МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

Српски лист

Полемика на десници

11. 6. 2012.

Аутор: Никола Варагић

Нови народни договор није народни договор, неће водити ка постизању националног и друштвеног консензуса око прошлости и будућности ако у њему не учествују сви делови друштва. Дакле, и они делови који нису блиски и чврсто везани за СПЦ са једне стране и Комунистичку партију са друге стране. Систем могу да промене људи који су другачијег менталног склопа, другачијих моралних вредности, другачијих радних навика. Значи, не говорим да треба одбити неког само зато што је социјалиста. Или прихватити неког само зато што је Србин православац.

Прочитајте цео текст

Напомена: Примљено у Уредништву Српског листа, 7. јуна 2012. године, писано у Београду. Наслов дало, приредило, подцртало и редиговало Уредништво Српског листа.

 

ОДГОВОР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

 

Николи Варагићу се најлепше захваљујемо на његовом опширном и добронамерном разматрању српског националног питања данас, сматрајући да су такви увиди и предлози драгоцени, макар се са свима у потпуности не слагали.

Наиме, питање ‘‘издајништва’‘, рецимо, превазилази правничку категорију умишљаја и, историјски, мери се учинком. Димитрије Љотић, тако, није ни по ком основу намеравао да изда свој народ, али је то, приласком окупатору, учинио. За Недића се то не може рећи, јер је пристао само да буде вршилац дужности шефа квислиншке владе Србије, зарад спасавања становништва и поплаве избеглица из вансрбијанских крајева. Никола Варагић, срећом, не помиње Љотића – кога многи добронамерни родољуби цене с његовог личног поштења, предратног политичког делања, списа, и несумњивог јунаштва у Балканским и Првом светском рату – али помиње Весну Пешић чија је љубав према Српском народу под великом сумњом, будући да не прихвата ни једну његову повесно осведочену особину као вредну преноса у ‘‘бољу будућност’‘.

Такође је питање до које је мере могућ ‘‘суживот’‘ између самодекларисане Друге Србије и оне праве, већинске, историјске (па и ‘‘небеске’‘), после свега што су нам другосрбијанци учинили, што чине – и што ће, нажалост, по свему судећи и даље чинити. Презир према сопственом (или у многим случајевима, прирођеном) народу ‘‘еуропљана’‘ међу нама је одавно прешао границе доктринарног неслагања и доспео у оквире личних и колективно-шовинистичких увреда, клевета, денунцијација, па и издаје спрам свих описа тога појма. ‘‘Лустрација’‘ неких од најизразитијих антисрба тешко да ће се моћи обавити искључиво затворским казнама, судећи по примерима из прошлих времена, и других крајева света. (Погледајмо, само, Гадафијеву судбину, или текућу Мубаракову.)

Такви изгледи, несумњиво, појачавају раздор међу нама, али правити се да их нема не чини никоме добро, нити умирује угрожене, у било ком табору. Реституција би погодила многе доскорашње и данашње политичке и културне величине, будући да би неки морали враћати чак и намештај попљачкан после ‘‘ослобођења’‘ 1944. Што се тиче рехабилитације, став према њој виновника и починилаца комунистичких злочина и њихових наследника најизраженији је у иступима Јова Капичића, чији потомци и шира породица стоје стамено иза њега и свега што је починио.

Бојим се, нажалост, да је то и став већег дела Удбе и Коса – како пензионера, тако и њихових настављача без обзира на неку, могућу, ‘‘поделу’‘ међу њима на ‘‘стару’‘ и ‘‘нову’‘ Службу. Јер, највећа је мржња злоделника спрам својих жртава, нарочито којим случајем преживелих.

Ситуација, у нас, највише ми наликује, медицинским речником говорећи, на трауме после тешких саобраћајних несрећа, туча или љутих битака, а такве се не лече ни травама ни хомеопатијом, ни бајањем ни посетама психолозима или психијатрима, већ хирурзима. Сломљена кост криво насађена (а ко сме казати да је добро спојена после искустава последњих 70 година?) се мора ломити и наново намештати, и ту нема ни анастезије ни новокаина ни хипнозе која те болове и тегобе може олакшати, једини лек будући чојство и јунаштво.

http://www.srpskilist.net/odziv/polemika-na-desnici

>

ОДГОВОР ПРЕНЕО И НОВИ СТАНДАРД (одговор МС на латиници):

MOMČILO SELIĆ: ODGOVOR NIKOLI VARAGIĆU ILI OVO NAŠE SE LEČI HIRURZIMA

Slomljena kost krivo nasađena (a ko sme kazati da je dobro spojena posle iskustava poslednjih 70 godina?) se mora lomiti i nanovo nameštati

http://www.standard.rs/momcilo-selic-odgovor-nikoli-varagicu-ili-ovo-nase-se-leci-hirurzima.html

>

 

ТЕКСТ НА БЛОГУ:        ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

 

>

 

Владимир Димитријевић о Момчилу Селићу

(…) Књига се звала „Вражји прст и часни крст“. И ту се, својом озбиљношћу и бескомпромисним говорењем истине, издвајао разговор са Момчилом Селићем, сином партизана и партизанке из Црне Горе, чији је отац радио за Службу (Титову тајну полицију), и који је, још као дете, сретао, у свом дому, све могуће удбаше и удбократе. У једној ТВ емисији, када се причало о „ратним злочинима Срба“ у најновијим ратовима приликом распада Титотопије, Селић је рекао да је стручњак за ратне злочинце – јер их је, још као дечак, стално виђао у својој кући.

(…) Касније ми је Владимир Стегњаић, власник ТВ сервиса из Чачка, који је, оптужен да је четник деценијама после Другог светског рата – и то само зато што је био Србин и није волео Тита – у Забели робијао са Селићем, причао о Момчиловом часном држању на робији. Причао ми је да им је овај Момчило, писац – робијаш, син Владете и муж Ане, ћерке Момчила Марковића, једног од кључних припадника србијанске комунистичке „аристократије“ – Мирјана Марковић је његова познатија ћерка – у Забели, почетком осамдесетих, кад је будући шеф још увек непостојећег СПСа био анонимни банкар, говорио да је „Савет злих стараца“ већ припремио превару за Србију; чак су му и име одабрали-Слободан, као „слобода“ и Милошевић – нови „кнез Милош“, концесионар, али, тобож, вешт.

(…) А о томе је Селић говорио 1998. рекавши да Србијом влада „сенат“ зликоваца још из Другог светског рата.

(…) Селић се појавио и у једном сјајном српском филму: „Београдски фантом“.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/ne-broj-nego-soj-o-momcilu-selicu-najzad.php