 300 милиона!

Еп. Иринеј (Добријевић): Ићи у сусрет свету

Србија и четири стране света

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Две врсте нацизма…

„Група будућност”

 

Tihomir Trišić: Šaperu, Tadića si potopio, Srbiju ne možeš

 

Nije mi poznato da je „McCann Grupa“ u svoje i ime svog vlasnika Srđana Šapera nekom mediju u Srbiji poslala nešto nalik na reagovanje, demanti ili protesnu notu usled subjektivnog osećaja i „nezadovoljstva“ zbog načina kako taj medij izveštava o liku i delu Srđana Šapera i njegove poslovne imperije. Ja znam razlog za ovaj presedan, kao uostalom i cela Srbija, razlog zašto Šaper nije vičan pisanju protesnih nota.

Zato jer 90 odsto glavnih i odgovornih urednika ne sme da napiše ni slovo koje bi moglo eventualno da oneraspoloži Srđana Šapera. Boje ga se. Boje se njegovog uticaja, marketinškog, da ih ne kazni putem svoje marketing imperije i to na način da im uskrati oglašivače, a time i prihode, i na taj način ih pogura u bankrot i propast. Boje se njegovog dominantnog uticaja na Borisa Tadića, koji je takvih razmera da je praktično etablirano mišljenje u srpskoj političkoj javnosti da je ono što govori i radi Srđan Šaper jednako kao da je reč o samom Borisu Tadiću lično. S obzirom na to da je Boris Tadić godinama bio predsednik Srbije, najmoćniji čovek u zemlji, jasno je dakle i zašto se mediji nisu odvažavali da „ljute“ Šapera, i zašto Šaper nije imao potrebu da bilo kojem uredniku, koliko ja znam, uputi protesnu notu kao ovu koju je uputio „Akteru“ i meni kao njegovom glavnom i odgovornom uredniku.

Hvala ti, Šaperu, u to ime, hvala ti što si mi ukazao da sam David koji toliko žulja Golijata, tebe lično, hvala ti što si jasno napravio liniju koja razgraničava tvoj svet i moj svet, hvala ti što si me prosvetlio i omogućio da podelim sa srpskom javnošću tvoje reagovanje, tvoju protesnu notu koja mnogo govori o tebi, ali i o nama u „Akteru“, meni lično, ljudima koji se ne skrivaju iza PR menadžera, Borisa Tadića, Mikija Rakića, celokupne DS, iza države Srbije.

Hvala ti mnogo na tvojoj protesnoj noti, jer ona nije demanti, nije napisana u skladu sa Zakonom o informisanju, nota ne demantuje ni jednu jedinu činjenicu, informaciju, podatak, ni jedan jedini izneti iznos i broj miliona evra navedenih u tekstovima „Mag neformalnog uticaja“, koji je objavljen još pre izbora 22. aprila, kao i istovetne podatke o prometima tvojih kompanija iznetim u tekstu „Đilas sve moćniji, Tadić sve slabiji“, koji je objavljen 18. juna.

Reč je o istovetnim podacima, prometima i klijentima tvojih kompanija, Šaperu. Zašto nisi reagovao još 22. aprila na te podatke, šta je to odjednom proizvelo potrebu da uputiš protesnu notu vezanu za tekst „Đilas sve moćniji, Tadić sve slabiji“ kad si tu samo uzgred pomenut, a u prethodnom tekstu si glavna tema teksta? „Akter“ nije „bulevarska“ novina, mi koristimo pouzdane metode i kredibilne podatke, naša publika je obrazovana i uticajna, a u tim tekstovima, koje navodiš kao tekstove koji su te ganuli, korišteni su podaci i dokumenti državnih organa, podaci NBS-a i Saveta za borbu protiv korupcije, Šaperu. I ako nisi znao, ono što su dokumenta ili objavljene izjave državnih organa medij nije u obavezi po Zakonu o informisanju dodatno da proverava, a posebno ne da proverava ili usaglašava sa tobom, a posebno ne ako su posve tačni.

Tvoja subjektivna ocena u protesnoj noti „da su obilno iznete netačne i neproverene informacije sa namerom autora da se poslovni uspeh ’McCann Grupe’ i Srđana Šapera pripišu navodnim političkim vezama i uticajima“ je hit hitova u tvojoj noti.  Znači, poslovni uspeh tvojih kompanija, tvrdiš, nema nikakve veze sa tvojim političkim vezama i uticajima.

Verujem da si tom tvrdnjom srpskoj javnosti rekao sve o sebi i svom karakteru, a mene si, pravo da ti kažem, iznenadio svojom „moralnošću“ kao retko ko u poslednje vreme.

Šaperu, očigledno nisi izučavao lik i delo čuvenog američkog predsednika Abrahama Linkolna. Ja jesam, pa imam potrebu da sa tobom i čitaocima podelim jednu njegovu misao: „Možeš lagati neke ljude sve vreme, možeš lagati sve ljude neko vreme, ali ne možeš lagati SVE LJUDE, SVE VREME.“

Mi objavimo u tekstu podatak da tvoje kompanije posluju sa 103 budžetske ustanove i institucije, a ti u protesnoj noti ne osporavaš izneti podatak, nego manipulišeš na sledeći način, moram citirati tu glupost zbog interesa javnosti:

„Međutim, tačno je da više od 95 odsto prihoda ’McCann Grupe’ dolazi od rada sa privatnim kompanijama ili akcionarskim društvima, kao što je slučaj i u svim drugim zemljama u svetu u kojima ’McCann’ posluje. Naši najveći klijenti, poput kompanija ’Carlsberg’, ’Nestle’, ’L’Oreal’, ’Master Card’, ’Raiffeisen banka’, sarađuju sa agencijom ’McCann Erickson’ od pre 2003. godine.“

Prvo, naši podaci izneti u „Akteru“ i navedenim tekstovima nisu ni netačni ni tendenciozni, ali je tvoje „razvodnjavanje“ krajnje interesantno za zaključivanje o sposobnostima i kompetentnosti tvojih marketing i PR kompanija.
Reci mi, Šaperu, da li je bespotrebno spominjanje i uvlačenje tvojih klijenata koje si nabrojao u tvoju javnu i ličnu i korporativnu konfrotaciju, pre svega mišljenja, sa jednim medijem kao što je nedeljnik „Akter“ stručno i profesionalno marketing i PR postupanje, ili si svoje klijente time izložio nepotrebnom riziku i provlačenju kroz raspravu koja može po njih imati negativnu konotaciju, ničim izazvanu sa njihove strane? Da li je to ta marketing i PR stručnost koja karakteriše tvoje kompanije i magnetski privlači klijente kod njih ili je magnet nešto drugo? Da nije slučajno tvoj društveni i politički uticaj taj magnet, Šaperu? Pitam te kad već iz samog protesnog pisma imamo priliku da zaključimo o kakvim je kompetentnostima i stručnostima reč kad su u pitanju tvoje kompanije.

Kako se protesno pismo završava? Da citiram: „Imajući u vidu da je u nedeljniku ’Akter’ u više navrata pomenuta ’McCann Grupa’ i Srđan Šaper, molio bih Vas da se ubuduće u ovakvim slučajevima obratite nama kako bismo Vam pružili sve potrebne informacije. Smatramo da je i u Vašem i u našem interesu, a najviše u interesu čitalaca, da im budu prezentovani istiniti i provereni podaci.“

Hvala ti još jednom, Šaperu, na ovakvoj završnici protesnog pisma tvoje „McCann Grupe“, koje bi većina glavnih urednika danas u Srbiji „protumačilo“ kao sofisticiranu pretnju i odvraćanje od svake vrste spominjanja tvojih kompanija i tebe lično u kontekstu koji nije po tvom ličnom ukusu i adekvatnom subjektivnom doživljaju.

Pošto me je to nasmejalo, a ne zastrašilo, iako nisam naivan i tačno znam šta si time hteo da mi poručiš, a i na čiju podršku računaš kako bi realizovao to što mi poručuješ, preteže mi ipak onaj humoristički deo, posebno onaj deo kojim mi sugerišeš da se ja obratim tebi za informacije, ja koji sam i pravovremeno obavešten i kvalitetno informisan, za razliku od tebe.

Ako sumnjaš u ovu moju tvrdnju pročitaj tekst „Tadiću, ne idi na izbore“, od 2.04.2012, i „Tadiću, čuvaj se magaraca i lisica“, od 26.05.2012, važni su i datumi objavljivanja tekstova i njihov sadržaj.

Ali pošto me već tako ljubazno upućuješ da ti se obratim, u tvom, mom i interesu čitalaca, a pre nego što „Akter“ objavi neki naredni tekst u kojem se pominje tvoje ime i ime tvojih kompanija, evo obraćam ti se pravovremeno sa nekoliko pitanja koje će „Akter“ rado da objavi u celosti. Računam da će ti odgovarati da to uradimo u formi intervjua sa tobom i da ga plasiramo na „Akterovoj“ naslovnoj stranici, pošto intervju sa tobom zaslužuje naslovnu stranu.
Prvo moje pitanje za potrebe intervjua sa tobom, Šaperu, jeste sledeće:

1. Da li Vam je nekad neki strani medij, pošto raspolažemo saznanjima da nijedan srpski nije, postavio pitanje i otvoreno posumnjao da vaš meteorski poslovni uspeh i uspeh vaših kompanija ima veze sa „trgovinom uticajem“, što naš Krivični zakonik u svom članu 366, u stavu 1, karakteriše na sledeći način: „Ko zahteva ili primi nagradu ili kakvu drugu korist za sebe ili drugog, neposredno ili preko trećeg lica, da korišćšćenjem svog službenog ili društvenog položaja ili stvarnog ili pretpostavljenog uticaja, posreduje da se izvrši ili ne izvrši neka službena radnja, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“?

2. Da li ste Vi savetovali Borisa Tadića da skrati svoj predsednički mandat i izađe na opšte izbore, iako mu je mandat isticao tek krajem godine?

3. Da li se Vi osećate, kao bliski prijatelj i savetnik Borisa Tadića, odgovornim i za neke njegove privatne, porodične i bračne probleme, i da li ste ga slučajno ohrabrivali u nekim postupcima koji su za posledicu imali usložnjavanje njegovih ličnih problema?

4. Da li ste, gospodine Šaperu, pravovremeno informisali Borisa Tadića o natpisima, pretežno objavljenim u internet sferi, u kojima se iznosi sumnja i ozbiljne optužbe da je Boris Tadić otac vanbračnog deteta starosti manje od jedne godine, koje je navodno rodila jedna njegova bivša učenica iz gimnazije u kojoj je radio kao profesor, a sadašnja direktorka važnog državnog javnog preduzeća?

5. Uvaženi gospodine Šaperu, zašto niste demantovali te natpise s obzirom na činjenicu da su se pojavili u toku predizborne kampanje i da su proizvodili i proizvode određene štetne posledice po integritet i karakter Borisa Tadića? Možete li nam reći šta ste savetovali Borisa Tadića po tom pitanju?

6. Da li je tačno da ste koristili svoj veliki uticaj na rad medija kako bi određene ličnosti poput Dragana Đilasa, Dragana Šutanovca, Bojana Pajtića, Mlađana Dinkića, Čedomira Jovanovića, Ivice Dačića, Vojislava Koštunice, Miroslava Miškovića, Milana Beka, i da ne nabrajamo sve ličnosti, bile izložene kritičnom i tendencioznom medijskom izveštavanju od strane medija nad kojim Vi navodno imate presudan uticaj?

7. Da li je tačno da ste Vi savetovali Borisa Tadića da se predizborna kampanja DS-a usmeri na „tešku i prljavu kompromitaciju“ lika i dela Tomislava Nikolića, aktuelnog predsednika Srbije?

8. Koje ste kompanije imali u formalnom i neformalnom vlasništvu ili delu vlasništva 2004. godine, i koliki je njihov kumulativni bilans prihoda bio za 2004. godinu, a koliki je danas broj kompanija čiji ste vlasnik ili suvlasnik, formalni ili neformalni, i koliki je njihov kumulativni bilans prihoda za 2011. godinu?

9. Da li ste Vi na nekoj javnoj funkciji, i da li ste obveznik prijavljivanja imovine poput svih državnih funkcionera Agenciji za borbu protiv korupcije?

10. Da li svojim posrednim i neposrednim uticajem odlučujete na koji način će delovati Demokratska stranka u političkim procesima vezanim za formiranje nove Vlade Srbije i drugih nivoa vlasti?

Zasad od mene toliko, Srđane Šaperu. Rado ću objaviti ovaj intervju sa tobom i neizmerno mu se radujem unapred, kao i opširnim odgovorima na postavljena pitanja.

Ako imaš još nešto da mi poručiš ili uputiš kao glavnom uredniku, ili nekom od „Akterovih“ novinara, a što je u tvom, mom i interesu čitalaca, a uvažavajući tvoj prethodno iznet stav da ti se obratim svaki sledeći put kad „Akter“ planira da objavi tekstove u kojima se spominješ ti ili tvoje kompanije, a posebno kad interpretiramo sadržaj i podatke državnih organa, rado ću te saslušati. Posebno bih se radovao u tom smislu da se “porazgovaramo” u interesu javnosti u nekom TV studiju, što verujem tebi nije problem da urediš i organizuješ, ali mi neće smetati ni da se porazgovaramo na sudu ili ovako putem protesnih nota i kolumni.

U zdravlje, Srđane!

http://www.akter.co.rs/weekly/33-politika/7961-aperu-tadi-a-si-potopio-srbiju-ne-mo-e.html

 

>

Pismo „McCann Grupe“ i Srđana Šapera nedeljniku Akter:

http://www.akter.co.rs/weekly/33-politika/7960-obratite-se-nama-za-informacije.html

 

>>>

 

Одговор Бошка Јакшића Небојши Крстићу

мај 29, 2012

 

Др Немања Зарић: Утицај хуманистичкe психологијe на породицу

Утицај хуманистичкe психологијe на породицу

Др Немања Зарић

Центар за заштиту породице – Family defence center

(…) Утицај модерне психологије на здравље личности је веома мудро представио Вилијам Килпатрик, аутор књиге „Царево ново одело: гола истина о новој психологији: „Хуманистичка психологија све више личи на оне наизглед безопасне лекове који тек након неколико година примене испољавају своје штетне ефекте.“[1] Корисно је приметити да Килпатрик користи израз „хуманистичка“ психологија, и то са намером да јасно укаже на извориште њених учења.

Модерна, или хуманистичка психологија, свој темељ налази у науци, као производу човечјег мудровања, тако често погрешно усмереног. 

(….) Које су то сличности хуманистичке психологије и хришћанства?

 
1) Хришћанство нас учи да волимо себе, своје биће. Исто каже и психологија. Ипак, иако постоји ова сличност, треба приметити једну разлику. Килпатрик каже: „Може се слободно сматрати да је прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи“.

Идеја је проста: какви год да смо, у реду смо. Треба само да научимо да будемо оно што јесмо. Хришћанство нас, са друге стране, учи да сами по себи нисмо добри, да постоји нека грешка у нашој природи, грешка која потиче од прародитељског греха.  Оно нас позива на превазилажење наше грешне природе, на постизање савршенства: „Будите ви, дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5,48).

Хуманистичка психологија из своје перспективе човека као бића способног да постигне савршенство без Божје помоћи, као бића које је само себи мерило добра и зла, исправног и погрешног, не може схватити дубину покајања, опраштања и милости Божје.

2) Хришћанство нас учи да не смемо судити другима. Исто нас учи и психологија. И овде треба направити дубљи увид. Спаситељ каже: „А зашто видиш трун у око брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш?“ (Мт 7,3). Полазна премиса хришћанског учења опет извире из наше несавршености. Само је Господу дозвољено да суди, јер је смо Он савршен. Сваки човек, будући да је несавршен, не сме бити судија другом човеку.

Премиса хуманистичке психологије је идеја права на аутономију личности, која сама по себи није неисправна, али је у пракси тешко изводљива јер своди човека са статуса личности на статус индивидуе, оптерећене до те мере собом и својим „правима“ да нема више потенцијала да разуме друго људско биће у правом, емпатском, односно саосећајном смислу. Да је ово заиста тако, видимо и по свакодневном односу модерног човека према својим ближњима. Отуђеност човека од човека је толика да је свакоме то више него јасно.

3) Хришћанство нас учи да треба да постанемо као деца: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“(Мт 18,3). Исто нас учи и психологија.

4) Хуманистичка психологија нас учи да треба да волимо и да бринемо за друге људе, исто као и хришћанство, али и овде постоји извесна разлика. Психологија, будући да инсистира на аутономији индивидуе (што само по себи није неисправно јер проноси идеју слободе сваког појединца, али је у пракси погрешно примењено), никада не може доћи до концепта праве љубави и службе ближњем кроз принцип самозаборава. Права љубав према ближњима се остварује кроз јединство са ближњима, по речима Апостола: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу“(Гал 3,28).

Индивидуализацијом личности, хуманистичка психологија разара призив на јединство међу људима, сводећи љубав према ближњем на ниво примитивне толеранције другога и другачијега, на један систем међуљудских односа који је евидентно неодржив.

Као што видимо, чак и у случајевима где постоји извесна сличност између хуманистичке психологије и хришћанства ипак постоје и неке разлике. Међутим, постоје и права сукобљавања:

Сукобљавања хришћанства и модерне психологијe

1) И психологија и хришћанство говоре о људским могућностима и потенцијалима (у хришћанству се обично називају талентима), али са једном огромном разликом. Док нас хришћанство учи да треба да умножавамо Богом нам дароване таленте путем непрестаног самоусавршавања и стремљења врлинама, а што се постиже кроз смирење, пост, молитву и самозаборав ради среће наших ближњих, човекоцентрична психологија пут ка срећи види у самоостваривању индивидуе, што често значи занемаривање потреба других ради остваривања сопствених.

Модерни психолози при том говоре о самоостваривању са таквим одушевљењем као да говоре о неком новом божанству, што је типичан симптом обезбожене културе и науке која тражи сурогате за Бога у стварима, идејама и идеологијама.

2) Човекоцентрична психологија инсистира на позитивним мислима, што је потпуно у складу са хришћанским учењем. Ипак, опет имамо разлику. Док хришћанство под појмом „позитивно размишљање“ сматра смирено прихватање сваке ситуације и проблема и кротко ношење свога Крста, при том обавезно уз помоћ и милост Божју, дотле модерна психологија не сматра да је човеку потребна било чија помоћ, понајмање Божја, за превазилажење сопствених проблема и достизање среће. Она чак сматра да је свако самоограничавање препрека за самоостваривање.

На овом месту треба приметити једну значајну чињеницу: срећа није исто што и радост. Сваки човек тежи срећи, али срећа је обично тренутна и пролазна категорија која траје само до следеће нежељене ситуације. Будући да је пролазна, она не може испунити човекову непресушну жеђ за истом. Радост, са друге стране, полази само од вере. Хришћанин је увек радостан јер сваку ситуацију, сваки проблем и сваки догађај доживљава као смисаону радњу нашега Господа, знајући да увек постоји добар разлог за такво Божје деловање. Узрастајући у Христу, хришћанин истовремено узраста и у радости, као непрестаној категорији.

3) Човекоцентрична психологија је, свесно или несвесно, прихватила неке особине источњачког мистицизма. Конкретно, источњачка спиритистичка мисао на неки начин спаја идеју „позитивног размишљања“ (у смислу да сами бирамо своју судбину) и концепт одговорности, која је практично ван нашег домашаја, по принципу „нека буде како буде“. Хришћанско учење не може прихватити ни једно ни друго, будући да је Господ тај који нам одређује будућност (са тим што од нас самих зависи да ли ћемо је смирено и кротко прихватити или не), као и да се не можемо одрећи одговорности за своје поступке, будући да смо слободна бића.

4) Психологија стално инсистира на непостојању трансценденталне компоненте људског бића, указујући да је једина истина само лична истина. Оваква став модерне психологије објашњава зашто се она поставља некритички према психолошким поремећајима (концепт познат као value free психологија). Будући да постулати модерне психологије у великој мери утичу и на формирање модерног образовања, не чуди што се деца широм света мотивишу да сама траже своје „истине“ и да сама формирају вредносне судове. Разлика у односу на хришћанско учење је више него очигледна.

5) Психологија користи једноставне и утилитарне принципе приликом оцене људских поступака. Примера ради: да ли нека радња смањује душевни бол и повећава задовољство? Да ли она помаже да особа буде ефикаснија у свакодневном животу?

Модерна психологија на овај начин своје учење лишава морално-философске компоненте о делима која чинимо. 

(…) Психологија претпоставља да су наши погрешни поступци резултат лошег одлучивања узрокованог лошом едукацијом. Самим тим, она тврди да је потребно боље образовање да би се штетни поступци избегли. Хришћанство, са друге стране, сматра наша лоша дела последицом грехопада и нашег одбијања да се ухватимо у коштац са сопственим гресима, при том стално имајући на уму да победу можемо однети само уз Божју помоћ.

Психологија тврди да поседујемо „унутрашње способности“ које ће нас довести до праве одлуке у кризној ситуацији, али да нам је потребно образовање да бисмо њима овладали.

6) Човекоцентрична психологија посматра брачну везу као обострани договор и у свом учењу нема философске принципе којима би објаснила брачну заједницу као нешто више од простог заједничког наступања човека и жене у свету који их окружује. По њој, ауторитет родитеља према деци  произлази из договора супружника. Хришћанство, међутим учи да ауторитет родитеља произлази из моралног принципа поштовања детета према родитељу, и тај ауторитет се нипошто не сме укинути ради „права“ родитеља или „права“ детета. Исти принцип природног ауторитета поставља учитеља изнад ученика или одраслог према млађем.

Тај ауторитет, који се темељи у поштовању Бога Оца као родитеља (а не као робовласника или газде, како то представља модерна психологија) обезбеђује друштвени ред и поредак, не на рачун детета, ученика, млађег и сл., већ на корист свима. Поштовање таквог ауторитета унутар породице ствара осећај обавезности и дужности.

7) Лична аутономија је толико добила на значају кроз учење модерне психологије, да је довела до потпуног колапса преношења традиционалних вредности и универзалних врлина са родитеља на дете, са учитеља на ученика.

(…) Фројд је записао да је религија „жртвовање реалности пројектованом сну“. Модерна психологија је, темељећи се на овим и сличним тврдњама, успела само да створи једно самодеструктивно друштво, па не чуде бројни примери асоцијалне и антисоцијалне деце широм, превасходно земаља западне цивилизације.

***

Литература:

1. William Kilpatrick. The Emperor’s New Clothes: The Naked Truth About the New Psychology. Crossway Books, 1985.

2. Rind B, Tromovitch P, Bauserman R. A meta-analytic examination of assumed properties of child sexual abuse using college samples. Psychol Bull 1998;124:22–53.

3. Gay men lament the problem of unsafe sex in Poz. NARTH

4. Freud S. The future of an illusion. 1961,New York, Norton.

5. Jones SL. A constructive relationship for religion with the science and the profession of psychology: perhaps the boldest model yet. American Psychologist 1994;49:184–199.
6. Blakeslee D. Why psychology must change. NARTH

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/nemanja-zaric/uticaj-humanisticke-psihologije-na-porodicu.php

 
>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 
ЛАВ ШЕСТОВ

Саборност

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА 

Данијел Гринфилд: Права, правда и закони

Traganje za ličnim bogom

Mario Kopić: Tekst i djelovanje

Dragoljub Petrović: Malo i psiholog

 

Милослав Самарџић: Титов биограф о Дражи

 

Београдски новинар Перо Симић, познат као биограф Јосипа Броза Тита, и то најбољи, јер је у домаћим и руским архивима успео да сакупи све битне податке о овом диктатору – објавио је књигу “Дража – смрт дужа од живота“ (Службени гласник, Београд, 2012).

(…) Поглавља о Британцима чине најбоље делове његове књиге. Јасно се види пресудна улога “Гордог Албиона“ на ток ратних догађаја у Југославији, односно стратегија навлачења Црвене армије далеко на запад, како Западни савезници не би трпели губитке гонећи Немце од Француске према истоку, или од Балкана према северу. “Они који су Југославију 1941. гурнули у рат, три године касније били су спремни да, зарад својих калкулација са Стаљином, Тита изгурају на трон Југославије, по цену изазивања грађанског рата у Србији која им је 1941. била главни ослонац за извршење државног удара у Југославији. И у којој је Михаиловић и крајем 1943. имао више присталица од Тита“, пише Перо Симић.

Поред осталог, аутор побија и лажирани извештај британског генерала Маклејна “Партизански покрет у Југославији“ из јесени 1943, према коме партизани имају чак 220.000 војника, а у борбама су тако ефикасни да на једног свог погинулог убијају чак пет Немаца… “Михаиловић је у то време практично већ прекинуо односе са Британцима. Прекипело му је кад је Радио Лондон његово ослобађање свих градова у Источној Херцеговини и Санџаку (од Немаца и усташа – прим. М.С) приписао комунистима, а партизанске нападе на Југословенску војску у отаџбини као њихову борбу против Немаца“, наводи Симић.

(…) Симић је сакупио све Титове депеше послате у Москву и прецизно је сабрао: вођа комуниста у њима је знатно чешће осуђивао Дражу, него Хитлера и Павелића заједно!

Симић је пронашао и извештај енглеске обавештајне службе о мучењу Драже марта 1946. године. Ово је важно јер званична историја и даље верује изјавама удбаша да су са Дражом поступали изузетно хумано. “Дража је био зачуђен, скоро запрепашћен одличним условима и третманом“, пишу водећи државни историчари на ову тему, др Коста Николић и др Бојан Димитријевић, у најновијем издању своје књиге “Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, биографија“ (Завод за уџбенике, Београд 2011, страна 479). Симић пак открива да је Дража мучен по “методу Лазић- Бедековић“, названом тако по шефовима београдске и загребачке Удбе. Ову методу успеле су да преживе само две особе, али су ускоро и оне преминуле. “Михаиловић се опирао до последње неописиве тортуре. Тада је проговорио. Однет је натраг у своју ћелију го и сасвим измењеног лика. Сада је на лечењу ради опоравка да би се могао појавити на суђењу. Речено му је да ће ако буде повукао једну реч из своје (изнуђене) изјаве поново претрпети ова мучења од А до Цет“, пише у енглеском документу. Дража се ипак опирао и мучење је поновљено. Поново је сломљен, али се опирао и на самом процесу.

До пропуста у Симићевој књизи довели су извори које је користио. Књига има преко 400 фуснота, од којих се у око 40 посто случајева аутор позива на архивску грађу (углавном Архив Југославије и Војни архив), а у око 60 посто на литературу и штампу. Од литературе, Симић најчешће цитира др Косту Николића и др Бојана Димитријевића, и то управо њихов поменути рад који глорификује Удбу. Цитира и старе комунисте, попут Петрановића, Дедијера, Марјановића, Ђиласа… Ту је и књига “Четници“ хрватског аутора Јозе Томашевића, која углавном подржава историју социјалистичке Југославије, а ту су и неизбежни удбаши: Никола Миловановић Грба, Милован Пејановић, Слободан Крстић “Уча“… Симић доста користи и зборнике докумената које су приредили комунисти.

(…) Све у свему, док је у књигама о Титу Симић максимално избегавао “достигнућа“ (нео)комунистичке историје, у овом случају он се на њих доста ослања и последице су неминовне. Пре свега, он полази од нетачне премисе да је Краљевина Југославија безусловно капитулирала 17. априла 1941. и зато му у целој књизи измиче законски оквир догађаја. Краљевина је, дакле, постојала све до 1945. године и, као и све друге земље, имала је само једну владу и само једну војску.

(…) Укратко, четници су били Југословенска војска, а партизани оружане формације илегалне КПЈ, због чега се њихов пропагандни назив, “Народноослободилачка војска“, мора писати под наводницима, као на пример и “Ослободилачка војска Косова“.

(…) Један од озбиљнијих Симићевих пропуста гласи: “Црногорски четнички командант Павле Ђуришић, почетком 1942, хвалио се да је у пљеваљском, чајничком и фочанском срезу убио чак 9.200 људи – 1.200 бораца и 8.000 цивила“. У фусноти, неколико страница касније, он напомиње: “Овај документ је сумњиве аутентичности, јер је сачуван само његов неоверен препис, направљен после Другог светског рата за потребе монтираног процеса генералу Михаиловићу“. Дакле, и објашњење у фусноти, на коју већина читалаца неће обратити пажњу, је неуверљиво. Ово је један од комунистичких фалсификата, а иначе односи се на почетак 1943, а не 1942. године.

И уопште оцене четника и партизана Симић преузима од (нео)комуниста.

(…) Међутим, чим крене стазом података које је сам открио, Симић је на добром трагу. Тако он наводи да је у завршним операцијама Битке за Србију учествовало 414.000 војника Црвене армије, 26.000 партизана доведених из целе земље и 15.000 партизана из Србије. Недостаје само други део слагалице: четника је и тада било више, али нису имали оружје и муницију.

Нека на крају буде забележена једна од најчешћих погрешних фраза: Дража је прекинуо борбу против Немаца због репресалија, а Тито не, јер није марио за репресалије.

И ову фразу најбоље демантује математика: Немци су стрељали неупоредиво више “ДМ присталица“ него комуниста. Друго, Тито није ни почињао борбу против Немаца, већ се од њих увек склањао; офанзивне операције водио је пре свега против четника, који су му целог рата били неприијатељ број један. И треће, Дража је само повремено прекидао борбу против Немаца, а иначе ју је увек водио, сагласно могућностима. Највећу офанзивну акцију против Немаца и њихових савезника покренуо је две године после тог наводног прекида, септембра и октобра 1943. Ту операцију зауставили су партизани, нападајући четнике с леђа.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/41045/%D0%A2%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B2+%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84+%D0%BE+%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B8.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

>> О рехабилитацији:

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

април 1, 2012 – Никола Варагић

Preokret za rehabilitaciju Draže i četnika?

март 30, 2012 – Зоран Пановић

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

март 20, 2012 – Никола Варагић

А Преокрет? А Истина?

март 23, 2012 – Никола Варагић

Преокрет: Недић није издајник

новембар 26, 2011

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

мај 20, 2009 – Никола Варагић

Nije falsifikat, istina je!

јул 20, 2010

Нитков!

децембар 22, 2009

>> О реституцији:

Закон о реституцији и Трећа Србија

септембар 7, 2011 – Никола Варагић

Barać: To je prava korupcija

септембар 8, 2011

Пацифизам и владавина права

септембар 18, 2011 – Никола Варагић

Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини

септембар 21, 2011

Један на један 

септембар 24, 2011

Nemanja Ristić: Restitucija i ideologija

септембар 27, 2011

РЕСТИТУТКА

restitucija  20.09.2011.

Јелисавета Карађорђевић тражи Брдо код Крања

децембар 18, 2011

Ситни преваранти – крупне преваре и озбиљне последице

април 30, 2012

>> О стварању новог државног уређења:

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ ”УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ”

новембар 7, 2011 – Никола Варагић

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

>

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

 

Boško Ćirković Škabo: Dijasporno

 

Prošla subota je donela premijeru BS „Projekta Srbija“ u rasejanju. Zahvaljujući trudu članova, po evrounijsko-austrijskim propisima i standardima registrovane, NVO „SPO(J)I“, diskutovali smo, na uobičajenu temu: „Uticaj popularne kulture na sistem vrednosti“, sa brojnim posetiocima sale KUD „Ostrog“ iz Insbruka. Ohrabrujuće živa i kvalitetna, tročasovna razmena iskustava i mišljenja bi se sigurno i produžila da nije bilo vremenskog ograničenja. Ne znam da li postoji bolji dokaz neophodnosti i svrsishodnosti univerzalne priče o Čovečnosti, koju smo te večeri zajedno ponovili. Priče koja se dotakla i teme trećeg broja mlade publikacije naših domaćina: povezivanje i saradnja matice i dijsapore. S obzirom na broj kilometara i časova vožnje kombijem do kuće, u dahu sam pročitao veći deo njenog sadržaja.

U časopisu istaknuta ideja: povratak emigranata iz srpskih zemalja i rođenih u tuđini u (suštinski neizmenjene) zavičaje; meni, na osnovu poznanstava stečenih na dosadašnjim putovanjima, deluje prilično utopijski. Teško je zamisliti nesmetan povratak u svet: stranačkih monopola, korumpirane i preskupe administracije, burazersko-kombinatorske ekonomije, apsolutne kontrole masovne komunikacije, oblaćene časne prošlosti, rasprodate bedne sadašnjosti i potpuno neizvesne budućnosti; ljudi koji su, upravo van takvog sveta, našli ono za čime su čeznuli: šansu da za dokazivanje i uspeh, pod uslovima surovim ali jednakim za sve i dobro poznatim svima; ljudi koji se mahom slabo uklapaju u zastarelu sliku o „gastosima“ iz davno nepostojeće Socijalističke Federativne „Rajske“ Jugoslavije jer su se, poput starih velikana, uspešno integrisali (ne asimilirali) u odabranu ino-sredinu; ljudi koji iskreno doprinose humanitarnim projektima van muljatorskog domena domaćih SMS šema; ljudi koji će, zahvaljujući nemešanju srpskog Ministarstva prosvete u njihove procese obrazovanja, sutra svoje ćirilične potpise na velikim ugovorima pravilno započinjati velikim slovima; studenata renomiranih fakulteta, koji će sutra za destinaciju obavezne jednogodišnje prakse ili akademske razmene, bez obzira na dobro im poznate falinke, listom birati svoju Srbiju. Ipak, saradnja je moguća… nama čak neophodna.

Zato se i obraćam svojim mlađim sugrađanima: Priđite braći i sestrama iz dijaspore pružene ruke i otvorena srca. Ostavite predrasude o „gastosima“ na stranu. Zaboravite zavist i komplekse siromašne sredine. Družite se i sarađujte, zarad obostranih zadovoljstva i koristi. Iskoristite dostupnost i priuštivost digitalnih sredstava komunikacije da ostvarite prve kontakte. Nema više opravdanja za nepovezivanje. Bahata inertnost ministarstva, kome je saradnja sa trećinom naših, planetom raštrkanih, sunarodnika najeksplicitnije definisano polje delovanja, svakako nije opravdanje. Vlasti guraju svoje projekte, normalni ljudi žive svoje živote. Uostalom, da su se oni pitali, predavanje koje je i iniciralo pisanje ovog teksta, a koje je čak simbolično podržala i gradska vlast Insbruka, se nikada ne bi ni desilo.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:384503-KONTRA-Dijasporno

>>>

Mladi lideri dijaspore u Srbiji

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

U Viminacijumu otkrivene grobnice

Kostolac – Na arheološkom lokalitetu Viminacijum, na površinskom kopu „Drmno“ kod Kostolca proteklih dvadesetak dana nova otkrića svetskih razmera smenjuju se kao na filmskoj traci. Prvo su 6. juna otkriveni fosilni ostaci mamuta, drugog na ovoj lokaciji posle čuvene mamutioce Vike, a samo nekoliko dana kasnije još pet. U pitanju je prvo groblje mamuta na svetu kako kaže Miomir Korać, direktor Arheološkog projekta Viminacijum.

I dok se uzbuđenje oko ovog otkrića još nije stišalo, sa ovog arheološkog lokaliteta u četvrtak je obelodanjeno još jedno značajno otkriće, nedaleko od kostiju mamuta otkivene su na vrlo plitkom sloju nove grobnice sa zlatnim predmetima.

– Nismo očekivali da nađemo grobove na par stotina metara od nedavno pronađenih kostiju mamuta. U grobnicama smo pronašli zlatne predmete – perle, novčiće, vrlo lepe izrade – kaže Korać.

Nekoliko stotina metara odatle arheolozi su naišli i na objekat pravougaone osnove sa razuđenim prostorijama, čiju namenu još uvek ne mogu da definišu.

– Moguće je da se radi o delu sa radionicama koji bi asocirao na neku vrstu industrijskog modela. Vrlo je solidno građen, plitko, pa ćemo brzo moći da definišemo detaljnije šta je to ustvari – naglasio je Korać.

http://www.danas.rs/danasrs/kultura/zlatni_nakit_i_predmeti_pored_groblja_mamuta.11.html?news_id=242835

>>>

Када би у Србији било више грађевинских радова, ко зна шта би све пронашли. Можда је на метар-два испод нас нешто вредно попут нафте или злата, можда и вредније од тога…

>>

Mnemosina, Leta i Lucifer

 

Svetlana Lukić: Srpska nafta (i Vojna akademija)

 

Srbija je u interegnumu, nema vladu, ali ni parlament ni pravog predsednika. Ovaj koji je položio zakletvu ne može da preuzme funkciju jer mu je prethodnik ostavio prazne odaje; ne samo da je odneo kompjutere, tepihe, slike i fikuse, nego je od naslednika sakrio i sva dokumenta, potpisane ugovore, prazne formulare… a nije mu ni usmeno preneo šta je, na primer, dogovorio sa Prištinom. Pre neki dan, u Briselu su Nikoliću Katrin Ešton i Barozo prepričavali detalje tehničkih pregovora, a onda je posrednik EU Robert Kuper došao lično u Beograd da objasni novom predsedniku i njegovim saradnicima kako nikada nije dogovoreno da na regionalnim skupovima na pločici ispred Kosova mora da piše cela fusnota; dovoljna je zvezdica, a objašnjenje za zvezdicu može da piše na drugom mestu… odnosno, došao je da kaže da nas Borko Stefanović, Jeremić i Tadić lažu i da predstavnici Srbije koji napuštaju regionalne konferencije čim se iza pločice pojavi neko južno od Ibra, krše postignuti dogovor.

Tadićevu radnu knjižicu sa Andrićevog venca prebacuju u Nemanjinu, svoju je uzeo i bivši premijer Cvetković, naplatio sve telefonske račune od računovođe, a bili su veliki jer je većinu sednica vlade držao preko telefona; onda je otišao u čuveni klub Privrednik u Tolstojevoj da proslavi uspešan završetak svog mandata. Jedan od poslednjih njegovih uspeha je dodeljivanje Zlatnog dinara cara Dušana Miloradu Dodiku za jačanje privrednih i kulturnih veza RS i Srbije. Bivši premijer je svoje uspehe proslavio uz trubače i pesme Mrkonjićeve devojke Ane Bekute: Bekrijo, Brojanica, Crven končić…

Navodno, ako Tadić i Dačić naprave vladu, jedino sigurno ministarsko mesto ima Dragan Šutanovac. Kada se govori o reformi DS, ministar vojni figurira kao predvodnik nove generacije demokrata koja će spasiti stranku, a time i sve nas. A Šutke je u stvari fotorobot demokrate zbog kojeg će ta stranka na sledećim izborima doživeti pravo poniženje i pravi odron. On je paradigma srpske verzije prozapadnog političara: u sedištu NATO-a je rado viđen gost, jer je navodno reformisao vojsku, kolege ministri su zadovoljni jer budžet puni novcem zarađenim od prodaje oružja; za razliku od Vučića, nikada nije bio uz Miloševića, odnosno ima „čistu prošlost“…

Ove nedelje su sahranjeni kadeti poginuli na čuvenim Pasuljanskim livadama, omiljenom izletištu generala i admirala srpske vojske. Tamo se malo-malo organizuje neka vežba, na kojoj Šutanovac i njegov venčani kum Tadić prošetaju najnovije modele kožnih jakni i naočara za sunce, prenapregnuto gledajući kroz durbin kako neki ljudi iz svog preostalog srpskog oružja pucaju po kukuruzu i strnjikama, na užas seljaka i prepelica.

Neko je zaboravio da očisti livade od granata, jedan kadet ju je našao, doneo da pokaže kolegama, budućim oficirima, i granata je eksplodirala. Otac poginulog kadeta se na sahrani obratio prisutnom načelniku generalštaba Ljubiši Dikoviću rekavši da bi srpsku zastavu koju su mu uručili, zapalio, ali da to neće učiniti zbog svog poginulog sina. I pozvao je sve prisutne na sahrani da skupe pare i kupe načelniku detektor za otkrivanje metala, kako ne bi još neki kadet odleteo u vazduh od zaostale granate na vojnom poligonu. Diković je sve to stoički istrpeo: šta je gnev roditelja jednog poginulog vojnika za čoveka čije su jedinice na Kosovu sejale smrt gde god su prošle? Ministar vojske se nije usudio da ode na tu sahranu znajući šta ga čeka, ali je zato otišao na sahranu kadetkinje u Gornji Milanovac, takođe znajući šta može da čuje od oca poginule devojke, bivšeg oficira srpske vojske, koji je apelovao za dostojanstvenu sahranu svoje ćerke i na fejsbuku napisao – Nisam poginuo ni u Vukovaru, ni u Bosni, ali pogiboh na Pasuljanskim livadama… Šta li je taj bivši oficir pričao svojoj devojčici o ratu u Slavoniji i Bosni, kada je ona poželela da pođe očevim stopama i umesto njega ponese srpsku oficirsku sablju?

Ministar vojske Dragan Šutanovac odbija bilo kakvu vrstu odgovornosti za pogibiju dece koju su njemu i Dikoviću poverili neki roditelji. Suspendovao je nekoliko starešina, a onda, kršeći sve pravne i etičke norme na tviteru objašnjavao detalje tragedije i svađao se sa anonimnim sagovornicima koji su ga pozivali na odgovornost.

Sakriven iza kooperativog odnosa sa NATO generalima i deviza zarađenih od prodaje oružja, nikada nije morao da odgovori na pitanja kao što su: ko je odgovoran za smrt sedmoro radnika fabrike oružja u Užicu 2009, šest su bile žene; da li je tačno da je Prvi partizan, pokušavajući da napravi sve što je Šutanovac obećao svojim kupcima, preko noći zapošljavao neobučene ljude preko omladinske zadruge, jer im je zakon zabranjivao da povećavaju broj zaposlenih? Kako je došlo do toga da skoro svake godine padne neki Super Galeb ili MIG i pogine pilot? Zašto krije dosije 466 o pogibiji 16 radnika RTS-a 1999, zašto još uvek ne znamo ništa o nasilnoj smrti trojice vojnika u leskovačkoj kasarni, zašto je u stvari smenio načelnika generalštaba Zdravka Ponoša, šta je sa istragom o ubistvu vojnika u Topčideru, ko je od njegovih generala krio Ratka Mladića, zašto je izabrao baš Ljubišu Dikovića za novog načelnika generalštaba… i zašto Srbija, jedina u regionu, odbija da ratifikuje konvenciju o zabrani korišćenja, proizvodnji i skladištenju kasetnih bombi, od kojih je samo u Nišu pre 13 godina poginulo 15 ljudi. Na nekoliko lokacija u Srbiji, godinama posle rata, ljudi su ginuli od zaostalih kasetnih bombi. Žrtve ovog oružja, koje je zabranilo 111 zemalja u svetu, nemaju pravo na međunarodnu pomoć, jer njihova država i njen ministar ne žele da potpišu konvenciju. Zašto? Da li možda još uvek u vojnim skladištima čuvamo kasetne bombe, pa ih prodajemo prijateljima po svetu?

Dragan Šutanovac je takođe i fotorobot novog modernog Srbina kakvog je stvorila Tadićeva vladavina; on, kao što dolikuje, kumovskim vezama spojen sa svojim šefom, u Ohaju nacionalnoj gardi priča jedno, a onda dođe kući i na fejsbuku piše kako će „Nole Amerima da objasni ko su Tesla i Pupin“; u Briselu skromno objašnjava kako ulaže sve napore da reformiše vosjku, a onda se vrati kući, postavi Dikovića i sa kumom ode na tastov koncert, pa u dertu pokazuje tri prsta; kad posećuje Brisel, oblači se strogo, kad odlazi u Džakartu nosi cipelice sa šnalom, kupljene za 600-700 evra, ili dobijene od beogradskih šanera kao njihov doprinos bezbednosti zemlje… i dok mu se zemlja i vojska raspadaju, maturanti Vazduhoplovne škole proslavljaju maturu pevajući Ubij, zakolji… Prvo što ujutru uradi je da na fejsbuku prijateljima poželi dobro jutro spotom svog omiljenog pevača Halida Bešlića i pokaže svoju nesimpatiju prema Đoletu Đoganiju i njegovoj pesmi Idemo na Mars.

I na kraju, sve se uvek završi na istom: od svog partijskog druga Dragana Đilasa na 99 godina dobio je na korišćenje deo Vračarskog platoa, kako bi sa svojim prijateljima napravio velelepnu zgradu, sebi i gospođi svio gnezdo na 250 metara kvadratnih, a tih pola miliona evra će uzeti od neke banke, možda baš one u kojoj radi njegova supruga kao šef ljudskih resursa. Ako posumnjaju u njegove investitorske sposobnosti, uvek ostaje Fond za razvoj Srbije, od koga je nedavno povoljan kredit dobio njegov rođak Šutanovac II. Uz malo dobre volje, ulaganje u Šutketov stan se bez problema može podvesti pod ulaganje u razvoj porodičnog biznisa u Srbiji, koji je tako vatreno zagovarao njegov šef u predizbornoj kampanji.

Šutanovac nije pazio na času kada je pohađao vojne kurseve po Americi. Via militaris, put vojnika, bio je drum širok 9 koraka kojim su rimski vojnici kretali u pohode. Via militaris je jednim delom vodio i kroz Srbiju, ali nikada u pravcu gradskog građevinskog zemljišta na Vračarskom platou.

Osim Šutanovca i beogradskog Palme, Dragana Đilasa, kao još jedna uzdanica nove i reformisane DS ističe se i ministar poljoprivrede Dušan Petrović. Pre neki dan je obilazeći sa Đilasom Poljoprivredni kombinat Beograd, ushićeno ispričao kako je poljoprivreda srpska nafta, kako u Srbiji 800.000 porodica, odnosno 2,5 miliona ljudi proizvodi hranu, da ćemo samo ove godine od izvoza zaraditi 3 milijarde evra… Treba biti posebno glup i bezočan pa izgovarati ovakve cifre. Da li je u stvari mislio i na one stotine hiljada pogurenih staraca koji više ne mogu da se sagnu da zasade luk, na onih 200.000 poljoprivrednih penzionera koji ponekad dobiju po 9.200 dinara penzije, pa odmah kupe malo drva i uglja za nadolazeću zimu. Ministar poljoprivrede nije rekao da je ove godine na našim naftnim poljima zasejano najmanje pšenice u poslednjih 50 godina, da je broj goveda za 40 odsto manji nego 1990, da je svaka četvrta privatizacija u poljoprivredi poništena, da je 50.000 seoskih kuća potpuno prazno, da u EU više ne možemo da izvozimo svinjetinu, živa goveda i živinsko meso zbog svinjske kuge, salmonele i uopšte načina na koji gajimo stoku i živinu.

Ministar ne kaže da će i ovom obimu izvoza uskoro doći kraj, jer ćemo samo još neko vreme poljoprivredne proizvode u zemlje EU moći da izvozimo bez ograničenja i carina. Samo još neko vreme carinama ćemo moći da se štitimo od firmi iz EU. Ovako privilegovan status će se postepeno smanjivati, što lepo piše u Prelaznom trgovinskom sporazumu; moraćemo da ukinemo carine na uvoz poljoprivrednih proizvoda, što praktično znači da će poljoprivredna industrija kakvu danas imamo prestati da postoji.

Ministar Petrović nije rekao ni da država u rezervama trenutno ima samo 150.000 tona pšenice, a Srbiji je samo mesečno potrebno 100.000 tona, da do kraja godine moramo da kupimo najmanje milion i po tona pšenice, koja će inače biti deficitarni proizvod svuda u Evropi. Ukratko, dovedeni smo do toga da ozbiljno moramo da strahujemo od gladi u Srbiji, u kojoj je zemlja toliko plodna da i dugme nikne kad ga posadiš.

Jedan od mnogih stereotipa je da je Srbija pre stvaranja mrske Jugoslavije hranila pola Evrope, da su na raznim dvorovima mrsili brk našom svinjetinom. Otprilike u to vreme, polovina seljaka je od oktobra gladovala. Za to vreme Beograd se punio činovnicima; 1910. imao je 90.000 stanovnika, a svaki četvrti je radio u državnoj administraciji. Sto godina posle toga, opet smo na istoj socijalnoj strukturi. Godine 2008, kada je počela ekonomska kriza, Tadićeva vlada je obećala otpuštanje 10.000 činovnika; u međuvremenu je zaposlila dodatnih 6000 partijskih vojnika. Državni sekretar u ministarstvu za državnu upravu Duško Radaković iznervirano kaže pre neki dan kako je svejedno imamo li 20, 30 ili 40 hiljada činovnika, važno je da napravimo funkcionalnu administraciju. I obavestio nas je da se radi na pisanju nove strategije reforme javne uprave. To će biti, koliko sam uspela da izbrojim, 121. strategija koju su iznedrile reformske vlasti. Broj srpskih strategija je obrnuto proporcionalan broju beba koje imaju nesreću da se rode baš u ovoj zemlji, i baš u ovo vreme.

Iz najave za radio emisiju Peščanik, 22.06.2012.

 

Данијел Гринфилд: Права, правда и закони

Јун је био месец без преседана за муслиманске тужбе против њујоршке полиције… Значајан је релативно незапажен случај Фархана Доа, муслимана који није примљен у њујоршку полицију зато што је рекао да би хомосексуалце требало похапсити. Сад тужи полицијску управу због дискриминације. Није Фархан једини који има такав став, али за разлику од осталих кандидата, његова култури и религија сматрају да је дужност полиције да хапси и затвара људе који вређају њихове моралне вредности.

Фарханов адвокат тврди да његов клијент има право да верује шта год хоће, што није нетачно. Проблем је у томе што то право, када у политику, полицију и судове уђе довољно Фархана, нећемо имати ми остали. Толеранција за људе који не толеришу вас је у реду само док су они у стању да повуку границу између својих идеја и деловања…

Полиција није ту само да спроводи закон, већ да одржава склад у друштву. Али ко одлучује шта је тај склад, и шта су друштвене вредности? Градоначелник Блумберг хоће да забрани велике чаше за безалкохолна пића. Фархан До хоће да забрани хомосексуалце. Када не постоји ограничење државног нарушавања права, онда закон постаје апарат за застрашивање и контролу.

Кад се права појединца препусте песници активиста, судија и политичара, законе доноси онај ко то довољно жели. Исти процес судског активизма, хистерије, насиља и јавног притиска који је довео до легализације хомосексуалних бракова може касније да срећне парове баци у затвор. Питање је само ко доноси законе…

Тајна свих друштава је да је свако од њих демократија на свој начин. Власт може да угњетава народ, да га стреља по сокацима и гази тенковима, али не може дуго да опстане ако није у додиру са вредностима тог народа.

Зашто не учинимо како Фархан каже, и похапсимо педере? Либерал ће на овај предлог реаговати идентично као и хоџа са Ал-азхара кад му кажете да не треба хапсити педере. Ако су права оно што каже софизам групе савезних судија, онда нема никакве разлике између Блумбергове забране кока-коле, Мухамедовог наметања чадора, и Обамине обавезе да се купи медицинско осигурање…

Већ деценијама покрети за грађанска права у ствари одузимају права другима у име сопствених привилегија. То нас је довело до ситуације где верске установе морају да врше абортусе… а  фотографе туже јер не желе да сликају хомосексуална венчања. Ово није друштво које ослобађа људе од репресије, већ друштво које врши репресију у име нечијег „општег“ добра.

У задатке полиције у муслиманским земљама спада хапшење богохулника, затварање одбеглих невеста и вршење испита невиности над женама које пронађу у соби са мушкарцем… Разлика између њихове полиције и наше? Фархан.

(„Све изађе на џихад“, Everything’s Coming Up Jihad, 13. јун 2012)

Posted by Gray Falcon 

http://sivisoko.blogspot.com/

У подне, у центру Београда

 

У подне, у центру Београда, када је на улици било доста грађана, српски криминалци бацили бомбу у ауто.

Eksplozija je odjeknula oko 12 sati na Dorćolu, na uglu ulica Tadeuša Košćuška i Cara Dušana u neposrednoj blizini Zoo vrta. Prema nezvaničnim informacijama, poginuo je Boško Raičević, rođak biznismena Andrije Draškovića. Prema prvim informacijama, jedna osoba je nastradala a ima više povređenih. Vozač ‚‚citroena‚‚ kome je kroz prozor automobila ubačena bomba, je poginuo. Lakše je povređen vozač službenog vozila firme ‚‚Zlatiborac‚‚ koje se nalazio pored. Uništena su dva automobila, a povređena je osoba koja se nalazila u neposrednoj blizini.  U Hitnoj pomoći rečeno je da je povređen star oko 40 godina, da ima rasekotine po licu i da ne čuje od eksplozije.

Press

 

Minirana kuća porodice Đokić u centru Prištine

 

Porodična kuća profesora Tomislava Đokića, minirana je i srušena u centru Prištine, izjavila je danas poslanik Jedinstvene srpske liste u Skupštini Kosova Rada Trajković koja je tim povodom zatražila reagovanje institucija.

Kuća porodice Đokić nalazila se u centru Prištine, preko puta zgrade Skupštine opštine Priština, neposredno pored glavnih kosovskih institucija. Đokić je priznati naučnik i istraživač, u četiri mandata je bio dekan Medicinskog fakulteta, dobitnik brojnih odlikovanja.

PRESS

Snježana Milivojević: Prvi i poslednji izveštaj o korupciji i medijima – и – Протест испред РТС-а!

Snježana Milivojević: Prvi i poslednji izveštaj o korupciji i medijima 

Krajem septembra 2011. godine skoro istovremeno usvojena su dva važna medijska dokumenta u Srbiji – Strategija razvoja sistema javnog informisanja do 2016. godine i Izveštaj o pritiscima i kontroli medija. Kratka istorija ova dva dokumenta veoma je poučna: prvi je pripreman dve godine, angažovani su veliki resursi (Ministarstvo kulture, medijska udruženja, međunarodne organizacije, stručna javnost i NVO), u njega je uloženo mnogo novca (200.000 evra evropskih donacija za izradu studije međunarodnih eksperata, 40.000 dolara za izradu ekspertskog sažetka konsultantskoj kući PwC – PricewaterhouseCoopers, serija okruglih stolova sa domaćim i stranim učesnicima u organizaciji OEBS-a i Ambasade Velike Britanije, radna grupa Ministarstva kulture za pisanje predloga); drugi je, samostalno, na osnovu višemesečnog istraživanja pripremio Savet za borbu protiv korupcije. Iako je reč o izveštaju jedne institucije, u njemu je prepoznatljiv stručni i ljudski rukopis Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, neumorne u raspetljavanju teških korupcionaških afera.

(…) I tako, prema tvrdnjama Saveta, od jedanaest radio i televizijskih emitera sa nacionalnom dozvolom, čak devet je sa netransparentnim vlasništvom, pa se u Izveštaju postavlja logično pitanje: na kakvo objavljivanje objektivnih i istinitih informacija su spremni mediji koji kriju pravog vlasnika kao svoju najveću tajnu?

(…) Na tom malom uzorku medijskog sveta može se lako pročitati odnos prema temi i Savetu. Predsednici dva novinarska udruženja, koji o mnogim stvarima imaju različita viđenja, Vukašin Obradović (NUNS) i Ljiljana Smajlović (UNS), ovoga puta su bili jedini koji hvale Izveštaj i ukazuju na njegov značaj za razumevanje stanja i u medijima i u novinarstvu. Svi direktori i glavni urednici misle drugačije – slažu se da ima korupcije u medijima ali, naravno, u nekim drugim kućama, ne u njihovoj. Uz to, Veslin Simonović, glavni urednik Blica (Ringier Axel-Springer), smatra da Izveštaj napada časnu industriju i radi za državu, odnosno, vlast; Aleksandar Tijanić, direktor Radio televizije Srbije, da se u njemu ispod kišobrana „opšteg interesa“ traži poslovno uništenje javnog servisa, što može biti samo u interesu medijskih i drugih tajkuna, a Dragan Bujošević, glavni urednik Politike, o kojoj se zna sve ali ne i ko joj je vlasnik, o tome se ne izjašnjava nego se hvali nezavisnošću koju i Savetu priželjkuje.

U narednom broju, Darko Broćić, direktor komercijalne istraživačke agencije AGB Nilsen, brani ugled industrije oglašavanja koja ovde radi kao i u „čitavom civilizovanom svetu“, i objašnjava kako Savet pogrešno misli da novac koji državne institucije ili kompanije daju za oglašavanje i novac koji država na druge načine usmerava u medije imaju ikakve veze. Završni tekst Dragoljuba Žarkovića, glavnog urednika nedeljnika Vreme, „Opanjkavanje o trošku države“, počinje rečenicom: „Ko o čemu, Verica Barać o korupciji…“ i objašnjava kako je ona „udarničkim radom stvorila sliku društva u kome je percepcija korupcije jača nego što je korupcija sama po sebi“. Kao dobar poznavalac medijskih i drugih prilika u Srbiji, Žarković zna isto što i Aleksandar Tijanić, koji u svom tekstu, takođe, upozorava društvo na razorne posledice koje izaziva „baraćizam“. Meta njihovih napada nisu ni tajkuni ni vlast, ni korupcija ni Savet za borbu protiv korupcije, nego Verica Barać. Nije važno šta Izveštaj govori, ko blokira ili parališe medije ili šta Savet može ili ne može da sazna o korupciji. Važno je diskreditovati Vericu Barać, čiji intergritet i lični ugled u javnosti već odavno nisu vezani za instituciju, pa ni posao kojim se bavila.

Skoro da je simbolično što je prvi ovdašnji Izveštaj o korupciji u medijima ujedno i poslednji koji je Verica Barać uradila. Nedavno je preminula, ali i u ovom slučaju je postavila standard i pokazala kako se javno može govoriti o stvarima koje se čak i mediji trude da sačuvaju tajnim.

http://pescanik.net/2012/06/prvi-i-poslednji-izvestaj-o-korupciji-i-medijima/

>>>>>>>>

Дођите на протест испред РТС-а!

Какав би ефекат по просечне грађане у Србији имало приказивање чувеног филма Бориса Малагурског, „Тежина ланаца“ на РТС 1 у термину неке од већ више пута репризираних серија? Да ли би емитовање оваквих емисија и документарних филмова могло имати ефекта и на став грађана према водећим странкама и њиховим „пријатељима“ у Бриселу? Шта год било ваше становиште, Александар Тијанић очигледно мисли да би ефекти били велики чим и даље упорно одбија да емитује „Тежину ланаца“ на „Националном јавном сервису европске Србије“! Због оваквог, и сличних потеза ове телевизијске куће која, при том, има право и да узима новац од грађана Србије, није ни чудо што је слоган РТС-а од „Ваше право да знате све“ измењен у „Ваше право да не знате ништа!“.

Зато, дођимо сви на протест испред РТС-а, који ће бити одржан у суботу, 23. јуна у 16 часова.

Дођимо да се сви заједно изборимо на право на медијску слободу, јер је она предуслов сваке друге слободе у савременом свету. Политички вођено руководство РТС-а мора да слуша народ макар онолико колико слуша властодршце! Говорници на протесту (који су до сада потврдили своје учешће) биће:

Борис Малагурски, аутор филма, Јасмина Вујић, светски познат нуклеарни физичар, професор на Берклију, Бошко Ћирковић Шкабо, члан реп групе „Београдски синдикат“, Бора Ђорђевић, певач рок групе „Рибља чорба“, Бранко Павловић, политички аналитичар, проф. др Мила Алечковић-Николић, професор са Сорбоне, клинички психолог и писац и Џон Боснић, канадски новинар и документариста.

У саопштењу поводом организовања протеста наводи се:

„У мају 2011. године је ДВД филма „Тежина ланаца“, српско-канадског режисера и продуцента Бориса Малагурског, достављен директору Радио-телевизије Србије Александру Тијанићу, са циљем да се филм емитује на медијском јавном сервису Србије. Филм, који се бави економским и геополитичким узроцима распада Југославије, приказан на фестивалима широм света, укључујући чувени Raindance festival u Londonu, Moving Images u Torontu, Ann Arbor, Beldocs, Havana, itd. Приказан је и у биоскопима широм Аустралије, Канаде и Америке, укључујући и специјалну пројекцију на Универзитету Калифорније у Берклију. 22. септембра 2011. године, више од 4 месеца након што је филм достављен Тијанићу, а дан након интервјуа са аутором филма на Happy TV, у оквиру којег су приказани сегменти из филма, Тијанић је аутору послао следећу СМС поруку:

„Kazu da je film pusten na Kosavi gde ste bili gost. Buduci da vise ne postoji exkluzivnost, i pored dobre ocene filma, nismo u stanju da prikazemo vase delo“

Након одговора аутора да није истина да је приказан цео филм, већ само одломци, што је уобичајено током промоције било којег филма (биоскопска премијера тог филма у Србији је одржана тек 3 месеца након тога), аутор је добио одговор од Тијанића:

„Hvala. Zavrsio sam sa vasom ponudom.“

Медијски јавни сервис је наше власништво! Ми, грађани Србије, који уредно плаћамо РТС претплату и имамо прилику да сваког дана пре Другог дневника видимо натпис „Власништво грађана Србије“ на малом екрану, морамо да натерамо медијски јавни сервис да слуша јавност! Зато позивамо све који су гледали филм „Тежина ланаца“, који су чули за филм, или пак нису још чули за филм, да дођу на протест против медијског мрака у Србији, да покажу своје неслагање са медијском цензуром у нашој земљи и да се изборимо за наше право да знамо све! Afficher la suite“

Субота, 23. јун у 16 часова, испред РТС-а!

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/jun/dodjite-na-protest-ispred-rts.php

>>>>

Pokret za slobodu: Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen obmanjuje javnost

„Група будућност”

 

„Група будућност” десет шефова дипломатија ЕУ је – по дефиницији такозваног дневног извештаја Министарства спољних послова у Берлину од 19. марта ове године – неформалног и саветодавног карактера. Основана је тог дана у берлинској Вили „Брозик”, на хитно сазваном састанку чији је домаћин био Вестервеле. Оријентација, закључци и начела Групе-Б, дефинисана у писменом документу који је обелоданио бечки „Пресе”, само су оријентациони оквир будућих активности.

„Одлуке о следећим, далекосежнијим корацима, требало би да буду донете у јулу ове године, на састанку у Мадриду”, известио је јуче либералним круговима близак бечки „Стандард”. Лист тврди да ће састанку у Шпанији присуствовати 11 министара – шеф француске дипломатије Лоран Фабијс биће укључен у рад „Групе будућност”.

Министри спољних послова десет чланица ЕУ, предвођени шефом немачке дипломатије Гвидом Вестервелеом, упутили су јуче апел владама ЕУ, у коме истичу неопходност хитног преношења пуномоћи у одлучивању о привредним и финансијским питањима са националних нивоа у руке институција ЕУ, известиле су агенције. Овакав захтев министара је први искорак у јавност „Групе будућност”, у складу са циљевима које су одредили 19. марта у Берлину, пише на сајту недељника „Цајт”.

Бечки дневник „Пресе” тврди у свом јучерашњем извештају да је апел из Брисела логични наставак залагања „Групе будућност” за декларисане циљеве о чијем је остварењу постигнут писмени споразум на тајном састанку, овог маја у Бечу. „Пресе” се позива на закључке из документа који је потписало свих десет учесника бечког састанка – министри спољних послова:

Немачке, Италије, Шпаније, Португалије, Холандије, Белгије, Данске, Аустрије, Луксембурга и Пољске.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Tajni-plan-o-ujedinjenju-Evrope.sr.html

Момчило Селић: ГРАЂАНСКИ РАТ

 

Мали, жилав и препечен, Доктор ме је погледао:

– Душмани би да се побијемо између себе! – и насмешио се, незадихан после устрчавања уз Коту 1089, изнад Чајнича.

Недалеко испод нас налазило се муслиманско село, на које се борци Српске гарде Вука Драшковића беху одлучивали да ли да нападну или не.

Грађански рат беше наиме у току, те 1992 – испрва између Нас и Њих, да нико, како беше говорио Зуко Џумхур о свом најновијем делиријум тременсу, ‘‘не би могао веровати како се изградио!’‘

Зуко Џумхур беше муслиман турскога порекла и Југословен, и нико га није знао као ‘‘балију’‘. Ценили смо га као духовитог човека и доброг сликара и карикатуристу.

Но, Доктор, Црвена Беретка на посуди Српској гарди није ни мислио на Зука као душманина, још мање као на једног од Њих. Беше доба, наиме, када смо сви били Ми док није дошло време да се раствара (dissolve) што је претходно било ‘‘згрушано’‘ (coagulato).

А нешто пре тога беше убијен Аждаја, један од команданата Белих Орлова, пошто су га на ‘‘нашем’‘ пункту пустили да прође, не казујући му да га чека муслимански, где су га извукли из кола и искасапили. Претпостављам, да је неко од ‘‘њихових’‘ потом јавио неком од ‘‘наших’‘ да је све ОК, и да је још један ‘‘екстрем’‘ зијанио.

Тако је прошао и Боро Радић, који се из иностранства вратио да се бори за Србе у завичају. Тако је погинуо и Стрига на Озрену, пошто га је погубио један од ‘‘наших’‘ са легитимацијом неке од Служби.

Доктор, побочник побочника Франка Симатовића је потом, у миру, добио неколико година затвора због насиља у породици. Шта су све његове очи гледале, зна он. Како су му прошла малолетна деца и самохрана жена док је робијао, знају они.

Затим је Грађански рат пребачен на међунационални план, таман да се отворено умешају УН посматрачи у белом, и овдашње жене у црном.

Мртвих је, из године у годину, било све више, иако Србија ‘‘није била у рату’‘ а на свим фронтовима се трговало. ‘‘Они’‘ су од нас куповали гранате и тенковске плотуне, ‘‘ми’‘ од њих узимали марке које су, уз муницију и оружје, добијали као хуманитарну помоћ.

Срећом, Младен Обрадовић из Образа је жив, био је исувише млад да види фронта и пренесе га у кућу. Истина, младу супругу му је ‘‘наша’‘ полиција малтретирала трудну, а тек је очекује и искуство Докторове жене, или моје из 1980–1982. Уз то, имаће прилике да чита псовке, подметања, клевете и увреде о себи и свему до чега му је стало – вероватно не по интернету, пошто сумњам да ће му у апсу дозволити лаптоп.

Но, што пропусте Пешчаник, Б92 и Електронске новине неће, можда, патриотски блогови и сајтови, ако се неким случајем упусти у размишљање мимо одобреног од Другова из свих досадашњих – само пригодно преименованих – система и режима, истога похода у Ново Доба. Што говорио Дејан Лучић у једном свом наступу: ‘‘Не може свако да говори истину. То би био хаос!’‘

Грађански рат се може војевати чак и Новим Стандардом, за оружје остајући увек времена и прилика. Јер, мада је интернет јавно добро, и свако властан да пренесе било шта са њега, па и наше чланке, ваља имати на уму да је Српски лист обречен промени спрам правде а не ‘‘политичке коректности’‘. У нашој рубрици Одзив, ми објављујемо само примедбе људи вољних да се потпишу именом и презименом, и обелодане ко су и шта су. Обраћајући се пре свега истомишљеницима, не упуштамо се у расправе са онима који не деле наш поглед на свет. Јер, ко данас не зна о чему се ради и шта се дешава, неће то моћи сазнати ни од нас, нити му ико може објаснити шта да чини.

Вера у моћ медија јесте, наиме, пренаглашена. Што постигнемо ми, или, рецимо, Нови Стандард – те имајући на уму да су рачунари реткост у оном делу српских земаља одакле би нека промена могла кренути – наши противници поништавају самим обимом свога делања. Пример тога су коментари на Новом Стандарду који већ после првих обраћања потпуно занемарују првобитни напис, или читаоце увлаче у обрачуне какви су се одувек завршавали тучама или крвопролићем.

Нашим противницима стога слобода – као и нама – али на њиховом блогу, сајту, или порталу. Ако њих неће нико да чита, нека се не каче на туђу публику. Да ли ће тако бити или неће зависи ипак од уредништва сваког медија понаособ. Јер, сваки је одабир ‘‘цензура’‘; грађански рат и почиње наметањем својих погледа онима који за њих не маре, тамо где они нису ни тражени ни пожељни.

Но, ту већ није могуће заобићи Уставни суд Србије, агенције МОНДО, Бета, ФоНет и сличне, те Заштитника грађана, Геј стрејт алијансу, Чанкову партију итд. Колико видим, уз разне коментаторе и аналитичаре по задатку или на службеној дужности они – а не Младен Обрадовић, Дамир Грбић или Крсто Миловановић из Образа – дижу напетост у јавном дискурсу, позивајући на ‘‘мере’‘ којих се исувише добро сећамо из Брозославије. Јер, о каквој је демократији реч када шачица особа којима Србија није до место пребивања, те приврженика полности Србима огавној може своју агенду да наметне целом народу као животно важну, у временима када је угроженији него икада после 1389? Зар Уставни суд нема шта битније да ради осим да забрањује и кажњава групу момака из организације чије су просторије, подсетимо се, у почетку биле у Дому ЈНА на Тргу Републике?

Знам да фанатика, насилника и викача има у свим временима, али, зар морамо и њима да не заостајемо за ‘‘светом’‘ какав се пројављује и ‘‘интерактивним’‘ деловима западних медија?. Ко хомосексуалцима брани да се ‘‘воле’‘ на свој начин? На Варош Капији и другде по Београду било их је одувек, нико их није дирао, под условом да они не дирају никог ван своје, њима очито надасве битне секте. Са ‘‘Калигулом’‘ смо тако седели и пили у ‘‘Пролећу’‘, шалили се, али њему није на памет падало да организује ‘‘Параду поноса’‘ као рекламу своје настраности. Нису момци из Образа против ‘‘весељака’‘ што их мрзе као такве, али јесу што не дају да им ико натура ишта, нарочито не уз помоћ државе и полиције.

И, ко је крив полицији што је слушајући своје тренутне обергрупенфирере пристала да штити изазиваче српског јавног мњења у сукобима које су сами испровоцирали? Нашим радницима у Либији су својевремено Гадафијеви цариници у ђубре бацали пршуте донете од куће јер су противне халалу. У Замбији, на улици ме беху окружили црни пролазници пошто ме је један од њих о пролазу ударио раменом и повикао: ‘’What do you want, white power!? ‘’ (’‘Хоћеш белу власт!?’‘) У Техерану, још за време Шаха, свињетина се дала купити само у једној, јерменској радњи. У Босни, наш ауто са београдским таблицама каменовала су деца код Тузле још 1960-их. Тих година такође, у кампу на Јадрану ми је једна Словенка упорно опањкавала Српкиње, док јој нисам казао да ми, на ‘‘Југу’‘, ипак не живимо у колибама од сламе. У Америци и Канади су ме као дечака пролазници претећи питали што са братом не говорим енглески.

Нетолеранција и свест о разликама урођени су људима одувек и свугде. Још није било закона, васпитања, или ‘‘економије’‘ да то промени. Они који би ‘‘едукацијом’‘ да одстране сваку свест о својем и туђем нису никакви васпитачи, већ дресери. Зато нас и уподобљују трицама и кучинама, законима и одредбама, тржним центрима и трубљењем о економским кризама – још нико наиме није покушао да циркуску тачку са тигровима изводи с гладним животињама, или да бика неизможденог бандољеросима и пикадорима убоде кривим мачем у срце.

Ко, заиста, даје за право ‘‘дресерима’‘ и ‘‘матадорима’‘ да се позивају на демократију и људска права чинећи невиђено насиље над милионима, па и милијардама људи, од којих су већина бољи од њих? Ко то захтева да се граде рампе за хендикепиране у свим јавним зградама и пролазима, када би се за много мање новца дало пружити ухлебље потребитима, да помажу ‘‘особама са друкчијим потребама’‘ да се послуже степеницама или лифтом, или да им отварају и затварају врата? Ко је избраздао београдске улице да би занемарљив број слепих могао да хода њима без туђе помоћи, а да би се здрави саплитали или тетурали? Шта значи правити се да инвалидитета нема, па ни моралног, те да се једино ‘‘политички некоректни’‘ ‘‘бесловесници’‘, бунтовници, или мимомишљеници сваког, калеидоскопски промењивог политичког, културног и појмовног тренутка смеју терорисати судовима, полицијом, воденим топовима, гуменим па и бојевим мецима?

Они који сматрају да је Бог при самом стварању свет и човека унакарадио, или их оставио надовршеним, треба да се лече, а не здрави који и једно и друго прихватају у свој њиховој и палости и узвишености. Младен Обрадовић и њему слични јесу ватрени, али не колико би њихови дедови били спрам оваквих непрестаних удара на све што се у Срба одвајкада сматрало праведним, истинитим и лепим. Шта би београдски независни синдикат полиције хтео – да сви становници главнога града стално проучавају као на кајрону промичуће законе, законска подакта, одредбе, интерне прописе, да би знали како да ћуте и мирују не губећи самопоштовање? И мада нису сви Срби одвише политички образовани, већина их ипак схвата због чега се спроводи то насиље; ваља нас, наиме, све оперисати од самосталног расуђивања а нарочито од ‘‘некоректних’‘ осећања да бисмо, буде ли потребе, без проблема и по налогу – да не бисмо на суд, у затвор или у логор – могли и буквално да прождиремо једни друге.

Јер, грађански рат и јесте Далијева слика самочеречећег организма, безумље које почиње и јавном псовком на интернету, омаловажавањем саговорника, позивањем на силу када убеђивање не помаже; то је и Уставни суд који се не обазире на народ већ једино на мишљење ‘‘међународне заједнице’‘. Шта су извештаји агенција који не препуштају читаоцима сами да закључе јесу ли Образ или 1389 родољубиве, или клерофашистичке и ултрадесничарске организације? Како, онда, називати момке који су се дерњали противу саме могућности да се претходни грађански рат оконча рехабилитацијом Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића? Како окарактерисати ‘‘Жене у црном’‘, поред толиких српских мајки завијених у црно због муслиманског, хрватског и шиптарског геноцида над нама? Какву нам ‘‘љубав’‘ и ‘‘толеранцију’‘ нуде забране, затворске казне, кордони оклопника који млате кога дохвате?

Заиста, каквих злочина осим почињених из мржње има? Зар треба бити блажи према злоделима из користољубља или са предумишљајем него према одговорима на гажење вредносних схватања државотворног народа ове земље? Да је Доктор са чајничког фронта полудео у оваквом ‘‘миру’‘ није ни најмање чудно, непојмљиво је једино како ми, остали, и даље трпимо нешто исувише налик шетању опанака по авлији док нам ‘‘паметнији, власнији и бољи од нас’‘ силују памет.

Чиме је, рецимо, Ненад Чанак зарадио слободу да јавно позива на вешање неподобних, онако леп и намргођен? Чиме је Соња Лихт, једнако привлачна, изборила себи право да одлучује о српској спољној политици и о много чему другоме? Да ли са своје ‘‘политичке одличности’‘? У Америци су доскора на јавне функције бирали особе пријатног изгледа, да би се бар тако смиривала јавност. За нас остале очито важе другачија правила: на нама је да трпимо што други не морају јер нас је потребно научити да не трепћемо нинашта – као, рецимо, главни јунак филма Паклена поморанџа. У болници београдског ЦЗ – причао ми је 1980. собни друг – затворски психијатар имао је зато обичај да му се неопазице привуче и полије га водом, држећи га у лудници док није престао да реагује.

Грађански рат има безброј облика, и не изазивају га указивачи на неке од њих, попут момака из Образа или других ‘‘ултрадесничарских’‘ скупина. Нису они криви што су се трљању Србима носа у нечист супротставили силом, спрам поруке Ивана Иљина. Јер, сва су клања и почињала пре свега увредама, сетимо се само шкотског показивања задњица Енглезима, из Гибсоновог филма Храбро срце. И Гибсона су због таквих и сличних подсећања избацили из ‘‘мејнстрима’‘ али он остаје што јесте – велики, храбар уметник – а они који му суде само полиција у цивилу.

Образу и сличним покретима Српски лист пружа зато подршку, позивајући их да не сметну с ума предстојећа, још одсуднија времена. С полицијом се не ваља тући, макар с несразмере овлашћења, снага, опреме и наоружања. ‘‘Игру’‘ по Њиховим правилима не треба прихватати – на нама је да памтимо, и Бог дао вратимо, али тако да Им деца не одрасту убеђена да им је учињена неправда.

Јер рата ће бити, па и грађанског, докле год буде несоја који би силом да владају.

И о томе је писао Иван Иљин – чије време, као и наше, тек долази.

http://www.srpskilist.net/gledista/gradjanski-rat

http://www.standard.rs/momcilo-selic-gradjanski-rat.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

MOMČILO SELIĆ: SUPERSTRUKTURA

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

>

Драгослав Павков: БРМ-ов ЗАКОН У ПРАКСИ

Pokret za slobodu: Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen obmanjuje javnost

СНП Наши нуди заштиту грађанима од утеривача дугова

 

Svetislav Basara: Kada bi u Srbiji imao dve milijarde dolara

 

(…) Uzmimo, recimo, da je neki naš čovek, Srbin, uspešan u Srbiji, skunatorio dve milijarde dolara (da ne idemo više) i da je izjavio za „Blic“ da će milijardu i osamsto hiljada ostaviti Zvečanskoj, a ostatak podeliti sinovima, snajama, šurnjajama i pročim članovima porodice. Da li bi se taj hadžija nanosio glave? Možda i bi, ali pod teškim uslovima.

Kada bi se saznalo da neki naš dilber ima te pare, odmah bi se napravila takozvana situacija. Državni ljudi bi zahtevali da se deo novca izdvoji za most na reci Kvaj. Kriminalci, takozvani ljudi iz čitulje, momentalno bi kidnapovali nekog od naslednika ne bi li se i oni ugradili u tuđi laki keš. Policaji koji bi oslobodili kidnapovane, takođe bi imali određene zahteve. Odmah bi se tu stvorili i popovi kojima baš treba novi ikonostas (i novi mercedes). Eto ti utom i poreznika da prave pitanje: a je li, bogati, odakle tebi te pare. Na kraju, naš milijarder rešio sve probleme, popio rakiju i ide kući, da dane dušom, kad oćeš Crven ban, iz žbunja iskače saobraćajac, ej, more, popili ste, ali možemo to rešiti kao ljudi. Dvadeset evra će biti dovoljno. Ne znam da li sam bio jasan. Da li razumete zašto smo sirotinja?

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/money.881.html?news_id=242425

>

Коментар: Можда би финансирао неке НВО уместо да плаћа откуп за киднаповане члане породице, или да се отвори за страног партнера и препусти тржиште. Ово, вероватно, важи за оне који су већ дали и за мост, и политичарима, и генералима, и свештеницима, и криминалцима, и опет имају доста. Најновији пример Велефарма и Хемофарма.

Komentar Danas: Ko će propasti? Evropa

Redakcijski komentar

Gotovo da nema političara, ekonomiste, analitičara u Evropi koji se ovih dana oglasio, a da nije priznao da pred nama nastaje nova Evropa. Kakva, oko toga im je bilo teže da se slože. Sve su karte, kao, stavljene na Grke, koji su pre toga optuženi za neodgovornost, lenjost i rasipništvo.

Čak i ako je preterano i trenutno politički nekorektno zastrašivanje da umesto velike Evrope može nastati samo velika Nemačka, ni sami odgovorni, vredni i štedljivi Nemci ne bi bili radi da ideja (koliko?) velike Evrope, u koju bismo i mi sebe još rado uključili, propadne kao njima ugodno relativno veliko slobodno tržište, a pogotovo ne bi bili radi da krivica za to padne na njih. Na samoubilačku nepopustljivost kao na nemački greh koji će se tek platiti upozorava se Berlin i iz Francuske (Atali) i iz Amerike (Krugman i Rubini). U čemu se tačno ogleda nemačka nepopustljivost još se jasno ne razaznaje: u tome što Grčku (i još ponekog)više neće direktno da pomaže ili u time što neće da je pusti da izadje iz društva u kome joj nije ni bilo mesto.

Da na evropskom terenu i na evropski trošak nastaje i novi svet, o tome se malo manje govori. Kao što petao koji prerano kukurikne, prvi završi u supi, tako i logoreičari i skribomani tipa kontroverznog nemačkog socijaldemokrate Tila Sarazina, brzo završe sa otkazom. Pored one uglancane, bogate i pristojne Evrope, koja se kao uzor nametnula nedorasloj južnoevropskoj sirotinji, postoji i jedna druga Evropa o kojoj niko rado ne govori. To je ona Evropa čiji udeo u ekonomiji i značaj u politici sveta opada decenijama. Evropski bruto domaći proizvod zauzima sve manji prostor u kolaču sveta, evropski demografski pad taj će prostor u skoroj budućnosti suziti još više.

Kad azijske i latinoameričke države u ekspanziji predvođene Kinom traže svoje mesto u međunarodnim finansijskim organizacijama, dobijaju ga na račun Evrope, ne na račun SAD.

U tom procesu nastajanja novog sveta, Kina i SAD će biti akteri, Evropa, rastrzana unutrašnjim neravnotežama i nesuglasicama svih mogućih vrsta, biće prostor.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ko_ce_propasti.46.html?news_id=242356

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Две врсте нацизма…

 

Kraj Evropske unije

јун 17, 2008

 

Borislav Stefanović: Tomislav Nikolić se suočio s realnošću i na kursu je dosadašnje državne politike

Veoma je važno i dobro to što se Tomislav Nikolić suočio s realnošću kada je reč o pregovorima s Prištinom i što je na kursu dosadašnje državne politike, kaže za Danas Borislav Stefanović, šef tima Vlade Srbije za briselski dijalog s Prištinom.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/nikolic_se_suocio_s_realnoscu.56.html?news_id=242337

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Sever Kosova postaje koncentracioni logor јун 16, 2012

 

Sever Kosova postaje koncentracioni logor

 

Srbi iz Ibarskog Kolašina su se povukli sa puta Kosovska Mitrovica-Ribariće nakon što ih je predsednik opštine Zubin Potok Slaviša Ristić pozvao da se raziđu. Dve osobe koje su ranjene gumenim mecima u mestu Štuoce kod Zubinog Potoka danas su dovežene u Dom zdravlja u Zubinom Potoku, gde su posle saniranja povreda puštene kućama.Slaviša Ristić je izjavio novinarima da je tokom dana imao razgovore sa predstavnicima Kfora. On je kazao da su predstavnici Kfora preneli da nemaju komandu da zatvaraju druge alternativne puteve na severu Kosova, a da je put preko sela Banje bio isuviše blizu prelazu Brnjak i da su ga zbog toga morali zatvoriti. „Jedino što nam preostaje je odlučna i mirna borba“, rekao je Ristić uz naglasak da se nada da će na kraju mnogi shvatiti da Srbi sa severa Kosova ne žele integraciju u tzv. kosovske institucije.

Kfor je saopštio da je jutros započeo akciju zatvaranja „nezvaničnog prelaza“ u blizini Brnjaka. Od 5.30 sati Kfor je, kako je saopšteno, uspostavio nekoliko kontrolnih punktova i nekoliko lokacija je obezbedio uz pomoć kordona. U mestu Štuoce, u blizini brane Gazivode, okupio se veći broj Srba nakon što su vojnici Kfora pod punom opremom za razbijanje demonstracija u tom mestu blokirali magistralni pravac Kosovska Mitrovica-Ribariće. Italijanski vojnici Kfora su nakon ranjavanja Srbina, preko razglasa zatražili od okupljenih Srba da ne prilaze i da ostanu na rastojanju od oko 70 metara od njih. Nešto pre 9 časova u Zubinom Potoku čule su se sirene za uzbunu. Na vojnoj blokadi koja je postavljena ispred tunela u mestu Štuoce moglo se videti nekoliko oklopnih transportera i kordon italijanskih vojnika Kfora u opremi za razbijanje demonstracija. Vojnici Kfora rano jutros su onesposobili alternativni put koji vodi iznad sela Banje, što je bio i povodom za postavljanje punktova.Ovaj put su Srbi iz Ibarskog kolašina koristili od izbijanja krize prošlog leta kako bi zaobilazili zvanični administrativni prelaz Brnjak. Prema rečima meštana Ibarskog Kolašina koji se od jutros okupljaju na više lokacija u opštini, od ponoći su vojnici Kfora teškom mehanizacijom, na više mesta prekopali put u Banjama tako da je više sela u Kolašinu ostalo odsečeno od administrativnog centra i čitavog severa Kosova. Predsednik SO Zubin Potok Stevan Božović rekao je „da je ovo što Kfor radi okupacija i nasilje koje se vrši nad Srbima na Kosovu i Metohiji“. „Kao stoku nas teraju da prolazimo kroz žicu, i samo na jednom mestu kroz prelaz na administrativnoj linije, rekao je Božović i dodao „ako im je nešto sumnjivo neka kontrolišu i građane i vozila ali ne da nas zatvaraju u obruč kao da je sever Kosova koncentracioni logor„. U mestima Jagnjenica i Gazivode vojnici Kfora razvukli su bodljikavu žici zbog čega su građani negodovali jer prolaz nikome nije dozvoljen. Razlog za ovakav potez Kfora je prema tumačenju građana njihova namera da se vozači nateraju na prelaz Brnjak gde će im se oduzimate registarske tablice i dokumenta koje izdaje MUP Srbije. U međuvremenu, u Zupču na istom magistralnom putu oko 9 sati Kfor je počeo selektivno da propušta vozila koja su dolazila iz južnog dela Kosovske Mitrovice. Na punktu Jagnjenica, Kfor i dalje drži u blokadi put koji vodi prema Zupču i vozila preusmerava na zaobilazni put koji vodi prema Zubinom Potoku.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/kfor_odblokirao_put_gumenim_mecima_ranjena_dva_srbina.83.html?news_id=48209

>>

Nacisti ponovo napali Srbe na Kosmetu

јун 1, 2012

Saša Radulović: Koliki je javni dug

(…) Javni dug na kraju marta iznosi oko 14.6 milijardi evra. Od ovoga, unutrašnji dug iznosi oko 5,9 milijardi evra, a spoljnji 8,8 milijardi. Da li je ovo puno? Odgovor na ovo pitanje se krije u praćenju raznih indeksa održivosti.

(…) Razliku između ova dva broja predstavljaju porezi na potrošnju (PDV, akcize, carine) i subvencije. Ona kod nas iznosi skoro 20%. U razvijenom svetu razlika je negde između 8% i 12%. Odnosno porezi su teret na leđima dužnika, odnosno nas, i ne može se računati u snagu i sposobnost dužnika da plaća obaveze.

(…) U odnosu na budžetske prihode, javni dug iznosi preko 113%, a otplata duga godišnje uzme preko 30% budžetskih prihoda. U poslednje 4 godine, dug je porastao sa 62% prihoda na 113% prihoda.

(…) Sve zajedno to čini preko 420% GDP-a unutrašnjeg duga koji nigde nije prikazan, a koji nosi privreda. Sav ovaj teret nosi privreda. I ona beleži negativan rast (Orvelovski termni).

http://blog.b92.net/text/20499/Koliki-je-javni-dug/

Traganje za ličnim bogom

Ričard Rorti i Đani Vatimo, Budućnost religije. Albatros Plus, Beograd, 2011

Budućnost religije iz postmodernog ugla

Autor: Sreten Petrović

Da bi se razumeo smisao razgovora o bilo kojoj temi, a posebno o religiji i njenoj budućnosti, nužno je sagledati iz koga teorijskog ugla se problem razmatra. Pred nama je dijalog o budućnosti religije dvojice postmodernih mislilaca: Ričarda Rortija, američkog filozofa i ateiste, i Đani Vatima, italijanskog filozofa, teoretičara kulture, katolika. U razumevanju budućnosti religije, a u duhu postmoderne filozofije, među njima postoji istovetnost gledišta.

Postmodernu filozofiju mogli bismo, u najkraćem, odrediti kao stanovište dekonstrukcije i prevazilaženje zapadne metafizike i dogmatskog racionalizma, kome se kao alternativa suprotstavlja tzv. „slaba misao“. Zalaganje za „slabu misao“ pretpostavlja traganje za onaj put mišljenja na kome se otvara niz alternativnih pravaca. U religiji, a saglasno filozofskoj kritici metafizike, moglo bi se postaviti pitanje i o kraju crkvenoga dogmatizma, kako se odnos između vernika i Boga ne bi doživljavao kao krut i opterećen moćima, već kao „prijatniji odnos u kojem Bog predaje sve svoje moći Čoveku“ pojedincu, a ne Crkvi, kao instituciji.

Oba filozofa su saglasni: kad god postoji neki autoritet, u vidu naučne ili crkvene zajednice, odmah tu iskrsne „objektivna istina“. A kritička, postmoderna filozofija ima obavezu da se uputi suprotnim pravcem da pokaže kako „istina nikada nije objektivna“. Postmodernisti, dakle, ustaju u odbranu ideje „sekularizacije“, koja je utkana u „istoriju slabe misli“. Uostalom, upravo sekularizacija uči kako su pitanja o prirodi Boga beskorisna, pre svega zbog „slabosti našeg razuma“.

Zajednička ideja vodilja postmoderne misli Rortija i Vatima je i destrukcija mita o postojanju isključivo jedne, tj. dogmatske istine. Nasuprot tome, stoji pluralizam mišljenja i ideja, pravo na različitost, koegzistenciju vera bez dominacije i nametanja „odozgo“. Za njih je budućnost religije u slobodi individualnog izbora, u traganju za „ličnim bogom“. Crkvena religija, pak, kao i zapadna metafizika, stvar su prošlosti i s one su strane ideje o pluralnosti i slobode izbora. Kazati kako su vera i religija privatna stvar pojedinca, odmah već provocira pitanje o odnosu crkve i vere, društva i politike.

Jednom prilikom Rorti je naveo stav američkog predsednika, Džefersona, koji je još krajem XVIII veka smatrao da „religiju treba učiniti ličnom“. Za jedno demokratsko društvo, prema njemu, građani „mogu biti religiozni ili nereligiozni koliko god im je volja sve dok nisu fanatični“. Tim povodom, a u vezi sa javnim delovanjem crkava, postmodernisti smatraju kako su „uprkos svemu dobrom što čine“, crkvene institucije, na žalost, „opasne po demokratsko društvo“. No, religiji se ne može ništa prebaciti „dok je u sferi ličnog“, do trenutka, naime, „dok crkvene institucije ne pokušavaju da okupe vernike oko političkih zahteva“. Španski filozof Santjago Zabala, koji je, inače, upriličio dijalog između Rortija i Vatima, tragajući za ključnom misli, ustanovio je, da je poenta dijaloga dvojice postmodernista, Rortija i Vatima, u stavu da će „budućnost religije zavisiti od sposobnosti današnjih crkvenih vlasti da dozvole religiji da se transformiše u nešto što pripada ličnoj sferi“.

U ovom kontekstu, kao izlazak iz lavirinta dogmatskih i teoloških koncepcija, Rorti i Vatimo su saglasni da bi osnov za razmišljanje o budućnosti religije u postmodernom duhu, a u okviru demokratske zajednice ljudi, od koristi bilo sagledati domete koje pružaju reči iz Hvalospjeva ljubavi (13. gl. Kornićanima poslanica prva) Svetoga Apostola Pavla. A one glase: „Ljubav nigda ne prestaje. Proroštva? Ona će iščeznuti! Jezici? Oni će umuknuti! Znanje? Ono će nestati. Jer, nesavršeno je naše znanje, i nesavršeno naše proricanje. Sada ostaje vjera, ufanje i ljubav – to troje – ali je najveća među njima ljubav“.

Nedvosmisleno je. Apostol Pavle ovim izražava otvorenu sumnju ne samo u snagu prorokovanja, već i u mogućnost dosega našega krhkog znanja do One poslednje tajne, o Svetu i Biću, jednako. Nije ništa manje kritičan ni prema moći jezika i njegove nedostatnosti da iskaže neizrecivo, ali ni skeptičan prema relevantnosti propovedi koje se na tu reč, na taj isti jezik oslanjaju. Sudeći po izgovorenome, naše racionalne, saznajne mogućnosti, kao i alati da to izraze: proroštvo, znanje i jezik, u biti su istorijske, temporalne kategorije koje imaju svoj početak, prema tome one će već iščeznuti. Nestaće sve to, osim jedine a bitne – trajne i večne Osnove, a ta je: vera i ljubav. Insistiranje na ljubavi moglo bi značiti, takođe, da je svaka učenost, propoved, jezik odlika tzv. crkvene religioznosti, nastale posle Hrista, prema tome ona je mlađa no što je Hrist, i stoji s one strane večnih duševnih oslonaca: Vere i Ljubavi.

Jednom reči, stav je dvojice postmodernih filozofa o budućnosti religije, ukoliko bi religija uspela da postane danas isključivo lična stvar pojedinaca, onda bi „postmoderni čovek postao činilac koji više ne bi bio odgovoran Bogu već sebi i drugima“.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/traganje_za_licnim_bogom.26.html?news_id=242301

 

>>

 

Лав Шестов – Potestas clavium –

Истина није начињена од оног материјалног од којег се стварају идеје, она је жива, има своје захтеве, укусе, и на пример, она се највише на свету боји онога што се на нашем језику назива отеловљењем, и то се боји онолико колико се све живо боји смрти. Стога њу може сагледати само онај који је тражи за себе а не за друге, ко је положио свечани завет да своје визије неће претварати у опште и обавезујуће судове, онај који истину никада не чини опипљивом. Онај ко хоће да зароби истину, да је зграби својим грубим људским рукама, речју, да је “оваплоти“ – како би је потом могао свуда и свима показивати – томе је суђено или да се вечно разочарава или да живи од илузија, јер су све оваплоћене и инкарниране истине биле само оваплоћене заблуде.

 

Новица Милић – Истина апокалипсе –

Истинољубивост као “порив за сазнањем“ основа је или темељ заблуде о једнакости ствари и њеног израза, вида, идеје; извршилац тог порива – који се брзо показује као склоност за обману, јер је лакше живети у обмани једнакости него с увидом у бездану разлику свега – јесте човеков интелект. Зато је истинољубивост не само метафизичка заблуда, већ и заблуда метафизике, пре свега што метафизика кроз читаву повест означава као истину, као појам истине, а то је тзв. adaequatio rei intellectus. То је “одговарање ствари и разума“, или разумевање, то јест за нововековну метафизику после Декарта једно саображавање разумевања ствари, adaequatio intellectus ad rem. Управо овде Ниче интервенише како би рекао: не то није саображавање разумевања стварима, већ обратно – то је саображавање или подешавање ствари разумевању, моћима као и могућностима, а то значи вољи и ограничењима нашег “људског, сувише људског“ разума.

https://nikola5.wordpress.com/%d1%84%d0%b8%d0%bb%d0%be%d1%81%d0%be%d1%84%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d0%b5%d0%bb%d0%b8%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0/

>>>

 

 

ЛАВ ШЕСТОВ

 

Саборност

 

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА 

 

О српским револуционарима и реакционарима

 

Mario Kopić: Tekst i djelovanje

 

Zoran Panović: Lajbah u Pionirskom parku

 

(…) Setimo se katarzičnog govora koji je Petar Mlakar, jedan od članova benda Lajbah, održao u Beogradu na koncertu 1997, kad je Danas počeo da izlazi i kad se pojavila Nunetova svinja: „Dragi Srbi, želim da vas pitam, kako to da je Srbija tako mala? Pa to nije ni nalik onome što je zamišljao sveti Sava. Gde je sad ta silna granica na Kupi? Zašto su vas svi napustili, zašto ova beda, prezir, muka i krivica? Zbog čega se na vas okomio ceo svet? Dragi prijatelji, nesreća je došla jer vas je napustio Bog. Bog vas je napustio jer ste zaboravili na njega. Jer ste umesto njega, umesto istine, izabrali greh…“.

Dejvid Čarter u Tajmsu piše: Ima na Balkanu jedna zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu ili odbojci. Gde svi žure na posao a niko ne stiže na vreme. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajna, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde sudski postupci traju duže od života.

Eto, nije da nema stranaca koji nas razumeju.

(…) juna 1997, Alternativna umetnička grupa „Magnet“ izvela je tačno u podne u Pionirskom parku performans pod nazivom „Rekvijem za Srbiju“. Pred zgradom Predsedništva Srbije položena je zaklana svinja na čijoj koži je dominirala sprejom ispisana reč „Srbija“. Namera grupe „Magnet“ bila je da svinju koja „simbolizuje zaklanu Srbiju“ uruči predsedniku Republike Slobodanu Miloševiću: „Zaklali ste Srbiju i sve u njoj: život, umetnost, nauku, kulturu, privredu, ekonomiju, školstvo, pravdu i poštenje. Poklanjam vam ovu zaklanu svinju. To je moj rekvijem za Srbiju“, isticalo se u pismu Miloševiću koje je potpisao Miroslav Nune Popović iz „Magneta“, a koje je stavljeno u usta zaklane svinje. Performans je prekinut u 12 časova i 7 minuta, samo što je počeo, energičnom intervencijom pripadnika MUP Srbije, koji su priveli Nuneta Popovića, tada momka od 23 godine. „Zaklana svinja predstavlja ono što je ostalao od Srbije, a to je običan leš u kome svi trulimo“, izjavio je Popović neposredno pre privođenja.

CEO TEKST:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/lajbah_u_pionirskom_parku.1083.html?news_id=242275

 

УСКОРО: специјални темат Двери српских о изборној крађи!

 

 

После две – три недеље спремања материјала, из штампе ће коначно изаћи специјални темат број часописа „Двери српске“ посвећен изборној крађи.

Уочи Видовдана, моћи ћете да га нађете на свим боље снабдевеним киосцима у Србији, Црној Гори и Републици Српској! За читаоце из дијаспоре, биће могућено наручивање путем сајта!

Не пропустите да набавите трајан писмени доказ да су једни од најважнијих избора у модерној историји Србије покрадени! Кључни докази о крађи изборне воље грађана на једном месту, уз ексклузивне анализе и нова решења за будуће изборе!

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/2012/jun/uskoro-specijalni-temat-dveri-o-izbornoj-kradji.php

Замена теза

Они који данас сарађују са окупатором не желе (чак и ако се наводно залажу) рехабилитацију генерала Михаиловића. Други га помињу заједно са рехабилитацијом Недића, Љотића и Вука Бранковића.

Они који данас сарађују са окупатором раде исто што су радили Недић, Љотић и Вук Бранковић.

Зато су скинули слику Недића са зида у згради владе, зато су против рехабилитације генерала Михаиловића.

Мисле да су тако направили разлику. 

Реаговање на:

<< VREME | BR 1119 | 14. JUN 2012.

Intervju – Ljubiša Ristić, reditelj > Moj obračun s nama 

 „U Srbiji je na delu pokušaj revizije istorije čije bi objašnjenje, umesto u prošlosti, trebalo potražiti u sadašnjosti. Mislim na pokušaj ovdašnjih slugu imperije da opravdanje svoje kolaboracije sa okupatorom pronađu u sličnim istorijskim primerima. Pa, Milan Nedić, Dimitrije Ljotić ili Draža Mihailović se ne rehabilituju zbog istorijske pravde, istine ili promene istorijske perspektive; naprosto, traži se alibi za sopstvenu izdaju. Nažalost, jedini kontinuitet na ‘našim prostorima’ je kolaboracija i saradnja sa okupatorom; otpor i borba za slobodu su izuzetak“

>> О рехабилитацији:

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

април 1, 2012 – Никола Варагић

Preokret za rehabilitaciju Draže i četnika?

март 30, 2012 – Зоран Пановић

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

март 20, 2012 – Никола Варагић

А Преокрет? А Истина?

март 23, 2012 – Никола Варагић

Преокрет: Недић није издајник

новембар 26, 2011

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

мај 20, 2009 – Никола Варагић

Nije falsifikat, istina je!

јул 20, 2010

Нитков!

децембар 22, 2009

>

  ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Mario Kopić: Tekst i djelovanje

 

(…) Na temelju te kauzalne redukcije, inherentne novovjekovnom supstancijalnom mišljenju, recimo, emancipacija čovjeka od srednjovjekovnih okvira bila je shvaćena kao ostvarenje slobode kao najvećeg dobra. Ta je realizacija slobode u Francuskoj revoluciji manifestirala svoju prirodu u formi jezivih zločina nad svima koji su bili protiv unaprijed poznate slobode kao najvećeg dobra. Uočivši razliku između francuske revolucionarne prakse i njemačke teorije, Heinrich Heine ju je u svojim pariškim predavanjima o njemačkom klasičnom idealizmu (Prilog povijesti religije i filozofije u Njemačkoj) popratio tezom: da su francuski revolucionari postupali onom konsekventnošću kojom je Kant mislio, glave bi padale kao snoplje.

Moralna i politička odgovornost proishodi iz moralnog i političkog djelovanja ili zakazivanja, a ne iz neprotivrječnih teorijskih ili pravilnih gramatičkih iskaza. A to se nerado prihvaća, budući da, kako kaže Niklas Luhmann, ”protivrječi utemeljenju mnogih metodoloških predstava o kauzalnom načinu promatranja, po kojem posljedice treba tumačiti iz uzroka koji se od njih razlikuju”. Zato Martin Heidegger umjesto o utemeljenju govori o otvorenosti za neraspoloživo (Unverfügbarkeit): logički silogizam da su svi ljudi smrtni nije uzrok Sokratove smrti. Uzrok Sokratove smrti su specifične okolnosti ondašnjeg atenskog društva koje nije funkcioniralo po pravilima gramatičko-logičkog uma kojim je prikazivano. Simboličke forme nisu zvijezde vodilje koje bi pokazivale put prema identitetu teorije i prakse, a još manje pokazivale put u prijeteći identitet moći (auctoritas) i vlasti (potestas). Naprotiv, taj zloćudni identitet političkog i moralnog djelovanja treba biti predmet destrukcije i trajno polazište za diferenciranje teorije i prakse, moći i vlasti, i u skladu s tim dobrog od lošeg poretka. Ubilačkom i samoubilačkom se pokazuje težnja za identitetom ideje dobrog života i stvarno dobrog života. Svako ne-totalno i ne-fundamentalno političko i moralno djelovanje motivirano je, tome nasuprot, traženjem otvorenog prostora u kojem je moguće diferencirati moć i vlast, dobar od lošeg života. Dapače, sama ta diferencija jeste već izlaz iz opasnosti nepolitičkog i nedemokratskog stanja ljudske zajednice u kojoj su moć i vlast, makar privremeno, u rukama vjernika jedne vjere/ideologije, jednog naroda/klase ili jednog vođe. U tim i takvim okolnostima nije moguće ni demokratski, ni politički, ni moralno djelovati, jer se već apriori zna što je dobro, pravedno i istinito. A oni koji se tome opiru bivaju etiketirani kao bezbožnici, lažljivci i moralne satane.

CEO TEKST:

http://pescanik.net/2012/06/tekst-i-djelovanje/

>>

 

Лав Шестов – Potestas clavium –

Истина није начињена од оног материјалног од којег се стварају идеје, она је жива, има своје захтеве, укусе, и на пример, она се највише на свету боји онога што се на нашем језику назива отеловљењем, и то се боји онолико колико се све живо боји смрти. Стога њу може сагледати само онај који је тражи за себе а не за друге, ко је положио свечани завет да своје визије неће претварати у опште и обавезујуће судове, онај који истину никада не чини опипљивом. Онај ко хоће да зароби истину, да је зграби својим грубим људским рукама, речју, да је “оваплоти“ – како би је потом могао свуда и свима показивати – томе је суђено или да се вечно разочарава или да живи од илузија, јер су све оваплоћене и инкарниране истине биле само оваплоћене заблуде.

 

Новица Милић – Истина апокалипсе –

Истинољубивост као “порив за сазнањем“ основа је или темељ заблуде о једнакости ствари и њеног израза, вида, идеје; извршилац тог порива – који се брзо показује као склоност за обману, јер је лакше живети у обмани једнакости него с увидом у бездану разлику свега – јесте човеков интелект. Зато је истинољубивост не само метафизичка заблуда, већ и заблуда метафизике, пре свега што метафизика кроз читаву повест означава као истину, као појам истине, а то је тзв. adaequatio rei intellectus. То је “одговарање ствари и разума“, или разумевање, то јест за нововековну метафизику после Декарта једно саображавање разумевања ствари, adaequatio intellectus ad rem. Управо овде Ниче интервенише како би рекао: не то није саображавање разумевања стварима, већ обратно – то је саображавање или подешавање ствари разумевању, моћима као и могућностима, а то значи вољи и ограничењима нашег “људског, сувише људског“ разума.

https://nikola5.wordpress.com/%d1%84%d0%b8%d0%bb%d0%be%d1%81%d0%be%d1%84%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d0%b5%d0%bb%d0%b8%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0/

>>>

ЛАВ ШЕСТОВ

Саборност

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА 

О српским револуционарима и реакционарима

 

FEĐA DIMOVIĆ: ODBRANA ADVOKATURE

 

(…) Istina je da u ovoj mnogoljudnoj profesiji ima raznih negativnih primera: od onih advokata koji rade u dosluhu sa policijom protiv interesa svojih klijenata, do korumpiranih advokata koji varaju stranke za velike svote novca. Advokatske komore bi morale da prvo povedu računa koje ljude uopšte primaju u svoje redove, kao i da pojačaju unutrašnju kontrolu i disciplinu u slučajevima kad kada se postupa suprotno Zakonu o advokaturi i Kodeksu advokatske etike. Postoje brojni mehanizmi koji advokaturi omogućavaju da očisti žito od kukolja.

(…) Advokatura je servis građana, definisana Ustavom, Zakonom i međunarodnim konvencijama. Ona služi da svakom pojedincu omogući da uživa svoje pravo na pravično suđenje i da mu pruži adekvatnu odbranu i zastupanje. Zato je nedopustivo da se u javnosti širi stereotip kako advokati brane i opravdavaju krivična dela koja vrše njihovi klijenti. Napad na kolegu Nenada Vukasovića je poziv na uzbunu i na ujedinjenje advokature. Moramo se uzdići iznad svih podela i ličnih interesa i zauzeti ono mesto koje nam u društvu pripada. Da budemo pravi narodni tribuni, koji će se boriti za poštovanje ustavnog poretka i vladavine prava.

U Beogradu, 13. 06. 2012. god.

Autor je advokat i član grupe Beogradski sindikat

http://www.standard.rs/fedja-d.-dimovic-odbrana-advokature-ili-sta-ne-smemo-da-dozvolimo.html

 

Dragoljub Petrović: Malo i psiholog

 

Vidiš, burazeru, za ovaj posao moraš malo da budeš i psiholog – čuli smo to odavno od konduktera Gradskog saobraćajnog, zatim od policajca pozornika, izbacivača iz noćnog kluba, baba-sere na autobuskoj stanici, portira u prometnoj državnoj ustanovi, trenera provincijskog rukometnog kluba, golmana specijalizovanog za odbranu penala, prodavca na buvljoj pijaci, šibicara & mesara, ali nikada nismo ni pomišljali da i premijer, „vidiš, burazeru, mora malo da bude i psiholog“.

– Gospođo Trivan – pitaće novinar autorku bestselera „1000 (pametnih) pitanja – 1000 (nešto manje pametnih) odgovora“ – koje su kvalifikacije Borisa Tadića za mesto premijera?

– Znate, premijer mora malo da bude i psiholog. Mi nudimo kandidata koji ne samo da je malo i psiholog, on je, faktički, mnogo psiholog. A to nam je i najpotrebnije u ova luda vremena – odgovoriće J.T.

„Da se ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda. Nije to tako loše kao što izgleda“ – rekao je još odavno Bata Stojković na onom mostu negde u srpskoj nedođiji. I upao u ladnu vodu sa džepovima punim kamenja, jer most i nije bio tako loš, al’ je bio truo. „Ekonomska situacija uopšte nije tako katastrofalna (kao što govore ekonomisti)“ – rekao je pre neki dan Boris Tadić, malo i psiholog. Ekonomisti su, saznali smo iz podteksta te rečenice, zapravo ljudi koji samo dižu dževu, dok premijeri, jašta, moraju malo da budu i psiholozi. Da ne dižu dževu. Ko u onom vicu: „Koliko psihologa je potrebno da bi se zamenila sijalica? Nijedan. Sijalica će se sama zameniti kada bude spremna.“

Tako da će premijer Tadić, malo i psiholog, pustiti da se kriza reši sama kad bude spremna, a u međuvremenu će odgovarati na hrpu intimnih pisama iz cele zemlje. „Živim sa dragom osobom i u poslednjih godinu dana, otkad je dobio otkaz, primetila sam da priča sam sa sobom. Šta da radim?“ Odgovor psihologa: „Proverite da nema handsfree bluetooth na mobilnom.“ Ili: „Poštovani psihologu… imam 42 godine, u sretnoj sam vezi, zaljubljen, živim jedan normalan život, jedino ne mogu naći posao.“ Odgovor psihologa: „Nađite posao.“ Ili: „Primetila sam da komšija, star 54 godine, poslednjih meseci više puta proverava da li je zaključao vrata od vile na Dedinju, kada izlazi iz kuće, i tri puta obilazi blindirani mercedes da proveri brave. Šta mu je?“ Odgovor psihologa: „Komšinice, ne brinite, to sam bio ja pre nego što sam postao premijer“…

Kao takav, malo i psiholog, Tadić je, dakle, idealan čovek za ovu situaciju. Srbiji je, zapravo, potreban neko ko će širiti besmisleni optimizam kakav viđamo u „telešopovima“. Znate ono – „uz ovaj supermoderni čistač fleka za persijske tepihe besplatno dobijate i mikrotalasnu pećnicu, koja ne radi, i rasparenu (levu) papuču za masiranje stopala. Koja, takođe, ne radi“.

Otud je jasno da ako jednog dana vidite Tadića kako, poput Bate, pliva sredinom reke, nećete moći a da ne priznate: „Ovaj čovek je neuništiv. Da sam ja upao u reku, kakve sam sreće, sigurno bih se udavio. Kako vam to uspeva?“

– Ovakvi kao ja, ne dave se tako lako… U poverenju, u životu moraš biti malo i plivač i psiholog…

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/malo_i_psiholog.890.html?news_id=242125

СНП Наши нуди заштиту грађанима од утеривача дугова

СНП Наши:

Уколико у Србији имате неко задужење које нисте у стању да измирите, без обзира о чему је реч од неплаћених рачуна за мобилни телефон, па до рата за кредит јер сте остали без посла услед економске кризе, или сте болесни.. или било којег другог разлога, ваш дуг ће од стране банке или оног коме сте дужни бити продан криминалној групацији за утеривања дугова под именом ЕОС МАТРИКС.

Како се наводи на сајту овог криминалног клана они су део немачке „ОТО групе„ и ЕОС МАТРИКС  је „комапнија која се бави управљањем, наплатом и откупљивањем потраживања„ , односно када се преведе на српски ово њихово представљање са сајта, ЕОС МАТРИКС су криминална организација, која откупљује ваше дугове, а затим креће да вас малтретира, како би дуг био утеран у више пута повећаном износу,  како то иначе криминалци и раде.

У Србији преко 200 000 грађана су жртве ове мафијашке групе, који се више пута недељно позивају на све доступне бројеве телефона, од фиксног, мобилног, бројева комшија, рођака, како би се извршио притисак и пресија да се крене у отплату дуга. Међутим оно што се заборавља да грани не плаћају дугове не зато што не желе, већ зато што немају новца да преживе, и у свакој нормалној земљи оваквим стварима се баве судови, а не утеривачи дугова.

Међутим пошто је Србија земља без закона овакве криминалне групе, под плаштом „фирми за наплату„ покушавају да застрашивањем, претњама, уценама, остваре профит. Често се дешава да се отворено крши Устав Републике Србије, од стране поменуте фирме и грађанима се прети да ће позивати све њихове рођаке и пријатеље док дуг не буде плаћен, наређује им се да продају личне ствари како би измирили дуг што представља прави терор.

СНП НАШИ позива све грађане који су жртве утеривачко мафијашког клана ЕОС МАТРИКС да се јаве нашој организацији, како би се организовали и на адекватан начин супротставили даљем терору грађана. За све информације можете нам се јавити преко нашег сајта на мејл info@nasisrbija.org 

http://nasisrbija.org/2012/06/07/eos-matriks-gang-organizovanom-borbom-protiv-uterivaca-dugova/

>

Nadežda Milenković: Izvršena vlast ili vreme je za pobunu

јун 4, 2012

.

Šta predlažete? Da čekamo da nas država izbaci na ulicu ili da sami izađemo na ulicu i krenemo polako da se, kao ostali svet, suprotstavljamo siledžijskoj državi?

Koliki siledžija država treba da bude pa da se građani pobune?

(…) Pred tehničkom ministarkom pravde zakletvu su položili i privatni izvršitelji. Tehnička ministarka nam se požalila da joj ”jako smeta” kad te ljude nazivaju uterivačima dugova. Potpuno je razumem, svako ima svoj bol, što reče Tadić, ali je propustila da nam poveri šta će to nama jako da smeta. A smetaće nam jer će privatni izvršitelji uterivati komunalne dugove, i to za par dana, kako nam je ponosno objasnila, sa pravom da uđu u privatni posed bez našeg pristanka, plene imovinu i prodaju je ako dug ne izmirimo za petnaest dana. No, srećom, za mali dug nam neće pleniti stan ”izuzev ako nema druge imovine na kojoj bi se moglo sprovesti izvršenje”. Šta to znači – ako imate prazan stan (jer ste sve stvari rasprodali da biste preživeli) bolje bi vam bilo da pod hitno kupite automobil da vam ne bi plenili stan?!

Naravno, uspostavljanje svake, pa i ove institucije je dobrodošlo u našem razvaljenom društvu. Ali! Ali ne pre nego se uspostavi i druga institucija koja bi štitila siromašne građane – besplatna pravna pomoć. Zakon o tome je, kako nam je objasnila tehnička ministarka (zar će i ona biti ponovo ministarka?) ”u fazi izrade”. Znači, sada će da nam zaplene i prodaju imovinu, a na to ćemo moći da se žalimo kad na vrbi rodi grožđe!?

Пешчаник

>

.

Одговор

31. мај 2012.

.

Хитно формирати Народну агенцију за утеривање дугова које према грађанима, малим и средњим предузећима и свима осталима имају јавна предузећа, државне институције, компаније у власништву тајкуна, генерали, банкари и политичари.

Никола Варагић

.

>

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

О забрани Образа

>

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

О забрани Образа

 

Двери о забрани Образа

Док Тадићев режим краде изборе, док ЛДП крши Устав и залаже се за независно Косово и нестанак Републике Српске, Републичко јавно тужилашто терети патриотске организације, а Уставни суд их забрањује.

Чим се неко опредељује за забрањивање организација, то мирише на тоталитарна времена и најаву политичке диктатуре.

Да су на све спремни режимлије су показале бруталном крађом избора, тако да се од њих може све и очекивати у правцу насилног остајања на власти.

Двери се противе оваквим дуплим стандардима одлазећег Тадићевог режима, и забрану Образа сматрамо недемократским ударом на слободу мисли и организовања у Србији.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2012/dveri-o-zabrani-obraza.php

>

Додатак: само пар дана после ЕУинаугурације новог председника Србије долази до забране Образа.

>

Пешчаник:

Zabrana Obraza

Parada ponosa

Parada ponosa Beograd pozdravlja odluku Ustavnog suda Srbije o zabrani organizacije “Obraz” i poziva državne organe da pored odbijanja registracije sličnih udruženja kažnjavaju akte nasilja i diskriminacije koje čine pripadnici ovih grupa. Imajući u vidu da je zabrana Parade ponosa takođe proglašena neustavnom, očekujemo da će policija i drugi državni organi u potpunosti pružiti zaštitu učesnicima Beograd Prajda 2012 (30.09-07.10) od ovakvih i sličnih grupa koje vrše nasilje.

>

Gej strejt alijansa (GSA; Alijansa) pozdravlja odluku Ustavnog suda Srbije (USS) o zabrani ekstremističke desničarske organizacije “Otačastveni pokret Obraz” i smatra da ova važna odluka može biti prekretnica u daljem odnosu države prema nasilju. Alijansa izražava očekivanje da će Ustavni sud i druge postupke za zabranu rada sličnih organizacija i grupa okončati identičnim odlukama u što kraćem roku. Međutim, GSA smatra da mere zabrane rada poput ove neće biti dovoljne i da se njima ne mogu rešiti problemi desničarskog ekstremizma i sveprisutnog nasilja, ukoliko država ne nastavi sa sistemskim merama na suzbijanju i prevenciji nasilja i diskriminacije kao što su uvođenje instituta zločina iz mržnje u Krivični zakonik, efikasniji rad bezbednosnih službi i pravosuđa na slučajevima nasilja i diskriminacije, ulaganje u obrazovanje građana i podizanje svesti o toleranciji i dr.

http://gsa.org.rs/2012/06/zabrana-obraza-moze-biti-prekretnica-ukoliko-drzava-nastavi-sistemsku-borbu-protiv-nasilja/

 

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

Српски лист

Полемика на десници

11. 6. 2012.

Аутор: Никола Варагић

Нови народни договор није народни договор, неће водити ка постизању националног и друштвеног консензуса око прошлости и будућности ако у њему не учествују сви делови друштва. Дакле, и они делови који нису блиски и чврсто везани за СПЦ са једне стране и Комунистичку партију са друге стране. Систем могу да промене људи који су другачијег менталног склопа, другачијих моралних вредности, другачијих радних навика. Значи, не говорим да треба одбити неког само зато што је социјалиста. Или прихватити неког само зато што је Србин православац.

Прочитајте цео текст

Напомена: Примљено у Уредништву Српског листа, 7. јуна 2012. године, писано у Београду. Наслов дало, приредило, подцртало и редиговало Уредништво Српског листа.

 

ОДГОВОР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

 

Николи Варагићу се најлепше захваљујемо на његовом опширном и добронамерном разматрању српског националног питања данас, сматрајући да су такви увиди и предлози драгоцени, макар се са свима у потпуности не слагали.

Наиме, питање ‘‘издајништва’‘, рецимо, превазилази правничку категорију умишљаја и, историјски, мери се учинком. Димитрије Љотић, тако, није ни по ком основу намеравао да изда свој народ, али је то, приласком окупатору, учинио. За Недића се то не може рећи, јер је пристао само да буде вршилац дужности шефа квислиншке владе Србије, зарад спасавања становништва и поплаве избеглица из вансрбијанских крајева. Никола Варагић, срећом, не помиње Љотића – кога многи добронамерни родољуби цене с његовог личног поштења, предратног политичког делања, списа, и несумњивог јунаштва у Балканским и Првом светском рату – али помиње Весну Пешић чија је љубав према Српском народу под великом сумњом, будући да не прихвата ни једну његову повесно осведочену особину као вредну преноса у ‘‘бољу будућност’‘.

Такође је питање до које је мере могућ ‘‘суживот’‘ између самодекларисане Друге Србије и оне праве, већинске, историјске (па и ‘‘небеске’‘), после свега што су нам другосрбијанци учинили, што чине – и што ће, нажалост, по свему судећи и даље чинити. Презир према сопственом (или у многим случајевима, прирођеном) народу ‘‘еуропљана’‘ међу нама је одавно прешао границе доктринарног неслагања и доспео у оквире личних и колективно-шовинистичких увреда, клевета, денунцијација, па и издаје спрам свих описа тога појма. ‘‘Лустрација’‘ неких од најизразитијих антисрба тешко да ће се моћи обавити искључиво затворским казнама, судећи по примерима из прошлих времена, и других крајева света. (Погледајмо, само, Гадафијеву судбину, или текућу Мубаракову.)

Такви изгледи, несумњиво, појачавају раздор међу нама, али правити се да их нема не чини никоме добро, нити умирује угрожене, у било ком табору. Реституција би погодила многе доскорашње и данашње политичке и културне величине, будући да би неки морали враћати чак и намештај попљачкан после ‘‘ослобођења’‘ 1944. Што се тиче рехабилитације, став према њој виновника и починилаца комунистичких злочина и њихових наследника најизраженији је у иступима Јова Капичића, чији потомци и шира породица стоје стамено иза њега и свега што је починио.

Бојим се, нажалост, да је то и став већег дела Удбе и Коса – како пензионера, тако и њихових настављача без обзира на неку, могућу, ‘‘поделу’‘ међу њима на ‘‘стару’‘ и ‘‘нову’‘ Службу. Јер, највећа је мржња злоделника спрам својих жртава, нарочито којим случајем преживелих.

Ситуација, у нас, највише ми наликује, медицинским речником говорећи, на трауме после тешких саобраћајних несрећа, туча или љутих битака, а такве се не лече ни травама ни хомеопатијом, ни бајањем ни посетама психолозима или психијатрима, већ хирурзима. Сломљена кост криво насађена (а ко сме казати да је добро спојена после искустава последњих 70 година?) се мора ломити и наново намештати, и ту нема ни анастезије ни новокаина ни хипнозе која те болове и тегобе може олакшати, једини лек будући чојство и јунаштво.

http://www.srpskilist.net/odziv/polemika-na-desnici

>

ОДГОВОР ПРЕНЕО И НОВИ СТАНДАРД (одговор МС на латиници):

MOMČILO SELIĆ: ODGOVOR NIKOLI VARAGIĆU ILI OVO NAŠE SE LEČI HIRURZIMA

Slomljena kost krivo nasađena (a ko sme kazati da je dobro spojena posle iskustava poslednjih 70 godina?) se mora lomiti i nanovo nameštati

http://www.standard.rs/momcilo-selic-odgovor-nikoli-varagicu-ili-ovo-nase-se-leci-hirurzima.html

>

 

ТЕКСТ НА БЛОГУ:        ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

 

>

 

Владимир Димитријевић о Момчилу Селићу

(…) Књига се звала „Вражји прст и часни крст“. И ту се, својом озбиљношћу и бескомпромисним говорењем истине, издвајао разговор са Момчилом Селићем, сином партизана и партизанке из Црне Горе, чији је отац радио за Службу (Титову тајну полицију), и који је, још као дете, сретао, у свом дому, све могуће удбаше и удбократе. У једној ТВ емисији, када се причало о „ратним злочинима Срба“ у најновијим ратовима приликом распада Титотопије, Селић је рекао да је стручњак за ратне злочинце – јер их је, још као дечак, стално виђао у својој кући.

(…) Касније ми је Владимир Стегњаић, власник ТВ сервиса из Чачка, који је, оптужен да је четник деценијама после Другог светског рата – и то само зато што је био Србин и није волео Тита – у Забели робијао са Селићем, причао о Момчиловом часном држању на робији. Причао ми је да им је овај Момчило, писац – робијаш, син Владете и муж Ане, ћерке Момчила Марковића, једног од кључних припадника србијанске комунистичке „аристократије“ – Мирјана Марковић је његова познатија ћерка – у Забели, почетком осамдесетих, кад је будући шеф још увек непостојећег СПСа био анонимни банкар, говорио да је „Савет злих стараца“ већ припремио превару за Србију; чак су му и име одабрали-Слободан, као „слобода“ и Милошевић – нови „кнез Милош“, концесионар, али, тобож, вешт.

(…) А о томе је Селић говорио 1998. рекавши да Србијом влада „сенат“ зликоваца још из Другог светског рата.

(…) Селић се појавио и у једном сјајном српском филму: „Београдски фантом“.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/ne-broj-nego-soj-o-momcilu-selicu-najzad.php

KAKO JE POSRNULA PREDSEDNIČKA KAMPANJA RONA POLA

 

(…) Posle ovoga sledi još jedan šok za Ron Polove pristalice. Aleks Džons, moderator izuzetno popularnog sajta infowars.com, intervjuisao je novinara Džima Takera, koji već godinama prati i izveštava sa poznatih a tajnih Bildeberg sastanka koji se održavaju jednom godišnje, i na kome prisustvuje veliki broj svetskih moćnika. Na ovim sastancima su navodno prisustvovali razni budući predsednici, a do tada anonimni političari, kao što su bili Klinton, Barozo i drugi. Džim Taker već godinama, navodno, predviđa događaje na osnovu informacija koje misteriozno saznaje sa Bilderberg sastanaka, ako je verovati Vikipediji. Ovog puta je rekao Aleks Džonsu da je na sastanku posebna pažnja posvećena Ronu Polu, koji je negativno ocenjen od strane učesnika, i gde je izrečeno mnogo zlobnih komentara na Ron Polov račun koji su kulminirali željom jednog od učesnika da Ronu Polu padne avion (17).

Bilderberška neprijatnost je bila praćena nasiljem na konvenciji države Luizijane, gde je Ron Pol imao veliku većinu delegata, 113 od 180. Oni su glasanjem podržali novog predsednika konvencije, ali stari predsednik, podržan od republikanske partije, nije hteo da prizna novog predsednika. Kada je Henri Herford, pristalica Rona Pola, tražio od bivšeg predsednika da prepusti govornicu novom, policija ga je odvela iz sale, pri tome mu je iščašila veštački kuk koga će morati da promeni. Potom su Ron Polove pristalice obrnule stolice i započele paralelnu konvenciju koju je vodio novi, regularno izabrani, predsednik na drugoj strani sale. Bivši predsednik je tražio od novog da prestane da priča i potom poslao policiju da ga privede. Aleks Helvig je priveden na kratko, i u toku privodjenja su mu nekako polomili prste (18, 19, 20, 21).

IZDAJA OCA Vrlo brzo Ron Polovim pristalicama pristiže još jedna loša vest: Rand Pol, sin Rona Pola i američki senator od prošle godine, pružio je javnu podršku Ron Polovom protivniku Mitu Romniju, govoreći da je praktično kampanja završena (22). Ron Pol nije rekao da je kampanja završena, ali je napomenuo, kada se posle dužeg vremena pojavio na televiziji, da je svestan da samo delegatska borba ne može da mu donese pobedu. Naravno, podrška Randa Pola Mitu Romniju je strašno ogorčila Ron Polove pristalice, jer je Mit Romni sušta suprotnost Ronu Polu: Mit Romni je prevrtljivac sumnjivog morala koji podržava ratove i nastavak neodržive potrošnje američke države. Većina pristalica smatra da je Rand Pol izdao oca zbog svoje buduće političke karijere, dok neki smatraju da su ozbiljne pretnje upućene porodici Pol.

Vrlo nejasne informacije koje dolaze iz kampanje su razvile veliki broj teorija, od kojih većina zastupa pretpostavku da je neke ključne ljude u kampanji Rona Pola postavio zapravo establišment. Tome je doprinela izjava bivše savetnice Rona Pola u njegovim kampanjama za kongresmena, Peni Langford, koja je rekla da smatra da je Ron Pol pod prevelikim uticajem Trigvila Olsona preko Džesija Bentona (23). Trigvila Olsona je zapravo još u kampanju Rand Pola za senatora ubacio republikanski establišment, kada su se njih dvojca i sprijateljili. Zatim se Trigvil preko Randa ubacio u Ronovu kampanju. Trigvil Olson je poznat po tome što je bio zadužen za smenjivanje režima u zemljama Jugoistočne i Istočne Evrope, pre svega u Belorusiji, ali takođe i u Srbiji (24, 25).

(…) Iskoristimo ovu priliku da se osvrnemo na Ron Polove ekonomske stavove, koji su trn u oku establišmentu. Ron Pol je veliki, verovatno i najveći, promoter ne tako poznate, austrijske ekonomske škole. Osnovno učenje ove škole jeste da su državne intervencije u ekonomiji po pravilu štetne. Na zapadu je trenutno u (novom) usponu kenzijanska škola koja odobrava državne intervencije jer one donose radna mesta, bez kritičkog osvrta kako će se sredstva za ova radna mesta obezbediti, kao i da li država može da proceni šta je potrebno u kom trenutku proizvoditi.

Kenzijanska ekonomija je posebno poznata po jednoj od svojih osnovnih premisa: da je razbijanje prozora dobro za ekonomiju jer se time daje nekome posao ko će napraviti novi prozor. Ova premisa se lako proširuje na premisu da su ratovi dobri za ekonomiju, koja postaje zapravo ideologija zapadnog sveta. Tako npr, nobelovac Pol Krugman naučno dokazuje da su ratovi dobri jer mogu da izvuku ekonomiju iz depresije što je bio, na primer, slučaj u Drugom svetskom ratu (26, 27). Naravno da to nema smisla, jer razvijenost društva zavisi od njegovog ukupnog kapitala koji se, po definiciji, uništava u ratu.

(…) Neminovnost krize Ronu Polu je bila jasna odavno, predvideo ju je dok su nobelovci ekonomije dokazivali da su ratovi dobri.

(…) Posebno priznanje se mora odati pristalicama Rona Pola koji preuzimaju velike rizike u borbi za ustavni sistem i demokratiju. U pitanju su zaista veliki rizici, jer SAD nije više država koja je spremna da trpi i prihvata konstruktivnu kritiku. Obama je u kratkom roku usvojio dva akta kojima fundamentalno ograničava ljudske slobode.

Istraživački tim BALKANMAGAZINA

ЦЕО ТЕКСТ:

Balkanmagazin

 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Две врсте нацизма…

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

The Soros Summit

Michael Savage: Was Breitbart assassinated?

The left’s ‘Tea Party’?

Is the SEC Covering Up Wall Street Crimes?

Jon Stewart Destroys Media For Ignoring Ron Paul

Vote for Ron Paul 2012

 

Daju državi “svoje“ pare da ne bankrotira?

Nikezić: Srbija nije u opasnosti od bankrota

Ekonomska situacija u Srbiji je ozbiljna, ali postoji makroekonomska stabilnost i nema bojazni da bi moglo da dođe do bankrota ili krize javnog duga, kaže Dušan Nikezić.

http://www.akter.co.rs/26-ekonomija/6570-nikezi-srbija-nije-u-opasnosti-od-bankrota.html

>>

А имовина?

септембар 27, 2011

Како преноси Актер:

Dva tvorca srpske tranzicije, koji su obeležili privatizaciju u Srbiji, Danko Đunić i Aleksandar Vlahović poslovno su se razišli, saznaje “Akter”.

I Đunić i Vlahović su bivši vladini funkcioneri. Vlahović je bio ministar za privredu i privatizaciju u Đinđićevoj vladi, a na funkciji je ostao do 2004. godine. Đunić je od 1997. do 1998. godine bio potpredsednik tadašnje Savezne vlade i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Đunić je ipak najpoznatiji kao suosnivač revizorsko-konsultantske kuće “Dilojt i Tuš” za ovaj deo Evrope. U toj kući je tokom devedesetih radio i Aleksandar Vlahović. On je bio jedan od partnera i sa te pozicije prešao je na mesto ministra posle petooktobarskih promena 2000. godine.

Kako navode poslovni partneri bliski Vlahoviću i Đuniću,  jedan od razloga njihovog odlaska leži i u tome što u poslednje vreme gube uticaj i sve su manje uključeni u poslove sa državom. I pored moći koje su imali u svojim rukama, njih je istisnuo drugi lobi koji radi isti posao, a koji se odlično kotira kod vladajućih stranaka. Radi se o konsultantskoj kući “Ces Mekon” u kojoj je radio i aktuelni premijer Mirko Cvetković. Ta kuća je takođe radila važne privatizacije u Srbiji: “Knjaza Miloša”, “Frikoma”, “Mlekare Šabac”, “Beograd filma”… Koliko se ta konsultantska kuća dobro kotira kod sadašnje vlasti najbolje govori primer da je premijer Cvetković zaposlio Dušana Nikezića, sina vlasnika “Ces Mekona” Zvonka Nikezića, prvo kao savetnika, a kasnije i kao državnog sekretara u Ministarstvu finansija. Dušan Nikezić  je bio član vladine komisije za prodaju “Telekoma”.

http://www.akter.co.rs/ekonomijaprint/4039.html

 

Tihomir Trišić: Luda kuća!

 

Neobično vreme izaziva neobične i neočekivane reakcije od onih ljudi za koje ste bili do tada uvereni da neobične poteze nikako neće povlačiti. Ipak stvarnost i realnost uvek potvrđuju sklonost ka neobičnostima. Ta neobičnost, učestala od strane većeg broja ljudi na malom prostoru, kao što je Srbija, za posledicu ima osećaj da se trenutno nalazimo u nekoj ludoj kući, što kaže naš narod.

Pa u tom svetlu treba posmatrati da se novi predsednik republike Tomislav Nikolić, koji je uzgred i vrhovni komandat vojske, u svojim prvim predsedničkim potezima odrekao vojnog obezbeđenja u vidu pripadnika „Kobri“ i kontraobaveštajne zaštite Vojnobezbednosne agencije. Vrhovni komandant izgleda ima „veliko“ poverenje u sopstvenu vojsku.

Svakako veće poverenje ima u supruginog brata Miroslava Latinovića, koji je predsednikov najbliži saradnik na Andrićevom vencu. Penzionisanog generala policije Milorada Simića postavio je za svog savetnika za pitanje odbrane i bezbednosti, ima i u njega poverenja. Ako je suditi po angažovanju Milorada Simića posle policijske karijere koju je imao u „Agrobanci“, i neslavanom kraju te banke koja je otišla u „kanal“, onda moramo da se zabrinemo nad odabirom savetnika novog predsednika i savetima koje mogu pružiti našem novom predsedniku.

Nikolića tako, dakle, obezbeđuju pripadnici MUP-a. Tamo je nedavno vraćen posle sudske presude u radni odnos i Nikolićev stranački kolega Vladimir Božović, bivši generalni inspektor, koji danas to nije, ali je dobio prinadležnosti kao da to jeste. Znači, sve zajedno – luda kuća.

Ne treba pomisliti da ludom kućom Srbiju čini Tomislav Nikolić ni njegova SNS. To su otrcane floskule njegovih političkih rivala. Da bi Srbija bila luda kuća moraju neobični potezi da se vuku na svim stranama. Zato je potez Dragana Đilasa tihi poziv bez svedoka Demokratskoj stranci Srbije Vojislava Koštunice da uđe u koaliciju sa njime, tj. DS-om, u Gradu Beogradu zaista neobičan, ako se ima na umu koliko puta do sada je Boris Tadić izjavio, kao i drugi funkcioneri DS-a, da DS neće praviti koaliciju sa strankama SNS i DSS. Koštunica ko Koštunica sazvao je svoje uže predsedništvo da saradnicima, među kojima ima velik broj onih koji bi sa Đilasom u koaliciju, odlučno saopštio „njet“ na Đilasovu ponudu.

Nema lude kuće, a da tu nije i Boris Tadić. Posle izbora pala je direktiva na Andrićevom vencu da se svaki suvišan papir koji ne sme dopasti u ruke Tomislavu Nikoliću, novom stanaru u predsedništvu, propisno reciklira uz pomoć upaljača i malog plamena. Četiri dana je u predsedništvu trajalo pospremanje.

U tom pospremanju Boris i Šaper su odlučili da niz vodu puste Džesi. To je sad već bivša šefica pres službe koju su sa podjednakim žarom mrzeli i novinari i opozicija, i otuda joj nadenuli takav nadimak, iako se cura zove Jasmina Stojanov. Njoj izgleda nema više mesta u Borisovoj ekipi, ali ni utočišta u „McCann Ericsonu“. Neobično i nekorektno, služila je dobro, izvršavala sve naloge.

Ako neko od krupnih kapitalista ima kakav višak poslovnog prostora zaista bi bio sevap da ga besplatno ustupi Borisu, Šaperu i Trivanki, kako se isti ne bi sastajali po kafanama, poput „Iguane“ ili „Kluba književnika“, i bistrili velike planove. Posebno ako se sedi po kafanama satima, a pri tome se ne odazove na prijem u rusku ambasadu povodom dana Ruske Federacije. Deluje sve to malo amaterski, da ne kažem ludački, i sve ovo zajedno što navedoh ne znam da l’ je za plakanje ili smejanje, ali znam da je svakako u prilog tome da je Srbija ovog časa jedna velika Luda Kuća. Nešto između „Diznilenda“, amaterskog folklornog ili lovačkog društva i „Laze Lazarevića“.

http://www.akter.co.rs/weekly/kolumna/39-luda-ku-a.html

Vesna Miletić: Direktnim glasom do rektora

(…) Direktno glasanje za rektora Univerziteta na način i pod uslovima koji garantuju slobodno izjašnjavanje informisanih članova univerzitetske zajednice (nastavnika, istraživača u naučnom zvanju, asistenata i istraživača-saradnika) osnovni je preduslov za demokratičnost Univerziteta i suštinski legitimitet izabranog rektora. Pitanje učešća studenata i Vlade bi moglo biti rešeno tako što bi glasovi Studentskog parlamenta i predstavnika Vlade činili maksimalno jednu trećinu izbornog korpusa. Preostale dve trećine bi činili glasovi pomenutog akademskog osoblja.

Umesto da izbor rektora bude jedan od faktora integracije na Univerzitetu, sadašnja praksa ima suprotan efekat. Kontakt budućeg rektora i baze bi olakšao sagledavanje stanja na fakultetima i institutima, obzirom na specifičnosti svake članice Univerziteta. Spremnost da se čuju ideje i problemi bi pomogla u osmišljavanju konkretnih poteza za realizaciju opštih mesta iz programa rada kandidata. Definitivni program rada bi mogao biti zajednička platforma budućeg rukovodstva i univerzitetske zajednice, a ne nametnuti spisak obaveza.

http://pescanik.net/2012/06/direktnim-glasom-do-rektora/

 

Богдан Букумирић, преживео масакр српске деце у Гораждевцу 2003.

 

На прагу између детињства и младости, пресекли су га рафали. Нечији, лудачки, из шибља, с оне стране Бистрице. Њихове стране. Седам метака. Седам прострелних рана. Један метак му откинуо део лобање. Други – слезину. Трећи блокирао леву страну тела. Четврти… Шести… Седми… Променили му живот, да страхује од сваког наредног јутра. И, тако, свих протеклих девет година.

Гораждевац, 2003.

– Седео сам поред покојног друга Пантелије Дакића. Рафал је покосио Панту. Ја сам осетио три снажна удара. Оборили су ме. Не знам како, али сам се некако усправио и окренуо, ваљда да видим ко пуца. Стигли су наредни меци у главу. И, поново сам пао. А све време свестан шта се догађа. Око мене врисак деце, метеж… Препознао сам комшију Милана. Викнуо сам: „Панто и ја смо рањени!“ Милан је притрчао, брзо смо стигли у амбуланту, и ту нам је указана прва помоћ, а одатле, возе ме у пећку болницу. Са мном је и брат Бошко.

Пећ, истог дана

– Крварио сам, страшно. Гледам крв како истиче, истиче… И гледам смрти у очи. Милан вози брзо, а минути су као године. Код пијаце, у Пећи, недалеко од болнице, група Албанаца препречила нам пут. Насрћу. Много их је. Мог Бошка извлаче из кола, и комшију Милана. Ударају их циглама. Мене песницама, по стомаку и глави. У себи само понављам: „Не дај се, не дај се. Мораш ово да преживих“. Али ту губим свест. После су ми рекли: „Спасла вас је патрола Кфора која је случајно наишла“. У болници ми се вратила свест. Видео сам Пантелију, видео сам да му нема спаса. Чуо сам музику и псовке. Одатле су нас, после који сат, пребацили у Митровицу.

Северна Mитровица, болница

– Докторка Милена Цветковић, анестезиолог, тражи хеликоптер из Београда да ме превезе на ВМА. Хеликоптер не стиже. Кфор одбија дозволу за лет. У мени све мање крви. Колима Хитне, преко Рашке, кроз ноћ, полазимо за Београд. Др Милена се не одваја од мене. Још ме греје њена рука, као мајчина. И речи утехе: „Преживећеш, преживећеш…“

Београд, ВМА

– Прогнозе лекара су поражавајуће. Дају ми само четири посто шансе за живот. У мени само литар и по крви. Кома! Траје шест дана. То је, до тада, било моје најдуже путовање. Путовање у кому. Кад сам „допутовао са оног света“, прво лице, као у магли, лице мот тате Милана. И прве моје речи: „Тата, где си тата?!“ Он окружен камерама, званичницима и спортистима, непрестано ми љуби руку. Говори: „Ти си ми све што имам, жива рано моја.“ А мени, замислите, ни суза да кане. Ваљда је било логично да једно дете тада заплаче, а ја не могу. Косметска, српска деца брзо постају одрасли… Нисам плакао ни када су ми четири пута оперисали главу и два пута стомак… После сам питао, како су моји другари. Нисам знао да их више немам.

Фебруар 2011.

– Стиже одговор надлежног тужиоца Еулекса. Обустављена истрага! Нема починилаца злочина! Како нема? Зар смо сами у себе пуцали? Сами себе убијали?

ПОЗИВ ПЛЕМЕНИТИМ ЉУДИМА

„ВЕЧЕРЊЕ новости“ од петка започињу акцију за обезбеђивање трајног крова над главом Богдана Букумирића, за који он сам не може да се избори. У битку за дом достојан страдања овог младог човека, наша редакција позива све племените људе. Да покажу, као и до сада у сличним невољама, да Богдан није сам.

Сви који желе да помогну уплате могу да шаљу на жиро рачуне:

Динарски: 205-9011004731284-05 (Комерцијална банка), АД Београд и 

број девизног рачуна: 90-310-1832258.2 РС35205903101832258258.

Јагодина: Истрага о убиству Пантића „тапка” у месту

Некако већ уходано, почетком јуна, сваке године, пред годишњицу убиства јагодинског новинара Милана Пантића, полиција, на новинарска питања, огласи се штурим саопштењем да и даље трага за убицама, новинари то објаве, а онда све падне у заборав до наредне годишњице. Додели се и награда за новинарску храброст, која носи име убијеног новинара, а представници медија у центру града држе транспарент и захтевају да се пронађе убица. Следеће године – исти „ритуал”.

На наш најновији захтев да кажу има ли помака у решавању случаја убиства, Полицијска управа у Јагодини наводи да истрагу поводом Пантићевог убиства спроводи радна група у оквиру Управе криминалистичке полиције Министарства унутрашњих послова и да се обимном и комплексном истрагом, којом је обухваћен велики број особа, баве искусни оперативци овог министарства и Службе за борбу против организованог криминала.

И виши тужилац у Јагодини Радослав Вучковић рекао је јуче да нема нових информација у истрази убиства новинара Милана Пантића пре 11 година.

http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Istraga-o-ubistvu-Pantica-tapka-u-mestu.sr.html

Pokret za slobodu: Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen obmanjuje javnost

 

Pokret za slobodu je 9. maja uputio Ministarstvu pravde Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja za dostavu fotokopije izveštaja koji je, prema navodima gospodina Homena, dostavljen Evropskoj komisiji „pre 7-8 meseci“, kao i fotokopije svih mesečnih izveštaja o aktuelnim događajima. Ministarstvo nam je, međutim, odgovorilo da, uprkos izričitoj tvrdnji svog državnog sekretara, ono ne poseduje tražena dokumenta, ni izveštaj od „pre nekih 7-8 meseci“, ni mesečne izveštaje, i uputilo nas da se obratimo Republičkom javnom tužilaštvu. Ministarstvo nas je na kraju svog dopisa još i poučilo da „navedena materija“ ne spada u njihovu nadležnost. Ovom prilikom obaveštavamo Ministarstvo pravde da bi o tome šta spada u njihovu nadležnost trebalo da održe lekciju svom državnom sekretaru, kao što bi i Demokratska stranka trebalo da pouči svoje visoke funkcionere da ne obmanjuju javnost.

Ni godinu dana nakon što se u javnosti pojavila informacija da je Evropska unija zatražila od Srbije preispitivanje 24 sporne privatizacije, građani Srbije nemaju apsolutno nikakvo saznanje šta su vlasti u Srbiji uradile povodom ovog zahteva. Najpre je prošlog leta Milan Beko, berzanski špekulant čije se ime dovodi u vezu sa najmanje četiri slučaja sa spiska EU (Luka Beograd, C market, Novosti i Keramika iz Kanjiže), izjavio kako se lično sastao sa predstavnicima Delegacije Evropske komisije u Beogradu, koji su mu rekli da zahtev za preispitivanje privatizacija ne postoji, a zatim je Republičko javno tužilaštvo na zahtev Saveta za borbu protiv korupcije za dostavu pisma Evropske unije odgovorilo da je ovaj dokument državna tajna.

Konfuzija oko postojanja naloga EU za preispitivanje spornih privatizacija razvejana je marta ove godine, kada je ovaj zahtev uvršten u rezoluciju Evropskog parlamenta o Srbiji. Odmah potom, međutim, usledila je predizborna kampanja, koja je donela novu konfuziju. Na obećanja SNS-a da će, ukoliko osvoje vlast, preispitati sporne slučajeve sa spiska Evropske unije, funkcioneri DS-a su požurili da se pohvale kako se ovaj nalog već naveliko izvršava. Na veliko iznenađenje dela javnosti koji pomno prati sudbinu naloga EU, a pre svega opljačkanih radnika i malih akcionara, koji godinu dana ne mogu da dođu ni do kakve informacije o postupcima za ispravljanje nepravde koja im je naneta, državni sekretar u ministarstvu pravde Slobodan Homen je 16. aprila ove godine u emisiji „Jedan na jedan“, na Radio Televiziji Vojvodine, izjavio da je „pre nekih 7-8 meseci […] poslat vrlo detaljan izveštaj Evropskoj komisiji“ u vezi sa 24 sporne privatizacije, i da „za sva aktuelna događanja i velike istrage kad je u pitanju korupcija mi jednom mesečno obaveštavamo Evropsku komisiju“.

[dalje…]

Istočnoevropska grupa

Odluka da se ovog puta glasa o dva kandidata koji dolaze iz iste grupacije zemalja jeste neuobičajena, pošto se obično u samoj grupi izabere kandidat, koga Generalna skupština potvrdi aklamacijom, ali ona ne predstavlja presedan. Ista situacija dogodila i 1991. godine, između kandidata iz Saudijske Arabije i Jemena, kada je glasanjem zemalja članica UN pobedio kandidat Saudijske Arabije. Šef srpske diplomatije Vuk Jeremić izabran je za predsedavajućeg Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija sa 99 glasova. Glasalo je 190 od 193 predstavnika zemalja članica UN, 185 glasova je bilo važećih, a jedan je bio uzdržan. Jeremićev protivkandidat bio je ambasador Litvanije pri UN Dalius Čekulis.

Две врсте нацизма…

 

…Сукоб између левичара (сорошеваца) и немачких конзервативаца (националиста).

Питање је да ли ће ЕУ постати творевина Социјалистичке интернационале и сорошеваца или немачких националиста (и Ватикана). И једни и други до Сједињених  Европских Држава долазе путем процеса регионализације унутар европских држава. И једни и други желе евро. Само је питање ко ће имати контролу. Уколико ускоро не буде победника, ЕУ ће се распасти, Европа поделити. 

>>

The Guardian: Sjedinjene Evropske Države

јун 6, 2012