Teofil Pančić: Siledžije na trežnjenju

 

Dakle, deco, hajde da na brzinu pređemo već obrađeno gradivo: zakoni i propisi u jednom civilizovanom ljudskom društvu postoje zato što je ljudska priroda takva – malčice prokleta i pusta – da ne može uvek i u svemu baš u potpunosti da se „samoreguliše“, pa joj gdegde valja malko i pomoći da ne pravi belaj sebi i drugima. Zato postoji država: ona svojim građanima gdekad ponešto i zabranjuje (na primer, ne mogu nekažnjeno da ubijaju druge građane koji im se zbog nečega ne dopadaju) ili ih u ponečemu ograničava (recimo, ne da im da voze „pogrešnom“ stranom druma, da se ne bi bezglavo sudarali), u ime nekog prečeg i većeg dobra. Za koje je, pak, vrlo poželjno da bude što većem broju ljudi vidljivo, osetno i razumljivo. To vam je ona famozna dijalektika „prava i obaveza“: jedno bez drugog ne ide. Bar ne na duži rok.

E sad, demokratska se od tiranske države razlikuje upravo po tome što ograničava svoje građane samo tamo i samo dotle dokle je to baš apsolutno i nedvosmisleno neophodno. I opsesivno pazi da ne pređe tu granicu; toliko opsesivno da će radije i da „podbaci“ sa represijom, nego da s njom pretera. Otuda država i vlast (uključujući i lokalnu) neće ni pokušati zadirati ni u jedno pravo građana koje je bilo kojim makar rudimentarno demokratskim ustavom zagarantovano, niti će se petljati u stvari koje život sam najbolje reguliše. U protivnom, država ne bi bila racionalno organizovan servis građana nego nekakva tiranska, posesivna Svemajka koja guši i ubija sopstvena čeda sve se zaklinjući da ih silno voli i brine se za njih.

Sigurno ste shvatili: sve vreme govorim o slučaju noćne „prohibicije“ kupovanja alkoholnih pića u trgovinskim objektima na teritoriji Beograda posle 22h, a koju je Ustavni sud pre neki dan (napokon) proglasio neustavnom, te je dotična momentalno prestala da važi. Ako se dobro sećam, ova imbecilna orgija bespravne represije trajala je oko tri godine. Od samog početka – i pre: od same najave! – tog čina, pisao sam i upozoravao, uporno i uzalud, da je stvar, osim što je nezapamćeno drska, bezobrazna i glupava, još i otvoreno neustavna, i da naprosto mora da padne pred USS. Oh, jesam li ja to stručnjak za ustavno pravo? Daleko od toga, ali radilo se o stvari toliko očigledno posvađanoj sa elementarnim postulatima pravnog uređenja (ratna noga sa zdravim razumom na stranu) da niste morali biti baš neki pravnički genije da to (u)vidite. Da skratimo, suština je u ovome: kako ovo nije Iran ni Saudijska Arabija, alkoholna pića su legalna roba. Takođe, prodavnice gde se ista mogu nabaviti su legalni trgovinski objekti, sa svim dozvolama. Naposletku, punoletni građani koji ih kupuju takođe su legalni – njima niko i nikada ne može vremenski ili kako drugačije ograničavati pravo da za sopstveni novac pazare šta god žele. Kako zbir tri legalna može rezultirati nečim nelegalnim?! Analogije sa zabranom pušenja ovde su sasvim promašene: tzv. zabrana pušenja je samo zabrana konzumiranja cigareta u izvesnim prostorima, a ne zabrana ili vremensko ograničavanje (punoletnim licima) njihovog kupovanja!

Namera da se uvede ovakva zabrana, a pravdana razlozima iz tipičnog repertoara neokonzervativne „moralne panike“ („da nam se ne opijaju deca“… Pa što deci prodajete alkohol?!) sama je po sebi bila dovoljno opasan znak nedopustive autoritarnosti i arbitrarnosti Đilas-Ožegovićevog „gradskog režima“, ali je najalarmantnije u njoj bilo otvoreno, bezobrazno i siledžijsko ignorisanje njima inače jako dobro poznate činjenice da je isti taj Ustavni sud Srbije proglasio neustavnom istovetnu „noćnu prohibiciju“ u Novom Sadu baš onda kada je ista u Beogradu bila u proceduri uvođenja. Umesto da, poučeni time, makar i u poslednji čas odustanu od očigledno protivustavnog i nepravnog siledžijstva, gradski glavari su ležerno izignorisali celu stvar i terali dalje kao da ništa nije bilo. Pri tome je svakome, pa i njima, moralo biti jasno da će to kad-tad pasti, jer naprosto nije moglo da ne padne: bilo bi doslovno nezamislivo da USS presudi na jedan način u novosadskom slučaju a na drugi u beogradskom, jer se radi o istovetnoj stvari. E, ali do tada može da se zabeleži poneki sladak politički poen kod „tetki s ’ladnim trajnama“…

Pa dobro, reći ćete, bilo pa prošlo. Svi su valjda naučili lekciju, pa neće više praviti sr… nevolje gde im nije mesto. Međutim, možda i nije prošlo!? Izgleda da bahatom siledžijstvu i sistematskom iživljavanju nad građanima ovde nije kraj. Đilas Dragan evo već najavljuje kako je problem samo u tom prokletom Zakonu o trgovini koji ne da lokalnim samoupravama da uvode ovakva ograničenja, ali on će, Đilas, evo to da sredi s ministrom Ljajićem, zakon će biti promenjen u korist lokalnijeh samouprava, i eto nama prohibicije opet! To je spektakularno mašenje celog fudbala, a pitanje je samo da li je posledica fundamentalnog nerazumevanja stvari ili ipak namerne siledžijske bahatosti i arogancije. Nije „prohibicija“ sporna zbog (inače očigledne) neusklađenosti sa Zakonom o trgovini, i ne bi prestala da bude neustavna kada bi se „uskladila“ sa Zakonom o trgovini, nego bi onda sam Zakon o trgovini postao neustavan! Radi se – elementary, dear Watson! – o tome da se „prohibicijom“ krše ustavna prava i trgovaca i kupaca, a to ne može da ispegla bilo kakav Zakon o trgovini. I potpuno je otuda svejedno da li takvu meru donosi cela država ili neka od gradskih i lokalnih uprava – u oba je slučaja sama ta mera podjednako neustavna.

Ne radi se ovde samo o tome hoće li ili neće neko u ponoć moći da kupi jebenu flašu piva. Život u ovoj zemlji naučio me je svakovrsnoj „tolerantnosti“ i ne baš jako visokim kriterijumima kada je politika u pitanju. Otuda mogu do neke mere da podnesem i tolerišem i demagoge, i lopove i razne druge dežurne mutivode u politici, ali siledžije – e, to baš nikako ne mogu da podnesem. Siledžije se moraju privesti k poznaniju prava, i tačka.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1077100

>>

„Народ против Бус плуса“

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

 

4 Responses to Teofil Pančić: Siledžije na trežnjenju

  1. […] Teofil Pančić: Siledžije na trežnjenju […]

  2. Varagić Nikola каже:

    Viktor Ivančić

    Marijina soldateska

    „Vidljivo je da se Hrvatska vojska i Majka Božja vole“, rekao je pred kamerama Ante Kotromanović, hrvatski ministar vojni, po završetku 20. jubilarnog hodočašća pripadnika oružanih snaga i policije u Mariji Bistrici, gdje se uz euharistijsko slavlje okupilo više tisuća uniformiranih lica. Dodao je, ne bez zanosa, da u Mariju Bistricu „vojnici i policajci dolaze crpiti moralnu snagu“, te da je, shodno tome, „hodočašće i svojevrsna vojna misija“.

    Nakon što se okrijepio tradicionalnim vojničkim ručkom – grah s kobasicama, kupus salata, pita od jabuka – hrvatski ministar vojni otišao je prileći u obližnju kasarnu da prikupi snagu za nastavak zgusnutih dnevnih aktivnosti. Jedva da je petnaestak minuta držao sklopljene oči i zamišljao kako se, bos i gol do pojasa, penje na didovu šljivu, kada ga iz drijemeža trgne gromki glas: „Dosta spavanja! Ustaj!“

    Ministar vojni, refleksom izdrilana soldata, skoči iz kreveta, uspravi se, ispruži dlanove i priljubi ih uz bedra. Nasuprot njemu je stasiti muškarac s bradom, unosi mu se u lice i viče:

    „Zašto ti, Kotromanoviću, iz čista mira vrijeđaš moju majku?!“

    „Kako, ja nisam…“ zamuckuje ministar vojni.

    „Šuti dok ja govorim!“ presječe ga muškarac. „Mirno!“

    Prepoznavši autora komande, ministar vojni se ukoči, isturi bradu, napne guzove, ne trepćući gleda ispred sebe i još čvršće priljubi dlanove uz bedra.

    „Zašto mi se diraš u mater, Kotromanoviću?!“ urla posjetitelj. „Jesam li se ja, Kotromanoviću, možda pačao u tvoju mater?!“

    Hrvatski ministar vojni zatravljeno zuri u stasitog muškarca s bradom, shvativši da mu je u danim okolnostima mudrije šutjeti. Ovaj mu prilazi sasvim blizu i ošinu ga novom porcijom decibela:

    „Ko se s kim voli, jebem li ti sunce žarko?!“

    „Pa svi se vole, Gospodine…“ zbunjeno će ministar vojni. „Samo sam htio reći da se Hrvatska vojska i Majka Božja…“

    „Mama voli mene!“ dreknu muškarac. „A za Hrvatsku vojsku joj se živo jebe!“

    Ministar vojni, blijed od užasa, pomisli da možda sanja, te se desnom rukom oprezno štipa za bedro, jednom, dvaput, triput…

    „Budan si, Kotromanoviću, budi bez brige“, upozorava ga muškarac s bradom, „tresnuo si ti na dupe s didove šljive. A bogami si bio budan i kad si u kamere govorio da moja mama voli tvoju vojsku. Moja mama! E pa nećemo više tako, Kotromanoviću! Dosta je meni takvih, Kotromanoviću! Pun je meni kurac toga da mi svaka šuša novači familiju! Ko si ti, Kotromanoviću, da mi majku nasilno regrutiraš? Hoćeš li joj možda u sljedećoj misnoj turi navući maskirnu uniformu i objesiti bombe za opasač? Hoću li ja dogodine u Mariji Bistrici zateći kip rođene matere kako drži kalašnjikov? Je li, Kotromanoviću?!“

    „Nismo ništa loše htjeli, Gospodine, to je bilo u Tvoju slavu…“ jedva procijedi ministar vojni.

    „U moju slavu?“ teatralno raširi oči muškarac s bradom. „Pa znaš li ti, Kotromanoviću, da sama ideja vojske predstavlja organiziranu i institucionaliziranu sabotažu pete Božje zapovjedi?“

    „Nisam o tome tako mislio, Gospodine…“

    „Nisi mislio? E sad ćeš bogami misliti. Hajde ponovi!“

    „Što da ponovim, Gospodine?“

    „Ponovi što si naučio, bijedniče! Da čujem!“

    „Sama ideja vojske…“ poslušno recitira ministar vojni, „…predstavlja organiziranu i instuc… institucionaliziranu sabotažu pete Božje zapovjedi.“

    „Još jednom!“

    „Sama ideja vojske predstavlja organiziranu i institucionaliziranu sabotažu pete Božje zapovjedi.“

    „Zašto mi onda mobiliziraš mater, Kotromanoviću?!“ urla muškarac. „Zašto moju mamu uvlačiš u svoj grijeh?!“

    „Nije mi to bila namjera, Gospodine…“ stenje ministar vojni.

    Muškarac s bradom prijeteći nišani kažiprstom i obraća se podređenom rezolutno: „Idemo, momče, trideset kaznenih sklekova zbog nevojničkog ponašanja i kršenja vjerske stege. Hitro!“

    Hrvatski ministar vojni, refleksom izdrilana soldata, baca se prsima na tlo i, lak kao pero, ravan kao daska, započinje pumpati sklekove, prvi, drugi, treći… Stasiti muškarac s bradom korača spavaonicom, s rukama na leđima, mrka pogleda, i deklamira u ritmu ministrove tjelovježbe:

    „Ne znam što je to s vama Hrvatima, isukrsta mi. Pretvorili ste svetišta u vojne poligone. Kako god koje sveto mjesto nikne, vi Hrvati nahrupite s oružjem. Čim se spomenu vjera, Bog ili Majka Božja, vama se odnekud nađe puška u ruci. ‘Hodočašće je svojevrsna vojna misija’, je li? Pa kakva ste vi to vojska, Kotromanoviću? Samo čekam da u Međugorju napravite ratne manevre, s bojevom municijom, da mi materi na haljinu prišijete generalski čin i oznaku gardijske brigade… U proljeće ste tisuću vojnika i policajaca poslali u svetište u Lurd, i to na sedam dana. Tisuću službenih nositelja oružja, Kotromanoviću! U Francuskoj su mislili da ih dolazite okupirati, pošto je ‘hodočašće svojevrsna vojna misija’. Kažu ljudi – evo, stigli Hrvati, oni kojima molitve služe kao bajunete! A da ne pričamo koliko je to koštalo porezne obveznike, dok vam se ovdje svaki avion koji uzleti sruši. Šaljete vojsku po duhovno gorivo, crpite moju sirotu majku kao da vam je naftno polje, kad već nema benzina za tenkove. Otkad s Amerikancima vodite križarske ratove diljem svijeta, vi više i ne pravite razliku između vjere i nafte. Kakva ste vi to vojska, moj Kotromanoviću?“

    „Trideset“, hukne ministar vojni i skoči na noge lake, ukočivši se opet u stavu mirno. „Što, ti već gotov?“ zatečen je muškarac s bradom kondicionom spremom podčinjenog. „Ajmo još trideset trbušnjaka da znam da si me ozbiljno shvatio!“ I već je ministar vojni leđima na podu, gibak kao vrbin prut, pumpa trbušnjake, prvi, drugi, treći… dok bradonja deklamira u ritmu tjelovježbe:

    „Ako ih dojite katolicizmom i kultom Majke Božje, kako bi se u toj vašoj vojsci trebali osjećati muslimani, ili budisti, ili ateisti. Ili Židovi, kakav sam i sam? Jeste li o tome mislili, Kotromanoviću? Ili vam je draže imati zatucanu vjersku armiju da tobože štiti multikonfesionalnu zajednicu?… Lani ste na vojnoj vježbi sa snagama NATO-a u Slunju, koju je nadgledao i onaj vaš predsjednik – Lignjoslav, Lignjomir, kako li već – naganjali ‘neprijatelje’ po okolnim brdima, a ovi su bili odjeveni u tradicionalne arapske nošnje i glumili ‘muslimane’. Što je to nego simulacija križarskog pohoda, Kotromanoviću? Što je to nego pizdunsko podmetanje druge vjere kao izvorišta ‘terorizma’? Vojnici ti dođu direktno s hodočašća, koljena oderanih od molitvi, opremljeni krunicama i sličicama Majke Božje, i takvi se bore protiv ‘vjerskih fanatika’? Jadno, Kotromanoviću, jadno!… Ali šta ja pričam, kod vas i školska godina započinje organiziranim odlaskom na misu. Kod vas se i na vozačkim ispitima polaže vjeronauk. Da se djeca i šoferi odbiju pokoriti toj crkvenoj prisili, poslali bi na njih naoružanu gardu što se kalila u Mariji Bistrici i Lurdu, u to uopće ne sumnjam…“

    „Trideset“, hukne ministar vojni i uspravi se u stavu mirno. Stasiti muškarac s bradom prilazi mu bliže i strijelja ga pogledom.

    „Kristijanizirali ste kompletno hrvatsko društvo, Kotromanoviću, a oružane snage naročito. U 21. stoljeću, usred navodne sekularne države, vi formirate vjersku vojsku, moj Kotromanoviću. Marijinu soldatesku! Što vi Hrvati ustvari hoćete? Osloboditi Kristov grob u Jeruzalemu? Od koga, Kotromanoviću? Od turista? Zapamti što ću ti reći: svaka vojska koja se u ovim vremenima uspostavlja kao vjerska, ustvari je zvjerska.“

    „Uz dužno uvažavanje, Gospodine“, odvaži se istupiti ministar vojni, „Hrvatska vojska nije zvjerska.“

    „Nemoj da sad otvaramo bolne točke, molim te“, umorno odmahne rukom muškarac s bradom. „Ne da mi se sad spominjati ni Loru, ni Gospić, ni Heliodrom, ni Kerestinec, ni Pakračku Poljanu… Je li vam možda i tamo Majka Božja bila duhovna inspiracija? Je li možda i tad bilo ‘vidljivo’ da se Gospa i vojska međusobno vole?… Uostalom, Kotromanoviću, jebe se meni što ćete vi raditi. Vodite svoju armiju kako god vam drago, samo mi mater ostavite na miru! Je li to jasno, Kotromanoviću? Još jedan ispad poput onoga u Mariji Bistrici i, dragoga mi isukrsta, ovo neće završiti samo na kaznenoj tjelovježbi!“

    „Ispričavam se, Gospodine“, trsi se ministar vojni, „ali misnom slavlju u Mariji Bistrici nazočili su najviši crkveni dostojanstvenici, čak je i apostolski nuncij iz Rima došao…“

    „Ne spominji mi te klaune!“ bijesno zaurla bradonja. „A naročito onog cirkusanta iz Vatikana! S tim razvratnicima i nakinđurenim tajkunima ja i moja obitelj odavno nemamo ništa! Oni su najveća sramota kršćanstva! Kad vidim one sletove pred Petrovom crkvom prva asocijacija su mi Gebels i Leni Rifenštal… Šta je? Što me tako blijedo gledaš?“

    „Tko je Leni Rifenštal, Gospodine?“ tupo pita ministar vojni. Nadređeni zakoluta očima i ponovo nišani kažiprstom: „Trideset kaznenih sklekova zbog lošeg poznavanja povijesti umjetnosti! Hitro!“ I već je ministar vojni polegnut prsima uz tlo, lak kao pero, ravan kao daska, prvi, drugi, treći…

    Vrata se u tom trenutku otvaraju, u prostoriju ulazi dežurni bojnik, ostaje na trenutak zatečen fiskulturnim prizorom. „Što ti radiš ovdje?“ prijeko se obrati muškarcu s bradom. Ovaj lakonski slegne ramenima, očito bez namjere da odgovori.

    „Mrš napolje, majmune! Nemoj ministra uznemiravati!“ drekne bojnik u smjeru bradonje, na što se isti krotko povuče prema vratima.

    „Što se ovdje događa?“ oglasi se ministar vojni, koji je u međuvremenu naprasno obustavio program tjelovježbe.

    „Vojnik Ivančić opet je prolupao, ministre! Ne dajte se ometati“, raportira bojnik.

    „Prolupao?… Kako prolupao?“ čudi se dužnosnik.

    „Lud je ko kurac, gospodine ministre!“ referira bojnik. „Prošloga tjedna hodao je okolo i glumio Ajnštajna.“

    „Ajnštajna?“ zabezeknut je ministar. „Što je radio kao Ajnštajn?“

    „Tjerao ministra obrazovanja da radi sklekove.“

    Novosti, 13.10.2012.

    Peščanik.net, 12.10.2012.

    http://pescanik.net/2012/10/marijina-soldateska/

  3. […] Teofil Pančić: Siledžije na trežnjenju […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: