“Опет су нас изиграли“

31 јула, 2012

Руски медији: Николић је спреман да „де факто“ призна Косово!

„Од нове власти у Србији Европа и САД очекују пре свега нормализацију односа са Косовом“, пише московски дневник „Комерсант“, а преносе београдске агенције.

>

Опет су нас изиграли

Потпредседник Скупштине заједница општина Косова и Метохије и потпредседник Демократске странке Србије Марко Јакшић у интервјуу за „Вести“ каже: Косовски Срби су поново изиграни. Реализација договора Стефановић-Тахири значиће само једно – независно Косово.

>

Шта нам се спрема?

Да ли је Вучић поменуо и нас из јужног дела Косова и Метохије? Јер, очигледно је да време истиче домаћину господина Вучића, и његовим западним савезницима. И, о којој то подели прича Дачић?

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

NEBOJŠA KATIĆ: Zadati život nove vlade

Нова-стара влада

О новој владајућој коалицији и коалиционом споразуму

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA


NEBOJŠA KATIĆ: Zadati život nove vlade

31 јула, 2012

Tragično stanje srpske ekonomije posledica je pogrešne ekonomske politike čiji su temelji postavljeni pre deset godina a potom se na njima pažljivo dograđivao ekonomski kavez. Ta konstrukcija je najvećim delom završena, iz tog kaveza se teško može izaći. Nova vlada će, bojim se, živeti već zadati život. Svaki pokušaj radikalnije promene ekonomske politike rezultovaće radikalnim skraćenjem mandata vlade. Da li će težište pritiska biti unutra ili će pritisak dolaziti spolja, svejedno je.

Temelji ekonomske politike počivaju na glorifikaciji i forsiranju slobodne trgovine i slobodnog protoka kapital. Taj koncept ponajviše nameću Svetska trgovinska organizacija (STO) i Međunarodni monetarni fond (MMF) a promovišu ga domaći ekonomisti, koji od toga imaju nekakve finansijske koristi ili oni kojima je lakše da čitaju pitke ekonomske bajke no da posmatraju i analiziraju svet oko sebe.

Lakoća i neodgovornost sa kojom se Srbija godinama „igra“ slobodne trgovine, troši devize i živi iznad mogućnosti je ekonomski samoubilačka. Nerazvijena ekonomija koja nije u stanju da makar približno uravnoteži svoj uvoz i izvoz ne može sebi dozvoliti luksuz da arči devize uvozeći robe bez kojih se može. Još manje sebi može dozvoliti da bez ikakve kapitalne kontrole dopušta da se banke zadužuju u inostranstvu i unose devize kojima se to trošenje finansira i stimuliše.

Ekonomske posledice ovakvog ponašanja manifestuju se kroz ogroman deficit trgovinskog i tekućeg bilansa, kroz veliki rast spoljne zaduženosti, kroz dugoročni trend deindustrijalizacije, kroz strahovit pad zaposlenosti i ogroman odliv radne snage u inostranstvo. Kraće i jasnije – manifestuje se kroz potpunu ekonomsku i socijalnu propast društva.

Sve države koje su se podigle iz jada i bede vršile su drastičnu kontrolu trošenja deviza i redukciju uvoza potrošnih roba. Standard i potrošnja građana su rasli sporo, a raspoložive devize su se čuvale i usmeravale za uvoz sirovina, repromaterijala i opreme. To su bili neophodni koraci da se države industrijalizuju, ljudi zaposle, a njihove privrede učine konkurentnim.

Uvoz se destimulisao grubo visokim i selektivnim carinama, administrativnim ograničenjima uvoza, kao i politikom deviznog kursa kojom je domaća valuta sistematski potcenjivana kako bi se dodatno obeshrabrio uvoz, a podstakao izvoz.

Države su funkcionisale u režimu kapitalne kontrole, nedozvoljavajući da ih priliv deviznih kredita uvede u stanje spoljne prezaduženosti. Zaduživalo se samo koliko se moralo i koliko se moglo otplaćivati. U trenucima kada bi se od takve politike odstupilo, odmah je stizala kazna – države bi se izložile špekulativnim finansijskim napadima koji su dovodili do strahovitih ekonomskih kriza.

Razvijene države su koristile iste ili slične protekcionističke metode u ranijim fazama svog razvoja. Slobodan trgovina je počela da se promoviše tek onda kada su moćne privrede postale sigurne ili su bar poverovale da ih više niko ne može ekonomski ugroziti.

Ovakvu logiku jasno je uočio sjajni namerno potcenjeni nemački ekonomista Fridrih List još sredinom 19. veka. Kritikujući politiku Velike Britanije, List ukazuje na njen cinični modus operandi, po kome država na vrhuncu ekonomske moći odbacuje (protekcionističke) merdevine pomoću kojih je do moći stigla. Tako na najbolji način sprečava konkurente da koriste iste merdevine i ponove isti razvojni put. To je i trenutak kada se drugim državama počinje govoriti o vrlinama slobodne trgovine, kako je to činio Adam Smit.

Globalna ekonomska arhitektura sveta i danas počiva na istim premisama. Sistem je suptilniji nego ranije, ali je i dalje veoma efikasan u zaštiti ekonomskih interesa moćnih. Razlika je samo u tome što sistem danas više štiti interese multinacionalnih kompanija i banaka, a sve manje brine o interesima nacionalnih ekonomija, pa i onih moćnih.

Upravo zbog toga, bez analize i rasprave, Srbiji je pre deset godina nametnut sistem u kome su Listove merdevine morale biti odbačene. Upravo zbog toga Srbija ne može da se pokrene i osuđena je na ovo tužno tavorenje. Upravo zbog toga, nova vlada, sve i da ume, ne može promeniti ekonomsku politiku i njen tok, bez obzira na dobre želje u čiju autentičnost ne sumnjam.

Preko potrebna velika korekcija dinara se ne može izvršiti zbog pritiska dužnika i banaka. Restrikcija uvoza se ne može sprovesti zbog već potpisanih trgovinskih sporazuma kao i odmaklog procesa ulaska Srbije u STO. Nezavisna monetarna politika se ne može sprovoditi bez kapitalne kontrole. Kapitalna kontrola se ne može uvesti jer nije po volji ni MMF ni moćnom bankarskom lobiju.

Sa praznom budžetskom kasom, sa prezaduženom državom, građanima i preduzećima, sa nacijom nespremnom da se suoči sa uzrocima krize i njenim dugoročnim posledicama, nova vlada neće imati puno izbora. Moraće da radi isto ono što su radile i vlade pre nje. Živeće se od danas do sutra, očajničko zaduživanje će se nastaviti i gotovo sve što je preostalo od državne imovine moraće na doboš, uprkos zaklinjanju da se to neće činiti.

MMF i EU će se sa svoje strane postarati da Srbija ne pravi radikalne zaokrete, da se drži svih do sada potpisanih ekonomskih sporazuma, i da ne poseže za Listovim merdevinama. A bez njih, izlaza nema.

Blog Nebojše Katića

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Нова-стара влада

Goran Babić: Dimenzije posrnuća

Сваки свога убијте субашу!

SINISA LJEPOJEVIĆ: DA LI SU ZAISTA KRIVI BANKARI?

Русија: На приватним офшор рачунима 800 милијарди долара

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA


Русија: На приватним офшор рачунима 800 милијарди долара

29 јула, 2012

 

Бранко Влаховић / Новости

Шокантна информација да је из Русије од деведесетих година преко офшор-фирми изашло 798 милијарди долара разгневила је онај већи део сиромашнијих грађана, јер богаташи у ове спарне дане не читају новине већ се одмарају у скупим вилама и возе на раскошним јахтама. Код већине Руса одавно је ”офшор”, заправо, синоним за лоповлук.

Руска влада је одобрила да се од 2012-16. приватизује део највећих руских банака, авиокомпанија „Аерофлот“ и „Росњефт“, па се анализа економисте Џејмса Хенрија за Таџ Џастис Нетњоркс схвата као велико упозорење. Хенри је својевремено радио као главни експерт McKinsey &Co. и његов закључак је сигурно тачан – мање од десет милиона људи су власници тог светског офшор богатства.

Парламентарац Иља Пономарев из „Праведне Русије“ кога су многи запамтили по учествовању на митинзима на Блатном тргу припремио је пројект закона о провери чиновника који чувају новац у иностранима банкама. Њега подржава потпредседник парламента Сергеј Железњак.

Московски експерт Михаил Козаков каже да успеха не може бити, све док чиновници као „борци против одласка капитала“ и сами имају офшор компаније.

Иначе, у Русији се средином деведесетих богаташима већ нудила амнестија, ако накнадно плате макар и мањи део пореза. Резултата није било. Сада је слаба утеха да је Русија „тек друга“ на ранг листи шампиона офшора. Кина је на првом месту: у офшор-зонама држи 1,189 трилиона долара. На трећем месту је Кореја са 779, затим следе Бразил, Кувајт, Мексико… из Украјине је отишло 167 милијарди долара.

Андреј Николајевич Иларионов (51) је детаљно описао како је Русија опљачкана. Он је 1992-93. био заменик руководиоца Центра економских реформи при Влади Русије. Познати руски економиста који је 2000-2005. био саветник председника Путина истиче да се у време Јељцина, у приватизацији којом је руководио Анатолиј Чубајс, државну благајну стигло само 6,9 милијарди долара, а укупно за двадесет година – 17,3 милијарде долара.

Бивши градоначелник Москве, економиста Гаврил Попов тврди да је ваучерска приватизација у Русији била најобичнија превара.

„Говорили су да ће се богатство Русије поделити на 147 милиона становника. Председник Јељцин и Чубајс су обећавали су грађанима да ће за ваучер моћи да купе ‘волгу’, а потом је вредео само десет рубаља“. Професор Попов тврди да су главног идеолога руске приватизације Јегора Гајдара Јељцину препоручили Американци.

„Гајдара су Американци припремали одавно за Горбачова. Случајно сам био на неком семинару у Европи, где су целу Гајдарову групу учили јер су веровали да ће Горбачов кренути као Пољаци ка тржишној привреди шок терапијом. Знао сам Јегора Гајдара још док је био студент на мом факултету. У време Јељцина он се јако противио да ја будем у тиму“, рекао је Гаврил Попов, бивши професор „Ломоносова“, сад ректор Међународног универзитета у Москви.

Други талас приватизације у Русији не сме личити на ону из деведесетих година“, рекао је Владимир Путин недавно у Санкт Петербургу на међународном економском форуму.

Ризици од корупције су знатно опаснији од колебања цене нафте“, нагласио је Путин.

Није време за распродају

Економиста Андреј Ларионов, али и не само он, предлаже влади да сачека са приватизацијом.

Сада ништа не треба распродавати. Разумније је одложити нову приватизацију. Русија добија довољно новца од продаје енергената. Државну имовину треба продавати кад се мора. Светска економија је у кризи, па цена руских компанија не би била најповољнија. Садашња рецесија може трајати дуже од оне 2008 и 2009.“, каже Андреј Иларионов.

Хоће ли председник Путин послушати свог бившег саветника?

http://www.vaseljenska.com/svet/rusija-na-privatnim-ofsor-racunima-800-milijardi-dolara/

 


Сваки свога убијте субашу!

24 јула, 2012
Кад је Црни Ђорђије из Орашца повикао “Сваки свога убијте субашу!“ његово морално право да позове српски народ Београдског пашалука на буну, да ризикују животе, да крену да збаце јарам, је надјачало опрез и страх од посљедица јер је он свога субашу већ био убио и јер је он свој живот већ ставио на коцку. Ја не знам за ефективнији револуционарни поклич у историји свјетских револуција и народног организовања од овог српског. Ништа тако не покреће народ као надолазак свијести о прилици и праву на оснажење, као откровење личне моћи. Једино је свијест о немоћи погубнија од немоћи, а српски вожд је једним покличем разбио српску свијест о сопственој колективној немоћи и ослободивши појединца из стега те свијести, искорачио је ка опуномоћењу обесправљеног гејака да преузме неминовност свог физичког ослобођења у своје дотле нејаке руке. Са становишта тактике народног, илити грађанског, организовања и покретања, Карађорђев позив је био чиста генијалност јер је омогућио сваком сељаку, сваком сеоском прваку да сам и брзо стигне до циља: свако јесте могао убити свога субашу.
Данашњи Срби – бар неки од њих – чекају неког новог Карађорђа да кликне, да их пробуди, да их поведе ка избављењу из оне Платонове пећине, у коју су сами ушли, сами се закатанчили за под, и блентаво наизмјенично тапшу и звижде сјенкама стварног живота које лелујају по зидовима. Ипак, удобно су заваљени, сјенке су неуморне, и њима је добро јер и који би од њих кренуо према свјетлости, остали би га изружили, испљували, можда и пребили, и повукли би га назад у кино јер им квари угођај. Да неки делија сад кликне против субаша, нико се не би ни мрднуо. Тако изгледа. Срби чекају Некога да их колективно изнесе из пећине, али да их не узнемирава и да не поплаши сјенке и привид живота што трепери са зидова. Да је и Карађорђе чекао Некога, сад би се ти, Марко, звао Ханс, а Јанку би тепали Суљо.
Нема Карађорђа ако народ не препозна и са њим не дијели идеју и енергију коју носи. Нема покрета док народ не преузме власништво над њим. И Христа су фарисеји разапели, а Србија данас фарисејима обилује, не би Пилат морао ни устати из кревета. Срби, народ који је био клан два-три пута у прошлом вијеку, ни данас не изгледају као да би препознали Карађорђа да им се прикаже и почне да их буди из сна. Српски вратови као да се сами обрћу ка ками и кољачу, не скидајући поглед за сјенки заиграним на зидовима и не марећи за повике и покличе ријетких који позивају на буђење и покрет ка свјетлости. Кољи, само ме не буди, као да кажу.
Није Карађорђе подигао буну на дахије, него они који усташе да сваки свога субашу убију. Сваки свој јарам мора да збаци. Просјечни Србин се свакодневно бави државном политиком, Косовом, Европском унијом, фудбалском репрезентацијом и, Боже опрости ми, Јеленом Карлеушом, иако ама баш никако из постојећег стања не може утицати на рјешавање иједног од тих проблема. А оно на шта може утицати непосредним дејством, у својој кући, улици, селу и граду, чека да му рјешава Карађорђе. “Сваки свога убијте субашу“ данас значи зауставити градњу ругла од споменика у Нишу, организовати се против сјечења градског парка у Бањој Луци или Београду, зауставити пљачку предузећа у којем радите, зауставити намјештено јавно надметање, смијенити корумпираног политичара, супротставити се илегалној градњи и тако даље. Силна српска омладина, која би радије прала судове по америчким кантри клубовима са завршеним факултетом него купила субвенционисан трактор и узорала комад очевине за оне паре које ће потрошити на карту до Америке, може бити потомак оне која поби субаше, али сјенке на зидовима у кину Платонове пећине се боље гледају скупљајући са шареног тепиха мрвице иза дебелих и богатих америчких пензионера него са блатњавог трактора док капи зноја кроз прашњаво чело клизе у очи.
Уснулом народу треба буђење, јер ко се не пробуди, биће заклан, фигуративно, а неки и дословно. Бивало је, бива и биће. Мени би било жао да српски народ наставе да кољу, поготово исти кољачи истим камама. Та свијест о моћи коју је Карађорђе пробудио можда чека новог Карађорђа, али зар нисмо мислили и да је његов праунук он, па смо се залетјели у самоуништење, док су молбе истинских јунака као славни војвода Мишић биле игнорисане? Зар нисмо мислили и да је и човјек леденог погледа, страног надимка и непознатог имена и поријекла Месија главом и брадом док нас је солунски јунак са Равне Горе убјеђивао да није? Зар нисмо мислили да је и Титов пионир нови Лазар на Косову, а његова Мира нова Милица? Зар нисмо мислили да нас од Слобе ослобађа наша снага и да Петим октобром разбијамо капију у месијанско европејство и у просперитет на сребрном тањиру који само нас чека? Рече CIA, тј. Отпор.
Тешко се покренути послије толико катастрофалних грешака. Тешко је посебно што у Српству још увијек ведре и облаче чеда и побачаји тих катастрофа, што збуњују, праве смутње, убијају вољу и унаказују наду. Зато Србин и мора да се окрене себи, сопственом снажењу, јачању и окупљању своје локалне заједнице, Срба сличних њему, око заједничких интереса, непосредних, битних, остварљивих и корисних са заједницу, не чекајући да му неко негдје, било то у Москви, Берлину или Београду постави орјентире. Ефикасно локално или локализовано грађанско дејство производи ефекат концентричних кругова који се могу проширити на ширу заједницу, па и на читаво друштво. Побједа је заразна. Коров умире без сунчеве свјетлости кад се над њим надвије здрава, јака биљка, јаког коријена и широких листова. Прави пут се препозна тек кад се на њега крене, а на њега се креће најкраћим кораком, до најближег и најјаснијег остваривог циља. Једна савладана препрека даје снагу и искуство за другу. Карађорђе није измислио нити изњедрио устанак, он је само учинио најкраћи први корак, убио је свога субашу.
Објавио Srbo

Нова-стара влада

23 јула, 2012

Francuski masoni dolaze da podrže ulazak Srbije u EU

11. mart 2011.

Delegacija slobodnozidarske obedijencije “Veliki orijent Francuske” stiže danas u trodnevnu posetu Beogradu.

Delegaciju će predvoditi Veliki majstor dr Gij Arsize, a Beograd će biti prvi grad van Francuske u kom će biti održan redovni sastanak “Kongresa Pariz 4″ i “Lože istočne Evrope”.

Dr Gij Arsize će, kako se navodi, tokom boravka u Beogradu održati i predavanje “Osnovne vrednosti Velikog orijenta i proces pridruživanja Srbije EU” na “Megatrend” univerzitetu.

http://www.srpskaanalitika.com/2011/03/11/francuski-masoni-dolaze-da-podrze-ulazak-srbije-u-eu/

>>

„Megatrend“ vlada!

Formiranje nove vlade Srbije, koja je juče konačno sastavljena posle mnoštva kombinacija i kalkulacija, propratili su različiti komentari i epiteti, od zluradih da je reč o crveno-crnoj koaliciji do slavodobitnih da će ovo biti najstabilnija vlada do sada.

Ministar prosvete Žarko Obradović profesor je u stalnom radnom odnosu na ovom univerzitetu, a ministarka za energetiku Zorana Mihajlović je uz to i prorektor za nauku na „Megatrendu“. Ministarka za sport Alisa Marić takođe je predavač na ovom privatnom univerzitetu, na kome je budući predsednik Skupštine Srbije Nebojša Stefanović magistrirao i sada je na doktorskim studijama. Kako saznajemo, Stefanovićev mentor je rektor ovog univerziteta Mića Jovanović. Novi-stari ministar infrastrukture Milutin Mrkonjić prvi je predsednik Upravnog odbora „Megatrenda“ i počasni doktor ovog univerziteta, a na ovom univerzitetu ponikla je i njegova savetnica Ivana Škorić, u javnosti poznatija kao učesnica rialitija i manekenka.

http://www.alo.rs/politika/51718/Megatrend_vlada

>>

Dačić: Nova vlada bez Ministarstva vera i Ministarstva dijaspore

Mandatar za sastav nove vlade Ivica Dačić izjavio da nova Vlada Srbije neće imati Ministarstvo vera, već Državnu kancelariju za vere, a resor Ministarstva dijaspore će biti pridodat Ministarstvu spoljnih poslova.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Сами одлучите да ли треба изаћи на намештене изборе од стране доказаних лопова и антихришћана

Малтешки ред се враћа у Русију?

Истрага

Да ли су српски и да ли ће Србија имати неке користи?

”Србијом влада сто породица”

Основни принципи будуће владе

SINISA LJEPOJEVIĆ: DA LI SU ZAISTA KRIVI BANKARI?

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

ĐOKO KESIĆ: Nova vlada – revolucionarni komitet s neograničenim ovlašćenjima

Goran Babić: Dimenzije posrnuća

Vesna Miletić: Nešto i ništa

 


Vesna Miletić: Nešto i ništa

23 јула, 2012

 

Prošlo je manje od sedam dana od završetka Matematičke olimpijade u Argentini na kojoj je Teodor fon Burg postao najbolji mladi matematičar sveta svih vremena osvojivši četvrtu zlatnu medalju. U međuvremenu je slavljen u medijima kao čudo koje samo Srbija može da iznedri. Izgleda, međutim, da zlatne medalje u Srbiji neumoljivo blede pred sujetom državnih činovnika.

Tekst “Talenti kupuju kartu u jednom pravcu”[1] objavljen u Večernjim novostima 21.07.2012. predstavlja sraman atak na mlade talente i najboljeg među njima kojim se kažnjava za javnu kritiku odnosa države prema sebi i svojim kolegama. Godine mukotrpnog rada, brojni uspesi i nagrade u samo dve rečenice se najbrutalnije bacaju u blato, a Teodor od zlatnog olimpijca pretvara u neskromnog “otimača” državnih para koje će se “oploditi” u inostranstvu.

Od svih mladih talenata prozvan je samo Teodor, a iznosi stipendija i nagrada dati su na godišnjem nivou da bi na prvi pogled izgledali impresivnije. Ne mora se biti matematičar Teodorovog ranga da bi se godišnji pretvorili u mesečne iznose i shvatila beda kojom država pokušava da zapuši usta za kritike na račun neadekvatnog tretmana mladih talenata, sadašnjih i budućih naučnika.

(…) Za 12 milijardi evra koje je Srbija izgubila u poslednje dve decenije zbog odliva mozgova kriva je Srbija, odnosno oni koji njome upravljaju, a ne mozgovi. Da bi mozgovi mogli da žive i rade potrebno im je telo, potrebna je privreda, društvo, obrazovanje, nauka, potreban je adekvatan medijum. Srpska politička elita i njeni sateliti su uništili elementarne uslove za funkcionisanje mozgova u Srbiji, jer mozgovi najteže preživljavaju u medijumu koji hrani mediokritete. Izgleda da u ovom srpskom medijumu najbolje uspevaju oni amorfni partijski organizmi koji ultrabrzim evolutivnim mehanizmima isključe sopstvene organe za razmišljanje kao nepotreban i nepoželjan balast. Klackalica na kojoj se navodno nalazi država sa dilemom da li da ulaže u najperspektivnije ili one osrednje pokazuje elementarno odsustvo moždanih sposobnosti države. Ako ne bude ulagala u uslove za funkcionisanje čak i tih osrednjih, treba da zna da će i oni prvom prilikom otići. U drugim sredinama će osrednjima svakako biti teže nego najperspektivnijima, ali sa glibom Srbije teško se šta može porediti. Onda će se kao prikladan naslov verovatno učiniti “Osrednji kupuju kartu u jednom pravcu”. Šta će biti sa Srbijom kada i oni odu?

http://pescanik.net/2012/07/nesto-i-nista/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Teodor fon Burg proglašen za najuspešnijeg mladog matematičara sveta svih vremena

Goran Babić: Dimenzije posrnuća

 


Goran Babić: Dimenzije posrnuća

22 јула, 2012

 

Ponekad pomislim kako se ona kletva (Dabogda imao pa nemao!) nama i nije desila slučajno. Pritom ne mislim da nas je neko urekao (odbacujem, dakle, teoriju zavjere) i više sam sklon mišljenju prema kojemu nismo dovoljno cijenili ono što smo imali, pa smo iz lavora s prljavom vodom izbacili i dijete. Današnje generacije, stasale u ratu, inflaciji, sankcijama i bombardovanju možda i ne znaju kako izgleda normalan život, niti mogu da zamisle da je i na ovom terenu uopšte moguće organizovati zemlju u kojoj je svaka stvar na svom mjestu.

Ilustrirajmo rečeno na primjeru za koji su svi kompetentni, tj. na fudbalu u kojem trenutno doduše ne zauzimamo baš ono mjesto zadnje rupe na svirali, ali pošteno govoreći nismo ni daleko od te neslavne pozicije. Može li razuman čovjek objasniti fenomen da klupski prvak svijeta („Crvena zvezda“) u ciglih desetak godina propadne u neku tamo Jagodinu ili Borču? U Montevideu smo bili treći, u Čileu četvrti, u finalu Evrope gubili od Rusa, „Partizan“ od „Ajaksa“ itd, a sad igramo kvalifikacije sa Andorom i Faranima.

Ovo je, međutim, ponajmanje tekst o najvažnijoj sporednoj stvari. Pomenute ilustracije, naime, samo slikovito prikazuju bivšu slavu i sadašnju propast, jednako u fudbalu i u bilo čemu drugome. Nekada smo zidali Đerdap, a sad ne možemo ni potočnu centralu; gradili smo autoput od hiljadu kilometara, a sad se ministar nateže s jednom obilaznicom; nekad smo pravili kanal Dunav-Tisa-Dunav, a sad nismo u stanju ni da ga valjano očistimo kako bi se moglo navodnjavati ovo što suša uništi; nekad smo podigli Vinču, a sad muku mučimo i s njenim otpadom

Nekadašnja željeznica će, pretpostavljam, uskoro nabaviti moderne parne lokomotive, gradonačelnik se bavi platanima i popločavanjem trotoara, a od Karaburme do Beške sedamdeset godina nema mosta preko Dunava i tako dalje. Ne, nije naša rupa loša, samo nema dna.

http://www.blic.rs/Komentar/Tema-dana/334338/Dimenzije-posrnuca

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Okupljanje Pokreta za slobodu

Balkanski Exit

Двери у председништву Србије!

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore

Самосталност деце: или моћ или помоћ

Никола Попов: КУДА, И КАКО?

Teodor fon Burg proglašen za najuspešnijeg mladog matematičara sveta svih vremena


%d bloggers like this: