Данас устао на десну ногу?

*

Дан након одржане изложбе која се вређа хришћане и коју је обезбеђивало 2 000 полицајаца по налогу премијера, после писма Патријарха и Двери, пошто је СПС подржавао одржавање параде, очигледно и изложбе, да не би изгубио гласове оних који су против изложбе и параде, а то је већина грађана (гласача) изјављује:

Premijer Srbije Ivica Dačić je, osvrćući se na to što su SAD uhapsile autora film koji vređa Muhameda, upitao kako je moguće da neko smatra da je to isto moguće raditi sa Isusom.

„Želim da izrazim ogorčenje i najoštrije osudim izložbu koja je u okviru takozvane ‘Nedelje ponosa’ organizovana u Beogradu„, rekao je Dačić.

***********************************************************

Ово је изјавио прошле недеље у скупштини:

За странце левичар, за Србе пред изборе десничар

септембар 28, 2012

U kom vi svetu živite dame i gospodo? Da li je realnost da se svi ekstremisti udruže, da li su katolici, pravoslavni ili muslimani protiv gej parade? Ali, mi ni jednom nismo rekli da ne postoji pravo da se to organizuje– rekao je premijer Ivica Dačić.
>
Бар је признао да није верник (хришћанин, православац).
.
***************************************************************
.
Ово је изјавио пре избора:
.
Издајник и страни шпијун
април 23, 2012

Kandidat Socijalističke partije Srbije (SPS) za predsednika Srbije Ivica Dačić izjavio je da je SPS “nastavljač Titove partije” i da bi Titov spomenik trebalo vratiti na užički glavni trg. Dačić je poručio rukovodstvu grada da “ako su pametni, Titov spomenik treba da vrate na trg”.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Ustavni sud Srbije (USS): Ravnogorci se nisu borili za slobodu

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

Преокрет: Недић није издајник

Двери упутиле писмо свим верницима Србије

Advertisements

6 Responses to Данас устао на десну ногу?

  1. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: UOČI KRUPNIH POTRESA U ZEMLJI GDE JE I ZRNO RAZUMA POSTALO SKANDAL

    petak, 05 oktobar 2012

    Sukoba u vladi će biti, i on će se voditi i uz uticaj građana, a ne, kao do sada, samo stranaca, interesnih grupa i društvenih elita

    Svašta je stalo u samo jednu parolu Borke Pavićević, zaštitnog lica one Srbije koja svih ovih godina jednu kolaboraciju iz udžbenika uporno predstavlja kao uzvišeni čin osvajanja slobode. Elem, ova srpska postmoderna verzija La Pasionarije koja se bori za prava jačih opisala je Dačićevu zabranu gej-parade kao „širenje straha, neslobodu i teror“. Ne propuštajući da ponove kako je to povratak u 90-te, njeni epigoni, uz sasluženje većine medija, opisali su kao kraj demokratije u Srbiji prostu činjenicu da je Beograd ovih dana ostao nepolupan a političko vođstvo bez želje da se nasiljem suprotstavi većinskom raspoloženju višestruko poniženih građana. I to nas, naravno, vodi ka jednoj zanimljivoj definiciji demokratije kakvu ovde valja progutati pre nego što Srbija postane deo EU. A to će reći da je demokratija situacija u kojoj manjina prozapadne elite uspeva da potpuno nametne svoju volju većini građana i time za sebe ostvari ideološko i materijalno blagostanje, po čemu uzor takve demokratije ne može biti, na primer, jedan Masarik, ali za Fulgensia Batistu bi se mesta već našlo.

    Dobra vest jer, međutim, da Ivica Dačić, što postaje veće razočarenje zapadnih diplomatskih krugova, po automatizmu više pokušava da pogodi volju građana, po čemu mi neće biti teško da odbranim – priznajem nastranu – tezu da je domaća politička elita srpska majka u odnosu na onu društvenu. Naravno da se to Ivici nije dogodilo zbog zabrane gej-parade, ali u zapadnim reakcijama na taj događaj držim da je on – i to je još jedna dobra vest – definitivno ugasio svoju evropsku karijeru. Istina, nisam siguran ni da je on sam to hteo, tek u njegovoj posttadićevskoj priči bilo je za zapadne ukuse previše Rusa, previše koketiranja sa stavovima protiv ekonomskog neoliberalizma i previše narodne muzike da bi ovaj veliki podvig ambasadora Mantera iz 2008. još uvek mogao da se vrati na obalu koju je dotakao tog leta. Treća dobra vest koja proizlazi iz toga još se nije dogodila, a to je da i Ivica shvati da je u Briselu ugasio, što je preduslov za svakog srpskog političara da uradi nešto korisno za sopstvenu zemlju.

    E sad, ako se složimo da je Dačić kod stranaca ugasio, otvara se pitanje po čemu se on to drugačije ponaša nego pre četiri godine, kada se uspinjao na listi proevropskih konvertita. Uz činjenicu da je tada za njega garantovao Boris Tadić – propisno ga uz to ponižavajući do mere da je za mnoga hapšenja svoje policije saznao iz novina – može se reći da Dačić pokazuje izvesne razlike, ali one nisu dovoljne da objasne zašto se onda u zapadnim ambasadama onako uspinjao, dok sada na istom poprištu ovako pada.

    Rekao bih da su se više od Ivice promenili vreme i prilike – onda je vlada imala neki manevarski prostor, ali ga je potrošila za makar tri sledeća kabineta i danas Ivica, koji je verovao da je biti špricer formula političkog uspeha u ovakvoj Srbiji, u zapadnim izveštajima sada živi kao „soda“, što ga, istina, u narodnu svest još uvek ne svrstava u rubriku „vino“, ali ga u zavisnosti od razvoja događaja može i opredeliti u tom pravcu.

    IVICIN SMRTNI GREH Koliko je Dačićev manevarski prostor smanjen, možda će najbolje ilustrovati odgovor na pitanje šta je on to uradio toliko skandalozno ili toliko grandiozno – zavisi odakle gledate – pa da njegove poteze dedinjska La Pasionarija opisuje kao da pred sobom ima najmanje Pola Pota? Ništa posebno, njegov smrtni greh sastoji se u tome što je pokazao – pazite, ne zdrav razum – već jedno njegovo zrno, i ništa više od toga. A to će reći da nemam nikakvu sumnju da bi on sam bio veoma srećan da se parada održala, uostalom iz njegove stranke toliko se poslednjih meseci lobiralo za gejeve da sumnjam da tamo još neko nekome sme da okrene leđa. Takođe ne treba sumnjati da bi Ivica mnogo dao kada bi mogao da povrati makar nešto od one stare ljubavi Brisela i Vašingtona.

    Ali radi se o tome da čak i on zna da ulicama polugladne, tričetvrtraspale i sto od sto benzinom natopljene Srbije nije mudro hodati sa otvorenim plamenom u ruci jer takva Srbija mnogo toga ne može, ali da plane, to može svakog trenutka, i to ne od juče. Dačić je još manje prostora da pravi kompromis sa gejevima imao zbog provokativnog ponašanja njihovih lobista, koji su – koristeći krajnje zalihe svoje empatije, poput naše La Pasionarije, borca za prava jakih – nastupili sa stavom: a zašto ta polugladna, tričetvrtraspala i benzinom natopljena Srbija ne jede kolače, odnosno zašto ne aplicira u USAID ili NDI, verovatno bi im pomogli.

    I tako se pokazalo mnogo više od dubine jaza između građana i društvenih elita, između kojih ni maheri poput Ivice ne mogu da balansiraju na konopcu računajući da se neće srušiti na ovu ili na onu stranu. Reč je o tome da i samo pokazivanje zrna zdravog razuma unutar političke elite – što, važnonje da ponovim, nije isto što i zdrav razum – postaje incident nesagledivih razmera. Zato samo možemo da se pitamo šta bi se dogodilo da je neko sa probojnošću Ivice Dačića, uz argumente, koji ne nedostaju, rekao tako očiglednu stvar da je dalji put Srbije u EU pod ovim uslovima poguban za njene interese; da je odustajanje od borbe za Kosovo početak nezaustavljivog kraja države Srbije, makar bili spremni da je vidimo i bez Kosova; da srpske društvene elite neprikriveno rade protiv interesa sopstvenih naroda i države? Ili da je makar u javni prostor pustio neko od tih pitanja?

    Efekat sličnog incidenta unutar te elite i njenih diplomatskih pokrovitelja u Beogradu izazvao je samo neki dan pre Toma Nikolić, kada je samo rekao da Srbija nema razloga da žuri u Evropu, utoliko pre što je više od decenije baš takve žurbe zemlju i dovelo u stanje u kakvom se nalazi. Da se razumemo, nije Nikolić rekao ništa veliko i ništa genijalno, ni reč izvan očiglednog. On je samo pokazao zrno zdravog razuma, na primer, koliko i da je rekao da silovana devojka nema previše razloga da žuri u brak sa svojim silovateljem. Šta uopšte može da bude logika kojom bi se moglo suprotstaviti Nikolićevoj primedbi? Možda da je žrtvi najbolje da se što pre uda jer silovatelj u ulozi muža se neće promeniti, ali silovanje u braku lakše je prikriti od onog vanbračnog?

    Ovde je reč o tome da – kada zrno zdravog razuma, koje su pokazali Toma i Dačić, postane incident – to o njima ne govori mnogo, ali govori o količini i dubini patologije na srpskoj političkoj i društvenoj sceni. Ako se ta patologija meri, sa jedne strane, time što se u srpskom javnom prostoru uglavnom ćuti o očiglednom – a to je smrtni greh srpskih društvenih elita – i, sa druge, time što ovde više nikome, pa ni takvima poput Dačića i Nikolića, nije moguće da makar predahnu na dve stolice – to znači da je pesak iz klepsidre počeo da ističe ubrzano.

    SUKOBI U VLADI Naravno, sve to na svoj način podgrevaju i stranci – Nemci više nemaju nikakvu potrebu da za svoj brutalni zahtev da Beogad sa Prištinom potpiše međudržavni sporazum ponude, recimo par milijardi nečega, čime bi Toma i Dačić u narednih godinu dana prehranili narod. Ne, i oni su deo tih prilika koje srpskoj vlasti ne ostavljaju ni koliko su ostavljali Tadiću – da im polako predaje Kosovo, a da zauzvrat dobije nešto čime bi narodu makar zavarali glad i prevarili pažnju. I Amerikanci su, naravno, spremni da pritisnu sve poluge svog uticaja u Srbiji, ali jednako nisu spremni da to bilo čime plate ukoliko pod svojim velikim ustupkom ne smatraju to što nas neće tući po glavi ako smerno uradimo sve što se na Kosovu od nas zahteva, i to pre američkih predsedničkih izbora.

    Zbog toga što ovde više nikom nije ostavljen nikakav manevarski prostor, teško je verovati da će politička scena, pa i vlada, biti u stanju da izdrže pritisak pod kojim će se naći. Zato će jesen i zima u Srbiji biti obekleženi ne samo sukobima na politčkoj sceni već i u samoj vladi, a ne bi me začudilo ni da izvesnih trenja bude unutar samih stranaka pojedinačno. Jer u Srbiji čak ni političarima neće više biti moguće da budu i voda i vino, utoliko pre što će ova vlada biti suočenija od prethodne sa pritiskom građana, i to zbog nekoliko stvari. Prvo, društvene stege su Nikolićevom pobedom definitivno popustile, i straha je nestalo; drugo, Tomu su na čelo doveli oni koji su želeli promene i oni će biti mnogo senzibilniji od Tadićevih birača pre četiri giodine; i, treće, isti ti građani su gladniji nego prošle godine u ovo vreme.

    Sukoba u vladi će dakle biti, i on će se, za razliku od svih prethodnih sukoba posle Petog oktobra, voditi uz značajan uticaj građana, a ne, kao do sada, samo uz uticaj stranaca, interesnih grupa i društvenih elita. Ta činjenica je do sada najveća tekovina Nikolićeve pobede nad Tadićem, dok će drugi korak ka promenama (još uvek ne i promenama) biti upravo to raslojavanje u vlasti. Početak te borbe biće borba za javni prostor, koji u ovom trenutku, ma šta oni mislili, ne kontrolišu ni Dačić, ni Vučić, ni Toma Nikolić. Iskopavanje rovova za sukob dogodiće se čim Nikolić izađe sa svojom kosovskom platformom, koja neće završiti konsenzusom, nego će otvoriti borbu za vlast. Vrhunac sukoba dogodiće se kada počnu pregovori o Kosovu i kada se završi obračun Tadića i Đilasa. Kraj će se dogoditi ili na izborima ili formiranjem nove vlade.

    Ako vam smeta što ne pišem o imenima i o tome ko će u tm sukobu biti na kojoj strani, razlozi su praktični – nije sve kkao izgleda, mnogi će nas svojim opredeljivanjem iznenaditi, neki prijatno, neki neprijatno. A najveće iznenađenje moglo bi da bude opredeljivanje građana. Među njima se nade već gase u ritmu njihovog potmulog kretanja, daleko ispod radara političke scene. Metak je poleteo i traži svoju Čukur česmu. Pametnima toliko.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-uoci-krupnih-potresa-u-zemlji-gde-je-i-zrno-razuma-postalo-skandal.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Karađorđevići će još dugo čekati imovinu

    Porodica Karađorđević će još dugo čekati na povraćaj oduzete imovine, jer je Ustavni sud Srbije odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti zakona, kojim se uređuje ukidanje ukaza o oduzimanju državljanstva i imovine kraljevskoj porodici.

    Pomenuti zakon je donet još 2001, dok je ukaz o oduzimanju državljanstva i imovine usvojen 1. avgusta 1947.

    Prema odluci najvišeg suda u Srbiji uslovi za povraćaj konfiskovane imovine moraće da budu uređeni posebnim zakonom. Međutim, taj zakon još nije ni u pripremi.

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/karadjordjevici_ce_jos_dugo_cekati_imovinu.55.html?news_id=248803

  3. […] Данас устао на десну ногу? […]

  4. […] Данас устао на десну ногу? […]

  5. […] Данас устао на десну ногу? (Н.В.) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: