Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

Уставни суд је јуче донео одлуку да одређене одредбе Закона о утврђивању надлежности АП Војводине нису у складу са Уставом Србије. 

Одлука је донета, прегласавањем између судија, у дану у ком је “отац нације“ Добрица Ћосић изјавио да Космет треба “цивилизовано предати“. У истом дану је нови председник Републике изјавио да он “никада неће бити председник у Приштини“. У данима који су претходили јучерашњем дану, “две змије“ су се руковале у Дубровнику, наши политичари су одлазили на консултације у Брисел, из САД су неки функционери долазили у Београд.

На први поглед, рекли би да је одлука Уставног суда “одговор“ српске стране на притисак да се одустане од борбе за Космет. За неког је то “црвена линија“ – Космет је отишао, Војводину не дамо. За неког је то наставак борбе и за Војводину и за Космет унутар Србије. 

Мене занима следеће:

да ли је ова одлука Уставног суда знак за отварање новог фронта за поделе и сецесију?

Из Војводине се већ чују гласови да је одлука уперена против Војводине и грађана Војводине, да се враћамо у деведесете и слично.

Уколико они који су против ове одлуке одлуче да радикализују ствар, истовремено са притисцима на Србе који живе на Космету, мислите да је случајно што се формира власт СНС-СПС-УРС и што је на намештеним изборима напредни радикал изабран за председника?

Како ће се нова власт борити против радикализације у Војводини и насилних акција против Срба на Космету а да не врате Србију у деведесете? 

Шта ако из истог центра, или кроз координацију пар центара, долазе одлуке да Николић победи на изборима, да владу направи са Д&Д, да се Т&Т рукују у Дубровнику, да Ћосић и Николић наговесте предају Космета, да у владу уђе УРС који дели Србију на регионе, а да онда Уставни суд реагује на иницијативу ДССа и да “спавачи“ у Војводини крену са прављењем анархије? 

Зар није Добрица Ћосић био на отварању неког Делта објекта са Мишковићем, који се доводи у везу са формирањем владе (заједно са осталим тајкунима), зар није исти Ћосић примио Дачека који је сутрадан изјавио да је “СПС настављач Титове партије“, зар исти Ћосић није “отац нације“ за ДССовце и печатовце, који га слушају безпоговорно, и зар то све није довољно да се објасни и страни фактор (дакле, после тајкуна и страни амбасадори који саставаљају владе), тј. како и пронатовци подржавају Тадића који је растао уз Добрицу, и Чеду, кога финансирају тајкуни-патриоте, како и њихови медији могу кад треба од Дачека да праве Европљанина, од Николића такође, да припремају нового лидера у ДСу, и слично? Да ли су фракције ДСа, СПО, ЛСВ и ЛДП ван ових центара моћи, који, дакле, потпуно контролишу и “патриотски блог“ на челу са ДСС и Печатом? Ко може да гарантује да из исте “кухиње“, као део стратегије, нису изашли предлози Тадићу да оде у Дубровник и Николићу да изјави да неће бити председник у Приштини, а да онда Уставни суд донесе одлуку коју је донео? При томе, као што сам већ писао, људи као Ћосић су на нижим нивоима хијерархије унутар Пирамиде. Њега узимам као пример, јер има све услове да буде добра веза између Тадића и Коштунице, Тадића и Николића, Дачека и Коштунице, ЛСВ и ЛДП са једне стране и Печата и Видовдана са друге стране, Мићуновића и Капичића са једне стране и неких владика СПЦ са друге стране, Делта Мишковића и политичара, итд. Може да ради и са њима, и њима иза леђа. Као што и њему неко ради иза леђа, тј. не зна крајњи циљ акција које спроводи. Како то већ иде у тим пословима…

Дај Боже да грешим, да сада ЛСВ, ЛДП и њима слични неће кренути да праве озбиљне проблеме (или да патриоте неће кренути са неким шешељевским методата или бојкотима да се боре против аутономаша), да неће успети да анимирају већи број грађана, да неће наићи на подршку у Београду и медијима, да неће и светски медији почети са причом о “угроженим правима Војвођана“, јер – ко ће то да спречи?

Да ли верујете да такав план могу спречити Дачек и Вучко, ако буду водили министарства силе, или ДСС који није успео да спречи паљење амбасаде САД (али јесте Француске)? 

Зато са резервом примам одлуку Уставног суда.

Да имам поверење у полицију, војску и судове, да је овај народ бар мало зрелији и мудруји, не бих постављао ова питања.

Пошто ми немамо државне институције које могу реаговати уколико у Војводини крену акције које су уперене против Србије, државне институције не могу ни заштити Србе на Космету, питам се који то центар моћи у Београду може то спречити. Да ли имамо такав центар? Немамо. Да ли је довољан Џеремаја у УН?

Није формиран покрет отпора, не постоји центар који може координирати рад војске, полиције, осталих државних институција са спољном политиком. Због тога са пажњом треба пратити даља дешавања у Војводини, не заборављајући на Космет, али ни на Републику Српску, права Срба у Црној Гори и НД Хрватској, и наравно, створити покрет отпора и ослободити Србију. 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Вишедеценијски рад на предаји Космета

Božidar Francuski: Samuraji i Srbi vitezovi

Небојша Малић: Две змије

Ustavni sud ocenio neustavnim odredbe Zakona o utvrđivanju nadležnosti APV

Vladimir Milutinović: Neoliberalizam

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

47 Responses to Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

  1. Varagić Nikola каже:

    Patrijarh poziva na jedinstvo

    Patrijarh srpski Irinej pozvao srpski narod na jedinstvo i poručio da SPC nikada neće pristati niti će se pomiriti sa bilo kakvom predajom Kosova.

    Poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Irinej pozvao je danas srpski narod na jedinstvo u politici i u svemu drugome jer, kako kaže, budući da smo mali narod, jedini način da se održimo jeste zajedništvo i neki vrednosni ideali koje će svet razumeti i podržati. On je uveren da je to jedinstvo ostvarivo i da je za njega potrebno „malo želje i gledanja malo dalje od nosa“.

    Iz intervjua patrijarha Irineja

    „Za nas nije realno i mislim da srpski narod i srpska crkva, koja je uvek bila uz narod, nikada neće dati svoj pristanak na ovo što se može pročitati danas u štampi – na civilizovano predavanje Kosova“, naveo je patrijarh u intervjuu Tanjugu.

    Konstatujući da tako nešto niko nikada nije činio u svetu i to nazivao civilizovanim, poglavar Srpske pravoslavne crkve kaže da se zna kako se uzimaju i osvajaju teritorije – ratom i otimanjem.

    „Srpska crkva se nikada s tim neće pomiriti“, poručio je patrijarh koji se, inače, proteklih nedelja često sretao sa doskorašnjim i aktuelnim predstavnicima vlasti u Srbiji.

    On kaže da su ti razgovori, kao i razgovori koje često ima sa diplomatama u Srbiji, uglavnom kurtoazne prirode. Ne spori, međutim, da se tom prilikom razgovaralo o Kosovu i Metohiji, stanju u narodu i Crkvi.

    Izražavajući svoj lični ali, kako kaže, i stav Svetog arhijerejskog Sabora SPC, patrijarh ističe da Srbi na Kosovo ne gledaju kao na geografski prostor nego kao na svetu zemlju, zemlju sa svojim najvećim svetinjima, a te svetinje, ukazao je, na Kosovu i Metohiji nisu od juče, već su tamo vekovima i vekovima.

    „I na kraju krajeva, rezidencija srpskog patrijarha je u Pećkoj patrijaršiji, što znači da bi, po toj logici, rezidencija ostala u nekoj drugoj državi. To nije ni logično ni pravedno“, zaključio je patrijarh.

    http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1137704/Patrijarh+poziva+na+jedinstvo+.html

  2. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: TADIĆEVA OSVETA SRBIJI i čika Dobrica

    sreda, 11 jul 2012 23:22

    Teško je reći kad je tačno Boris Tadić počeo da doživljava politiku i misli o njoj u vrednosnim koordinatama onog sveta kome je čak i njegova Srbija bila suviše jaka, odveć bogata i prevelika za sreću onog što se zove Zapadnim Balkanom. Još teže je odrediti kada je tačno počeo da čini stvari na polzu tog istog sveta. Tek, sudeći po toj njegovoj mentalnoj nejakosti, s koje je padu oduvek bio sklon, to se moralo dogoditi mnogo pre no što su njegove ispovedane vrednosti postale teško breme za njegov narod i snažan adut neprijatelja tog naroda. Ali, ako nam je sve to još uvek u magli, od srede bar znamo kada je Tadić definitivno postigao ono jedinstvo mišljenja, delanja i jezika, toliko nedostižno na našem javnom prostoru i ovdašnjoj političkoj sceni, toliko obeleženom laži, ketmanom i pretvornošću.

    Stvari su se u „Globusu“ otvorile čak i više od svoje prirodne vrednosti. Naime, hrvatski jezički standard, koji se dosledno primenjuje u tamošnjim novinama, nalaže da se „srpska varijanta“ dosledno prevodi na „hrvatsku“, pa je tako njegovo (verovatno) čuveno i prepoznatljivo „zato sam ja ja kao (bivši) predsednik Srbije…“ ispalo „zato sam kao bivši državni dužnosnik Srbije odlučio doći u Dubrovnik…“ Da nije tek reč mojoj o zlovolji pred ovim „bivšim dužnosnikom“, svedoči, međutim, onaj sloj Tadićevog jezika koji se ne da prevesti čak ni na hrvatski.

    To je onaj ideološki aspekt jezika u kome se Tadić ne pokazuje samo kao prisilni (prevedeni) leksički i morfološki Hrvat već i kao ideološki i politički Hrvat, naravno, dobrovoljni. Jer, kada Tadić „Globusu“ kaže da očekuje „od Nikolića (Tomislava, predsednika Srbije; prim. aut.) da vodi računa o interesima srpskog naroda, što znači da velikosrpske ideje moraju nestati iz njegovih misli i riječi“, kada dakle pominje „velikosrpsku ideju“, pa još u Zagrebu, čak i Tadić bi morao nešto da zna. Da je reč o toposu austro-nemačke protivsrpske propagande, koji se posebno korenio od poslednjeg kvartala 19. veka, kada je Austrija nastojala i zamalo uspela da sasvim potčini Srbiju i kada je, baš na toj sintagmi o „Velikoj Srbiji“ počeo da se stvara zaplet raspleten tek u Prvom svetskom ratu.

    Naravno, govoriti o „Velikoj Srbiji“ u novinama iz Hrvatske, dakle sveta koji ni u vreme dve Jugoslavije nije izlazio ispod svog austrijskog geopolitičkog šinjela, isto je kao otići u Mađarsku i govoriti o njenom pravu na Vojvodinu, kao otići u Nemačku i reći da Srbi u Drugom svetskom ratu nisu ginuli, otići u Vatikan i reći da je Jasenovac samo plod mašte nacionalističkih srpskih istoričara, kojima nije bio dosta da sanjaju „Veliku Srbiju“ na zemaljskoj horozontali nego je sanjaju i na istorijskoj vertikali.

    POLITIČKI HRVAT Kome je Tadić poslao poruku opominjujući Nikolića za „Veliku Srbiju“ u zagrebačkim novinama. Hrvatima? Možda, jer ideja „Velike Srbije“ nije samo zgodna političkim Hrvatima kao logorska vatra oko koje se okupljaju i mobilišu već i kao alibi za svakojaka nepočinstva koja su kroz istoriju činili nad Srbima. Da im je Tadić olakšao utvrđujući ih u ideji da je protivsrpska mobilizacija centralni noseći stub u kući hrvatskog identiteta – jeste. Da im je obećao kako će u njemu uvek u onome što je ostavio od Srbije imati borca protiv „Velike Srbije“, a to će reći i borca za „Hrvatsku u povijesnim granicama“ – jeste i to.

    Pa ipak, njegova poruka Srbima i samom Nikoliću mnogo je više od ove izjave slepe lojalnosti. Rukujući se sa Tačijem, Tadić pokušava da odredi Nikolićevu buduću kosovsku politiku, čime će, ako uspe, pokazati da je njegova kosovska politka, ako već nije dobra – a nije – bila jedina moguća. Intervjuom u „Globusu“ on iscrtava Nikoliću regionalnu politku, isto tako kao jedinu moguću, bez obzira što bi ona mogla jednog dana da Srbe košta isto koliko su ih koštale politike do 1941. i 1991. godine. I ako mu to uspe, Tadić će biti zadovoljan: zauvek će vladati Srbijom, čak i kad ga ne bude više.

    On upozorava Nikolića da, samo ako pomisli na „Veliku Srbiju“, neće za protivnika imati samo njega nego i njegove hrvatske prijatelje, a to će reći i sav napredni svet, od Jasenovca preko Dahaua, pa sve do Vašingtona. I šta je danas uopšte „Velika Srbija“; da li je to ideja o svim Srbima u jednoj državi? O brizi Beograda za Srbe u Hrvatskoj? Da li je „Velika Srbija“ suza Krajišnika za rodnim krajem? Da li je to nemirenje sa odvajanjem Kosova, agresivno i necivilizovano taman onoliko koliko je srpsko, umesto da ga, kao što kaže Borisov čika Dobrica, predamo Albancima, mirno i civilizovano, dakle jugoslovenski? Da li je „Velika Srbija“ to što Republiku Srpsku držimo za otadžbinu i što se ne kitimo njenim odlikovanjima pljujući njene junake? O tome šta je veklikosrpsko pravedno je – zar ne – da odrede žrtve te ideje. Hrvati dakle. Što se Borisa tiče, stvar je jasna: velikosrpsko je sve što nije on, a to znači da je velikosrpsko sve što nije politički hrvatsko.

    Naravno, Tadić Hrvatsku koristi kao kanal za poruke koje saopštava u sopstvenoj kući. Taj hrvatski filter, natopljen ljubavlju za Borisa, tu je da bi pojačao utisak o velikoj regionalnoj ljubavi za bivšeg srpskog „dužnosnika“, gde ta ljubav ima snagu svedočanstva o tome koliko Srbi, glasajući priotiv njega, nisu razumeli Tadića, koliko ga nisu bili dostojni. I šta onda da ovaj mirni region radi protiv ovih remetilačkih Srba, koji su jedom u sto godina dobili predsednika mirotvorca i smenili ga već posle osam godina? Pa logično – da budu kažnjeni, i to preko Zagreba.

    I tu se Tadićeva poruka kompletira: isto onako kako je cele poslednje četiri godine Srbiju uvodio u tešku pokoru dokazujući joj da joj nema života pre smrti – u duhu svog političkog jugoslovenstva, koje se, kako god, a on je najživlji dolaz za to, završava u političkom hrvatstvu – on sada Srbiji dokazuje da joj bez njega nema ni toliko. I jednako joj dokazuje da je za njega posle (političke) smrti tek počeo (politički) život. I to onaj večni, onaj koji se ne događa, već se zaslužuje. Ako ne veruju njemu, neka čitaju hrvatske novine.

    ŠTA JE IZDAJA Verujući da ispisujem jedan iznuđen tekst, neću ovaj put nabrajati Tadićeve grehe, njegove izdaje i prevare koje mu Srbija neće zaboraviti. Pomenuću samo jedan njegov greh, zbog čega se sve ovo ispisuje, iz koga bi se mogla izvući i neka korist, posebno među onima koji ovih dana umesto Tadića dolaze na vlast. Kada je došao na čelo Srbije, Tadić je došao kao jedan lokalni lider u vremenu the okupacije. Nade koje u takve lidere ulaže okupator jesu da će im dati ono što misle da im pripada i da će narod držati na pristojnoj distanci. Od takvih lidera ni narod ne očekuje manje: da mu neće biti uzeto baš sve i da će mu biti sačuvano bar onoliko dostojanstva da bi mogao sledećoj generaciji da preda san o slobodi.

    Rečju, nije bilo načina da Tadić ne bude ponižen lider, čovek koji se opredeljuje između onog što mora i onog što ne sme. Njegova izdaja zato nisu bili njegovi ustupci, ona je nastupila onog trenutka kada nije video u ime čega ta poniženja koja trpi imaju smisla i kada je promenio stranu, stajući zajedno s onima koji su ga ponizili i nastavljajući da, zajedno s njima, ponižava sopstveni narod. To je Tadićeva izdaja, ta slika u kojoj stoji zajedno s njima i kezi nam se iz hrvatskih novina, duboko uveren da je naš bes zbog poniženja samo jedna retrogradna velikosrpska ideja, i da je politička normalnost biti na strani jačeg, kao i da ništa sem tog puta, koji nam on osvetljava, nije na strani života.

    I to je ono o čemu je ovde reč. I Toma Nikolić će biti ponižen lider, ne manje od Tadića. I on će morati da pravi ustupke, i njega će čekati gorke čaše, ali Tadić mu je iscrtao liniju izdaje. To je onaj trenutak kad pređeš na stranu onih koji te ponižavaju i zajedno s njima ponižavaš sopstveni narod. Jer za taj narod ne postoji nagrada, već samo kazna; kad zaborave Kosovo, ni on ni Nikolić neće dobiti ništa zauzvrat jer oni koji su im ga oteli čvrsto veruju da su ga odavno osvojili i da im pripada.

    Pre nego što pomislimo da je Tadićeva pozicija političkog hrvatstva osveta što ga nećemo, razmislimo. I on i čika Dobrica – branilac poslednje crvene linije politčkog jugoslovenstva iza koje je sve srpstvo, pa dakle ništavilo i anticivilizacija – samo nam zapravo govore kako smo 90-tih pokušali da budemo Srbi i, dođavola, kuda nas je to odvelo. A ta laž naša je crvena linija. Ako je pređemo, tada smo izdali mi.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-tadiceva-osveta-srbiji-ili-nikoliceva-crvena-linija.html

  3. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  4. Varagić Nikola каже:

    „Srbija mora da počne ekonomski da se oporavlja, a građani da osete boljitak. Bitno je da se zemlja odupre pritiscima EU i da i pored nepovoljne situacije, očuvamo institucije na Kosovu i da branimo celovitost mirnim putem, Ustavom, Rezolucijom 1244, međunarodnim pravom“, rekao je Koštunica za Večernje novosti od četvrtka.

    Komentarišući poziv predsednika Srbije Tomislava Nikolića da se postigne konsenzus u politici prema Kosovu, Koštunica je ocenio da je važno da se razgovor o toj temi neprestano vodi.

    „Već je korak napred ukoliko skupština, predsednik i vlada stave kosovsku temu na dnevni red. Široki konsenzus ima smisla samo ako stanemo iza odbrane državne celovitosti“, kazao je Koštunica.

    Lider DS S navodi da će odnos njegove stranke prema vlasti zavisiti od odnosa vlasti prema državi.

    „Suština je, da li će interes Srbije biti iznad EU ili će da se nastavi komadanje naše zemlje“, kazao je lider DS S.

    Koštunica je naveo da je u političkim kombinacijama o formiranju vlade stranka koju vodi zaobiđena jer su „jedini poslanici u Skupštini koji su za političku neutralnost Srbije i protiv ulaska u EU“.

  5. Varagić Nikola каже:

    DOBRICA ĆOSIĆ: NISAM TRGOVAO KOSOVOM

    četvrtak, 12 jul 2012

    Više od 40 godina bavim se pitanjem Kosova. Duže nego ijedan srpski političar ili pisac. Zbog njega sam partijski kažnjen, još 1968. prestao da se bavim politikom, bio disident, kratko, čak, i predsednik nesrećne države. Ali, nikada nisam napisao da Kosovo treba civilizovano predati. Ne razumem zašto me novine i dalje tako olajavaju, tumače i prevode. To je više od laži i prevare. Vade polurečenice, pa citiraju kao stavove.

    Ovako je u sredu, spremajući se za kratak odmor van Beograda, izjavio veliki pisac Dobrica Ćosić, više nego ljut što su jedne beogradske novine, pa potom televizije, tobože citirale njegov stav „da Srbija mora da civilizovano preda Kosovo“.

    – Nikada nisam trgovao Kosovom. Nikada ga ne bih predao, ni civilizovano, ni ratom. Ono što je moja stara ideja, koju sam javno predlagao i obrazlagao, bila je – podela Kosova. Ili tačnije, teritorijalno razgraničenje sa Albancima. Time su se jedno vreme bavili i najuticajniji balkanski pregovarači. Ta je ideja postala bliska i Zoranu Đinđiću. Ali to nije predaja Kosova. Nije ni prodaja – još energično, ali emotivno odgovara Ćosić.

    Uz sve to, zaprepašćen je „konstatacijom“ novina da je „poslednjih meseci sve aktivniji u promociji svog stava“ i da je to „u Beogradu javna tajna“.

    – Moja „promocija“ se svodi na moj kućni rad, sređivanje rukopisa, pomalo pisanja i noćne šetnje uz Dunav – sa malo gorčine kaže 92-godišnji pisac.

    Pošto autori novinskog teksta navedenu rečenicu, istrgnutu iz konteksta, vade iz knjige „Kosovo“ (za koju kažu da je „memoarska“, a to je odabir najboljih Ćosićevih tekstova o Kosovu, izrečenih za 40 godina i knjigu je izdala Kompanija „Novosti“, još 2004. godine), možda je najbolje citirati poslednji pasus, poslednjeg teksta u knjizi, jer on je sublimacija Ćosićevih teza. Taj pasus glasi: „Ako su bitku na Kosovu 1389. Turci dobili na bojištu, Srbi su je dobili u duhu. I Srbi i Turci tu su bitku u vremenu izgubili. Odgovornost za budućnost nalaže danas Srbima i Albancima da vekovnu bitku za Kosovo ne reše na bojištu, nego za zelenim stolom: sporazumom, poštovanjem prava jednih i drugih i osvetu zamene saradnjom.

    To je jedina mogućnost da i Albancii Srbi ostanu pobednici na Kosovu.“

    Izvor

    Večernje novosti, 11. jul 2012.

    http://www.standard.rs/dobrica-cosic-nisam-trgovao-kosovom.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Prolegomena za drugu Vojvodinu

    Nebojša Milenković

    Odluka Ustavnog suda Srbije kojom se osporavaju pojedine nadležnosti organa Autonomne pokrajine Vojvodine – uključujući pravo na glavni grad, teritoriju, imovinu, neka prava u oblasti prostornog planiranja, regionalnih zastupništava, manjinskih prava, socijalne zaštite, zaštiti životne sredine, uređenju lova i ribolova, etc. – u fokus pažnje javnosti ponovo stavljaju pitanje odnosa Srbije prema svojoj pokrajini, ali, isto tako, i odnos iste te pokrajine (odnosno njenih organa vlasti) prema samoj sebi.

    Prva stvar koja pada u oči jeste pravna logika kojom su se sudije Ustavnog suda rukovodile a koja bi se, u najkraćem, mogla svesti na činjenicu da Ustavni sud nema drugih nadležnosti/zadataka osim da čita i tumači Ustav. Umesto komentarisanja odluke Ustavnog suda stranačkim saopštenjima i nesuvislim opaskama na društvenim mrežama – od ljudi koji pretenduju na to da zastupaju Vojvodinu i njene realne političke i životne interese očekuje se mnogo više: za početak, recimo priznanje da Ustavni sud svojim, nesporno rigidnim odlukama možda i nije napravio neku preveliku grešku!

    Prosta činjenica od koje se ovde toliko beži glasi: aktuelni Ustav Srbije koncipiran je kao izrazito antimoderan, antigrađanski – samim tim i antiregionalni pravni akt! U državi koja je ustavno definisana kao “država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”, koja u svojoj preambuli uostalom ni ne spominje svoje dve nego samo jednu pokrajinu –

    Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose USTAV REPUBLIKE SRBIJE[1] –

    suštinski problem ne predstavljaju odluke bilo kog (pa ni Ustavnog) suda – već činjenje odnosno nečinjenje koje je jednu ovakvu odluku učinilo mogućom. Svaljivanjem krivice za oduzimanje pojedinih prava Vojvodini isključivo na odluku Ustavnog suda Srbije, oni koji su bili dužni ili su bar deklarativno bili opredeljeni za zaštitu prava Vojvodine kao da (sasvim slučajno?!) zaboravljaju na vlastiti udeo – zašto ne reći i krivicu za stanje u kom se Vojvodina danas nalazi. Uostalom, nisu li upravo oni koji danas komentarišu odluku Ustavnog suda – do pre samo koji mesec bili itekako ponosni na reformu pravosuđa koju su sami sproveli?

    Nisu li upravo Skupština i Vlada AP Vojvodine u prethodnih 6 (šest) godina – uprkos plebiscitarno izraženom antiustavnom raspoloženju građanki i građana Vojvodine – sve svoje aktivnosti i nadležnosti dobrovoljno limitirale sramotnim četvrtim stavom iz Člana 184. Ustava Srbije koji glasi:

    Budžet Autonomne pokrajine Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta Autonomne pokrajine Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda.

    Umesto zamagljivanja koje je na sceni, jednostavna istina glasi: aktuelnim Ustavom Srbije pokrajina Vojvodina lišena je sudske, zakonodavne, izvršne i fiskalne vlasti – samim tim i njena autonomija danas, zapravo uopšte ne postoji, to jest svedena je na puku ljušturu bez suštine. Kao takva (čitaj: nepostojeća), autonomija Vojvodine ni na koji način ne može da zavisi od odluke Ustavnog ili bilo kog drugog suda – već od rešenosti građanki i građana Vojvodine da je afirmišu i brane.

    Podjednako zarobljena interesima političke kaste na vlasti, baš kao, uostalom, i čitava Srbija – jedinu svoju specifičnost današnja Vojvodina eventualno može tražiti u nijansi kojom je stepen te njene zarobljenosti zavistan od međusobnih odnosa republičke i pokrajinske oligarhije. Pošto je očigledno da će u narednom periodu taj odnos biti značajno promenjen – umesto preventivnog traženja alibija za neobećavajuću budućnost Vojvodine, aktuelna pokrajinska politička administracija mogla bi, recimo, da se pozabavi odgovorom na pitanje šta je to što na planu isticanja i odbrane vojvođanskog prava na različitost i razlikovanje može konkretno da uradi? Takođe, i da ponudi odgovore zašto je o svemu do sada ćutala?

    Da li je moguća druga Vojvodina

    Kako trenutno izgleda i u čemu se ogleda autonomija Autonomne pokrajine? Da li i u kojoj meri građani Subotice, Vršca, Pančeva, Sombora ili Zrenjanina danas Novi Sad osećaju kao svoj glavni grad? Ukoliko je odgovor na ovo pitanje potvrdan – tada odluka Ustavnog suda predstavlja suštinsko zadiranje u pravo građanki i građana Vojvodine. Ukoliko pak nije, i ukoliko se stanovnici Bečeja, Kikinde, Odžaka, Vrbasa, Temerina ili Bačke Topole osećaju jednako zapostavljenim od strane Novog Sada koliko je to slučaj i sa stanovnicima Kruševca, Užica, Novog Pazara ili Bora u odnosu na Beograd – tada odluke Ustavnog suda ne predstavljaju ništa drugo do puku konstataciju realnosti!

    Pomenuta realnost ukazuje da narodi Vojvodine danas žive jedni pored drugih a ne jedni sa drugima – tako je i proklamovana multietničnost, multikonfesionalnost i multikulturalnost (izuzev u domenu političke frazeologije znane kao multi-kulti), krhka i ugrožena u meri koja nikoga ne sme da ostavi ravnodušnim. Realnost je da mladi i školovani ljudi iz Vojvodine danas odlaze masovnije nego što je to bio slučaj čak i tokom devedesetih. Realnost je da, sa tek delimičnim izuzetkom RT Vojvodine, na medijskoj sceni Vojvodine više ne postoji niti jedan ozbiljniji/uticajniji pokrajinski medij. Činjenice kojima se valja pozabaviti mogle bi se odnositi i na statističku ostvarenost onih autonomnih prava predviđenih postojećim zakonskim okvirima (Omnibus zakon / Statut APV), a koja se ne koriste zato što pokrajinska administracija još uvek nije izradila odgovarajuće podzakonske akte!?

    Kad je o Vojvodini reč, činjenice ukazuju i na to da se stanje u sistemu navodnjavanja/odvodnjavanja u pokrajini nije značajnije promenilo od vremena 1958-1976, kada je SFRJ radila rekonstrukciju sistema kanala koji su pravljeni još za vreme Austro-Ugarske. Kad je o stanju železničke mreže u pokrajini reč, ono je mnogo gore nego u vreme Austro-Ugarske, zato što su brojni pružni putevi u međuvremenu jednostavno povađeni/uništeni/pokradeni. Stepen iskorišćenosti potencijala plovnih puteva takođe je zanemarivo nizak. Putna infrastruktura (ne računajući auto-put E75) je među najzapuštenijima u Evropi.

    Ključne kulturne institucije u Pokrajini, prepuštene na milost proverenim partijskim kadrovima, osuđene su na izumiranje ili, u boljem slučaju, na tiho tavorenje. Nezavisna (alternativna) kulturna produkcija, kao još jedna od vojvođanskih specifičnosti, gotovo da je uništena politikom pokrajinske administracije, kojom se više od tri četvrtine sredstava koja se u Pokrajini izdvajaju za kulturnu produkciju, usmeravaju na finansiranje muzičkog festivala Exit i manifestacije koje afirmišu nekritičku/prigodničarsku kulturu. Izuzetni primeri arhitektonskog (građevinskog) nasleđa takođe su zapušteni – ili jednostavno srušeni pred naletom različitih investitora/graditelja/preduzetnika. Život u vojvođanskim mestima (od kojih su mnoga sasvim izvesno osuđena na izumiranje) nije bolji, kvalitetniji niti drugačiji nego, recimo, u najnerazvijenijim srpskim varošicama poput Babušnice ili Crne Trave. Zemljoradničke zadruge, kao nosioci poljoprivrednog razvoja u vreme SFRJ, su rasturene, a njihova imovina (zemljište) i monopoli rasprodati su tajkunima…

    Slične primere i činjenice mogli bismo nabrajati u nedogled – kao što se i odgovori/izgovori onih koji u Pokrajini (na svim nivoima) treba da se bave rešavanjem navedenog uvek svode na priču “o neprijateljskom i mrskom Beogradu koji nam ne daje dovoljno sredstava”. Tužna realnost je i ta da današnjom Vojvodinom vlada strah, ta da se, uz par časnih izuzetaka, o navedenim problemima ovde uopšte ne govori. Diskusije, kritičko promišljanje i pozitivno afirmisanje vojvođanskih specifičnosti takođe su istisnuti iz javne i političke sfere. Pokrajinski parlament ne bavi se ovim temama – dok poslanici iz Vojvodine u parlamentu Srbije figuriraju isključivo kao puki poslušnici vlastite partijske centrale ili vladajuće većine.

    Današnjoj Vojvodini, koliko i samoj Srbiji, neophodna je promena političke filozofije večito zaokupljene traženjem krivaca i izgovora – podjednako koliko joj je neophodna i nova zakonska regulativa koja bi pretpostavljeni razvoj učinila mogućim. A to aktuelni Statut AP Vojvodine i Ustav Republike Srbije te razvojne mogućnosti jednostavno ne pružaju! Neinformisani, obespravljeni, uplašeni i egzistencijalno ugroženi građanin ne može da bude inicijator bilo kakvog razvoja – baš kao što su i neizgrađene, partokratski okupirane institucije kočničari svakog pretpostavljenog društvenog razvoja.

    Stoga bi, umesto odgovora na lucidno postavljeno pitanje “čije su naše pare”, pokrajinska politička vrhuška građankama i građanima Vojvodine morala da ponudi odgovore na pitanja: koja/kakva vrsta autonomije je Vojvodini danas neophodna. Ona bi morala i da preuzme vlastiti deo krivice za to što autonomija do danas ne samo da nije ostvarena, već ni jasno politički osvešćena i artikulisana. U datom kontekstu, odluke Ustavnog suda Srbije možda bi mogle biti adekvatan povod za otvaranje dijaloga vezanog upravo za razvijanje, afirmisanje i artikulisanje lokalnih i regionalnih, čisto-vojvođanskih posebnosti i specifičnosti.

    Peščanik.net, 12.07.2012.

    http://pescanik.net/2012/07/prolegomena-za-drugu-vojvodinu/

    ———–

    Ustav Republike Srbije, na: http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=1975

  7. Varagić Nikola каже:

    Tri dana nakon Dežerovog govora Ustavni sud Srbije objavio je dve važne odluke – da 22 uredbe Zakona o nadležnosti Vojvodine nisu u skladu sa Ustavom, i da više od 120 neizabranih sudija treba ponovo da bude izabrano na sudijsku funkciju.

    Pravda je samo funkcija politike, smatra sociolog Ernest Renan, što bi, primenjeno na trenutni srpski primer, pokazalo da je linija koja ilustruje tu funkciju skrenula ka stavovima stranaka koje upravo prave vladu.

    O motivima tog skretanja može mnogo da se nagađa, kao i da se predviđa koliko će dalji pravac biti paralelan sa potezima i ideologijom upravo nastajuće vlasti.

    I da li će voditi u eksploziju političkog nezadovoljstva, recimo u Vojvodini.

    Ali, sigurno je jedino, da u takvom sistemu nema ni minimalne pravne sigurnosti. Jer, u državi, u kojoj uprkos očiglednoj korupciji na svim nivoima, niko iz vrha establišmenta nije pravosnažno osuđen zbog zloupotrebe, svako ima razlog kako da posegne za zloupotrebom, tako i da strepi od budućnosti. Iz te zone dopiru mnogi „demoni“ putem medijskih spinova, proizvodeći još veću neizvesnost i prizivajući selektivnu pravdu. Selektivnu i revanšističku dakle, utemeljenu na balkanskim pravilima, a ne na duhu zakona Šarla Monteskjea ili pak Dušana Nemanjića.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/pouke_pravne_drzava.46.html?news_id=244210

  8. Varagić Nikola каже:

    ANA RADMILOVIĆ: REŠAVANJE KOSOVA

    četvrtak, 12 jul 2012

    Zar ću ja biti hroničar s Dedinja o grandioznoj drami na Kosovu i Metohiji u kojoj mogu izgubiti glavu i moj bratanac Dragan i moji unuci Darko i Ivan i hiljade mladića iz mog zavičaja, pita se 13. maja 1999. u jeku NATO bombardovanja Srbije Dobrica Ćosić.

    Gospodar Kosova i Metohije ostaje šiptarska zmija – Hašim Tači. (…) A meni, mucavom hroničaru Vremena zmija nastavlja se vreme laži, odgovara, zatim, samom sebi na pitanje. Deset godina kasnije.

    U svojim delima, baveći se više sobom (kao istinskim fenomenom) uz osvrte na stradanja srpskog naroda, Ćosić je možda čak i duhovit pisac. Hroničar i rekorder u pisanju ličnih istorija iz Drenove, koji se jednog dana probudio u kući na Dedinju, može da smatra sebe i najvećim srpskim piscem, može da se upoređuje sa Solženjicinom ili već nekim uistinu progonjenim i ko je zaista rizikovao (na svoj račun, ne na račun nacije) i njegova megalomanija možda bi mogla da bude i zabavna. Studentima psihologije i ponekom dramaturgu…

    Ali kad u beogradskom listu „Pres“ izađe na udarnoj strani jedan takav tekst gde Ćosić predlaže civilizovano predavanje Kosova (Šiptarima i drugim zmijama), onda to više nije smešno. Onda to izazove lavinu rezigniranih komentara kosovskih Srba koji se odmah sete i Drenove i jastrebačkog odreda i odmah počnu da sitničare čija je, na kraju krajeva, bila ta kuća ovog dedinjskog hroničara.

    Da je stvar oko te izjave o predaji malo čudna dalo se videti i iz toga što apsolutno o niko od pitanih (od lista „Pres“) nije želeo da se istrčava s komentarisanjem.

    Dan kasnije, ispostaviće se da se radilo o grešci i pogrešnom tumačenju odlomaka Ćosićeve nove memoarske knjige, koji izlaze u „Večernjim novostima“.

    NE PRIZNANJE, VEĆ PODELA Više od 40 godina bavim se pitanjem Kosova. Duže nego ijedan srpski političar ili pisac, podseća hroničar Ćosić sa stranica „Večernjih novosti“ i objašnjava: „Nikada nisam trgovao Kosovom. Nikada ga ne bih predao, ni civilizovano, ni ratom. Ono što je moja stara ideja, koju sam javno predlagao i obrazlagao, bila je – podela Kosova. Ili tačnije, teritorijalno razgraničenje sa Albancima.“

    Nije priznanje kosovske nezavisnosti nego je – podela. Podela naravno podrazumeva priznanje, to jest, ako iko bude hteo sa Srbijom da razgovara o podeli Kosova (kao što verovatno neće, ukoliko ne izbije neki novi rat koji bi ovog puta mogao da počne u Makedoniji, ali to je već duža i šira tema) – prva stvar koju će Srbija, pre nego započne s nastavkom vekovne bitke, ovaj put za pregovaračkim stolom (D. Ćosić), biće priznanje nezavisnosti Kosova južno od Ibra.

    Istog je mišljenja i Tomislav Nikolić, koji je sticajem okolnosti baš toga dana kada je u listu „Pres“ izašla pompezna i iz konteksta istrguta Ćosićeva izjava, zaista izjavio je da on više nikad neće biti predsednik Prištine (a kada je Nikolić bio predsednik Prištine?). Dan pre toga PR Borisa Tadića napisao je tekst o tome kako je plan za Sever Bedžeta Pacolija sasvim dobra ideja. I da bi o tome trebalo da se dogovore Tadić (kao privatno lice?) i Pacoli (kao biznismen sa Kosova?).

    I neka je sve to jedno zamešateljstvo žutih, koji, eto, i dalje drže sve medije u Srbiji, a nikako da shvate da Tadić više nije njen predsednik. Čudno je, međutim, i to da se niko nije bavio predlogom Bedžeta Pacolija – dok isti nije pokušao da rastumači Nebojša Krstić. I taj predlog tema je za sebe i zaslužuje analizu – međutim, ozbiljna analiza izostaje, uporno i kao mnogo puta do sada, i povlači se pred bujicom krupnih reči.

    Ironičnim spletom okolnosti, baš tog dana kada je Nikolić pričao o predsednikovanju Prištinom, za koje je – kao racionalan čovek – svestan da nije moguće, njegovi stranački kadrovi održali su miting u severnoj Mitrovici. Odande su saopštili svetu da su oni spremni, ako treba, čak i za rat.

    Istog dana, da i poslednje načelo apsurda bude namireno, u severnoj Mitrovici počela je sa radom Kancelarija kosovske vlade.

    TAMNI VILAJET Da tragikomična priča o Kosovu ne bi izgubila na folklornim elementima južnokosovske strave i užasa, nekoliko dana pre toga – jedno srpsko selo htelo je da se kolektivno iseli s Kosova. Neko je ubio dvoje povratnika i Srbi su se isprepadali.

    I kome da Srbija (jadni Nikolić) preda (južno) Kosovo? Socijalnom, političkom i moralnom talogu tribalnog varvarskog Balkana… – ili skraćeno Albancima, koje je Ćosić opisao ne štedeći prideve u ovoj glomaznoj rečenici koja se, zapravo, ne završava te 2009. godine. Ona se završava nekoliko godina kasnije, i ni traga od ovih deskriptivnih i raskošnih prideva. Samo civilizovano, makar i istrgnuto iz konteksta.

    Priča o podeli Kosova može da se završi civilizovano onoliko koliko je civilizovano izgledalo kada je padao Knin. Pretpostavljam da ne postoji niko toliko neupućen u stanje na Severu a da toga nije svestan. U tom smislu civilizovanije zvuči predlog kontroverznog biznismena Pacolija. A ta priča ne pogoduje trenutku. Ni Tačiju, ni srpskoj vladi, koja je izabrala Dinkića, a ne kontroverznog Nikolićevog koalicionog partnera Karića – koji se razume u to Kosovo, i saradnja s Pacolijem mu ne bi bila nepoznanica – dok bi, od Krstića predloženom Tadiću bila bliska kao naprasno stvaranje biznis imperije u Moskvi.

    Dakle, list „Pres“ jeste napravio vest od nekoliko iz konteksta istrgnutih rečenica gospodina Ćosića. Ali je, bez obzira na to, najavio u kojem će se smeru kretati srpska (ovaj put javno i otvoreno) politika prema Kosovu.

    Kosovo jeste tamni vilajet, i to je priča o nepostojanju dobrog rešenja. Požurivan od belosvetskih činovnika, naš predsednik žuri da reši Kosovo. Ali on ne može da ga reši. Može samo svojim neodmerenim izjavama da povuče lavinu čudnih vesti i analiza, da zatim izazove paniku na tom Kosovu – umesto da, za početak, pokuša da urazumi svoje kadrove koji upravljaju Severom, kako ovi zaista ne bi izazvali nešto što stvarno može da zaliči na oluju. Tamo već dugo seva i previše je signala da bismo ih ignorisali, a ignorišemo ih – čime nova vlast u Srbiji održava u potpunosti kontinuitet sa onom starom, koja je bila loša i, eto, najzad smo je se oslobodili.

    Da u Srbiji nema, niti je ikad bilo te istinski nove vlasti kao figura – pa makar i greškom i spinovanjem nekog novinara lista „Pres“ – možda najbolje može da ilustruje Ćosić.

    Balkanmagazin

    http://www.standard.rs/ana-radmilovic-resavanje-kosova.html

  9. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  10. Varagić Nikola каже:

    Динкићу смета Устав, нема довољно простора за „регионализацију“ Србије

    12. 07. 2012 Танјуг

    Динкићу смета Устав, нема довољно простора за регионализацију Србије

    Београд – Одлука Уставног суда Србије да поједине одредбе Закона о утврђивању надлежности АП Војводине нису у сагласности с Уставом показала је да постоји потреба да се што пре отвори широка јавна расправа о промени Устава Србије, изјавио је лидер Уједињених региона Србије Млађан Динкић.

    Динкић је у изјави Танјугу рекао да не сумња да је Уставни суд професионално обавио свој посао, али да је Устав Србије лош, посебно у делу који се односи на децентрализацију и регионализацију.

    Сада, према његовим речима, не треба затварати очи пред истином и „забијати главу у песак”, већ покренути расправу да се Устав промени, а потом донети одговарајуће одлуке како би се започело са процедуром његове промене.

    На питање да ли ће у новој влади коалиционим партнерима предочити потребу за промену Устава, лидер УРС је одговорио да коалициони споразум, који је потписан пре неколико дана, подразумева и обавезу да се отвори јавна расправа о промени Устава у погледу регионализације и даље децентрализације и у том смислу очекује да ће партнери поштовати обавезе из коалицоног споразума.

    Према његовом мишљењу, Устав јасно мора да омогући дефинисање региона и то не само Војводине, већ и других региона у Србији и да омогући већи простор за децентрализацију и могућност директног избора градоначелника и председника општина.

    http://www.vaseljenska.com/politika/dinkicu-smeta-ustav-nema-dovoljno-prostora-za-regionalizaciju-srbije/

  11. Varagić Nikola каже:

    DSS kritikuje Dačića zbog uticaja stranih sila na Vladu

    Autor: Beta

    Potpredsednik Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović izjavio je danas da je „bedna i bez budućnosti“ zemlja u kojoj mandatar pita strane sile sa kojim strankama sme da pravi vladajuću koaliciju.

    – Osim što pokazuje potpuno odsustvo političke ideje i vizije, ovakav vazalni odnos nije dostojan srpskog naroda i srpske države i može isključivo za posledicu imati dalje slabljenje i nazadovanje Srbije – naveo je Jovanović u izjavi medijima.

    Potpredsednik DSS-a je ocenio da je krajnje vreme da Srbija bez straha i kompleksa krene putem političke i vojne neutralnosti kojim se jedino mogu zaštiti državni interesi.

    U intervjuu za Dojče vele mandatar za sastav nove Vlade Srbije Ivica Dačić izjavio je da nova vlada možda nije prva, ali je jedna od malobrojnih na čije formiranje nije uticao niko iz inostranstva.

    – I kada smo pitali da li ima problema da idemo sa jednima ili drugima, ovog puta se nisu opredeljivali za Demokratsku stranku i Tadića – kazao je Dačić.

  12. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  13. Varagić Nikola каже:

    Интервју: Бојан Пајтић, председник Владе Војводине

    Хрватска се не буни, суд се буни

    Као правник, у неким сегментима одлуке могу да се сложим са УСС, али неки сегменти су заиста парадоксални, косе се са међународним конвенцијама које је наша држава ратификовала, и које имају примат над унутрашњим правом.

    Због свега тога, брукају нас у очима међународне заједнице

    http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Ustavni-sud-sam-sebe-kompromitovao.sr.html

  14. Varagić Nikola каже:

    Pastor: Ogroman šamar za proces decentralizacije

    Autor: (Beta)

    NOVI SAD – – Predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor izjavio je da odluka Ustavnog suda Srbije o suspendovanju više od 20 odredbi Zakona o nadležnostima Vojvodine predstavlja „ogroman šamar“ za proces decentralizacije Srbije.

    „Sa zaprepašćenjem, naime, treba da spoznamo da je udaren ogroman šamar onim procesima u čije smo se ostvarenje nadali protekle decenije: konkretne decentralizacije, snižavanja nivoa donošenja odluka, povraćaju novca tamo gde se on stvara, princip pravičnosti“, rekao je Pastor za današnji novosadski „Mađar so“ (Magyar Szo).

    Dodao je da je uveren da nije slučajno što je Ustavni sud odluku doneo baš sada i ocenio da su politički argumenti „pretegli barem toliko koliko i pravni“.

    „Sve je ovo jedno gorko iskustvo koje, istovremeno, kodira i politički konflikt koji je u latentnom stanju bio prisutan i u proteklih deset godina, a sada će , siguran sam, izbiti na površinu.

    Sve će to odrediti i temu javnog govora, koja će biti odnos centrale i autonomije, odnosno rešavanje pitanja autonomije“, kazao je Pastor.

    Dodao je da ne može da zamisli da opstane odluka Ustavnog suda prema kojoj Vojvodina nema pravo da se bavi poljoprivredom ili ruralnim razvojem i šumarstvom, da nema pravo da pomaže porodicama ukoliko se odluče za rađanje dece, ili da nema pravo da misli da su Bačka, Banat i Srem delovi koji čine Vojvodinu i da je Novi Sad njen glavni grad. „Mogu to da napišu makar i hiljadu puta, čovek zdrave pameti ni onda neće moći tako nešto da prihvati“, rekao je Pastor. Prema njegovim rečima, umesto da se napreduje u rešavanju drugih problema, odlukom Ustavnog suda se opet iskoračuje unazad i sada treba ponovo da se rešavaju već rešeni problemi. „Još je veći problem što su neki na sednici skupštine (Vojvodine) igrali od sreće zbog toga što nam se dešava. Mislim da je tragično što u vojvođanskom parlamentu sede takvi poslanici koji ne znaju šta će sa sobom od sreće zbog odluke koju je doneo Ustavni sud“, naveo je Pastor.

  15. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  16. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  17. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  18. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  19. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  20. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  21. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  22. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  23. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  24. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  25. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  26. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  27. Varagić Nikola каже:

    рат су изазвали банкари

    Југобанка је нестала у читавој Југославији и ван Европе постоји само једно њено седиште које се налази у Њу Jорку, где је према проценама скривено четири милијарде долара. Рат су, дакле, изазвале техноменаџерске структуре.

    То вам је као кад неко провали у огроман простор па му треба дуго времена да све украде. Плен се још увек износи ван.

    Одласком на прошлонедељни састанак ‘звиждача’ са председником Јосиповићем, тврдњом да Хрватска никоме не дугује ни куне већ да нас каматаре опљачканим властитим новцем те речима да ће свима заинтересованима показати документе који потврђују те тврдње, загребачки златар Пашк Качинари је поново подигао прашину у јавности.

    Познати златар и ‘звиждач’ Младена Бајића, Маријана Ханжековића, Фрању Луковића и Јакша Барбић проглашава одговорним за пљачку Хрватске и непроцесуирање те пљачке, тврди да је Санадер страдао јер се замјерио управо њима и наглашава да је рат договорен како би банкари и техноменаџери опљачкали све што вреди.

    Аутор: Дамир Крамарић

    ИНТЕРВЈУ: Пашк Качинари

    Његове речи, по обичају, није пренео нити један већи медиј, но и текст на порталу Дневно био је довољан да се лавина знатижеље покрене. С познатим загребачким златаром, дионичари Загребачке банке и динамитни ‘звиждача’ недељу дана касније разговарали смо у његову луксузно уређеном канцеларији изнад златарске радње у Јуришићевој 1, где нам је из фиоке сваки час вадио документе које годинама скупља, а који потврђују одговоре на питања на која већина хрватских предузетника не би хтјела да одговори.

    Ваша тврдња да Хрватска никоме не дугује ни куне, већ да је лопови каматаре украденим новцем, изазвала је доста пажње.Можете ли ту тезу појаснити?

    – Већ 11 година истражујем начин на који су ‘приватизоване’ хрватске банке и хрватска предузећа. За то време прикупио сам целовиту документацију из које се види да је Хрватска доиста покрадена за око 47, 5 милијарди евра колико отприлике износи хрватски дуг, што значи да Хрватска никоме не дугује ништа.Хрватска се почела пљачкати још 1976. године, када су појединци основали банке у иностранству како би тамо, уместо у Народну банку Југославије, могли похрањивати девизе. Загребачка банка тада је такође основала кћери банке (ЛХБ Интернатионал Ханделсбанк АГ Франкфурт; Банкуе Францо Иугославие, Парис; Адриа Банк АГ, Виен; Англо Иугослав Лтд., Лондон; Тхе Девелопмент Банк оф Замбиа, Лусака) изван Хрватске, уз помоћ којих су касније покрали Загребачку банку и предузећа која су основала ту банку. Након што су овладали Загребачком банком противзаконито су изменили власничку структуру брисањем из књиге дионичара деонице правих власника банке, и то њих преко хиљаду и двије стотине. Људи који су незаконито преузели Загребачку банку опљачкали су и Град Загреб. Та пљачка још траје.Сада краду документе како би сакрили траг пљачке. Поседујем документацију о томе. Покраден је и спис који је држала Нинослава Зековић, која је задужена за имовину Града Загреба. Пред Градским уредом за имовинско-правне послове сам покренуо поступак указавши на чињенице да је Град Загреб темељни оснивач Загребачке банке, јер је оснивач Градске Штедионице од 1914. год., па самим тим Граду припадају деонице ЗАБЕ. То је пријављено и ДОРХ-у, но они шуте. Кривичну пријаву против тада челних људи ЗАБЕ Иве Ханжековић – Живковић, Маријана Ханжековића, Јакше Барбића, Фрање Луковића и других поднео сам 6. маја 2008. због злоупотребе положаја и овлашћења. Та пријава од тада стоји у УСКОК-у, а иста нити је одбачена нити се по њој ради, што је доказ да је заштитник свеукупног криминала у Хрватској управо Младен Бајић, заједно са Динком Цвитаном.

    Говорите ли о случају у којем је суд пресудио да је Загребачка банка у власништву државе Србије, да би се ДОРХ, супротно свакој логици и здравом разуму, касније
    жалио на ту пресуду?

    – Тачно. Причамо, дакле, о држави која ће ући у ЕУ, а у којој се догађају овакви скандали. На пример суткиња Општинског грађанског суда у Загребу Амира Хаџић пресудила је да је Република Хрватска сувласник ЗАБЕ, а све на основу документације коју је имала у спису. Међутим ДОРХ противно својој основној задаћи да заступа интересе Републике Хрватске, против споменуте пресуде улаже жалбу и тиме штети националним и државним интересима Републике Хрватске, а што је доказ да Хрватском не влада правна држава и независност судства, већ банкарски лоби на челу којег су Фрањо Луковић , Маријан Ханжековић, Јакша Барбић и људи који су покрали 1300 предузећа која су била оснивачи Загребачке банке, но којима су деонице украдене. Како? Они су били челни људи у тим предузећима и они су прикрили деонице. Зато говорим да се Хрватска каматари новцем који је украден и који се сада налази у Деутсцхе банк труст у Албаниан стреет у Нев Иорку. Та је банка куповала деонице Загребачке банке за некога одавде, а све то имам документовано.

    Ко спречава распетљавање тог случаја?

    – Када се неко у Хрватској почне распитивати о томе, онда се појављује Фрањо Луковић, председник Управе Загребачке банке, с најавом да ће купити државне обвезнице које се продају по енормној цени. На тај начин он контролише и држи у шаци хрватску државу. Имам овде потписе људи који су тражили рашчишћавање те ситуације. То је Стјепан Месић који је то чинио континуирано од 2002. године, то је Лука Бебић, а то је и Иво Санадер. Он је настрадао управо зато јер је тражио да се испита криминал у Загребачкој банци и зато се тако замерио Фрањи Луковићу и људима који су опљачкали Хрватску. Не кажем да Санадер нема учешћа у пљачки, јер то нисам истраживао. Но документи које посједујем потврђују да је у два наврата 2004. године послао ДОРХ-у и на друге адресе захтев да се испитају незаконитости у Загребачкој банци и да се покрену кривични поступци против појединих радника ЗАБЕ, но нико није реаговао. Санадер је због тога постао сметња.

    Зашто хрватска јавност о томе врло мало зна?

    – Банкари су закупили медијске просторе, па су грађани који плаћају РТВ претплату осуђени на оно што им се сервира. А сервира им се ЗАБА 90 секунди. Загребачка банка је закупила медијски простор, вероватно уз помоћ адвоката Ханжековића који уједно над хиљадама грађана покреће извршења ради неплаћања ХРТ претплате. Због те силне неправде хрватски грађани не могу чути истину на јавној телевизи која се тиче ЗАБЕ и криминалних радњи унутар банкарског лобија. Овде живим од 1959. године па све то схватам и видим јер гледам с друге позиције – помало са стране.Хрватском је грађанину најтеже јер се почео разочаравати у нацију иу домољубље. Када буде прогледао, бојим се да ће бити касно, јер ја и мени слични не могу допрети до медијског простора на ХРТ-у.

    Колико дуго већ упозоравате на мутне радње око приватизације Загребачке и осталих банака?

    – Једанаест година то истражујем, а први је о томе писао Гордан Малић у Глобусу, но он је тада био спријечен да напише објективан текст. У то време био сам у Италији и предавао папире у Уницредиту. Загребачка банка није у власништву Уницредита. Јер да јесте, онда би Уницредито дао гаранцију за ЗАБУ да подупре градњу аутопута у Црној Гори. С обзиром да нису могли дати ту гаранцију те да Јадранка Косор такође није пристала дати гаранцију, пропао је посао од три милијарде, а што нико у медијима до данас не проблематизира.

    Да ли је могуће данас поништити конверзију и приватизацију Загребачке банке као и 95 посто противзаконито приватизираних хрватских фирми? Како би се то могло учинити?

    – Наравно да је могуће, али уз одговорно и савјесно власт и владавину права, која неће штитити банкарски лоби и водити се циљевима интересних група. Важно је отворити медије јер медијски простор не сме бити блокиран због истине и људи који желе овом друштву добро.

    Зашто главни државни одвјетник, према вашем мишљењу, штити претворбени пљачку? Има ли и он своје прсте у томе?

    – Младен Бајић има све полуге којима може разрешити криминал, а ја и други који имамо документацију и желимо припомоћи смо маргинализовани. У више наврата лично сам и преко адвоката подносио пријаве Државном тужилаштву, но на жалост по њима није поступано. На Општинском државном тужилаштву у Загребу, у предмету К-ДО-2303/04 који је адактиран још 8. јуна 2004. године, у њега и надаље улажу све новопристигле кривичне пријаве у вези са Загребачком банком дд, те се не доносе никакве одлуке тужилаштва које је то тело дужно да донесе, већ се по предметима не ради ништа. Кривична пријава против Фрање Луковића, Јакше Барбића, Иве Ханжековић – Живковић, Игора Тепшић и других због више кривичних дјела поднесена је 6. маја 2008. године, а заведена је у УСКОК-овом предмету под пословним бројем УКР-759/08, да би из потпуно непознатих разлога 15. маја 2008. предмет био уступљен Жупанијском државном тужилаштву у Осијеку под пословним бројем КР-ДО-326/08, ау којем до данас није ништа учињено упркос многобројним пожурнице и тражењима. Општинско државно тужилаштво у Загребу, у предмету КР-ДО-909/09, поводом пријаве да је пронађена неукњижена имовина Републике Србије, односно да је противправно присвојена имовина Републике Србије у капитал Загребачке банке дд приликом усклађивања банке из друштвеног власништва у акционарско друштво, до данас није учињено ништа! Сами онда закључите каква је улога Бајића у свему томе! Морам овде да истакнем да сам њему лично достављао пожурнице и молбе да се по тим предметима ради, но он очито не мисли да су ти предмети важни или из неких других побуда ништа не чини.

    Због чега Бајића онда подржавају баш све политичке опције?

    – Зато што он подржава све опције и штити их, јер је очито особа која се не жели ухватити у коштац са спорним ситуацијама. Чини ми се да једино Ранко Остојић иде на све опције и треба га пустити да ради. Полиција је тражила од Државног одвјетништва да им одобри да иду истраживати пронађену имовину Загребачке банке, но ДОРХ није дао сагласност. Ништа се не може радити без сагласности Младена Бајића. Након свега, питам се штити ли га банкарски лоби.

    Штити ли банкарски лоби и Иву Јосиповића?

    – Њега не штити јер им је он главна сметња. Јосиповић је иницирао доношење промена Устава које не иду на руку банкарском лобију.Донео је Закон о незастаријевању кривичних дјела из конверзије и приватизације те о одузимању незаконито стечене имовине. Због тога је постао сметња том лобију. Присјетит ћу вас на телевизијску емисију у којој су се оштро сукобили Јосиповић и Ханжековић, ау којој је на видело изашло да управо Јосиповић жели проблематизирати крупни криминал и незастаријевање истог, док се Ханжековић томе оштро противио.

    Каква је у свему томе улога гувернера Рохатинског?

    – Мислим да је под снажним утицајем банкарског лобија који влада Хрватском те да је Хрватску народну банку претворио у институцију која не извршава своје законске овласти. То говорим зато јер о томе посједујем документе, а тичу се управо ХНБ-а који није извршио надзор над Загребачком банком иако је то од њега тражено. Кад су почетком деведесетих штампани први хрватски динари, нису довезени и депоновани у Хрватску народну банку, већ у Загребачку банку. Хрватска народна банка није се ни раздужила код Југославије с југо динарима, због чега није тешко закључити да је банкарски лоби Југославије, односно југо-техно менаџерски слој, заједно с хрватским техно менаџерима итекако умешан у бројне криминалне радње.

    Тврдите да су рат изазвали банкари и технократе како би могли опљачкати бившу друштвену имовину. Можете ли ту тврдњу растумачити?

    – Познато је да је Тито хтео да направи радничко дионичарство, но то није свидело Русима, због чега је направио компромис па је дао фабрике радницима. А то што они нису знали то да искористе, већ су усмерени у национализам, друго је питање. Циљано усмеравање на национализам почело је још 1981. године. Велик наталитет Албанаца сметао је неком и неко је то искористио као повод за договорени рат иза којег се догодила пљачка друштвеног богатства о којој говорим. Ни многи Албанци нису свесни да и међу њима има учесника у овој договореној пљачки. До данас нису рашчишћени сви рачуни. Југобанка је нестала у читавој Југославији и ван Европе постоји само једно њено седиште које се налази у Њу Иорку, где је према проценама скривено четири милијарде долара. Рат су, дакле, изазвале техноменаџерске структуре. Јер није једнако водити политику или бити навођен да водиш такву политику. Жалосно је да су људи који су крварили и патили данас опљачкани и обесправљени.

    Шта сте ви све, у кратким цртама, пронашли истражујући криминал око Загребачке банке?

    – Открио сам да хрватске банке нису унијеле своје некретнине у оснивачки капитал и приказале то да не би увукли државу у власничку структуру. То је најважније откриће, а мислим да су то направиле све банке у Југославији. Друго, кад су усклађивали банке, нису унели допуну оснивачког капитала коју су требали пријавити Трговачком суду. У Хрватској је осим Загребачке банке на тај начин покрадена и Плива, Т-мобиле, Творнице духана, јер су они седели у повезаним друштвима. Загребачка банка, осим тога, има власништво над зградама и становима који су имали хипотеке од Градске штедионице до 1958. године, али је Сабор 2008. године донео одлуку да све то не постоји и да се брише …

    Какав је конкретно ваш интерес око ЗАБЕ?

    – Акционар сам којему нису дали припадајуће дионице већ су их уништили, а ја сам им ушао у траг кроз целовиту документацију коју поседујем и која је доказ да ми дугују преко стотину милиона евра.Питање налазнине тих дионица се тиче и Србије и Косова, но највише Хрватске и Града Загреба. Хрватска с том налазнином и процесуирањем те налазнине долази до ситуације да више није дужна никоме ништа! Али Хрватска се још краде. То вам је као кад неко провали у огроман простор па му треба дуго времена да све украде. Плен се још увек износи ван.

    Хоћете ли остати активни у политици те како објашњавате слаб резултат Савеза за промене на протеклим изборима?

    – Маринко Филиповић, који познаје Ивана Пернара, замолио ме да се укључим у Савез за промене. У последње три недеље кампање укључио сам се испред националних мањина. На моју одлуку утицало је и то што је у Италији пао Берлускони, који је био спољни чеп који није дозвољавао рашчишћавање криминала, око Загребачке банке, док је унутрашњи чеп сво време Младен Бајић.Кад га хрватски народ смијени, криминал ће се моћи истражити и тада ће се видети да Хрватска никоме ништа не дугује. Спреман сам одговарати ако ми нетко докаже супротно. Подастријет ћу документе који то доказују. Кроз политику ћу покушати изнедрити ове интересе.

    Зашто вас, Ивана Пернара, Сулејмана Табаковића, професора Славка Кулића, као и све остале који говоре о погрешној монетарној политици и великој банкарској пљачки, медији баш и не воле?

    – Банкарски лоби контролише медије јер се боји револта и бунта народа. Зато сваку од поменутих особа покушавају у јавности да дискредитујемо и према сваком деструктивно делују. Према Пернар су наступили врло агресивно. Мени не могу ништа јер са 62 године ис искуством које имам у трговини, банкарству и економији, не насједају на провокације и не обазирем се на дискредитације.

    Је ли могуће без подршке медија преокренути ствари у Хрватској?

    – Није могуће јер су синдикати као и бранитељска удружења разједињени. Спремам се, стога, назвати Нинослава Павића, власника Европа пресс холдинга и питати га хоће ли отварати праве теме, а притом мислим хоће ли отворити простор у којем ће се чути и друга страна која ће прозвати криминал и криминалце.

    Је ли опасно говорити то што ви говорите, односно упирати прстом у људе у које ви упирете?

    – Наравно да је опасно. Али говорити истину или оговарати некога није једно те исто. Вјерник сам (римокатолик) и ради истине сам спреман и умрети. Но, за оне који би евентуално наручили моју ликвидацију, такав расплет не би био добар. Зна се ко би имао прсте у томе …

    На шта сте мислили када сте рекли да постоји списак оних који требају ‘отићи’ ако ви ‘одете’?

    – Неће ваљда морати ‘отићи’ овај што чисти улицу, ако ја ‘одем’.Знам ко стоји иза свега и ко је имао прсте у крађи коју желим расветлити јер је свако оставио свој отисак у томе. Адвокат Маријан Ханжековић је оставио отисак, његова бивша супруга Ива Ханжековић – Живковић је оставила отисак, академик Јакша Барбић је оставио отисак, Фрањо Луковић такође. Нисам напао Цркву ни Хрватску, већ људе који су украли. Да сам Хрват ис оваквом главом и са својим ставом, то бих решио у року од две недеље. Онда не бих био етикетиран. За све што говорим имам аргументе и писане документе. Ако кажем да је Санадер тражио да се рашчисти питање Загребачке банке, онда значи да имам аргументе за ту тврдњу. Је ли он играо двоструку игру, то не знам, али знам да се други пут сукобио са Луковићем када га је током 2008. године позвао да смањи камату, као и када је запретио да ће у супротном у Загребачку банку послати инспекцију. Имам разлога да верујем да га је то стајало политичке каријере. Уверен сам да је прогон против њега иницирао банкарски лоби. Није исто да ли је неко украо 10.000.000 или 47 милијарди. Питам вас, стога, што је ту већи проблем и кога би прво требало истражити?

    Ко стоји иза вас, односно ко вас подржава и штити, када се усуђујете да овакве ствари јавно говорити?

    – Штити ме најпре Бог, а има и других који ме штите. Било би сулудо када бих јавно рекао ко ме све штити. За мене се зна да нисам лопов нити преварант, да сам предузетник и занатлија од 1972.године, да имам 62 године, да сам тврдоглав и да се не бојим рећи истину. Али кад нешто причам, увек за то имам аргументе. Свестан сам да чињенице које износим отварају многе проблеме. Но Хрватска се мора суочити с истином, а ова истина ће многе заболети.

    дневно

    Posted by branimir marković

    http://revolucijasada.blogspot.com/2012/10/blog-post_8967.html

  28. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  29. Varagić Nikola каже:

    Предраг Симић: Минут до дванаест за јасан став око Косова

    Управо сада је минут до дванаест да Србија врло јасно прецизира свој став и став Брисела око признавања и непризнавања Косова и тога шта то све значи, на начин да то остане записано у међународноправно обавезујућем документу.

    Јер, до сада је Брисел говорио да прихвата да Србија не призна Косово, па је то релативизовано у последњих неколико месеци, од када су почели да стижу гласови да ће земља прво морати да призна интегритет, па онда и суверенитет Косова.

    Ово су речи Предрага Симића, професора Факултета политичких наука у Београду и бившег амбасадор Србије у Француској, који, у разговору за наш лист, после става Европске комисије да Србија треба да поштује „територијални интегритет Косова”, каже и да Србија не може рећи „не” Европској унији, без обзира на то што она није више тако пожељан циљ какав је била пре десет, дванаест година.

    http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Minut-do-dvanaest-za-jasan-stav-oko-Kosova.sr.html

    >

    Predrag Simić savetnik Koštunice

    Kada je Vojislav Koštunica 2000. došao na mesto predsednika SRJ u svomkabinetuokružio se Radetom Bulatovićem, Slobodanom Samardžićem i Aleksandrom Tijanićem. Sa tih pozicija, pomenuti savetnici su postavljeni na, za sistem i Koštunicu, verovatno najvažnija mesta – šef BIA, ministar za KiM i direktor RTS-a.

    Ima onih poput Predraga Simića koji su bili savetnici i Vuku Draškoviću i Vojislavu Koštunici.

    Miša Đurković je kratko vreme bio savetnik premijera Koštunice, a Aleksandar Simić znatno duže.

    Leon Kojen je bio u timu Borisa Tadića, ali je bio bliži Koštunici. Najviše nelagode među članovima DSS-a izazivala je šefica kabineta predsednika SRJ Ljiljana Nedeljković. Kasnije, kada je novi čovek došao za šefa kabineta premijera, govorili su: ko ne voli Ljiljanu Nedeljković, dabogda mu došao Aleksandar Nikitović.

    http://www.politika.rs/pogledi/Slavisha-Orlovic/Savetnici-ili-moc-bez-odgovornosti.lt.html

  30. Varagić Nikola каже:

    Бивши високи руководилац УБПОК-а објашњава да је истрага у вези са Сартидом вођена од новембра 2003. године до краја маја 2004. године, због сумње да су особе које су спроводиле приватизацију узеле мито како би се ова фирма, са још шест зависних предузећа продала Ју-Ес стилу за 23,7 милиона долара, док је само књиговодствена вредност овог предузећа била је око 312 милиона евра.

    Међутим, до хапшења није дошло јер је по свему судећи неко из тадашање Владе Србије, коју је водио Војислав Коштуница, зауставио акцију у последњем тренутку.

    Б. Ђокић / Вести
    http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/ko-je-stopirao-hapsenja/

  31. Varagić Nikola каже:

    Mađari najavili tužbu protiv Novog Sada

    AUTOR: BETA

    Predsednik Nacionalnog saveta Mađara Tamaš Korhec najavio je da će to telo manjinske autonomije tužiti Grad Novi Sad, jer nije konsultovao nacionalni savet priliom imenovanja članova školskih odbora.

    „Ne počinje dobro saradnja novosadskog gradskog rukovodstva u novom sastavu i Nacionalnog saveta Mađara“, napisao je Korhec u autorskom članku za novosadski Mađar so (Magyar Szo).

    Skupština grada Novog Sada je u četvrtak imenovala nove članove školskih odbora u novosadskim školama.

    „Novosadsko rukovodstvo je, zaobilazeći pravo nacionalnog saveta na obavezno mišljenje i davanje predloga, imenovalo školske odbore i u školama koje obrazuju na mađarskom jeziku. Posle ovoga bićemo prinuđeni da na sudu ostvarimo naša ovlašćenja samouprave“, poručio je Korhec.

  32. Varagić Nikola каже:

    Kostreš: Vojvodina je u nepodnošljivom položaju

    AUTOR: (BETA)

    NOVI SAD – – Zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Bojan Kostreš ocenio je da se Vojvodina nalazi u nepodnošljivom položaju i da se to može rešiti jedino traženjem novog ustavnog položaja ove pokrajine.

    Kostreš je za današnji novosadski Dnevnik rekao da je Vojvodina upravo Ustavom dovedena u veoma lošu poziciju. „Sramnih sedam procenata i sve što je u vezi s tih sedam procenata dovode Vojvodinu u nepodnošljiv položaj. Vojvodini treba da ostane sav novac koji se tu zaradi“, rekao je Kostreš.

    On je ocenio da nedavno održani sastanak premijera Srbije i Vojvodine, Ivice Dačića i Bojana Pajtića, ne može izmeniti ono što je loše definisano ustavom. „Jedino rešenje je traženje novog ustavnog položaja Vojvodine. Sve ostalo je, po onom narodskom – ‘drži vodu dok majstori odu'“, kazao je Kostreš.

  33. Varagić Nikola каже:

    Treba priznati nezavisnost Kosova

    Ištvan Kaić

    Ključno pitanje koje želim da postavim jeste da li je stav da treba priznati nezavisnost države Kosova, njen pun teritorijalni integritet i suverenitet, danas u Srbiji nužno i ekstremistički? Da li sam nužno izdajnik i irelevantan za razmatranje ako se odvažim da mislim ovako, dakle, protiv Ustava, i da to javno kažem i branim? Danas, kada su najglasniji upravo oni koji koriste suprotan stav kao razlog zašto treba prekinuti proces pridruživanja Evropskoj uniji, i kada im paradoksalno ista ta raspamećena Unija još više pomaže da ostvare svoj dugoočekivani cilj? Odgovor: ne i upravo zbog toga ne.

    Do sada, nikada nismo javno imali hrabrosti da kažemo da treba priznati nezavisnost Kosova, jer nismo imali prave razloge za to. Čulo se da treba „priznati realnost“ i razgovarati, „pružiti ruku“, ali i od takvih nikada decidno nismo mogli da čujemo da se zalažu da se Kosovo prizna kao nezavisna država. Ništa drugo nije se moglo ni očekivati od ljudi koji jednoga dana govore da je „tačno da je Republika Srpska genocidna tvorevina“, a već idućeg poriču da su to ikada rekli, iako je sve snimljeno i dokumentovano. Druga formula koja ima zajednički presek sa prvom jeste da „Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo“, i da, ako je to uslov da Srbija bude članica Evropske unije, ona to nikada neće postati. Taj stav je i danas na snazi i šanse su veće nego ikada da se već krajem ove godine on potpuno i primeni. Ali, šta je onda to što nas sprečava da jasno istupimo sa kontra-stavom da uistinu treba priznati nezavisnost Kosova? Da li je za to potrebna hrabrost ili se zapravo čeka nešto drugo?

    Čeka se razlog, a taj razlog nalazi nam se danas na dohvat ruke. Ispostavlja se da se on pojavljuje baš u situaciji kada izgleda da su najmanje šanse za bilo kakav otpor prema sveprisutnoj najezdi, koja pitanje priznavanja Kosova dovodi u vezu sa evroatlanskim integracijama i odustajanjem od njih. Sve izgleda kao da se mozaik polako sklapao tako da se samo čekao momenat kada će biti više nego jasno da i sam Brisel šalje poruke koje nedvosmisleno podvlače da je za svaki dalji napredak neophodno izgraditi dobrosusedske odnose sa Kosovom, koji nisu ništa drugo nego međudržavni. U takvom ambijentu, tzv. borba za nepriznavanje Kosova kao nezavisne države, svekolika misija u službi „patriotizma“ i „srpske stvari“, potraga za „izgubljenim identitetom naroda“ iz srednjeg veka, sužava se na jednom bizarnom momentumu današnjice protiv pristupanja Evropskoj uniji, kao da je to odjednom celokupan cilj „srpske nacionalističke ideologije“.

    Šta je, dakle, ovde izgovor čemu: da li je okretanje leđa Evropskoj uniji samo paravan da se dobije nacionalistička bitka u korist srpstva – ili je možda obrnuto, nešto mnogo radikalnije i istovremeno ogoljenije – da je upravo celokupan tradicionalno srpski mit Kosova samo paravan da se odustane od Evrope? U krateru ove provalije, na njenoj otvorenoj rani, sasvim suprotno, počinje da se nazire razlog koji smo čekali – da nam je dopušteno da priznamo nezavisnost Kosova i to na način koji više nema nikakve veze sa tim što to Evropa traži od nas.

    Razlog se otvara na mestu očigledno lažnih i providnih političkih ideologija, jer je borba – kako onih koji se, zazirući od evrointegracija, bore da „očuvaju Kosovo“, tako i onih da se bezuslovno postane članica Evropske unije, uz čvrst stav da se Kosovo nikada ne sme priznati kao nezavisno – uvek borba za neke druge ciljeve, interesno lične ili grupne, a ne zaista za one „plemenite“ ciljeve koji se propagiraju u javnom prostoru.

    Nekada se stvar toliko vrti u krug da više nije jasno koji pripadaju gde, što najbolje pokazuje sledeći primer. Ovih dana Boris Tadić, bivši predsednik Srbije, izjavljuje da je sve izvesnije da će se njegova stranka ubrzo vratiti na vlast i da su prevremeni izbori vrlo verovatni. Takođe, on je rekao da nova vlast pokušava da poništi sve napore koje je prethodna činila u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Iako ove dve rečenice stoje zasebno, one su veoma povezane: Demokratska stranka se vraća na vlast uz pomoć aktuelnog nezadovoljstva zbog najave odustajanja od evropskog puta i opet igra na kartu faktora koji garantuje proevropske vrednosti. Već sledećeg dana se pojavljuje karikatura Predraga Koraksića Coraxa sa Tadićem koji sedi na oblaku. Ali, karikatura nije mogla gore da promaši – njegova izjava je sve samo ne maštarija.

    Ona je, upravo suprotno, model za suštu realnost, a takva se kuva od sve samih fantastičnih planova. Tadić koji je jedan od inicijatora formule da se nikada ne prizna nezavisno Kosovo, pa i po cenu Evropske unije, bez ikakvih problema koristi motiv evropejstva samo da bi se vratio na vlast, i sam znajući da je sve što se sada dešava, taj vruć krompir, upravo on svojom politikom ostavio novoj vlasti. Međutim, pod pretpostavkom da do takve vanredne smene i dođe, uloga Demokratske stranke, kada iz opozicije ponovo stupi na vlast, neće više biti ta o kojoj Tadić sada govori, nego će se iz prostog razloga što je na poziciji vlasti, opet kao peščanik preokrenuti u poznatu populističku formulu sa klauzulom nikada. Ali, time je i ono prvo takođe populizam i služi samo kao izgovor da se dođe na vlast. Drugačije rečeno, evropska orijentacija u Srbiji ni ne postoji, za nju se danas ovde ne može više čak ni glasati. U stvari, za nju se može deklarativno glasati, ali se ona ne može izabrati! Izbor je u Srbiji simulacija izbora.

    Jedini istinski razlog da se prizna nezavisnost Kosova zato ni ne može ležati u evrointegracijama, niti u bilo kom drugom spoljnom faktoru, motivu sa strane koji ne može a da se ne zloupotrebi i ne iskoristi u javnosti. On, naprotiv, snažno dolazi iz unutrašnjosti kao nusproizvod ideološke igre domaćih političkih aktera, kao njena senka koja se okreće protiv njih samih i demantuje ih sada već u samom planiranju.

    Kako, dakle, stati tome na put? Koja bi bila ta bodrijarovska „fatalna“ strategija, fatalna po vinovnike smrti svakog simbolizma i znaka, bilo nacionalističkog ili evropejskog, tog fraktalnog stupnja vrednosti u kojem vrednost više nema nikakvu referencu, nikakav koordinatni sistem, osim da je prekomerna? Prekomerno uživanje, prekomerno „kraduckanje“, prekomerno bogaćenje, prekomerno neskrivanje prekomernosti… Strategija mora biti fatalna u karakteru da bi zaustavila ono što je prevršilo svaku meru neodgovornog ponašanja. Prvi korak je već učinjen belim glasanjem na izborima. Drugi bi mogao biti, ni manje ni više nego otvaranje rasprave o mogućnosti priznavanja nezavisne države Kosovo. Ali, ne samo zbog toga što je Kosovo izigrana tema na kojoj se igra ideološka igra u Srbiji, već i zbog toga šta sve prikriva samo to uzimanje u usta reči Kosovo, na samom Kosovu kao stvarnoj zemlji koja postoji izvan glava političara.

    Nije li jedna od poenti aktuelnog serijala Insajder pod nazivom „Patriotska pljačka“ baš to da je Kosovo pre svega naš unutrašnji problem, to skretanje zavereničkog kompasa da su drugi krivi jer hoće da nam ga otmu, i da je samo nepriznavanje Kosova (u emisiji se i dalje govori o „neprihvatanju realnosti“) otvorilo enormne mogućnosti za šverc, proneveru novca, nenamensko trošenje i najbitnije, dvestamilionsko izdvajanje iz budžeta Srbije za sve ono što bi postalo tuđa odgovornost i obaveza, ukoliko bi se priznala nezavisna država? Ne potcrtava li Insajder tu apsurdnu i praznu ulogu navodnog ideološkog opredeljenja, tu ulogu izgovora i onoga šta je zaista ono što se brani u istrajavanju da se konstantno odlaže i nikada ne konkretizuje odnos prema Kosovu, a to su bezakonje i korupcija?

    To su pravi razlozi zbog kojih bi valjalo razmišljati o priznavanju nezavisnosti Kosova, jer njegovo nepriznavanje je glavni faktor koji Srbiju održava u ekonomskoj situaciji u kojoj jeste. Dakle, ne zbog Evrope, kako se to inače insinuira u negativnom smislu. Insajderova poruka je precizna: evrointegracije ne mogu biti razlog za priznavanje nezavisnosti Kosova (realnosti), niti se uslov za priznavanje Kosova može koristiti kao razlog zbog čega bi se odustalo od Evropske unije. Postoji jedan jedini razlog koji direktno stoji u vezi sa potrebom da se prizna Kosovo – iskorenjivanje sistemske korupcije unutar Srbije. Ne postoji mogućnost da se korupcija na Kosovu saseče, a da se Srbija statusno ne odredi kao zasebna država, jer onda ona ne može da kontroliše rad svojih institucija koje tamo suštinski ni ne postoje.

    Postavlja se, dakle, pitanje: pošto je korupcija ovde u Srbiji stopostotno impregnirana kao svojevrsna senka „ideologije“, obične retorike vladanja koja samo prolongira šupljinu i smenu vlasti, da li postoji šansa da se, sada obrnuto, borbom protiv te korupcije zapravo skloni i nešto od „ideologije“? Da li je to u stvari jedina šansa da sve one manifestacije najgoreg „nacionalizma“ i „slepog evropejstva“ utihnu i stanu jednom iza rešetaka? Dakle, ne nekakvom drugačijom ideologijom protiv ideologije, nego čistim aktom, borbom da se minimizuje sve ono što funkcioniše mimo zakona, i da se promene zakoni koji korupciju omogućavaju? Da li je moguće da takav formalizam odnese prevagu nad svakim sadržajem u koji su se zaklinjali da je suština (Kosovo), i da u odnosu na to što se ovde naziva politikom bude potpuno apolitičan?

    Ista pitanja mogu se postaviti i nakon čitanja „Divljeg društva“ Vesne Pešić, knjige koja je živi manifest o dometima korupcije i stvarnih „političkih“ dešavanja kojima je upravljala, a i dan danas delimično upravlja Demokratska stranka. Možda je na taj način i nemoguće prihvatiti uslov Evropske unije, dokle god se to nameće kao razlog i služi našim političarima da pokriju ono što je Insajder pokazao. Moguće je i da će biti potrebno da Srbija uđe u novu-staru izolaciju, pa da se Kosovo već jednom shvati ne kao srce, nego kao tuđinac Srbije, slično onom iz filma Alien Ridlija Skota iz 1978, koji dere naše telo i ostavlja nas bez trunke života. Koji je živeo samo parazitski prazneći naše telo, ostavljajući ga šupljeg na trpezarijskom stolu kao hranu koju je iscrpeo.

    Da li je, dakle, mišljenje da treba priznati nezavisnost Kosova ekstremno? Ili se možda ekstremisti i oduzimači života kriju u onim figurama koje se samo smenjuju na vlasti i rade sve kako bi svoj interes pokrili Kosovom? Da li po Ustavu treba da idem u zatvor zato što govorim o ovome, ili mogu mirno da nastavim da živim u državi-pustinji kao što je ova? Znam samo jedno, predanje kaže da nešto u njoj čvrsto spava i retko kad se budi. Spavač mora da se probudi!

    Peščanik.net, 19.10.2012.
    http://pescanik.net/2012/10/treba-priznati-nezavisnost-kosova/

    ________________

    Svetislav Basara

    Zatvaranje autonomije

    Dveri baš nikako da se zatvore. Nisu (za sada) neka politička snaga. Ali znaju da naprave promaju. Evo, recimo, pokrenuli su kampanju za ukidanje autonomije Vojvodine. Da naše javne tužibabe nisu onakve kakve jesu, ta kampanja bi se bez naročitog natezanja mogla okvalifikovati kao krivično delo „pokušaj rušenja državnog poretka“, tako se valjda delo zove, jer je vojvođanska autonomija zapisana u Koštuničinom psihodeličnom ustavu.

    Ali u zemlji u kojoj se i misice služe prevarama da bi se dokopale titule i u kojoj „predsednik sveta“, Picopevac Jeremić, uz platu od osam hiljada i nešto dolara uredno inkasira trideset i nešto hiljada RSD „poslaničkog dodatka“, iako se godinu dana neće pojaviti u skupštini, ne treba previše očekivati od tužibaba. Dok im se drugačije ne naredi.

    Da vidimo kakvim argumentima Dveri potkrepljuju zahtev za ukidanjem autonomije? Autonomija je, kažu vratari, imala svoj smisao u Austrougarskoj monarhiji jer je, je li, čuvala srpski nacionalni identitet, a sada, kada je Vojvodina u sastavu Srbije i Srbima većinski nastanjena, za takvim nečim nema potrebe. I ne samo da nema potrebe, nego „razdvaja Srbe“, a i skupo je, brate. Kako to u takvim stvarima već ide, inicijativu su potpisali i neki akademici, javni radnici i književnici. Koji? Usual suspects. Kosta i kostići.

    Kosta je u ime kostića i kostića uveoca izjavio da se autonomija „ne praktikuje nigde u Evropi“, ali da EU insistiranjem na vojvođanskoj autonomiji nastoji da „razbije srpski nacionalni korpus“, dočim daje sve od sebe da unitarizuje Bosnu. Geopolitičar od formata, nema šta!

    U nadljudskoj širokogrudosti, Dveri na čelu sa Kostom i kostićima apeluju na Mađare, Slovake, Rumune, Rusine i ostale vojvođanske narode i narodnosti da podrže ukidanje autonomije jer će samo tako – tvrde Kosta i Dveri – rečeni sačuvati svoj nacionalni identitet. Ostane li ovako kako je, ti će narodi i narodnosti neminovno postati „Vojvođani“, nešto kao „Crnogorci“, i onda se mogu pozdraviti sa svojim nacionalnim identitetima, nošnjama i narodnim pesmama. Svi će morati da pevaju „Ima jedan kućerak u Sremu“. Koja bi od manjina odolela ovakvoj ponudi? Koja ima i svoje ekonomske prednosti jer bi se, vidi vraga, „novac za vojvođansku birokratiju“ mogao preusmeriti „lokalnim samoupravama u Srbiji“. Pretpostavljam da od dverskog ćoravog posla neće biti ništa, ali je izvesno da će „kampanja“ ojačati, za sada politički beznačajne snage koje priželjkuju stvarnu nezavisnost Vojvodine. Setimo se, cenjeni publikume, kako je završilo ukidanje kosovske autonomije. Pa se zapitajmo: Nije li za Srbiju višestruko korisnije da se ukine Srpska akademija nauka.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/zatvaranje_autonomije.881.html?news_id=249556

  34. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  35. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  36. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  37. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  38. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  39. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  40. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  41. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  42. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  43. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… (Н.В.) […]

  44. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… (Н.В.) […]

  45. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

  46. […] Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или на… […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: