Да ли постоји трећи пут?

 

Никола Варагић

 

 

Да ли постоји трећи пут?

 

Србија између тајкуна и ММФа

 

 

Последњих година, тачније – последњих деценија, пред нама су два економска пута. Нуде нам се два избора: препустити вођење економије домаћим окупаторима или препустити економију страним окупаторима. Како разликовати домаће од страних окупатора када су често они добро повезани и делују заједно? Сетимо се добијених кредита са Запада и достигнутог “благостања“ током пар деценија постојања СФРЈ када су многи лепо живели а мало радили и како су дугови дошли на наплату после 1990. године. Из те и такве “економије“ настали су тајкуни, исте стране банке и фондови и даље дају Србији кредите. Да ли су деведесете представљале дисконуитет или део плана оних који су Србију економски колонијализовали у име националних или империјалних циљева?

Сада је пред нама иста (лажна) дилема. Да ли подржати “националисте“ или “интернационалисте“? Да ли подржати тајкуне или ММФ? Да ли да НБС буде зависна од тајкуна а независна од ММФа или обрнуто? Да ли подржати оне који су против ревизије приватизација у којима су учествовали тајкуни или оне који су против ревизије приватизација у којима су учествовале стране корпорације?

По мом мишљењу, и један и други пут воде у пропаст. Нема битне разлике. Од 2000. године српску економију воде и тајкуни и странци. Довели су Србију до пропасти.

Претходна влада је више служила странцима. Нова влада је више под контролом тајкуна, али не и без утицаја странаца. Избор новог гувернера НБС и формирање Савета за привредни препород показују континуитет са претходним временом. Србија, реално, нема стручњаке који могу да воде НБС и економију (јавна предузећа). Зато у савету НБС и на местима вицегувернера, у Савету за привредни препород као и у јавним предузећима треба да седи најмање трећина странаца (али не делегираних од ММФа) и најмање трећина стручњака који живе и раде ван Србије – из расејања. Остатак треба да чине они који су живели и радили у Србији а никада нису пословали са државом; они који нису били ослобађани плаћања пореза и доприноса; они који нису добијали повољне субвенције и кредите за ликвидност; они који нису добијали послове на намештеним тендерима; они који имају визију и препознају правце кретања економије и индустрије у 21. веку.

Сада је управо супротно. Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд.

Србијa је подељена између оних који мисле само на себе. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

 

***

 

Исто је и са културом. Опет је пред нама иста (лажна) дилема. Да ли подржати оне који не воле ништа туђе или оне који мрзе све своје? Да ли подржати оне који негирају злочине које су починили Срби или оне који указују само на злочине које су починили Срби? Да ли подржати оне који чувају тековине комунизма и неће у ЕУ или оне који мисле да чувајући тековине комунизма заузимамо место у европској породици народа? Да ли подржати оне који неискрено подржавају четничку и православну традицију или оне којима су ближи Хрвати од Срба православаца? Да ли подржати православце који нису хришћани те мрзе све који нису православни Словени или мондијалисте који презиру све што је словенско, хришћанско и православно?

Србија није имала трећи пут у времену када је одржана Осма седница. Србија није имала трећи пут када је дошло до октобарске револуције 2000. године. Србија није пронашла трећи пут ни током прве половине 20. века, пред Други светски рат.

 

***

 

Скоро цео век пред нама су била два пута, која су се на многим местима укрштала. Трећи пут морамо сами да изградимо. Трећи пут не сме да се укршта са та два пута. Не треба нам “надзор“ са стране. Радити ефикасно са оним са чим располажемо у овом тренутку. Морамо окренути леђа ако се налазимо испред та два пута, погледати на друге стране и почети градњу трећег пута; или се вратити назад, ако се неко креће једним од та два пута и укључити се у градњу трећег пута.

У Србији постају све бројнији они који не читају ни Печат ни Блиц; они који исто гледају и на тајкуне и на ММФ; они који од поштеног рада не могу да преживе а част им не дозвољава да раде у (оваквој) државној служби и примају новац из (празног) буџета који се пуни преко “леђа сиротиње“ (ово посебно важи за мушкарце који раде у државној бирократији и јавним предузећима). Постају све бројнији они који не желе да раде за банкаре и тајкуне, или да до послова долазе преко политичара. Такође, у расејању живи велики број људи и међу њима има поштених, стручних и вољних да живе и раде у Србији или помогну развој Србије кроз инвестиције, лобирање и саветовање.

Када такви постану још бројнији, када дође до смене генерација, нови људи преузеће вођење државе и економије и Србија ће изградити коридоре 10 и 11 (и путеве и пруге), проширити аеродром Никола Тесла и створити јаку авиокомпанију. Времена немамо, прави људи постоје, смена генерација је већ почела. Нови људи у политичком и економском животу Србије, који се полако окупљају (а чије окупљање треба убрзати, због тога пишем овај текст), препознаће праве развојне шансе за економски препород Србије, српска привреда ће на светском тржишту постати конкурентна а негде и иновативна и штитиће државне интересе и интересе свих грађана (предузетника, радника и потрошача). Описана два пута, којима се до сада лутало, од Србије су направила “слепу улицу“, “црну тачку“. Личимо на државу “Трећег света“, или на неку од држава Латинске Америке (које за разлику од Србије данас много више размишљају о трећем путу).

Грчка има мању незапосленост од Србије. У Грчкој су веће плате. Грчка има већи БДП од Србије. Грчка дијаспора је учествовала у развоју економије. Грчка је у “пламену“. У Србији је мирно. Србија не треба да буде у “пламену“. Они који могу и знају треба грађанима да понуде решење – излаз из кризе. Грађани ће такве препознати и за њих ће се определити. Већина бирача (дакле апстинената, али и оних који гласају за “мање зло“) чека нове људе са новим програмима. Исто ће урадити и исто чекају они малобројни некорумпирани појединци који раде у полицији, војсци, правосуђу и медијима. Тако ће доћи до смене власти. Када се постигне друштвени консензус, када дође до веће саборности и солидарности, када се формира нова елита, Србија ће се успешније борити за своје интересе. Неће бити потребе да људи излазе на улице српских градова да би протествовали против услова и мера ММФа и ЕУ, или сутра Русије и Кине ако буду неповољни, нити треба преко улице да дође до лустрације, ревизије приватизације и промене економске политике. Видели смо да ломљење Београда није вратило Космет. Сећамо се злочина комуниста после Другог светског рата. Сетимо се и 5. октобра када су људи изашли на улице а после чега није дошло до суштинских промена нити смене унутар владајуће привредне и друштвене елите. Иста политичка и привредна структура која је била део политичког и привредног живота Србије током СФРЈ, то је била и током деведесетих, то је и данас у 2012. години. Унутар њих је било сукоба и сарадње, али су у питању исти људи. Сви челници данашњих странака у страначком животу учествују од 1990. а били су део политичког живота и пре тога. Привредници из доба СФРЈ постали су тајкуни током деведесетих а после 2000. постали су “бизнисмени“. Сви они већ деценијама сарађују са истим страним банкама, фондовима и корпорацијама. Резултате њиховог рада данас виде и они који до сада то нису видели. Зоран Ђинђић је био велики философ али није разумео економију. Довођење највећих светских корпорација значило је продавање својих грађана и радника – “јефтина радна снага“ уз “државне субвенције“ и обарање тржишне вредности. Довођење тих корпорација које је помињао значило је економску колонијализацију Србије. Прва мера у банкарском сектору била је затварање свих државних банака, уз довођење страних банака и омогућавање појединим тајкунима да створе своје банке које ће касније препродати страним банкама (примери Делта банке и осигурања, Националне штедионице, Зептер банке…). Због тога је економију препустио “стручњацима“, истим оним који воде економију и привреду и данас. Ти стручњаци и привредници данас су окупљени око политичких и идеолошких проитивника Зорана Ђинђића, око нове владе, чине Савет за привредни препород новог премијера из СПСа. Били су део претходне ДС владе. Као и влада пре 2000. године. Они који нису били део политичког система током деведесетих добро су проучили економску деструкцију али нису смислили ништа конструктивно за време после обарања црвено-црног режима. Исту економску политику су спроводили и током жутог режима, исти људи седе у новој (подмлађеној) верзији црвено-црног режима.

Економска деконструкција из деведесетих настављена је другима средствима после 2000. године. Економију преузима Г17 уз неколико стручњака из ДС али и ДСС, не дирајући већину СПС и ЈУЛ тајкуна, штавише, они постају финансијери странака ДОС-а. Из компанија које су водили тајкуни долазе стручњаци на места шефова кабинета, секретара, саветника и директора владиних агенција, а неко и до највишег положаја у влади. Развила су се нека нова тржишта, попут тржишта маркетинга и медија, и ту су монополе успоставили они који су блиски политичарима и тајкунима, који су и сами постали и политичари и тајкуни. Исти људи воде процес приватизације већ 12 година, а неки су учествовали и у приватизацијама током деведесетих. Исти процеси су се одвијали и после владе Зорана Ђинђића, за време владе Војислава Коштунице. Исто је настављено и за време владе Мирка Цветковића (који је сувласник у фирми за консалтинг која је учествовала у бројним приватизацијама а он је био и на челу Агенције за приватизацију), исто се ради у влади Вучић-Дачић-Динкић. Исти се људи (тачније, само двојица) већ 15 година смењују на местима министарства за инфраструктуру – два човека воде градњу коридора 10 и 11 већ 15 година, ништа нису урадили а и даље су на тим позицијама.

Тако ће бити све док се не појави нова политичка снага, док се не формира нов економски тим. Мислим да ће врло брзо већина људи из Србије и расејања и сама схватити све ово што сам написао. Данас економски писмених има више него пре 12 година, данас је оних са предузетничким духом далеко више него пре 30 година. Што ће упутити једне на друге да се сами траже и препознају, свесни промена које су неопходне и изазова на том путу. Све то ће онемогућити тајкуне и странце да имају своје људе унутар покрета отпора или нове елите, да битно утичу на рад неке нове владе. Зато што ће Србија опстати, зато што ће се Србија развијати у будућности.

 

***

 

Два кључна економска проблема која треба решити у Србији:

1.     Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту?

2.     Како доћи до новца за инвестирање у инфраструктуру, развој малих и средњих предузећа и подршку извозницима а да се не увећа јавни дуг и задуженост према страним кредиторима (бар до тренутка док се не стекну услови да се дуг исплаћује из прихода из реалне економије по повољним каматама и условима)?

 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 

Обичан маркетинг. Јалово, безидејно, наставак штеточинске економске политике…

Слажу чим отворе уста. Мисле да су грађани (и даље) толико глупи.

Српске банке

Фонд за развој и Агробанка

DRŽAVNI VRH STOJI IZA KRIMINALA U AGROBANCI

Биланс стања и неуспеха

Srbija kao Somalija

 

Rokfeler i Rotšild udružuju snage

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

 

Dimitrije Vujadinović: Srbija gubi kulturni suverenitet

MILE MILOŠEVIĆ: ZAVETNI TON SRBA U EPOHI POSTUTOPIJE

 

DEJAN TADIĆ: SRBIJA SVOJU EKONOMIJU MORA DA UZME U SVOJE RUKE

Radoman Jović: Izvoziti ili umreti

Из дијаспоре нестало пола милиона Срба

Весна Цветковић: Реституција као развојни пројекат за Србију

 

Небојша Малић: Брисани простор

Pokisli četnici čekali Čedu

Svetlana Lukić: Nekontrolisano sagorevanje

SINISA LJEPOJEVIĆ: DA LI SU ZAISTA KRIVI BANKARI?

Nataša B. Odalović: Treći će biti sve brojniji

Слобода мишљења, говора и изражавања

ANA RADMILOVIĆ: OKUPATORI I OSLOBODIOCI

Nadežda Milenković: Izvršena vlast ili vreme je za pobunu

Mario Kopić: Državna tehnika

Božidar Mandić: Na-trag

MOMČILO SELIĆ: SUPERSTRUKTURA

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Покрет отпора

 

The Third Industrial Revolution

The Soros Summit

WikiЊуз ЗидStreet

Is the SEC Covering Up Wall Street Crimes?

The Fall of the House of Murdoch

Triple-A Idiots – Bankers Launch Next Leg Of Planned Economic Collapse

 

>

 

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

Економија

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

 

 

 

 

 

 

 

 

52 Responses to Да ли постоји трећи пут?

  1. Varagić Nikola каже:

    Зашто су српски путеви пуни рупа?

    Т. Спалевић / Новости

    Радови на бројним путним деоницама дебело преплаћени (Фото: Новости)
    Београд – Србија је у претходној деценији за градњу путева дала 1,5 милијарди евра. Хрвати су дали три пута више. Међутим, разлика у квалитету саобраћајница са онима у региону, дефинитивно, не може да се оправда народном – „колико пара толико музике“.

    Стандарди за аутопутеве су исти, што значи да је добар део радова изведених у Србији преплаћен, односно за уложени новац добили смо лош квалитет, а законски оквир је такав да кривца нема.

    Од Ријеке до Батроваца нема ниједног колотрага, готово ниједне закрпе. Одлична вертикална и хоризонтална сигнализација. Тунели беспрекорни. После угодних готово 600 километара аутопута, прелази се граница. Тресе се ауто на деоници Шид – Београд, која је пре пет-шест година обновљена. Закрпа до закрпе.

    Кроз рехабилитацију аутопута не мењају се геометријске карактеристике, већ се ради замена дотрајалих слојева асфалта. Ако се посао одради како налажу прописи, онда пукотина, ударних рупа и колотрага не сме да буде у периоду од десет година. То је, наиме, век трајања рехабилитованог аутопута. Али, ако се већ после три године појаве оштећења, онда је примењена лоша технологија, уграђени неквалитетни материјали или лоше изведени радови.

    Гарантни рок који се предвиђа уговорима је две до три године и у том периоду сваку неправилност која се уочи на путу уклања извођач, а после истека тог рока одржавање преузимају „Путеви Србије“. И тако после пет година могу да се појаве пукотине, ударне рупе, а да одговорних нема.

    „Одржавање путева у Хрватској или Мађарској се ради по највишим нормативима тако да саобраћајнице не изгледају као закрпљене панталоне, већ пружају сигурност и удобност. Код нас се санација на добром делу путне мреже врло лоше ради. Фирме које изводе те радове су претежно нереферентне или раде као подизвођачи фирмама које су уговориле послове по дампинг ценама, што се одмах одрази на квалитет радова, пробијање рокова и додатне трошкове. Само седам одсто путева у Хрватској су радили странци, а све остало домаћа оператива, а код нас је супротно“, каже Горан Родић из Привредне коморе Србије.

    Најбољи пример лоше изведених радова је лева трака аутопута од Бешке до Београда. Изградња овог дела Коридора 10 завршена је 2003. године, а хабајући слој асфалта ударен је годину дана касније. И после само две године појавиле су се пукотине, које су извођачи закрпили такозваним графитним тракама. За ову срамоту нико није одговарао, а надлежни су се правдали тиме да извођач није могао да поправи све оно што је претходни – конзорцијум „Раст“ нестручно одрадио на траси.

    Домаћа оператива

    „Око 30 одсто вредности Србије је у путевима. Нико не може да уговори радове тако да пут не буде раван. Дакле, за све што се не одради како је уговорено, извођача треба натерати да посао ради изнова, наравно о свом трошку. Улица краља Милана у Београду је најбољи пример како се поштују прописи и како домаћа оператива зна посао“, каже проф. др Милан Вујанић са Саобраћајног факултета.

    Закидање на асфалту

    Није тајна да се на асфалту највише закида. Рачуница каже да на десет километара пута, чија је ширина шест метара, “уштедом” само пола или једног центиметра слоја асфалта може да се “заради” од 60.000 до 120.000 евра. И то да нико не посумња, а камоли примети. Када би се обавио преглед, питање је колико саобраћајница у Србији задовољава стандард за горњи носећи слој од 15 центиметара и завршни хабајући слој асфалта од пет до шест центиметара.

  2. Varagić Nikola каже:

    Neiskorišćeni resursi – pa šta, čemu žurba?!

    DALEKO JE EVROPA

    AUTOR: VERAN STANČETIĆ

    U dvanaestoj godini 21. veka, dakle u periodu kompjutera, slanja letelica na Mars, Hiksovog bozona, u Srbiji je izvršen popis državne imovine. Naravno, radilo se o izuzetno složenom poslu pa je morala da interveniše i Svetska banka sa više desetina miliona dolara pomoći. Tačnije, sproveden je projekat Katastar nepokretnosti i upis prava u Srbiji.

    Na osnovu toga utvrđeno je sledeće: država je evidentirana kao vlasnik više stotina hiljada objekata, stanova, poslovnih prostora. Tačnije, država ima više od 19.000 službenih zgrada i 4.700 poslovnih zgrada. U vlasništvu ima i 884.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, blizu milion hektara šumskog i više od 400.000 hektara građevinskog zemljišta.

    Ove informacije same po sebi naravno nisu loše, štaviše, ako su ova dobra pametno iskorišćena i u funkciji razvoja to može biti sasvim pozitivno. Međutim, nije li „malo“ uznemirujuć i nalaz da je vrednost neiskorišćene državne imovine procenjena na više od 180 milijardi evra?! Dakle, sve to u državi čija je kasa u velikom minusu u kojoj se otpuštaju službenici ili smanjuju plate zaposlenima da bi se uštedelo. U državi u kojoj je, na primer, Državna revizorska institucija „razbijena“ u čak četiri zgrade, jer kriza je i država ne može da obezbedi da ova institucija fizički bude na jednom mestu. Prisetimo se koliko je dugo vremena Kancelarija za evropske integracije imala problema sa prostorom ili pak koliko problema Poverenik za informacije ima. Reč je o tek početku niza. A procena je da se aktiviranjem samo 20 odsto pomenute neiskorišćene državne imovine država ne bi morala zaduživati za izgradnju objekata infrastrukture (po rečima Gorana Rodića iz Odbora za građevinu PKS).

    Na sve to, Veljko Odalović (generalni sekretar Vlade Srbije) mirnim i laganim tonom u Dnevniku 2 RTS izjavljuje da ne treba po svaku cenu, da ne treba brzo i ne treba trčati da se ova imovina iznese na tržište dok se ne sagleda cela situacija. „A ako ima tu viška, ako je tu neracionalno iskorišćen prostor, onda treba da bude nešto što treba da izađu na tržište“ (Dnevnik 2 RTS od 27. avgusta ove godine). Kad bismo živeli bar po 300 godina, možda bismo i mogli ovako da rezonujemo.

    E sad ide drugi deo priče i niz novih pitanja! Zbog čega se o ovome malo govori? Nije li ovakvo stanje apsurdno? Kome odgovara da ovolika vrednost državne imovine bude neiskorišćena? A ona koja je iskorišćena, kako se i ko je koristi? Situacija po ovim pitanjima je maglovita iz nekoliko razloga tj. pretpostavki: prvi je što se u nejasnim i pravno neuređenim situacijama otvara veliki prostor za manipulaciju i iskorišćavanje državne imovine za privatne i partikularne interese, a onima koji to čine odgovara da takva situacija što duže traje. Situacija je i objektivno složena jer postoji ozbiljan problem oko vraćanja imovine vlasnicima kojima je oduzimana posle Drugog svetskog rata. Deo imovine pripašće i gradovima i opštinama. Ima tu, reklo bi se, i ideološkog pristupa i animoziteta prema iznošenju državne imovine na tržište. Zaista nije jednostavno razmrsiti to klupče, ali je nedopustivo da se o ovako velikom problemu i malo govori i malo radi.

    Naime, sve gore pomenute informacije objavljene su u Dnevniku 2 RTS od 27. avgusta 2012. Indikativno je da je ta vest išla pred kraj Dnevnika, iza priče o jednoj baki i njenoj kafani i priče o šaljivim nazivima i akcijama nekih lokalnih koalicija u Bosni (Vozi Miško i Glasajte za lopova). Takođe, nije je bilo ni u najavnoj špici. Relevantnih informacija vezanih za taj problem nije bilo ni po dnevnim novinama. No, zato se lako moglo saznati da je Ena Popov konačno obznanila vezu sa Nenadom Čankom. Naravno, nije u pitanju vojvođanski političar, predsednik LSV, već momak koji ima isto ime i prezime. Tu je i bezbroj priča o aktuelnim smenama lokalnih vlasti i dilema da li će novi predsednik biti Mika ili Pera. Vesti sve „krucijalne i od suštinske važnosti“ za naše živote. I ko nam je kriv što ne razlikujemo bitno od nebitnog i dopuštamo razne igre sa nama. Da li nas je neko sludio ili smo se sami ulenjili i odustali od razuma i agilnosti?! Kako god, efekat je isti.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/neiskorisceni_resursi__pa_sta_cemu_zurba.45.html?news_id=246899

  3. Varagić Nikola каже:

    KAKO PROTIV SUŠE: VIŠE KANALA ILI VEĆI STOČNI FOND?
    Ratko Karolić
    ponedeljak, 13. avgust 2012
    Uvod:
    Suša u Srbiji tokom 2012. godine nanela je ogromnu štetu domaćoj poljoprivredi pa je neophodna pomoć države na tri ključna zadatka: da pomogne jesenju setvu, da pomogne očuvanje stočnog fonda i da započne projekat navodnjavanja.
    Očuvanje i uvećanje stočnog fonda je, osim snabdevanja mesom i mlekom, neophodno za izgradnju sistema Zelene vode za navodnjavanje – koji je efikasniji od klasičnog kanalskog sistema Plave vode, odnosno irigacije.
    Suština sistema Zelene vode zasniva se na povećanju sadržaja organske materije u zemljištu, čime se povećava njegova sposobnost da upije i zadrži vodu – što, osim uvećanja prinosa, povećava otpornost zemljišta i biljaka u periodima produžene suše. Ovo zahteva znatno veće korišćenje stajnjaka i ostalog organskog đubriva, odnosno traži održanje i znatno uvećanje domaćeg stočnog fonda.
    Za realizaciju ovog projekta u uslovima krize državnih finasija, biće potrebno i solidarno učešće gradskog stanovništva, odnosno primena nekonvencionalnih mera u njegovom finansiranju.
    Posledice suše u Srbiji
    Ovogodišnja suša u Srbiji je prepolovila prinose poljoprivrednih useva i nanela štetu od oko dve milijarde dolara.
    Osim neposredne štete za biljnu proizvodnju, posebno je ugroženo održavanje stočnog fonda u Srbiji zbog nestašice i poskupljenja stočne hrane. (1)
    Kako u Srbiji svega oko pet procenata oranica ima sisteme za veštačko navodnjavanje, neophodna je izgradnja irigacionih sistema da bi se sprečile dalje štete od suša. Stručnjaci procenjuju da je potrebno oko dve milijarde dolara za izgradnju sistema za veštačko navodnjavanje u potrebnom obimu.
    Ovo ulaganje u sisteme za navodnjavanje postaje nužnost jer stručnjaci UN – Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC) procenjuju da će se ekstremni vremenski uslovi, odnosno ovako velike suše, dešavati u proseku svake treće godine, sa tendencijom povećanja njihove učestalosti.
    Prema ovom izveštaju, Srbija, odnosno regioni srednje i južne Evrope, suočiće se sa pojačanim i češćim sušama u budućnosti. (2)
    Osim porasta cena hrane za domaće potrošače, štete od ovogodišnje suše će ostaviti dugoročne posledice na domaću poljoprivredu kao i na srpsku privredu u celini:
    – Kako je domaća poljoprivreda neto izvoznik hrane, Srbija će ostati bez preko potrebnih deviza – samo u toku 2011-te godine izvoz hrane je dostigao dve milijarde dolara;
    – Zbog velikih gubitaka od suše poljoprivrednici su ostali bez obrtnih sredstava pa će imati problema da obnove sledeću setvu useva i izmire svoje obaveze prema državi i bankama; jedan deo poljoprivrednika je bankarske zajmove garantovao posedovanjem zemljišta pa postoji opasnost da deo domaćih oranica pređe u vlasništvo stranih banaka;
    – Zbog nestašice stočne hrane i porasta njene cene doći će do prinudnog klanja stoke; pošto se stočni fond veoma sporo obnavlja ovo će naneti velike i dugoročne štete domaćoj poljoprivredi po više osnova: osim direktne štete za proizvođače doći će i do porasta cena mesa i njegove nestašice, a domaće oranice će ostati bez stajskog đubriva koje je neophodno za očuvanje plodnosti zemljišta, sprečavanje njegove erozije kao i za povećanje njegovog kapaciteta da upije i zadrži vodu – što je izuzetno važno u uslovima povećanih suša.
    Nekonvencionalna rešenja za pomoć domaćoj poljoprivredi
    Očigledno da suša nije mogle da dođe u gorem trenutku za Srbiju. Sa manjkom od preko dve milijarde evra u državnoj kasi, uništenom i opljačkanom privredom i velikim procentom nezaposlenog stanovništva, kao i velikim procentom neproizvodnog stanovništva i državne birokratije, Srbija se već nalazi u kritičnoj fazi održanja njenih osnovnih funkcija.
    Zato je izuzetno važno uspostavljanje prioriteta za održavanje osnovnih funkcija države – a snabdevanje stanovništva hranom je prva među njima. To, dalje, ukazuje da je najvažniji zadatak vlasti danas – spasavanje domaće poljoprivrede od posledica katastrofalne suše.
    U uslovima rigorozne štednje vlada bi trebalo da pristupi rešavanju njenog položaja i dodatnim korišćenjem nekonvencionalnih metoda finansiranja, odnosno uključivanjem širokog kruga gradskog stanovništva.
    – Projekat sistema Zelene vode za poljoprivredu, kojim bi se spojile aktivnosti i sredstva za izgradnju irigacionih sistema sa onim koja su potrebna za saniranje štete u poljoprivredi od ovogodišnje suše – i posebno za spasavanje domaćeg stočnog fonda – bio bi jedan od takvih primera. Time bi se umanjila ukupna sredstva potrebna za pojedinačno rešavanje ova dva goruća problema poljoprivrede i angažovao rad i kapital velikog broja naših građana – umesto isključivo korišćenja skupih inostranih kredita.
    Učešće građana u spasavanju poljoprivrede, kao strateškog sektora domaće privrede, zahteva, pre svega, promenu ponašanja gradskog stanovništva i njegovo solidarno učešće u finansiranju projekta Zelene vode.
    Postoji više načina kako bi gradsko stanovništvo moglo da pomogne:
    – da prihvate poskupljenje pitke vode, stim da dodatak cene ide namenski za uvođenje sistema Zelene vode u poljoprivredi;
    – da kupuju pre svega lokalno proizvedenu hranu, čak i ako je nešto skuplja od visoko subvencionisane uvozne hrane (skoro bescarinski uvoz hrane po damping cenama koji uništava domaću prizvodnju – ide na dušu bivše vlade); kupovinom lokalne hrane vrednost uloženog novca se uvećava skoro dvaipo puta za lokalnu privredu, jer se tako uložen novac ‘obrne’ u lokalu nekoliko puta – što podstiče lokalnu ekonomiju i zapošljavanje; kupovinom strane robe domaći novac ide napolje i ne podstiče u istoj meri domaću privredu; (3)
    – da osnivaju lokalne štedionice koje pomažu lokalnu poljoprivredu i mala preduzeća kao i da ulože u njih bar deo svojih ušteđevina (procenjuje se da srpski građani imaju oko 8 milijardi evra usteđevina kod stranih banaka, uglavnom sa manjim pojedinačnim ulozima) – jer na taj način oslobađaju svoju privredu visokih kamata na pozajmice od stranih banaka i podstiču zapošljavanje;
    – da slično primerima koji već funkcionišu u nizu zemalja, učestvuju u sistemu podrške poljoprivrednoj proizvodnji kao što je, naprimer, CSA (Community Supported Agriculture – Poljoprivreda potpomognuta od lokalnih zajednica), koji predstavlja socio-ekonomski model po kome potrošači kao pojedinci učestvuju u finansiranju lokalne proizvodnje hrane – finansirajući unapred njenu proizvodnju, uglavnom deo za njihovu ličnu upotrebu, deleći sa proizvođačima rizik i profit. (4)
    Sta je sistem Zelene vode u poljoprivredi?
    U sistemu poljoprivrede u kome se obradive površine zalivaju kišom (rain-fed agriculture), bez sistema za veštačko navodnjavanje, usevi zavise od količine padavina i kapaciteta zemljišta da upije i zadrži u sebi vodu.
    – Povećanjem sadržaja organske materije u obradivom zemljištu – korišćenjem organskih đubriva i posebno stajnjaka – znatno se uvećava njegova sposobnost da upije i zadrži u sebi atmosfersku vodu, čime se uvećava njegova otpornost na sušu, povećava prinos useva i smanjuje erozija zemljišta. Prema američkim istraživanjima, povećanje sadržaja organske materije u zemljištu sa 3-4 odsto na 6 odsto, povećava se prinos kukuruza u organskoj proizvodnji za 33 odsto – u odnosu na konvencionalnu proizvodnju (sa veštackim đubrivima) – a kod soje ovaj rast prinosa iznosi čak do 50 odsto. (9)
    – U struci inače poznat kao sistem ‘Zelene vode’, ovo je zapravo znatno jeftiniji način navodnjavanja zemljista od klasične irigacije kanalskom mrežom, koji je poznat kao sistem ‘Plave vode’. Klasičan sistem centralizovane irigacije, osim visokih troškova izgradnje i održavanja, znatno povećava i utrošak energije (uglavnom nafte) u eksploataciji, zbog korišćenja pumpi za vodu, pa se procenjuje da ovo povećanje potrošnje energije ide i do 100 odsto u odnosu na sistem zalivanja kišom, a kod veštackog navodnjavanje pšenice, na primer, troši se i 3 puta više energije.
    – Korišćenje organskih đubriva u poljoprivredi nije do sada posebno podsticano od strane vlada pa se zato stručnjaci u svetu zalažu za davanje direktnih podsticaja farmerima da ih što više koriste (Green Water Credits). Ovo se inače u svetu ne smatra za subvencije već za oblik investicija sličan onom za centralizovane irigacione sisteme – sa razlikom da se tu radi o podršci decentralizovanom sistemu čija izgradnja i upravljanje počivaju na aktivnostima individualnih farmera koji to obavljaju na svom posedu. (6 -11)
    – Stručnjaci predlažu da se u finansiranje sistema Zelene vode, osim državnih investicija, uključe i preduzeća za snabdevanje gradova vodom, veći vodoprivredni sistemi i osiguravajuća društva, kao i građani – jer se izgradnjom ovog sistema bolje prečišćava voda koja ide u otvorene vodotokove i smanjuju štete od bujica i poplava u slučaju velikih kiša. (6)
    Posledice specijalizacije u Industrijskoj poljoprivredi
    Većina problema u današnjoj industrijskoj poljoprivredi dolazi od njene specijalizacije i prekomerne eksploatacije zemljišta. Degradacija skoro 40% plodnog zemljišta u svetu i njegova erozija, zagađivanje površinskih i podzemnih voda veštačkim đubrivima, velika potrošnja fosilne energije u proizvodnji hrane (6-10 kalorija fosilne energije da se proizvede jedna kalorija hrane) kao i njen uticaj na promenu klime na zemlji (ispuštanjem velike količine gasova sa efektom staklene bašte) – rezultati su primene industrijske poljoprivrede.
    – Specijalizacija u poljoprivredi dovodi do razdvajanja biljne i stočne proizvodnje pa su velike stočne farme (posebno velike farme svinja i živine) zapravo veliki zagađivači prirodne okoline: umesto da se njen otpad koristi kao organsko đubrivo, on se kod nas uglavnom ispušta u otvorene vodotokove i kanale – jer je odležavanje i distribucija (troškovi transporta) ovog otpada sa velikih stočnih farmi često neisplativo, a ne postoje državni podsticaji da se on upotrebi kao organsko đubrivo. U Nemačkoj, Danskoj i Britaniji se, prema podacima UN FAO, osim upotrebe 200-300 kg azotnog đubriva po hektaru, dodatno koristi i 150-250 kg organskog đubriva po hektaru – koje se sastoji od kravljeg, svinjskog i živinskog đubriva. (8)
    – Intenzivno korišćenje veštačkih đubriva bez potrebnih količina stajnjaka, biljnog otpada i ostalog organskog đubriva, dovodi u dužem periodu do opadanja organske materije u zemljištu. Ovo smanjivanje organske materije u zemljištu proizvodi dalje negativne posledice: dovodi do kompaktizacije zemljišta, što otežava rast korena biljaka i smanjuje prinose, atmosferska voda (od kiše) brzo otiče preko polja u otvorene vodotokove pa nema dovoljno vremena da ga zemlja upije, dok istovremeno pojačava eroziju zemljišta, i najznačajnije – takvo zemljište gubi sposobnost da zadrži u sebi vodu (koja onda propada u dublje slojeve), pa je zato neophodno pojačano vestačko navodnjavanje (irigacija). (5)
    – Dobro je poznato da mali poljoprivrednik ne može bez stoke – jer sa njom se, uz dodatak rada i rizik, uvećava vrednost njegove biljne proizvodnje – što predstavlja osnovni oblik uvećanja profita preko svojevrsne ‘vise faze prerade’ stočne hrane.
    – Isto tako i njiva, odnosno njena plodnost i zdravlje, ne može bez stoke, odnosno bez stajskog đubriva. Zato je neophodno da država svojim podsticajima uvaži i drugu funkciju stoćnog fonda – ne samo kao proizvodnju mesa i mleka već i kao dragocenu proizvodnju organskih đubriva neophodnog u borbi protiv suše i za održanje zdravlja poljoprivrednog zemljišta.
    Irigacija i povezivanje sistema Plave i Zelene vode u poljoprivredi
    Poljoprivreda u sistemu zalivanja kišom (rain-fed agriculture) zauzima oko 80 procenata poljoprivrednog zemljišta u svetu i proizvodi oko 60 procenata svetske hrane. Prema procenama stručnjaka, irigacija uvećava prinose useva za prosečno 60 procenata uz znatna variranja ovih prinosa u raznim zemljama i klimatskim područjima. Zato treba naglasiti da klasična, centralizovana irigacija nije uvek uspešan i profitabilan način za poljoprivrednu proizvodnju kao i da zahteva stalno održavanje.
    Među problemima irigacije stručnjaci na prvo mesto stavljaju troškove i cenu energije od kojih ona zavisi u najvećoj meri. Prema analizi koju je uradio profesor D. Pimentel sa američkog univerziteta Kornel, kada cena dizel goriva dostigne 10 dolara za galon (3,79 lit) odnosno oko 2,5 dolara za litar, irigacija u SAD će postati nedovoljno profitabilna. (9)
    Osim troškova izgradnje i održavanja centralizovanog sistema irigacije, troškovi zalivnih sistema i naročito goriva za pumpe, posebno opterećuju individulne farmere koji su izloženi promenama cene goriva na tržistu. Kako se u svetu računa na dalja poskupljenja nafte u budućnosti, izgradnji irigacione mreže treba posvetiti dužnu pažnju i sa tog aspekta.
    Mreža kanala za navodnjavanje (irigaciju) zapravo ima dvostruku funkciju – da dovede i da odvede vodu sa njive, odnosno da prikupi višak vode sa njiva kod velikih kiša i otapanja snega. Kako ovaj sistem zapravo oceđuje zemljišta (drenira) onda u uslovima sve manjih padavina od posledica suše i klimatskih promena – on zapravo dodatno isušuje zemljište koje onda traži dodatnu količinu vode, odnosno navodnjavanje.
    Ne treba zanemariti ni druge probleme koji dolaze od ove kanalske mreže: kako se voda zbog zalivanja stalno drži u kanalima, ona postaje leglo komaraca i potencijalni izvor bolesti (water-born diseases) – što stvara dodatne troškove na njihovom hemijskom uništavanju.
    Promena klime na Zemlji i sve manje padavina zahtevaju izgradnju kanalske mreže za irigaciju ali bi nju, zbog napred iznetih razloga, trebalo kombinovati sa sistemom Zelene vode, odnosno redukovati je do potrebnog nivoa na kome se postiže najveća efikasnost njihovog združenog delovanja uz najmanje troškove izgradnje i održavanja.
    Kratak pregled literature:
    – Zelena voda i Održiva poljoprivreda:
    Ovaj prilog predstavlja kratak uvod u temu korišćenja sistema Zelene vode kao alternativnog načina navodnjavanja zemljišta, koji je, prema proceni svetskih stručnjaka (ISRIC) znatno efikasniji od tradicionalnog (kanalskog) sistema irigacije.
    Međunarodni centar za podatke i informacije o zemljištu (ISRIC – International Soil Reference and Information Centre) je pokrenuo akciju ‘Krediti za Zelenu vodu’ (Green Water Credits) kao mehanizam za direktno plaćanje farmerima za aktivnosti na navodnjavanju zemljišta (water management) – koji je do sada bio nepriznat i nenagrađen od strane vlada.
    Stručnjaci ISRIC-a su dobili podršku fonda švajcarske agencije za razvoj i kooperaciju (SDC) i Međunarodnog fonda za razvoj poljoprivrede (IFAD) za finansiranje projekata Zelene vode u zemljama u razvoju.
    Smatra se da bi u finansiranju projekata Zelene vode trebalo da učestvuju lokalna preduzeća za snabdevanje vodom, korisnici vode, kao i osiguravajuća društva – jer se uvođenjem ovog sistema smanjuju štete od poplava i erozije zemljišta. (6)
    – Koriscenje zelene vode u eri rastuće nestašice:
    Studija međunarodnog instituta za vodu iz Stokholma (SIWI) otkriva da je prinos žitarica na zemljištu sa irigacijom oko 60% veći od sistema koji se zaliva kišom ali ukazuje na opasnost da će pod uticajem daljeg rasta cena nafte i troškovi irigacije značajno porasti. (7)
    – Doprinos Plave i Zelene vode multifunkcionalnom karakteru poljoprivrede i zemljišta – 6: Voda
    Studija Organizacije za hranu i poljoprivredu UN (FAO) se fokusira na četiri teme:
    – Koja količina Zelene i Plave vode je potrebna za različite tipove poljoprivrede i različite useve i drugu vegetaciju;
    – Kakav je odnos između korišćenja vode za poljoprivredu i druge potrebe;
    – Koji je značaj širenja gradova za korišćenje vode u poljoprivredi;
    – Koje forme poljoprivrede su najbolje u raznim regionima i režimu voda;
    Osim niza izuzetno korisnih informacija o karakteristikama zemljišta u odnosu na njegovu sposobnost zadržavanja vode, studija ukazuje na podatak koji zaprepašćuje: za proizvodnju hrane za jednodnevnu ishranu samo jedne osobe, potrebno je 2-6 kubnih metara vode, odnosno oko 2000 kubnih metara vode u toku jedne godine. (8)
    – Smanjivanje energetskih imputa u poljoprivrednoj proizvodnji – je izuzetna studija koja ukazuje na vezu voda-energija, odnosno ukazuje na količinu energije koja je potrebna za veštačko navodnjavanje. Studija zapravo uključuje i niz drugih aspekata poljoprivredne proizvodnje.
    – Prema ovoj analizi, u SAD se za ishranu po jednom stanovniku utroši oko 2000 litara nafte i njenih ekvivalenata godišnje – ili zbirno oko 19 procenata ukupne nacionalne potrošnje energije.
    – Industrijska poljoprivreda u SAD je dovela do erozije plodnog zemljišta koja iznosi oko 13 tona po hektaru godisnje i koja se mora redukovati na održivi nivo koji ne dopušta eroziju veću od jedne tone po hektaru godišnje (toliko se prirodno obnovi). Da bi se ovo postiglo neophodno je: bolja rotacija useva; ozelenjavanje (zatravnjivanje) duž vodotokova; sistemi kanala za odvodnjavanje; terasiranje (na nagnutim terenima); konzervacijska poljoprivreda (smanjeno klasično oranje, no-till tehnologija); uokviravanje parcela živicom i drvećem; prepokrivanje zemlje slamom i kukuruzovinom posle žetve; uvećanje sadržaja organske materije u zemljištu, primena organske poljoprivrede i njihova kombinacija.
    – Veštačko navodnjavanje traži veliku količinu energije za pumpe jer usevi traže velike količine vode. Tako, na primer, soja traži oko 5800 kubnih metara vode po hektaru da bi se proizvelo oko 3 tone soje po hektaru; pšenica traži oko 2400 kubnih metara vode po hektaru da bi se proizvelo 2,7 tona žita po hektaru. Zato proizvodnja pšenice korišćenjem irigacije traži skoro tri puta više energije od proizvodnje koja se zasniva na prirodnom zalivanju kišom.
    – Povećanjem organske materije u zemljištu sa 3-4 odsto na oko 6 odsto smanjuje se brzo oticanje vode sa njiva kod jakih kiša (smanjuje bujice) i erozija zemljišta; smanjuje se upotreba veštačkih đubriva; povećavanjem organske materije povećava se kapacitet zemlje da upije i zadrži vodu pa su usevi u tom slučaju otporniji na sušu; povećava prinose: sa 6 odsto sadržaja organske materije u zemljištu povećava se prinos kukuruza za 33 odsto a soje za 50 procenata. (9)
    – Zelena voda: definicije i podaci za procene – izveštaj 2003/2 – Inicijativa za Zelenu vodu, ISRIC-FAO, 2003
    Definicija: Zelena voda je deo atmosferske vode koju upije zemljište i koja je dostupna biljkama. To zahteva sposobnost zemljišta da upije vodu kao i kontinuirano obnavljanje rezervi vode padavinama. Zelena voda je najveći resurs pitke vode, baza za poljoprivredu koja se prirodno napaja kišom (rain-fed agriculture) i sav živi svet na zemljištu; pa ipak, ona je dobila izuzetno malo pažnje u odnosu na Plavu vodu – deo vode koji stiže u reke direktno putem slivanja, ili indirektno, preko drenaže do podzemne vode i dalje preko potoka.
    Studija koju je uradio ISRIC pa narudžbi UN FAO sadrži obiman fond podataka o zemljištu, klimi i vodi na globalnom nivou, kao i masivnu listu literature na ove teme. (10)
    – Krediti za Zelenu vodu su finansijski mehanizam koji pomaže farmere koji žive u područjima gde se akumuliraju padavine da poprave njihovu praksu u korišćenju vode. Iako će farmeri od toga imati direktne benefite, oni možda neće stići dovoljno brzo, pa je neophodno formiranje fonda za finansijsku podršku projektu Zelene vode – u kome bi učestvovali kako farmeri koji žive nizvodno, tako i privatni i javni sektor koji od ovog projekta ima koristi. (11)
    Reference:
    a. – Najkraće o Održivoj poljoprivredi: Osnivači i današnji predvodnici
    http://poljoprivreda.info/?oid=26&id=790
    – HRH delivers the Sir Albert Howard Memorial Lecture, 2008
    http://www.princeofwales.gov.uk/speechesandarticles/hrh_delivers_the_sir_albert_howard_memorial_lecture_471496085.html
    1. – Šteta od suše dve milijarde dolara
    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Steta-od-suse-dve-milijarde-dolara.sr.html
    – Ješić: Steta od suse u Vojvodini milijardu evra
    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/336626/Jesic-Steta-od-suse-u-Vojvodini-milijardu-evra
    – Meso će biti skupo kao zlato
    http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2012&mm=08&dd=03&nav_id=631883&fs=1
    – Političari, sta će vam narod jesti?
    http://www.vesti-online.com/vesti/Srbija/244291/Politicari-sta-ce-vam-narod-jesti-
    – Samo seljak spasava Srbiju
    http://www.vesti-online.com/vesti/Srbija/244739/Samo-seljak-spasava-Srbiju-
    2. – IPCC – Intergovernmental Panel on Climate Change – http://www.ipcc.ch/
    3. – Srbija u kontekstu svetske krize – (2*): Nekonvencionalni odgovori na svetsku krizu – deo pod 8-c – o radu britanske organizacije NEF;
    http://www.balkanmagazin.net/nauka/cid144-42361/srbija-u-kontekstu-svetske-krize-2-nekonvencijalni-odgovori-na-svetsku-krizu
    4. – Community-supported agriculture
    http://en.wikipedia.org/wiki/Community-supported-agriculture
    5. – Borba za oranice (I): Degradacija poljoprivrednog zemljišta u Evropskoj uniji
    http://poljoprivreda.info/?oid=8&id=866
    – Borba za oranice (2): Sintetičko azotno đubrivo oštećuje zemljište
    http://poljoprivreda.info/?oid=8&id=867
    6. – Green water and Sustainable Agriculture
    http://www.worldchanging.com/archives/004494.html
    7. – Green Water Use in an Era of Growing Scarcity
    http://www.siwi.org/documents/Resources/Water_Front_Articles/2010/Green_Water_Use_in_an_Era_of_Growing_Scarcity.pdf
    8. – The Contribution of Blue and Green Water to the Multifunctional Character of Agriculture and Land: Background Paper 6: Water
    http://www.fao.org/docrep/x2775e/X2775E08.htm
    9. – Reducing energy inputs in the agricultural production system – by David Pimentel, Monthly Review, July-August 2009, Volume 61, Number 3
    http://www.monthlyreview.org/2009/07/01/reducing-energy-inputs-in-the-agricultural-production-system
    10. – Green Water: definitions and data for assessment – Report 2003/2 – Green Water Initiative, ISRIC-FAO
    http://www.isric.org/isric/webdocs/docs//ISRICGreenwater%20ReviewFebr2004_.pdf?q=isric/webdocs/Docs/ISRICGreenwater%20ReviewFebr2004_.pdf
    11. – Green Water Credits
    http://www.isric.org/projects/green-water-credits-gwc
    http://greenwatercredits.net/
    http://www.balkanmagazin.net/nauka/cid144-44737/kako-protiv-suse-vise-kanala-ili-veci-stocni-fond

  4. Varagić Nikola каже:

    FUDBAL

    Karadžić: Neću podneti ostavku ni ako ne odemo u Brazil

  5. Varagić Nikola каже:

    Slađana Gavrić

    Radno sposobni

    Kada bi se u Srbiji uvela subota kao radni dan, što međunarodni kreditori traže od Grčke, postoji velika verovatnoća da bi upravo taj recept bio spas za nas. Pa još i da se zakonom zabrani zapošljavanje rodbine, što opet razmatraju braća Grci, koje kriza nikako ne pušta i očigledno primorava na ovako drastične i teške poteze. I da merilo rada bude efikasnost, koju bi sami sebi trebalo da nametnemo. Gde bi nam kraj bio…

    U Srbiji ima 1,73 miliona zaposlenih i gotovo isto toliko penzionera, dok je nezaposlenih zvanično oko 800.000, mada se nezvanično pominje cifra od oko milion, pa i više ljudi.

    A kada je reč o zaposlenima, pola miliona udomljeno je u javnom sektoru.

    Kada se sve to sabere, ispada da jedan radnik iz realnog sektora (narodski rečeno, onaj što proizvodi nešto konkretno, a ne da popunjava papire po ceo dan) izdržava troje ljudi – jednog penzionera, jednog državnog činovnika i jednog nezaposlenog.

    Zato bi onaj recept o većem, poštenijem i boljem radu trebalo prvo uvesti u javni sektor.

    Prvo, čini mi se da bi priličan broj (makar 10 odsto) državnih službenika odbio da se odrekne slobodne subote i dođe na posao. To i jeste minimalan procenat onih koji u suštini i ne rade ništa, osim što ispijaju kafe i maksimalno koriste puš-pauze.

    To su oni „zaposleni“ koje su doveli rođaci na položaju i postavili u kancelariju sa još troje ljudi koji rade isti posao, predviđen za jednog čoveka. A ako bi bilo po pravu i pravdi, da ne kažem po ugovoru o radu, jer nisu svi isti (pogotovo u državnoj službi), odbijanje radnog zadatka povlači otkaz, barem kao krajnju meru posle nekoliko opomena i kazni.

    Još da isključimo rodbinske veze i uključimo efikasnost, ogroman javni sektor polako bi počeo da se smanjuje.

    Tako bi krenula reforma državne uprave o kojoj već godinama, kao o hitnoj meri, pričaju domaći stručnjaci. Naravno, ta reforma ne podrazumeva samo otpuštanja, već i ozbiljnu reorganizaciju ovog sektora.

    Da podsetim, Mlađan Dinkić je svojevremeno, u jednoj od najava smanjivanja broja zaposlenih u javnom sektoru, rekao da u državnoj administraciji svega 30 odsto zaposlenih stvarno radi i preuzima na sebe ceo teret posla.

    Vlada je napravila plan za uštedu milijarde evra, pa ćemo uskoro čuti šta sve to podrazumeva. Kad smo već kod otpuštanja, saznaćemo i da li su joj ipak značajniji glasački listići, koje za četiri godine valja ponovo brojati… A vreme brzo prolazi.

    http://www.pressonline.rs/kategorija/read/radno-sposobni

  6. Varagić Nikola каже:

    БОШКО ЈАКШИЋ

    Флота без капетана

    Криница-Здрој, Пољска – O oномео чему се до пре четири године није говорило, потом је помињано шапатом –сада све бруји. Глобална криза донела је социјалну буру и разбила мит о стратегијама развоја које су сматране нејефикаснијим: оне воде у погрешном правцу.

    Нараста сагласност да мере којима прибегавају владе како би сузбиле или победиле кризу наговештавају да култ неспутане слободе тржишта не нуди рецепт оздрављења.

    Свет је суочен с новом економском архитектуром, створени су нови баланси и дебаланси, али искључиви ослонац на невидљиву руку тржишта већ је многима донео главобољу какву нису очекивали.

    Показује се да „економска чуда”, било у развијеним или економијама у развоју, не опстају у глобализованој стварности кризе, једна је од порука Економског форума у овом питорескном пољском одмаралишту.

    Да све буде горе, недостатак политичког и интелектуалног лидерства и дефицит визија како решити кризу која удара у средиште система капитализма не постоји само на нивоима националних влада или регионалних механизама. Глобалне финансијске институције такође су погођене кризом идеја и легитимитета.

    ММФ је симптоматичан случај те врсте.

    Његови програми по периферним земљама Европе, укључујући и нас, остали су верни традицији пребацивања укупне цене економског оживљавања на раднике и средњу класу, док су банке и елита које су произвеле кризу заштићене.

    Грамзива неолиберална економија неизбежно маргинализује милионе људи у земљама развијеног капитализма и прави „жртве транзиције” на европском истоку.

    Криза је појачала тензије које разарају социјално ткиво избацујући у први план недостатак репрезентативности политичких система и политике.

    http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Flota-bez-kapetana.sr.html

  7. Varagić Nikola каже:

    Na dnu

    Zoran Luković

    Globalno poznati i priznati ekonomski portal „Blumberg“, u konkurenciji 178 zemalja, svrstao je srpski dinar na četvrto mesto najgorih svetskih valuta.

    Istovremeno, kamatne stope na srpske obveznice izražene u dolarima, koje na naplatu dospevaju 2021. godine, skočile su 31. avgusta na 7,10 odsto sa 6,45 koliko su iznosile pre izbora.

    Analitičari bankarskog giganta HSBC procenjuju da bi troškovi novog zaduživanja Srbije mogli dodatno da porastu ukoliko izostane konsolidacija budžeta i javnih finansija i ako MMF, koji dolazi, bude imao negativan stav.

    Ukratko, nalazimo se na dnu. Nedostaju nam milijarde evra da država servisira svoje obaveze.

    Ekonomisti su odavno upozoravali da će nam se to desiti. Znalo se, takođe, da ćemo ove godine biti u recesiji, ali se ta tema izbegavala zbog izbora.

    Novi krediti su trenutno jedini način za preživljavanje države. Dogodine se očekuje, kažu u Narodnoj banci Srbije, rast bruto domaćeg proizvoda od 2,5 odsto.

    Ta stopa je niska za održivi razvoj i zatrpavanje negativnih stanja, a veliko je pitanje da li će Srbija uopšte moći da odgovori svim svojim finansijskim obavezama, jer su glavnica i kamate dogodine još veći.

    Istovremeno, nezaposlenost raste i dalje, nelikvidnost privrede je nerešiva poput kvadrature kruga, a pravih predloga i rešenja još nema.

    Premijer se tek sada zabrinuo zbog mogućeg dužničkog ropstva, zatečen je i iznenađen, mada je bio potpredsednik u prethodnoj vladi i morao je znati u kakvom su stanju budžet i ekonomija zemlje.

    Umesto priča i čuđenja, već je trebalo da imamo ponuđena rešenja. U ekonomiji je vreme novac, osim izgleda u Srbiji, gde razni saveti i savetnici više služe kao alibi za nečinjenje.

    Po Ustavu, ekonomsku politiku vodi i za nju je odgovorna Vlada. I tačka.

    http://www.blic.rs/Komentar/Ekonomija/341861/Na-dnu

  8. Varagić Nikola каже:

    Pljačka supermarketa

    TAZ

    Intervju sa Migel Sanzom, ekološkim tehničarem, koordinatorom i članom glavnog odbora andaluzijskog sindikata SAT (Sindicato Andaluz de Trabajadores). Razgovor vodila vodila Eva Völpel.

    TAZ: Gospodine Sanz, članovi andaluzijskog sindikata SAT i jedne nevladine organizacije početkom avgusta su iz dva velika supermarketa izneli hranu neplativši je i podelili je siromašnima. Zašto se posegnuli za ovim Robin-Hud metodama?

    Miguel Sanz: Zato što to niko drugi nije uradio. Naravno da je ovo simbolična akcija kojom smo hteli da pokažemo koliko je zaista siromaštvo u osmomilionskoj Andaluziji. Nezaposlenost na nivou cele Španije je 25 odsto ali je sa druge strane u Andaluziji čak 33 odsto, mada je situacija još gora jer se mnogi nezaposleni ne vode u statistikama. U ruralnim oblastima Andaluzije je čak svaki drugi radnik bez posla. Živimo u socijanom vanrednom stanju. Prema podacima Karitasa oko 350.000 porodica u Andaluziji je neuhranjeno.

    TAZ: Da li su vaše akcije deo dugoročne političke strategije?

    Sanz: Mi ne želimo da nam priznaju pravo da hranu uzimamo besplatno, već se zalažemo za donošenje zakona koji bi zaštitio delove stanovništva sa najnižim dohotkom. U ovom trenutku u Španiji je nezaposleno više od 5,5 miliona ljudi, a mnogi od njih nemaju pravo na ionako oskudnu socijalnu pomoć od oko 400 evra mesečno, a oni koji imaju to pravo, mogu da ga koriste samo određeni period, pošto je ono vremenski ograničeno. Ovo je potpuno neprihvatljivo. Potrebno nam je garantovanje osnovnog prava na stan, struju, vodu i hranu.

    TAZ: Kako javnost gleda na vaše akcije?

    Sanz: Mislim da nas podržava. Pre svega zato što oni koji učestvuju u njima nisu neki otkačeni levičari ili mladi već obični ljudi: zidari, električari, učitelji itd. O našim akcijama izvestili su svi mediji a neki su nas pozvali da gostujemo u emisijama u udarnom terminu, u kojima su pokušali da nas ismeju ili da nas predstave kao kriminalce. Uprkos tome, broj onih koji nas podržavaju se povećao. Morate shvatiti kakva je situacija u Adaluziji, ne samo da imamo problem sa neuhranjenošću jednog dela stanovništva već se i najveći deo prisilnih iseljenja, kojih je u Španiji svakog dana oko 350, sprovodi u ovoj pokrajini.

    TAZ: Španska finansijska i kriza na tržištu nekretnina imaju dve strane. Nisu samo banke šakom i kapom davale kredite već su postojali i oni koji su ih uprkos velikim rizicima uzimali.

    Sanz: Da, ali u velikom broju slučajeva nevoljno. Zato što je već tokom Frankove diktature vlada poreskim olakšicama podsticala kupovinu stanova, tako da usled veoma malog broja stanova za iznajmljivanje Španija u poređenju sa drugim zemljama ima najviše zakupnine koju država uopšte ne reguliše. Zato ne treba da nas čudi što ljudi kupuju stanove kada je rata za kupovinu stana ista ili čak i niža od zakupnine. Ali i Evropska unija snosi deo odgovornosti za španski mehur nekretnina.

    TAZ: Na koji način?

    Sanz: Španija je između 2002. i 2007. godine izgradila više stanova nego Francuska, Engleska i Nemačka zajedno, a novac je pretežno dolazio od francuskih i nemačkih banaka koje su ga radije ulagale u evropsku periferiju nego kod kuće. Sada, kada je mehur pukao, novac iz fondova za pomoć EU vlada daje španskim bankama kako bi otplatile svoje dugove u Nemačkoj i Francuskoj, dok istovremeno španske banke svoje neredovne dužnike izbacuju na ulicu jer kod nas ne postoji zakon o ličnom bankrotstvu.

    TAZ: Vaš sindikat je takođe zauzeo velike zemljišne površine oko gradova Kadiza i Sevilje kako bi započeo poljoprivrednu proizvodnju. Kako opravdati ovakve akcije koje poznajemo još iz prošlog veka?

    Sanz: Možemo da ih opravdamo anahronističnom koncentracijom zemljišta u Andaluziji, gde 2 odsto stanovništva poseduje polovinu obradivih površina, među kojima je mnogo plemstva kao što su vojvotkinja od Albe i članovi kraljevske porodice, koji zemlju uopšte ne obrađuju dok je u selima nezaposlenost i 50 odsto.

    TAZ: Da li stvarno mislite da se ovim akcijama može popraviti problem snabdevenosti hranom?

    Sanz: Ne, znamo da to nije realno. Ali mi se ovde borimo za nešto još važnije. Zauzeli smo i zemljište koje se još uvek nalazi u državnoj svojini a koje bi trebalo da se privatizuje, jer želimo da zemlja ostane u državnom vlasništvu i da služi zajednici, kroz poljoprivredne zadruge, uz to se zalažemo i za suverenitet hrane. Iako u Andaluziji možemo da gajimo veliki broj proizvoda, hrana se i dalje uvozi.

    TAZ: Ali ne može se živeti samo od poljoprivrede.

    Sanz: Već duže vreme se borimo da se Andaluzija ponovo održivo industrijalizuje. Kod nas postepeno odumire industrija, od brodogradilišta do automobilskih fabrika Renoa u Sevilji. Neophodna nam je perspektiva razvoja.

    TAZ: A sada nešto o krivičnom gonjenju. Policija je pokrenula istragu povodom vaših akcija.

    Sanz: Da. U Andaluziji imamo oko 25.000 članova, a nekoliko hiljada njih je već moralo da plati novčane kazne ili se protiv njih vodi prekršajni postupak. Vođama sindikata preti zatvorska kazna.

    TAZ: Šta veliki sindikati misle o vašim akcijama?

    Sanz: Sindikalni rukovodioci nas kritikuju, ali nas sindikalna osnova podržava. I članovi drugih sindikata su se pridružili našim demonstracijama, koje u Andaluziji traju već nekoliko nedelja.

    TAZ, 08.09.2012.

    Preveo Miroslav Marković

    Peščanik.net, 09.09.2012.

    Srodni link:

    The Guardian – Top 5 primera građanske neposlušnosti

    http://pescanik.net/2012/09/pljacka-supermarketa/

  9. Varagić Nikola каже:

    Милићевић: Колики је дуг Србије?

    БЕОГРАД – Србији је хитно потребан државни консензус због нагло растућих дугова земље, јер јој, у супротном, прети предбанкротна криза, а потом и потпуни финансијски слом, тврди економиста Драгован Милићевић.

    Он у својој, најновијој, анализи српског дуга указује да даљи пад Србије у дужничку спиралу у пракси значи да ће се стари дуг враћати новим задужењима – било по основу продаје обавезница, било међународних кредита, али по значајно неповољнијм каматним стопама и осетно увећаном ценом дуга.

    „То је први, блажи, сценарио банкротства државе, а други је када држава новим задужењима не може враћати старе дугове, јер динамика задужења не прати динамику отплате, пре свега због изостанка интересовања инвеститора да купују државне вредносне папире услед повећаног ризика и неизвесности”, рекао је Милићевић за Танјуг.

    Према његовим мишљењу, ни међународне финансијске инстутиције неће одобравати Србији кредите ако изостане аранжман са ММФ, без обзира на то колико је та опција неповољна и опасна за дугорочно вођење државне економске политике.

    Мисија Међународног монетарног фонда, како је речено Танјугу у београдској канцеларији Фонда, сутра долази у Београд са задатком да проанализира финансијску ситуацију у Србији и препоручи оперативном руководству ММФ даље кораке у сарадњи са нашом земљом.

    Други део лошег сценарија у текућој српској дужничкој се односи на дуг предузећа и грађана, наводи Милићевић.

    „Привреда је изгубила одрживу стопу раста, чиме највећи број предузећа нема капацитет новог задуживања према банкарским класификацијама, а у недостатку сопственог нето обртног фонда предузећа смањују активност, гасе се, отпуштају раднике…”, објашњава саговорник Танјуга.

    Активирање колатерала предузећа довешће и банкарски сектор у велике проблеме, јер ће се суочити са недостатком ликвидних средстава за даље пласмане, рекао је Милићевић, напомињући да је привреда само за финансијске расходе у протеклих шест годана банкама дала више од 25 милијарди евра.

    Према неким проценама, већ 100.000 људи није у стању да уредно отплаћује своје обавезе према банкама, или то чини са великим тешкоћама и све ређе.

    Пад реалних зарада и раст курса евра (безмало сви кредити су индексирани у тој валути), довешће до немогућности измиривања највећег дела обавеза, чак и по основу дозвољених минуса и кредитних картица по текућим рачунима, тврди Милићевић.

    Он подсећа да је спољни дуг Србије, према подацима НБС, на крају јуна износио 24,1 милијарду евра. У односу на март тај дуг се повећао за 18 милиона евра, али се мора истаћи и једна веома важна чињеница, а то је да је само по основу дерпесијације динара спољни дуг порастао за 278,2 милиона евра.

    Учешће спољнег дуга у процењеном друштвеном производу је већ 79 одсто, што је само само једна проценат ниже од границе задуживања које Светска банка караткерише као зону високе задужености, објаснио је Милићевић.

    Танјуг
    објављено: 09/09/2012
    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Milicevic-Koliki-je-dug-Srbije.sr.html

  10. Varagić Nikola каже:

    Srce Srbije

    Nadežda Milenković

    Evo sad i naša sopstvena vlada hoće da nam iščupa srce. Naravno da ne mislim na Kosovo nego na krađu koja samo nepravdom nikada nije proglašena za srce Srbije, a svakako zaslužuje tu titulu više od ma kojeg dela teritorije.

    Kako se desilo da krađa postane srce Srbije? Vremenom.

    Početak tog procesa treba, po običaju i navici, tražiti u pet vekova pod Turcima tokom kojih je hajdučija postala društveno prihvatljiva, čak i društveno poželjna. Platiti manji danak, oteti tuđe, oštetiti osmanlije, preorati drumove samo da bi naudio putnicima, uzdizalo je počinioca na nivo junaka kojeg će opevati i slaviti vekovima. Bar da su im narodni pevači dopisali da su krali da bi podelili siromašnima, možda bi danas neko bio i darežljiv lopov, kao što vidimo da se dešava ponegde u svetu. Ne znam kakve su nacionalne epove slušali ovi moderni Robin Hudovi, ali, izvinite, nas nisu učili da, ako već krademo, učinimo da još nekom, van uže porodice, bude bolje od toga.

    Iz tog perioda kada je krađa bila ideal prosto smo se strmoglavili u period idealne krađe. U vremenu društvene, dakle ničije konkretno imovine, krađa i nije smatrana krađom. Ako se, na primer, fiktivno razvedeš da bi dobio još jedan stan, to nije bila krađa. Baš kao što i oni malobrojni koji su se odazvali na akciju ”imaš kuću, vrati stan” nisu smatrani normalnim.

    U tom periodu čak ni krađa privatnih (dakle, vrlo i konkretno nečijih) automobila nije bila krađa – nego pozajmica. I, mada se oštećeni vlasnici nikako nisu slagali sa tim terminom, ”pozajmljivanje” je bilo zvanična verzija događaja. Kao što je i krađa firminih para vođena kao ”pozajmljivanje društvenih sredstava” (ni dan-danas to nije krađa nego ”zloupotreba službenog položaja”).

    Posle vekova u kojima je krađa bila ideal i decenija u kojima se uzimanje ničijeg smatralo idealnom krađom, a uzimanje nečijeg pozajmljivanjem, tako sluđeni ušli smo u devedesete – period velike krađe ”iz ideala”. Krao je ko je šta stigao – kamione, avione, teritorije, izbore, belu tehniku, a sve pod potpaljivim izgovorom da je to za neko veće, a svakako naše dobro. Logično, bilo je za njihovo uvećano dobro, ali ni za to niko neće odgovarati. Nego će se, posle skoro šest vekova društveno prihvatljive i slavljene krađe, kola slomiti na nekima samo zato što su krali iz usko stranačkih ideala. (Ideali nisu sporni, stranka jeste.) Kako će se provesti oni koji su krali bez ideala, nije najavljeno.

    Ako se stalne najave ministra vojnog o velikim hapšenjima krupnih riba ostvare, možda da razmislimo da i mi podnesemo neke tužbe. Da tužimo za to što su nam ukrali ideale, planove, uspomene, godine (nekome prvih dvadeset, nekome najboljih dvadeset, nekome poslednjih dvadeset godina). Mislim, pre nego što nam i nadu ukradu.

    Peščanik.net, 10.09.2012.
    http://pescanik.net/2012/09/srce-srbije/

  11. Varagić Nikola каже:

    Najbogatiji Indijac u SAD ne veruje u vlade i formalno obrazovanje, poklanja 90% zarade sirotinji

    D. Milojković

    Manodž Bagva (58), najbogatiji Indijac u SAD, svetskoj javnosti je bio nepoznat do pre mesec dana, kada se našao u centru pažnje zahvaljujući svojoj najavi da će 90 odsto prihoda pokloniti u dobrotvorne svrhe.

    Manodž Bagva: Milioner koji svakodnevno provodi najmanje sat dnevno u kontemplativnoj meditaciji

    – Na Zapadu sam zaradio puno novca, a ne verujem baš mnogo u ličnu potrošnju – izjavio je Bargava u intervjuu za “Ekonomik tajms”.

    Stoga je osnovao fondaciju, neprofitnu organizaciju sa sedištem u Indiji, koja se bavi dobrotovornim radom. Ova fondacija je obezbedila finansijsku podršku za više od 400 humanitarnih projekata, poput besplatnog lečenja siromašnih pacijenata od raka u Memorijalnoj bolnici „Nehru“ u Kamali. Tokom proteklih deset godina na ovakve projekte je potrošila desetine miliona dolara.

    Na pitanje koji je najveći izazov sa kojim se suočava, Bargava je izjavio da najveći izazov “uvek predstavljaju vlade – trude se da zaustave sve što je dobro“.

    – Pokušavam da ih se klonim koliko god mogu, jer znam da ako postoji neko ko može da uništi nešto dobro, to je vlada! – kaže Bargava.

    “Skromnost” je reč koja najbolje opisuje Bargavu i njegov štedljivi životni stil kojim se ponosi: zadovoljan je svojim starim mobilnim telefonom na rasklapanje, jeftinim kancelarijskim nameštajem, dvospratnom kućom i jednostavnom odećom.

    Dvanaest godina živeo u manastiru i meditirao

    Dvanaest godina svog života Bargava je proveo po indijskim manastirima, učeći kako da umiri svoj um, a i danas svakodnevno provodi najmanje sat dnevno u kontemplativnoj meditaciji.

    Tvrdi da ne veruje u formalno obrazovanje i da je “obrazovan samo u najopštijem smislu”, budući da je svojevremeno prekinuo studije na Univerzitetu Prinston, mada je bio veliki matematički talenat.

    Uvek se držao maksime Marka Tvena: “Ne dopuštam da me škola sprečava u obrazovanju”.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/342598/Najbogatiji-Indijac-u-SAD-ne-veruje-u-vlade-i-formalno-obrazovanje-poklanja-90-zarade-sirotinji

  12. Varagić Nikola каже:

    Да ли је могуће да се замисли групација у којој би интелектуалци, синдикати, појединци, невладине организације, они који су коначно схватили да сви имамо један те исти проблем, на темељу солидарности направила политички покрет са идејом сасвим другачијег организовања друштва?

    пише Владимир Тасић

    Осим снажних, темељно формулисаних и брижљиво гајених национал-фашо-клерикалних идеја, на политичкој сцени Србије не постоји ни једна друга јасно формулисана идеологија око које би могао да се окупи свет који не жели да се сврста у горепоменуту идејну садржину. Најозбиљнија формулација којом се барата је “приступање ЕУ” као да то само по себи значи идеолошку основу организације државе и друштва. Под тиме се најчешће подразумева магловита идеја “демократије”, “економског просперитета” и “грађанске државе”… шта год сваки от тих термина значио на нашем тлу, а значе све и свашта, у зависности од тога ко их користи и тумачи.
    Налазимо се у идејном вакууму у коме је лични интерес заменио заједнички. Партије функционишу као предузећа која раде по принципу “државни посао је најбољи посао”: пошто све трансакције претвориш у јавни дуг, теби остаје гомила пара, а грађани отплаћују укупну суму. Сасвим идеална организација за један криминални клан, али не и за државу. Освајање власти је питање бизниса и богаћења а не питање организације државе и друштва. Грађани су претворени у “велику овцу“ на којој се запатило јато крпеља који бескрајно уживају у товљењу објашњавајући овци како је управо зато што је пуна крпеља посебна и јединствена и да је сви остали заправо мрзе због тога. Овца к`о овца, верује.
    Програми политичких странака се суштински не разликују скоро ни по једном питању, осим у детаљима и формулацијама: парламентарна демократија, приватне инвестиције, економски просперитет, социјална правда, Косово је Србија, чланство у ЕУ, добри односи са свима, што више страног капитала то боље… у краћим цртама, ово пише у сваком програму. Заправо, ништа од свега овога нису програми, тј. нису идеолошке основе организације државе, него збир општих места изговорен на начин који савршено испуњава форму да се партија региструје.
    Врло јасно и прецизно дефинисано непостојање било какве политичке и социјалне свести у Србији очитава се у ономе што се назива “синдикално организовање” радника. Прва асоцијација на реч “синдикат” су свињске полутке, зимница и јефтина летовања, а код оних са више амбиције помињу се и радничке спортске игре у неком од синдикалних летовалишта сваког лета. То је можда и имало смисла у том облику док је држава била радничка, док је постојало самоуправљање и док није постојао појам “газде” у СФРЈ. Међутим, у тренутку када се ситуација из корена променила, једино сто су руководства синдиката успела да изведу је да постану још једно од средстава притиска државе, при томе “из наших редова”. Власт их је у последњих 25 година користила искључиво као средство политичког притиска на противнике, било да је то опозиција или НАТО. Дакле, синдикат је постао оруђе у рукама државе. Стално подвлачећи како “није политичка организација” (што је у ширем смислу ноторна неистина), већ само “организација која штити права радника”, не опредељујући се, јавно, ни у једном тренутку ни за једну политичку опцију, синдикати почињу сасвим да се растачу у тренутку “демократизације” друштва, када је власт проценила да можда постоји могућност да се сврстају уз некога, а да то нису они. Формирање разних синдикалних организација је процветало као један од уноснијих бизниса… и то је остало до данас.
    Политичке партије, интелектуална елита и невладин сектор се никада нису позабавили реалним и правим освешћивањем радника и синдиката о њиховој социјалној улози. Чини се да су интелектуалци презирали синдикате, политичке партије их сматрале небитним, а сама синдикална руководства сувише трговала или покушавала да тргују својим услугама.
    То је довело до апсолутног одсуства солидарности у Србији. Штрајкови су готово свакодневни, што појединачних струковних организација, што појединачних група радника, што пољопривредника који још показују и највећи степен међусобне солидарности. Свако је окренут сопственој нерсрећи и не примећује да је та несрећа истоветна несрећи свих осталих, а још мање да је узрок исти. Држава комбинацијом штапа и шаргарепе одржава ствар под контролом, синдикати се повремено јаве из несвести неким немуштим јауком, али све у свему, социјална свест код већине становништва (а вецина спада под “радничку класу”) не постоји. То одсуство солидарности је заправо оно на чему се и темељи могућност сваке власти да опстане.
    Овде бисмо се радо осврнули на друштвени карактер, историју, народне умотворине у виду пословица (“усе и у своје кљусе”, “шут се са рогатим не боде” итсл.) и извукли закључак како је поданички менталитет заправо превасходан у Србији. Можда то површном тумачу звучи као еугеника, али из наше перспективе то нема никаквих додирних тачака са генетиком, већ са вековним васпитавањем и одгајањем, са врло педантно штурим и шкртим образовањем које је СПЦ држала под својом капом до 19. века, са добоко усађеним страхом, чврстим примитивним држањем за “традиционалне, патријархалне вредности” које у својој суштини подразумевају ”дај богу божје, а цару царево и све ће да буде у реду”. Међутим, дошли смо до тренутка у коме заиста више нема шта да се да. Девастирана и опљачкана, поробљена од стране интересних банди домаћих и страних разбојника, Србија је остала празна, јадна и бедна. Уништена економија, све што је могло од младих интелектуалаца, техничких професионалца, уметника… све је отишло ван Србије, док се та сува дреновина цеди и даље не би ли се још која кап из ње истерала. Тиме је необичније одсуство солидарности и социјалне свести. Као да је страх од подизања гласа и побуне јачи од страха од смрти и од глади, уништавања шанси долазећим генерацијама да живе иоле пристојније. Заказивање интелектуалне елите да барем покуша да оствари дијалог са синдикатима и поради на освешћивању и солидарности показује се као највећи недостатак у идеји промене. Без солидарности и социјалне свести, нема ко ту промену да носи. Врло смо склони употреби тешких речи на овом месту, но, суштина је у томе да у овом тренутку солидарност није ни могућа с обзиром да су у свакој сфери подељени ресори међу интересним групама које се грчевито грабе за сваку мрвицу користи до које могу да дођу.
    Такозвана интелектуална елита као да не разуме ништа од свега и сасвим уредно и темељно се бави споредним производима оваквог политичког стања, пошто је и ситуација са медијима и правосуђе и национал-фасизам и суманути економски потези, монополизација, коришћење привилегованих позиција, партократија, итд… само последица непостојања јасног става какву државу и какво друштво хоћемо.
    Уколико хоћемо ”капиталистичку демократију” са такозваним слободним тржиштем, приватним власништвом над средствима за производњу, мултинационалним корпорацијама и банкама које имају прву и последњу реч, онда је то једна ствар, међутим, уколико желимо државу њених грађана, у којој су они на првом месту, као и начин и квалитет живота, образовање, здравство, инфраструктура, онда је то нешто сасвим друго…
    Наша критика упућена највећем делу интелектуалне елите подразумева то да се заправо плаше да се определе пошто су им важније цркавице које се добијају како од државе, тако и од страних Фонова и фондација које су све заговорнице нео-либералног капитализма, мултикорпорацијске државе која служи искључиво и једино интересу очувања и увећања капитала. Јаловост испразних критика нус-појава удара у главу поводом дилема на тему “да ли су интелектуалци криви што је Борис Тадић изгубио изборе”. Дискусије на ту тему на “Форуму интелектуалаца” носе политичку зрелост коју носи и читаво друштво: кметови дискутују о понашању феудалца у богобојажљивом и не баш смисленом тону, критикујући поткивача његовог коња сто није правио другачијим потковице којима је угазио летину. Дакле, штета би била много мања да су потковице биле другачије.
    Последњи избори показују да се заправо суштински ништа није променило. Све оно чиме нас је Томислав Николић плашио својим политичким постојањем, ДС је у пракси остварила: од пораста десничарских идеја, организација и деловања, до потпуне пропасти правосудног, привредног, образовног, здравственог и свих осталих система. Заправо, Николић тешко и да има шта да упропасти пошто је Тадић са својом окружењем већ завршио тај посао. Појачани утицај квази-левице коју предводи СПС је заправо сасвим логичан. Са једне стране представља наставак национал-социјалистичких тенденција које је Милосевић оличавао, а са друге носталгију за временима у којима се, и поред ратова, рекордне светске инфлације, доминантне сиве економије, ипак, лакше преживљавало и живело. Мутна вода у којој су многи направили мање или веће империје, а свако имао шансу да ради нешто мање или више противзаконито и релативно добро пре-живи у односу на садашњи тренутак. Наравно да је то сасвим погрешно с обзиром да Србија од пре 20 година није била ни исцедјена ни измрцварена у мери у којој је данас, да је ипак постојало неко зрнце наде у боље сутра, макар оно било и сумануто националистичко.
    Објективно, грађанима Србије ће да буде све горе и горе с обзиром да ће држава да настави да цеди све што се исцедити да, да ће притиснута од стране ММФ-а и ЕУ почети да примењује “мере штедње”, да ће привреда наставити да се одвија у пљачкаском тону, а партије зарад сопственог финансијског опстанка и појединачне користи наставити, у таквом контексту, митолошки трасираним путем “ка ЕУ”. Последњи избори су само променили имена играча на одређеним позицијама, док је игра остала иста, до потпуног губитка. Чак ни у најави не постоји нова политчка снага која би могла да покуша да се наметне идејама о реалним променама, идејама које би мењале суштину, а не форму. Овде се враћамо на тему солидарности која не постоји. Да ли је могуће да се замисли групација у којој би интелектуалци, синдикати, појединци, невладине организације, они који су коначно схватили да сви имамо један те исти проблем, на темељу солидарности направила тај политички покрет са идејом сасвим другачијег организовања друштва? У Србији, у овом тренутку, то је готово сасвим немогуће. Разједињени у концепцијама и интересима који се преклапају и самим тим искључују један другог, са квази идејама, страховима, несигурностима и неспособносцу која преовладјује, тај задатак, тренутно делује као чиста утопија. Уколико још узмемо у обзир то да би било каква реална промена организације друштва показала изразиту неспособност носиоца власти на појединачним местима, као и исто тако суманутост и недотупавност идеја доброг дела онога сто се назива интелектуалном “елитом”, јасно је да се налазимо у затвореном лонцу остављеном негде иза куче, чији садржај лагано трули.
    Непостојање јасне свести о томе да је немогуће имату државу и друштво које ће да постоји због грађана који ту живе (намерно не користим термин “народ”), државу чија ће сврха бити да сваки појединац што боље и квалитетније живи, све док је капитал основно мерило свега. Процес који се одвија у неким земљама које су биле или су у сличној ситуацији као и Србија сада је процес храбрости да се прихвати једноставна истина да капитализам, нарочито у својој мутлинационалној, корпорацијско-банкарској форми, не води нигде до у пропаст човека, грађана, појединца.
    Највећи део Јужне Америке, Исланд, Грчка са могућношћу победе левице, долазак социјалиста у Француској на власт, губитак демохришћана у Немачкој и победа социјалдемократа у појединим покрајинама, су само неки од врло јасних показатеља да свест о томе, у земљама у којима постоји интелектуални нуклеус способан за независно критичко мишљење, постаје доминанта. Но, та улога интелектуалне елите има смисла само уколико се она бави битним стварима и уколико се обраћа ономе што заиста јесте проблем. Наша ситуација, на жалост, показује да ни та елита нема међусобни консензус око тога шта јесте важно, а шта није. Највећи део њих заговара нео-либерални приступ као једини исправан, један мањи део је на линији социјал-демократске контроле капитала, док се неки тиме уопште и не баве сматрајући да су споредна питања која произилазе из основних поставки, заправо најважнија. Та врста незрелости, кукавичлука и јаловости производи ситуацију у којој не постоји снага која би могла бар да укаже на суштину проблема, а камоли да га прецизније дефинише и понуди неко решење.
    Лимб у коме таворимо је последица неколико стотина година ситносопственичке, користољубиве параноичности, кметовске психологије из које ни наша “елита” није успела да се извади. Кратак период другачијег промишљања и организовања друштва већина сматра срамотом и грешком. Наша трагедија је трагедија убедљиве глупости коју трагедијом чини само то што има последице на велики број људи, на читаву државу, у супротном би смо остали на нивоу мелодрамског, љубавног викенд романа.

    http://revolucijasada.blogspot.com/2012/09/blog-post_19.html

  13. […] Да ли постоји трећи пут? Like this:Свиђа ми сеBe the first to like this. […]

  14. […] Да ли постоји трећи пут? […]

  15. […] Да ли постоји трећи пут? […]

  16. […] Да ли постоји трећи пут? […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: