Космет – нема поделе, Србија – нема предаје, Београд – долазе промене

 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: GOVOR U UN ILI ŠTA JE KOSOVO TOMI NIKOLIĆU

(…) Jer, dok je Dačić svoje političke veštine sticao u staroj školi socijalističke države – poslednje koju smo imali, treba li reći – dok se Koštunica oblikovao u intelektualnim krugovima predopozicionog Beograda, dok su petooktobarci zanat pekli na skraćenim soroševskim kursevima i dok je Boris Tadić u srpske „političke univerzitete“ uvrstio vrednosni kod „Cvetića“, sve su to bila mesta na kojima se između 70-tih i 90-ih formirala današnja srpska politička elita. Daleko od svih elitnih krugova, Nikolić je za to vreme bio neka vrsta autodidakta, tako da se njegova empatička sposobnost na elitnim „političkim univerzitetima“ nije izučavala.

(…) Ta stvar toliko je otišla daleko da se, uz malo preterivanja, može reći da je Kosovo danas, šta god o njemu mislili, gotovo jedina srpska politika. Jednostavno, ako zaista branimo Kosovo, branimo državu. Ako branimo državu, neminovno izlazimo iz aktuelnog ekonomskog modela. Ako menjamo ta model, više se oslanjamo prema istoku sveta. Ako se oslanjamo tamo, region nam više nisu Hrvatska i Jugosfera, već prostor od Bosne do Grčke i Bugarske.

(…)  Nikolić ne doživljava EU kao Tadić, već daleko od toga, ali, sudeći prema njegovom nastupu u UN, ni on ne izlazi iz pogubnog opozita Kosovo-EU. Sa druge strane, i njemu je nametnuto kako će rešavanjem Kosova Srbija ostati bez problema sa kojim ne može da se razvija, što će reći da je i sam na putu da prihvati kako je Kosovo teret.

(…) Nikolić u svom njujorškom govoru ne pominje vraćanje Kosova u Savet bezbednosti UN, o čemu je govorio posle sastanka sa Putinom u Sočiju.

(…) Istovremeno, Srbija, da bi imala bilo kakvu šansu mora da izađe iz mentalnog stanja da je Kosovo problem koji sprečava njen razvoj. Utoliko pre što je stvar upravo suprotvna: samo dok se bori za Kosovo, Srbija ima šansu da se razvija.

(…) Jer Kosovo, odnosno borba za pokrajinu, jeste nešto sasvim drugo od problema – to je najvažniji srpski politički resurs, naš međunarodni znak raspoznavanja, razlog za simpatije dve trećine sveta za Srbiju, nešto što nas čini i zanimljivim i jedinstvenim za sve one koji nam misle dobro i poslednji bedem za sve one koji hoće da nas rastoče i teritorijalno, i identitetski.

(…) Аko Nikolić ostane u Tadićevim  strateškim, političkim i mentalnim koordinatama o Kosovu, moći će jedino da ponovi njegov put i da groblje političara žrtava Kosova uveća za još jednu srpsku vladarsku glavu.

>>>

>>

>

Наставак полемике на десници

 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: ODGOVOR STANIMIRU TRIFUNOVIĆU ILI POHVALE KOJE NISAM ZASLUŽIO

Nije to kuća za mene, niti je ikad bila, i ja se tu nemam gde vratiti jer tu nikad nisam ni pripadao. Elem, u tekstu „Paradigma Cvijanović“  g. Trifunović tumači moju kritiku nove vlasti, koja mu se izgleda dopala, valjda zato što sam do sada, prema njemu, zagovarao „neproduktivni kontinuitet relativizacije političke (ne)odgovornosti novog političkog establišmenta, dočim sam sad, posle kritike vlade i naprednjaka, konvertirao i„podigao kriterijum novinarske objektivnosti do granica nepristrasnosti.

Je li to ona kuća koja je ovog proleća uoči izbora tako visoko istakla zastave svojih principa da ih čak ni birači nisu videli, i da je od visine principa sama zaboravila da postavi posmatrače na izborima? Ta naša principijelna „nacionalna Srbija“ za dve decenije nije uspela da stvori i održi – da ne govorim o krupnijim stvarima – jednu jebenu televiziju i jedne jebene dnevne novine; nije uspela da zaštiti nijednog svog čoveka; ona i dan danas, da nije nekoliko usamljenih pojedinaca – „nesnađenih“ usamljenika, treba li da naglasim – ne bi uspela da postavi nijedno smisleno pitanje o sopstvenoj sudbini, a ovako samo ne ume da ih pročita i razume? Jesu li to možda ovi napisi na mreži u kojima se patriotizam meri količinom napisanih besmislica, gde jedni druge sumnjičimo i prozivamo, pa se međusobno pozivamo u rat za Kosovo pod lažnim imenima, dok pod pravim nismo spremni ruku da podignemo ni za šta osim za sebe? Naravno, „nacionalna Srbija“ će i dalje besneti o tome kako su svi isti i kako su svi izdajnici, i nije van pameti da će u tome biti u pravu, tim više što njena odgovornost za srpski slom nije manja čak ni od odgovornosti stranaka i „druge Srbije“. Uostalom, prava borba za Srbiju samo što nije počela, preduslov za tu borbu je smena Tadićeve vlasti (još nesmenjene, treba li da podsetim), ali meni nešto govori da dobar deo „nacionalne Srbije“ u njoj neće učestovati, kao što će i jedan njen deo učestvovati na Tadićevoj strani.

>

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: OVO NE MOŽE IZAĆI NA DOBRO

>

Никола ВарагићОдговор Ани Радмиловић или Војислав Коштуница је крив

http://www.standard.rs/nikola-varagic-odgovor-ani-radmilovic-ili-vojislav-kostunica-je-kriv.html

>

Народни адвокат (одговор Станимира Трифуновића на писмо Остоје Симетића)

Činjenice – Šta se to nas tiče? i Pismo srpskom narodu. (писмо Остоје Симетића)

>

Полемика на десници

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

>

Патриотизам и пљачка

септембар 27, 2012

Ко хоће да брани Космет неће гледати колико је Срба са КиМ ”продало своје куће Косоварима и како сада живе удобно у Београду”.

Неће рећи ”они продали куће, а ја да идем да ратујем”.

Само ће урадити то, када дође тај тренутак.

Надам се да тада на власти у Србији неће бити ”они који су послали своју децу на Запад а шаљу туђу децу у рат”.

Или они који су склонили своју децу а туђу децу оставили у згради РТС-а да буду жртвовани (због медијског рата).

 

Advertisements

4 Responses to Космет – нема поделе, Србија – нема предаје, Београд – долазе промене

  1. Varagić Nikola каже:

    TIHOMIR TRIŠIĆ

    Borba za prevlast

    Unutar vladajuće koalicije ovog časa odvija se diskretna borba za prevlast i uticaj između Vučića i Dačića. Unutar Demokratske stranke odigrava se javna bitka za prevlast u toj stranci između Borisa Tadića i Dragana Đilasa. Daleko od očiju javnosti dešava se borba za prevlast i dominantan uticaj u Srbiji između SAD-a i EU s jedne strane, i Rusije s druge strane. Ta tri politička procesa, koja se trenutno istovremeno odvijaju, oblikuju našu svakodnevicu, i od njihovog ishoda zavisiće i smer u kojem će se kretati naš lični standard i sudbina naše države.

    Ne treba potcenjivati borbu za prevlast između Dačića i Vučića, kao ni između Tadića i Đilasa, ali najvažnija borba za prevlast koja se trenutno odvija, koja proizvodi i proizvodiće u dogledno vreme najkompleksnije posledice po Srbiju, njenu političku elitu i građane, jeste borba između Istoka i Zapada.

    Ovo što se trenutno u Srbiji dešava, stihijsko podizanje stepena društvene i medijske agresivnosti, političkih i društvenih konflikata, ima svoju organizovanu pozadinu. Reč je o delovanju većeg broja interesnih grupa koje se rukovode isključivo svojim interesima i nemaju „širi pregled situacije“, niti raspolažu potrebnim kvalitetom informacija kako bi shvatili vreme, prostor i okolnosti u kojem se nalaze i u kojem deluju.

    Tim grupama imperativ je da u novonastalom političkom, ekonomskom i društvenom prestrukturiranju, koje je nastupilo posle majskih izbora, izdejstvuju za sebe najbolju i najprofitabilniju poziciju i uticaj u novonastalom političkom i poslovnom strukturiranju.

    Mi kao društvo i država klizimo polako, ali sigurno u okolnosti u kojima je potpuno izvesno očekivati, na osnovu svega što se u Srbiji dešava prethodnih meseci, ne u javnosti, nego u tajnosti, da neka od mnogobrojnih interesnih grupa, bilo domaća ili strana, posegne i za metodom primene fizičke eliminacije. Znači, ubistva.

    Stanje je dakle gore nego što izgleda. I to nema mnogo veze sa činjenicom ko obavlja vlast, a ko je opozicija, koliko je nezaposlenih i koliki je BDP, ko je ambasador jedne ili druge zemlje u Beogradu.

    To isključivo ima veze za imperativima interesnih grupa, domaćih i stranih, i njihovim nivoom međusobne konfliktnosti.
    I Nikolić i Dačić kao predsednik Republike i predsednik Vlade morali bi da znaju da zaključno sa 13. septembrom sve sile Zapada, a to znači sve vodeće zemlje EU i NATO-a, u svojim internim izveštajima, označenim i klasifikovanim najvišim stepenom službene i državne tajne, Srbiju ocenjuju kao državu koja se opredelila za istinsko zaustavljanje daljih evrointegracionih procesa opredeljujući se za čvrsto savezništvo sa Rusijom.

    U jednom od tih tajnih izveštaja namenjenih šefovima država, ocenjuje se da će državni vrh Srbije deklarativno da nastavi zalaganje ka članstvu u EU, ali samo deklarativno, samo kao taktičku varku prema EU i SAD-u.

    Ono što mene brine nije nadgornjavanje Dačića i Vučića i Tadića i Đilasa. Mene zabrinjava sadržaj javne i tajne diplomatije Srbije s jedne strane i EU i SAD-a s druge strane. I jedna i druga strana vode neiskrenu javnu diplomatiju, a iz dokumentacije koja se tiče tajne diplomatije jasno je da smo mi na vetrometini, samo se čeka prvi rafal velikih sila ispaljen na malu Srbiju, zemlju koja vodi amatersku spoljnu politiku.

    http://akter.co.rs/weekly/kolumna/68-borba-za-prevlast.html

  2. […] Космет – нема поделе, Србија – нема предаје, Београд –… […]

  3. […] Космет – нема поделе, Србија – нема предаје, Београд –… […]

  4. […] Космет – нема поделе, Србија – нема предаје, Београд –… […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: