ANA RADMILOVIĆ: DOZIVANJE „OLUJE“ NA KOSOVU

ana-radmilovic-1

 

Dok pijane poglavice na Severu ritualno prizivaju oluju u ove vrele dane i, sva sreća, te ih više ne čuju ni Bog ni Ilija Gromovnik (koji svoje ime nije opravdao – opet, sva sreća), u Beogradu počinje sa radom Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Na jugu, u Kosovskom pomoravlju, okupila se grupa donedavno neidentifikovanih socijalista i medijima šalje saopštenja gde izražava zabrinutost – kako će se šef tog tima Aleksandar Vulin snaći na tom mestu – kad čovek nije s Kosova. Ispostavlja se, nedugo potom, da bi idealan kadar za ovo nezahvalno mesto bio izvesni Stević. Zvonko Stević, donedavni sekretar u donedavno postojećem Ministarstvu za KiM. Zvonko se nije mnogo isticao. U medijima ga gotovo nije ni bilo. Kao što ni ove misteriozne kosovskopomoravske socijaliste, nigde nisi mogao da vidiš.

(…) U Kosovskom pomoravlju na vlasti su u srpskim sredinama ljudi iz SLS – stranke koja je u koaliciji sa Tačijem. Kosovsko pomoravlje, takođe, mesto je gde nema protesta. Ni kada hapse ljude. Ni kada isključuju vodu. Ni kada prebijaju maloletnike u zatvorima. Ni kada predsednik jedne opštine – bivši štićenik zatvora za delo silovanja – fizički i mentalno šikanira svoje sekretarice, na način sličan onom zbog kojeg je svojevremeno robijao. U Kosovskom pomoravlju Srbi koji su deo kvazikosovske kvazivlasti uterali su ljudima takav strah u kosti – da će se neki prebijeni i na pravdi boga uhapšeni Srbin pre obratiti Albancima za pomoć nego što će se usuditi da protestuje. Ili da se žali jednoj srpskoj stranci kao što je SPS. Ljudi iz tog kraja nisu smeli da izlaze na izbore koje je raspisala Republika Srbija. Bojali su se.

Kao dobar kadar, javnosti ne baš poznati bivši sekretar u ministarstu za KiM Stević mogao bi da se preporuči jedino ako novooformljenoj kancelariji ponudi svoje posredničke usluge. Nije tajna, naime, da su mnogi članovi SPS direktno ili indirektno učestvovali u stvaranju SLS. Posredovanje u poslovima oko tendera koje SLS raspisuje da novcem iz Prištine asfaltira puteve ili pravi golf terene (tradicionalni sport u Albanaca?), ali ne i da srpskim selima uvodi kanalizaciju i pijaću vodu, i dalje može da bude od koristi.

Ukoliko kancelarija Aleksandra Vulina želi time da se bavi.

(…) Neke buduće izbeglice s Kosova nećemo imati gde da prosleđujemo, kao što smo 1995. prosledili dobar deo onih iz Slavonije na Kosovo (u stočnim vagonima, da se ne zaboravi), a i s njima ćemo imati manje problema – jer su bogati. Samo ćemo ih mrzeti, ali zar ih već ne mrzimo? Mrzimo ih kad imaju para jer kupuju naše nekretnine i zapošljavaju se na našim radnim mestima. Još nam se više gade kad nemaju para, jer onda zaista nikakve vajde od njih.

Dakle, ova vlada sa Nikolićem kao verovatnim glavnim pregovaračem s Prištinom i Vulinom kao šefom Kancelarije za KiM trebalo bi da – za razliku od prethodnih – bude hrabrija i poštenija. I da pokuša da dovede u red svoje kadrove na Severu, kako zaista ne bi – već poodavno pijani – dozvali tu oluju. I da ljudima na Severu, umesto šuplje priče o tome kako će – ako budu revno išli na nepostojeće barikade – doživotno ostati na uskoro nepostojećim radnim mestima u državnim firmama (koje se daleko od očiju javnosti već uveliko prodaju Albancima) – ponudi konkretniju alternativu. Na primer, otvaranje privatnih firmi uz pomoć države. Makar te firme plaćale porez kvazidržavi Kosova.

Na malim primerima, primerima malih preduzetnika s Juga, megalomani sa Severa bi, zajedno s Nikolićem i Vulinom, mogli da nauče kako se ostaje na okupiranoj teritoriji i kako se bez krupnih reči čuva stanovništvo od konačnog nestanka s tih prostora.

To je težak posao. Lakše je dozivati munje i gromove i onda optužiti Svet i Šiptare. Ali taj težak posao meni naivnoj deluje časnije pa makar bio i sizifofski i ne rezultirao impresivnim postignućem do kojeg će doći za pola godine – kako je najavio Nikolić, gde u jednom intervjuu obećava da će rešiti Kosovo do Nove godine. To je nemoguće.

Moguće je razgovarati sa predstavnicima međunarodne zajednice o resursima, o državnoj imovini Republike Srbije i legalizaciji izvesnih bezbednosnih struktura na Severu – kako bi se sprečilo mahnitanje kriminalnih grupa koje se lažno predstavljaju kao predstavnici srpske civilne zaštite. Oni imaju status paravojske ili parapolicije i, kao takvi, nemaju nikakav kredibilitet da brane Srbe, čak ni kada je evidentno da su ti Srbi ugroženi.

Grozan posao, ne bih ga nikome poželela – ali kad već postoji neko ko se toga prihvatio, bilo bi zaista sramno da ga iskoristi tako što će igrati ulogu nekog novog Borka Stefanovića ili ministra Bogdanovića – koji je za svog mandata uspeo da podigne gigantsku sportsku halu u svom selu, gde nema pet sportista i da sa Borkom pozove Srbe na barikade, da bi ih potom proglasio kriminalcima. Mada je to najlakše. Malo severnokosovskom uhu ugodnih vatrenih govora, malo lažnih obećanja uz pogled ka izlaznim vratima, za onaj trenutak koji će nastupiti kad plemenske vođe uz vatru dozovu oluju.

Balkanmagazin

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: