FJODOR LUKJANOV: ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI

 

Autor je glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“

Rezultat predsedničkih izbora u Srbiji je neočekivan, i u Rusiji mnogi već razmišljaju o mogućim novim perspektivama u odnosima dve zemlje. Takva razmatranja podgrejana su i posetom Tomislava Nikolića kongresu Jedinstvene Rusije i njegovim susretom sa Vladimirom Putinom.

Za Ruse je Srbija posebna zemlja, sa kojom je vezuje veliko mnoštvo istorijskih, kulturnih i religijskih asocijacija, zbog čega i događaji u srpskoj politici bude živo interesovanje u širokim krugovima ruskog društva i u rukovodstvu ruske države. To ima svoje prednosti, ali i nedostatke. Na primer, istorijsko iskustvo i ideološki stereotipi mogu da budu uzrok preteranih ili izvitoperenih očekivanja, i tako postanu smetnja u trezvenom sagledavanju aktuelnog političkog trenutka.

Najpre treba objasniti šta Rusija neće postati ni u jednoj varijanti, pa ni radi Srbije. Rusija neće postati sistemska alternativa, tj. zemlja koja će svoje geopolitičko, kulturno ili religijsko gravitaciono polje pokušati da proširi na Balkan i koja će graditi isturene pozicije u sferi svog uticaja, kao što je to bilo u 19. i delimično u 20. veku. Nacionalistički nastrojeni političari u Beogradu, među kojima ima bivših i sadašnjih Nikolićevih saboraca, pozivali su ne tako davno na stvaranje saveza sa Rusijom radi suprotstavljanja NATO paktu. Podršku za takav stav nalazili su u samoj Rusiji, u konzervativnom krilu njenog političkog spektra.

Danas takvih ideja gotovo i da nema. Ako ih ima, one su potpuno marginalne. Moskva nema nameru da izaziva Evropu na dvoboj u ime apstraktnog uticaja na Balkanu. Čak i ruski nacionalizam, čiji uticaj raste u određenim krugovima ruskog društva, potpuno je drugačiji od onog iz 90-tih. U ono doba nacionalizam je po inerciji bio imperijalistički, i bio je orijentisan na ekspanziju. Danas je on uglavnom izolacionistički i podrazumeva zatvaranje Rusije u odnosu na spoljni svet.

Uostalom, Nikolić je i postao predsednik zato što se pomerio prema centru i zauzeo umerenu poziciju u pogledu evropskog pitanja. U protivnom bi samo zaplašio birače i ne bi dobio njihovu većinu. Sada većina Srba želi miran razvoj koji se tradicionalno dovodi u vezu sa EU.

Naravno, pitanje je da li EU može da obezbedi miran razvoj. Po svemu sudeći, uskoro će u Evropi neizbežno doći do raslojavanja na jezgro i periferiju. Sudbina periferije, u koju pre svega spadaju Jugoistočna Evropa, pa čak i Grčka, prilično je maglovita.

Otkako je došao na vlast, Putin dosledno pokušava da pokrene zbližavanje Rusije i EU i stvaranje velikog evropskog prostora. Istina, njegove predstave o principima takvog zbližavanja upadljivo se razlikuju od onih iz Brisela. Moskva nije spremna da automatski prihvata norme i pravila EU, a kandidatura za primanje u EU podrazumeva upravo to.

Rusija je uvek polazila od toga da buduća velika Evropa treba da bude zajednički proizvod EU, Rusije i zemalja koje se nalaze između njih. Evropljani su donedavno smatrali da je sasvim dovoljno prosto to što EU postoji; ako još neko hoće da postane „prava“ Evropa, on mora da prihvati principe Unije, tj. ili da uđe pod njeno okrilje (kao Balkan, na primer) ili da ostane napolju, ali da igra po njenim pravilima.

Međutim, danas se sve menja. Evropa više ne izgleda kao nešto unapred dato i nepromenljivo. U toj situaciji pred Rusijom se otvaraju nove mogućnosti. Članice EU, kao i zemlje koje hoće to da postanu, žele da učvrste svoje pozicije putem uspostavljanja širih veza sa velikim spoljnim partnerima. Danas svi žele ekonomski napredak, a on zavisi od toga u kojoj meri se ekonomije različitih zemalja međusobno prepliću.

Upravo ka tome je Putin uvek težio, jer je bio uveren da „velika Evropa“ može biti izgrađena na osnovu uvažavanja tuđih ekonomskih interesa i njihovog međusobnog usklađivanja. Zbližavanje u normama i vrednostima može biti rezultat takvog pristupa, a ne njegov uzrok. U suštini, takav stav je najbliži prvobitnom modelu evropske integracije, kako su je zamišljali njeni tvorci sredinom 20. veka.

Zbog svega toga Rusija može da postane za Srbiju najperspektivniji partner. Ali ne u formiranju opozicije postojećim evropskim institucijama, nego u njihovom transformisanju i povećanju isplativosti uzajamnog delovanja.

Ruska reč

http://www.standard.rs/fjodor-lukjanov-gde-pocinje-nerazumevanje-ili-sta-rusija-srbiji-nikada-nece-biti.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

Новак није Србин???

Нас и Руса 300 милиона!

Еп. Иринеј (Добријевић): Ићи у сусрет свету

Србија и четири стране света

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Две врсте нацизма…

„Група будућност”

 

11 Responses to FJODOR LUKJANOV: ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI

  1. Varagić Nikola каже:

    Најџел Фараџ: Долази доба репресије над становништвом!

    Екслузивно: Најпознатији евроскептик у Европском
    парламенту, Најџел Фараџ, предвиђа радикално смањење слобода у ЕУ.

    25.06.2012

    Ексклузивно преносимо интервју Најџела Фараџа, представника водеће британске европскептичне партије, Партије независности Уједињеног Краљевства, дат сајту King World News поводом најновијих информација о економској кризи у Европи.

    Фараџ: „Можете видети како очајна Европска Унија уводи контроле капитала и сличне ствари… Најновији предлог Бароза и Хермана ван Ромпаја ће бити први корак.

    Поводом великог састанка, који ће се одржати током ове недеље, а на коме би тербало да се донесу неке од кључних мера за излазак еврозоне из кризе, Фараџ је рекао: „Био бих врло изненађен ако се на том састанку донесе било какво велико решење. Не верујем да ће се то десити.

    Држим до теорије да ће тржишта једноставно преплавити све то, и да ћемо доћи у ситуацију да ММФ мора да спреми глобални пакет помоћи. Било би боље да признамо да смо направили огромне грешке, губитке, да смо бацили новац, па да кажемо: „У реду момци, идемо даље“.

    Укупна количина новца која је потребна за спасавање Шпанских банака је скоро 400 милијарди евра, неки мисле да је чак 500. Проблем је што би Европа остала без пребијене паре ако би позајмила тај новац. У теорији, тај новац постоји у механизму за спасавање, али у пракси постоји само споразум разних земаља да уплате тај новац. Кеша тамо нема.

    Међутим, чак и ако би успели да се окупе и нађу тај новац, он би просто нестао. Тржишна грозница би се пребацила у Италију. Због тога мислим да је шпански проблем сувише велик да Европа сама може да се избори са њим.

    Зато морамо да се вратимо ММФ-у. Ако дођемо до тачке у којој ЕУ остаје без новца, и ако ММФ поново почне да затеже са својим поступцима, онда се суочавамо са пропашћу неких банака које су сад у кризи.

    Ви можете бацити на ту ствар билионе евра, али 6 месеци касније економија ће и даље грцати, и даље ћемо се сурвавати наниже, незапосленост расте, људи дижу побуне на улицама и захтевају другачије решење.

    На крају неће бити начина да спречите те државе да се врате националним валутама. То значи да ће сав тај новац, прогутан преко ЕУ и ММФ-а, бити једноставно изгубљен.

    Фараџ је упозорио: “Многи су мислили да ће комунизам пропасти знатно раније, јер је сам по себи био промашај. Ипак, опстао је уз помоћ репресије.

    Ако успеју да направе унију дугова од Европске уније, ако успеју да успоставе тоталну контролу над буџетом и другим стварима сваке земље чланице, ми ћемо се наћи на путу који води у репресију!

    То је једини начин да нас победе, и то тако што ће кроз нове споразуме одузети право грађанима да учине било шта поводом тога.”

    На крају интервјуа, Фараџ је упозорио да ова криза врло лако може прерасти у ону из 1931.

    Извор: King World News

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/jun/dolazi-doba-represije-nad-stanovnistvom.php

  2. Varagić Nikola каже:

    Ruski predsednik na turneji po Bliskom istoku

    Putina plaši arapsko proleće na Kavkazu

    Autor: I. Š. M.

    Moskva – Dvodnevna poseta ruskog predsednika Vladimira Putina Bliskom istoku, prva za sedam godina, možda jeste kratka, ali je veoma simbolična, saglasni su poznavaoci prilika u regionu. Pojedini analitičari smatraju da je Putinova poseta Izraelu, palestinskim teritorijama i Jordanu prilika da se ispipa teren oko Sirije, te da se dozna šta misle Izrael i Jordan o dolasku ruskih brodova u tu zemlju.

    Takođe, to je prilika, saglasni su poznavaoci prilika, da se pojača ruski uticaj u regionu u vreme kada Zapad i neke arapske zemlje kritikuju Moskvu zbog politike prema Siriji. Tokom jučerašnje posete Izraelu, predsednik te zemlje Šimon Peres apelovao je na Putina da preduzme sve mere ne bi li uklonio pretnje od nuklearnog Irana i zaustavio krvoproliće u Siriji.

    Stručnjaci su saglasni da se Rusija u izvesnoj meri oseća ugroženom zbog jačanja moći islamističkih pokreta u regionu. Zvi Magen, bivši izraelski ambasador u Rusiji, sada saradnik u Institutu za nacionalne bezbednosne studije u Tel Avivu, kaže da poseta Putina dolazi u trenutku kada se odvija reorganizacija moći u regionu. Magen navodi da „Rusija sada sve više posmatra Bliski istok kao uzrok nevolja. Porast moći islamista, Moskva doživljava kao pretnju i strahuje da bi događaji vezani za arapsko proleće mogli biti iskorišćeni kao inspiracija za Kavkaz, koji je unutar ruske teritorije“. Magen dodaje da Rusija sa neke strane ima ulogu šiitskog branioca.

    Na agendi razgovora Putina sa regionalnim zvaničnici neizbežno je pitanje Sirije, koja je najvažniji ruski regionalni partner. „Moskva posmatra Siriju kao stratešku bazu i kapiju prema Iranu. Zajedno one čine rusku antizapadnu osovinu“, smatra Magen. Po njegovom uverenju razgovori u Izraelu mogli bi pomoći promeni ruske pozicije prema sirijskoj krizi.

    Na dnevnom redu naći će se i Iran, a poznato je da Rusija zagovara diplomatsko rešenje ovog pitanja. U tom smislu, verovatno je da će Putin pokušati da uveri Izraelce da je diplomatija jedini način da se reši nuklearni problem Irana.

    Pored gorućih pitanja svetske diplomatije, bilateralne ekonomske veze Izraela i Rusije svakako su tema razgovora. Kao što je ukazao Tenin, tehnološki, Izrael je veoma napredna zemlja, glavni partner Rusije za modernizaciju imajući u vidu činjenicu da mnogi izraelski naučnici govore ruski jezik i potiču iz Rusije. Magen ukazuje na sve veće interese Rusije za energetska polja na izraelskoj obali.

    Putin je 2005. godine postao prvi ruski predsednik koji je posetio Izrael. Tom prilikom on je obišao Egipat i Zapadnu obalu.

    http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/putina_plasi_arapsko_prolece_na_kavkazu.12.html?news_id=242935

  3. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR PAVLENKO: ŠTA STOJI IZA STRATEŠKE ALIJANSE DVA NAJVEĆA KLANA GLOBALNIH OLIGARHA (4)

    ponedeljak, 25 jun 2012

    U strategiji Rotšilda Rusija treba da bude rasparčana, kao što je to čitavog života nastojao, i sve do danas nastoji, Gorbačov

    Biznis komponenta alijanse Rotšildi-Rokfeleri izgleda ovako: pomenuta grupa RIT CP, na čijem čelu je Džejkob Rotšild, kupila je 37 odsto akcija kompanije RFS. Odmah se pomalja veoma pikantan detalj: pod upravom rotšildovskih kupaca nalazi se svega tri milijarde dolara, a pod upravom rokfelerovskih kupljenih – 34 milijarde (ukupno se dobije malo manje od 40 milijardi). Kako to?

    Ipak, sve je na svom mestu kada se setimo da je taj udeo od 37 odsto ranije posedovala francuska banka Societe Generale, onaj isti učesnik londonskih zlatnih fiksinga. Ali 2008. godine, kada je ova banka kupila navedeni udeo kompanije Rokfelera, imala je aktive u iznosu od 71 milijardu dolara – dva puta više od onoga što je kupovala.

    A sada je tih 37 odsto od giganta prešlo patuljku, koji će, ispostavilo se, aktivama savladati drugog giganta. Šta sve to znači?

    Pre svega to da su u stvari Rokfeleri primirje zatražili još 2008. godine. Ali tada je izgleda odlučeno da ih još jednom pritisnu, a rezultat je bio kinesko-japanski sporazum o međusobnim plaćanjima. Tako se u 2012. godini situacija Rokfelera još više pogoršala.

    Ali, zašto kompanija Džejkoba Rotšilda ima svega tri milijarde dolara kada se imovina ove porodice procenjuje najmanje u razmerama od dva do 20 biliona, a neke usijane glave navode i cifru od 300 biliona? (Ovde bi trebalo napomenuti da poznati spisak „Forbsa“, koji pokazuje gornju granicu privatnog kapitala na nivou od 64 milijarde, ne računa glavno – kolektivne, porodične kapitale, zapravo, skriva ih, čemu je očigledno i namenjen.)

    Sam „predmet o tri milijarde“ sadržan je u internoj raspodeli Rotšilda. U početku je grupa imala pet ogranaka, zatim se njihov broj smanjio i na kraju su ostala dva – britanski i francuski (preciznije francusko-švajcarski). Oni se međusobno nisu konfrontirali, ali nisu naročito ni gajili prijateljstvo – apatično su se takmičili sa liderstvom Rokfelera.

    Godine 1980. u britanskom ogranku se desio raskol. Evelin de Rotšild isterao je iz porodice Džejkoba Rotšilda uz zabranu korišćenja prezimena Rotšild u nazivu svojih firmi. Kazna je ublažena 1988. godine, a 2004, kada je Evelin predao upravljanje porodičnim biznisom predstavniku francuskog ogranka Davidu de Rotšildu, Džejkob je u potpunosti rehabilitovan.

    Iz toga sledi da je Džejkob ustvari uticajni agent francuskih Rotšilda u krugu britanskih. Upravo zbog toga on je i bio proteran i obnovio prava tek kada je počeo proces zvaničnog ujedinjenja dva ogranka. (Taj proces je završen u martu-aprilu 2012, kada su se francuski i britanski ogranak ujedinili u Parizu.)

    PONIŽAVANJE ROKFELERA Iz nekonzistentnosti tri milijarde Džejkoba Rotšilda u odnosu na ukupan kapital grupe (zbog čega se ne može govoriti o učešću Rotšilda u ugovoru kao grupe) takođe sledi da su u potpunosti u skladu sa pravom pobednika Rotšildi uključili u ujedinjenu kompaniju samo neznatan deo svojih aktiva, a Rokfelerima oduzeli mnoge visoko profitabilne kajmak-firme (Johnson & Johnson, Procter & Gamble, naftno-gasni koncern Vallares itd).

    Ali iz toga takođe sledi da su Rotšildi poslali trećerazrednog Rotšilda, ne prvog, čak ne ni drugog u hijerarhiji grupe, već bivšeg, koji je uz to među svojima dugo bio otpadnik, da primi kapitulaciju prvog čoveka Rokfelera – Davida (unuka osnivača dinastije).

    To je samo po sebi poniženje, ali stvar se time nije završila. Da bi još jače i demonstrativnije povredili Rokfelere oni su:

    – prvo, obavestili širu javnost o sporazumu, očigledno ističući na taj način činjenicu o primirju (čega nije bilo 2008);

    – drugo, u uslove sporazuma uključili su pravo strana samo na zajedničke izvršne odluke i funkcije koje će donositi zajednička upravna kompanija (drugim rečima, Rokfeleri od sada nemaju pravo u svojoj kući, u SAD i u svojoj kancelariji da samostalno raspolažu ni sopstvenim ni partnerskim aktivama);

    – treće, čak i „tolerantni“ finansijski analitičari (i oni koji obmanjuju javnost o „ujedinjenju grupa u borbi sa krizom“) priznaju da sporazum vodi ka ekspanziji Rotšilda u bankarskom sektoru SAD.

    Šta to znači?

    Naravno, nov impresivan korak u reviziji istorijskog uslova o prodaji britanskih aktiva u SAD, koji je postavio Ruzvelt 1940. godine (tj. Rokfeleri) svom rođaku Čerčilu (tj. Rotšildima). To je otprilike ono isto što su Nemci uradili sa Francuzima 1940, insistirajući na potpisivanju primirja, ponižavajućeg za francusku armiju, u istoj onoj Kompenjskoj šumi i istom štabskom vagonu u kojem je u novembru 1918. godine feldmaršal Foš faktički primao kapitulaciju nemačke komande.

    Pravede radi, treba istaći da je ta revizija počela još 80-tih preraspodelom tržišta nafte u SAD, kada je tamo sa obe noge ušla britanska kraljevska naftna kompanija British Petroleum, i to ne sama, već u savezu sa Saudijscima, posebno ponižavajućem za SAD.

    Imaju li Rokfeleri kontraigru i, ako imaju, kakvu?

    Igra postoji, ali u sektoru biznisa komplikovano je realizovati – zbog toga što će se ispostaviti da je iz zajedničke kompanije teško tiho izneti aktive: sami Rokfeleri to pitanje sada više ne mogu da reše, a da im se to dozvoli – ko da dozvoli. Nisu se radi toga trudili.

    A ako njihovi partneri pokušaju da prenesu aktive?

    Da li će rizikovati da Rotšilde direktno izazovu – u tome je pitanje. Lakše je (i profitabilnije) odbaciti Rokfelere i dogovoriti se sa novim gazdama nego igrati tako opasne igre.

    PRVA LINIJA ODBRANE Dolazimo do toga da prava ozbiljna odbrambena linija globalnog klana koji trpi nevolje nije u ekonomiji već u politici, tačnije u geopolitici.

    1. Izbori u SAD. Izbori neće biti samo predsednički jer u novembru 2012. treba obnoviti znatan deo Senata i guvernera država.

    Ako Rokfeleri uspeju da dobiju republikansku većinu ne samo u Predstavničkom domu Kongresa, kao sada, nego i u Senatu, mogu pokušati da prođu pored 23. decembra 2012 – datuma kada formalno, prema Zakonu o Federalnim rezervama, ističe rok od 99 godina kada su Federalne rezerve kod američke države zakupile štamparsku presu za proizvodnju dolara.

    Postoji li tu neka bitna nijansa? Kada se preduzimaju slični zajednički koraci, kao što je osnivanje Federalnih rezervi za period od 99 godina (1913) – a to su zajedno uradili Rotšildi i Rokfeleri, uvek se mimo zakona zaključuju tajni džentlmenski sporazumi. Sporazum se, naravno, može prekršiti, ali to nije poželjno, zato se i reputacija rizikuje samo u krajnjem slučaju.

    Bićemo slobodni da pretpostavimo da su u ovom slučaju slični sporazumi takođe zaključeni upravo na 99 godina. Njihov najverovatniji smisao je u tome da se do isteka roka ni pod kakvim uslovima ne reaguje burno i ne čine nagli potezi.

    Odnosno, i kod jednih i kod drugih ruke će biti konačno odrešene tek posle 23. decembra 2012. odine – tada ćemo i videti ko je ko, kako je govorio Gorbačov.

    Federalne rezerve sada ne kontrolišu Rotšildi već Rokfeleri. Zato za Rotšilde može biti korisno da ih uruše da bi sa dolara prešli na zlato (i juan) stvarajući uslove za početak procesa preformatiranja Severne Amerike sa uključivanjem SAD u Severnoamerički i dalje u Transatlantski savez.

    Međutim, Rokfeleri su svojevremeno postali svesni (1927) kakvu su minu u obliku Federalnih rezervi postavili ispod SAD. A, imajući apsolutnu kontrolu nad Belom kućom i Kongresom, prilagodili su Zakon o Federalnim rezervama tako da im ne uzmu mašinu za štampanje u naznačeno vreme nego onda kada to odluči Kongres. (Očigledno da su Rotšildi, koji su smatrali da se samim tim krše poverljivi sporazumi, tada odgovorili Velikom depresijom i pobedom demokrate Ruzvelta nad republikancem Huverom, koja je ipak, kao što smo već istakli, bila Pirova pobeda.)

    Dakle, samo prisustvo Obame u Beloj kući za Rotšilde je neophodno, ali nedovoljno da bi srušili dolar. Štaviše, Obama će najverovatnije biti potreban samo u poslednjoj fazi: da bi propustio, ne stavljajući veto na odluku Kongresa o oduzimanju prava Federalnim rezervama na zakup mašine za štampanje, koje bi najverovatnije iskoristio republikanski predsednik.

    Ali, da bi se takav zakon doneo i poslao Obami da potpiše treba imati većinu u oba doma Kongresa. A, ako se posle izbora u novembru 2012. godine većina nađe kod republikanaca – koji su se podelili između Rokfelera i Rotšilda – biće problematično provođenje odluke o opozivu zakupa.

    Indikativno je: oni republikanci koji su, kao Ron Pol, požurili da postave pitanje o oduzimanju Federalnim rezervama prava na zakup, još tokom sadašnje predsedničke kampanje, vrlo brzo su napustili predizbornu distancu – to znači da u republikanskom taboru sada, ipak, odlučuju pristalice Rokfelera.

    DRUGA I TREĆA LINIJA ODBRANE Dakle, šta čekamo od novembra. Druga linija odbrane Rokfelera je 18. kongres Komunističkepartije Kine, opet u novembru 2012.

    Ako se u kineskom rukovodstvu – kako pre, tako i posle kongresa – očuva balans koji obezbeđuje besprekornu dvotaktnu promenu vlasti – u početku Generalnog sekretara CK KPK i Predsednika NRK a zatim, posle pet intervalskih godina, predsednika Centralnog vojnog saveta (CVS), Rotšildima će ostati malo šanse za uspeh.

    Jer tiha luka, prikladna za prelazak na „zlatni juan“ za vreme potrebno za preformatiranje Zapada ne može postati izbalansirana Kina – već samo neizbalansirana sa uspostavljenom dominacijom jedne od unutarpartijskih grupa i jakim potiskivanjem svih ostalih, kao što je to bilo, na primer, 70-tih godina.

    Bez najsigurnijih stoprocentnih garancija u obliku para zlato-juan, u sferi politike dopunjene strateškim kinesko-japanskim savezom, Rotšildi neće rušiti dolar i SAD – suviše je veliki rizik da situacija izmakne kontroli, a onda odlučujući argument umesto novca može postati oružje. Postoji verovatnoća da se izgubi sve i odmah, uključujući i život.

    Sledeća granica odbrane Rokfelera – treba reći posle izbora u Francuskoj skoro sasvim izgubljena – jeste kacelarka Angela Merkel i uopšte osovina vladine koalicije HDS-HSS. Na samitu Evropske unije 23. maja novi predsednik Francuske Fransoa Oland praktično je podneo. Merkelovoj francusko-holandski – u suštini rotšildovski – ultimatum:

    – Da odustane od ideje o pretvaranju EU u politički savez;

    – Da ustanovi zavisnost evra pomoću „evrobonda“, kolektivnog duga evrozone (Soroševa ideja, koja očigledno pretenduje da ih kontroliše u ime Rotšilda).

    Situaciju može spasiti samo jedno: odlučno odbijanje ovog ultimatuma od Merkelove i forsiranje krize u evrozoni – sve do njene konsolidacije pod nemačkom kontrolom, ma ko iz zone pri tom morao da se zamoli. To je pretvaranje Nemačke u jedini i jedinstveni emisioni centar evra.

    U tom slučaju situacija bi se u suštini vratila u 1940. godinu: Evropa pod nemačkom kontrolom, samo ne preko tenkova, već štamparske prese. Nekako, „Četvrti rajh“.

    Upravo o tome je govorio Gerhard Šreder u septembru 2011, kada je pozivao na stvaranje Sjedinjenih Država Evrope pomoću osovine Merkel-Sarkozi, koji je od tada prohujao sa vihorom promena.

    Malo je verovatno da će Merkelova u tome uspeti: prethodno je potrebno konsolidovati nemačko društvo, a ono je fragmentisano i uglavnom opoziciono prema partiji na vlasti. A suviše je malo vremena do izbora u septembru 2013. godine.

    RUSIJA – POSLEDNJA GRANICA ODBRANE Poslednja granica je – Rusija Vladimira Putina. Obnavljanjem 2011. godine strateškog saveza Rosnjeft sa američkim Exon-Mobil, umesto sa British Petroleumom, čemu je pomogao skandal u kompaniji TNK-BP, ruski lider je dao jasan i nedvosmislen znak.

    Razumeli su ga i čuli: upravo zbog toga je u januaru 2012, bez obzira na bučne izveštaje Stejt departmenta i Američke ambasade o podršci uličnih protesta, izneo svoje mišljenje u korist kandidature Putina kao budućeg šefa države otac unutrašnje politike, akademik Jevgenij Primakov. A, već nakon nedelju dana, u Moskvi se pojavila tako značajna ličnost kao što je Kisindžer.

    Zanimljivo: dan pre objavljivanja sporazuma između Džejkoba Rotšilda i Davida Rokfelera TNK-BP je napustio M. Fridman, šef Alfa grupe, konsultant Međunarodnog saveta eksperata pri SAD (poznat je njegov konflikt iz 2009. sa Olegom Deripaskom, poslovnim partnerom Rotšilda). Pre Fridmana kompaniju su napustili prvi čovek BP Britanac Dali, kojeg u Londonu smatraju za glavnu žrtvu zavere ruskih oligarha, a zatim i V. Vekselberg itd.

    A nakon dva dana iz projekta TNK-BP nestala je i British Petroleum i za uspomenu o svom boravku u Rusiji ostavila jetke sarkastične komentare britanske državne informativne korporacije VVS. Šta to znači?

    Da se Rokfeleri nisu pomirili sa porazom, da ga smatraju prolaznom etapom u borbi klanova i da su spremni da se dalje bore. Radi toga im je potrebna Rusija. Pritom, jedinstvena, konsolidovana i jaka Rusija bez „narandžastih“ ekscesa: nisu slučajno još pre inauguracije Putina predstavnici Exon-Mobil u njegovom prisustvu potpisali s kompanijom Rosnjeft sporazum o eksploataciji nafte na podmorju Crnog i Karskog mora. U sporazum su uključeni korporacija Objedinjeno brodogradilište i Rostehnologije. To znači da savez Rosnjeft-Exon-Mobil ni izdaleka nije ograničen pitanjima nafte. U toj situaciji postavljanje I. I. Sečina na dužnost predsednika Rosnjeft je korak od strateške važnosti.

    Sadašnji raspored snaga – jedan prema jedan, ponavlja kraj 20-ih godina, kada je Staljin u Bakuu oduzeo naftnu industriju iz koncesija Nobela (partneri Rotšilda) i dao 50 odsto koncesija Rokfelerima – u zamenu za finansijsku i tehnološku podršku sovjetskoj industrijalizaciji. U svakom novom krugu Istorija se ponavlja!

    Sa jedne strane, za Rusiju se pojavljuje jedinstvena šansa: da u globalnoj velikoj igri odigra ravnopravno sa partnerom (neka i privremenim), koji je danas životno (upravo životno!) zainteresovan za naš uspeh. (Šta će sutra biti, to je već druga tema: to je politika u kojoj uporedo sa strategijom postoji i taktika).

    Sa druge strane, realizaciju te šanse ometaće na sve moguće načine agenti Rotšilda. Već ometaju: nisu slučajno Putina dočekali naručenom protestnom galamom i u Berlinu i u Parizu. Pitanje je u tome koliko će brzo i efikasno ruski lider uspeti da potisne petu kolonu, da napreduje u neophodnim reformama i novi raspored snaga učini nepovratnim.

    To je pitanje opstanka zemlje. Jer u strategiji Rotšilda Ruska Federacija treba da bude rasparčana, kao što je to čitavog života nastojao, i sve do danas nastoji, Gorbačov.

    Na kraju, očekujemo prirodno pitanje: šta je potrebno za potpuni izlazak iz tih podela i za samostalan, suveren razvoj? Budimo iskreni: u ovoj fazi treba izdržati i pojačati državnu moć, konsolidovati društvo i utemeljiti državnu ideologiju, ma kako strašnim se nekom to moglo učiniti. I to ne apstraktnu (za sve dobro – protiv svega lošeg), nego projektovanu. Sposobnu da pokaže zemlji i svetu rusku viziju i plan izgradnje pravednog uređenja sveta, alternativnog sadašnjem svetu novca, koji danas jede ljude, otprilike isto kao što su ih pojele engleske ovce iz vremena industrijske revolucije.

    ODBRANA RUSIJE Sem toga, danas ohrabrivani „pluralizam“ ne formira sistem vrednosnih koordinata – normu koja bi, reflektujući i fiksirajući civilizacijsku ideju u načinu života, omogućila da se napravi razlika između dobrog i lošeg socijalnog ponašanja (politike) od asocijalnog itd. Neodložno je potrebna nova elita – nacionalna, a ne kompradorska.

    U budućnosti, kada se ovi prvi zahtevi ispune, ranije ili kasnije mora se postaviti pitanje izlaska iz ropskih uslova članstva naše zemlje u Bazelskom klubu i mehanizma koji je on uspostavio currency board – povezanosti novčane mase sa obimom zlatno–deviznih rezervi. Zapravo pitanje pretvaranja Centralne banke, koja je danas instrument spoljne kontrole, u Državnu banku, koja realizuje deviznu, kao i emisionu politiku u nacionalnom a ne globalno-oligarhijskom interesu. (Nije slučajno da, pošto su čuli o tome, liberali neprestano obamiru od prodorne vriske: lopov se sam izdaje)

    Napomenimo: centralnu banku nisu imali ni Ruska imperija ni SSSR. Ona se tek pojavila u vremenima „razvijene demokratije“. U njima treba i da ostane kao neodvojivi atribut i simbol povezan sa tom demokratijom neokolonijalnog ropstva nove zlatne horde (u savremenom, bukvalnom, a ne istorijskom značenju).

    Zapravo, tema je ozbiljna: U 19. veku na tom putu SAD su prošle kroz građanski rat i na kraju, posle pola veka, ipak su se našle u mrežama globalne oligarhije.

    Međutim, to je druga tema. Sve po redu.

    Prevela Ksenija Trajković

    Fakti

    VLADIMIR PAVLENKO: ŠTA STOJI IZA STRATEŠKE ALIJANSE DVA NAJVEĆA KLANA GLOBALNIH OLIGARHA (1)

    VLADIMIR PAVLENKO: ŠTA STOJI IZA STRATEŠKE ALIJANSE DVA NAJVEĆA KLANA GLOBALNIH OLIGARHA (2)

    VLADIMIR PAVLENKO: ŠTA STOJI IZA STRATEŠKE ALIJANSE DVA NAJVEĆA KLANA GLOBALNIH OLIGARHA (3)

    http://www.standard.rs/vladimir-pavlenko-sta-stoji-iza-strateske-alijanse-dva-najveca-klana-globalnih-oligarha-4.html

  4. Varagić Nikola каже:

    SERGEJ GRINJAJEV: PROMENA O KOJOJ SE RETKO RAZMIŠLJA ILI RUSKA PRETNJA KOJE SE NATO NAJVIŠE PLAŠI

    utorak, 26 jun 2012 13:45

    gas26062aPrema mišljenju Pentagona, u naše vreme sve ozbiljnija pretnja NATO dolazi iz Rusije, ali ne vojne prirode, nego ekonomske: svet nafte biće zamenjen svetom gasa

    Prema mišljenju autora istraživanja „Prirodni gas kao instrument državne politike Rusije“, koje je krajem prošle godine objavio Institut za strateška istraživanja Ratne škole Vojske SAD, ekonomski preporod Rusije postaje sve veća pretnja globalnoj dominaciji SAD. Najveću ulogu u tome ima činjenica da se svetske zalihe nafte bliže kraju i realnost primorava analitičare Pentagona da suštinski revidiraju prognoze razvoja situacije u svetu u narednih nekoliko decenija.

    Današnji svetski poredak je zasnovan na činjenici da „krv civilizacije“ – naftu – svojom ekonomskom i vojnom moći kontrolišu SAD. Američke oružane snage imaju pod svojom kontrolom više od 60 odsto naftonosnih regiona planete. Američke kompanije kontrolišu značajan deo globalne naftne industrije u svim fazama tehničko-ekonomskog ciklusa: od istraživanja i eksploatacije do prerade i formiranja tržišta gotovih proizvoda. Američke berze određuju koja će sutra biti cena nafte.

    Osnovna ideja raspodele snaga u svetu posle 1945. bila je da se obezbedi direktan pristup što većem delu svetskih rezervi nafte i kontrola nad njima. U ovoj geopolitičkoj igri SAD su odnele pobedu. Ali na početku 21. veka situacija se izmenila. Raspoložive rezerve nafte su pri kraju, a alternativni izvori energije (biogoriva, energija vetra i sunca i slično) još uvek ne mogu da se koriste na industrijskom nivou.

    U takvoj situaciji će vodeću ulogu neizbežno zauzeti prirodni gas. Dokazane rezerve prirodnog gasa su tolike da, uz današnji nivo potrošnje, mogu da zadovolje potrebe civilizacije bar još 250 godina.

    gastrziste

    GAS JE TEŽE OKUPIRATI Međutim, uzdizanje prirodnog gasa na mesto najvažnijeg energenta će, prema mišljenju analitičara Pentagona, neminovno povući za sobom i preuređenje celog sistema svetskog poretka. Nećemo više živeti u eri nafte, u kojoj su SAD imale vodeću poziciju, nego eri gasa, u kojoj će pozicija SAD biti dosta slaba.

    Najvažnija razlika je to što u eri gasa neće biti moguće koristiti vojno-političku silu za postizanje dominacije onako kako je to do sada bio slučaj. Gas je po svetu ravnomernije raspoređen, i to zahteva daleko više snage za direktno kontrolisanje velikih nalazišta. Budući da se gas isporučuje uglavnom fiksiranim gasovodima, zemlje potrošači i zemlje proizvođači gasa dublje su povezani nego kada je u pitanju kupoprodaja nafte, čiji su putevi isporuke mnogo fleksibilniji. Konačno, infrastruktura gasne industrije i pravila tržišta gasa formirali su se tokom poslednjih decenija bez učešća SAD, i upravo Rusija na tom tržištu zauzima vodeću poziciju.

    Težnja SAD da na neki način utiču na ono što se događa vidljiva je u pokušajima da se razvije sistem isporuke tečnog prirodnog gasa (u ovom stanju gas se može prevoziti brodovima i drugim transportnim sredstvima, a ne samo putem gasovoda) i da se razradi tehnologija dobijanja prirodnog gasa iz uljnog škriljca. Međutim, problem je to što je tehnologija za pretvaranje prirodnog gasa u tečno stanje i obratno veoma skupa, dok proizvodnja gasa iz uljnog škriljca za sada izaziva mnoge osude u ekološkom smislu.

    GEOPOLITIKA GASA Sve ove okolnosti daju Rusiji ozbiljnu ekonomsku i geopolitičku prednost. Postojeći sistem bilateralnih ugovora koje su evropske zemlje zbog gasa potpisale sa Rusijom polako narušava jedinstvo ne samo EU, nego i NATO. Mnoge članice ove vojne alijanse danas u potpunosti zavise od ruskog gasa. Ako se uzme u obzir i najnoviji trend odustajanja od nuklearne energije, ova zavisnost će se samo povećavati.

    Šta mogu da učine SAD? Najverovatnije će vršiti pritisak na svoje saveznike da revidiraju praksu potpisivanja bilateralnih sporazuma vezanih za gas sa Moskvom i zahtevati izgradnju jedinstvene politike poslovanja vezanog za ovaj energent. Međutim, biće veoma teško postići tako nešto. U uslovima ekonomske krize evropske države će biti spremne da izlaze u susret Rusiji po raznim pitanjima. Pritisak SAD da se što pre izgradi sistem protivraketne odbrane na granici sa Rusijom može se tumačiti kao jedan od pokušaja da se ojača NATO.

    Što se tiče Moskve, za nju dolaze izazovna vremena. Sve ovo će nužno uticati i na moguću reviziju nekih aspekata strategije nacionalne bezbednosti Rusije. „Era gasa“ će zahtevati od najveće zemlje na svetu izuzetnu čvrstinu, mudrost i odmerenost u donošenju odluka i izboru saveznika.

    Ruska reč
    http://www.standard.rs/sergej-grinjajev-promena-o-kojoj-se-retko-razmislja-ili-ruska-pretnja-koje-se-nato-najvise-plasi.html

  5. […] FJODOR LUKJANOV: ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI […]

  6. […] FJODOR LUKJANOV: ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: