Postavljen standard za EU. Da li EU može da se balkanizuje i dostigne standarde?

Gradonačelnica sa hidžabom

Ličnost Danas: Amra Babić

Gradonačelnica sa hidžabom

Amra Babić, kandidatkinja Stranke demokratske akcije (SDA), nova je načelnica opštine Visoko u Bosni u Hercegovini, ali i prva žena funkcionerka u Evropi koja nosi hidžab. Svesna je svoje specifičnosti, priznaje Babićeva, zbog marame koju nosi na glavi i pokriva joj kosu, ali naglašava da će posao načelnice raditi odgovorno i sistematično, u interesu građana opštine Visoko.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/gradonacelnica_sa_hidzabom.46.html?news_id=248959

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Европски лидери нападају мултикултурализам

Hidžab, marama kao politika

Повратак у будућност

Sarajevo i regionalizacija

Sarajevski urbicid

Dodik: Shvatio sam poruku naroda

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

Vesna Pešić: Jedna epoha je otišla u nepovrat

Република Космет?

Мултикултурализам није готов

Polemika unutar levice (ateista) oko islamofobije

 

Advertisements

10 Responses to Postavljen standard za EU. Da li EU može da se balkanizuje i dostigne standarde?

  1. Varagić Nikola каже:

    Срби и Бошњаци, као један народ

    Ostoja Simetić: Kompleks kulturne inferiornosti kod Srba

    (…)

    Takvom politikom, ne samo što ne možemo zainteresovati druge za prihvatanje srpstva kao nacionalnosti, nego ne možemo ni Srbe sačuvati. Neaktivnošću i nezainteresovanošću dopuštamo da promenom vere, Srbi menjaju i naciju. Formiranja Muslimana kao naroda pod komunistima, a ranije njihovo odnarođivanje od sopstvenog srpskog porekla, posledica je te srpske neaktivnosti i nezainteresovanosti ili bar nedovoljne vatrenosti u borbi za očuvanje svoje nacije. Mi smo dopustili da poturčeni Srbi i njihovi potomci, iako duboko svesni svog srpskog korena, postanu naši najljući dušmani. U vreme vladavine Miloša Obrenovića, glavna politička ličnost u Bosni je Husein kapetan Gradaščević, poznat kao Zmaj od Bosne. On je žestoki mrzitelj Srba i Srbije, kao i njegov narod (bosanski muslimani slovenskog porekla). Kad ovaj vlastelin u želji da očuva privilegije bosanskog begovata i odupre se reformama sultana kod smatra izdajnikom vere, krene vojsku iz Bosne da primi odsudnu bitku na Kosovu protiv velikog vezira, taj isti muslimanski živalj ga ispraća pesmom:

    „Mi idemo na Kosovo ravno,
    Gde nam stari slavu izgubiše,
    Staru našu slavu prađedovsku.
    I mi ćemo na polju Kosovu
    Il’ izgubit vjeru i junaštvo,
    Ili ćemo, ako Alah dade,
    Dušmanina svoga pobjediti,
    I u Bosnu vratiti se slavno.”

    Jasno je da oni znaju ko su bili njihovi stari i koje je carstvo na Kosovu izgubilo slavu 1389. Ipak, i pored toga, mi dopuštamo da se ovi ljudi potpuno odrode od srpstva i postanu mu krvnici.

    ЦЕО ТЕКСТ:

    http://www.standard.rs/ostoja-simetic-kompleks-kulturne-inferiornosti-kod-srba.html

    >

    >>

    >

    >>

    Arijana i Igor

    RESETOVANJE

    Autor: Safeta Biševac

    Svadbe decenije u susednoj BiH, za sada, ipak neće biti, bar u formi u kojoj su najavili pojedini mediji s one i preneli drugi s ove strane Drine. Ako su neki propustili politički trač meseca, koristim priliku da ih obavestim da je jedan B-H nedeljnik pre nekoliko dana objavio “bombu”- Igor Dodik, jedini sin predsednika RS Milorada Dodika ženi se “lepom Bišćankom” (devojkom iz Bihaća) Arijanom Demirović.

    Opa, kakav šok, međunacionalni brak u osvit godišnjice Dejtona? Ima li neke simbolike u tome? Srpsko-bošnjačko pomirenje? Mada to retko činim, ovog puta sam pročitala brojne komentare. Reakcije – očekivane. Neki “Srbovi” se čude što Dodikov sin ženi “bulu”, pitaju se šta će mu “Turkinja” pored lepih Srpkinja, drugi kažu “neka, rodiće srpčad…” Moja, bošnjačka “momčad”, kuka: Alah, Alah, kakva je to Bošnjakinja koja se, posle svih zločina, udaje za “četnika” i to ne “običnog” već Dodikovog sina?! Bilo i tu “odskakanja”, pa i predviđanja: gotovo je sa RS, Arijana će da ih sredi.

    Iz novina se moglo saznati da su se mladi, Arijana i Igor, sreli i zaljubili na studijama u Milanu. Zabavljaju se, navodno, godinama. Dodik sa suprugom, tvrde, posetio buduće prijatelje, porodicu Demirović u Bihaću i ugovorili sve za svadbu. Nije rečeno da li će venčanje biti kod hodže ili popa? Tekst filovan i fotografijama, doduše odvojenim. Igor s ocem mu Miloradom. Arijana bez oca ali sa navijačkim šalom reprezentacije BiH. Mogli smo saznati i da je Arijanin otac bivši fudbaler “Jedinstva” iz Bihaća Irfan Demirović, ćerki preneo ljubav prema sportu. Zajedno gledaju utakmice BiH, a fudbalere “zmajeva” pratili su na brojnim gostovanjima. Odmah sam se zabrinula da li će zbog toga nastati prvi problem u Dodik-Demirović braku? Zamislite kad snaha Arijana krene:”Ajmo Bosna, ajmo Hercegovina…”, a svekar, koji po sopstvenom priznanju za reprezentaciju svoje zemlje navija samo kada igra protiv Turske, mrko je pogleda i drekne: “Kakva Bosna i Hercegovina?! Samo Srpska i Srbija!” Onda se jadan Igor nađe u teškom problem. Je l’ da stane na ženinu ili očevu stranu?

    No, Igor neće izgleda biti u takvoj dilemi pošto svadbe neće biti. Demanti je brzo stigao. Najpre je neimenovani rođak Dodik rekao da je Igor mlad i ne razmišlja o ženidbi. “On i Arijana studiraju zajedno i to je sve”, rekao je svojta Dodik. Objavljeno je i da ima devojku, Srpkinju, naravno. Priložili i fotku. Vidi se neka kvarcovana i blajhana plavuša, ali da li je Srpkinja, ne vidi se. Kako bi se i videlo? Irfan Demirović bio izričit. Njegova Arijana se ne udaje. Te čaršijske priče ga mnogo nerviraju. Vrlo je ponosan na svoju ćerku, koja je završila fakultet u Milanu, nastavila postdiplomske studije, zaposlila se… i ona baba sigurno ne bi neprijatno iznenadila…

    ЦЕО ТЕКСТ:

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/arijana_i_igor.888.html?news_id=228645

    >
    >
    >

    RATKO DMITROVIĆ: BAKIROVA BRAĆA

    petak, 05 oktobar 2012

    Ako Bakir već traži braću među narodima, zar ne bi bilo normalnije da su mu Srbi braća.

    Bosna i Hercegovina je trajno, zanavek, podeljena zemlja. Bosna nikada neće postati jedinstvena država, njeno tlo je nabijeno istorijom čije avetne senke uporno i bez prestanka podižu zavese od mržnje među Bosancima. Tom zemljom je vladala jedna imperija koja je iza sebe ostavila večnu vezu sa ostacima sopstvenog bića – ostavila je religiju, islam – i ta veza ovih dana i godina bubri kao vrba u proleće, pokazuje svoja različita lica od kojih nijedno ne doprinosi ujedinjenju bosanskohercegovačkih naroda.

    Ovo, svestan sam, zvuči krajnje obeshrabrujuće za duh zajedništva (šta god to značilo), ali ovo je istina koja se ne dokučuje bog zna kakvom inteligencijom i pameću. Dovoljno je da čovek bude realan.

    Evo vam slučaj Bakira Izetbegovića, sina Alijinog.

    Pre neki dan dao je intervju istanbulskom “Zamanu” i, uz ostalo, rekao: “Kao što smo imali zajedničku prošlost, mi ćemo imati i zajedničku budućnost. Uspeh BiH zavisi od Turske koja je jaka zemlja i koja je u stalnom razvoju. Uspeh jednog brata je takođe i uspeh drugog brata. Mi smo ponosni na našu braću Turke.”

    Premijer Turske Tajip Erdogan nekoliko puta do sada prepričao je dijalog sa pokojnim Alijom Izetbegovićem kad je ovaj ležao na samrtnoj postelji. Tom prilikom, tvrdi Erdogan, vođa bosanskih muslimana kazao je: “Tebi i Turskoj ostavljam Bosnu. Bosna je ostavština Osmanlija.”

    Zašto Alija, koji je dobro znao da Bosna nije ostavština Osmanlija – ta zemlja je postojala pre dolaska Turaka – ono što nije njegovo, ili je samo delimično i njegovo, na samrti ostavlja Turcima a ne svima koji posle njega nastavljaju život u BiH. Zbog čega Bakir Turke naziva braćom? Zbog islama. Kada su ono u 15. veku prodrli u Bosnu Turci su sa sobom doneli i novu veru, koja će vrlo brzo razdvojiti bosanskohercegovačku čeljad kao ništa pre toga, ni približno kao veliki raskol u hrišćanskom svetu, četiri veka ranije.

    Ako Bakir već traži braću među narodima, zar ne bi bilo normalnije da su mu Srbi braća.

    Pa njegov otac, Alija, sve do šezdesetih godina dvadesetog veka nacionalno se izjašnjavao kao Srbin – postoje dokumenti, to je opšte poznato – ali ništa to, vidi se, ne znači u poređenju sa verom.

    Zalud neupitna istina da je ogromna većina muslimana u današnjoj Bosni i Hercegovini srpskoga porekla.

    Srbi su bili:

    Mehmed paša Sokolović,
    Ferhat-paša Sokolović,
    Omer-paša Latas,
    Osman Đikić,
    Avdo Karabegović,
    Mustafa Mulalić,
    Mustafa Golubić,
    Meša Selimović…
    neki od njih žestoki srpski nacionalisti.

    Ništa od toga nije bilo dovoljno da Alija ranije, a Bakir sada, Srbe prihvate kao najbliže, ne mora kao braću, ali najbliže svakako, jer bosanskohercegovački muslimani, kao i oni u Sandžaku, bliže “rodbine” među drugim narodima od Srba nemaju. Znamo, njihova zajednička istorija je složena, čak i krvava, ali to nije ništa novo; mnogi su pali od mača i noža svoje braće.

    Svih posleratnih godina verovao sam – možda zato što sam to priželjkivao – da će bosanskohercegovački muslimani naći minimum razumevanja sa Srbima. Ne treba da budu braća, bez obzira na isto poreklo, ali nije trebalo i ne treba Bošnjacima da braću traže izvan Bosne, posebno ne među onima čije pretke Srbi u Bosni pamte po najvećim zulumima.

    Trebalo je pronaći ravnotežu između duboke unutrašnje potrebe, uslovljene religijskim pripadanjem, i činjenice da su sećanja Srba i sećanja bosanskih muslimana, danas Bošnjaka, na vladavinu Osmanlija oprečna, da se istorija života jednih i drugih pod Turcima razlikuje kao dan i noć.

    Turska sve čini da se vrati u staru balkansku avliju, bošnjački lideri je dočekuju raširenih ruku, kao braću, a Srbi kao stare osvajače, i ovaj istorijski krug je zatvoren. Bosna kao država nije moguća.

    Izvor Vesti, 04. 10. 2012.

  2. Varagić Nikola каже:

    ALEKSANDAR PAVIĆ: CIVILIZACIIJSKI SUKOB NA SRPSKOM PROSTORU

    sreda, 10 oktobar 2012

    S jedne strane su evroatlantska birokratija i finansirani “aktivisti”, a s druge većinsko javno mnjenje

    “Ako nema Boga – sve je dozvoljeno.”

    Fjodor Mihailovič Dostojevski

    “Ukoliko je održavanje Parade ponosa ulaznica za EU, sutra će biti organizovana.”

    Ivica Dačić, premijer Srbije

    “Osnovi ruske bezbednosti su nuklearno oružje i pravoslavlje.”

    Vladimir Vladimirovič Putin

    “Sledeće godine neće biti opravdanja da se otkaže Parada ponosa“

    Tomislav Nikolić, predsednik Srbije

    “I anđelu crkve u Laodikiji napiši:

    Tako govori Amin, Svjedok verni i istiniti,

    Začetnik tvorevine Božije:

    znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć.

    O, da si studen ili vruć.

    Tako, pošto si mlak i nisi ni studen ni vruć,

    izbljuvaću te iz usta svojih.”

    Otkrivenje Svetoga Jovana Bogoslova 3:14-17

    Prošao je 6. oktobar, i gej-parada u Beogradu nije održana. No to, nažalost, nije kraj priče. Organizatori su već sad najavili sledeću – “vidimo se 28. 9. 2013“,poručili su sa svog skupa “u četiri zida”, koji su tog dana ipak održali, uz nadu “da će vlasti imati dovoljno vremena da nam za godinu dana omoguće šetnju od 970 koraka”. (1) Čini se da je ova nada ovog puta opravdanija, s obzirom da je ojačana iz samog vrha države, tj. od predsednika Srbije Tomislava Nikolića. “Vladi treba vremena“, kaže Nikolić, jer je “rovita, tanka i krhka”, a uz to „ne zna ko vlada policijom i tužilaštvom“, jer „nije ušla u sve strukture“.

    U ovom poduhvatu će, razume se, “proevropski” predsednik Srbije imati i podršku “prijatelja” iz EU, sablažnjenih činjenicom da je “parada ponosa” ponovo otkazana, kako je zvanično obrazloženo zbog “bezbedonosnih pretnji”. Gostujući na “Međunarodnom prajd forumu u Beogradu”, poslanica Evropskog parlamenta iz Holandije Marije Kornelisen kazala je da je “razočarana novom Vladom Srbije koja nije obezbedila odgovarajuću zaštitu za održavanje Parade ponosa i da je država Srbija odukom o zabrani te manifestacije doživela veliki neuspeh”, dodajući da će “Parada ponosa sledeće godine biti test za državu Srbiju”. Šef delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer je sa istog mesta poručio prisutnima da “niko ne sme da im zabrani pravo na okupljanje”. Prisutan je bio i Urlih Šnajder, poslanik Partije zelenih u Parlamentu Nemačke, koji je izjavio da je “razočaran što šetnje centrom Beograda nije bilo, jer je to i bio razlog moje posete”, kao i da je održavanje ovakve parade “važan korak na putu ka Uniji”. Nemajući vremena da i sam poseti Beograd, Šnajderov zemljak, Nikolaus Graf Lambsdorf, poverenik za jugoistočnu Evropu u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, pozvao je na dan pre nego što je parada trebalo da bude održana ambasadora Srbije u MSP u Berlinu, kako bi mu saopštio, u ime Nemačke, inače glavnog “strateškog partnera” Vlade Srbije: “Nemamo razumevanja za to što srpske vlasti ni ove godine nisu u stanju da osiguraju bezbednost za učesnike Parade ponosa”. (2) I američki Stejt department nije propustio priliku da dopisniku Tanjuga u Vašingtonu prenese da su “Sjedinjene Američke Države razočarane odlukom Vlade Srbije da drugu godinu zaredom otkaže održavanje Parade ponosa”. (3) Ipak, možda je najdalje otišla švedska ministarka za evropske poslove Birgita Olson, rekavši da “Evropska unija neće prihvatiti nejednakost i homofobiju, jer društvo treba da bude utemeljeno na tim principima”, kao i da zabrana parade “u jednom evropskom gradu… nije Evropa u kojoj želim da živim” (4) – ne razjašnjavajući pritom da li bi to moglo da znači da bi se, u teoriji, moglo čak očekivati i ministarkino iseljenje na neki drugi kontinent u slučaju da joj “želje” ne budu ispunjene u dogledno vreme. Ali ono što je sasvim jasno je to da se ministarka sigurno nije setila – kao ni bilo ko od drugih ljubitelja parade – da ode u Prištinu i izjavi kako ne želi da živi u Evropi u kojoj se otvoreno krši međunarodno pravo, u kojoj se živim ljudima vade organi, gde cveta trgovina drogom i ljudima, a čiji pokrovitelji su viđeni gosti i sagovornici upravo ministarkine Evrope.

    KAKO JE KOD DRUGIH Sa druge, evroazijske strane, u Moskvi je Gradski sud nedavno potvrdio odluku Okružnog suda o stogodišnjoj zabrani gej parada u tom gradu, protiv čega će se pokret “Gay Russia” žaliti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. (5) Takođe, Vrhovni sud Rusije proglasio je zakonitom zabranu propagande homoseksualizma i pedofilije među maloletnicima, na koju su, razume se, “borci za prava seksualnih manjina” prethodno uložili žalbu. (6)

    Ukrajinski parlament je, sa svoje strane, podržao predlog zakona o zabrani “homoseksualne propagande”. Za nacrt zakona glasalo je 289 od ukupno 450 poslanika i iz vladajuće stranke i iz opozicije. Zakon predviđa do pet godina zatvora i novčanu kaznu do 500 evra za proizvodnju, širenje, prodaju ili uvoz dela u kojima se vrši “homoseksualna propaganda”. Francusko ministarstvo spoljnih poslova je na to munjevito reagovalo ocenom da zakon „jasno krši slobodu izražavanja”: “Francuska najoštrije osuđuje svaki oblik diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta“, saopštio je predstavnik ministarstva Filip Lalio. (7) Prethodno je, u maju, u Kijevu otkazana gej-parada iz sličnih razloga kao i u Beogradu – zbog “bezbednosnih rizika”.

    Nije teško uočiti civilizacijski rascep koji je pitanje gej-parade samo dodatno ogolilo. S jedne strane imamo “evroatlantsku” birokratiju i finansirane “aktiviste”, koji svoje svetonazore uporno pokušavaju da nametnu drugima, a s druge imamo većinsko javno mnjenje u “targetiranim” zemljama – npr. 70 odsto ispitanih u Srbiji je “apsolutno protiv” održavanja gej-parade, (8) podržano tradicionalnim verskim zajednicama, poput Srpske Pravoslavne Crkve, čiji je patrijarh izričito tražio da se ona “ne održi”, kao i da se “onemogući” održavanje “skandalozne izložbe” (9) švedske “umetnice” Elizabete Olson Valin “Ecce Homo”, sa skaradnim slikama Isusa Hrista u ženskoj odeći i u društvu homoseksualaca. Pozivu SPC se pridružio i Rijaset Islamske zajednice Srbije: “To nije umetnost niti sloboda govora, to je svesno i jasno vređanje vernika i vere. Muslimani se osećaju jednako povređenim skrnavljenjem lika Isusovog kao i kada je to činjeno sa likom Muhameda blagoslovljenog”. (10)

    KAKAV JE TO ZAPRAVO SUKOB Samo zato što ovo nije “sukob civilizacija” kakvog je zamišljao Hantington – i koji je sigurno poželjniji onima koji se ovih dana, preko raznih fingiranih “karikatura” i jutjub isečaka maskiranih u “filmove” koji napadaju nečiju veru, upinju da ga maksimalno potpale – ne znači da tako nešto nije na delu. Ovo nije sukob, kako se želi spinovati, između “demokratije” i “nedemokratije” ili između “tolerancije” i njene navodne suprotnosti. Mnogi koji su zaslepnjeni ideologijom sekularizma ne vide da je pokušaj nametanja “tolerancije” koji je na sceni takođe ideološki potkovan. Pod plaštom “slobode i demokratije” želi se nametnuti svetonazor da je “sve jednako” i da ima podjednako pravo da bude javno propagirano, pa čak i zakonski legitimisano. Oni koji su utemeljeni u verskim vrednostima će lako uočiti o čemu se radi: javna relativizacija vrednosti je najperfidniji, ali i najopasniji napad na svaki definisani sistem vrednosti, a pogotovo na monoteističke sisteme vrednosti. Ako u istu ravan stavite “dobro i zlo”, pa to još pokušate da kodifikujete u obliku nametanja novog “javnog morala”, to predstavlja direktan napad na samo shvatanje života svakog nosioca vrednosnog sistema. Ovde se ne govori o privatnim slobodama, koje su za svakog vernika pitanje savesti, već o tome da se nešto što se smatra negativnim, grehom, javno ispoveda kao jednako vredno u odnosu na ono što se smatra pozitivnim, vrlinom. Uostalom, krajnje odredište takvog pogleda na svet ogleda se upravo u srdačnom zapadnom pokroviteljstvu upriličenom Tačijevoj monstrum državi. Sve je dozvoljeno, pod uslovom da je u skladu sa pragmatičnim potrebama nosioca trenutno preovlađujuće moći. A ono što nije – to je, razume se, netolerantno.

    Stoga, greše oni koji smatraju da se ovako suprotstavljeni svetonazori mogu saobraziti, uskladiti, da mogu “tolerantno” živeti jedan pored drugog. To je jedna od zabluda naivno verujućih u “prosvetiteljstvo”, još uvek (nazadno?) zagledanih u teorije od pre dva veka a ne u svakodnevnu praksu. Neke stvari se ne mogu raspraviti, i u neke stvari, za koje smatraju da zadiru u njihova najdublja verovanja, neke ljude ne možete ubediti, niti to treba očekivati. A znamo da je đavo, u punom smislu te reči, odneo šalu kada nam iz “Centra za kulturnu dekontaminaciju”, iz zgrade koju su Titovi “komunisti” oteli od porodice Veljković 1947. a u kojoj je skaradna izložba održana, direktorka pomenutog centra, i sama ćerka jednog od Titovih bogoboračkih generala poručuje da su oni koji žele zabranu “umetničkog” vređanja hrišćanstva kojoj je ona ukazala gostoprimstvo zapravo “fariseji koji su prodali Hrista”, (11) ne otkrivajući nam koliko se od prisutnih ikada obratilo upravo Hristu za pomoć ili usmerenje. Tako da, kako stvari stoje, sledećeg septembra ćemo u Beogradu, s jedne strane imati predstavnike većinske Srbije, bliže svetonazorima Evrope koja se izvan EU još čuva u Rusiji i Ukrajini, ali i bar dela islama – koja, pritom, ne propagira nikakvo “nasilje” kako joj se podmeće, već jednostavno iznova iskazuje kom će se carstvu privoleti – a s druge, nosioce evroatlantskog projekta “duginih boja” i (uranijumom) “osiromašenog” dvostrukog morala, rešenih da javno nametnu upravo suprotne vrednosti. Oni će, dakako, biti branjeni pripadnicima policije, od kojih bar nekoliko stotina nije na Kosmetu gde bi moglo i trebalo da bude prema Rezoluciji 1244, i predvođeni predsednikom Srbije, kome je Rusija navodno “najbliža” posle Srbije, samo se još ne zna tačno koja to Rusija.

    __________

    Napomene:

    (1) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=10&dd=06&nav_category=12&nav_id=649136

    (2) http://www.nspm.rs/hronika/ministarstvo-spoljnih-poslova-nemacke-nemamo-razumevanja-za-otkazivanje-parade-ponosa.html

    (3) http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/345989/SAD-razocarane-odlukom-o-zabrani-Parade-ponosa

    (4) rts.rs

    (5) rts.rs

    (6) http://ruskarec.ru/articles/2012/10/05/vrhovni_sud_rusije_protiv_propagande_homoseksualizma_17239.html

    (7) http://www.nspm.rs/hronika/mip-francuske-ukrajinski-predlog-zakona-o-homoseksualnosti-krsi-slobodu-izrazavanja.html

    (8) http://www.euractiv.rs/ljudska-prava/4816-zabranjena-parada-ponosa-

    (9) http://www.spc.rs/sr/pismo_patrijarha_srpskog_g_irineja_predseniku_vlade_r_srbije_g_ivici_dachitshu

    (10) http://www.spc.rs/sr/rijaset_islamske_zajednice_srbije_podrzhao_srpsku_pravoslavnu_crkvu_po_pitanju_bogohulne_izlozhbe

    (11) http://www.nspm.rs/hronika/borka-pavicevic-oni-koji-u-izlozbi-qecce-homoq-vide-problem-su-fariseji-koji-su-prodali-hrista.html

    Fond strateške kulture

    http://www.standard.rs/aleksandar-pavic-civilizaciijski-sukob-na-srpskom-prostoru.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Ban: Napad na pakistansku devojčicu „gnusan kukavički čin“

    Tanjug | 11. 10. 2012.

    Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki-mun najoštrije je osudio napad u kome je pogođena pakistanska tinejdžerka koja se bori za prava devojčica na školovanje.

    Ban je prekjučerašnji napad na Malalu Jusufzai, za koji su odgovornost preuzeli talibani, nazvao „gnusnim kukavičkim činom“, saopštio je portparol UN Martin Nesirski.

    On je apelovao i da krivci što pre budu privedeni pravdi i pohvalio napore pakistanskih vlasti da se suprotstave nasilnom ekstremizmu.

    Nesirski je kazao da je generalnog sekretara duboko potresla Malalina „hrabra borba“ u promociji prava na obrazovanje, koje garantuje Univerzalna deklaracija za ljudska prava.

    Ban je, rekao je Nesirski, pisao Malalinoj porodici, i u pismu izrazio nadu da će se ona brzo i potpuno oporaviti i saosećanje sa još dve devojčice povređene u napadu, preneo je AP.

    Malala Jusafzai (14) pogođena je u glavu dok je ulazila u školski autobus na severozapadu Pakistana, a lekari su joj uspešno izvadili metak i ona se oporavlja u bolnici u Pešavaru. U napadu su povređene još dve njene drugarice.

    Napad je izazvao osude širom sveta, kao i pakistanskih političara, predvođenih predsednikom i premijerom, grupa za zaštitu prava ljudi, TV zvezda…

    Na hiljade ljudi uputilo je mladoj aktivistkinji, poznatoj po blogovima za Bi-Bi-Si, poruke podrške putem društvenih mreža.

    Portparol ekstremističke grupe Taliban Ehsanulah Ehsan rekao je da su talibani izveli napad na tinejdžerku, jer je ona protiv njih i bori se za sekularnu državu.

    Ehsan je rekao i da Malala, ako preživi, neće biti pošteđena.

    Malala je pažnju javnosti zadobila 2009. godine, pišući blogove za Bi-Bi-Si (BBC) o životu u dolini Svat pod talibanskim režimom.

    Ona je sa 11 godina hrabro opisivala sve užase koje su talibanski ekstremisti sprovodili – od spaljivanja i zatvaranja škola za devojčice do strogog primenjivanja šerijatskog zakona i uvođenja mera kao što je zabrana muzike u automobilima.

    Malala je svoj dnevnik pisala pod imenom Gul Makai, a njen identitet je obelodanjen pošto je pakistanska vojska uspela da protera talibane 2009. godine iz doline.

    Talibani su veći deo doline Svat kontrolisali od 2007. godine. Malala je dobila nacionalnu nagradu za mir prošle godine, koju joj je dodelila pakistanska vlada i bila je nominovana za međunarodnu nagradu za mir koja se dodeljuje deci.

    Protesti zbog napada

    Pakistanske škole su danas bile zatvorene u znak protesta, a Pakistanci širom zemlje bdeli su i Malalu.

    Manja okupljanja i molitve održane su u gradovima Mingori, Lahori, Karačiju i Islamabadu. U novinama, na televiziji i forumima na društvenim medijima, Pakistanci su izrazili gnušanje zbog napada i divljenje devojčici koja je govorila protiv talibana u vreme kada se malo ljudi usuđivalo to da čini.

    Načelnik vojske Pakistana Ašfak Parvez Kajani, koji retko daje javne izjave, osudio je napad na Malalu i posetio je u bolnici u Pešavaru.

    – Napadnuvši Malalu, teroristi nisu uspeli da shvate da ona nije samo osoba, već ikona hrabrosti i nade koja štiti velike žrtve koju je narod doline Svot i cele nacije morao da podnese kako bi istrgli dolinu iz nesreće terorizma – rekao je Kajani.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/347152/Ban-Napad-na-pakistansku-devojcicu-gnusan-kukavicki-cin

  4. Varagić Nikola каже:

    Џон Пилџер
    ‘‘ПОПРАВИТЕ СЕ’‘, ИЛИ ЋЕМО ВАС ПОБИТИ!

    Који је најјачи и најнасилнији ‘‘изам’‘ на свету? Већина ће на то питање одмах поменути уобичајена страшила, као рецимо исламизам, комунизам више не будући актуелан. Но одговор је, писао је Харолд Пинтер, само ‘‘површно примећен, нимало документован још мање истински схваћен’‘. Јер, само једна идеологија тврди да је једини неидеолошки, ни леви ни десни, најузвишенији пут: либерализам.
    У свом огледу О слободи из 1859, у који се модерни либерали куну, Џон Стјуарт Мил описује моћ империје. ‘‘Деспотизам је легитимни начин владања варварима’‘, писао је он, ‘‘под условом да му је циљ њихово поправљање, а да су му средства оправдана остварењем тог циља’‘. ‘‘Варвари’‘ су по том гледишту били велики део човечанства од којих се захтевала ‘‘потпуна послушност’‘. И француски либерал Алексис де Токвил сматрао је крваво подјармљивање других ‘‘тријумфом хришћанства и цивилизације’‘, ‘‘јасно предодређеним Провиђењем’‘.
    ‘‘Тврдња да су либерали миротворци а конзервативци ратни хушкачи згодан је мит’‘, писао је 2001. историчар Хајвел Вилијамс, ‘‘али империјализам либерала може бити опаснији због своје неомеђене природе – убеђења да је он узвишенији облик живота, уз порицање свог ‘праведничког’ фанатизма’‘. Оно што је, говорећи то, имао на уму био је говор Тонија Блера после напада од 11. септембра 2001, у коме је тадашњи британски премијер обећао да ће ‘‘преуредити овај свет око нас’‘ у складу са властитим ‘‘моралним вредностима’‘. После бар милион мртвих – само у Ираку – овај трибун либерализма данас опслужује и тиранију у Казахстану за надокнаду од 13 милиона долара.
    Блерови злочини нису неуобичајени. Од 1945. више од једне трећине чланица Уједињених нација – 69 земаља – искусиле су или инвазију, или збацивање власти, сузбијање народних покрета, фалсификовање избора или бомбардовање. Историчар Марк Кертис процењује последични број мртвих на више милиона.
    Све то је углавном био пројекат предводника либерала, Сједињених Држава, чији је слављени ‘‘либерални’‘ председник Џон Кенеди, према новијим истраживањима, током Кубанске кризе 1962. одобрио бомбардовање Москве. ‘‘Ако морамо да применимо силу’‘, изјавила је Мадлен Олбрајт, државни секретар у либералној влади Била Клинтона, ‘‘то је зато што смо ми Америка. Ми смо незаменљива нација. Усправни смо и високи. Видимо даље у будућност’‘. Нема јасније и сажетије дефиниције модерног, силеџијског либерализма.
    И Сирија је дуготрајан пројекат. Погледајмо шта пише у једном америчко-британском тајном обавештајном извештају:
    ‘‘Да би се олакшало деловање ослободилачких снага (…) треба уложити посебне напоре зарад уклањања одређених кључних личности и започети изазивање унутрашњх немира у Сирији. ЦИА је спремна, а СИС (МИ6) ће покушати да изведе мање саботаже и инциденте преко својих контаката (…) Неопходни степен страха (…) и (намештени) погранични сукоби пружиће изговор за интервенцију (…) ЦИА и СИС треба да примене (…) акционе и психолошке мере да би увећали напетост’‘.
    Тај текст написан је 1957, иако би могао потицати и из недавног извештаја Краљевског института обједињених служби, чији аутор духовито и суптилно примећује да су ‘‘неке западне специјалне и обавештајне снаге по свему судећи већ дуго присутне у Сирији’‘.
    И тако нам из Сирије и Ирана намигује светски рат. Израел, насилничка творевина Запада, већ под окупацијом држи део Сирије. То бар није новост. Израелци праве излете на Голанску висораван одакле посматрају грађански рат којим западне обавештајне службе руководе из Турске, а који финансирају и наоружавају мрачњаци из Саудијске Арабије.
    Пошто је приграбио добар део Палестине, дивљачки напао Либан, глађу изморио становништво Газе и створио незаконит нуклеарни арсенал, Израелу нико ништа не замера у текућој кампањи дезинформација, чији је циљ устоличавање западних клијената у Дамаску и Техерану.
    Двадесет првог јула коментатор Гардијана, Џонатан Фридленд, упозорио је да ‘‘Запад неће вечно стајати по страни (…) И Сједињене Државе и Израел брижно мотре на сиријски хемијски и нуклеарни арсенал за који се тврди да је стављен у приправност, страхујући да Асад може одлучити да само у огњу смрти сиђе с власти’‘. А ко то тврди? Уобичајени ‘‘експерти’‘ и шпијуни.
    Попут њих, и Фридленд прижељкује ‘‘револуцију без праве интервенције каква је била нужна у Либији’‘. По сопственим подацима, НАТО је имао 9.700 ‘‘борбених полета’‘ на Либију, у више од трећине случајева гађајући цивилно становништво пројектилима пуњенени ураном. Погледајте фотографије рушевина Мисурате и Сирта, и масовне гробнице које је пронашао Црвени крст. Прочитајте извештај УНИЦЕФ-а о побијеној деци, ‘‘у већини млађој од десет година’‘. Попут уништења ирачког града Фалуџе, тих злочина није било у вестима пошто су оне, у облику дезинформација, само још једно оружје за напад.
    Четрнаестог јула, Либијска осматрачница људских права, иначе противник Гадафијевог режима, известила је: ‘‘Ситуација са људским правима у Либији сада је много гора него у време Гадафија’‘. На све стране се одвијају етничка чишћења. Према организацији Амнести Интернешенал, целокупном становништву Таварге ‘‘и даље је забрањено да се врати у град, а куће су им опљачкане и спаљене’‘.
    Но, утицајни англо-амерички теоретичари познати као ‘‘либерални реалисти’‘ већ дуго проповедају да су либерални империјалисти – тај термин, наравно, никада не користе – миротворци и управљачи кризама, а не њихови изазивачи. Одвратили су човечанство од међусобног упознавања и затрпали га жаргоном који служи ратном хушкању. Подвргавајући читаве народе вивисекцији, открили су и опасност од самог постојања ‘‘неуспешних држава’‘ (које се тешко дају израбљивати) и ‘‘отпадничких држава’‘
    (отпорних на западну доминацију).
    Неважно је њима је ли неки режим демократски или диктаторски. Исто важи и за оне најмљене да обаве њихов прљави посао. На Блиском истоку, од доба Насера до данашњег Асада, сарадници западног либерализма били су исламисти – касније Ал Каида – а одавно дискредитовани концепти демократије и људских права служе им само као реторско покриће за завојевачке подухвате, ‘‘по потреби’‘. Plus ca change… (’‘Све се мења да би остало исто’‘; прим. Уредништва Српског листа)

    Напомена: Објављено на сајту Глобалних истраживања (www.globalresearch.ca) 5. септембра 2012. Превод и редакција Уредништва Српског листа.

  5. Varagić Nikola каже:

    BiH: Poziv muslimanima na mobilizaciju

    Husein Bilal Bosnić, jedan od lidera vehabijskog pokreta u BiH, pozvao muslimane na mobilizaciju porukom da Alah najbolje zna da “krvarenje neće stati dok god ne dođe do pobede islama”.

  6. […] Postavljen standard za EU. Da li EU može da se balkanizuje i dostigne standarde? […]

  7. Varagić Nikola каже:

    SINIŠA LJEPOJEVIĆ: LOKALNI IZBORI U BIH ILI ŽENA SA MA(H)RAMOM

    nedelja, 14 oktobar 2012

    Rezultati nedavnih lokalnih izbora u Bosni i Hercegovini su, utisak je, vrlo brzo potisnuti iz javne komunikacije čak i među takozvanim znalcima bosanske zbilje i onima koji žive od zabrinutosti za sudbinu te neobične državne tvorevine. Ti rezultati su, međutim, izuzetno važni jer svedoče da se kultura prava na izbor zapatila u bosanskom društvu i da je dovoljno velikom broju ljudi sasvim jasno da postdejtonski politički eksperimenti nemaju nikakvog smisla i da svako treba da se okrene svome i da za njega glasa. Razbijena je iluzija da Bosna i Hercegovina, u ambijentu u kakvom je posle raspada Jugoslavije, može da bude ono što nije.

    Ubedljivu pobedu su, da podsetimo, osvojile stare političke partije sa nacionalnim predznakom – Stranka demokratske akcije, Srpska demokratska stranka i Hrvatska demokratska zajednica – one za koju su zapadni mentori tvrdili da su prošlost koja treba da bude zaboravljena. Jedan od retkih zapadnih političkih analitičara koji se još uvek bavi Balkanom i Bosnom i Hercegovinom Amerikanac Danijel Server je, naravno, razočaran rezultatima lokalnih izbora, ali priznaje da Amerika, koja smatra da je sadašnja Bosna njeno čedo, neće reagovati i misli da su Amerikanci “spremni da sede i čekaju da se Bosna osvesti”. [1]

    Da čekaju da se Bosna osvesti? Lokalni izbori su, međutim, pokazali da se Bosna osvestila, i tu je njihov ključni značaj. Nema tu šta više da se čeka. Većina glasača u Bosni i Hercegovini je očigledno osvešćena i shvatila je da politički favoriti Zapada minulih godina nisu donela ništa dobro i da su nudili Bosnu koja ne postoji i koja jednostavno i ne može da postoji. Bosna i Hercegovina je ljudski duboko podeljena zemlja i drugačija u postojećima okolnostima i ne može da bude jer je upravo na tim dubokim podelama i kreirana. Uz to osvešćenje naroda izuzetno je važno i to što se po prvi put takozvana međunarodna zajednica, tačnije Zapad, nije aktivno mešala u predizborne kampanje, pa ni u same izbore. I to je verovatno nesvestan veliki doprinos Zapada demokratskom razvoju Bosne. Nemešanje je jedino čime Zapad može pomoći Bosni. To “sedenje i čekanje” je ključni doprinos koji je dobrim delom ohrabrio ljude da glasaju onako kako stvarno misle. Nije tu reč o promeni zapadne percepcije Bosne, Serverova izjava svedoči da tu nema promena i da se od iluzija o Bosni još ne odustaje, nego više o srećnoj okolnosti da se za Bosnu više nema ni vremena ni snage. Stara iluzija i u osnovi elementarno neznanje i nepoznavanje bosanske realnosti i dalje ostaju. Bosna i Hercegovina je, u celini, i dalje isuviše kompleksno područje za kodirani jezik i kasetno razmišljanje zapadnih diplomata i političkih lidera.

    To nepoznavanje i neuvažavanje Bosne kao realnosti verovatno najbolje simbolizuje “žena sa ma(h)ramom”, nova gradonačelnica Visokog, u srednjoj Bosni. Na izborima je pobedila Amra Babić (43; na slici), kandidat Stranke demokratske akcije (SDA). Medijsku reakciju na njen izbor je pobudilo to što Amra Babić nosi maramu – hidžab – ili, po muslimanskom, “novo-rijeku” mahramu, kojom sakriva kosu što nalažu islamska pravila. Mediji su, sa primetnom dozom čuđenja i podozrenja, javili da je ona “prva žena u Evropi koja nosi hidžab a izabrana je na funkciju u izvršnoj vlasti”. [2]

    MAHRAMA VS. POLITIKA Zadovoljstvo njenim izborom je, za sada, pored glasača Visokog, stiglo jedno iz Turske. Vladajuća partija u toj zemlji je preko svog ministra Egemena Bagisa izrazila zadovoljstvo uz želju da će primer Amre Babić pratiti i Turska. [3] Ta marama, međutim, sugeriše da je Amra Babić vernik, i tu leži celi apsurd koji simbolizuje i posebnost Bosne. Apsurd zato što islam u osnovi zabranjuje ženama da se bave javnim funkcijama i uopšte one su deo privatnosti a ne javnosti, otuda i običaji sakrivanja najvećeg dela lika žena kada se pojavljuju izvan kuće i uskog kruga porodice i prijatelja. Drugim rečima, ako je Amra Babić vernica – a očigledno jeste – onda se, prema tim pravilima, ne bi ni kandidovala za gradonačelnicu niti bi to učinila njena partija, koja islam neguje kao deo svog političkih identiteta. Ali u Bosni i to može. Tu je ta posebnost ne samo Bosne nego i bosanskih muslimana, bosanskog islama. [4] Neuvažavanje te posebnosti je od samog početka izvorište političkog nasilja nad Bosnom i nad bosanskim muslimanima takođe, koji, šire gledano, plaćaju i najveću cenu. Ako je suditi prema njenim izjavama i političkom pristupu, verovatno je da će “žena sa ma(h)ramom” biti dobar gradonačelnik.

    Dežurni dušebrižnici i neznalice pre svega ukazuju da je problem to što su građani glasali za takozvane nacionalne stranke, za one političke partije koje su i sudionici rata u Bosni. Ali zaboravlja se osnovna činjenica da je sada 2012. godina i da su pod raznim pritiscima Zapada minulih godina vlašću dominirale neke druge političke partije od kojih se očekivalo da naprave Bosnu i Hercegovinu kakvu je neko u zapadnim kabinetima zamišljao, a ne kakva je moguća i stvarna. Taj eksperiment je propao i Zapad se umorio, a građani Bosne se vratili onome šta jeste i za šta su u ovom vremenu većinski opredeljeni.

    Ima tu još nešto što je daleko važnije. Glasanje za nacionalne stranke, posle šesnaest godina postdejtonskog eksperimenta i svih iživljavanja takozvane međunarodne zajednice, konačno je potvrdilo da većina građana Bosne i Hercegovine nema više nikakvih iluzija o budućnosti koju su im godinama obećavali zapadni političari i visoki predstavnici. Bosna je to što je sada, nastala na ruševinama rata. To je podeljenja zemlja i svako se okrenuo svome i svojim brigama, i gotovo da i ne gleda u tuđe dvorište. Tu je, u celini, istorijski značaj nedavnih lokalnih izbora u Bosni i Hercegovini.

    Ako je suditi prema privatnim diplomatskim razgovorima, na Zapadu ipak sazreva saznanje da su se desile radikalne promene u unutrašnjem ustrojstvu Bosne i Hercegovine, ali da su neke reforme neophodne kako bi se uspostavila efikasnost države. I tu se priznaje da nikakav problem nije Republika Srpska, koja ima efikasnu unutrašnju organizaciju nego samo (muslimansko-hrvatska) Federacija Bosne i Hercegovine. Taj drugi entitet je infratsrukturno organizovan u deset kantona, među kojima je i Sarajevo. Svaki taj kanton je organizaciono kao prava država, sa parlamentom, vladom i ministarstvima. I onda i centralni parlament i vlada Federacije (ne Bosne i Hercegovine kao celine). To je ogroman i izuzetno skup državni aparat koji je skoro nemoguće finansirati, a o efikasnosti da se i ne govori.

    NIŠTA SE NE MENJA U postojećim okolnostima čini se da je bilo kakva reforma tog dela Bosna nemoguća misija jer je suočena sa ključnim pitanjem kako u nekoj novoj organizaciji Federacije obezbediti interese Hrvata koji su u odnosu na muslimane manjina. Jedina efikasna reforma je ukidanje Federacije i formiranje trećeg, hrvatskog entiteta. Bez toga nema ni reforme ni efikasnosti. Ali to izgleda niko na Zapadu, koji veruje da ima pravo na Bosnu, ne želi, mada su svi svesni da bez toga nema ništa od reformi Bosne. Tu je ključni problem to što je savezništvo Hrvata i muslimana a protiv Srba osnovni instrument američke a potom i evropske politike u Bosni i Hercegovini. Ukidanjem Federacije bi se morao priznati poraz te zapadne politike, a to za sada niko ne želi, i to uprkos činjenici da je koncept hrvatsko-muslimanskog savezništva odavno propao. Iluzija se održava samo defanzivnošću bosansko-hercegovačkih Hrvata, koji još uvek ne smeju agresivnije da istupe jer su u kandžama zvaničnog Zagreba, koji opet ima evropske ambicije i želi da zadrži status ključnog američkog saveznika u bivšoj Jugoslaviji. Pitanje je do kada će sve to da traje, ali je jasno da bez promene stava Zagreba bosanski Hrvati nemaju mnogo manevarskog prostora i samim tim reforme u Bosni. Za sada Hrvati u Bosni imaju podršku samo Republike Srpske.

    U kojoj meri se na temelju raspoloženja građana na lokalnim izborima može sagledati i budućnost Bosne i Hercegovine? Minulih meseci je javnost bila zasipana raznim prognozama i scenarijima te budućnosti. Do sada je objavljeno pet scenarija – od raspada i novog rata do centralizacije. Svi ti scenariji su nerealni, i to su pokazali lokalni izbori. Budućnost Bosne i Hercegovine će biti onakva kakva je i skora prošlost i sadašnja sadašnjost.

    Bosna i Hercegovina kao država nije ugrožena, ona će trajati, makar i kao neefikasna i neželjena, ali ni unutrašnjih promena neće biti. To je jednostavno tako. Verovatnoća njenog opstanka kao neobične države, ali ipak države, se, kako su to pokazali i lokalni izbori, temelji na opredeljenju da svako živi svoj život i na svom prostoru, a saradnja među ljudima je njihova volja, njihova želja. Sve drugo nije realno i nema dovoljnu podršku onih koji žive u Bosni i Hercegovini. Multietnička društva generalno mogu da opstanu samo ako je svako svoj i ako niko nikoga ne primorava da bude neko drugi.

    Tu će naravno ostati i takozvana međunarodna zajednica sa visokim predstavnikom na čelu. Oni su trenutno teško primetni, i to je njihov najveći doprinos, ali će ostati. To svima odgovara, i međunarodnoj zajednici i bosanskim liderima, mada oni javno traže da se, na primer, ukine funkcija visokog predstavnika. Ali oni dobro znaju i ono o čemu ne govore, a to je da, dok je god visokog predstavnika i međunarodne zajednice, Bosna ima i finansijsku stabilnost. Bosanska marka je čvrsto vezana za evro, i to po fiksnom kursu od 1,94 maraka za evro. To funkcioniše i Bosna i Hercegovina je jedino stabilno finansijsko tržište u regionu iako je ta stabilnost suprotna ekonomskom siromaštvu.

    __________

    Napomene:

    [1] Intervju Danijela Servera “Glasu Amerike” 11. oktobra 2012. preuzet sa http://www.nspm.rs

    [2] Vest agencije Tanjug, 8. oktobra 2012.

    [3] Vest agencije Tanjug, 14. oktobra 2012. http://www.tanjug.rs

    [4] Islam u Bosni, kao i na celom Balkanu, je mahom takozvani sektaški, bektaški islam koji se u mnogim elementima razlikuje od tradicionalnog islama.

    http://www.standard.rs/sinisa-ljepojevic-lokalni-izbori-u-bih-ili-zena-sa-mahramom.html

  8. […] Postavljen standard za EU. Da li EU može da se balkanizuje i dostigne standarde? […]

  9. […] Postavljen standard za EU. Da li EU može da se balkanizuje i dostigne standarde? […]

  10. […] Postavljen standard za EU. Da li EU može da se balkanizuje i dostigne standarde? […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: