Састанак у Бриселу

У Бриселу је јуче одржан састанак између представника власти у Србији и представника власти лажне државе “Косово“. 

Са српске стране састанку су присуствовали председник владе Србије и Милорад Улемек Легија, Радован, Караџић и Ратко Младић, који су из Пожаревца односно Хага само због састанка дошли у Брисел. 

Албанце су представљали људи осумњичени за ратне злочине, тероризам и бројне криминалне радње, њихова имена су вам позната са разних домаћих и међународних потерница.

Европску унију и “међународну заједницу“ представљали су комесари ЕУ, Весли Кларк, Бил Клинтон и Махти Ахтисари.  

На састанку се разговарало о будућности Србије и региона.

После састанка су сви заједно (осим Легије, Караџића и Младића), отишли на предавање организовано у част Хјустона Стјуарта Чемберлена. Затим су били на предавању Џорџа Сороша и нобеловаца.

>

Република Космет?

Nekažnjeni zločini nad Srbima na Kosmetu

>

Advertisements

24 Responses to Састанак у Бриселу

  1. Varagić Nikola каже:

    VULIN: Pregovarače ne možemo da biramo

    AUTOR: FONET

    Direktor vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin rekao je danas u Kraljevu, komentarišući susret Ivice Dačića i Hašima Tačija u Briselu, da Srbija nije zadovoljna pregovaračima koji će predstavljati privremene institucije na KiM, ali da na to ne može da utiče.

    „Znamo da moramo da pregovaramo, ali to nije samo moranje, mi i hoćemo da pregovaramo da bismo došli do trajnog, održivog i, verujemo, pravednog, rešenja. Nećemo dozvoliti da izbor pregovarača bude razlog da pregovora ne bude i da se bilo šta loše desi Srbima na prostoru Kosova i Metohije pod opravdanjem da Srbija nešto neće“, rekao je Vulin.

  2. Varagić Nikola каже:

    Крај шојићевске спољне политике? Почетак буђења Србије?

    Владимир Димитријевић

    Када политичари кажу нећемо се одрећи Косова, то значи све само не очување наше јужне покрајине у саставу Србије.

    Београд, 20.10.2012

    Ко год се, попут потписника ових редова, бавио сектологијом, зна да у секти „Харе Кришна“, као и у осталим далекоисточним сектама, постоји мантра, магијска формула за самоиспирање мозга, која, кад су кришнаисти у питању, гласи: „Харе Рама, Харе Кришна, Кришна, Кришна, Харе, Харе“. Правило је да се иста понавља бар два сата дневно, а, ако треба, и још чешће.

    И српски политичари, од краја осамдесетих година 20. века до данас, имају једну аутохипнотичку мантру, која, у разним верзијама, гласи: „Нећемо се одрећи Косова“. Они њоме уверавају и себе и друге да је са јужном српском покрајином, коју нам силе Империје одузимају на све могуће начине, све у реду, и да ми слободно можемо да наставимо својим старим путевима, којих нема чак ни два, као у песми Лепе Лукић ( „Од извора два путића воде на две стране“ ), него је само један и једини – ЕУ пут. И као што су сектолози доказали да се разним методама психоманипулације кришнаисти и слични њима обрету у душевним стањима веома чудним ( „ручно“ направљена виртуелна стварност), тако и српски политичари, мантрајући да је Косово срце Србије, све више губе и Косово и Србију.

    Ево како то отприлике изгледа.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо зато пустити Шиптаре да имају паралелне институције, школство и здравство, а и дозволићемо им да се наоружају и, уз малу помоћ својих НАТО пријатеља, створе ОВК.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо учинити све да се Српској Цркви не врати земља у јужној покрајини, што би, из переспективе чисто имовинске, одбранило ову нашу територију, чији се најлепши и најплоднији део зове Метохија, јер је столећима (пре но што ју је Тито отео) припадао српским царским лаврама столећима.

    – Нећемо се одрећи Косова, али нећемо ухапсити Хашима Тачија и Агима Чекуа, од којих је овај други учио да коље Србе још у Туђмановој Кроацији, у току „домовинског рата“,не?

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо Ричарду Холбруку дати да вршља по Дреници, да скида обућу и у чарапама, све по локалном обичају, седи са ОВК џелатима који се, из жаба крастача тероризма, претварају, уз помоћ Холбруковог чаробног штапића, у принчеве демократије и „отвореног друштва“.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо зато дозволити НАТО навигаторима и оперативцима ЦИА, попут Виљема Вокера, да нам прошпартају државом, одреде циљеве за бомбардовање и смисле аферу Рачак, као повод за НАТО бомбардовање.

    – Нећемо се одрећи Косова, али зато ћемо повући војску и полицију, за којом ће масовно кренути народ, и потписаћемо капитулантски Кумановски споразум, говорећи да смо победили, а нећемо смети да вратимо својих 1000 наоружаних лица на сопствену територију, иако резолуција СБ УН 1244 то не само да допушта, него и прописује.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо, после повлачења оружаних снага Србије, допустити да Шиптари руше наше светиње и затиру трагове нашег постојања, у присуству беневолентно осмехнуте „међународне заједнице“ (читај: Америке & сателита).

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо зато из затвора пустити на стотине шиптарских терориста, маскирајући то хуманитарним ослобађем песникиње Бровине, болничарке ОВК.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо после 5. октобра стално позивати Србе са Космета да учествују на разним изборима за „привремене институције“, као да не знамо куда та „привременост“ води.

    – Нећемо се одрећи Косова, али нећемо учинити ништа да спречимо окупаторску приватизацију имовине државе Србије од стране арнаутских пљачкаша маскираних у државотворце и економске генијалце транзиције.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо зато бацити у Хаг бившег председника Србије и генерале који су, са свим горе поменутим грешкама, ипак оружјем бранили свету српску земљу.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо зато допустити мартовски погром 2004, избегавајући да пред међународним судовима, макар и неуспешно (ипак успешно, јер разобличавајуће), тужимо НАТО државе које су Шиптарима допустиле да пале и пљачкају.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо упорно хрлити у арнаутофилну ЕУ, тврдећи да је могућа политика „и Косово и ЕУ“, иако и врапци на грани знају ту тврдњу напамет, и знају да је то обична будалаштина.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо, у суштини, остваривати Ахтисаријев план о независности истог, призивајући ЕУЛЕКС да нам кућу чува, и тиме дајући крила ЕУарнатлуку.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо се одрећи савезништва Русије и Кине у Савету безбедности УН, у борби за остварење легитимног захтева да нам не комадају државу, и све ћемо свести на килаво питањце некаквом (опет НАТОфилном) међународном суду, који ће пресудити у користи Америк & ЕУ & Арнаута.

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо, преко Борка Стефановића, тајним преговорима одвајати Косово и Метохију од Србије, постављајући граничне прелазе и признавајући документа лажне државе, користећи при томе све НАТО медије у Србији да облате Србе са Космета као „паразите“ који троше „наше паре“ ( „Ди су наши новци?„рекао би Чанак), и уз то су „криминалци невиђени“(доказала Бранкица са телевизије за бивисо-батхед-изовано стадо, зване БЕЕЕЕ 92).

    – Нећемо се одрећи Косова, али ћемо признати све срамне, противуставне, тајно донете, боркостефановићевски-мутиводске, ЕУ договоре жутокраке Владе Цветковић&Дачек, правдајући се тиме да смо, тобож, озбиљна држава (као кад би се силована девојка удала за силоватеља, правдајући то чињеницом да је извршено насиље обавезује на брачну верност).

    – Нећемо се одрећи Косова, а и даље ћемо причати како нам је циљ улазак у ЕУ, која захтева да се чува „интегритет Косова“ и каже да ће Србија морати да призна „косовску независност“ ако уопште мисли да уђе у концлогор са седиштем у Бриселу.

    И тако даље, и томе слично. Једна мантра у устима, друга мисао на уму, трећа „стварност на терену“. Хаос до хаоса, превара до преваре,(само)обмана до (само)обмане. Од „национал-бољшевизма“,преко „демократског таоизма“ (најбоље делање је неделање) и рециклираног титоизма ( „светионичар на Јадрану“&компанија са ЕУ „Галеба“,који никуд не плови, али се љуља на медијским таласима) до шојићевске демократије типа „Мож да бидне, а не мора да значи“…

    А Косово и Метохија јесу срце Србије: и мистичко и геополитичко срце наше, и ко год буде покушао да га изда, срешће се, како рече Његош, с „клетвом прађедовском“.Јер, бољи, много бољи и честитији од нас, положили су своје животе на овом пољу, а њихов бесмртни вожд, Лазар, кнез који је, по духу и врлини, био цар, рече: „Умримо да свагда живи будемо“ управо на косовском Газиместану, тлу где гинуше „газије“,јунаци (а не припадници данашњег „Баба Јулиног пука“).

    Крајње је време да се престане са мантрањем, и да се озбиљно крене у одбрану онога што се не сме предавати. Па шта буде. Како рече Јован Дучић,„пре свачији сужњи но ичије слуге“. Нека га отму, вратићемо га. И њихово ће проћи. Бог је са Србима и Косовом, а не са НАТО мраком и вашингтонско-бриселским вампирима маскираним у Носиоце Нобелеове Награде За Мир.

    С тим у вези је, свакако, и наша геополитичка преоријентација.

    Геополитика Џеја Рамадановског

    Наши политичари, покушавајући да докажу своју вештину („Помоз Бог, чаршијо, на све четри стране“) до сада су се држали „геополитичких начела“ из песме популарног Џеја (текст песме је, за ову прилику, мало измењен кад је смисаона акцентуација у питању): „И на Исток, и на Запад, на Север и Југ,/ све је исто, због тебе се вртим још у круг“, па су се окретали на све стране, тражећи савезнике тамо где су нам најкрволочнији непријатељи.

    Погледајмо само, управо сада, британског расисту Камерона, који са џелатским уживањем тражи кажњавање Србије (у спорту; али, то је тек почетак-онда долазе визе, а затим „спољни зид санкција“,ако се сећате тог љупког НАТО појма).

    Камерон је против „расизма Срба“, и то баш он, у чијој држави расни немири избијају „свако мало“, он, представник државе која је унесрећила толико народа у земљама тзв. „Трећег света“,и наставља да то чини. Сетите се свих тих искежених србомрзачких њушки, разних Кристофера, Олбрајтових, Бајдена, Кинкела, Блерова и сличних њима, којима су се домаћи политичари довијали и пред којима су се превијали на разним „молитвеним доручцима“ и сличним активностима за Индијанце којима за злато треба увалити ђинђуве.

    Уместо да, јасно и гласно, кажу, опет као оријентир узимајући Косово и Метохију:„Ко нам помаже да сачувамо своју Свету Земљу, тај нам је пријатељ; ко нам отима Свету Земљу, тај нам је непријатељ“ (у политичком смислу, о коме је, својевремено, писао Карл Шмит). И да се геополитички окрену пријатељима, а да непријатеље, за почетак, држе на дистанци.

    Авај, уместо тога вртење у круг (и на Исток, и на Запад, на Север и Југ), са једном почетничком шибицарском надом да је Главног Шибицара из Вашингтона могуће преварити, иако он има двестагодишње искуство паљења, пљачке и отимања туђег, маскираног у борбу „за људска права&демократију“.

    Тако више неће моћи. Време за шојићевско политичко шибицарење пролази, а народ и држава опет тону у кризу, из које је једини излаз стајње на пут предачке Истине и Правде. Јер, како каже народ, Правда држи земљу и градове, а Богу Правде пева и наша химна.

    Време је да опет, као Његошев игуман Теодосије из „Шћепана Малог“, кажемо да „Бога знамо, и Он нас познаје,/нама другог познанства не треба“. Чим почнемо да говоримо „Догодине у Призрену“,ствари ће почети да крећу набоље јер ће се магла у главама разићи, а појмови ће бити очишћени од прљавштине лажних тумачења. Знали су то наши стари, чекали пет векова и – дочекали.

    Не значи то да треба да ратујемо – ми смо, за сада, поражена и понижена нација, нација коју су, иако је дала милионске жртве за слободну Европу, прогласили „новохитлеровском“ да би свим Хитлеровим савезницима на Балкану намирили апетите комадајући нашу територију и кажњавајући наш народ. Али, ако немамо оружја, можемо, јасно и гласно, да кажемо: НЕ

    Не неправди, не уценама, не лажима, не сатанизму!

    А наше ДА произилази из „косовског критеријума“,који смо већ објаснили: наши пријатељи и савезници могу бити само они који имају начелан став о Космету као делу Србије. И то је, у овом часу и од овог, раслабљеног поколења, више него довољно!

    А онда, полако даље. И дубље, до најдоњег камена, са кога се нема куда пасти и одакле се може само кренути у висину Завета. Јер, „земаљско је за малена царство,/ а небеско увек и довека“.

    Тек кад будемо бранили небеско, у нама и у свету, одбранићемо и оно земаљско, што је на небеском утемељено.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/kraj-sojiceve-spoljne-politike-pocetak-budjena-srbije.php

  3. Varagić Nikola каже:

    Dačić Tačiju: Kosovo je moje koliko i tvoje

    Premijeri Srbije i Kosova Ivica Dačić i Hašim Tači susreli su se juče u Briselu gde su na zajedničkom sastanku s visokom predstavnicom Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton razgovarali o unapređenju dijaloga Beograda i Prištine pod okriljem EU. Podsetimo, naš list je mogućnost ovog susreta najavio u jučerašnjem izdanju, mada niko ni u Beogradu ni u Briselu ni u Prištini tada nije želeo da potvrdi Danasova nezvanična saznanja.

  4. Varagić Nikola каже:

    Dolazi Hilari Klinton?

    AUTOR: FONET

    Da bi se Beograd i Priština još viđe ohrabrili za politički dijalog, dogovoreno je da Srbiju 30.oktobra poseti državna sekretarka SAD Hilari Klinton, a pet dana pre nje dolazi i britanski šef diplomatije Vilijem Hejg, saznaje Blic iz izvora Evropske unije (EU).

  5. Varagić Nikola каже:

    Press

    Nenad Čaluković

    Urednik rubrike „Politika“

    19.10.2012

    Istorijska simbolika

    Ivica Dačić je u 84. danu od dolaska na premijersku funkciju napravio verovatno najznačajniji potez u svojoj političkoj karijeri. Rukovanje sa kosovskim kolegom Hašimom Tačijem svakako je istorijski događaj za Srbiju, ma kako ga ocenili – pozitivno ili negativno.

    Izvesno je samo da ćemo se narednih dana naslušati široke lepeze komentara – da je Dačić postupio kao pravi državnik, do optužbi da se susreo sa jednim od najvećih zločinaca nad Srbima.

    Jeste njihov prvi susret bio pre svega simboličan, možda i kurtoazan, ali učinio je Dačić nešto što je znao da će morati da uradi još one junske noći kada je na Andrićevom vencu prihvatio ponudu Tomislava Nikolića da povede novu vladu Srbije sa naprednjacima. Premijerska dužnost imala je, dakle, i miris i ukus „vrućeg krompira“, jer se već tada naslućivalo da „gazdarica Evrope“ Angela Merkel traži da se konkretniji pregovori o Kosovu otvore do kraja godine.

    Bilo je pitanje dana kada će Dačić pod kupolama zdanja EU sesti za isti sto sa Tačijem i odatle možda deo nervoze u njegovoj retorici. To što ih je Ketrin Ešton pozvala na kafu i kiselu u isto vreme nije ništa drugo nego još jedan dokaz da će se sudbina najvažnijeg srpskog državnog i nacionalnog pitanja rešavati upravo u Briselu, uz asistenciju Vašingtona, a ne u Beogradu ili Prištini. Neko će reći nažalost, ali to je fakat.

    EU je očigledno rešila da zatvori korice kosovske drame. Predugo je kosovski mit „kost u grlu“ i Evrope i SAD, ali i Srbije. Vreme je bilo da ključnu ulogu u pregovorima preuzmu vodeće figure, a ne činovnici. Više nije ni bitno gde će Dačić i Tači sve razgovarati – na administrativnoj liniji, u Kragujevcu, Uroševcu ili Bratislavi. Prvi korak je napravljen, a teme su poznate. Isključena je jedino podela Kosova, tako omiljeno Dačićevo rešenje, sve ostalo je u igri.

    Kada će se dijalog Beograda i Prištine završiti to niko ne može da proceni. Nije sigurno ni hoće li Dačić biti poslednji srpski zvaničnik koji će staviti paraf na neki sporazum ili dogovor o sudbini južne srpske pokrajine. Izvesno je da se otvara nova etapa u kojoj Srbiju čekaju bolne odluke.

    Dačića čeka najveći politički ispit, ali je činjenica da je imao sužen izbor – nova izolacija Srbije ili stisak ruke Tačiju i Evropi, svidelo se to nekom ili ne. Zato je podrška premijeru možda potrebnija više nego ikad, jer ako premijer pogreši, pogrešiće Srbija. Onda ni bilo čiji jeftini politički poeni neće biti na ceni.

  6. Varagić Nikola каже:

    Држава ћути о продаји имовине ЕПС-а на Косову

    20. 10. 2012 | Ј. Петровић / Политика / Васељенска ТВ

    Држава остала без дела своје имовине на Космету

    Окупиране територије – Одлуком нелегалних шиптарских структура да се турском конзорцијуму „Чалик и Лимак” прода покрајинска електродистрибутивна мрежа за 26,3 милиона евра, „Електропривреда Србије” практично је остала без дела своје имовине на окупираним територијама.

    Бесим Бецај, објаснио је да је турски конзорцијум изабран на тендеру, јер је понудио највећу цену, што је био главни критеријум за избор купца.

    У „Електропривреди Србији” кажу да је продаја обављена мимо закона и да је узурпирана имовина српске државе и да је она сада на потезу.

    Борко Стефановић, бивши преговарач за окупиране територије, каже да су нелегалне шиптарске структуре то урадиле на основу одлуке Унмика – да се управљање институцијама на окупираним територијама, осим војске, пренесе на нелегалне шиптарске структуре. Шефови Унмика редовно су достављали извештаје, на свака три месеца, Савету безбедности УН, где је између осталог прихваћен и извештај да је Унмик све ингеренције пренео на привремене нелегалне шиптарске структуре. На основу тога они су и продали ову имовину. Зашто, пита Стефановић, у Савету безбедности нико, осим српског министра за КиМ и представника Русије, није реаговао на то – друго је питање.

    Србија, каже Стефановић, може у наставку преговора да проба да нађе решење за ову продају, али и питање имовине „Телекома”, ПТТ, „Електроистока”, па и хидроцентрала и језера „Газиводе”. Или, додаје, да правду потражимо на Међународном суду, што би по њему требало да буде последња солуција наших власти.

    „Политика” је више пута позивала Зорану Михајловић, министра енергетике, али она није одговарала на позиве.

    Александар Поповић, бивши министар енергетике, каже да нелегалне шиптарске структуре немају право да продају српску државну имовину.

    „Купац косовске електромреже, турски конзорцијум, требало би да зна да је купио „украдену робу” и да је тиме и сам учествовао у њеној прекрађи“, каже Поповић.

    „Скандалозно је да ни претходна власт, за чијег је мандата расписан тендер, ни држава Србија, а ни ЕПС ништа нису урадили да до расписивања тендера за продају српске државне имовине не дође. Или ако је већ јавни позив упућен, требало је спречити продају, као што је то био случај са Телекомом“, истиче Поповић.

    Током маја ове године, када је тендер већ био расписан, нелегалне шиптарске структуре су објасниле да је конкурс расписан да би либерализовали енергетско тржиште и смањили губитке.

    Електродистрибуција јужно од Ибра опслужује 400.000 корисника и одржава комплетну дистрибутивну инфраструктуру, која се годинама суочава са финансијским губицима због техничких проблема, крађе и неплаћања рачуна. Приватизациони план предвиђа да се купац, осим на плаћање договорене цене, обавеже и на преузимање дуга у износу од 400 милиона евра, који је акумулиран током претходних 13 година. Заузврат, купац ће добијати по 20 одсто од сваког наплаћеног рачуна.

  7. Varagić Nikola каже:

    У чије име, с ким и о чему преговара Ивица Дачић?

    САОПШТЕЊЕ

    Дачићева изјава да је он ратовао са Тачијем па сада може са њим и да преговара је срамна.

    Београд, 22.10.2012

    Чекамо већ месецима да видимо како ће се нова Влада Србије (састављена од бар две странке из бившег Тадићевог режима) понашати у погледу преговора око Косова и Метохије. Оно што смо слутили – да се по том питању неће пуно разликовати од Тадића – све се више остварује.

    Дачићева изјава да је он ратовао са Тачијем па сада може са њим и да преговара је срамна – Тачи није никакав ратник који је витешки поштовао ратна правила већ обичан ратни злочинац и касапин који је продавао виталне органе заробљених и масакрираних Срба! Да ли би иједан израелски званичник преговарао са Ајхманом, а камоли му стиснуо руку као пристојном преговарачу? У свакој држави која држи до достојанстава свога народа овакви терористи се хапсе и изводе пред лице правде.

    СПС је донедавно био део Тадићеве политике пузајућег признавања Тачијеве квазидржаве и предавања Срба под чизме Тачијевих терориста, а сада изгледа само наставља континуитет политике коју је већ годинама водио. Двери желе да поруче и СПС-у и оном другом, „новом” делу Владе – СНС-у: немојте мислити да вам је све дозвољено и да ћемо мирно гледати континуитет политике Бориса Тадића по питању Косова и Метохије. Немојте мислити да је вама дозвољено и унапред опроштено ако сада само под националном реториком наставите да продајете Косово и Метохију.

    Зато постављамо прецизно питање: у чије име, с ким и о чему преговара Ивица Дачић? Континуитет политике предавања Косова и Метохије Тачију који почиње да води и садашња Влада аутоматски повлачи и континуитет политичке борбе Двери и против ове Владе једнако жестоко као што смо се борили и против претходног режима, и још жешће.

    Очито је и да државни врх за сада нема јединствену платформу за решавање питања Косова и Метохије, па треба сачекати и епилог писања фамозне нове државне платформе за Косово и Метохију. Први задатак те будуће – како је Двери називају – Стратегије за ослобађање привремено окупираног дела државне територије морао би бити да Скупштина, Председник, Премијер и Влада у целини имају обавезу да учине све да се отклони стање привремене окупације Косова и Метохије.

    Информативна служба Покрета Двери

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2012/u-cije-ime-s-kim-i-o-cemu-pregovara-ivica-dacic.php

  8. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    Jad Stanislavin

    E, moja Srbijo, čim se baviš, u čem dane traćiš. Jeste se Dačić rukovao, tvrde jedni dobro obavešteni izvori; nije se rukovao tvrde drugi, još obavešteniji. Ispade, konačno, da se Dačić ipak rukovao, ali tamo negde, na kraju razgovora, kada je to takoreći neprimetno, nevažno, pa čak i ponižavajuće za kosovskog korukovaoca. No, dobro. Kao što se i očekivalo, beogradski DSSluk je potpuno pomahnitao i čin Ivičinog rukovanja momentalno proglasio veleizdajom. Bilo je i koalicionih partnera koji su seirili – džumhurbaškan, na primer – zbog toga što je baš Dačić ispao Branković. Ovog, međutim, slučaja što se tiče, Ivica je ispao daleko najracionalniji u zaumnom, vlaškomagijskom svetu srpske politike.

    Pa s kim da pregovaram, pitao je Dačić u razgovoru za Dnevnik B92? Sa Sejdom Bajramovićem i Kaćušom Jašari? Vaistinu, lako bi bilo pregovarati sa ovo dvoje, ali gde li su, šta li rade? S nekim se, dakle, mora pregovarati, pa je u tom smislu Dačić podsetio cenjeni dnevnički publikum, da je onomad, u Beču, sa istim tim Tačijem pregovarao – viđi vraga – i Sahibija u svitom svojih evnuha i evet efendija.

    U međuvremenu je još neko osim moje malenkosti zazvao Srbiju. „E, moja Srbijo“, tako je, po patriotskom PS-u, zavapila šefica džumhurbaškanove pres- službe, stanovita Stanislava Pak, pa je onda u ime nekih neimenovanih „mi“ optužila Teofila Pančića za sopstvenu jadnost saborno utopljenu u jadnost ostalih članova prisvojne zamenice „mi“. Šta je ojadilo Stanislavu? Jad Stanislavin prouzrokovan je činjenicom da Teofil Pančić – „hodajuća gomila kompleksa“, kako ga šefica naziva – „ima pravo na javnu reč“.

    Radujtesja „beli listići“! Uživajte u kazni koju ste odrapili Jego bivšem Sijatelstvu, koji doduše jeste bio sklon autokratiji, ali je svoju pres šeficu, zvanu Džesi, držao na kratkom sidžimku ili čak je nije morao ni držati jer pretpostavljam da bivšoj šefici prezidencijalne novindžijske službe takvi prostakluci prosto nisu padali na pamet. Radjtesja, dakle, beli listići i samo čekajte dok duh Bajčetine ne uzme maha, dok mečka ne zaigra i pred vašim vratima. Za kraj, dame i gospodo, budući da je rečena šefica, umal ne rekoh štapica, zvanično prezidencijalno lice, treba smatrati da se njeno mišljenje o tome ko ima, a ko nema pravo na javnu reč u dlaku poklapa sa mišljenjem džumhurbaškana Nikolića.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/jad_stanislavin.881.html?news_id=249680

  9. Varagić Nikola каже:

    Kupovina vremena

    AUTOR: REDAKCIJSKI KOMENTAR

    Premijeri Srbije i Kosova Ivica Dačić i Hašim Tači sreli su se u Briselu pod budnim okom Ketrin Ešton, visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost. Time je, može se reći, nezvanično počeo dijalog Beograda i Prištine na visokom političkom nivou. Čini se da je plan vlasti u Beogradu bio da se ovaj sastanak održi daleko od očiju javnosti s obrazloženjem da je to tek razgovor o nastavku dijaloga. Ipak, dobro je što taj cilj premijera nije ostvaren.

    Istorijskog rukovanja, kako Dačić kaže, nije bilo na početku trojnog sastanka, već se taj čin dogodio na kraju. To, ipak, ne znači da će takva praksa biti i ubuduće, tako da bi Dačić morao i na to da se pripremi.

    Ove nedelje državni vrh bi trebalo da pripremi platformu za dijalog s Prištinom, koji treba da bude nastavljen u novembru. Neće biti dobro ako vlast i dalje bude tajila svoje prave namere kada je reč o rešavanju problema Kosova. Sve mora da bude javno i dostupno proveri javnosti, bez obzira na moguće oštre reakcije onih koji i dalje brane neodbranjivo. Ne treba posebno isticati to da Beograd ovog puta mora biti racionalan i realan u onome šta želi da postigne u dijalogu, a ne samo u tome šta ne želi da izgubi i dokle želi i može da ide.

    Ako premijer teme razgovora i dogovore koji se budu postizali bude razvodnjavao, odnosno javnosti objašnjavao da crno nije crno nego belo, zarad spokoja u zemlji, to neće biti dobro za Srbiju. Veoma je važno da budući razgovori ne budu praćeni neodgovornim ponašanjem srpskih zvaničnika i pokušajima da se događaji u Briselu kompenzuju antievropskom ili nacionalističkom kampanjom za unutrašnju upotrebu, kao što je poslednjih meseci bio slučaj.

    Dačić je pričom o podeli Kosova, kao najboljem rešenju, isprovocirao EU, ali ovim početkom razgovora s Tačijem čini se da je sebi kupio bar još godinu dana na vlasti.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kupovina_vremena.46.html?news_id=249681

  10. Varagić Nikola каже:

    ПАРАЛЕЛНА СТВАРНОСТ

    23.10. 2012

    Српски културни клуб

    Март 2013.

    ХРВАТСКА-СРБИЈА 1:2

    Стадион Пољуд, гледалаца 32 000

    Стрелци: Ђурђић 25. минут;Да Силва 57. минут;Кузмановић 82. минут

    Измене: Тошић-Кузмановић, Лекић-Сулејмани, Манџукић-Олић

    Жути картони: Суботић, Обрадовић, Срна

    Црвени картон:Ивановић

    После почетне еуфорије на Пољуду-МУК.

    Као хладан туш деловао је евро-гол Кузмановића, адута нашег селектора, који се тиме одужио на указаном му поверењу и вратио наш тим у позицију да сам одлучује о својој судбини.

    Покушали смо да дожемо до изјаве Синише Михајловића, ево шта нам је он у ходу одговорио:

    „Не дајем изјаве за СКК јер је после пораза од Македоније објављивао некоректне текстове и повезивао дашевања у репрезентаацији са дневно-политичким темама. . . Хвала. . . “

    Хвала, селектору.

    Као што смо и очекивали у честитакама су управо предњачили дежурни народни трибуни и лучоноше. Преносимо само нека реаговања.

    Каолиција „Изолујмо Србију“ у свом саоптштењу које су потписали председник коалиције Коштуница др Војислав и генерални секретар опозиције Владан Глишић честитала је репрезентацији на победи против Хрватске и позвала све играче да уложе максимални напор како би се Србија пласирала на светско првенство чији је домаћин земља чланица БРИК-а. Такође, ова коалиција подсећа да је још пре неколико месеци упутила предлог Фудбалском савезу Србије да Србија иступи из жреба за следеће Европско првенство које ће се одржати у Француској, јер Србија треба доследно да поштује своју политичку, војну и спортску неутралност, па је самим тим неприхватљиво да Србија, која мора поштовати свој суверенитет и интегритет учествује у било каквим европским такмичењима.

    Порпарол ове коалиције Младен Обрадовић критиковао је изјаву капитена наше репрезантације Сашу Илића у којој каже да ће „европски Бразилци у Бразилу јуришати на медаљу“. Он је нагласио да је то увреда на коју се мора реаговати јер наш народ, а понајмање наши фудбалери, немају ништа заједничко са сатанистичко-педофилском организацијом каква је Европа која нам сурово намеће идеологију хомосексуализма што се најбоље могло видети да је овом приликом избегнут „блиски сусрет треће врсте“ било ког нашег одбрамбеног играча са гениталијама играча из супротног табора, као пре 13 година.

    Рекацију Мирковића и Јарнија редакција још увек није добила.

    Руско-српска радикална странка (РСРС) у отвореном писму написаном у затвореном простору хашке ћелије поздравља успех наших јунака, орлова и још једном баца клетву на све оне који се нису одазвали позиву селектора или оне који одбијају да певају нашу химну или ставе беџ на свој дрес.

    Радикали сматрају да је наш тим, упркос отвореној провокацији да се утакмица одржи у древном српском граду Сплиту, успео да смогне снаге и да стигне до одлучујућег поготка вољом која се само може упоредити са оном коју поседује човек који већ читаву деценију брани Србију у хашком казамату. РСРС истиче да је њихов захтев да се Србија из европске групе пребаци у азијску остао без одговора и подсећа да је Србији место међу братским народима попут народа Туркменистана, Киргистана, Узбекистана и других, те да би у таквој конкуренцији квалитети наших момака могли да дођу до правог изражаја и да би шансе за квалификовање на велике турнире биле неупоредиво веће.

    Владајућа коалиција Ђиласове изворне демократе и Српска напредна странка честита фудбалерима на вечерашњем фантастичном успеху и позива грађане да сутра у 20 часова дођу испред градске Скупштине и дочекају наше хероје које ће примити и градоначелник Београда Андреја Младеновић.

    Група невладиних организација оштро је критиковала победу Србије над суседном Хрватском и сматра да тај догађај неће допринети стабилизацији и помирењу у региону. Поред чињенице да је победнички гол постигнут из очигледног офсајда Србија што пре мора да се обрачуна и казни злочинце у сопственим редовима. Док се не процесуирају играчи који су добили картоне због подизања три прста према познатом и признатом уметнику Марку Перковићу Томпсону приликом извођења хрватске химне Србија неће моћи да настави евроатлантске интеграције нити ће се на адекватан начин суочити с прошлошћу.

    http://www.srpskikulturniklub.com/paralelna-stvarnost

  11. […] Састанак у Бриселу […]

  12. Varagić Nikola каже:

    Uzmi ili ostavi

    AUTOR: CVIJETIN MILIVOJEVIĆ

    Ne podsetih li ja lepo, prošli put, poštovani gospodine M. T. i ostali moji kritičari s radikalne levice, na staru istinu da, kada konkurišete za neko radno mesto, poslodavac je taj koji daje poslednju reč, on je taj koji presuđuje ko može, a ko ne može da uđe u njegovu kompaniju?

    Nije da seirim, ali potvrda je stigla već sledećeg dana (znači, mnogo pre nego su se po Briselu vijali kosmetski zemljaci, Dačić rođenjem iz carskog Prizrena i Tači od Srbice, danas Skenderaj…) i to ne od bilo kuda, već iz svaslavjanskog nam Praga.

    Moja teza, u prevodu Karela (ups, otkucah „Švarceneger“) Švarcenberga, potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Češke Republike, pišu „Večernje novosti“, glasi: „Svaki klub, pa i EU, postavlja svoje uslove. Pre nego što postanete član, te uslove morate da ispunite!“

    Toliko o ovorežimskom zamajavanju javnosti da li će EU od Srbije zatražiti da prizna nezavisnost Kosova: a) te, kako priznanje Kosova uopšte nije uslov za ulazak u EU; b) te, možda nije već u ovoj fazi; c) te, nije pre nego što Srbija dobije datum za otpočinjanje pregovora; d) te, to pitanje dolazi na dnevni red tek kada nas EU bude primala u svoje članstvo; e) ili, šta je nama Kosmet – srce Srbije, stara Srbija, najskuplja srpska reč, specijalni sused, partner na evropskom putu, maligno tkivo i tome slično…

    Svašta je nama, kao nekakav slovenski vox dei – hoću da poverujem, dobronamerno, jer se, na primer, predsednik Češke Republike usprotivio sopstvenoj vladi koja je priznala nezavisnost Kosova – isposavetovao gospodin Švarcenberg. Recimo, „bolje pristanite na ono što ionako ne možete da promenite, jer uslove morate ispuniti.“

    Rekao nam je u lice i sve ono što neće da nam priznaju naši bivši i sadašnji vlastodršci, šta nas sve to čeka na našem „evropskom putu“: da „istorijska realnost mora da se prihvati“; da „Srbija mora da napreduje po pitanju Kosova“; da preporučuje „srpskim prijateljima da donesu jasnu odluku i da prihvate nešto što ionako ne može više da bude promenjeno“…

    Konačno, prvi put je neko, u ime oficijelnog sveevropskog Brisela, obelodanio i odgovor na ono najvažnije: zašto EU, u stvari, silom odvaja Kosovo od Srbije? „Srbija je izgubila rat. A u ratu se često gube teritorije! To je tako uvek bilo u istoriji.“

    Ovom tvrdnjom, hotimice ili ne, Karel Švarcenberg ponudio je, iako izgleda paradoksalno, Nikoliću i Dačiću vrata za izlaz u slučaju nužde.

    Dakle, Srbija nije na Kosovu izgubila rat od OVK. Srbija je na Kosovu izgubila rat od NATO. A otkuda vojske zemalja članica NATO-pakta na Kosovu?

    Kako se ono zove kada strane trupe bez mandata Ujedinjenih nacija upadnu na teritoriju suverene države? Kako se to naziva u međunarodnom pravu – agresija, beše li?

    A kako se zove stanje kada agresor godinama ostane na teritoriji jedne države, bez njene dozvole – okupacija, bi li?

    Šta je, u stvari, priznao Švarcenberg?

    Da je Evropska unija, 1999, ratovala protiv Srbije, i da od tada drži pod okupacijom 15 odsto njene teritorije?

    Ako, dakle, na početku ovih pregovora pod posredovanjem Ketrin Ešton, Ivica Dačić pristane na premisu da je Srbija 1999. izgubila rat, ako shodno toj premisi, pristane da „(ne)statusnim pregovorima“ između Beograda i Prištine arbitrira Evropska unija, čiji je najveći broj članica istovremeno i u članstvu NATO-pakta protiv koga je, reče li Švarcenberg, Srbija ratovala (a ne da insistira na vraćanju dijaloga pod okrilje Ujedinjenih nacija) – za interese Srbije na Kosovu nema nikakve nade.

    Onda je bolje dalje ne zamajavati građane i izabrati odmah jednu od dve opcije: bilo (jevrejski dugovečnu borbu za) Kosovo, bilo (dugotrajnu i neizvesnu bitku za ulazak) Evropsku uniju po svaku cenu.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/uzmi_ili_ostavi.886.html?news_id=249751

  13. Varagić Nikola каже:

    Весна ВЕИЗОВИЋ: На три стране лагати, народ у чаши вискија утопити

    24.10. 2012

    Српски културни клуб

    Недавно је посланик ДСС-а Милош Јовановић обраћајући се у скупштини изразио забринутост у вези са проблемом који има премијер Србије, наводећи при том да би желео да је на том месту неко ко мање конзумира алкохол.

    На нашу жалост ово упозорење посланика ДСС-а није довољно озбиљно схваћено, а последице игнорисања овог озбиљног проблема већ увелико се осећају.

    Пре неколико дана одржан је „историјски састанак” премијера Србије Ивице Дачића са осумњиченим ратним злочинцем и самопроглашеним премијером окупираних српских територија Косова и Метохије, Хашимом Тачијем.

    Шта се дешавало иза затворених врата кабинета Кетрин Ештон у седишту Европске Уније , вероватно никад нећемо сазнати. Међутим оно што смо сазнали из конфузних изјава Ивице Дачића и насмејаних лица Ештонове и Тачија, може само да нам унесе зебњу и забринутост.

    У тренуцима опште деструкције и хаоса, и покушајима да оправда овај недопустиви састанак од самог премијера сазнали смо како је он велики патриота, не онај обични ,него са све великим почетним словима Велики и Патриота. Одбрусио је Тачију како до сада нико није. Рекао му је: “Колико је Косово твоје, толико је и моје.”

    И само из ове једне реченице ми се нађосмо у проблему. Говорећи да је свака реч на састанку била одмерена, Дачић , ако се има у виду његов проблем, није могао да схвати суштину ове реченице (коју су му одмерили). Ове речи заиста имају велику тежину, јер говорећи као премијер државе Србије у име целог српског народа, он је овим речима поистоветио Хашима Тачија са самим собом , а шиптарске сепаратисте са аутохтоним српским становништвом на Косову и Метохији.

    Потпуно је свеједно да ли су ове речи изговорене после пар чаша вискија или пре њих, јер свесно или несвесно он је на овај начин шиптарским екстремистима дао легитимност да наставе своју борбу за одвајање Космета.

    Играјући како свирачи на власти свирају, медији су и овај пут преузели своје улоге. Истичући оно небитно од битног они већ неколико дана народу натурају као најбитније ставке састанка пар тривијалних небулоза које је изнео нас премијер.

    Руковао сам се , нисам се руковао, јесам, нисам, па шта ако јесам. Да ли се руковао на почетку или на крају? Ко зна, уколико се не сећа руковања, можда се за који дан неће сећати ни да се десио састанак.

    Дакле, прва ставка са састанка јесте руковање.

    Друга врло битна ствар коју је Дачић у заносу патриотизма, говорећи да док је требало ратовати против Тачија, он и ратовао, поделио са нама , а то је да се ниједног јединог тренутка није насмејао.

    Имајући у виду ову невероватну чињеницу, србски народ може спокојно да одахне. (Слика која је обишла цео свет, на којој Дачић у присном загрљају са ‘Кети’ румен, са сузним очима и кезом од ува до ува, може бити да је чиста подметачина са запада. Да њега, великог Патриоту, они прикажу као лажова или пијандуру који се ничега не сећа, срам их било.)

    Трећа али ни мало занемарљива ствар јесте и податак да осим тог руковања, Дачић није имао другог физичког контакта са Тачијем. Значи није га ни пипнуо. Седели су на пар метара раздаљине у одвојеним сепареима.

    Тако да ако ове три ставке, руковање, мрка фаца и разговор без додиривања, допунимо и са чињеницом да му је равнајући га са собом дао легитимитет за наставак његове сепаратистичке борбе и можда најзанимљивији део састанка, односно онај када су мерили чија је значка већа.

    Значи Србија, значи Косово, значи благо нама, ово не да је био историјски састанак, већ чисто сумњам да је овако нешто забележено икад у историји.

    Док су се наши медији бавили оваквим и сличним тривијалностима, светски медији су наводили да се Србија коначно помирила са својом судбином и направила одлучан корак ка помирењу са суседном републиком Косово.

    Ставимо ли ове тужне изјаве на страну, јер није ту ништа више смешно, болестан народ који се трезан утапа у чаши вискија свог премијера, нешто битно је заиста изговорено: Спреман сам чак и на разговоре о коначном статусу. Међутим већ у току следећег дана демантовао је самог себе (по обичају) наводећи да ће на наредним састанцима бити решена само она питања која се тичу већ договореног, а о коначном статусу неће бити речи.

    Резимирајући све до сада речено (мада је то врло тешко) имамо једну ситуацију у којој премијер изјављује да односи Србије и ЕУ никада нису били бољи, да ће Србија учинити све (он ће учинити све) како би Србија добила датум почетка преговора за улазак у Европску унију.

    „Раније смо имали прилике у којима смо пре подне лагали ЕУ, поподне наше партнере са истока а увече сами себе. Не желимо да лажемо једни друге, нема шта да лажемо и учинићемо све да нашу земљу приближимо и уведемо у ЕУ.”

    Истина партнере са истока лагали су а и даље лажу, ЕУ такође, себе не могу да слажу, ипак највећа жртва њихових лажи, били смо, јесмо и бићемо управо ми – народ.

    Са друге стране имамо председника државе, Томислава Николића, чији интервју се вртео неколико дана у сваком дневнику као ударна вест и у којем он као папагај понавља – окренућемо леђа ЕУ ако нам поставе услов или Космет или ЕУ.

    Ово је већ један озбиљан случај за читав психијатријски тим, али не ове власти која је већ показала да може да ради како јој воља и шта јој је воља већ за народ. Да се установи шта је разлог народне летаргије и препуштања Србије да је воде људи који не могу са истом одлуком да проведу цео један дан.

    Тужна је ова Србија у којој се Дачић пита „Што да се не рукујем са Тачијем, када сам својевремено и ратовао против њега”, заборављајући (што није чудо) да док су Срби гинули за Космет, он је седео у удобној фотељи у седишту СПС-а као портпарол те странке.

    http://www.srpskikulturniklub.com/dacic-lazov

  14. Varagić Nikola каже:

    Dragoljub Petrović

    Pipav posao

    Sa briselskog sastanka s Hašimom Tačijem Ivica Dačić stigao je ozaren ko da se vratio iz antologijske švaleracije. Splet njegovih izjava medijima svodio se na ono: „Uuu, šta sam joj radio“. Tačnije: „Uuu, šta sam mu radio“. I na mitsko pitanje – čiji je veći? Doduše, Dačić je mislio na značku („i on je imao neku značku, ali je moja bila veća“). Mada je kroz njegovu verziju događaja izgledalo da nije uopšte mislio na značku.

    Ličilo je to pomalo i na ispovest Čaka Norisa posle maltretiranja slabijih od sebe koje niko nije video. Sem njega.

    – Uđe Tači, ja ga pljunem preko stola, prospem mu kiselu vodu u krilo, uzmem njegovu kafu, kažem mu: „Ova kafa je isto moja kolko je i tvoja“, onda on ode u klozet, ja ga zaključam u klozet, posle je baronica Ešton zvala domara da razvaljuje vrata, ja mu za to vreme izbušim gume na kolima, iščupam retrovizor, polomim brisače, pa nateram jednog goluba da mu se pokenja na krov službenog vozila Vlade Kosova…

    – Bravo, majstore. A jeste se rukovali? – pitali su ga znatiželjni novinari.

    – Ma koji rukovali, kad sam ga video, odma’ sam su zviznuo šljagu, džukela, bre, došo u Brisel da mi se širi…

    – Znači, niste se rukovali?

    – Ma gde rukovali, bre, držo sam ruke u džepovima, u inat, tuko sam ga samo nogama. Da ne prljam ruke…

    To je trajalo sve do uveče. Kada je Tači prištinskim medijima izjavio: „Stisli smo ruke“.

    – Evo, Tači sad izjavio da ste stisli… – zvali su novinari premijera u ponoć.

    – Ma to on priča, ja sam njega stisno oko vrata, ovako, da ga udavim golim rukama, bre, kad već ne mogu da ga uhapsim… Kakav more stiskavac… Nisam se čak ni smejao, nisam čak ni disao, nisam čak ni Noris, ali mi kažu da jesam.

    Posle je i baronica Ešton izjavila: „Bilo je rukovanja“.

    – Vidite, nije to bilo klasično rukovanje. Malo smo se rukovali… Ovolicno… – bio je iznenađen premijer vešću da je sastanku, tj. maltretiranju Tačija prisustvovao još neki očevidac. I odmah se setio elementa u svoju korist: „Al’ zato smo se izljubili tri puta po srpski, znate. Triput! Iako je Tači hteo samo dvaput, po njihovom. E nećeš ga majci. Ja rekao baronici da se mi ljubimo triput, da tu nema kompromisa, da se to unese u protokol, i ona je to unela u protokol… što znači da oni nas poštuju, posebno mene“ – istakao je Dačić.

    U protokolu je zaista pisalo: „Kad uđe Dačić (mali, okrugao, sa osmehom kuma pre svadbe – primedba Ketrin. Eš.), omogućite mu da svakog poljubi tri puta u obraze, ali ne morate uzvraćati sa nežnostima“. Tako da je moguće da Tači na sledećem sastanku u protokol uvede neke njihove običaje. Recimo da se svi izuju ispred vrata pre ulaska u konferencijsku salu. I da se samit održi u čarapama. Ko onomad s Holbrukom. Samo što će Dačić, posle, u susretu sa srpskim novinarima, na pitanje „zašto ste u čarapama“, imati kreativan odgovor: „Tako sam ga lako udario da sam ga izuo iz cipela“.

    „Tač“ (engl: touch) bio je, zapravo, ključni moment samita sa Tačijem (engl: Touchijem). Da li je Dačić „tačno“ Tačija ili je Tačić „dačno“ Dačija? Ispostavilo se da je politika pipav posao.

    Pa dobro, drugovi, jesmo mi vas poslali tamo da se pipate ili…

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/pipav_posao.890.html?news_id=249828

  15. Varagić Nikola каже:

    Ljubomir Živkov

    Post scriptum ili kako sam pre no što se u meni čestito i probudilo izgubio interesovanje za eseje iz pera nobelovca

    Ne pratim ekonomiju, Nobelovu nagradu još manje, ali Paula Krugmana knjižio sam kao nekog ko je sa nama (s kim ‘nama’? pa svako je čuo izraz društvance oko ‘Peščanika’, izgovoren ne možda uvek ni sa dužnim poštovanjem), zapazio sam ga na sajtu i upamtio njegove nemački zvučeći generalije – Paul Krugman, Mirko Đorđević, ja…

    Kad, pre nekog vremena vidim ga kako savetuje ljude sa kojima sam ja u vekovnoj i klasnoj neslozi, razumem da je došao na poziv, njegovo je da drži predavanja i da dadne neki umeren i rezervisan savet, čovek je profesor, to sam saznao nedavno, možda smo se i mimoišli u kampusu prinstonske univerze, jer posetio sam bio i tu slavnu ustanovu, pa opet mi ne beše pravo što ga vidim ne kod Borke nego u Klubu privrednika tj. kapitalista. Sreo se i sa našim cenjenim državnim glavešinama, to mu tek nije bio plus, iako bih kao podanik mogao od njegovih saveta da osetim možda i izvestan boljitak, u „Politici“ objavljuje naučni feljton u bog te pita koliko nastavaka (naš najstariji dnevni list obožava sve što je u nastavcima: to i samoj upravi mora biti izaziva osećaj duboke ukorenjenosti i budućnosti koje biće napretek)…

    G. Krugman me je prestigao dobivši Nobelovu nagradu, stariji sam godinu dana od laureata, a nekada je bilo obrnuto: prvi put sam za tu nagradu čuo kad je dodeljena Ivi Andriću koji mi se činio starim, a možda i jeste bio star, meni je bilo deset godina, sad tu istu nagradu dobijaju ljudi mahom mlađi od mene, nema veze, kako je tako je.

    Ali čak ni nobelovac ne može predvideti kojim će svojim gestom ili tezgom izgubiti čitaoca tj. osobu koja se već neko vreme oštrila da čita stvari iz njegovoga pera.

    Peščanik.net, 08.11.2012.
    http://pescanik.net/2012/11/post-scriptum/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: