ŽELJKO CVIJANOVIĆ: GOVOR U UN ILI ŠTA JE KOSOVO TOMI NIKOLIĆU
(…) Jer, dok je Dačić svoje političke veštine sticao u staroj školi socijalističke države – poslednje koju smo imali, treba li reći – dok se Koštunica oblikovao u intelektualnim krugovima predopozicionog Beograda, dok su petooktobarci zanat pekli na skraćenim soroševskim kursevima i dok je Boris Tadić u srpske „političke univerzitete“ uvrstio vrednosni kod „Cvetića“, sve su to bila mesta na kojima se između 70-tih i 90-ih formirala današnja srpska politička elita. Daleko od svih elitnih krugova, Nikolić je za to vreme bio neka vrsta autodidakta, tako da se njegova empatička sposobnost na elitnim „političkim univerzitetima“ nije izučavala.
(…) Ta stvar toliko je otišla daleko da se, uz malo preterivanja, može reći da je Kosovo danas, šta god o njemu mislili, gotovo jedina srpska politika. Jednostavno, ako zaista branimo Kosovo, branimo državu. Ako branimo državu, neminovno izlazimo iz aktuelnog ekonomskog modela. Ako menjamo ta model, više se oslanjamo prema istoku sveta. Ako se oslanjamo tamo, region nam više nisu Hrvatska i Jugosfera, već prostor od Bosne do Grčke i Bugarske.
(…) Nikolić ne doživljava EU kao Tadić, već daleko od toga, ali, sudeći prema njegovom nastupu u UN, ni on ne izlazi iz pogubnog opozita Kosovo-EU. Sa druge strane, i njemu je nametnuto kako će rešavanjem Kosova Srbija ostati bez problema sa kojim ne može da se razvija, što će reći da je i sam na putu da prihvati kako je Kosovo teret.
(…) Nikolić u svom njujorškom govoru ne pominje vraćanje Kosova u Savet bezbednosti UN, o čemu je govorio posle sastanka sa Putinom u Sočiju.
(…) Istovremeno, Srbija, da bi imala bilo kakvu šansu mora da izađe iz mentalnog stanja da je Kosovo problem koji sprečava njen razvoj. Utoliko pre što je stvar upravo suprotvna: samo dok se bori za Kosovo, Srbija ima šansu da se razvija.
(…) Jer Kosovo, odnosno borba za pokrajinu, jeste nešto sasvim drugo od problema – to je najvažniji srpski politički resurs, naš međunarodni znak raspoznavanja, razlog za simpatije dve trećine sveta za Srbiju, nešto što nas čini i zanimljivim i jedinstvenim za sve one koji nam misle dobro i poslednji bedem za sve one koji hoće da nas rastoče i teritorijalno, i identitetski.
(…) Аko Nikolić ostane u Tadićevim strateškim, političkim i mentalnim koordinatama o Kosovu, moći će jedino da ponovi njegov put i da groblje političara žrtava Kosova uveća za još jednu srpsku vladarsku glavu.
>>>
>>
>
Наставак полемике на десници
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: ODGOVOR STANIMIRU TRIFUNOVIĆU ILI POHVALE KOJE NISAM ZASLUŽIO
Nije to kuća za mene, niti je ikad bila, i ja se tu nemam gde vratiti jer tu nikad nisam ni pripadao. Elem, u tekstu „Paradigma Cvijanović“ g. Trifunović tumači moju kritiku nove vlasti, koja mu se izgleda dopala, valjda zato što sam do sada, prema njemu, zagovarao „neproduktivni kontinuitet relativizacije političke (ne)odgovornosti novog političkog establišmenta“, dočim sam sad, posle kritike vlade i naprednjaka, konvertirao i„podigao kriterijum novinarske objektivnosti do granica nepristrasnosti“.
Je li to ona kuća koja je ovog proleća uoči izbora tako visoko istakla zastave svojih principa da ih čak ni birači nisu videli, i da je od visine principa sama zaboravila da postavi posmatrače na izborima? Ta naša principijelna „nacionalna Srbija“ za dve decenije nije uspela da stvori i održi – da ne govorim o krupnijim stvarima – jednu jebenu televiziju i jedne jebene dnevne novine; nije uspela da zaštiti nijednog svog čoveka; ona i dan danas, da nije nekoliko usamljenih pojedinaca – „nesnađenih“ usamljenika, treba li da naglasim – ne bi uspela da postavi nijedno smisleno pitanje o sopstvenoj sudbini, a ovako samo ne ume da ih pročita i razume? Jesu li to možda ovi napisi na mreži u kojima se patriotizam meri količinom napisanih besmislica, gde jedni druge sumnjičimo i prozivamo, pa se međusobno pozivamo u rat za Kosovo pod lažnim imenima, dok pod pravim nismo spremni ruku da podignemo ni za šta osim za sebe? Naravno, „nacionalna Srbija“ će i dalje besneti o tome kako su svi isti i kako su svi izdajnici, i nije van pameti da će u tome biti u pravu, tim više što njena odgovornost za srpski slom nije manja čak ni od odgovornosti stranaka i „druge Srbije“. Uostalom, prava borba za Srbiju samo što nije počela, preduslov za tu borbu je smena Tadićeve vlasti (još nesmenjene, treba li da podsetim), ali meni nešto govori da dobar deo „nacionalne Srbije“ u njoj neće učestovati, kao što će i jedan njen deo učestvovati na Tadićevoj strani.
>
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: OVO NE MOŽE IZAĆI NA DOBRO
>
Никола Варагић: Одговор Ани Радмиловић или Војислав Коштуница је крив
http://www.standard.rs/nikola-varagic-odgovor-ani-radmilovic-ili-vojislav-kostunica-je-kriv.html
>
Народни адвокат (одговор Станимира Трифуновића на писмо Остоје Симетића)
Činjenice – Šta se to nas tiče? i Pismo srpskom narodu. (писмо Остоје Симетића)
>
Полемика на десници
МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ
>
Патриотизам и пљачка
септембар 27, 2012
Ко хоће да брани Космет неће гледати колико је Срба са КиМ ”продало своје куће Косоварима и како сада живе удобно у Београду”.
Неће рећи ”они продали куће, а ја да идем да ратујем”.
Само ће урадити то, када дође тај тренутак.
Надам се да тада на власти у Србији неће бити ”они који су послали своју децу на Запад а шаљу туђу децу у рат”.
Или они који су склонили своју децу а туђу децу оставили у згради РТС-а да буду жртвовани (због медијског рата).
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Објављено од стране Varagić Nikola 