Ustavni sud Srbije (USS): Ravnogorci se nisu borili za slobodu

 

Ustavni sud Srbije (USS) ocenio je neustavnom uredbu Vlade Srbije od 17. juna 2005, prema kojoj je se članovi Ravnogorskog pokreta smatraju učesnicima Narodnooslobodilačkog rata. 

Prema ovoj odluci USS, članovima Ravnogorskog pokreta uskraćeno je pravo na borački dodatak, ličnu invalidninu, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, pravo na banjsko i klimatsko lečenje o trošku države, pravo na ortopedska i druga pomagala. Međutim, oni i dalje imaju pravo na penziju i profesionalnu rehabilitaciju.

Takođe, prema odluci najvišeg suda u zemlji, članovi Ravnogorskog pokreta imaju pravo na dobijanje „Ravnogorske spomenice 1941“ i to pod uslovom da su u Jugoslovensku vojsku u otadžbini, odnosno u Ravnogorski pokret, stupili u periodu od 17. aprila 1941. do 31. decembra 1941. Da bi bili nosioci ove spomenice potreban je i dokaz da službu nisu prekidali do 15. maja 1945, odnosno do oslobođenja.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/ravnogorci_se_nisu_borili_za_slobodu.55.html?news_id=248409

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

А Преокрет? А Истина?

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

Православни лист у Москви проглашен екстремистичким и забрањен

О српским револуционарима и реакционарима

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

ĐOKO KESIĆ: Nova vlada – revolucionarni komitet s neograničenim ovlašćenjima

Политика и судство

Космет – нема поделе, Србија – нема предаје, Београд – долазе промене

 

 

Advertisements

10 Responses to Ustavni sud Srbije (USS): Ravnogorci se nisu borili za slobodu

  1. Varagić Nikola каже:

    Vest koju je Danas objavio u subotu izazvala veliku pažnju u Srbiji i regionu

    Ravnogorci traže pravdu u Strazburu

    NAŠA PRIČA

    AUTOR: M. D. MILIKIĆ – K. ŽIVANOVIĆ

    Beograd – Republička asocijacija za negovanje tekovina ravnogorskog pokreta razmatra mogućnost žalbe pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, zbog odluke Ustavnog suda Srbije, koji je uredbu Vlade Srbije od 17. juna 2005. godine, prema kojoj se članovi Ravnogorskog pokreta smatraju učesnicima Narodnooslobodilačkog rata, ocenio kao neustavnu.

    Prema ovoj odluci najvišeg suda u zemlji, članovima Ravnogorskog pokreta uskraćena je zdravstvena zaštita, pravo na borački dodatak, ličnu invalidninu, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, pravo na banjsko i klimatsko lečenje o trošku države, pravo na ortopedska i druga pomagala. Međutim, oni i dalje imaju pravo na penziju i profesionalnu rehabilitaciju.

    Aleksandar Čotrić, predsednik Republičke asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, kaže za Danas da će na sednici asocijacije biti doneta odluka o tome da li će se žaliti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.

  2. Varagić Nikola каже:

    Akcija u Pranjanima i NATO bombardovanje („Svaki ambasador SAD prvo dođe u Pranjane“, 26. septembra 2012)

    Ne zaboravljati prošlost

    AUTOR: MILIVOJ DRAŠKOVIĆ

    Nedavno je bilo dirljivo čitati u Danasu („Svaki ambasador SAD prvo dođe u Pranjane“, 26. septembra 2012) kako poslednjih godina svaki novi ambasador SAD u Srbiji, čim dođe u Beograd, poseti Pranjane, gde je za vreme Drugog svetskog rata organizovano prebacivanje američkih pilota u svoju zemlju.

    Dirljiva je i tadašnja akcija, ja bih rekao, ne samo građana Pranjana, već i mnogo većeg broja Srba koji su, u tim nimalo lakim uslovima, težili da pomognu ljudima koje su smatrali svojim najvećim prijateljima. A pritom su jako mnogo rizikovali.

    Dirljiva je bila i ljubav, rekao bih, skoro svih pravih Srba koji su u to vreme iskreno voleli Ameriku i njene građane. U to vreme, kao dečak, i ja sam delio te poglede na demokratsku Ameriku koja će učiniti sve da nas, i ceo svet, spase strahota fašizma. I kao mladić, kasnije, zajedno sa najvećim brojem svojih vršnjaka delio sam to uvažavanje demokratske Amerike i iskrenu ljubav prema njenim građanima. Ubeđen sam da su ta osećanja ostala savršeno živa kod Srba i pored toga što je po završetku rata Srbija, u okviru tadašnje Jugoslavije, prošla kroz duži period jednog sistema koji po svojoj ideologiji nije bio sklon SAD. Verovanje Srba u demokratiju SAD i velika naklonost prema građanima te zemlje ostala je sve do strašne 1999. godine.

    A onda – desilo se nešto u šta mnogo ko jednostavno nije mogao da veruje. Ti Amerikanci koje je naš narod toliko voleo i cenio, počeli su da nas zasipaju bombama. Isto onako bezdušno kako su to radili Hitlerovci aprila 1941. godine. Trajalo je to zasipanje bombama punih 74 dana.

    A zbog čega sve to? Nema nikakve sumnje da je politika Slobodana Miloševića bila kobno pogrešna. Može se, dakle, toj politici pripisati i puna odgovornost za ponašanje prema Albancima na Kosovu koja je bila daleko od nečeg što se moglo tolerisati i uz neophodnu konstataciju da ni ponašanje Albanaca na Kosovu, u to vreme, nije bilo bitno drugačije.

    Sigurno je da posledice te politike nije mogao tolerisati demokratski svet. No, šta se dešava? OUN dosta tromo interveniše, ali zato SAD rešavaju da stvar uzmu u svoje ruke. Ne interesuje Ameriku više ni OUN, ni Savet bezbednosti, ni norme međunarodnog prava. Oni imaju avionske bombe i 74 dana ih bacaju na građane Srbije, koji sigurno, u najvećem broju, nisu podržavali ni Miloševića ni njegovu politiku. Ne znam da li su ove bombe mimoišle Pranjane. Ako jesu – to je bila slučajnost.

    Gospodin Kirbi kaže da Amerikanci ne zaboravljaju prošlost. Da li misli da je sa Srbima drugačija situacija? Ni Srbi ne mogu da zaborave one strašne bombe koje su bacili oni koje su građani Srbije možda i najviše voleli i cenili.

    Milivoj Drašković, Beograd

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ne_zaboravljati_proslost.46.html?news_id=248566

  3. Varagić Nikola каже:

    Povodom reportaže „Svaki ambasador SAD prvo dođe u Pranjane“ (26. septembar 2012)

    Ambasadori i četnici

    AUTOR: PETAR GRUJIĆ

    Kada sam u Danasu video naslov reportaže D. Petrovića („Svaki ambasador SAD prvo dođe u Pranjane“, 26.09.2012) pomislio sam – hvala Bogu, najzad je pao još jedan tabu u srbijanskoj istoriografiji – zavera ćutanja o Draži Mihailoviću!

    Oglasite se na http://www.danas.rs
    Međutim, kad sam pročitao reportažu, moje oduševljenje je splaslo, jer se, očigledno, u nekim glavama još ništa nije promenilo kada je reč o našoj slici o Drugom svetskom ratu na tlu Jugoslavije, pogotovo Srbije. U svečanoj komemoraciji povodom spasavanja američkih vazduhoplovaca iz Pranjana 1944, nedostaje ključna informacija, a to je ko je tu spektakularnu operaciju organizovao i sa kojim žrtvama. Kako je naveo reporter, jedan domaći, prisutni seljak, prokomentarisao je „zaglušujuće“ odsustvo pominjanja generala Draže Mihailovića i njegovih snaga koje su organizovale vazdušni most kojim je 512 američkih vazduhoplovaca prebačeno u jednom mahu sa improvizovanog aerodroma u Pranjanima u savezničku bazu u Bariju:

    „Videli i Amerikanci da su ovde u Srbiji sve komunjare, pa neće da rizikuju“. Da nisu toga svesni samo Amerikanci, potvrđuje i sam reporter kada piše: „Uz pomoć četnika Draže Mihailovića, velikodušnu pomoć u spasavanju pružali su meštani Pranjana …“.

    Bilo je upravo pomalo obrnuto – lokalni meštani su pružali pomoć četnicima, jer su čitavu operaciju zamislili i sproveli pripadnici JVUO. Meštani su čak bili žrtve ove Dražine operacije: Nemci su znali da se u ovoj oblasti skrivaju avijatičari i vršili su pritisak na seljake da odaju lokaciju. Jednom prilikom su čak spalili jedno selo, jer nisu dobili informaciju. O svemu tome je pisao je Gregori A. Friman („500 zaboravljenih“, Evro-Giunti, 2009, Beograd) prema svedočenju spašenih vazduhoplovaca. U knjizi se može pročitati kako je Broz ubedio saveznike (ucenama, naravno) da vazduhoplovce treba ostaviti tu gde su i da ih ne treba spasavati.

    Da bi se razumela logika ove strategije, treba znati da je u to vreme Britanija već bila okrenula leđa Draži Mihailoviću i stavila sve na jedni kartu – Josipa Broza. Broz je tvrdio da su četnici slabi, da sarađuju sa Nemcima i da samo napadaju partizane, što je najzad Čerčil prihvatio iz oportunističkih razloga (čuvena je njegova replika Antonu Idnu : „Da li Vi planirate da živite tamo u Titovoj Jugoslaviji?“).

    Spasavanje vazduhoplovaca bio bi dokaz za suprotno i zato ga treba onemogućiti po svaku cenu. Američki avijatičari su dobili instrukcije da nikako ne padnu u ruke četnicima, jer će im ovi odseći uši i predati ih Nemcima. Kako opisuje Friman, avijatičari su bili smrtno uplašeni kada bi po prinudnom sletanju sreli četnike.

    Logika Josipa Broza bila je koliko prosta, toliko i perfidna. Držeći vazduhoplovce pod svojom zaštitom (radilo se o anga žovanju hiljada četnika, koji su štitili kraj oko Suvobora), Draža će da vezuje svoje snage, a saveznici neće saznati da ih Tito obmanjuje. Englezi su na svaki način pokušavali da operaciju spasavanja blokiraju, sve dok pukovnik Donovan, šef Agencije za strateške službe (koja će prerasti u CIA), nije otišao kod Ruzvelta i rekao: „Gospodine predsedniče, pustimo Britance, dajte da spasemo naše momke!“. Tako je dato najzad zeleno svetlo za operaciju.

    Čitava ujdurma sa prikrivanjem organizatora evakuacije, međutim, pala je u vodu, kada se među evakuisanim vazduhoplovcima pojavilo u Bariju i nekoliko četnika (neki ranjeni). Kako opisuje jedan od njih, Zvonimir Vučković (Z. Vučković, „Sećanja iz rata“, Pogledi, Kragujevac, 2001), čim su ga partizanski predstavnici videli, jurnuli su da ga likvidiraju, ali on je uspeo da pobegne i spase se:

    Spaseni vazduhoplovci su izdejstvovali kod američke vlade da se Draži Mihailoviću dodeli orden Legije za zasluge, koji će biti uručen ćerci Draže Mihailovića Gordani tek 9. maja 2005. godine. Organizovali su i sudski proces kojim je demonstrirana lojalnost Draže Mihailovića savezničkoj stvari i pobijene optužbe za izdajstvo. Tražili su i da svedoče na montiranom procesu Draži Mihailoviću i saradnicima 1946. godine, ali su vlasti to odbile, uz obrazloženje da sam Draža Mihailović tako nešto ne želi!

    Poseta američkog ambasadora, nesumnjivo sa najboljim namerama, ipak ispada kao tempirana bomba. Nepominjanje organizatora spasavanja (najveće operacija takve vrste u Drugom svetskom ratu) ostavlja mogućnost da komunjarski „istoričari“ prosto „utvrde“ da su sve izveli partizani. Kako to može da izgleda verovatno čitaće ovih dana u ovoj istoj rubrici, pretpostavljam.

    Dr Petar Grujić, profesor iz Zemuna

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ambasadori_i_cetnici.46.html?news_id=248285

  4. […] Ustavni sud Srbije (USS): Ravnogorci se nisu borili za slobodu […]

  5. Varagić Nikola каже:

    Karađorđevići će još dugo čekati imovinu

    Porodica Karađorđević će još dugo čekati na povraćaj oduzete imovine, jer je Ustavni sud Srbije odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti zakona, kojim se uređuje ukidanje ukaza o oduzimanju državljanstva i imovine kraljevskoj porodici.

    Pomenuti zakon je donet još 2001, dok je ukaz o oduzimanju državljanstva i imovine usvojen 1. avgusta 1947.

    Prema odluci najvišeg suda u Srbiji uslovi za povraćaj konfiskovane imovine moraće da budu uređeni posebnim zakonom. Međutim, taj zakon još nije ni u pripremi.

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/karadjordjevici_ce_jos_dugo_cekati_imovinu.55.html?news_id=248803

  6. Varagić Nikola каже:

    Огњен Војводић

    ХРВАТСКА РАТНА ПРОПАГАНДА У БЕОГРАДУ

    Двадесетогодишњем преседану српског ишчуђивања и шокирања над антисрпским изјавама у београдским медијима – као што је недавна водитељке Оливере Ковачевић у Јутарњем програму РТС-а, да је учешће римокатоличких свећеника у Јасеновцу исто што и случај православног попа Бранислава Перановића – нема краја. Упорно ‘‘препознавање’‘ сличних изјава као спорадичних, ‘‘непримјећивање’‘ дводеценијске хрватске ратне и поратне пропаганде у београдским ‘‘независним’‘ и државним медијима, траје до данас. Релативизовање јасеновачког геноцида, изједначавање дела Перановића, ненамјерног усмртитеља, са римокатоличким вишевековним помором и покрштавањем православних Срба само је један у низу потеза у Ковачевићкином дугогодишњем ратном, и поратном, прохрватском, пропагандном ангажману.
    Умањивање броја жртава Јасеновца, ‘‘рушење српског мита о геноцида у Јасеновцу’‘, како пише хрватски фратар кога је цитирала Ковачевићка, најрабљенија је хрватска пропагандна иницијатива од успостављања независне Хрватске1991. Повјесно поравнавање Хрвата и Срба, усташког покрета са четништвом, римокатоличке ‘‘цркве’‘ и потамањеног православног свештенства, клеветање српског одбрамбеног рата у БиХ – изазваног страхом од понављања масовног покоља Срба – као милитантног и геноцидног подухвата, те приказивање Хрватске као жртве, стална је тема и београдских новинара.
    Подвођења Србије под пројекат Холокауст подржавала је, наиме, и бивша ‘‘наша’‘ влада, али не из саучешћа с јеврејским жртвама, колико мржње према Србима и наклоности према свему хрватском. ДС је био покровитељ и филмских пројеката какав је и српски кандидат за Оскара, те сталних изложби и музејских поставки Холокауст у Србији – укључених ни мање ни више него у туристичку понуду града Београда.
    Ваља памтити и Оливерино проглашавање евентуалне рехабилитације Милана Недића и Димитрија Љотића нацизмом, при чему се сарадња Недића и Љотића са окупаторима зарад биолошког очувања Срба – угрожених управо јасеновачким геноцидним пројектом који је њемачка Главна команда претила да прошири и на ужу Србију – истиче а хрватско слање најљућих усташа на Руски фронт (што је, рецимо, Љотић одбио да учини) не помиње. Ту су и, нажалост по њу, снимци одушевљеног дочека Вермахта у Загребу и пустих улица при њиховом уласку у порушени Београд. Кроатофили као да заборављају и да је једино у Србији стрељано по 100 цивила за сваког у борби убијеног Нијемца, те да је Марко Месић, повратник са Стаљинграда и стриц Стјепанов, у Чачку побио неколико хиљада српских родољуба, преко чијих лешева је потом изграђен стадион Борца.
    Разумљиво је, наиме, да свака држава у оружаном рату води и медијски, шири своју пропаганду у противничком народу – обесхрабрујући, те морално дискредитујући противника. У рату Хрватске против Републике Српске Крајине, и муслиманско-хрватском против Републике Српске, хрватско-муслимански медији водили су жесток рат против свега српског и православног. Али, за разлику од њих, српска страна у својој престоници није имала одговарајућу подршку. Поједини београдски медији били су штавише на страни Хрватске, описујући крајишке Србе као ‘‘побуњенике’‘ а режим у Београду као ‘‘подстрекача’‘. Србија и Црна Гора су и данас у медијској мрежи југословенско-хрватских новинарских кадрова, од којих је један и генерални директор РТС-а.
    Доласком ДОС-а на власт антисрпска пропаганда је наиме ојачала; ДС је улагао велика средства у радиотелевизијско, издавачко, филмско и позоришно опањкавање Срба у ратовима деведесетих, али и у ревизију цјелокупне српске историје, са тежњом отклона од православља и Русије. Од Радио Београда 2, преко РТС, филмске продукције, те позоришта, и даље се против српског народа води специјални рат. ‘‘Геноцидност Срба’‘ у даљој и ближој прошлости остаје потка београдске филмске и позоришне офанзиве против Срба у рату и у миру, у историји и у будућности.
    Оно што медијски у Црној Гори ради ДПС на челу са СДП-ом, хулећи Српску и сваку другу православну цркву, то у Београду чине новинари попут Оливере Ковачевић, и добро распоређених Хрвата оба пола у медијима и другим значајним културним и политичким институцијама Републике Србије. Када у Црној Гори савјетник предсједника СДП-а изјави да је ‘‘Република Српска геноцидна творевина’‘, у Београду то понавља дугогодишњи директор Народне библиотеке Србије Угричић, рођен на црногорском приморју близу Дубровника.
    Но, Оливеру Ковачевић у РТС није довео Ранко Кривокапић, који би то и учинио из политичког интереса, него генерални директор те телевизије Александар Тијанић који, између осталог, већ три године ‘‘у бункеру’‘ ‘‘чува’‘ филм Валдхајм – скривено зло, аутора Данка Васовића. Да ли да не квари партијске и пријатељске односе због тричавих милион покланих Срба прије седамдесетак година, или 400.000 протјераних Срба прије 15 година из Крајине, или да као стари дописник сплитске Слободне Далмације не угрози свој одлазак на сплитско море, или из неког трећег разлога – тек, уређивачка политика и Александра Тијанића и РТС-а је у служби хрватског званичног, тренутно хладног рата противу Српског народа, у земљи и расијању.
    Сва антисрпска работа актуелне црногорске власти не може се наиме мјерити са ударничким радом београдских антисрба. Ни дукљанска ‘‘академија’‘, ни беспредметно или непријатељско издаваштво и промоције у Београду и Титограду (ко зна када ће тај град поново постати Подгорица) не би ништа могли без те београдске, великохрватске иницијативе, коју хрватске службе награђују и додјелом одликовања ‘’Данице хрватске‘’ појединим београдским новинаркама. Наиме, Тијанић и Ковачевићка су у блиским односима још из Телевизије Политика, расадника антисрпских новинара, гдје је он био директор а она започела каријеру, да би преко БК телевизије коју је такође уређивао она водила емисију (Клопка), противсрпски усмјерену све до укидања БК телевизије. И када је са колегама јурцала београдским улицама са петицијом због угрожених људских права новинара БК телевизије, а Срби помислили да ће се спасти њених антисрпских излива, Тијанића су ‘‘неки’‘ поставили за главара РТС-а, а њу за једну од перјаница РТС.
    Нераскидиве нити повезују, наиме, југословене свих република, Оливеру, Александра и предсједника црногорске скупштине, Ранка. Челична паучина југословенског васпитања не да се раскинути. Од рођења усађивани страхови од брадатих четника и православних попова, те љубав према Вођи извањцу, и партијским филмовима слављене партизане, избријане попут усташа – ‘‘да се Власи не сјете’‘ усто под црвеним пентаграмима који ће, временом, побијелети или пожутјети чине њихово духовно (ако се тако да назвати) језгро. Тако је још од окаснелог ‘‘студирања’‘ Политичких наука, писања за сплитску Слободну Далмацију, загребачки Старт и Данас, сарајевско Ослобођење, љубљанску Младину, до промоција књига Мире Марковић, Александар Тијанић имао прилике да се окористи својим атеизмом, Јер, како би се другачије препоручио Мири Марковић и ЈУЛ-у, чијом је препоруком 1998. дошао за министра информисања у влади Мирка Марјановића – као и на све фукције од деведесетих до 2000? Његово постављање, и 2004, на чело националног ТВ сервиса је, нажалост, најнепорецивији показатељ ‘‘светог континуитета’‘ српског пада на пољу политичког просвећивања народа, и националне кадровске политике.
    Заиста, шта би требало да се догоди на Радиотелевизији Србије да српска власт реагује, као што је учинила у случају Угричић, на ратне покличе Ковачевићке и њених сатрудника против Српске цркве, војске, полиције па, коначно, и државе?

    Напомена: Објављено почетком септембра 2012. на сајту http://www.srpskenovinecg.com . Наслов дало и приредило Уредништво Српског листа.

    http://www.srpskilist.net/gledista/hrvatska-ratna-propaganda-u-beogradu

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: