TIHOMIR TRIŠIĆ: Priča o kajmaku i staklenicima

 

Ovo je priča o najčuvenijoj državnoj tajni Srbije, o tajni kako smo velike budale i mali ljudi

Prošle nedelje predsednik Tomislav Nikolić obišao je zapustelu Goliju.

Tom prilikom izjavio je da će Srbija ubuduće ulagati u infrastrukturu, energetiku i razvoj sela. Slažem se sa Nikolićem da Vlada Srbije treba da definiše strategije u tom pravcu i podstiče investicije i razvoj u oblasti poljoprivrede, energetike i infrastrukture.

Ono čega se pribojavam jeste činjenica da su to mnogi predsednici, premijeri, ministri i ostali funkcioneri pre njega, decenijama unazad, isto izjavljivali, a epilog svih tih obećanja znamo.

Ne sumnjam u Nikolićevu dobru volju i iskrenu nameru u tom pogledu, ali sumnjam u ostvarivanje tih, da ih nazovem, obećanja.

Zašto? Evo zašto. Mi u Srbiji, recimo, proizvodimo kajmak. To je karakterističan proizvod vezan za nas, poput proizvodnje kavijara u Rusiji. Dakle mi smo velesila u proizvodnji kajmaka, Rusija u proizvodnji kavijara, a Francuska koja je velesila u proizvodnji sira nikad nije bila u stanju da proizvodi kajmak, iako ima i moćan agrar i moćnu prerađivačku industriju.

I onda direktorka svetskog trgovinskog lanca „Metro“ u jednom razgovoru pre neku godinu za „Akter“ kaže: „Ako neko reši ’problem’ kajmaka, mi kupujemo sve i distribuiramo ga širom sveta.“

Taj „problem“ kajmaka me tada zainteresovao. Iako nisam ni tehnolog, ni stočar, već novinar, zainteresovao sam se u čemu je problem.

Problem je sledeći. Da bi kajmak postao top-proizvod namenjen tržištu, a ne domaća radinost, mora imati dugotrajnost kako bi taj proizvod mogao sa odgovarajućim rokom trajanja da se prodaje i distribuira širom sveta.

Dakle, naša mlekarska industrija, naši fakulteti, naša nauka, naši akademici, naposletku i naši političari, pa i preduzetni Milan Beko koji je privatizovao „Imlek“ svojevremeno za račun „Salforda“, nisu rešili do sad „problem“ kajmaka.

Iako postoji tradicionalan i konkurentan proizvod, iako postoji tržište za njega mereno u stotinama miliona evra na godišnjem nivou, dva elementa tog problema cela Srbija nije u stanju da reši.

Problem da kajmak ima rok trajanja od bar 12 meseci, i tehnologiju ambalaže koja će tom kajmaku omogućiti višestruko korištenje, a da se pri tome svojstva kajmaka ne poremete, u prvom redu da se posle prvog otvaranja ambalaže ne isuši.

Dakle, Srbija nije kadra da reši problem koji joj potencijalno donosi milione evra.

A mi pričamo o 21. veku, razvoju sela, agrara, mitovima da je agrar srpska razvojna šansa i „srpska nafta“.

Predlažem predsedniku da za početak neko u državi dobije zadatak da reši „problem“ kajmaka, pa ako ga ne reši da ga oteramo na Goli otok, a ako reši tog treba da učinimo našim nobelovcem. Herojem Srbije.

Ko se prijavi za zadatak dobrovoljno, taj će ga i rešiti ako zna da ga neuspeh vodi na Goli otok. Prosto, u Srbiji se ništa ne rešava drugačijim pristupom sem tim, sve drugo završavalo je na datim obećanjima jer niko ni za šta ne odgovara.

Uspeh je u Srbiji oduvek bio samo moj, a neuspeh ničiji, tj. naš zajednički.

Dakle, predsednik treba da se postara da kandiduje prave zadatke, a sistem da trasira na jasnoj nagradi i jasnoj odgovornosti. Tad će Srbija biti onakva kakvom je on zamišlja, u suprotnom biće ista kao i do sada, a kroz koju godinu i on će biti isti kao i većina njegovih prethodnika.

Sličan zadatak treba postaviti i pred ratare i povrtare koje razrešenje njihovog problema vodi među uspešne, srećne i bogate poljoprivredne proizvođače, a samim time i celu Srbiju, s obzirom na volumen potencijalne proizvodnje i njene efekte na srpsku ekonomiju.

Da se vratim, svakolika elita iako mnogo pametuje nije u stanju da stakleničkoj-plasteničkoj proizvodnji obezbedi pristup adekvatnoj energiji za, u prvom redu, zagrevanje staklenika-plastenika, i druge energetske potrebe poput navodnjavanja itd.

Otkriću Vam jednu malu tajnu, Srbija ne može biti konkurentna u izvoznom smislu ukoliko staklenici nemaju ili vrelovod, znači svoj sopstveni izvor-bunar vrele vode kojim će praktično besplatno, tj. sa prihvatljivim troškovima, zagrevati staklenike-plastenike, ili odgovarajući sistem koji proizvodi energiju putem odgovarajuće tehnologije koja koristi obnovljive resurse, tipa vetra, solarne energije itd.

Proučio sam problem, mikroklimatski uslovi, plodno zemljište, bogatstvo vodom nije dovoljno da se uspe u stakleničkoj-plasteničkoj proizvodnji u smislu da naša proizvodnja bude izvozno konkurentna. Najskuplja stavka u proizvodnom procesu je energija, ko ima jeftiniju energiju taj može maltene da zasniva tu proizvodnju gde god hoće.

Imao sam priliku da lično vidim u sred izraelske pustinje staklenik veličine 7.000 hektara, koji je svoj energetski problem rešio putem iskorištavanja solarne energije, i iz tog staklenika za Holandiju idu kontigenti cveća, koje Holandija kao cvećarska, navodna, velesila preprodaje celom svetu.

Iz tog staklenika potiču kontigenti grožđa bez košpica koje konzumiraju Japanci. Dakle, iz prave pravcate pustinje, sa dva puta skupljom radnom snagom od srpske, i deficitarnim izvorima i skupom vodom, ali sa rešenom energijom.

Dakle, Nikolić treba da počne od realnih stvari koje proizvode konkurentnost, održivost i profit.

Ako Srbija i sva njena elita nije u stanju da reši „problem“ proizvodnje kajmaka i staklenika-plastenika, pri tome motivisana da će na taj način zaraditi milione i milijarde, nešto ozbiljno ne valja.

Bojim se da nisu tužni srpski seljaci problem, već elita, politička, naučna, preduzetnička.

Dakle, kad Nikolić posle izrečenih obećanja počne da delegira prave, precizne i konkretne zadatke, nudeći Goli otok ili Nobelovu nagradu dobrovoljcima, siguran sam da krećemo napred.

Sve drugo je mlaćenje prazne slame, poput one koju mlate srpski mediji svakog dana.

Nesposobna nam je i medijska industrija, obezglavljena i bez prave elite i vizije kako poput, recimo, inovativnih poljoprivrednika doprineti i svom ličnom i društvenom i državnom razvoju i prosperitetu Srbije.

Nije nesretni Miroslav Bogićević trebalo da kupuje „Politiku“, „Novosti“, „Dnevnik“, taj novac sa državnim mirisom trebalo je da upotrebi za kupovinu suvlasništva u berlinskim i pariskim medijskim gigantima. Tad bi i on i oni koji su ga u to uputili bili nobelovci, a Srbija bi svakog dana sve više ličila na državu, a sve manje na banana zemlju.  

http://akter.co.rs/weekly/kolumna/79-pri-a-o-kajmaku-i-staklenicima.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Предлог: девизне резерве уложити у производњу хране

Зашто да извозимо? Проблем је добити грађевинску дозволу, али само ако сте Икеа а не члан клуба Привредник! У затвор се иде због 20 хиљада а не због 200 милиона?

NENAD M. ILIĆ: Poljoprivredno samoorganizovanje

Radoman Jović: Izvoziti ili umreti

Монсанто и МК Комерц

Пораз

Састанак у Бриселу

 

4 Responses to TIHOMIR TRIŠIĆ: Priča o kajmaku i staklenicima

  1. Varagić Nikola каже:

    Komentar Danas

    Skadar na Prokopu

    AUTOR: REDAKCIJSKI KOMENTAR

    Pre tačno 35 godina, 7. oktobra 1977, počela je gradnja železničke stanice Centar na Prokopu u Beogradu. Radove je trebalo završiti za 18 meseci, a prvi voz da svečano uđe na peron za Praznik rada, 1. maja 1979.

    Iako je stručna javnost tokom sedamdesetih bila podeljena oko ovog projekta, nije bilo sporno da bi se izmeštanjem železničkog saobraćaja iz Savskog amfiteatra oslobodilo 80 hektara građevinskog zemljišta, procenjenog na pet milijardi evra, čije bi iskorišćavanje genrisalo dodatnih do 20 milijardi.

    Međutim, tri i po decenije kasnije, Prokop zvrji gotovo prazan, i da nije prigradskog Beovoza i gradskog Bg-voza, paučina bi se odavno uhvatila po betonskim stubovima, iako je u ovaj objekat, kao deo projekta Beogradskog železničkog čvora, do sada uloženo oko 100 miliona evra. Umesto da opslužuje putnike koji u prestoni grad dolaze i odlaze „Brzim prugama Srbije”. Prokop je postao pravi Eldorado za domaće političare koji su se zavetovali da će baš oni završiti ovaj beogradski Skadar ni na nebu ni na zemlji.

    Zato, istovremeno sa nadom i zebnjom Beograđani primaju najnoviju vest da je ministar i potpredsednik vlade Rasim Ljajić u Kuvajtu izdejstvovao povoljan kredit od 25 miliona evra za izgradnju. Obećanje je dobio od tamošnjeg premijera Džabera Al-Mubaraka Al-Sabana glavom i bradom. Kuvajćanin je rekao da postoji zainteresovanost za ulaganje i u druge železničke projekte, ali da će odluke o tome zavisiti od efikasnosti u izgradnji Prokopa. Verovatno su čoveka saradnici uputili u priču o nastanku beogradske stanice.

    Zanimljivo je će sredstva doći iz kuvjatskog Fonda za arapski razvoj. Nekada smo mi, za vreme druge Jugoslavije, pomagali Bliski istok povoljnim kreditima za infrastrukturne radove, školovanjem mladih kadrova iz tamošnjih zemalja, a sada smo brže-bolje „ščepali” povoljni kredit sa grejs periodom od četiri godine. Setimo se i toga, pre 20 godina smo baš Kuvajtu izvozili tenkove M-84, sofisticirano čudo od tehnike koje se u Pustinjskoj oluji 1991. pokazalo boljim od američkog „abramsa“. A sad…

    Ipak, kreditu se u zube ne gleda, to smo naučili baš kad je o Prokupu i železnici reč. Onaj čuveni ruski zajam od 800 miliona dolara, koji se „valja” evo pet-šest godina, a sa kojim su vozovi kao munje trebali da stižu u glavnu beogradsku stanicu, za sada dobijamo na parčiće, tačnije na kašičicu. Stoga ostaje nada da ćemo imati više sreće sa Kuvajćanima, jer barem oni nemaju razloga da nas tišću i ucenjuju kao što to rade Brisel, Moskva, Berlin, Vašinton…

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/skadar_na_prokopu.46.html?news_id=249718

  2. […] TIHOMIR TRIŠIĆ: Priča o kajmaku i staklenicima […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: