Србија без опозиције

Никола Варагић

Србија без опозиције

 

Тренутно у српском политичком животу (систему) нико не може да угрози позицију председника владе и СПСа. Зато је он отишао у Брисел да разговара са Албанцем који је одговоран за смрт великог броја Срба – без страха да неко може да обори владу. Пошто у Србији нема праву опозицију, пошто “патриотски блок“ неће, и не може, да смени председника владе (и СПСа), највећа опасност по његов опстанак на власти долазила је од ЕУ. Сада када је показао “вољу да сарађује“ ЕУ жели да га задржи на тој функцији још неко време. Запад очекује, од њега и ове владе – састављене од странака коју је чине, са опозицијом која седи у скупштини, без праве опозиције ван скупштине – да уради оно што “нико није урадио у српској историји“. Дакле, да призна “Косово“. Прво су бивши председник државе, и сада председник владе, уз “прећутну сагласност“ СПЦ, пристали на руковање са човеком који је одговоран за убијање српске деце. При томе, свима је јасно да по признавању “Косова“ неће доћи до брзог пријема у ЕУ. Србија би добила датум за преговоре и ти преговори би трајали годинама. Можда би “Косово“ признато од стране Србије пре Србије постало члан ЕУ. Западу је важно да признање “Косова“ дође од “националиста“ у Београду а не “еврофила“. Када “националисти“ признају “Косово“, и народ ће то прихватити, међу Србима нико се неће побунити и угрозити планове. Због тога је Запад подржао формирање нове владе Србије, са СНС, и одлазак ДСа у опозицију. Могуће, привремено.

О томе пишу и говоре, ових дана, српски медији, новинари и политички аналитичари који се залажу са улазак Србије у ЕУ – који на Космет гледају као на терет којег се треба ослободити – мејнстрим медији. За њих је разумно поступати овако како председник владе и СПСа поступа заједно са својим коалиционим партнерима и уз прећутну сагласност опозиције (и оне у скупштини и оне ван скупштине). Они одобравају састанак у Бриселу, они председника владе охрабрују да уради оно што “нико није урадио у српској историји“. Пошто људима који су на власти у Србији (а то се односи и на добар део “опозиције“) није толико стало до Космета колико до својих положаја и привилегија, они ће наставити овим путем. Неће се борити за Космет, на сваки миг са Запада одлазиће на састанке у неке емирате, неће створити озбиљну опозицију у Црној Гори, “банкстери“ и тајкуни ће радити све што су до сада радили, итд. Сасвим је могуће да ЕУ неће опстати, можда не у овом саставу и на овај начин организована, када дође тренутак да Србија постане члан те заједнице. Свесни су тога и еврофили и чланови владе, али између себе и својих интереса са једне стране, и “терета Космета“ са друге стране, бирају да се ослободе терета. Имају новац, потребан им је безвизни режим, желе лепо да проживе још пар година и путују по Европи и свету, после шта буде. Међу њима има и оних који мисле и искрено верују да ће то бити добро за Србију и све њене грађане, за српски народ. Верују да ће са “ослобађањем терета“ доћи до дубље интеграције са ЕУ, или мањег притиска са Запада, а да ће последица тога бити европеизација Србије, пораст животног стандарда, што ће омогућити процват културе, космополитизма, останак младих, више школованих, победу над белом кугом, итд. О њиховом незнању, код оних код којих је то у питању, касније у тексту.

У политичком животу Србије постоји нешто што се може назвати “опозиција“. То није Демократска странка, пошто та странка није до сада, и неће у будућности, пружити отпор Западу и тајкунима. Права опозиција у данашњој Србији ушла би у озбиљан сукоб (али тактички, опрезно) са Западом и тајкунима. Међутим, у Србији нема праве опозиције. Постоји нешто што личи на опозицију, из чега можда може да настане опозиција, али то није права опозиција, у овом тренутку. Ко су људи који се представљају као опозиционари? Које организације нису део Система (или под утицајем Службе)? Где је “тло“ из ког ће да “никне“ права опозиција и будућа власт?

У данашњој Србији “опозицију“ представљају: Демократска странка Србије, Двери српске, Српска радикална странка, Покрет за слободу (можда је необично да се овај покрет нађе у овом друштву, али јесте организација која делује из опозиције), СНП Наши и неки мањи националистички и грађански покрети. Ту су и бројни новинари, интелектуалци и појединци окупљени око сајтова и новина: Печат, Нови Стандард, Српски културни клуб, Васељенска ТВ, Видовдан, Српски лист, Напредни клуб, Фонд Слободан Јовановић, Балкан магазин, Сиви соко, (Р)еволуција, итд. У последње време истиче се недељник Актер. На неки начин, у једном делу, међу опозиционарима, међу онима који нису део владајуће елите и нису са припадницима владајуће елите у “комбинацијама“, можемо уврстити и људе који су окупљени око Пешчаника и Е-новина. Наравно, они су условно опозиција, као што је добар део припадника “патриотског блока“ само условно опозиција. Сведоци смо да већина из “патриотског блока“, када се организује парада поноса, представља опозицију, тада се чак и СПЦ пробуди, али када председник владе оде у Брисел да се рукује са човеком који је одговоран за убијање (српске) деце, нема протеста, нема немира у Београду. Исто тако, “патриотски блок“ никада није показао ни делић воље и својих могућности да заштити раднике (радници су Срби, правослваци, у већини) од тајкуна и страних банака, или да направи протест, као поводом параде поноса, али због лошег закона о реституцији и супституцији или због онемогућавања да браћа и сестре из расејања гласају на изборима. Није било ни велике масовности приликом “шетње захвалности“.

Српска православна црква никада није била место одакле је покретано озбиљно опозиционо деловање. Сломљено после 1945. године свештенство СПЦ је налазило начина како да опстане унутар комунистичког система. Свештеници су, у већини,  долазили из неписмених слојева становништва, или из оних слојева који је већ обузео “дух прогреса“, тако да су они комунисти (партизани и чланови КПЈ) који су доживели нагло “национално самоосвешћење“ после револуције, рата и Голог отока (после физичког истребљења православних Срба, монархиста и четника, свих српских предузетника/капиталиста и већине научника и уметника) сада као наводни покајници пред нацијом и неискрени покајници пред Богом – у свештенству СПЦ нашли савезнике у борби против комунистичког диктатора (и антихришћанског режима). Савез између свештенства (од који многи нису били “војници у служби Христа“) и лажних дисидената (који се никада нису одрекли идеја комунизма и снова о комунистичком рају на земљи – у земљи Србији) је кобна грешка која је скупо коштала српски народ. Погледајмо данашње стање: део епископа и свештеника СПЦ подржава политику Демократске странке, Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије када су у питању Космет, економија, однос према ЕУ и Западу; са друге стране, део епископа и свештеника подржава људе окупљене око Демократске странке Србије, Двери српске, Печата, итд. Као што видимо, СПЦ није место окупљања праве опозиције – оних који су против уласка у ЕУ, за прекид преговора са Приштином док се не заврше истраге о ратним злочинима, за социјалну правду и борбу против корупције, итд. СПЦ није била права опозиција ни пре двадесет година, ни пре тридесет година (задржавам се са примерима на свој животни век). “Патриоте“ нису послушале патријарха да не излазе на улице када је одржана парада поноса, ове године “патриотска власт“ (СНС-СПС) није послушала СПЦ и вернике те су дозволили изложбу која вређа хришћане. То је наставак политике “јахања попова“ која није прекинута од 1945. године. Иако се на попису већина становника изјасни да је православне вере, и даљу се популарни филмови, и даље се снимају филмови у којима се прави спрдња са свештеницима. Скоро да не постоји српски филм у коме поп није шарлатан и лудак. Наравно, делом је за такав имиџ криво и свештенство СПЦ. Нема човека у Србији који лично не зна за бар једног свештеника или епископа описаног у српским филмовима. Зато исти они који се на попису изјашњавају као православци воле сцене са “јахањем попова“, због тога се и даље снимају такве сцене (пример филма “Парада“ подржаног од СПСа, чији је  председник награђен од стране неких владика СПЦ, а те владике управо изгледају као ликови из филмова).

Да бих био јаснији, и да неко не помисли да оптужујем СПЦ или да потцењујем оне који припадају опозицији, објаснићу шта подразумевам под правом опозицијом. Узећу као примере СПЦ из доба осамдесетих и недавну “шетњу захвалности“ од зграде владе Србије до споменика војводе Радомира Путника.

Да поновим, не оптужујем. Не правим се генерал после битке. Верујем да се од стране оних који су иначе непријатељи православне Србије прецењује утицај СПЦ на негативна дешавања осамдесетих, деведесетих и после 2000. године. Наравно, постоји одговорност СПЦ, и то пре свега због нечињења, за та негативна дешавања из претходних 30 година. Прво и основно, СПЦ није била “бастион антикомунизма“ у Србији. Уместо јасне антикомунистичке стратегије, СПЦ је пошла путем прављења трулих компромиса са српским комунистима. Ти компромиси не би били трули, имали би смисла да је од стране комуниста дошло до искреног покајања, да је било довољно хришћана који могу да опросте покајнику, јер би дошло до рехристијанизације и демократизације друштва. Уместо тога добили смо опстанак (нео)комуниста на власти у наредних 20 година и талибанизацију православља. Није дошло до реституције, рехабилитације, демократизације и успостављања здравог капиталистичког система, људима из расејања и даље није омогућено право гласа. Да је СПЦ тада постала “бастион антикомунизма“ окупила би око себе цело расејање, све искрене, праве и доказане антикомунисте-демократе који су живели у Србији, из тог окупљања изродила би се права опозициона странка, прикупио би се озбиљан новац кроз “зајам за препород Србије“. Та странка би већ на почетку деведесетих, одмах по доласку на власт, донела законе о приватизацији, реституцији и рехабилитацији. Уместо националистичке мржње у народу би ширила хришћанска осећања и знања, напредовало би се по питању људских права, опстале би тековине антифашистичке борбе, не би било освете и реваншизма, величања квислинга, али би дошло до успостављања владавине права и осуде комунистичких злочина. Све би се одвијало у духу најбољег што имамо у традицији. Тако би процес распада СФРЈ ишао другим путем, повољнијим по Србе, са далеко мање страдања, са далеко мање учињеног зла у име српства и Христа, са далеко мање медијске сатанизације српског народа у светским медијима, итд. Та шанса је тада пропуштена, СПЦ ни данас није “бастион антикомунизма“ а Србија није далеко одмакла у демократизацији. Српска православна црква, као и антикомунистичка интелигенција, као и цео народ, тада (осамдесетих) није имала ресурсе и кадрове за такву битку. Ни данас не постоји довољно часних, стручних и храбрих људи, добро организованих, који би реформисали правосуђе и службе безбедности, који би преузели бројне државне функције и суштински променили ствари у Србији и региону – на боље.

Да ли потребне ресурсе и кадрове имају они који су организовали и подржали “шетњу захвалности“ јунацима из Кумановске битке и ослободилачког рата? Већина је свесна да немају. Тога су свесни и они који су организовали шетњу и они који су веома непријатељски опредељени према људима који су шетали од зграде владе до споменика војводе Путника. Први виде “клицу“ будућег покрета отпора, други виде маргиналну групу екстремиста. Не постоји “критична маса“ грађана Србије: образованих и свесних своје традиције, историје, спремних да се боре за слободу. Да је другачије, не би пинк-култура цветала. Шетњу су поред уредника Новог Стандарда организовали људи блиски Демократској странци Србије, покрету Двери српске и Српској напредној странци. Нису све организације и сви сајтови који се сврставају у “патриотски блок“ подржали шетњу. Шетња захвалности је остала “затворена“ (или одбојна или за њу нису ни знали) за већи део припадника грађанског дела Србије, међу којима нису сви атеисти, комунисти и слично, међу којима има оних који осећају захвалност према храбрим прецима. Српске поделе и разлози због који је “шетња захвалности“ остала затворена (или одбојна) за добар део народа/грађана су бројни и многима познати. Због тих подела и разлога Србија нема опозицију, а људи који су предводили “шетњу захвалности“ немају ресурсе и кадрове да постану права опозиција владајућој елити, у овом тренутку. Због тога нису ушли у битку, већ су повели шетњу у којој је учествовало 2 000 људи. Због тога нема озбиљне критике председника државе, председника и потпредседника владе од стране “патриотског блока“. Због тога власт не осећа претњу од тог дела (пошто се и СНС и СПС сврставају у исти блок) “патриотског блока“. Људи који су сада на власти знају да их људи из “патриотског блока“ неће сменити, јер, они који су независни од власти, који су заиста опозиција СНСу и СПСу немају ресурсе и кадрове а они који су зависни од СНСа и СПСа и имају добру и редовну сарадњу неће то урадити – сви заједно процењују да Србија нема снаге да уђе сукоб са Западом због Космета. То су проценили и на Западу и зато су омогућили формирање “националне владе“. Они који би ушли у битку против Запада свесни су своје немоћи. Зато се битка одлаже, “купује се време“, трпи понижавање, како неки наводе, или оправдавају ову владу, у којој опет Г17 води економију.

То је тема овог текста, због чега сам више пута поновио да не оптужујем “опозицију“ или СПЦ. Ни сам немам “моћ“ да за трен променим стање у региону и свету, да сменим председника државе и владе Србије, немам нов економски тим који би заузео НБС, Пореску управу и Министарство финансија. Због тога не могу да дигнем буну када дође до сусрета између “ратника“ у Бриселу, али могу у сваком тренутку на сваки начин да ставим до знања да се не слажем са тим и да ја то никад не бих урадио. Не могу да прихватим аргумент “и ти би исто то урадио да си на његовом месту, ево и у овом тексту признајеш да немамо ресурсе да уђемо у сукоб са ЕУ због Космета, отишао би у опозицију као ДСС или на састанак у Брисел да си на власти“. Овај аргумент не стоји – да сам старији 10, 20 или 30 година, и да сам на власти, или вођа опозиције, доста тога не би било исто, па не бих дошао у исту ситуацију. Могу да разумем зашто се Срби са Космета не буне и не нападају председника државе и владе (из СНСа и СПСа) због сусрета у Бриселу, иако би, да је председник ДСа то урадио изјавили да се ради о издаји. Могу да разумем и да налазе оправдање и чак да бране садашњу власт, али се не слажем са ставом да су они који се у Београду буне против владе и ЕУ у мањој опасности, тако да ни аргумент “али ти не знаш како је живети на Космету“ није баш убедљив. Цела Србија је под окупацијом. Окупатор може да удари на сваког Србина на Космету подједнако као и у Београду. Ако сарађујеш са сарадницима окупатора и ти си сарадник окупатора. Зато сам изабрао да живим на маргини, у полуилегали, у финансијској оскудици. Зато сам усамљени појединац, уздржан према свакој организацији и сваком медију у Србији. Срећом, нисам једини.

                                                             ***

Ивица Дачић је данас генерал Милан Недић (наравно само по позицији у односу на окупатора, у свему осталом нема сличности, Дачић није ни “до колена“ генералу Недићу). Због те сличности, својевољног избора да постане званични представник српске државе спреман да сарађује са окупатором, приликом уласка у претходну владу (2008.) прво што је Дачић урадио јесте скидање слике генерала Милана Недића са зида у згради владе (о чему сам више пута писао на блогу). Дачић гради имиџ патриоте и на тај начин је хтео да истакне “разлику“, да истакне своје “европско“ лице. Разлике, као што видимо, што се тиче сарадње са окупатором – нема. То је, практично једини потез, иза којег стоји цела Друга Србија и због чега Дачић никада није био критикован. Исто тако га сада из Друге Србије нико не критикује због састанка у Бриселу. Да ли су нацисти били толико суровији и на нижем цивилизацијском ступњу од данашњих окупатора? Нису, нема велике разлике. Зато постоји разлика између Срба који су сарађивали са нацистима и данашњих Срба који сарађују са модерним нацистима. Ови други нису ни “до колена“ оним првим. Још један квислинг, Б. Тадић, као бивши председник и сарадник окупатора, изјавио је недавно за државну телевизију НД Хрватске да је генерал Михаиловић био “квислинг“.

За разлику од Србије из времена генерала Милана Недића и Другог српског рата данас у Србији данас нема покрета отпора – ни левог ни десног – нема ослободилачког покрета. Сви су на неки начин у колаборацији са квислиншким режимом и сви прихватају стање окупације, “купујући време“, док “лажу Запад“ и чекају Црвену армију или Руску царевину да нас ослободи. Не мислим да су изазови са којима се носимо мали, али су изазови (опасности) са којима су се суочили Срби пре 70 година били већи.

Ту, по мом мишљењу, ови који прихватају окупацију али се не мире до краја са њом – јер не мисле да окупација доноси неко добро и при том се не буне много – подједнако греше као и они који се исто тако мире са окупацијом али мисле да ће од окупације бити и неког добра, јер неће бити жртава (иако је попис показао да је у последњих 10 година у Србији изумро један мањи град, а још већи је “губитак“ Срба који живе у региону и расејању, и сви остали параметри су лоши). Исти они који нападају генерала Недића због тога што није ушао у сукоб са нацистима да би сачувао народ бране данашњег председника владе Србије који испуњава све услове Запада “да би сачувао народ“. Нисам за потпуну рехабилитацију генерала Недића, посебно не у смислу да се велича сарадња са окупатором, али нисам ни са “анатему“ и не мислим да треба да се налази на “стубу срама“. Његова слика треба да стоји међу сликама свих осталих председника влада. Не мислим да је Вук Бранковић издајник, да није било користи од његових одлука, да Деспот Стефан Лазаревић није заслужан са опстанак народа, али прави јунаци и узори тог доба су Свети цар Лазар и Милош Обилић. Да су они који су страдали за време турског ропства, током српских устанака и балканских ратова, као и они који су се борили против Германа и католика у току два светска рата, размишљали као ови “умерени“ из Прве и скоро сви из Друге Србије – Србије данас не би било или Србин не би знао шта је понос, шта је слобода, итд. Неко би рекао да би данас Срба било више, али мислим да ове 2012. Србије не би било уопште да није било оних који су били спремни на мучење, жртву, одрицање, смрт, бол и патњу у борби за слободу, за своју породицу, језик, веру, писмо; да није било мудрих људи са победничким менталитетом који су до победа долазили уз најмање могуће жртве. Такве спремности и мудрости и таквог “духа“ нема у последњих 50 година. Свети цар Лазар је одабрао “царство небеско“, Србија је пала у вишевековно ропство али је ипак после пар векова васкрсла српска држава. Поново, кроз сећање на Светог цара Лазара и Милоша Обилића, настала је нова Краљевина. Због тога СПЦ није постала “бастион антикомунизма“, због тога у Европи само у Србији функционери Комунистичке партије имају исту моћ као у времену од Голог отока до пада Берлинског зида. Комунисти имају превласт и унутар Прве и унутар Друге Србије. Зато не бих бацао “анатему“ ни на садашњу власт, владајућу елиту. Ти људи су једноставно неспособни, кукавице, немоћни су. Као такви, немају избор, прихватају сарадњу са окупатором. Пример Демократске странке Србије: ова странка је против ЕУ и за одбрану Космета – и налази се у опозицији – у држави у којој је највећи број гласача против ЕУ и за одбрану Космета. Бесмислено је “анатемисати“ Србе који су дозволили да Османлије владају пар векова и који су под окупацијом тражили начине да преживе. То што не осуђујем данашње сараднике окупатора не значи да их подржавам. Не подржавам ни генерала Недића ни Вука Бранковића. Ја не бих тако поступао. Отишао би у равногорце, борио би се до краја на Косову. Зато, надам се да ће сви они бити удаљени са државних функција и све ћу учинити (што је у мојој моћи) да тако буде. Указујем да се у сваком тренутку треба понашати као хришћанин – ако си хришћанин. Не бих брисао или скидао слике председника државе и влада из савременог доба (Тадића, Дачића, Коштунице, Николића, Ђинђића, Милошевића…), сви они су део српске историје, као и генерал Недић. И даље сам против тога да се свако ко размишља другачије и ко не доноси личну корист назива “издајником“. Када напишем да су Дачић, Тадић, Николић, Вучић, Динкић и слични квислинзи то и мислим. Они непосредно извршавају наређења окупатора и сами пристају (неки радо) на тај положај. Ако је генерал Недић био, несумњиво, квислинг, то су, несумњиво, и данашњи политичари. Србија нестаје, Срби нестају, без обзира што власт сарађује са окупатором – жртве и штета од оваквог мира (тихог умирања, рата вођеног другим средствима) једнака је жртвама и штети коју конвенционалан рат доноси. Наравно, нисам за то да се ратом реше пробелеми, не мислим да (само) ратом можемо постићи циљеве и свестан сам да у овом тренутку Србија није спремна за рат – нема војску.

Да постоје ресурси и кадрови, како би изгледала “шетња захвалности“? То је и одговор како видим праву опозицију. У шетњи, и даље, не би било места са екстремисте са деснице, за хулигане са фудбалских стадиона, али би било места за велики број припадника грађанске Србије (од тог дела грађанске Србије који би дошао многи себе сматрају и делом патриотске Србије али не желе да буду повезани са “патриотским блоком“ нити им “патриотски блок“, и зилоти, признају и патриотску страну – “јер неће да бију педере“). “Шетња захвалности“ окупила би око 500 000 (пола милиона) грађана. Организатори шетње би пре тога формирали “владу у сенци“. У тој влади не би седели само православци и равногорци. У данима после шетње, у дану када пишем овај текст, објавили би платформу за преговоре и решавање питања статуса Космета. Представили би нов економски програм, Закон о развојној банци и имали би припремљених 10 милијарди евра оснивачког капитала банке, и најмање 5 милијарди евра за подршку буџету. Унутар полиције, војске и БИА у наредних месец дана дошло би до пуча и хапшења бројних криминалаца, политичара, тајкуна и страних плаћеника (само на основу доказа, уз хришћанско и цивилизовано поступање према њима). Уследило би деловање у спољној политици са јасном стратегијом наступа у светским медијима. Дошло би до “историјског договора“ са Бошњацима и Мађарима који живе у Србији. Наредних неколико месеци нико не би помињао независност Републике Српске, али би се светска јавност упознала са стањем људских права и имовине Срба у НД Хрватској. То су жеље. Стварност је потпуно другачија.

Мислим да је добро што је дошло до “шетње захвалности“. Међу десничарима, међу припадницима “патриотског блока“ мора доћи до разлаза између “војника у служби Христа“ са једне стране и хулигана-националиста и национал-комуниста са друге стране. Због тога сам на изборима подржао Двери српске, изашао сам на гласање после скоро 10 година. Са друге стране, идем на скоро сваки протест Покрета за слободу, подржао сам бројне акције покренуте од оних који припадају грађанском (левичарском и либералном) делу, из Друге Србије. Уколико не умањимо поделе и разлоге никада нећемо доћи до ресурса и кадрова.

Морамо бити спремни и на то да ће поделе и разлози – због којих немамо ресурсе и кадрове – за стварање праве опозиције – покрета отпора, “владе у сенци“ – остати још дуго међу нама и да ће у наредних 5 до 10 година Србија признати “Косово“, да ће доћи до сецесије “Војводине“ и “Санџака“ и да Србија бити сведена у границе “Београдског пашалука“. Србија нема опозицију која може да спречи негативан развој догађаја. Права опозиција била би, у овом тренутку, коалиција састављена од великог броја организација и појединаца, коју подржава најмање милион грађана Србије и неколико стотина хиљада Срба из расејања, са добрим везама у важним светским државама, са неколико стотина милиона евра у кешу спремног за смену власти и промену система. Праве опозиције нема јер нико нема ресурсе и кадрове да уради нешто другачије од владе Србије а да тај чин нема најгоре могуће последице по Србију и српски народ. После састанка у Бриселу између “ратника“ односно “премијера“ није било већег бунта у Србији. Пре пар дана без проблема је донет Закон о “утапању“ Нове Агробанке, настале из Агробанке, у Поштанску штедионицу, још један експеримент “експерата“ који су уништили српску економију и покрали грађане Србије. Можда је то део пакета мера које су предложене од стране савета за привредни препород председника владе. Војска Србије, у овом тренутку, није способна да заузме ни Крагујевац, где би локална странка, када би заиста наоружала своје чланове, могла прогласити “Републику Шумадију“. Исто тако, када би градоначелник Јагодине наоружао чланове своје странке, Војска Србије морала би да напусти тај град. Овакав сценаријо је, чак, бољи него да на челу војске или државе уместо квислинга и кукавице имамо “умишљеног месију“ који без икаквих ресурса и кадрова улази у “рат са целим светом“: у рат против Нато алијансе, у рат против локалних моћника који га не слушају, против оних који се залажу за већу аутономију Војводине, против свих неистомишљеника. Такав би брзо уништио Србију и завршио у Хагу. Сутра ће влада и скупштина променити закон о ГМ храни и дозволити ГМ храну у људској исхрани, али неће доћи до озбиљних протеста на улицама Београда. Ако поново буде организована парада поноса, ето рушења Београда. Своју немоћ, и бес због ропског положаја, “патриотски блок“ (и СПЦ), очигледно, искаљује на хомосексуалцима.

Сетимо се библијског Јова. Узмимо да је то Божија воља, да Србија средином 21. века постоји у границама Београдског пашалука, на простору Шумадије, да је Бог заиста проговорио кроз Тарабиће и да ће за пар деценија сви Срби “стати под једну шљиву“. Можда није исти разлог зашто Бог узима Јову вољене и имовину и зашто Србима узима народ и територију, за нас је неважан разлог због чега Бог нешто ради. Немамо проблем са “самовољом“ Бога. Са вером какву је Јов имао, са вером у свемогућег Бога и Његову милост, Србија – чије су границе око Шумадије, где сви Срби стају под једну шљиву – може од Бога, попут Јова, добити назад све што је изгубила, може поново постати велико Царство. Срби који опстану и стану под ту шљиву, са таквом вером, представљаће – праву опозицију. Хоћу да кажем, није касно ни тада, када од Србије преостане само Шумадија, када сви Срби могу да стану под једну шљиву, да Србија добије праву опозицију.  

                                                          ***

Када би садашња “опозиција“ преузела власт, како би изгледала “нова“ власт? Уколико би “опозиција“ која долази из Прве Србије дошла на власт, министар полиције постао би Д.М. Палма, директор РТСа постао би власник Печата М. Вучелић, патријарх СПЦ постао би владика Филарет, владу би водио председник ДССа В. Коштуница, и томе слично. Србија би нестала после пар година. Уколико би “опозиција“ из Друге Србије преузела власт, министар полиције био би председник ЛДПа Ч. Јовановић, председник САНУ остао би Н. Хајдин, оснивач Е-новина П. Луковић постао би директор РТС-а, владу би преузео градоначелник Београда и вероватно председник ДСа Д. Ђилас, и томе слично. Србија би нестала после пар година.

Опстанак ове власти, до краја мандата, Србију води у нестанак. Председник државе и председник владе подржали су обележавање Кумановске битке на Зебрњаку мањим делом зато што то искрено осећају и желе а више зато што је власт под потпуном контролом ЕУ и на овај начин се, симболички, од стране ЕУ (не српске владе) ограничава утицај Турске на Балкану. Председник државе и председник владе Србије не би могли да уђу у Македонију да није постојала сагласност “виших кругова“. Нису Срби наговорили македонску власт да изађе у сусрет захтевима Србије да се достојно обележи Кумановска битка. Има таквих Македонаца који би подржали Србе, и који су подржали Србе, али се такви најмање питају у Македонији. На Зебрњаку је од представника македонских власти била само министарка културе. Поред представника власти из Србије дошао је и председник владе Републике Српске. Црна Гора није славила 100 година од Кумановске битке. Бугаре и Грке вероватно нико није ни звао.

Власт води Србију у нестанак а “опозиција“ би по доласку на власт убрзала нестанак – зато што у Србији нема праве опозиције са неопходним ресурсима и кадровима за промену система. Наставља се лагано и систематско одумирање.

Србија као држава, српски народ као целина, има ресурсе и кадрове неопходне за опстанак и развој. Тај потенцијал постоји. Не постоји организована група људи која може искористити потенцијал, коју ће подржати већина грађана на изборима.

“Патриотски блок“ састављен је од више десетина организација, медија, сајтова; “патриотски блок“ чини, у језгру, неколико хиљада људи. Сви они баве се Јасеновцем, Сребреницом, Зебрњаком, Старим Сајмиштем, барикадама, парадом поноса… Неколико десетина организација, које чини неколико хиљада људи, ради исте ствари, исте акције. Сви они, наводно, желе да смене садашњу владајућу елиту – да од УРСа, тајкуна и страних банака преузму српску привреду и вођење економије; да уместо ДСа и СПСа воде преговоре са ЕУ. Међутим, од неколико десетина организација, са неколико хиљада људи, нико, баш нико, за све ове године није написао економски програм и окупио нов економски тим; нити имају предлог за решавање статуса Космета. Али се зато сви, али сви, баве Јасеновцем, Сребреницом, Зебрњаком, Старим Сајмиштем, барикадама, парадом поноса… Не знам на који начин се статус Космета може позитивно решити по Србију ако се прво не реши, позитивно, статус српске привреде. И обрнуто. Космет је физички окупиран, остатак Србије је под економском окупацијом. Појединци из “патриотског блока“ свесни су тога, међутим, изостаје акција. У овом тренутку нико не руши владу у којој УРС води економију а СПС и ДС преговоре са ЕУ. Баш нико. Када би рушили, шта предлажу? Ко ће заузети њихова места? Заиста, кога заступа “патриотски блок“ и у чије име се бори “за слободу“? Ако заступа Србе, српски народ, све грађане Србије који воле и поштују Србију, зашто немају већину у бирачком телу? Зашто и када имају већину не могу да саставе владу? Зашто би влада састављена искључиво од људи из редова “патриотског блока“ увећала поделе и убрзала пропаст Србије? Испада да је, на неки начин, добро што Србија сада нема опозицију. Слично би било када би “грађански блок“ дошао на власт и владао искључиво, зилотски, талибански.

“Шетња захвалности“ показала је да постоји потенцијал у Првој Србији, да “патриотски блок“ може донети и неко добро. Потенцијал постоји и унутар Друге Србије, међу припадницима “грађанског блока“. Потенцијал постоји и међу нама који не припадамо ни Првој ни Другој Србији, и чини ми се да је временом нас све више, али смо ми и најмање међусобно организовани. Срби могу опстати и Србија се може даље развијати само ако се удруже сви потенцијали, са свих страна, после одвајања “жита од кукоља“. Могу да замислим Србију:

– у којој се одржава парада поноса али као протест због угрожених људских права, која ће се временом побољшати и тако ће организатори параде сами престати да је организују;

– док истовремено при сваком обележавању најбољег из традиције и најславнијих догађаја из историје, при сваком изразу поштовања према славним прецима – на свакој “шетњи захвалности“ – долази све већи број људи.

Могу да замислим да ће једног дана стотине хиљада људи бити у колони током “шетње захвалности“, да у тој колони неће бити екстремиста, да нико неће певати “нож, жица Сребреница“ и слично (као што није било на недавно одржаној “шетњи захвалности“), и да ће они који припадају мањинским (етничким, верским и сексуалним) заједницама а воле Србију и поштују српски народ заједно прошетати са својим сународницима и суграђанима који их исто тако воле и поштују без обзира на разлике. Могу да замислим Србију у којој се одржава угледна међународна конференција посвећена, а која ће интересовати већину грађана, праисторији региона и историји Словена. Могу да замислим Србију у којој је завршен Храм Светог Саве а изграђен “Теслин торањ“. Могу да замислим Србију технолошки (информационо-саобраћајно) модернизовану, у којој се подржавају технолошке иновације које доносе опште добро и олакшавају свакодневан живот и могу да замислим да таква Србија истовремено има десет пута већу пољопривредну производњу, са опорављеним селима и руралним крајевима у којима “цвета живот“. Таква Србија можда још увек неће моћи да поврати Космет али ће пронаћи начин да се ослободи економског ропства и остатак Србије ће се развијати, деца ће се рађати, села обнављати, људи из расејања гласати, мање младих и школованих ће одлазити. Тада ћемо добити кадрове и стећи расурсе да једног дана повратимо Космет тако да и Албанци (Косовари) прихвате решење које предложимо.  

Време је да Србија добије опозицију – да би добила нову власт, која ће одбранити Србију и омогућити услове за развој.

30. октобар 2012.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Пораз

Патриотизам и пљачка

Глупаци и преваранти

Смешно

Састанак у Бриселу

Данас устао на десну ногу?

Република Космет?

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

А Преокрет? А Истина?

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Да ли постоји трећи пут?

Економија

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POSLE ŠETNJE ZAHVALNOSTI

POKRET ZA SLOBODU priprema i treći, poslednji protest u ovoj godini

Да ли људи који се не слажу око теорије еволуције могу да се сложе око нове пореске и монетарне политике?

Слике са српских стадиона

Милослав Самарџић: Како су комунисти уништили привреду

Еуро крем за генерацију која расте

новембар 3, 2012

40 Responses to Србија без опозиције

  1. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POSLE STO DANA U KLOPCI ILI KUDA IDE I ŠTA MORA DA URADI SRPSKA VLADA

    petak, 26 oktobar 2012 22:54

    Paradoks ove vlade je u tome da će, bar za sada, biti stabilnija što više bude radila na destabilizaciji države

    1. Uvodne napomene, nasleđe
    Za neki dan će sto dana srpske vlade – malo da se opišu njeni učinci, ali sasvim dovoljno da se uoči smer kojim ide, čak i da se projektuju njeni dometi i bilansi. Uprkos obećanjima, dobrim namerama, pa i sasvim iskrenim željama Dačić-Vučićevog kabineta, procesi – za koje je bolje reći da se otvaraju pod njim nego da ih on otvara – unajkraćem bi se mogli opisati kao pad u klopku, najbrži koji se dogodio nekoj srpskoj vladi za poslednjih 12 godina.
    Procesi koji su doveli do toga da je vlada u klopci oku još uvek nisu vidljivi, što zbog toga da još uvek nisu počeli da daju vidljive rezultate, što zbog nastavka medijskog spina i nemoći da se izađe iz političke spirale u koju su zemlju i političku scenu doveli prethodnici. Baš zato je logika dolaska na vlast nove vlade nalagala politički i diskontinutet svake vrste sa prethodnom vladom. Jer obračun sa njenim nasleđem bio je jedini uslov bez koga se ne može da bi se država i nacija posle Borisa Tadića uopšte mogle postaviti na kolosek perspektiva sopstvenog preživljavanja, ako već ne dubinskih političkih i društvenih promena.
    To je, međutim, izostalo iako se ne može prećutati da je odlaskom Tadića vidljiva jedna vrsta društvene relaksacije. Jer novoj vlasti pošlo je za rukom da ostvari psihološki diskontinuitet u odnosu na prethodnu, ali nije daleko od pameti da bi se taj aspekt suštinski mogao pokazati u službi političkog kontinuiteta s njima.
    2. Kontinuitet i uslovi nesaglasnosti
    Zapadne sile – SAD i Nemačka pre svih – ponašale su se veoma lukavo, i kombinacijom pritisaka i obećanja uspele u veoma važnoj stvari – da projekciju ličnih političkih sudbina glavnih srpskih aktera odvoje od sudbine države i građana. Time su uspeli da spreče onu neophodnu identifikaciju vlasti sa sopstvenim biračima, koju su joj političke prilike odmah posle izbora itekako nameštale. Stvaranje uslova za tu nesaglasnost vlasti i građana dogodio se paralelnom akcijom stranaca na četiri polja.
    2.1. Nova vlada najpre je bila ucenjena: za podršku uticajnih zapadnih sila obavezala se da će provoditi sporne i antiustavne briselske dogovore Borka Stefanovića sa Prištinom;
    2.2. Logične namere nove vlasti da izađe iz pogubne ekonomske spirale zaduživanja tako što će se, za početak, umesto u inostranstvu, zaduživati kod sopstvene centralne banke sprečene su pritiscima i intervencijama na Zakon o NBS. Posle toga sve je dobilo stari tok – razorni privredni model u Srbiji je spasen i njena kolonijalna sudbina ostaje u siromaštvu i konačnom gubitku svih resursa neophodnih za privrednu obnovu zemlje;
    2.3. Borba protiv kriminala – umesto da preraste u politički obračun sa klasom političara koja je zemlju opljačkala, uvela u siromaštvo, koje preti da postane beznadežno trajno, i dovela je u beznadežan međunarodni položaj – pretvorila se u sredstvo za destabilizaciju vlade, čime je ona postala još krhkija i podložnija stranim uticajima;
    2.4. Vlada je, ponovo stranim pritiskom, sprečena da ovlada javnim prostorom – kulturom i medijima, pre svega – čime je, iako je imala vlast, držana daleko od stvarne moći i uticaja, podređena potrebama i namerama društvenih elita, najodanijih kolaboracionista stranih interesa u Srbiji.
    3. Zakonitosti iz kojih proizlazi sve
    Rezultat toga ne obećava dobro, što se može svesti na dve zakonitosti, koje proizlaze iz prethodih uslova i prete da obeleže mandat Dačić-Vučićeve vlade:
    3.1. Vlada, koja je na izborima legitimno osvojila vlast, moć dobija na kašičicu, i to u zavisnosti od toga koliko prati strane naloge opisane u prve četri tačke;
    3.2. Onoliko koliko Dačić-Vučićeva vlada bude kooperativna sa Vašingtonom i Briselom, pre svega kada je reč o njenom odustajanju od svake borbe protiv nezavisnosti Kosova i Metohije, toliko će u narednom periodu biti stabilna. I obratno, koliko bude pružala otpora, toliko će biti destabilizovana. A to znači da će vlada biti utoliko stabilnija ukoliko sama bude učestvovala u destabilizaciji države, što najbolje pokazuje stepen konfrontacije nametnutih joj interesa sa interesima građana.
    4. Rđavi procesi
    Otuda je otvoreno ili nastavljeno nekoliko veoma opasnih procesa:
    4.1. Iako povremeno Tomislav Nikolić i Ivica Dačić izjavama nagoveštavaju da će braniti Kosovo, iako novinske najave pisane pod uticajem Nikolićevog kabineta sugerišu da će platforma za nastavak pregovora o Kosovu biti na tragu Koštuničinog „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, već sama činjenica da je platforma ostala državna tajna i uoči dolaska Hilari Klinton u Beograd navodi na zaključak da se radi o suviše fleksibilnom stavu vlasti, u čijem konačnom definisanju bi važnu reč mogla da ima američki državni sekretar. Moguće je zamisliti da SAD – koje veruju da je zatvaranju kosovskog pitanja potrebno zadati još samo završni udarac nakon godina uspeha koje su imale radeći na tom pitanju sa Tadićem – neće biti zainteresovane ni za kakav kompromis sa Beogradom, osim što će kao kompromis predstaviti svojevrsnu ponudu autonomije za sever pokrajine.
    4.2. Ulazak Nemačke u srpski energetski sistem – u Termoelektranu Obrenovac – iako je taj posao već bio obećan kineskim investitorima, imaće četvorostruko negativno dejstvo.
    4.2.1. Srbija će na duže staze ostati bez Elektroprivrede, i to za račun Nemaca, koji nisu zainteresovani da država Srbija zadrži većinski paket u vlasništvu nad EPS, za razliku od Rusije, koja sa zadovoljavala učešćem od 20 odsto vlasništva.
    4.2.2. Taj potez kvari odnose Srbije sa Kinom, zemljom ogromih investicionih mogućnosti i planova, koja nikad kao uslov za svoj novac nije zahtevala uticaj na političke prilike u Srbiji, posebno ne na njen suverenitet i unutrašnje uređenje.
    4.2.3. Ulazak u energetski sistem Srbije zemlje koja je trenutno najagresivniji lobista protiv gradnje Južnog toka (iako, naravno, nije bila protiv „svog“ Severnog toka) jeste ozbiljna pretnja tom gasovodu, koji za Srbiju ima prvorezredni ekonomski i geopolitički značaj.
    4.2.4. Model nemačkog ulaska u EPS jeste kolonijalni, budući da se očituje u konačnom gubitku jednog od najvećih i najvažnijih državnih resursa.
    4.3. Ulazak Srbije u poslove namenske industrije sa američkom marionetom Ujedinjenim Arapskim Emiratima, po svoj prilici, nije se mogao dogoditi bez jakog uticaja SAD. Naravno, taj potez u dobroj meri isključuje već dogovorenu saradnju Srbije i Rusije u vojnim stvarima i namenskoj industriji, a samim tim i u strateškom partnerstvu sa Rusijom, koje su dogovarali Nikolić i Putin.
    4.4. Iako postoje ozbiljni nagoveštaji, čak i dogovori i ugovori o saradnji između Srbije i Rusije u mnogim oblastima, ti procesi uglavnom stoje u operativnoj fazi, što uvećava nepoverenje ove vlade sa Moskvom i, sa druge strane, zbog opstrukcija njegove vlade, dezavuiše Nikolića pred Putinom kao nekoga kome bi se mogla ponoviti situacija u kojoj se pred Moskvom našao Tadić.
    Komplikovanje međunarodnih prilika, koje se sve više odvija u duhu konfrontacije velikih sila, zemlje poput Srbije još uvek ne dovodi u fazu striktnog opredeljivanja, ali novcu i sa Zapada i sa Istoka povećava političku cenu. To znači da ideja da Srbija novac uzme od MMF i Pekinga, od Emirata i Moskve, možda i nije rđava ako je izvodljiva, ali ona je to već sad samo pod uslovom da jedna partnerska strana ima prioritet.
    Prema kriterijumima količine slobodnog novca i odnosu prema srpskoj državi, čini se da je jasno koja strana bi u Srbiji trebalo da ima prednost. U protivnom, nastaviće da se događaju stvari poput stopiranja već drugog dogovorenog ruskog kredita Srbiji za tri godine, što povlači rast nepoverenja sa najvažnijim istorijskim saveznikom.
    To opet smanjuje srpsku sposobnost odupiranja na Kosovu i njeno svođenje na samo jednu – evropsku – geopolitičku paradigmu, koja se pokazuje sve pogubnijom po interese zemlje.
    4.5. Za samu vladu i ne mora da bude toliko rđav nastavak zaduživanja zemlje bez ikakve ideje o povećanju proizvodnje i bez bilo kakve jasne strategije, koja bi morala da počiva na problematizovanju dosadašnjeg ekonomskog modela. Za njih ne mora da bude problem ni to što su se oslonili na ljude koji su za prethodih 12 godine bili deo srpskog ekonomskog problema, pa već po tome ne mogu danas biti deo rešenja. Jer vlada će za svog mandata, ako ovako nastavi, obrnuti još jedan ciklus zaduživanja i rasprodaje poslednjeg preostalog porodičnog srebra, kupujući time sve jeftiniji socijalni mir, ali će se Srbija naći na putu bez povratka, koji je danas, uprkos katastrofalnom učinku prethodne vlade, još uvek moguć.
    4.6. Odbijajući da uđe u javni prostor i da ostvari strateški uticaj na medije – umesto partikularnog pojedinih funkcionera, i to samo za projekte koji su po volji zapadnim ambasadama, istinskog gospodara medijske i kulturne elite – vlada ne može da ostvari balans između vlasti, kao odgovornosti prema građanima, i moći, kao sredstva da se ta odgovornost ostvaruje. Na taj način ona posredstvom medijskih i uopšte društvenih elita postaje puki klijent zapadnih ambasada.
    Ta činjenica opet će da dovede do toga da će, čim Dragan Đilas sasvim preuzme vlast u Demokratskoj stranci, politička utakmica zapravo postati takmičenje u udvaranju vlasti i opozicije pogubnim društvenim elitama i opasnim interesima stranaca. Sa druge strane, paktiranje vlasti sa tim elitama stvoriće razočarenje i otpor unutar nacionalne inteligencije – i one rđave etnocentrične, i one plodotvorne koja ispoveda građanski nacionalizam. Obe te grupacije, osim dela koji su korumpirali Tadićevi baroni, mahom su podržale smenu vlasti, i tri meseca posle te smene još uvek se nalaze na crnim listama srpskih televizija i novina, posebno ovi iz grupacije građanskih nacionalista, koji ne mogu da se instrumentalizuju tako što će služiti kao strašilo za građane.
    Konačno, taj proces, uz većinu pomenutih, preti da na period od svega nekoliko meseci dovede do odliva birača pre svega u najvećoj stranci vlade. Treba reći da je dobar rejting SNS koji pokazuju istraživanja rezultat veoma odmerenog i nekonfliktnog ponašanja Tomislava Nikolića u javnosti i rasta očekivanja, koje ostvaruje Aleksandar Vučić svojom antikriminalnom kampanjom. Ali to nisu stvari na kojima je moguće dugo držati motivaciju birača, štaviše za tu motivaciju mogu da budu veoma opasne, posebno Vučićeva rizična akcija.
    4.7. Nejasno je koliko je vlast za prvih skoro sto dana motivisana za nastavak evropskih integacija, ali – što je najvažnije – njeno ponašanje pokazuje kao da jeste, bez obzira da li je ono zaista uslovljeno verom i interesom za integracije ili strahom od političke odmazde ukoliko bi se pokazalo da nije. Takvo postupanje, međutim, široko otvara vrata nastavku procesa uslovljavanja Beograda, pre svega Kosovom, što ostaje najubojitije oruđe Zapada protiv Srbije.
    5. Na kraju puta
    Do čega će dovesti nastavak tih procesa, vidljivih za prvih tri meseca vlade?
    5.1. Srbija će biti u stanju trajnog stajanja na ivici političkog i ekonomskog kolapsa. Na taj način, u kome se građani i vlast bore za goli život, promene iz sistema biće nemoguće jer nijedna politička ni ekonomska strategija neće imati mogućnost da se razvije. Politka će postati stvar ad hoc rešenja, gde će svakih sto miliona evra ili dolara strane pomoći koje uđu u zemlju zatvarati toliko urgentne rupe da nijedna kamata više neće biti previsoka a nijedan politički uslov preskup.
    5.2. Nastaviće se razaranje društva, uz još intenzivije propadanje obrazovnog, zdravstvenog i ostalih vitalnih sistema, dok će se političari pretvoriti u ljude koji ad hoc rešavaju samo najurgentnije probleme zemlje, a tamo gde to ne budu u stanju pribegavaće medijskom spinovanju, što će ih na srednji rok još više približavati pogubnim ciljevima i uticajima društvenih elita i udaljavati od nacionalne građanske inteligencije i sopstvenog biračkog tela.
    Problem tog biračkog tela za naprednjake je dvojak.
    5.2.1. Oni sami ne mogu, čak i kad bi hteli, da društvo drže zatvorenim kao njihovi prethodnici i da na taj način spreče oblike protesta.
    5.2.1. Naprednjačko biračko telo protestovalo je protiv prethodne vlade kao protiv drugog sveta – niti su za njih glasali niti su ikad bili očarani Borisom Tadićem. Zato će njihovo razočarenje u naprednjake biti neka vrsta „porodične“ stvari, što Srbiju za ne tako mnogo vremena može da dovede u predrevolucionarno stanje. Ono će biti izazvano razočarenjem i instinktima, a ne političkom idejom, tako da bi eksplozija takvog stanja mogla da dovede do dalje društvene regresije, umesto do zaustavljanja rđavih trendova ili preokreta.
    5.3. Nastaviće se i eskalirati nezadovoljstvo građana društvenim elitama, i to nezadovoljstvo neće osetiti one, budući da će se ono izliti na političku klasu, posebno na vlast.
    5.4. Dalje ostajanje i odvijanje srpske politike u kauzalitetu Kosovo-Evropa sve više će postajati generetor društvenih podela, koje će u stanju eskalacije biti snažan motiv čak i za građanski sukob.
    5.5. Bude li napuštena od zemalja čijoj geopolitici pogoduje snažna Srbija i bude li zakovala svoju sudbinu za one zemlje čija geopolitika podrazumeva slabu i rascepkanu Srbiju, ona će postati zemlja zacementirane geopolitičke paradigme, na putu bez povratka, bez ikakvog izbora. Kada se taj momenat uvrhuni sa očekivanom eskalacijom siromaštva i odsustvom svake perspektive, tada će izlazak iz te paradigme biti moguć samo posredstvom sukoba i društvenog nasilja, što bi svakako trebalo izbeći.
    6. Predlozi
    Šta srpska vlada treba da radi?
    6.1. Dosadašnji put srpske vlade svakako treba kritikovati kao veoma rđav. Pritom, valja imati u vidu da bi povratak na vlast DS u bilo kom obliku ne samo bio poguban za Srbiju nego bi građane sasvim ostavio bez mehanizama uticaja na vlast, koji, istina, ni sada nisu mnogo veliki, ali nisu ni nepostojeći. Zato je veoma važno da se – dok još nije kasno – u vlasti aktiviraju mehanizmi konfrontacije sa DS i njenim kadrovima budući da to nije samo obračun sa jednom ekstremističkom i pogubnom politikom već i sa najtežim oblicima kriminala.
    Bilo kakav savez – institucionalni ili vaninstitucionalni – vlasti ili njenih delova sa DS bio bi poguban za Srbiju, čak i za onoga ko bi ušao u taj savez, budući da su baroni DS još uvek nerazvlašćeni, još uvek u posedu ogromnog opljačkanog novca, kojim mogu da finansiraju svoj povratak na vlast i zbog čega bi svako u savezu s njima bio mlađi partner i neka vrsta privremene proteze, preko koje bi DS došla na mesto za koje duboko veruje da joj po prirodi stvari pripada.
    6.2. Neophodno je otvaranje društva i ukidanje crnih lista, što bi omogućilo da se na široka vrata vrate oni politički stavovi koji su za vreme DS bili prognani iz javnog prostora. Ukoliko bi se to dogodilo, tada bi i vlast, i država, i društvo profitirali u sledećem.
    6.2.1. Radikalno bi se smanjila mogućnost stranih i pritisaka namesničke društvene elite na javnost, što bi pojačalo i otpornost i vlasti i društva.
    6.2.2. Vlast bi dobila još jednu alternativu umesto samo one iz DS, sa kojom, ako je jedina, može da bude konkuretna samo u poslušnosti strancima, čime se politički fokus na najgori mogući način izmešta nasuprot potreba države i društva.
    6.2.3. Ta alternativa, koju danas na svoj način personifikuje Vojislav Koštunica, uz još ne malo grupacija i pojedinaca iz redova građanske nacionalne inteligencije, smanjila bi uticaj DS, smanjila potrebu SNS da neukusno izjavljuje lojalnost EU, uozbiljila srpsku poliitku i pomerila težište najvažnijih državnih i nacionalnih pitanja.
    6.2.4. Time bi sama SNS dobila značajan manevarski prostor pred strancima ili čak – ukoliko bi se ta alternativa međusobno uvezivala i ukrupnjavala i ukoliko bi integrisala agažovane intelektualce, za šta ima potencijal ukoliko joj je javni prostor otvoren a ona desatanizovana – možda bi stranke vlade sutra dobile dobrog koalicionog partnera.
    6.3. Za tako nešto neophodan je aktivan ulazak vlasti u javni prostor, makar po cenu sukoba sa društvenom elitom i strancima, jer bi potpuno otvaranje i oslobađanje tog prostora stvaralo nove politčke ideje i nove ljude. Ukoliko se to ne dogodi, aternative će bujati na marginama javnog prostora do te mere da će s godinama koje dolaze biti stvoren alternativni javni prostor. On će biti u stalnoj oštroj konfrontaciji sa postojećim, gde se neće birati ni sredstva niti će se ciljevi prilagođavati prilikama.
    6.4. Da bi se to dogodilo, neophodno je da vlast izlađe iz kauzaliteta Kosovo-EU. To ne znači da vlast treba jasno i glasno da kaže da neće u EU niti znači da treba da kaže da neće da pregovara o Kosovu, već samo da odbije da ispunjava bilo kakve kosovske uslove za EU. Naime, vlast nešto slično i govori, ali bilo bi važno još samo da to zaista i misli i da se tako ponaša.
    U protivnom, ona će ostati i bez Kosova, koga će se dobrovoljno odreći, i bez milosti zemalja EU (da se razumemo, o učlanjenju se trenutno i ne sanja, već samo o milosti). Takvim postupkom i Kosovo bi bilo u dobroj meri izbijeno iz ruku EU, gde im ga je stavio Tadić 2010. godine – što je najteže nasleđe njegove vladavine – i time bi se odškrnula vrata za uticaj međunarodnih sila koje brane srpske interese.
    6.5. Jasno je da vlada mora da u dobroj meri bude prozapadna, ali ona to sme da bude samo onoliko koliko joj to neće zatvoriti nijedna vrata prema Rusiji i Kini. Čak i pedalj preko toga za Srbiju je toliko opasno da preti njenom opstanku.
    6.6. Promena pogubne ekonomske paradigme i izlazak iz spirale zaduživanja, na čijem kraju stoji gubitak resursa.
    7. Umesto zaključka, da li je moguće
    Naravno, čitalac će se pitati da li su ovakva rešenja sada uopšte moguća. Tačno je da je primena svakog od njih bila mnogo jednostavnija pre tri meseca – mada i tada daleko od jednostavnog. Ono, međutim, što ovakva rešenja čini mogućim nisu prilike i odnosi u vladajućoj koaliciji, na političkoj sceni i u društvu. Njih najviše mogućim čine alterantive – ono što će se dogoditi ako ne budu primenjena toliko je strašno da ga je uvek teže zamisliti od realizacije prethodnih šest tačaka, koje, naravno, mogu da se šire unedgled.
    Dakle, moj odgovor je – neka bude što biti ne može.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-posle-sto-dana-u-klopci-ili-kuda-ide-i-sta-mora-da-uradi-srpska-vlada.html

  2. Varagić Nikola каже:

    TIHOMIR TRIŠIĆ

    Srbiji je potreban bračni savetnik

    • nedelja, 28.10.2012. |

    Prošlo je 100 dana otkako je formirana Vlada SNS-SPS-URS. Taj period, medeni mesec ove Vlade, završen je. Ne zbog činjenice što je protekao džentlmenski period, pa će sad javnost kritički da se postavi prema njoj.
    Mediji su mahom prema njoj bili kritički nastrojeni od prvog dana njenog formiranja, iako su se poneki trudili da ispoštuju džentlmenski rok od 100 dana uzdržavajući se od snažne kritike, kako bi Vlada Srbije objektivno imala vremena da se konsoliduje, organizuje i počne sa ozbiljnim radom. Malo toga ozbiljnog smo videli, istine radi mora da se prizna. Medeni mesec ove Vlade Ivice Dačića nije prošao iz tog razloga, da budem precizan. Prošao je jer dok se Vlada Srbije organizovala i uhodavala, neko je brže i bolje konsolidovao svoj uticaj i svoje pozicije uzdrmane majskim izbornim promenama.
    Zapadne sile. Brisel i SAD pre svih drugih.
    Posle majskih izbora uticaj Zapada dramatično je pao u Srbiji, a Rusije dramatično porastao. To znaju svi oni poznavaoci političkih procesa i relacija u Srbiji. Medeni mesec je zato završen, jer su EU i SAD konsolidovalie svoju političku igru u Srbiji.
    Da li Vi stvarno mislite da pacifikacija sukoba na relaciji Boris Tadić – Dragan Đilas dolazi od njih dvojice? Ne dolazi. Dolazi spolja. Znam. Znam i od koga i kako. Istina, obojici prvaka DS-a ta pacifikacija lično odgovara. Boris Tadić je za sebe obezbedio odgovarajuću i sigurnu odstupnicu, a Dragan Đilas, kome inače nije važna forma, već suština, obezbedio je liderstvo nad Demokratskom strankom. Zapadne sile, Zapad je obezbedio alternativu i polugu pritiska na Vladu predvođenu SNS-om.
    Dakle svi su profitirali, sem koalicije koja trenutno čini ovu Vladu Srbije. Zato je medeni mesec ovoj Vladi za leđima, prohujao sa vihorom. Od sada kreće grublja politička igra na našoj političkoj sceni.
    Brisel i SAD su Tomislavu Nikoliću i Ivici Dačiću pripremili zahteve u pogledu daljih napredovanja Srbije u procesu evrointegracija. Kosovo je zahtev svih zahteva. Zahtev je suštinsko osamostaljivanje Kosova uz „kooperaciju“ zvaničnog Beograda. Te zahteve lično donose ovih dana i Hilari Klinton i Ketrin Ešton u Beograd. Ukoliko na te zahteve Vlada predvođena SNS-om „neadekvatno“ reaguje, postoji politička alternativa u novom koalicionom inženjeringu.
    Zasad ni SAD ni EU nemaju signale da je zvanični Beograd „nekooperativan“. Ali ako ipak bude „nekooperativan“, plan je već definisan.
    SNS se gura u opoziciju, a DS u vlast. Demokratska stranka Dragana Đilasa, kojoj pacifikovanoj u saradnji sa Borisom Tadićem ne trebaju čak ni novi parlamentarni izbori, već samo nova parlamentarna većina. Dovoljno je da, recimo, američki ambasador Majkl Kirbi poseti još jednom voćnjak gospodina Miroslava Miškovića u Čelarevu, i proba njegove jabuke.
    Možda posle toga SPS i URS naprasno odluče da im je bolja ponovna koalicija sa DS-om, istina sa drugačijim predvodnikom – Draganom Đilasom. Zato je medeni mesec ove Vlade završen.
    Sledi turbulentan i neizvestan brak.

    http://akter.co.rs/weekly/kolumna/83-srbiji-je-potreban-bra-ni-savetnik.html

    TIHOMIR TRIŠIĆ

    Mišković, Đilas, Vučić i njihove sluge

    • četvrtak, 25.10.2012. |

    Kaže mi jedan prijatelj, ne postoje male i velike glumačke uloge, postoje samo mali i veliki glumci. U pravu je taj moj prijatelj, reč je o ozbiljnom novinaru i uredniku, jednom dobrom čoveku i retkom profesionalcu u truloj medijskoj industriji Srbije.
    Razgovarali smo o stanju u srpskim medijima.
    Razgovor je iniciralo saopštenje SNS u kojem ta stranka, čitaj Aleksandar Vučić, proziva Miroslava Miškovića i Dragana Đilasa za njihovo prikriveno vlasništvo u dnevnom listu Press, putem kojeg se, kako stoji u saopštenju SNS, njih dvojica, obrušavaju na Vučića. E sad, saopštenje ko saopštenje. U saopštenju najveće vladajuće partije, u ovom slučaju nalaze se za javnost interesantna imena. Mišković i Đilas.
    To saopštenje, da ne kažem svojevrsnu Vučićevu prozivku Miškovića i Đilasa, nije objavilo 98 odsto srpskih medija, po mojoj skromnoj proceni.
    Među njima, nisu ga čestito objavili recimo Blic, B92, Politika, Novosti, Danas i da ne nabrajam sve medije redom.
    Akter ga je objavio. Naravno.
    Akteri tog saopštenja su ozbiljni a njegov sadržaj interesantan za javnost. Dovoljno razloga za objavljivanje, pa smo zato to i učinili.
    Zašto ga dakle nisu objavili svi ostali mediji, koji inače, vrlo često objavljuju saopštenja za javnost ni približno interesantna poput ovog navedenog.
    Znate zašto? Zato jer te medije vode mali glumci u velikim ulogama.
    Mali glumci se boje dvojice moćnih ljudi sa velikim uticajem na društveno političke, ali i medijske prilike. Oni koji se ne boje, rade za obojicu. Dakle na njihovom su platnom spisku, direktno ili indirektno, kako koji medij, kako koji urednik, kako koji novinar.
    Zato su srpski mediji ignorisali saopštenje SNS.
    Nisu novinarski razlozi u pitanju.
    Mi ga nismo ignorisali. Ne bi ignorisali ni da su Mišković i Đilas odgovorili svojim saopštenjem i replicirali Vučiću i SNS. I to bi bilo u interesu javnosti.
    I njihovo saopštenje bi objavili i dali mu adekvatnu pažnju, podrazumeva se.
    Dakle, srpska medijska industrija je pod brutalnom kontrolom. Izgleda ne samo od strane državne vlasti. Vlast, sama po sebi ne znači moć. Ovaj slučaj to najbolje ilustruje.
    Pitanje nije ko je vlast, već ko je moćniji.
    Vrlo brzo vreme će pokazati da li su Mišković i Đilas, recimo moćniji od Vučića i SNS.
    Ali vreme nam nije potrebno da bi već sad izveli zaključak, da srpske medije vode ljudi koji ne mogu ili ne smeju, da objave ni najobičnije saopštenje za javnost trenutno najveće partije u Srbiji, jer ima samo prizvuk koji nije po volji moćnog Miškovića i moćnog Đilasa.
    Dakle mali glumci u velikim ulogama, upravljaju srpskim medijima.
    Glumeći nezavisne i profesionalne novinarske veličine, suštinski su služili do juče Tadiću, Šaperu, Krstiću, danas služe Đilasu i Miškoviću, a sutra bi mogli i Vučiću.

    http://akter.co.rs/komentar/12-mikovi-ilas-vu-i-i-njihove-sluge.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Violeta Nedeljković
    29.10.2012
    Spisak lepih želja

    Srbija će 2020. godine imati 40 odsto građana sa fakultetskom diplomom. Svi će se oni zapošljavati bez problema, odmah pošto diplomiraju. Obrazovanje će biti dostupno svima, prolaznost na ispitima „evropska“, gimnazije pune đaka, profesori dobro plaćeni, posvećeni, nasmejani… Studenti i đaci prezadovoljni. Škole će nam biti okrečene, fiskulturne sale opremljene, školski toaleti uredni, radiće se samo u jednoj smeni. A država će sve to finansirati, šakom i kapom. Savršena priča, ali za naše uslove potpuno nerealna. Osim na papiru
    Srbija je nedavno prvi put u svojoj istoriji dobila Strategiju razvoja obrazovanja. Dokument koji, kažu autori ovog ambicioznog projekta, treba da nam pokaže puteve kojima srpsko obrazovanje treba da ide u sledećih osam godina. Papir pomoću kog bi trebalo da dostignemo ono savršenstvo sa početka teksta. Spisak lepih želja nekolicine učenih glava prošao je Vladu i sada čeka da mu poslanici daju „zeleno svetlo“. I daće, kažu dobro upućeni. Džaba, kažu još upućeniji.
    Ako hoćemo da budemo iskreni i realno sagledamo koliko je tužna i ružna slika našeg obrazovanja, spisak će biti podugačak. Za početak, za školstvo izdvajamo najmanje u Evropi – svega 4,5 odsto BDP-a. Osnovnu školu nam ne završi 20 odsto upisanih đaka. Više od milion ljudi nam je nepismeno. Svaka treća škola u Srbiji nema pristojan toalet. Neke nemaju ni vodu. A sve je više onih koje nemaju ni dovoljno đaka.
    Korupcija cveta, trguje se radnim mestima, diplomama, doktoratima… Postali smo regionalni centar mešetarenja. Kod nas po lažne diplome dolaze iz RS, Makedonije, Hrvatske… Svemu tome pokušava da doskoči tek sedam prosvetnih inspektora zaduženih za visoko obrazovanje. Da nije tužno, bilo bi smešno.
    Najbolji diplomci nam i dalje beže iz zemlje sa kartom u jednom pravcu. Upisna politika ne postoji. Na birou sedi više od 55.000 fakultetski obrazovanih ljudi, a bez posla je i 50 doktora nauka. Zato razumem strah onih koji se pitaju – šta će Srbiji 40 odsto građana sa fakultetskom diplomom u situaciji kada joj je privreda uništena. Kuća se ne gradi od krova.
    I ne mogu a da ne pomenem ono što mi je pre nekoliko dana, dok se naširoko raspravljalo o Strategiji, rekao profesor u jednoj zanatskoj školi: „Mogu nas spasti samo dobri, školovani majstori, zanatlije, tehničari. Šta će nam toliko fakultetlija kada ni ovu decu ne možemo da zaposlimo. Jedino da napravimo biznis pa da ih, odmah pošto uzmu diplome u ruke, šaljemo na Zapad kao najbolji srpski izvozni artikal.“
    http://www.pressonline.rs/info/komentar-dana/spisak-lepih-zelja

    Kumanovski poraz

    Sanja Radović

    | 30/10/2012

    Ovih dana svedoci smo čitavog niza proslava posvećenih 100-godišnjici Kumanovske bitke, od državnih na Zebrnjaku do paradržavnih u organizaciji Obraza, na različitim nivoima i od strane vrlo živopisnih pojedinaca za koje je veliko pitanje kakvu bi ulogu imali da su kojim nesrećnim slučajem završili na tom istom Kumanovu. Svečane akademije i visoke delegacije se utrkuju ko će sa više patosa i patetike reći koju reč o Kumanovu, kao da su Balkanski ratovi personifikacija čiste patriotske emocije i to moramo da prihvatimo svi. Nije sporno da se na tom mestu i u tom vremenu o kojem nam govore zaista odigrala jedna značajna bitka čije posledice jesu bile dalekosežne. Isto tako nije sporno da je postojala i određena euforija kojom je srpsko stanovništvo propratilo Balkanske ratove koji su doživljavani kao oslobodilački. Međutim, ono što sto godina kasnije jeste sporno jesu priče o junačkoj srpskoj vojsci koja oslobađa svetu srpsku zemlju, izmeštene iz konteksta vremena u kome živimo. Neko će reći da je to anahronizam i da Balkanske ratove možemo da posmatramo samo u vremenu u kom su se odigrali. To jeste postulat istorijske nauke i toga bi trebalo da se drže naučnici, ali u društveno-političkom životu nas na takvo posmatranje ništa ne obavezuje. Naprotiv, upravo je od suštinske važnosti da posmatramo Balkanske ratove u kontekstu 2012. godine, da bismo ispravno shvatili šta je od njih ostalo i na šta se to danas pozivamo. Prvo je važno postaviti pitanje da li mi zaista delimo vrednosti na kojima su vođeni ratovi 1912, kao što nam poručuje vrh naše države? I ako delimo, šta bi to značilo? Da mi i dalje živimo u 1912. bez sposobnosti da evoluiramo? Ili bi to značilo da se vrednosti jednog vremena veštački izmeštaju i politički koriste za manipulisanje rodoljubivim osećanjima u drugom vremenskom i prostornom kontekstu? Drugo važno pitanje jeste da li se na taj način prisilno vrši retradicionalizacija jednog društva kome se zamazuju oči pričama o slavnoj Kumanovskoj bici i oslobođenju Kosova, u trenutku kada to isto Kosovo više nije deo Srbije? Ne možemo a da ne primetimo očitu neprirodnost u proslavama oslobođenja teritorija koje su u međuvremenu opet izgubljene. Šta je cilj tome? Da se najavi neko novo oslobođenje, pa makar i za 100 ili onih mitskih 500 godina? Jasno je, dakle, da Balkanski ratovi, tek stavljeni rame uz rame sa rezultatima politike koja je na bliži ili dalji način potekla iz njih, mogu da se mere i valorizuju u današnjem vremenu. Kada proslavu pobede kod Kumanova stavimo pored ekonomskih parametara savremene Turske, nepristrasan posmatrač može samo da se zapita o čijoj pobedi govorimo. Posmatranje čisto vojnih rezultata i veličanje ratnih pobeda nužno nas dovodi u situaciju zaslepljenosti sopstvenim dostignućima. U takvim okolnostima, naša nesposobnost da uvidimo kako se pobede mogu postići i na druge načine, dovodi nas u ćorsokak i nemogućnost da iz poraza izvlačimo pouke. Zbog toga prečesto sve stavljamo na kocku vojnih rezultata, a onda kada u političkoj utakmici izgubimo i ono što se videlo kao vojna pobeda, ostajemo bez kompasa. Jednostavno, ispada kao da ne možemo da razmišljamo izvan ratnih okvira, bilo pobeda ili poraza. Posebno je opasno što se propali koncepti opet stavljaju u prvi plan, proslavljajući se kao svojevrsni državni praznici, što samo svedoči da iako je prošlo sto godina, mi ništa nismo naučili od Kumanova do danas. I zato je Kumanovo, iako vojna pobeda, istinski poraz današnjeg društva.

    Peščanik.net, 30.10.2012.
    http://pescanik.net/2012/10/kumanovski-poraz/

  4. Varagić Nikola каже:

    Српски либерални савет:

    Тадићу, не блати Дражу!

    30.10. 2012

    Српски културни клуб

    Изјаве, понашање и поступци господина Бориса Тадића били су „необични“ и док је био председник. Ипак, да би смо схватили шта је заиста мислио док је држао све полуге власти у Србији морали смо да сачекамо да постане опозиционар и у власти и у сопственој странци. Дајући интервју за ХРТ пустио је сузу над својом политичком судбином и поново покушао да се „умили“ хрватском јавном мњењу. На крају крајева, то није ни необично ни ретко, манир је политичара да накнадном памећу правдају своје промашаје и лоше процене. Нас чланове Српског либералног савета погодиле су његове оцене о Југословенској војсци у отаџбини и њеном команданту генералу Михаиловићу.

    Ако су његове изјаве тачно пренете, на питање да ли је генерал Михаиловић по његовом суду био квислинг, господин Тадић је одговориуо:“Ја мислим да да. Због тога што четири године рата није вршио акције против окупатора.“.

    Не само огромна већина народа са простора Краљевине Југославије већ и целе окупиране Европе провла је Други светски рат пасивно, трпећи окупациони режим и чекајући час ослобођења. Све да је и генерал Михаиловић био део те већине то не значи да је био квислинг. Он је био Начелник штаба врховне команде и министар војске и морнарице у Краљевској влади која је столовала у Лондону и био је овлашћен да одређује стратегију и тактику борбе укључујући мобилизацију, почетак и завршетак операција.

    Од председника Србије, садашњег или бившег очекујемо да боље упозна историју властитог народа, властите државе и држава „у окружењу“ да би на провокативна питања какво је ово постављено од стране ХРТ, одговорио недвосмисленим аргументима. Не само о томе ко је августа 1941.године ослободио Лозницу, октобра 1943.године Вишеград или октобра 1944.године Крушевац већ и о томе да су се јединице под његовом командом беспоштедно бориле против усташа штитећи српски народ од геноцида. И ту не сме бити никакве паралеле, усташки режим је верно служио Xитлеру до маја 1945.године а Јасеновац је до априла радио пуном паром. Анте Павелић, за чије владавине је побијено на стотине хиљада Срба и Јевреја, има гроб у Мадриду. Новинари из државе у којој се улицама даје назив „Мила Будака“ пропитују бившег председника о официру који је одбио да се преда нацистима, који је повео борбу за слободу и који је препознао не само погубне последице нацизма већ и комунизма по српски народ.

    Србија је данас окупирана земља, као да се Други светски рат завршио нешто другачије од онога како смо ми веровали. Њени природни ресурси су добрим делом у поседу Немаца и Италијана, њена влада иде на поклоњење у стране амбасаде, војска је разоружана а привреда разорена. Остало нам је још само мало достојанства. Молимо све бивше и садашње председнике и премијере да нам макар то не одузимају. Оставите нам право да, у ситуацији у којој смо жртве, задржимо макар право на сузе и сећање.

    http://www.srpskikulturniklub.com/tadic-vs-draza

  5. Varagić Nikola каже:

    Komentar Danas

    Maratonci trče istorijski krug

    AUTOR: REDAKCIJSKI KOMENTAR

    Činjenica da je na obeležavanju stote godišnjice Kumanovske bitke, zbog čega su u Makedoniju došli srpski predsednik i premijer, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić, te prvi čovek Republike Srpske Milorad Dodik, domaćine predstavljala ministarka kulture u vladi iz Skoplja Elizabeta Kančeska, sigurno nije slučajnost.

    Iako je predsedniku Srbije pošlo za rukom da u svojoj „regionalnoj“ politici naljuti čak i Grke, inače tradicionalne srpske saveznike, sa izjavama o sporovima Skoplja i Atine, to nije bilo dovoljno da pored gostiju iz Srbije, obeležavanju godišnjice prisustvuje reprezentativnija delegacija Makedonije.

    Razlog je veoma jednostavan, mada možda ne dovoljno vidljiv u lavirintu istorijskih staza i bogaza na Balkanu. Naime, ratovi vođeni 1912. i 1913. jednima su bili majka, a drugima maćeha. Makedonci svakako nemaju razlog da na razvoj događaja s početka prošlog veka gledaju sa pozitivnim emocijama. Posle propasti Ilindenskog ustanka 1903, oni ne samo da nisu dosanjali san o nacionalnoj slobodi, već je teritorija na kojoj žive bila najpoželjniji plen za balkanske zemlje koje su pre jednog veka složno zaratile da bi proterale oslabljenu Osmansku carevinu sa poluostrva.

    Čak je i povod za Drugi balkanski rat bila baš Makedonija, pošto su Bugari hteli ono što su Srbi uzeli godinu dana ranije. U nastavku sukoba, granice su još jednom prekrojene, pesnički rečeno dok su bile vruće. Stoga neuverljivo zvuči Nikolićeva poruka iz Kumanova da je obeležavanje stogodišnjice bitke poruka mira, saradnje i razumevanja koju Srbija i Makedonija šalju regionu i svetu. Zar bi i sami Makedonci mogli da poveruju u takvu priču kada se i danas, vek posle velikog ratnog požara na Balkanu, suočavaju sa problemima: Bugari im osporavaju naciju, Grci ime države, a Srbi crkvu.

    Različito interpretiranje događaja iz zajedničke prošlosti, a Balkanski ratovi su tužna i teška istorijska lekcija svih nas, zbog čega se u zemljama regiona okrugla godišnjica obeležava bez velike euforije, govori da još nismo sazreli i da smo i dalje u zapećku evropskih tokova. Umesto da izvučemo konstruktivne zaključke i da se ustremimo ka ciljevima koji su nesporno zajednički, kao što su izgradnja pravednijih društava, povećanje ekonomskog standarda, promocija regionalne saradnje i integracije Jugoistočne Evrope u evropske tokove, mi i dalje vrtimo u istorijskom krugu.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/maratonci_trce_istorijski_krug.46.html?news_id=250156

  6. Varagić Nikola каже:

    У чије име, с ким и о чему преговара Ивица Дачић?

    САОПШТЕЊЕ

    Дачићева изјава да је он ратовао са Тачијем па сада може са њим и да преговара је срамна.

    Београд, 22.10.2012

    Чекамо већ месецима да видимо како ће се нова Влада Србије (састављена од бар две странке из бившег Тадићевог режима) понашати у погледу преговора око Косова и Метохије. Оно што смо слутили – да се по том питању неће пуно разликовати од Тадића – све се више остварује.

    Дачићева изјава да је он ратовао са Тачијем па сада може са њим и да преговара је срамна – Тачи није никакав ратник који је витешки поштовао ратна правила већ обичан ратни злочинац и касапин који је продавао виталне органе заробљених и масакрираних Срба! Да ли би иједан израелски званичник преговарао са Ајхманом, а камоли му стиснуо руку као пристојном преговарачу? У свакој држави која држи до достојанстава свога народа овакви терористи се хапсе и изводе пред лице правде.

    СПС је донедавно био део Тадићеве политике пузајућег признавања Тачијеве квазидржаве и предавања Срба под чизме Тачијевих терориста, а сада изгледа само наставља континуитет политике коју је већ годинама водио. Двери желе да поруче и СПС-у и оном другом, „новом” делу Владе – СНС-у: немојте мислити да вам је све дозвољено и да ћемо мирно гледати континуитет политике Бориса Тадића по питању Косова и Метохије. Немојте мислити да је вама дозвољено и унапред опроштено ако сада само под националном реториком наставите да продајете Косово и Метохију.

    Зато постављамо прецизно питање: у чије име, с ким и о чему преговара Ивица Дачић? Континуитет политике предавања Косова и Метохије Тачију који почиње да води и садашња Влада аутоматски повлачи и континуитет политичке борбе Двери и против ове Владе једнако жестоко као што смо се борили и против претходног режима, и још жешће.

    Очито је и да државни врх за сада нема јединствену платформу за решавање питања Косова и Метохије, па треба сачекати и епилог писања фамозне нове државне платформе за Косово и Метохију. Први задатак те будуће – како је Двери називају – Стратегије за ослобађање привремено окупираног дела државне територије морао би бити да Скупштина, Председник, Премијер и Влада у целини имају обавезу да учине све да се отклони стање привремене окупације Косова и Метохије.

    Информативна служба Покрета Двери

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2012/u-cije-ime-s-kim-i-o-cemu-pregovara-ivica-dacic.php

  7. Varagić Nikola каже:

    Још једне владе стотину дана / Извештај из апсурдистана

    Владимир Димитријевић

    Да је Тадић остао на власти у Србији, не би нам гинуо нови титоизам. Зато је садашње стање у нас, макар емоционално, лакше него што је било.

    Београд, 31.10.2012

    Наравно да су ми Нова Влада & Нови Председник симпатичнији од Тадића & компаније (у којој се сада врши реструктурирање, за неку нову, БУС+, козметичку промену).

    Да је Тадић остао на власти, људе би хапсили за слободно изговорену реч, и било би много, много рециклираног титоизма. Тадић би јахао белог коња на челу геј параде, прослављајући улазак партизана у октобарски Београд 1944, када су и њега довели на власт.

    Све у свему, лакше се дише. Томислав Николић, ако ништа друго, оде на Зебрњак и каза да ми, после сто година, немамо разлога да се стидимо ослободилачког рата и Кумановске битке. Напротив! Можемо да будемо поносни. И то је лепо. Лепо после другосрбијанског мрмљатора и муљатора, светионичара на „хрватском“ Јадрану који као да се трудио да наведе обичног човека, савременог Боба Рока да му што чешће каже:„Биједни остаче свог несретног оца!“ Лепше је и у Војводини, због Чанка у нестајању. (Макар привременом.)

    Ту су сада и велике борбе против криминала (надамо се, искрене; јер, ко се неће сетити Слобе Милошевића и његових предизборних, антикриминалних, обећања?) Неки су, попут Дулића, који је вратио све своје пасоше (од њих је најважнији онај hrvatski, ne?) већ осетили да нису недодирљиви. Пише се о мафији по новинама (опет, као пре Тадићевог, Дачићевог и Динкићевог Закона о (дез)информисању), спремнијим да лану него у послење четири године тоталитарне медијске стеге. Ипак, електронски медији и даље нису слободни.

    Б92,телевизија која суди храбрим „печатовцима“, Наташи Јовановић и Миодрагу Зарковићу, и даље влада медијском сценом Србије, скупа са Тијанићевим „ЕВРОРТСом“. А то, опет и опет, значи МРАК.

    Наравно, читаоче, знам шта мислиш: садашња, више медијска, борба против криминала, може, по ко зна који пут у нас, бити и пука, овог пута мало озбиљнија, пиротехника. Сви ти ликови, попут Јањушевића и Колесара, Влаховића & другара, Чеде & Бебе, ко зна колико пута до сада су поменути у новинама, од 5.октобра наовамо. И даље ће их помињати. Биће разних фешти и ватромета.

    Па шта ако ће их помињати, пита сваки нормалан читалац. Каква је нама корист од тога? Што рече Паја Патак у „Микијевој радионици“, коју смо гледали кад смо били мали: „Чему то служи, а уз то и не ради?“

    Сећате ли се Афере Сателит и Давинића? Није, том Давинићу, фалила ни длака са главе. О Сартиду је Слободан Антонић писао ко зна кад, откривајући све о пљачки. И? Шта је било кад је Антонић писао? Ништа није било. Сад се опет прича о Сартиду, али – да ли смо сигурни да ће нешто заиста бити? А Шутановац и његова изградња на пашњаку усред Београда? Његов друг из основне школе? Већ заборављено. А пајтоси Тадићеви, медијски могули попут (поред БУС+ Ђида), Шапера & Крстића? А Афера Коферче, коришћена 2008. ради хитног прављења Владе Цветковић-Дачек, о којој нам је и Камерон Мантер подастирао сећања? Па шта би од „најнедавнијег“ прозивања Човића у вези са Косовом?

    Најновија прича је прича о сукобу храбре Владе са Ђидом & Мишковићем, док Хилари и Ештонка крстаре Београдом у потрази за признавањем „реалности на терену“ јужне српске покрајине. Без обзира на све, много бих волео да код нас буде побеђен криминал. Али, зебем око срца. Мислим, борба против криминала, о којој се тако много галами, превише сјајно звучи да би могло нешто смисленије да значи. Поготову кад економијом и финансијама и даље уредује један од најбитнијих домаћих ликова из филма „Тежина ланаца“ Бориса Малагурског. А зна се чији је он човек, и зашто је, како рече Цеца, неодољив, неумољив. Осим пред ММФом, пред којим одано пузи, непроходао као одојче.

    Понављам: после сто дана од Бориса, који је сада само сенка, као у некој од песама свог омиљеног, раног Црњанског (оног што је тужан што је мушко, а не оног из епохе „Идеја“, кад се борио за „српско становиште“), лакше је. Некако је домаће, шумадијски опуштено (као крај лампека). Опет смо на белој лађи, која сече таласе вођена вештом руком симпатичног капетана. Хоћу рећи: нови капетан јесте подношљивији од јадранског светионичара. Али, ипак, има и разлога за размишљање, а не само за забаву, поготово кад видимо куда плови наша „пијана лађа“, са заставом ЕУ на боковима.

    Рум за Ћоркана, четири године после

    Пре четири године, на сајту „Видовдан“ објавио сам, поводом сто дана Владе Цветковић-Дачек, текст „Сто, двеста, триста… дана Владе или Рум за Ћоркана“. У њему су наши ЕУротичари упоређени са ликом Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“, Салком Ћорканом, човеком који је у касаби вишеградској обављао најпрљавије послове, а кога су локални мангупи стално напијали румом (сјајно, а страно, пиће, мада није прављено на Јамајци, како је обећавала етикета, него у Осијеку, за балканске ракијаше) и наводили га да верује да га негде у Малој Азији чека велико наслеђе од богатог (а давно отишавшег) оца. Ћоркан је тако, пијан од рума, ходао и преко залеђеног вишеградског моста, певајући и маштајући о свом богатом наслеђу у Бруси. Прођоше четири године од Владе Цветковић-Дачек, пуне ћоркановског оптимизма, ЕУ се, на наше очи, руши, Грци предсмртно грцају, а Нова Влада (Дачек са свима, осим Цветковића) опет би да иде путем Салка Ћоркана, привиђајући Брусу (Брисел). (Датум преговора о приступању – сећате ли се те мантре? – опет је кључни датум наше владајуће есхатологије).

    Тачи-Дачи-танана

    Још једна црвена линија је пређена (а нема ко да поцрвени од стида): премијер Дачић је сео да, у нашем балканском вртићу, разговара са Хашимом Тачијем Змијом (за пријатеље, оне из Вашингтона и Брисела – Вадисрце). Све је обављено у присуству васпитачице по имену Кетрин Ештон, која их је погледом час давила као змија жабу, а час мазила као добра ЕУ мама (тим истим погледом + осмех). И тако се наставила игра смишљена специјално за киндергартен у Апсурдистану (бивша Србија): „Тачи-Дачи-Танана, опет ЕУ обмана!“

    Али је сад, после свега, смешно што домаћи похађаоци вашингтонско-бриселских вртића имају илузија о томе да ће им помоћи и Мајчица Русија (новчано, наравно; од Мајчице се најлакше избунари џепарац, бар је до сада тако било.) Неко, изгледа ми (мада га министар финансија Велике Мајчице демантује) очекује кредите од Русије, да попуне наш буџет (Или Беџет? Пацоли? Чији он беше друг, а тај неко у Влади сеђаше?). Руси, наравно, нису геополитичке, а самим тим ни економске, овце; условљавају помоћ нашим чврстим ставом око Косова (нашег Косова, ако ми дозволите да вас подсетим). Ко хоће у ЕУ+НАТО, а очекује новце од Москве, тешко да ће омастити брке. И тако, ето, Хусеин Барак Обама не да паре, а тражи Косово на тањиру; Руси дају паре, али и траже да бранимо своје – суверенитет, територијалну целовитост, Устав. Самим тим, и Космет.

    Коме ће се приволети царству вечити похађачи киндергартена у Апсурдистану?
    Ја слутим. „А слутити још једино знам“ (Дис).

    Њих две уочи луде ноћи / Кетрин и Хилари у београду

    Њих две су долетеле из земаља у којима се најсвечаније обележава „Ноћ вештица“ (остатак друидског култа келтског бога смрти Самхајна, када су и људи жртвовани). И стигле су, онако одлучно насмешене, уочи „Ноћи вештица“. Да изведу своју омиљену игру, која се, за Хелоувин, зове „Trick or Treat“ („Превара или чашћење“; Србима је увек намењено оно прво).

    Да су их, којим случајем, у Србији дочекали духовни наследници Светог Петра Цетињског, који се слави кад и Лучиндан (док Империја, рекосмо, обележава, свечано и радно, Ноћ вештица), они би их подсетили да се славни стриц Његошев у Боки борио и против моћног маршала Мармона, без обзира што је иза Мармона стајао Наполеон. Зашто? Зато што је Свети Петар знао да, бранећи Косовски завет у Боки, брани и своју веру и свој народ и његову светлу прошлост и његову једину будућност. Пошто на власти у Србији не само да немамо људе духа Светог Петра, него ни способне вршиоце дужности државних делатника, такав отпор савременој Империји није се могао ни очекивати. У ноћи уочи Лучиндана и Светог Петра Цетињског имали смо, у медијима, Дачићев „широк осмех и златан зуб“ (Ђорђе Балашевић), и причу како нас Империја воли, и како нам неће тражити да признамо независно Косово. А Империја која, под видом глобалистичког vita nuova, слави старог крволока Самхајна, управо ће то тражити – да признамо независно Косово. На овај или онај начин. Ми треба да се саможртвујемо на крвавом олтару либерал-канибализма. То од нас очекују Дачићеве саговорнице.

    Чврстина наше платформе

    Сви знамо онај виц: „У мојој кући се зна ко је газда. Ја ударим шаком по столу, и дрекнем: Жено! Дај овамо течност да оперем судове!“ Политичких папучића у Србији колико хоћете, а газдарице се знају – Хилари и Кетрин. Наши ударају шаком по столу и кажу: „Ми смо озбиљна држава! Споразуми Тадића & Борка Стефановића са Приштином и ЕУ се морају поштовати! То је наша црвена линија!“ (Опет нема ко да поцрвени).

    Чврста нам је платформа. Само је мало шупља. Бар тако звучи кад се о њој прича.

    Конференција за медије и друге радње

    На конференцији за медије Дачића & дама, Дачић је говорио како нам наши пријатељи из САД и ЕУ неће тражити признавање независности Косова, док је Хилари Клинтон јасно и гласно тврдила да је за САД независно Косово реалност. Све је било као у оној анегдоти коју Нушић препричава у својој „Аутобиографији“ – кад је славни глумац, Чича Илија, затекао своју жену с другим у кревету, па побегао од куће, жена му је поручила: „Илија, врати се, оно што си видео није истина“. Ко је на конференцији за штампу имао улогу Илијине жене, ухваћене у прељуби, читалац ће сам закључити. Ми смо, овако лаковерни, колективни Чича Илија. То је, ваљда, јасно.

    И тако даље

    Што се стандарда грађана тиче (а на њему су се, ако се сећате, уз причу о масовном запошљавању, добијали избори) ову категорију нико ни не помиње. Опет се помињу само ударничка отпуштања, отпуштања и отпуштања. Спремају нове законе за гажење радника (обавезна лектира: „Доктрина шока“ Наоми Клајн.) Министарка здравља каже да држава може да плаћа само најјефтиније лекове (у „Новостима“, уочи Лучиндана, а Свети Лука је био лекар.) Знате оно кад старци, Кркобабићеви гласачи, огорчени животним околностима, кажу: „Купио бих отрова, а не лекова“? Можда на такве ствари мисли министрица, пошто су супстанце прижељкиване у огорченим изјавама пензионера још поузданије за еутаназију од ових што ће се, у скорој будућности, добијати на рецепте. Тако би фонд ПИО процветао, за кратко време… Било би, без досадних пензионера, и вишкова за дељење у фонду ПИО.

    У Србији је на власти, понављамо (понављање је, рекоше Латини, мајка учења), либерал-канибализам, тако да је еутаназија пензионера наша изгледна перспектива. Поготово после нових преговора са ММФом.

    Сто дана владе – има ли наде?

    Као што сам рекао на почетку: да је Тадић остао на власти у Србији, не би нам гинуо нови титоизам. Зато је садашње стање у нас, макар емоционално, лакше него што је било. Том, међутим, не значи да се, и после Хелоувина, у Србији неће играти игра звана Превара или чашћење. Обратимо пажњу на могућу превару. А за чашћење ће бити времена, ако нас претходно не обману.

    Post Scriptum

    Наравно да има наде: највећи Србин 2012, Вацлав Дворжак, Чех који је Медлин Олбрајт јасно рекао да је чудовиште ратних злочина, и то усред Прага њеног детињства, показао је у чему је наша нада, чак и у доба кад изгледа да је нема.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/jos-jedne-vlade-100-dana-iz-asurdistana.php

  8. Varagić Nikola каже:

    ALEKSANDAR PAVIĆ: SRBIJA POSLE POSETE KLINTONOVE I EŠTONOVE ILI POBEDA ŽUTOG KONTINUITETA

    sreda, 31 oktobar 2012 16:23

    Kosovo će i dalje da sigurno klizi EUropskim kolosekom, sve dalje od Srbije. U zamenu za jedno veliko ništa

    Stojeći između Hilari Klinton i Ketrin Ešton, svoje dve evroatlantske karijatide, na obraćanju medijima posle zvaničnog susreta premijer Srbije Ivica Dačić delovao je prilično opušteno. Kao što su delovale i karijatide. Atmosfera je bila opuštena, nije bilo nelagode na bilo čijem licu. Svoji sa svojima, moglo bi se reći.

    I Hilari Klinton i Ketrin Ešton su izjavile da nisu došle da postavljaju uslove, što je potvrdio i njihov domaćin Dačić. “Cilj nam je da imamo najbolje moguće odnose sa SAD i da budemo član EU”, dodao je premijer. U tu svrhu potrebno je, trojka se složila, da se provede već dogovoreno i da se preduzmu konkretni koraci u tzv. normalizaciji odnosa Srbije sa svojom pokrajinom.

    Nešto manje idiličan ton došao je iz Kabineta predsednika Srbije, koji se nije pojavio zajedno sa karijatidama posle svog sastanka s njima. “Teme razgovora bile su teške… Svi novi uslovi nisu prihvatljivi, kada je reč o paralelnim institucijama, to je jedno filozofsko pitanje, ono što su za jedne paralelne institucije za druge su legitimne, i upravo o tome mora da se razgovara u nastavku dijaloga”, izjavio je predsednikov savetnik za spoljnu politiku Marko Đurić. S druge strane, Hilari Klinton je naglasila da je ovo nastavak razgovora sa Nikolićem koji su započeti prilikom njegove posete Njujorku.

    Mogli bismo da nagađamo da li sad sve ovo znači da je Vlada “fleksibilnija” po pitanju Kosmeta nego što je predsednik, da li tu postoji latentan ili realan razlaz po ovom pitanju između ove dve institucije, pa čak i da li je po sredi igra “dobrog i lošeg policajca”. Međutim, nema potrebe, pošto se, bez obzira na nijanse, nova vlast jasno profilisala kao vlast strateškog kontinuiteta – u smislu da će okosnicu njene politike činiti “evrointegracije” i da će sve drugo suštinski biti podređeno tom cilju.

    To je potvrdio i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, gostujući u emisiji Oko Prvog programa državne televizije gotovo odmah posle pomenute medijske konferencije, naglašavajući da će učiniti sve da Srbija dobije datum za otpočinjanje pregovora sa EU čak i “pre realnog roka”, tj. pre juna 2013. To bi, razume se, značilo i provođenje zahteva vezanih za KiM koje je EU isporučila Srbiji.

    Naglasak Vučićevog gostovanja je ipak bila njegova “antikorupcijska kampanja”, na kojoj će očigledno Vlada prvenstveno graditi i/ili održavati svoj unutrašnji legitimitet. Najavljeni su donošenje novog zakona o javnim nabavkama, ali i sukobi sa nekim od najmoćnijih tajkuna u Srbiji, na prvom mestu Miroslavom Miškovićem. Vučić je naglasio da je nemoguće otkloniti sve pogubne posledice prethodnih vlasti za prva tri meseca, ali je obećao opipljive rezultate u borbi protiv korupcije i poboljšanju životnih uslova građanstva “već za tri do šest meseci”.

    VUČIĆEVA RAČUNICA Toljaga kojom Vučić maše je velika. Njena moć leži u funkcijama koje je objedinio, kao prvi potpredsednik Vlade i koordinator svih bezbednosnih službi – kao i u antikorupcijskom barjaku, pod kojem nastupa. Vučić je uspeo u tome da tu svoju borbu nametne kao glavnu medijsku temu, što nije iznenađujuće, s obzirom na činjenicu da je to, zajedno sa ekonomskom nemaštinom, glavna stvar koja pogađa ogromnu većinu građanstva. Samo delimičan uspeh bi bar donekle utolio onu glad koja nije ništa manje zanemarljiva od one fizičke – glad za pravdom, koja u Srbiji već godinama ne živi. Samo delimično razbijanje privredno-političke mafije, koju je izgradila doskoro vladajuća Demokratska stranka zajedno sa svojim satelitima, donelo bi dosta političkih poena. Toga su svakako svesni i Vučić i ostali članovi nove vlade i vlasti. Međutim, opasnost leži u tome da se – paralelno sa tom u najmanju ruku krajnje neizvesnom borbom – dešava proces koji bi mogao da ima mnogo više izvesnosti, ali ne one koja bi koristila Srbiji – a to je davanje daljih ključnih ustupaka kada je reč o Kosovu i Metohiji.

    Politički lideri Srba sa severa KiM su već više puta naglasili da će biti iluzorno pričati o bilo kakvom daljem suverenitetu Srbije, čak i nad severom KiM, ako se počne sa provođenjem tzv. Sporazuma o integrisanom upravljanju granicom. Štaviše, Srbi sa severa, mada spremni da učestvuju u pregovaračkom timu, u nastavku pregovora nisu, kako je izjavio čak i predsednik opštine Kosovska Mitrovica i visoki funkcioner vladajućeg SNS Krstimir Pantić, spremni da učestvuju u provođenju dogovora koji su već postignuti sa Prištinom, uključujući i dogovor o upravljanju granicom.

    Dakle, očigledno je da se neće moći i jedno i drugo. Uspeh Vučića u nameri da dobije datum za početak pregovora značiće, prema viđenju srpskih lidera sa severa KiM, prelaženje onoga što oni smatraju da je “crvena linija” srpskog suvereniteta. S druge strane, dobijanje datuma za početak pregovora sa EU ni približno ne predstavlja garanciju da će Srbija u tu super-državu-u-nastajanju biti i primljena. Drugim rečima, tokom sledećih Vučićevih “tri do šest meseci” vodiće se bitka oko toga da li će Srbija dobiti neodređeno obećanje za nešto što nema (mogući ulazak u EU u nekoj neodređenoj budućnosti) u zamenu za nešto što je mnogo konkretnije i njeno (gubitak suvereniteta utvrđivanjem granice između Srbije i “Kosova”).

    Vučić će ovu neravnopravnu bitku voditi uzdajući se u talas popularnosti koji treba da mu donese dalja “borba protiv korupcije”. A ona će se, prema potrebi, proširiti i na sam prostor severnog KiM, s obzirom na činjenicu da je skupštinski odbor za Kosovo i Metohiju u utorak pokrenuo inicijativu za formiranje anketnog odbora o trošenju budžetskih sredstava na KiM od 2000. do danas. Nema sumnje da bi odbor, ako bude formiran, bio korišćen kao dodatno oruđe za pritisak na severnokosmetske Srbe i njihovo vođstvo u tandemu sa emisijom Insajder evroatlantske televizije B92, koja već nedeljama emituje serijal o “patriotskoj pljački” na KiM. Dakle, Vučićeva prednost u odnosu na kosmetske Srbe, lišene medija i uticaja, biće opipljiva.

    PRIČE KOJE PADAJU U VODU

    Priče da se dosad radilo o “kupovini vremena” i “traženju manevarskog prostora” za novu vlast polako padaju u vodu, kada se vidi da će suštinski nova vlast i dalje biti rob dosadašnjeg kolonizatorskog ekonomskog modela zavijenog u neoliberalnu oblandu, sa osloncem na zapadne finansijske strukture (MMF, EBRD) ili sile (Vučićev preferirani “strateški partner” Nemačka).

    Neće biti ruskog kredita za podršku budžetu, dok se planira da se izgradnja bloka B3 termoelektrane Nikola Tesla, umesto Kinezima, dodeli Nemcima. Dakle, nije vreme kupljeno da bi Srbija postavljala temelje strateškog zaokreta ili bar presabiranja, već pre da bi kormilo preuzeli drugi kormilari.

    Predsednik Nikolić je izjavio prilikom prošlonedeljne posete Makedoniji da u ime Srbije pokazuje da su joj “dragi prijatelji i oni koju su priznali i oni koji nisu priznali Kosovo”. Osim što ovo dodatno smanjuje eventualni entuzijazam država koje još nisu priznale “kosovsku nezavisnost” da se oko te stvari previše bakću mimo sopstvenih najpragmatičnijih interesa, to je i signal – za one kojima treba – da će Srbija praktično nastaviti već trasiranim putevima prethodne vlasti: “I Kosovo i Evropa”, izuzetno fleksibilne “crvene linije”, vazalni odnos prema zapadnim silama.

    Možda će u tom procesu žuta mafija prethodne vlasti biti delimično uzdrmana. No teško da će vlast koja je očigledno toliko zavisna od dobre volje “zapadnih partnera” biti dozvoljeno da je ozbiljnije ugrozi. Jer i Zapad ima svoje “crvene linije” koje, za razliku od sadašnje srpske političke klase i te kako ume da brani. A u međuvremenu, dok traje ta sapunica, Kosovo bi trebalo i dalje da sigurno klizi EUropskim kolosekom, sve dalje od Srbije. U zamenu za – himeru. To jest jedno veliko ništa.

    Konačno obelodanjivanje kosovske platforme, koje se očekuje “u sledećim danima ili nedeljama”, kako kaže potpredsednik Vučić, biće dakle prava prilika da se stvari iskristališu do kraja i da se vidi, ako ne u ovo još uvek previše agnosticističko vreme ko je “vera a ko nevera”, a onda ko je Belerofont a ko Himera.

    Fond strateške kulture

    http://www.standard.rs/aleksandar-pavic-srbija-posle-posete-klintonove-i-estonove-ili-pobeda-zutog-kontinuiteta.html

  9. Varagić Nikola каже:

    30/10/2012 19:02

    Povodom nespretnih izjava predsednika Vlade Srbije
    Ispeci pa reci

    AUTOR: RADOMAN JOVIĆ

    Jedna velika istočnjačka mudrost kaže: „O Svevišnji, pomozi mi da ćutim dok ne budem znao šta da kažem.“ Kada bi je se neki naši političari pridržavali, bili bi cenjeniji u javnosti, a državu poštedeli neprijatnosti.

    Uostalom, kakav je to intelektualni kapacitet političara da iz dana u dan, i to ponekad više puta, istupa u javnosti sa izjavama iz raznih oblasti života. Veliki državnici vode računa šta će i kada nešto reći.

    Javnost razume i različito shvata poruke naših političara u predizbornim aktivnostima, uzima ih sa rezervama i spremna je da im oprosti. Ali kada se neke neodmerene izjave daju u periodu vršenja vlasti, posledice su nekada kobne po društvo koje predstavljaju. „Slobodni strelci“, istupajući često demagoški i populistički da bi se tog momenta svideli „demosu“, nisu ni svesni koliko mogu da nanesu štete interesima države. Kasnije korekcije, demanti ili opravdanja da je pogrešno citiran ili protumačen, isto kao i naknadna pamet, malo ili nimalo koriste, a nekada nanesu i veću štetu.

    Eto, nedavno briselska birokratija u svom zvaničnom dokumentu ućutka našeg premijera. Na njegovu izjavu, više puta ponovljenu u zadnjih godinu dana, a neusaglašenu u vladi, da se zalaže za podelu KiM, stiže ultimativni zahtev EK da Srbija prizna „teritorijalni integritet Kosova“. Bolje poznavaoce razvoja „priče“ oko „države Kosova“ i koliko je ko, na unutrašnjem i spoljnjem planu, doprineo da nam se donose pojedinačni i kolektivni „ultimatumi“, ovakvo reagovanje mnogo i ne iznenađuje. Brine više to što Srbija nema već godinama usaglašenu nacionalnu platformu šta ćemo uraditi i kako ćemo nastupati u odbrani nacionalnih i državnih interesa.

    Brine takođe i činjenica da ni nadležne institucije države ne reaguju adekvatno ili nikako na izjave „slobodnih strelaca“, koji to po svojoj funkciji ne bi smeli da budu. Ko je na to reagovao, a još manje uzeo na odgovornost, „onoga“ ko hoće da deli KiM, i to „O, Svevišnji“ čak sa Albanijom. Ako ne može „Velika Srbija“ – živela „Velika Albanija“.

    Prilikom nedavne posete Mađarskoj, na pitanja novinara o položaju mađarske nacionalne manjine u Srbiji, najbolji student generacije, ako je dobro preneo Tanjug, odgovara: „Mi želimo da nastavimo sa politikom koja garantuje autonomiju Vojvodine i nivo dostignutih prava u skladu sa Ustavom R. Srbije i Statutom Vojvodine.“ Malo čudno, zar ne, da premijer govori o autonomiji, a ne o mađarskoj nacionalnoj manjini kada se znaju aspiracije nekih krugova u Mađarskoj o reviziji Trijanonskog sporazumu i politici ujedinjenja svih Mađara. Pa autonomni status Vojvodine nije ustanovljen niti se održava samo zbog mađarske nacionalne manjine. Tamo valjda žive i Srbi i druge brojne nacionalne manjine. Zašto onda garantovanje i unapređenje prava nacionalnih manjina, pa makar oni bili i naši sugrađani i dobre komšije Mađari, vezivati za status autonomije. Njihova prava se valjda garantuju bez obzira u kom delu države Srbije živeli.

    Autonomnost Vojvodine određuju drugi, mnogo bitniji elementi nego ko tamo živi. Uostalom, šta se to pak tiče Mađarske status Vojvodine, da bi im se premijer „ispovedao“. Civilizacijski njoj se ne uskraćuje pravo da brine o svojim sunarodnicima ma gde oni živeli, a stvar autonomije je unutrašnje političko, ekonomsko, istorijsko, kulturno i ustavno pitanje svake pojedine države, pa i Srbije. Slovačka i Rumunija, iako imaju veliku mađarsku zajednicu, ne razmišljaju o autonomiji tog dela svoje teritorije, niti to neko traži od njih.

    Kako će biti shvaćena i protumačena još jedna izjava premijera o EU data u Mađarskoj (zašto baš tamo?) i hoće li imati negativne posledice po Srbiju, ostaje da se vidi. Naime, mediji navode da je on „izrazio nadu da će EU opstati do trenutka kada Srbija bude spremna da uđe u nju“. Za euskeptike ova pomalo zlurada pa i cinična izjava jeste dobrodošla, ali ne i za Brisel i Berlin, glavne protagoniste očuvanja i jačanja političke, ekonomske i bezbednosne tvorevine najvećeg broja evropskih država. No, uslediće, uveren sam, nove izjave „udvaranja“ istoj toj EU ponajviše zbog toga da se ne bi izostalo u odnosu na drugog koalicionog partnera.

    Evropa i posebno zemlje članice EU, na koje bi se mogla odnositi poslednja izjava premijera data 14. oktobra u selu Draginci, bez obzira da li ona prvobitno preneta (Tanjug i B 92) ili pak ona korigovana posle intervencije premijera, i te kako će se dobro prostudirati, evidentirati i odrediti u nekim narednim postupanjima. EK je ekspresno reagovala diplomatskim rečnikom: „Primili smo na znanje“, a i manje upućenom šta bi to moglo da znači, ne miriše na dobro. Šteta je napravljena, a kada će ona i kako doći na naplatu, ostaje da se vidi. Cela priča oko te izjave, uveren sam, uvećala je broj onih koji su protiv učlanjenja u EU. Da li je šteta ispravljena odlaskom na poklonjenje nemačkom ambasadoru. Nije, bez obzira na smešak njegove ekselencije. Umesto prezentacije održanog govora, ako ovako nastavimo, tražićemo da nam ambasadori pišu govore ili, u malo blažoj varijanti, urade njihovu recenziju. Tako rade predstavnici „banana država“. Ne dao Bog da nam je Srbija takva država.

    Na kraju, što je i bila glavna poenta ovog teksta, ostaje pitanje: Da li se ona istočnjačka mudrost sa početka ove priče može oploditi u Srbiji?

    Autor je ambasador u penziji

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ispeci_pa_reci.46.html?news_id=250223

  10. Varagić Nikola каже:

    Strepnja i nada

    Saša Ilić

    Ova sintagma predstavlja raspon srpske politike, koju je davnih dana definisao Dobrica Ćosić, verovatno slučajno jer nije imao ništa pametnije da kaže. Ima tih njegovih gnoma prilično (kao recimo o moru i groblju, ili o srpskom seljaku, Republici Srpskoj itd.) koje kao devetnaestovekovni prežici naseljavaju aktuelni politički diskurs, oblikujući moguće odgovore i trasirajući političke procese. Tako su i dve izjave o Srebrenici, aktuelnog i bivšeg predsednika Srbije, Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, situirane između strepnje i nade. Nikolić je bliži strepnji (jer kaže da “nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici“, što sugeriše da se pribojava da ih možda ipak ima, te ih stoga isključuje iz zajednice (muškaraca!) jer mogu opasno ugroziti njen identitet koji on zasniva u odnosu na genocid), dok je Tadić tradicionalno okrenut nadi (jer veruje da će sudovi i istoričari uraditi taj nemili posao kada će on konačno kao političar smeti da kaže ono što ne misli kao građansko lice). Ispostavlja se da obojica misle slično ako ne i isto, s tim što Nikolić strepi, a Tadić se nada. Nikolić stoga ne preza da otvoreno negira genocid, dok Tadić odlaže da to izgovori, pomerajući trenutak odluke ka budućnosti. Za razliku od njih koji se batrgaju u mreži ćosićevskog diskursa, sam Dobrica Ćosić kaže da zna šta se u Srebrenici dogodilo i predočava posledice vrlo precizno. Njegov stav o Srebrenici je jasno izražen u knjizi Bosanski rat (Službeni glasnik, 2012) koja je odmah prihvaćena kao važeći dokument srpske politike, udžbenik za razumevanje prošlosti i odbranu nacionalnih vrednosti.

    BITKA ZA SKIDANJE JEDNE NULE

    U knjizi Srebrenica – falsifikovanje istorije (Istorijski projekat Srebrenica; Pečat – knjige slobodne Srbije, 2012) počelo se upravo od tog Ćosićevog citata. On kaže: “Mora se uložiti napor da se objektivno istraži istina srebreničkih događaja 1992-1995. Ostanu li sadašnje brojke žrtava, vladajuće tumačenje i značenje ljudske tragedije u Srebrenici i oko Srebrenice, tragedije Muslimana i Srba, Srebrenica će silinom atomske radijacije da proizvodi samo zla osećanja i zle misli, patnju, prezir, žudnju za osvetom oba naroda, muslimanskog i srpskog”. Stefan Karganović, pisac predgovora i osnivač udruženja Istorijski projekat Srebrenica, piše kako ga je Ćosić zadivio tom knjigom a naročito citiranim pasusom koji mu je otvorio oči za problem Srebrenice. Radi se o potrebi, nastavlja Karganović, da se izađe u širi vremenski kontekst i tako sagleda sam događaj iz jula 1995. Stoga je 5. aprila 2012, u Ruskom domu organizovan okrugli sto na temu “Problem Srebrenice u svetlu studije Masakr u Srebrenici prof. Edvarda Hermana”. Bio je to ujedno i pozdravni skup na “neutralnoj teritoriji”, ispraćaj bivšeg ambasadora Rusije – Aleksandra Konuzina, uz poruku da “u Srbiji ima Srba”. Diskutantima sa ovog okruglog stola, kasnije su pridruženi tekstovi još nekih stručnjaka tako da konačni tim u zborniku, pored uvodničara čine: Edvard S. Herman, Ljubiša Simić, Žerminal Čivikov, Miodrag Stojanović, Aleksandar Pavić, Milo Lompar, Nikola Živković, Dajana Džonston i Manuel Oksenrajter. Svako od ovih učesnika je ekspert za negiranje neke od sudski dokazanih činjenica genocida u Srebrenici. Zajednički imenitelj je svest da se u Srebrenici dogodio “težak ratni zločin i da izvršioci treba da budu procesuirani”. Dakle, to su počinili neki pojedinci na svoju ruku, samoinicijativno, bez komandne navigacije i namere da se “delimično istrebi grupa bošnjačkog naroda prinudnim preseljenjima (40.000) i streljanjima po kratkom postupku (7.000 do 8.000)”. I kada se u ovoj publikaciji priznaje neki zločin, kao što je to slučaj u hangaru zemljoradničke zadruge “Kravica”, onda se to obrazlaže na sledeći način: “Žrtve u hangaru Kravica bile su pobijene usled neprofesionalnosti i nediscipline srpskih čuvara, a ne u sklopu operacionalizacije genocidnog umišljaja”. Dakle, čuvari su bili malo nervozniji zbog pobune zarobljenika, jer oni se ne smeju buniti, te su ih brutalno streljali po kratkom postupku. Ovo bi valjda, prema Karganoviću i autorima, trebalo da važi za Srebrenicu u globalu. Stoga je i zaštićeni svedok Dražen Erdemović bio jedna od tema ovih istraživanja. U fokusu je bilo pre svega njegovo poluhrvatsko poreklo, njegov ratni put, prelazak iz jedne vojske u drugu kao i sumnja u vremenski period za koji on tvrdi da je bio dovoljan za streljanje 1.200 zarobljenika (Žerminal Čivikov). Takođe, insistira se na tome da se najveći deo srebreničkih žrtava prikaže kao “legitimni ratni gubitak” što je u skladu sa osnovnom intencijom svih autora, pre svega Karganovića, a naposletku i Ćosića kao inspiratora ove poslednje, postgenocidne borbe za skidanje jedne nule iz zvaničnog broja žrtava.

    PITIJSKE ANALIZE

    Zbornik Srebrenica – falsifikovanje istorije, koji je ugledao svetlo dana zahvaljujući Miloradu Vučeliću i njegovom Pečatu, ponavlja sva opšta mesta negiranja genocida, od toga da je “Alija Izetbegović najavio genocid” (Edvard S. Herman) – ne pominjući da je to prvi učinio zapravo Radovan Karadžić – preko negiranja pojedinačnih zločina te obračuna sa zapadnim medijima, brojanja butnih kostiju, do finih obračuna sa “sekularnim sveštenstvom” u Srbiji (Milo Lompar). Ovaj poslednji segment je naročito interesantan, jer dolazi iz pera jednog unverzitetskog profesora književnosti, koji je pokušao sa srpskog stanovišta sagleda “ideologizaciju krivice”. Dr Lompar pritom polazi od Jaspersove tipologije krivice i stiže do odjeka Kišovog Peščanika (zapravo njegovog talmudskog završetka), koji kod dr Lompara dobija sledeću pitijsku formu: “Bolje je biti i u zasluženoj i u nezasluženoj sramoti nego sa sekularnim sveštenstvom deliti bilo šta: sramotu ili slavu ili novac”. Tj, bolje je biti među progonjenima, hteo bi da kaže dr Lompar, nego među progoniteljima koji nameću “krivicu Srbima” preko “šizoidizacije javne svesti”. Posebno je zanimljiva njegova distinkcija između sekularnog i istinskog sveštenstva; ovo drugo, po dr Lomparu, pre svega ima strahopoštovanje pred užasom i pred žrtvama. Međutim, ratovi koji su se vodili devedesetih godina pokazuju “istinsko sveštenstvo” upravo u drugačijoj situaciji. Njegovi predstavnici ne samo da nisu bili užasnuti pred strahotama, već su davali blagoslov za činjenje zločina a neki od njih su ih i sami podsticali ili počinili. Ovo nisu bili pojedinačni slučajevi kao što ni Dražen Erdemović nije bio jedini vojnik koji je učestvovao u srebreničkom genocidu. Kao što izvođenje iz voza i streljanje Bošnjaka u Štrpcima ne može biti stvar pojedinaca već države, tako ni genocid u Srebrenici nije samo kobna odluka Dražena Erdemovića da se na neko vreme posveti streljanju zarobljenika. Tabu Srebrenice je zbog toga zahvatio sve sfere društva i sada se nalazi u samom središtu politike i kulture u Srbiji. Knjige poput ove, Bosanskog rata i brojnih drugih knjiga na srpskom (“slobodnom”) tržištu ne doprinose ovladavanju prošlošću, već je čine nesavladivom, a njene katastrofalne posledice se svakodnevno mogu videti u aktivnostima i govoru kako bivših tako i aktuelnih političkih funkcionera.

    Peščanik.net, 31.10.2012.
    http://pescanik.net/2012/10/strepnja-i-nada/

  11. Varagić Nikola каже:

    Napadnut gej mladić u Kuršumliji

    Lj. Mitić | 31. 10. 2012. – 06:31h

    Stefan Radović (20) iz Kuršumlije, koji je u decembru 2011. medijima priznao da je homoseksualac, tvrdi da je napadnut prilikom polaganja vanrednog ispita u Srednjoj ekonomskoj školi u Kuršumliji.

    Mladić kaže da ga je po izlasku iz učionice na putu ka kabinetu za kuvarstvo, verbalno napala grupa od desetak učenika Ekonomske škole koji su skandirali: “Ubij, ubij pedera”, ”Nož, žica, Srebrenica” ,”Ubij, zakolji, da peder ne postoji”.

    – Napali su me u hodniku škole, a potom po ulasku u kabinet takođe me je napala grupa učenika, najpre verbalno, a zatim i fizički. Zamolio sam ih da me ostave na miru, ali me je neko iz grupe udario pesnicom, zbog čega sam kasnije tražio pomoć lekara – kaže Stefan.

    http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/350542/Napadnut-gej-mladic-u-Kursumliji

  12. Varagić Nikola каже:

    И српска Жандармерија хапси Србе на Космету

    31. 10. 2012 17:08 | Срна / Васељенска ТВ

    Уместо да чувају Србе, они их хапсе: Жандармерија

    Окупиране територије – Славољуб Јовић, радник Здравственог центра у Косовској Митровици, ухапшен је јутрос у кругу болнице у северном делу града, потврђено је Срни у МУП-у Србије. Њега су ухапсили припадници српске Жандармерије. То је потврдио и општински одбор Демократске странке Србије. МУП је саопштио да је Јовић ухапшен због покушаја убиства војника КFOR-а 1. јуна у селу Рударе.

    Виши суд у Краљеву одредио је притвор до 30 дана Славољубу Јовићу, осумњиченом за покушај убиства војника КФОР-а 1. јуна у селу Рударе. Како сазнаје агенција Бета у Тужилаштву, Јовић се бранио ћутањем.

    У Рудару, општина Звечан, 1. јуна Срба су се сукобили са војницима КФОР-а који су покушали да уклоне њихову барикаду. Рањених је било на обе стране.

    Републичко јавно тужилаштво саопштило је данас да је Више тужилаштво у Краљеву затражило истрагу против Јовића због сумње да је покушао да убије војнике КФОР-а 1. јуна 2012. године. Он је, додаје се, из непосредне близине испалио више метака на припаднике КФОР-а од којих је двојицу ранио, док је животе осталих довео у опасност. Јовић је, уз покушај убиства, осумничен и за недозвољено држање оружја.

    Према изворима из МУП-а Србије, Јовића ће саслушати специјални тужилац, а на списку осумњичених за криминал налази се још неколико особа, становника северне Косовске Митровице.

    Очевици наводе да је двадесетак припадника Жандармерије у кругу болнице опколило Јовића, ставили су му црну капу на главу и угурали га у џип црне боје.

    „Хапшење је извршило двадесетак припадника Жандармерије који су са пет црних џипова наоружани шкорпионима упали у болнички круг и акцију завршили за неколико минута“, навео је један од очевидаца који је желео да остане анониман.

    Бесим Хоти рекао је Срни да није упознат о детаљима јутрошње акције српских безбедносних снага.

    „Имамо информацију да је једно лице ухапшено. У његовом лишавању слободе Косовска полиција и полиција Еулекса нису учествовали“, рекао је Хоти.

    У саопштењу ДСС се наводи да хапшење Јовића „у кругу болнице… уноси још већи немир и зебњу међу Србима на Косову и Метохији“. Та странка је навела да данашње хапшење, као и прошлогодишње хапшење Звонка Веселиновића, „имају за циљ да ослабе отпор Срба у стварању још једне албанске државе на Балкану“.

    Славољуб Јовић је брат председника СНВ Косовске Митровице Небојше Јовића и један је од организатора барикада које су Срби постављали на северу окупираних територија.

    Породица Јовић није желела да коментарише шта се догодило са Славољубом наводећи да ће се огласити када „буду имали проверене информације“.

    Званичници Србије су неколико пута до сада негирали да на окупираним територијама раде припадници МУП-а Србије.

    http://www.vaseljenska.com/vesti/i-srpska-zandarmerija-hapsi-srbe-na-kosmetu/

  13. Varagić Nikola каже:

    ОБРАД КЕСИЋ

    Синдром малог стола

    С великим силама нема породичних емоција нити признавања равноправности, нити било каквих других емоција, осим емоција у вези с њиховим сопственим интересима

    Не знам како је било код вас у породици, али код нас кад год се дешавало неко весеље или славље увек се постављао један дугачки сто за госте, и за тим столом је седело тридесетак одраслих чланова моје породице, кумови и пријатељи, а ми деца смо се увек нашли за неким малим столом у неком ћошку. Ово ми је остало дубоко у сећању из више разлога, али све чешће ми се враћа када пробам да објасним однос међународне заједнице према српским политичарима и како српски политичари доживљавају тај однос с представницима великих сила. Ја сам те односе, у контексту са својим сећањима, назвао синдром ,,малог стола”.

    Српски политичари као деца из мог сећања седе за једним споредним мањим столом са својим колегама из регије Балкана. Док су млађи и тек кренули својом каријером, њима је свеједно где седе, јер им је драго да их као политичаре било ко уважава, тако да је тај споредни сто потпуно прихватљив, па чак нису ни свесни да постоји нешто мимо тог стола. Али онда, као ми кад смо били деца, почну да маштају да су ипак зрелији и озбиљнији него што их виде одрасли, и тада почну да се понашају другачије. Уозбиље се, глуме да су зрелији него што јесу и прижељкују да их неко примети за великим столом и да их позове да им се придруже и на тај начин добију признање да су коначно постали прави лидери. Често када добију позив да седну за тај велики сто и почну да се друже са ,,одраслима”, онда покушавају из све снаге да обезбеде за себе стално место за тим столом и да им се не деси брука да буду враћени за онај споредни сто за којим седе ,,мала деца” и они који се налазе у оној тешкој транзицији између детињства и пунолетства. Тада они избегавају сваки сукоб са одраслима, потврђују све што одрасли говоре, па чак и највећу глупост. Тада једноставно прихвате да је њихова реалност она која се представља као једина реалност за тим столом. Потпуно изгубе из вида да су они у ствари заслужили место за тим столом.

    Српски политичари, нажалост, када се нађу за столом с представницима великих сила, забораве не само на то да су они то место заслужили (или због тога што су победници избора или због тога што су постали државни функционери), већ мисле да су они једини из српског народа дорасли да седе за тим столом. Почну да верују да су ту због тога што их те велике силе воле и желе наградити. Тада ти српски политичари забораве не само на све оно што су говорили за време избора, на сопствена обећања, на национални и државни интерес, него све више почињу да користе речник великих сила и убеђују сами себе да шта год да се изговори од стране тих истих сила представља једину истину и највећу мудрост која може да постоји. Они се једноставно изгубе и превлада страх у њима да не буду отерани са тог стола да не изгубе контакт са тим великим силама и да не изгубе њихов благослов и афирмацију да су они ипак постали неко и нешто.

    Проблем за српске политичаре јесте у томе да то није исто као што је добити место за главним породичним столом, где је због смене генерација нормално да када се стекне место за столом са одраслима да ту особа и остане до краја живота. С великим силама нема породичних емоција нити признавања равноправности, нити било каквих других емоција, осим емоција у вези с њиховим сопственим интересима. Тако да када српски политичари, па и други балкански политичари, више немају нити значаја нити користи за политику ЕУ и Америку, они се поново налазе за неким споредним столом, а неко други врло радо ускаче на њихово место и поново понавља исте грешке у односу са великим силама као и његов претходник. А претходник док седи поново за тим малим столом само машта о томе како је доживео велику неправду и како ће ти који одлучују ко седи за тим великим столом кад-тад да схвате своју грешку и да ће га поново позвати да заузме његово право место, које само њему може припадати.

    Можда сам мало и претерао с овим упоређивањем, али већ предуго пратим како се српски политичари понашају с великим синдромом инфериорности према представницима великих сила, без доследности у одбрани државних интереса и с безграничном лицемерношћу према својим гласачима и грађанима, само због тога што је њихов страх да ће да изгубе место за великим столом већи од страха могуће казне од стране разочараних и преварених гласача. Нажалост, с таквим понашањем српска политичка елита потврђује перцепцију коју велике силе имају о њој, а то је да је незрела, недорасла и похлепна и да тиме заслужује да буде понижена и да ће, када одради оно што је очекивано од ње, поново седети за споредним малим столом.

    Обрад Кесић
    објављено: 31.10.2012.
    http://www.politika.rs/pogledi/Obrad-Kesic/Sindrom-malog-stola.sr.html

  14. Varagić Nikola каже:

    Амфилохије: СПЦ је прогоњена у Црној Гори

    ПОДГОРИЦА – Митрополит црногорско-приморски Амфилохије поновио је данас да се Српска православна црква (СПЦ) у Црној Гори прогони од стране власти у тој држави, додајући да СПЦ ипак очекује да јој се врати неправедно одузета имовина у време комунизма. „Православна црква је прогоњена и то је чињеница. Први пут у историји су прогоњени наши свештеници и то је незапамћено у историји Црне Горе”, казао је митрополит Амфилохије новинарима на Цетињу, након свечаности поводом дана Светог Петра Цетињског.

    Он је се заложио за реституцију имовине СПЦ у Црној Гори, додајући да на том плану ништа не мења одлука Европског суда за људска права у Стразбуру да одбије тужбу Епархије будимљанско-никшићке због повраћаја имовине.

    „Та одлука ништа не мења, већ је само подсетник влади Црне Горе да треба да донесе закон о реституцији црквене имовине одузете у време национализације 1945. године и да се тако врати имовина митрополији и СПЦ, односно свим нашим епархијама”, казао је митрополит Амфилохије.

    Према његовим речима, СПЦ има право на своју неправедно одузету имовину у Црној Гори.

    Tанјуг
    објављено: 31/10/2012
    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Amfilohije-SPC-je-progonjena-u-Crnoj-Gori.sr.html

  15. Varagić Nikola каже:

    Каубојка Клинтон и баронеса Ештон уочи ноћи вештица

    Бранко Жујовић

    31.10.2012, 11:11

    Хоће ли после посете женског евроатлантског двојца Београду постати видљиве евентуалне обавезе, које су пред Бриселом и Вашингтоном напредњаци и социјалисти преузели да би формирали владу? Европска унија има још хиљаду механизама за опструкцију српског пријема. Један од њих био је видљив и у Ватикану ове недеље
    У центру интересовања српских медија ове недеље је, природно, посета двојца Клинтон – Ештон Београду, уочи ноћи вештица. Новине, радио, телевизија и интернетске платформе занатски беспрекорно казују шта ће запад и званично, под фирмом „задатих тема“, ставити пред Србију и наравно, само формално, пред Албанце с Косова и Метохије.

    Тако питање српских институција у јужној српској покрајини у медијима, руком спин-доктора, бива дефинисано као „питање паралелних институција на северу Косова“. Колико до јуче, споразум о интегрисаном управљању административним прелазима, у тиражним српским медијима постао је преконоћи „интегрисано управљање административном линијом“, што је тек корак до истинског назива тог документа, о чему сам већ писао.

    Медији наводе и да су се међу „темама“ сигурно нашле и „канцеларије за везу“, да се не лажемо – претече амбасада, које српска и албанска страна треба да инсталирају у Приштини и Београду, али и „транспарентност у финансирању“ институција, што је спин израз за пријављивање трансакција албанским властима у Приштини.

    У овој џунгли информација, губи се ипак суштина. Прво, Европска унија Србији може да обећа да је „нормализација односа са Косовом“ последњи услов Србији. Може то обећање и да потпише и оно опет неће имати никакву вредност. Треба ли Србији бољи доказ за то од Резолуције 1244 и односа САД и Европске уније према њој?

    Друго, Европска унија има још хиљаду механизама за опструкцију српског пријема. У поплави информација о посети каубојке Клинтонке и баронесе Ештон, нико није приметио изјаву хрватског премијера Зорана Милановића, дату у Ватикану. Та изјава се итекако тиче Србије.

    Приликом сусрета са поглаварима Римокатоличке цркве, поводом 20. годишњице успостављања дипломатских односа, Милановић је изјавио да Хрватска једино са Мађарском има дефинисане границе. Овај проблем неколико пута сам помињао у коментарима, али се он, ваљда из разлога доброг европског укуса, у Србији игнорише.

    У тренутку када Србија суштински буде препознавала новог суседа на југу, иако без формалног признања, Хрватска ће, тада већ као чланица Европске уније, бити идеално оруђе Брисела за стављање незаобилазних примедби на дунавску границу са Србијом, захтевајући примену аустро-угарских катастарских књига, а не међународног права и варирајући на тему хрватског, у политици често фалсификованог положаја у Хабсбуршкој царевини.

    У том случају, имаћемо две могућности: под а, Хрватска ће се понашати попут Србије и рећи да је европско партнерство најважније и стога прихватити нормалну границу на Дунаву или, под б, Хрватска ће свим силама покушати да искашље што више немачких и бриселских дипломатских барутних гасова ка Београду. Претпостављам да сви знамо тачан одговор.

    Због тога сматрам да је, наочиглед мудра старатегија недавања повода Бриселу и чекање да Брисел први саопшти званичан услов о признању Косова и Метохије као независне албанске државе – губљење времена. Брисел има неограничено време и повољан политички ветар. Србија је та која нема времена, ни ресурса да чека.

    Зашто, уосталом, у Београду нико не пита каубојку Хилари Клинтон и баронесу Ештон од Апхоланда зашто Европска унија тако амбициозно започиње процес европских интеграција са Албанцима с Косова и Метохије, практично без иједног озбиљног политичког услова? Да не помињем трговину људским органима и проблем нерешених убистава и нестанака људи.

    Зар представници канцеларије Европске уније у Приштини, извесни Томас Гночи, Патрик Шмелцер и Синди ван ден Бугерт нису 24. октобра у Приштини истакли „модеран дух европског законодавства, значајан прогрес консолидовања законодавне основе и независно функционисање правосудног система“, а такође и „конструктиван приступ Косова унутар регионалних и европских механизама“ као важне чињенице у Студији о изводљивости за „Косово“?

    Након посете двојца Клинтон – Ештон, стварност ће и даље одударати од српске политике. Политика ће наводити бољи живот грађана и економију, као разлог за одустајање од економских ресурса Косова и Метохије, на пример. Очување државе узимаће се као разлог за одустајање од државних корена на Космету.

    На послетку, највећи инвеститори у српску инфраструктуру и енергетику су Руска Федерација и Народна Република Кина. Српски део Јужног тока вредан је око две милијарде долара и запослиће око 2.000 радника. Једини излаз за железару у Смедереву је компанија Уралвагон завод из Русије. Народна Република Кина финансираће завршетак радова на Коридору 11 и ауто-пут Појате – Прељина.

    Једина права инвестиција у банкарски сектор Србије доћи ће из Русије, мислим, наравно, на Сбербанку. Русија има намеру да улаже и у железнице Србије. Где су у тој причи Европска унија и САД, осим у предизборним слоганима о „Фијату“ и наводно бољем животу за грађане ако ови одустану од Косова и Метохије?

    Разуме се, постоје и друга оруђа евроатлантске политике, мимо Милановићевог случаја, која у сваком тренутку државу могу узети на нишан, након што ова наседне на слатке понуде двојца Клинтон – Ештон.

    Зар се баш ових дана није огласио Живан Берисављевић? Вођа минорног, али радикалног аутономашког покрета, који данас ликује због нестанка Југославије, био је њен амбасадор у Лондону! Поред њега, има још политичких карикатура, згодних да се употребе за више европске интересе.

    Питам се, хоће ли после посете поменуте две даме Београду постати видљиве евентуалне обавезе, које су пред Бриселом и Вашингтоном напредњаци и социјалисти преузели да би уопште формирали владу?

    Ако се Београд на време и отворено не суочи са овим чињеницама и ако не анулира сопствене евроатлантске илузије, али и утицај разних берисављевића у државном вођству, дипломатији и уопште јавном сектору, једнога дана, извесно, постаће члан Европске уније. Питање је само хоће ли себе моћи да препозна у огледалу и хоће ли оваква унија, тај дводеценијски српски сан, тада уопште постојати.

    http://serbian.ruvr.ru/2012_10_31/Kaubojka-Klinton-i-baronesa-Eston-uoci-noci-vestica/

  16. Varagić Nikola каже:

    31/10/2012 19:00

    (Za)okupirani oslobodiocima

    AUTOR: ALMIR MEHONIĆ

    Nizom manifestacija u Prijepolju je obilježena 100-godišnjica od kako je srpska i crnogorska vojska zauzela prostor Sandžaka. Manifestacija pod nazivom „100 godina od oslobođenja Stare Srbije od Turaka“ protekla je uz prisustvo brojnih zvanica, među kojima su bili upadljivi predstavnici ultranacionalističke organizacije Dveri, kao i mnogi srpski javni radnici: Matija Bećković, Dobrica Erić, Rajko Petrov Nogo i drugi poznati javni advokati Ratka Mladića i Radovana Karadžića i javni negatori genocida u Srebrenici.

    Takvo se društvo sjatilo u Prijepolje da proslavi u Domu kulture, čiju je rekonstrukciju finansirala Turska. Paradoksa li, kao i zle namjere, prije nego li nepismenosti, da manifestaciju posvete oslobođenju od Turaka, iako se carstvo zvalo Osmansko. No, htjelo se to nešto drugo reći i poručiti, pa Osmanlije nisu baš bili adekvatan izraz.

    Bilo je vidno odsustvo na ovim skupovima i programima prijepoljskih Bošnjaka. Izuzetak su bili funkcioneri opštine, što je i logično, jer Opština Prijepolje je bila suorganizator ove manifestacije. Skupštinsku većinu čine i bošnjačke stranke, a njihovi čelnici su podržali ovu manifestaciju, ili bolje reći, nisu joj se usprotivili.

    Da li se to nije imalo dovoljno hrabrosti da se javno progovori o ovoj svojevrsnoj provokaciji i remećenju dobrosusjetskih odnosa u Prijepolju i Sandžaku ili je fotelja toliko udobna da vas u njoj baš ništa ne dotiče? Sam naziv manifestacije, program, učesnici, govore o zloj namjeri jedne nacionalističke klike koja upravlja javnim životom Prijepolja poslijednje dvije decenije, prikopčana na beogradske akademske institucije koje su arhitekte balkanskog zla.

    Nažalost, sadašnji bošnjački funkcioneri samo su fasada takvoj politici, bez političke hrabrosti da progovore iz duše svoga naroda, da stanu na branik njegovih osjećanja. A osjećanja su nedvosmislena. Niko od sandžačkih Bošnjaka ne smatra da je te 1912. godine oslobođen. „Srbija i Crna Gora su 1912. ušle u Sandžak“, tako su stari Bošnjaci označavali novu situaciju koja ih je zadesila. Običan bošnjački narod nije mogao preko usta prevaliti da su Srbija i Crna Gora oslobodile Sandžak, kako su njihove komšije – Srbi nazivali taj događaj. Novonastala situacija nastupila je mimo volje sandžačkih Bošnjaka.

    Bošnjaci su se preko noći našli u, iz korijena, izmjenjenim uslovima života. Duhovni, ekonomski, politički položaj Bošnjaka više nikada neće biti kao do tada. Od dominantnog naroda, voljom drugih, postali su manjina u novoj državi. To je za sandžačke Bošnjake bio šok od koga se zadugo nisu oporavili i čije posljedice i dan-danas trpe. Situacija je bila složena. Osjećanje nelagodnosti se prenosilo na djecu. Odrastali su u zemlji koja je njihova, ali kojom su upravljali neki ljudi iz centralne Srbije, obično dolazeći u sandžačke kasabe po kazni, koristeći sva vidljiva i nevidljiva sredstva prisile. To je bio osjećaj pripadnosti i otuđenosti u isto vrijeme. Zbog toga i sadašnji, obični, bošnjački narod ima nelagodan osjećaj kada mu neko kaže da je 1912. oslobođen. U najmanju ruku što su događaji te 1912. bili krvavi za mnoge njihove pretke. Nesporne su historijske činjenice da su se pri tom „oslobađanju“ desili brojni zločini, kao što je onaj u selu Doliće u Sjenici ili onaj u Plavu kada je 12.000 ljudi nasilno pokršteno.

    Ovo su samo neki od razloga, u kojima treba tražiti zbog čega to Bošnjaci mrsko gledaju na ovaj datum. Stoga, nekomšijski je, nedobronamjerno, neljudski, poturati im ga ispod nosa. Naročito sa onima koji se onomad radovaše „oslobođenju“ Srebrenice. Neće to doprinijeti pomirenju, dobrim međunacionalnim odnosima ma koliko pored organizatora stajali našminkani bošnjački funkcioneri.

    Nije sporno da u historiji postoje datumi na koje se različito gleda, to je slučaj i među mnogim evropskim narodima, međutim, sporno je kada se tim datumima tuku komšije. Na koncu, komično li je kada organizujete akademiju povodom oslobođenja od Turaka u Domu kulture, koji je prokišnjavao do onomad, do kada ga ne popraviše ti Turci, komično li je otkrivati spomenik „oslobodiocima“ na trgu Mejdan u Vakufu, pored Sahat kule, Sinan pašine džamije i Mehove pekare. Izem ti takvo oslobođenje.

    Autor je glavni i odgovorni urednik magazina Diwan na bosanskom, francuskom i njemačkom jeziku

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/zaokupirani_oslobodiocima.46.html?news_id=250276

  17. Varagić Nikola каже:

    Да ли су САД прикочиле пројекат „независно Косово“?

    Петар Искендеров

    Посета Хилари Клинтон Београду показује да се јавила сумња у погледу успешности пројекта „независно Косово“!

    Београд, 01.11.2012

    “САД и ЕУ не траже од Србије да призна Косово” – тим речима се домаћим и страним новинарима обратила Државни секретар САД Хилари Клинтон. Та њена изјава се чула после сусрета са руководством земље и због тога се може сматрати главним резултатом одржаних разговора. Премијер Србије Ивица Дачић није скривао своје одушевљење. Он је изразио спремност владе Србије да настави преговоре са Косовом и изразио је наду да ће они “бити повезани са убрзањем процеса наших европских интеграција”.

    Присуство Кетрин Ештон, Високог Комесара ЕУ за спољне послове и безбедност, на овим преговорима, био је више декоративног карактера. “Независно Косово” је амерички пројекат и ЕУ у њему нема одлучујућу улогу.

    Заслуге госпође Ештон на овим преговорима свеле су се на усаглашавање датума следећег сусрета премијера Србије и Космета, Ивице Дачића и Хашима Тачија. Тај сусрет ће се одржати већ у новембру.(1)

    Због чега је репрезентативни западни десант одустао од презентовања Београду већ припремљеног нацрта свеобухватног споразума, који је по уверењу Вашингтона требало ускоро да потпишу Београд и Приштина, на нивоу Председника? Познати српски аналитичар Огњен Прибићевић није неосновано назвао “помало чудном” намеру Хилари Клинтон да посети Балкан, када се дани до избора у САД могу на прсте избројати.(2) Осећање чуђења нестало би да је 30. октобра у Београду горепоменути споразум био презентован.

    Међутим, то се није десило и – по сада расположивим информацијама – узрок томе уопште није била жеља Клинтон да не узнемирава господина Дачића. Главни разлог огледа се у томе, што се у последњем тренутку са америчке стране појавила сумња на рачун успеха горепоменутог плана. Као што је већ познато, традиција америчког политичког естаблишмента искључује демонстрацију сумње поводом већ донете одлуке. Међутим, за случај споразума лидера Космета и Србије, Бела кућа има још времена у резерви – и изгледа да се администрација Б. Обаме уплашила опасности “false start”-а(3), имајући у виду предстојеће изборе.

    А повод за сличне сумње јесте не баш повољан развој политичке сцене у Србији и на Космету, у вези са плановима и интересима САД. Последња истраживања јавног мнења у Србији показују спремност грађана да одустану од евроинтеграција, уколико цена за то буде одустајање од Космета. Очигледно се опирући на те резултате, знатно је пооштрио свој став и Председник Србије Томислав Николић, изјавивши да у случају наметања од стране ЕУ избора “ЕУ или Космет”, Србија ће “одустати од европског пута”.(4)

    Други фактор, који је последње недеље попримио за Запад опасан карактер, јесте раст напрегнутости на политичкој сцени Космета. Косметска опозиција је појачала притисак на Демократску партију Косова и лично Хашима Тачија, оптуживши га за вођење закулисних преговора са САД и ЕУ. По њиховом мишљењу, споразум који се припрема за потписивање, супротан је ранијим изјавама владе и садржи одредбе које захтевају појашњења. По сликовитом приказу лидера радикалног покрета “Самоопредељење” Аљбина Куртија “потпуно је очигледно да је Тачију неопходна Србија. Он не може да преживи без Србије, јер само на тај начин он може остати на власти и сачувати привлачност за међународну заједницу”. А читав процес данашњих консултација око Бриселских преговора, Курти је назвао “трговином” и “злочиначким деловањем”.(5) Како је с тим у вези написала газета “Зери”, влада Х. Тачија је својим деловањем “већ прешла црвену линију” ставивши под сумњу све претходне споразуме и лична обећања, о дневном реду преговора са Београдом.(6)

    Када би постизање споразума између Београда и Приштине била лична ствар Хилари Клинтон и Хашима Тачија – нема сумње да се америчка гошћа не би колебала са постављањем ултиматума Томиславу Николићу и Ивици Дачићу. Међутим, администрација Барака Обаме је принуђена да рачуна како на нарастајућу неизвесност по питању реизбора свог председника, тако и на реалну претњу “прекомпоновања” косовске политичке сцене. То може не само да лиши власти њихове политичке миљенике, у лицу премијера Хашима Тачија и председника Атифете Јахтјаге, него и да додатно закомпликује односе између албанских радикала и западних миротвораца. А то већ може прерасти у европски или северноатлантски проблем.

    Управо у тренутку преговора Х. Клинтон и К. Ештон у Београду, Европски ревизорски суд ЕУ са седиштем у Луксембургу је најавио веома искрен извештај о активностима мисије ЕУЛЕКС на Космету. Њени стручњаци су изјавили да мисија није била у стању да стави под контролу злочине на Космету. Иако је за период од 2007 до 2011. године, ЕУ на те потребе издвојила 680 милиона евра, резултат инвестирања показао се “скромним” – “ниво организованог криминала и даље је висок” – изјавио је Европски суд ревизора.(7) Није тешко досетити се да ће те цифре бити још један доказ, благо речено сумњивог деловања ЕУ на Космету, у условима финансијске кризе. Можда је и то породило додатне сумње Запада на рачун “Косовског пројекта”?

    1 AFP 301918 GMT OCT 12

    2 Вечерње новости, 26.10.2012

    3 Буквалан превод је “Неправилан старт”, као нпр. у атлетици или пливању. (прим. прев.)

    4 AFP 160839 GMT OCT 12

    5 Koha Ditore, 29.10.2012

    6 Zëri, 24.10.2012

    7 REUTERS 1944 301012 GMT

    Извор: Фонд стратешке културе

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/novembar/da-su-sad-prikocile-kosovski-projekat.php

  18. Varagić Nikola каже:

    Nikolić i Vučić prisluškivani?

    r.s.v.

    PRESEDNIK SRBIJE TOMISLAV NIKOLIĆ TVRDI DA SU ON I VUČIĆ PRISLUŠKIVANI I NAJAVIO TEMELJITU ISTRAGU KOJOM ĆE BITI OBUHVAĆENI MNOGI LJUDI

    Tomislav Nikolić tvrdi da su on i Aleksandar Vučić prisluškivani:

    „Mi smo tu upali u zmijsko gnezdo. Mi smo upali među ljude koji koriste visoke funkcije u mnogim službama da gospodare životima. Mi smo upali među ljude koji su se drznuli da prisluškuju najpre mene, a onda i Aleksandra Vučića. To će morati da se istraži do kraja. Tako u Srbiji ne može da se živi. Ko je navikao da na taj način ljude kontroliše komanduje njihovim životima, da usmerava njihove aktivnosti, taj neka beži glavom bez obzira iz Srbije. Od ove borbe nećemo da odustanemo“,
    rekao je Nikolić u delu intervjua s glavnim urednikom RTS Nenadom Lj. Stefanovovićem u emisiji „Svedok“ u kome je govorio o borbi protiv mita, korupcije.

    On je rekao da nema ništa protiv bogatih ljudi, da ko hoće da se bavi politikom treba da osnuje stranku,
    „a ne krije se u senci, ne vadi novac iz džepa, ne kupuje duše, ne prisluškuje, ne prati, ne uzima listinge telefonskih razgovora, ne snima poruke ljudi po Srbiji.
    Ovo mora da bude ogromna akcija. Biće obuhvaćeni mnogi ljudi. Znali su šta rade. Što se sad češu po glavi…“

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1080924

  19. Varagić Nikola каже:

    Novi snimak iz Praga:

    Medlin Olbrajt vikala

    „Odvratni Srbi, napolje!“

    N. V. | 01. 11. 2012.

    Na Internetu se pojavio novi snimak „desanta“ prosrpski orijentisanih Čeha na promociju knjige Medlin Olbrajt (75), bivše državne sekretarke SAD, koju je ona prošle nedelje potpisivala u knjižari „Luksor“ u češkoj prestonici. Na novom snimku se jasno čuje kako demonstranti Olbrajtovu nazivaju „krvavom babom“, a ona, terajući ih, viče: „Odvratni Srbi, napolje!“

    Olbrajtova vređa: „Odvratni Srbi! Napolje!“

    Incident se dogodio tokom potpisivanja knjige „Praška zima: Lična priča o ratu i sećanju“, u kojoj je Olbrajtova, rođena u Pragu, opisala svoje detinjstvo u vreme Drugog svetskog rata. Protest je organizovalo udruženje „Prijatelji Srba sa Kosova“, a reditelj Vaclav Dvoržak, koji je prvi prišao Olbrajtovoj i pružio joj na potpis plakat „Oteto Kosovo“, nije očekivao tako agresivnu reakciju bivše šefice Stejt departmenta.

    Dvoržak je reditelj dokumentarne emisije „Oteto Kosovo“ koju je 2008. snimila i prikazala češka državna televizija“. Ona predstavlja pogled na istorijat Kosova i Metohije od propasti Otomanske imperije do današnjih dana, s akcentom na događanja iz poslednjih dvadesetak godina i odnos međunarodne zajednice prema tom pitanju.

    – Iznenadila me je. Mi smo učtivo prišli da joj damo film koji smo snimili na Kosovu, bez obzira što se on tiče „otetog Kosova“, poklonjenog narkomafiji uz pomoć NATO bombardovanja i agresije, kao i kompanije IPKO koja je Olbrajtovoj omogućila da napuni svoje džepove – rekao je Dvoržak za sajt Parlamentnilisty.cz.

    Na prvom snimku koji je ranije objavljen vidi se da demonstranti u rukama drže plakate na kojima na češkom piše „Oteto Kosovo“, a ispod je slika Olbrajtove kako se ljubi sa Hašimom Tačijem, kao i fotografije NATO bombardovanja i albanskih zločina na Kosovu.

    Tu je i plakat sa natpisom „Etničko čišćenje u Hrvatskoj“, kao i onaj na kojem piše „IPKO“, što je naziv kosovske telekomunikacione kompanije iza koje stoji njena „Olbrajt grupe“.

    VIDEO > Novi snimak sa reakcijom Medlin Olbrajt:

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/350489/Novi-snimak-iz-Praga-Medlin-Olbrajt-vikala-Odvratni-Srbi-napolje

  20. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ:

    NAŠAO SE KO ĆE DA KAŽE ILI ZAŠTO JE DRAŽA ZA TADIĆA KVISLING?

    petak, 02 novembar 2012

    Zato se Draži do danas ne zna grob, dok su naše politikantske bubašvabe grobovi koji hodaju

    O REHABILITACIJI ĐENERALA DRAŽE Nedavno je počeo proces rehabilitacije đenerala Mihailovića. Tome je prethodilo dugo skanjivanje komisije za rehabilitaciju. Nisu mogli da počnu dok nije potvrđeno i zvaničnim dokumentom objavljeno da je Draža mrtav. Izgleda da je komisija poduže vremena bukvalno shvatala poruku narodne pesme: “Živ je Draža, umro nije, / dok je srpstva i Srbije“. Čak se snima i serija o Draži, koju režira Radoš Bajić, dok Nebojša Glogovac igra vožda Trećeg srbskog ustanka (dobar izbor glavnog glumca, sudeći po Glogovčevoj izjavi da se iz Dražinih očiju moglo videti da u pitanju nije bio nikakav zločinac, nego tragični heroj tragične istorije svog naroda).

    Ipak, sama mogućnost da Mihailović bude rehabilitovan uznemirava drugosrbijanske neotitoiste, koji se i dalje kunu da neće skrenuti s puta svog vođe. Iako je, svojevremeno, Boris Tadić potpisao zakon kojim se u Srbiji, kao borci protiv nacizma, izjednačavaju i pripadnici Jugoslovenske vojske đenerala Mihailovića i pripadnici partizaniskih jedinica, njegova drugosrbijanska duša i želja da se dodvori Hrvatima ovih dana ga navedoše da Dražu nazove kvislingom, što ne mogade da izdrži čak ni Vuk Drašković, NATO-ravnogorac, pa oštro prekori svog dojučerašnjeg političkog saveznika.

    KO ZNA BOLJE? TADIĆ ILI NOJBAHER? Dakle, Tadić je u miloj mu EU (naročito U) Kroaciji, zemlji Kroasana (tako pufnastih i nježnih, kao ruka Žileta Friganovića ispod vrata starca Vukašina iz Klepaca), izjavio da je đeneral Mihailović bio kvisling. Hitlerov specijalni izaslanik za Balkan Herman Nojbaher, poznat po stavu da su Nemci na Balkanu pod okupacijom držali samo Srbiju i Grčku (svi ostali su im bili saveznici), čiju je knjigu „Specijalni zadatak: Balkan“ objavio Službeni list Srbije i Crne Gore (Beograd, 2004) o đeneralu Mihailoviću kaže da je „postao slavan junak srpskog otpora, koji se sa svojim četnicima vratio staroj balkanskoj tradiciji i time spasao čast nacije“. Dodao je da se Draža „uzdržavao od svih pregovora sa Nemcima i ostao veran saveznicima“. Ali Tadić bolje zna tajne Drugog svetskog rata od Hitlerove desne ruke na Balkanu. Školovan čovek, nema šta. Kumrovačka škola, vidi se.

    BITI ČOVEK ILI BUBAŠVABA

    A evo jednog događaja koji je ujesen 1942. zabeležio Nedeljko Plećaš (objavio Kosta Nikolić u svojoj knjizi „Dragoljub Mihailović“ (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2005):

    “Šef britanske obaveštajne službe Bil Hadson govorio je dobro srpski. (…) Potpuno usamljen i zatvoren u svojoj kolibi, retko je s kim razgovaro, sem za vreme obeda, a i tada je obično stavljao negativne primedbe. (…) Sa Mihailovićem je razgovarao i u diskusijama su se često sukobljavali, što nam je svima bilo neprijatno. Sećam se jednom prilikom u Kolašinskim Poljima njih dvojica stajala su na stepenicama na ulazu u školu i nešto žučno raspravljali. Ja sam bio podaleko i nisam čuo ceo njihov razgovor, samo sam u jednom trenutku čuo kako je đeneral Mihailović ljutito uzviknuo:

    ‘Sastavite pete kad sa mnom razgovarate!’

    Hadson je sastavio pete i po vojnički ga pozdravio: ‘Razumem, gospodine ministre!’ Mene je ovo iznenadilo, jer to nije bio Mihailovićev način ophođenja“.

    A 6. jula 1943. godine đeneral je poslao poruku svojim saborcima:

    „Zbijmo naše redove. Budimo čvrsti. Njih se naš narod ni najmanje ne tiče, pa se tako i ponašaju. Za njih je ovo Afrika, a mi Crnci. Oni će pokušati da kupuju naše ljude i stvore razdor u našim redovima, pa da nas potčine sebi“.

    Povodom Hadsonovog držanja, Mihailović je 12. jula 1943. pisao:

    „Hadson naročito hvali Grke, koji su se bez ikakvih uslova stavili pod britansku komandu. Mi na to nikada nećemo pristati, niti ćemo ikada biti Grci. Među nama mogu biti samo saveznički odnosi. Nismo ni pred neprijateljem kapitulirali, pa nećemo ni pred saveznicima. To sam poručio i Londonu.“

    Ko je čitao knjigu Nikole Vrzića „Vikiliks: Tajne beogradskih depeša“ (Pečat, Fond Slobodan Jovanović, Beograd, 2012) sretao se i sa Tadićevim razgovorima sa našim „evroatlantskim saveznicima“. Tako je pomoćniku američkog državnog sekretara Danijelu Fridu Tadić svojevremeno rekao: „Nezavisnost Kosova ne mora nužno da znači ‘gubitak’ ako se podesno odredi u umovima birača“. Kada je 2006. Tadić razgovarao sa američkim izaslanikom za status Kosova Frenkom Viznerom, rekao je nedvosimisleno da „neće dozvoliti da Kosovo omete napore Srbije ka EU/NATO integracijama (…) pružio je uveravanje da je u sebi obradio i prihvatio neizbežnost nezavisnosti kao ishoda“. Pa je Fridu 2007. rekao i da je „prećutno priznao predstojeći gubitak Kosova“ i „istakao da će stremiti ka evropskoj budućnosti pošto Kosovo bude rešeno“. I tako dalje i tome slično: taj i takav đenerala Mihailovića osuđuje kao „kvislinga“, i to pred EU ( naročito ovo drugo slovo) Hrvatima.

    Ustvari, sve je prosto (do krajnjeg prostaštva): naši politikanti su takvi kakvi jesu jer su spremni da puze i gmižu pred izaslanicima Gospodara Imperije, dok Draža nije bio spreman na tako nešto. On nije hteo da živi životom bubašvabe, koji je metafizički precizno opisao Milo Lompar u svojim „Moralističkim fragmentima“. Zato se Draži ni do danas ne zna grob (mada živi u svakom Srbinu koji se drži Dučićevog zaveta: „Pre svačiji sužnji no ičije sluge“), dok su naše politikantske bubašvabe grobovi koji hodaju. Okrečeni grobovi farisejstva, opisani na stranicama Novog zaveta, naravno.

    Коментари:

    Никола • 5 minutes ago −

    Да се не заборави и титоиста Дачић. И нова-стара влада је (пре)пуна титоиста.

    http://www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-nasao-se-ko-ce-da-kaze-ili-zasto-je-draza-za-tadica-kvisling.html

  21. Varagić Nikola каже:

    Pametni Hans

    Svetlana Lukić

    Srbija nam je pod neviđenim presingom, najpre je stigla prethodnica u vidu evropskih parlamentaraca da pripremi teren za dolazak Hilari Klinton i Ketrin Ešton, onda su one sletele i odletele, a da zemlju nisu dodirivale, ministarke spoljnih poslova Amerike i Evrope. Taman su Dačić i Nikolić odahnuli jer su prošli bez većih batina, stigao je Stefano Sanino, zadužen za proširenje EU, da kuje gvožđe dok je vruće, tj. da sa Dačićem utvrdi tačan datum drugog rukovanja sa Tačijem.

    Jelko Kacin tvrdi da su evropski parlamentarci bili “impresionirani Dačićevom i Vučićevom posvećenošću i pripremljenošću za pregovore o Kosovu i nastavak evropskih integracija”; pominjao je čak i njihovu elokventnost. Zadovoljne su u Prištinu otišle i dve šefice diplomatija, Sanino je ushićen Dačićevom odlučnošću da, sada stvarno, pruži ruku Tačiju. Naš trezni i elokventni dečko, sve tišeg glasa i sve veće značke Srbije na reveru, obećao je juče urbi et orbi da će u svom mandatu rešiti kvadraturu kruga, oksimoron: i Kosovo i EU. Tomislav Nikolić već najavljuje da će za ispoljenu pristojnost i elokventnost, Srbija do kraja godine dobiti uslovni datum početka pregovora.

    Postoje dva moguća objašnjenja ovog diplomatskog performansa koji su naši izveli pred zahuktalim šeficama diplomatija Amerike i Evrope, koje su više vremena provele pozirajući sa domaćinima ispred belih i crnih orlova, ljiljana i šahovnica, nego u razgovorima sa balkanskim državnicima.

    Jedno objašnjenje je da je nova vlast shvatila, budući da je nesposobna i nemoćna da rešava unutrašnje probleme, pre svega ekonomske, da mora da traži saveznike u svojim arhetipskim neprijateljima, Americi i EU, jer arhetipski prijatelji izgleda nemaju nameru da im u džakovima šalju rublje i juane. Uslov svih uslova je demontiranje granice na severu Kosova, ukidanje paralelnih institucija, povlačenje raznih službi bezbednosti koje vršljaju severno od Ibra i štošta drugo. Budući da su Dačić, Vučić i Nikolić osvedočeni srpski nacionalisti i patrioti, da je većina Srba odavde do Merdara shvatila da se Gračanicom i Pećkom patrijaršijom ne mogu napuniti kašike, da Ibar voda nije za piće, da su se neka braća obogatila pljačkajući pomoć Kolevci, nova vlast je rešila da Evropljanima i Amerikancima stvarno isporuči ono do čega im je najviše stalo. Rizik je mali jer nema nikoga, osim Koštunice, Vukadinovića, Antonića i novog člana SANU, Petera Handkea, da ih proglasi nacionalnim izdajnicima. Još su latinoamerički Indijanci znali trik – proglasiš sebe ranoraniocem i možeš da spavaš do podne, staviš šajkaču na glavu, krst oko vrata, trobojku na rever i možeš da radiš šta hoćeš, drugi patrioti mogu da ti pljunu pod prozor Andrićevog venca.

    Drugo, meni bliže, objašnjenje ove iznenadne elokventnosti radikala i socijalista, najlakše se može opisati preko eksperimenta nazvanog Pametni Hans, izvedenog pre više od 100 godina. Hans je, da ne bude zabune, konj. Publika je bila impresionirana Hansom koji je tokom eksperimenta udarcem kopitama rešavao matematičke zadatke koje mu je postavljao eksperimentator. Jedan psiholog je ubrzo pokazao da je Pametni Hans u stvari reagovao na pokrete dresera i ispunjavao njegova očekivanja, nadajući se nagradici. U ovom našem eksperimentu, nagradica će u najboljem slučaju biti uslovni datum početka pregovora sa EU, a onda će, kao i obično, sve stati. Tako je radio i Tadić, povremeno bi bio kooperativni ispitanik, dobio bi na poklon uslovnu kandidaturu, u zemlji bi nastavio da vršlja po starom, mi bismo nastavili slobodni pad, a on bi izgubio na izborima. To je svima jasno, osim Pametnom Tadiću. Pokazuje se da i Pametni Dačić, Vučić i Nikolić veruju da se, makar sporadično, mogu činiti dobri gestovi u odnosu na susede i arhetipske neprijatelje, a da se u Srbiji u isto vreme pravi svinjac.

    Najevropljanin u sadašnjoj vladi, Aleksandar Vučić, misli da može da amortizuje povremene napade patriotskog ludila predsednika vlade, da obećava rat do istrebljenja svim lopovima u Srbiji, a da u isti mah na čelo radne grupe koja treba da napravi nacionalnu strategiju pravosuđa postavi čoveka koji je zbog tuče pivskim flašama po somborskim kafanama bio krivično osuđivan, koga je 2005. Advokatska komora Vojvodine proglasila nedostojnim za obavljanje advokatskih poslova, koji je na lokalnim izborima bio kandidat grupe građana “25.000 evra”. Vučićev nacionalni strateg za pravosuđe obećao je da će, ako pobedi, svoju celokupnu gradonačelničku platu pokloniti Somborcu čiji JMBG broj bude izvučen na lutriji. Da ne pominjem ostale piktoreskne likove koji treba da urede Srbiju, roštiljdžiju na čelu Kolubarskih rudnika, veterinarsku tehničarku na čelu niškog aerodroma, prodavačicu nameštaja na mestu direktorke gradske televizije, polupismenog čoveka koji će se baviti socijalnim pitanjima…

    Ako ovako nastave, reformu uprave, pravosuđa, socijanih službi mogli bi uskoro mirne duše da povere i nekoj hobotnici. Pismeniji među radikalima su verovatno pročitali nedavno objavljenu kembridžsku deklaraciju u kojoj naučnici tvrde da ta stvorenja imaju svest, sakupljaju neke ljuske i od njih prave pokretna skloništa, tačno procenjuju koliko kamenja sužava otvor rupe u kojoj se skrivaju od neprijatelja… jednom rečju, koriste se oruđem. A to je sasvim dovoljan preduslov za direktora makar nekog javnog preduzeća.

    Ljudi koji su užasnuti i degutirani novim vlastima, često ova kadrovska rešenja koriste kao dokaz da je bilo znatno bolje za vreme prethodne vlade. Sasvim je moguće da će se to pokazati tačnim. Međutim, problem je u tome što čovek koji je do nedavno neprikosnoveno gospodario Srbijom, ovih dana lupeta neviđene gluposti, i to na veoma ozbiljne teme. Tadić je, verujući iz nekog razloga da ga Hrvati vole, otišao u Zagreb da se malo ogreje, gostovao je u poznatoj emisiji Nedeljom u 2, i na uporno pitanje novinara da li je u Sreberenici bilo genocida ili ne, personifikacija evropske Srbije je odgovarala da on kao građanin ima mišljenje, ali neće da ga kaže, dok kao političar čeka odluku suda po tužbi BiH koja nije ni podneta, da o tome treba da se izjašnjavaju istoričari, pisci, ali nikako državnici, da je Draža Mihajlović bio monarhista a ne fašista, mada je bio kolaboracionista, a najviše je pričao o Lepoj Breni, Zdravku Čoliću, Severini i ostalim umetnicima koji treba da spajaju naše narode, a ne da ih razdvajaju, kao oni u Potočarima.

    U međuvremenu je njegov paž, Dragan Šutanovac, komentarišući presudu od 27 godina robije za Momčila Perišića zbog ratnih zločina u Bosni i Hrvatskoj, koja je ovde prošla skoro bez ijedne reči komentara, potišteno rekao da izražava veliko žaljenje i da se nada da će se bivši načelnik generalštaba VS žaliti na presudu. Šutanovac i Tadić pripadaju istoj struji u DS-u, koja se ovih dana navodno bori za naklonost svojih članova, pa to čine svojim sramnim odnosom prema ratovima i zločinima.

    A onda dolazi skoro zapanjujuće saznanje da se drugi kandidat, Dragan Đilas, budući lider najveće opozicione stranke i možda skori premijer Srbije, nikada povodom ovih pitanja nije ni izjašnjavao, a što je još apsurdnije, ta pitanja mu niko nikad nije ni postavio. Ne znam šta mi je luđe da zamislim – novinara koji ga pita o Srebrenici, Sarajevu, granatiranju Dubrovnika ili Zadra – ili njega koji na ta pitanja odgovara. Prvo, novinaru bi bilo jako neprijatno i osećao bi se neadekvatno, a Đilas bi verovatno pitao, šta Srebrenica, jel’ i tamo treba da napravim neki most, zar na Drini već nema mostova, dal’ su im potrebni španski tramvaji, Bus Plus, pa nek se snađu sami, ne mogu ja o svemu da brinem… I niko se na Đilasa ne bi ljutio, pa ni Nataša Kandić, svima bi bilo neprijatno i čekali bi da se što pre pređe na neke druge teme, na primer izgradnju beogradskog metroa.

    Kada čovek pogleda sve delove vlasti, opozicije, ima mnogo razloga da nikada ne izađe iz permanentnog paničnog napada, one situacije u kojoj čovek mobiliše sve svoje snage kako bi se suočio sa predatorima koji mu ugrožavaju život. Jedan psihijatar je ovu reakciju opisao kao “bori se ili beži”. A šta bude kada više nemaš prilike ni snage ni za jedno ni za drugo.

    Iz najave za radio emisiju, 02.11.2012.

    Peščanik.net, 02.11.2012.

    http://pescanik.net/2012/11/pametni-hans/

  22. Varagić Nikola каже:

    Ruke uvis, ovo je predsednik opštine Stara Pazova: Osuđivan za krađe i falsifikate, optužen za šverc

    Željka Jevtić | 01. 11. 2012.

    Na listu spornih kadrova nove vlasti upisao se i predsednik opštine Stara Pazova Đorđe Radinović zvani Džokej kojim su se često bavili policija i tužilaštvo – osuđivan je za krađe, falsifikate, a sada ima optužnicu i za krijumčarenje.

    Đorđe Radinović je uime Srpske napredne stranke rečima, ali i plakatima doslovce garantovao – poštenu vlast i borbu protiv lopovluka, razbojništva i korupcije. Ova karijera, bar prema sudskim podacima, počela je 13. novembra 1984. godine, kada je Radinović osuđen na kaznu zatvora od jedne godine zbog učinjenog krivičnog dela teške krađe.

    Radinovića Opštinski sud u Beogradu samo dve godine nakon, isto zbog krađe osuđuje na pet meseci. Nakon ravno dvanaest godine 1998. Opštinski sud u velikom Gradištu kažnjava novčano zbog dela nedozvoljena trgovina.

    Iste godine je osuđen na kaznu zatvora od četiri meseca zbog falsifikovanja isprave. Kroz godinu dana, oktobra 1999. osuđen je na zatvor od šest meseci zbog krivičnog dela – teško delo protiv bezbednosti saobraćaja.

    A onda u Radinovićevoj „biografiji“ sledi pauza do 26. marta 2008. Tada su mu prilikom pretresa kuće oduzeti: kamion-cisterna, cisterna, pumpa marke “honda”, tri plastična creva za pumpu i mobilni telefon. Priveden je i saslušan, a posle sprovedene istrage 3. decembra podignuta je optužnica za – krijumčarenje. Ovaj sudski postupak nije završen. Prema saznanjima “Blica” advokat predsednika opštine tražio je sastanak sa nadležnima kako bi se dogovorili o uslovima za sporazum o priznanju krivice.

    On je 5. decembra 2010. godine psuđen od strane OSnovnog suda u Sremskoj Mitrovici na zavor u trajanju od 3 meseca zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/350751/Ruke-uvis-ovo-je-predsednik-opstine-Stara-Pazova-Osudjivan-za-kradje-i-falsifikate-optuzen-za-sverc

    ——-

    Konačno imenovani državni sekretari u MUP: Vladimir Božović, Milorad Miljković i Vanja Vukić

    Ž. Jevtić | 02. 11. 2012.
    Na današnjoj sednici Vlade imenovani su državni sekretari u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saznaje “Blic”. Državni sekretar ispred SNS će biti Vladimir Božović, URS-a Milorad Miljković i kadar SPS Vanja Vukić.

    Božović već ima iskustva u MUP gde je u vreme Vlade Vojislava Koštunice bio generalni inspektor. Miljković je u prošloj vladi bio državni sekretar u ministarstvu za infrastrukturu zadužen za vazdušni saobraćaj.

    Vanja Vukić je mlađa garnitura SPS i čovek od velikog poverenja premijera Ivice Dačića. Vukić je trenutno na poziciji šefa kabineta ministra policije, a na toj poziciji bio jer i u prošlom sazivu Vlade Srbije.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/351031/Konacno-imenovani-drzavni-sekretari-u-MUP–Vladimir-Bozovic-Milorad-Miljkovic-i-Vanja-Vukic

  23. Varagić Nikola каже:

    Njujork tajms: Sin Romnija tražio investitore u Rusiji

    Tanjug | 02. 11. 2012.

    Njujork – Sin republikanskog kandidata za predsednika SAD Mita Romnija, Met, ove nedelje je posetio Moskvu tražeći ruske investitore za svoju firmu „Eksel trast“, piše „Njujork tajms“.

    Met Romni je, prema podacima lista, samo nekoliko dana pre okončanja izborne kampanje oca, imao nekoliko poslovnih sastanaka u Moskvi, ubeđujući uticajne ruske biznismene da investiraju u njegovu firmu.

    Osim toga, navodi Njujork tajms, Met Romni je izgleda obavio i tajnu misiju koju mu je poverio otac:

    rekao je izvesnom visokom ruskom zvaničniku, koji ima mogućnost da prenese njegove reči predsedniku Vladimiru Putinu, da njegov otac, bez obzira na žestoku predizbornu retoriku, želi dobre odnose sa Moskvom.

    Romni je ranije u svojim nastupima Rusiju nazvao „glavnim geopolitičkim protivnikom SAD“.

    U ruskoj ambasadi u Vašingtonu novinarima su rekli da nemaju informacije o putovanju Meta Romnija u Moskvu, dok su iz firme „Eksel trast“ rekli da je putovanje u Rusiju ranije planirano u interesu firme.

    „Eksel trast“ je hipotekarni investicioni fond sa aktivom vrednim oko 820 miliona dolara, koji ima filijale širom SAD.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/351035/Njujork-tajms-Sin-Romnija-trazio-investitore-u-Rusiji

  24. Varagić Nikola каже:

    МИШA ЂУРКОВИЋ

    Прелазна влада?

    Првих сто дана владе увек су добар повод да се ухвате прве тенденције њеног будућег рада. Проблем са овом владом је чини се што ако овако настави неће саставити ни годину дана. Погледајмо каква је структура и каква је политика те владе.

    Почнимо од најважније групације у овој влади – оној која држи економске ресоре. То је преoбучени Г 17 који се данас назива УРС. Упркос чињеници да је са најскупљом кампањом једва пребацио цензус, Динкић је захваљујући оним факторима који су формирали овакву владу добио јаче позиције него икад раније. Он је што би Италијани рекли суперминистар, човек који истовремено држи и Mинистарство економије и Mинистарство финансија. Ако знамо да је то човек који у континуитету води било економске било финансијске послове у овој земљи већ дванаест година онда је јасно да ће у тим областима ово бити влада континуитета. Она ће да се задужује као и све раније владе у којима је Динкић био и да даје огромне субвенције страним фирмама које довлачи да улажу у Србију. А то свакако није пут за излазак из банкрота о коме је министар Динкић говорио пре месец дана.

    Најјача политичка партија СНС на власт је дошла стицајем околности, ни сама не верујући да јој је то запало након Николићеве победе. Подсетимо се да је то политичка групација која је годинама функционисала без икаквог политичког програма и да је нешто тако скрпила тек шест месеци пред изборе. Дакле потпуно је логично да се од њих било каква нова политика није могла очекивати – не видим да се спремају за реализацију свог најважнијег капиталног пројекта прокопавања вардарско-моравског канала. Још је занимљивије којe су све кадрове скупили под окриље те нове фирме: од Аркановог заменика до саветнице Мирољуба Лабуса. То је такође говорило да се било каква конзистентна и јасна политика од њих не може очекивати. Штавише, након доласка на власт показало се колико је код њих велика оскудица озбиљних кадрова па су за многа важна места преузимали људе бившег режима. Или имате министра правде млађег од тридесет година без икаквог искуства у државној администрацији.

    Главни човек у влади је несумњиво Александар Вучић за кога неки сматрају да сам директно води бар пет министарстава и координира радом обавештајних служби. По потреби оде и да се види са инспекторима полиције иако би то министарство ваљда требало да води Ивица Дачић који је узгред формално и премијер. Тако имамо ситуацију да министар одбране (иначе правник по вокацији) најављује хапшења на својим конференцијама за новинаре. Кад га неко подсети на идеју владавине права која би такве ствари искључивала, он или министарка енергетике такве оптуже да су против антикорупцијске борбе и да их вероватно плаћају тајкуни.

    Е сад врло је занимљиво зашто је управо Вучић кренуо на српске тајкуне. Горе од њих за сада пролази само партија премијера (коју би у нормалним условима требало назвати „владајућом”). Првих сто дана владе највише је, наиме, обележио сваковрсни политички удар Вучића управо на Социјалистичку партију Србије. Упућени знају да су јавне афере и удари тужилаштва углавном усмерени ка компанијама које су се највише повезивале са СПС-ом и које су помињане као његови финансијери: Хабитфарм, Агробанка, Галеника. Медији су објавили да Вучић хоће да хапси неколико челника Дачићеве партије укључујући и једног актуелног министра.

    Ако је ситуација таква да најјача партија у власти директно напада партију премијера и фактички хоће да је сасече на свим пољима, с правом се поставља питање колико та влада може да траје. Више пута помињани Вучић ових дана јавно тврди како наводно Мишковић хоће да руши владу. У страним дипломатским круговима међутим сви постављају једно друго питање: да ли се Вучић заиста договорио са Ђиласом да већ следеће године распишу изборе и након њих направе дуго најављивану велику коалицију.

    Да ову владу врло нестабилном сматрају и њени чланови говори чињеница да многа постављења још нису обављена и да је низ институција у такозваном в. д. стању. Подсетимо се да сто дана након формирања владе још увек није постављен директор (раније је то био министар) канцеларије за дијаспору и регион. То између осталог говори колико су овој влади важна идентитетска питања. Сетите се случаја министра културе који се прославио низом интервјуа који су показали да нема представу у какву институцију улази. Врло брзо је одустао од својих помпезних идеја (пресељење Народног музеја у зграду главне поште) па се министарство највише бави отимањем канцеларија научним институтима са којима дели зграду.

    А шта рећи о косовској политици, о министру иностраних послова који Србе у Црној Гори прогласи мањином, о даљој естрадизацији политике итд. У сваком случају, утисак је да ова влада делује изразито нестабилно и некредибилно и да више служи као прелазна варијанта до формирања неке будуће структуре.

    Миша Ђурковић
    објављено: 01.11.2012
    http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Prelazna-vlada.sr.html

  25. Varagić Nikola каже:

    Koštunica: Kritična tačka
    AUTOR: FONET

    Predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Koštunica izjavio je danas da borba protiv korupcije i kriminala predstavlja jedno od glavnih obeležja rada Vlade Srbije za proteklih sto dana, ali je dodao da je afera sa prisluškivanjem najviših
    državnih funkcionera dovela tu borbu protiv korupcije do
    kritične tačke.

    „Moraju se utvrditi okolnosti u kojima je došlo do tog
    prisluškivanja i mora država da zaštiti svoj pravni
    poredak“, navodi se u pisanoj izjavi Koštunice povodom sto
    dana rada Vlade Srbije.

    Koštunica je naveo da se moraju utvrditi odgovorni za to
    što se dešavalo, jer se radi o pitanju koje je krajnje
    ozbiljno i koje samo na taj način i može biti rešeno.

    „To je veliki ispit u dosadašnjoj borbi protiv korpucije i
    kriminala i treba očekivati da će na njega doći pravi i
    odgovarajući odgovori, da će država zaštititi samu sebe i
    spostveni pravni poredak“, predočio je Koštunica.

    Koštunica je rekao da se drugo važno obeležje u dosadašnjem
    radu vlade tiče teškog stanja u privredi, koje najviše
    osećaju građani Srbije.

    „To teško stanje vlada je dobila u amanet, u nasleđe od
    prethodne vlade i nesumnjivo je učinila neke više ili manje
    uspešne sitnije korake da se stvari poprave“, ocenio je
    Koštunica.

    Takvo stanje, smatra Koštunica, je proizvod „sistemske
    greške“, odnosno posledica potpisivanja Sporazuma o
    stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom i njegove
    dosadašnje primene.

    Sporazum je „kamen oko vrata srpskom društvu koje nanosi i
    nanosiće štete“ i onemogućava normalan i slobodan razvoj
    srpske privrede i njenu saradnju sa drugim država u skladu
    sa sopstvenim interesima, smatra lider DSS.

    Vlada Srbije, nažalost, nije ispoljila dovoljno snage da se
    sa ovim pitanjem suoči i van snage stavi Sporazum i pokuša
    da u saradnji ravnopravno sa svim zemljama, pa i sa EU i
    njenim članicama, srpsku privredu podigne i oporavi na način
    koji bi bio u interesu svih građana, istakao je Koštunica.

    Koštunica je ocenio i da je EU do pre pola godine, namerno
    i smišljeno, u saradnji sa prethodnom vladom, obmanjivala
    javnost Srbije da su Kosovo i evropske integracije dva
    potpuno odvojena procesa.

    Od pre pola godine, EU iz dana u dan i sve više i više
    preko svojih zvaničnika šalje poruku da napretka Srbije u
    evropskoj integraciji nema dok se ne reši pitanje Kosova,
    rekao je Koštunica.

    Koštunica je naveo i da je Brisel pristrasan u razgovorima
    koji su do sada vođeni sa Prištinom i naveo da se time
    pokazalo da EU ne može biti „nikakav valjani i pravi
    posrednik“.

    Koštunica je ocenio da se pregovori nastavljaju uz
    „nekredibilnog“ posrednika i da, stoga, nikakvog boljitka i
    napretka ne može biti kada je u pitanju očuvanje celovitosti
    Srbije.

    http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/kostunica_kriticna_tacka.83.html?news_id=53102

  26. Varagić Nikola каже:

    TIHOMIR TRIŠIĆ

    Majstore, prikoči!

    nedelja, 04.11.2012. |

    Ti koji guraju ovo društvo u blato su totalitarci i ekstremisti, sa ličnim interesom ili sa manjkom inteligencije

    Prošlo je 100 dana od kako je formirana Vlada Ivice Dačića. Više od toga prošlo je od kada je Tomislav Nikolić preuzeo dužnost predsednika Republike.

    Ovih dana mediji se mahom bave analizom rada nove garniture vlasti uspostavljene posle majskih izbora. Ono čime se znatan broj njih ne bavi jeste činjenica da nova vlast zapravo nije uspostavljena u pravom smislu te reči. Znatan broj „dirigovanih“ medija ocenjuje, dakle, rad nove vlasti prenebregujući činjenicu da Vlada Srbije u tih 100 dana nije uspela ni da ovlada u potpunosti sistemom državne vlasti.

    Suštinsko pitanje u pogledu ocene rada nove Vlade Srbije otvara druga dva pitanja. Prvo, da li smo mi stranački navijači, pa sa tog sedišta formiramo gledišta o radu nove garniture vlasti. Drugo pitanje jeste jesmo li istinski demokratski orijentisani građani ili smo totalitarci i ekstremisti po načinu razmišljanja.

    Ja sam demokratski orijentisana ličnost, moja uverenja i vaspitanje nalažu mi da se suprotstavim svakom ekstremnom i totalitarističkom pojedincu i funkcioneru, organizaciji ili ideologiji. Ko je pobedio na majskim izborima? Je l’ Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića? Da li je Vladu formirala prethodna koaliciona garnitura, ili je nova koaliciona Vlada Srbije sačinjena od SNS–SPS– URS? Da li su svi građani zadovoljni i srećni zbog toga? Pa naravno da nisu. Da li su sve političke, poslovne i institucionalne strukture zadovoljne tim ishodom izbora? Pa naravno da nisu. A da li zbog toga što, recimo, nismo zadovoljni lično, interesno ili ideološki, treba da se državi, novoj Vladi Srbije, „suprotstavljamo“ na nedemokratski način uz upotrebu nelegalnih i nelegitimnih metoda?

    Pa ne smemo tako ni da razmišljamo, a ne da to činimo ako smo normalni ljudi, ako smo pritom istinski demokratski orijentisani građani ove zemlje.

    Nova vlast formirana je na osnovu demokratske volje građana i interesa partija za koje su građani glasali.

    Nek se ta vlast u pravom smislu te reči i konstituiše, preuzme vlast u punom kapacitetu, i onda od te vlasti svaki građanin ima pravo da zahteva potpunu odgovornost. Svaki drugi pristup je nedemokratski pristup, svaki drugi pristup vodi u institucionalno razaranje, a društvo u agoniju i blato.

    Ti drugi koji guraju ovo društvo u blato su totalitarci i ekstremisti, sa ličnim interesom ili sa manjkom inteligencije. Njih ima na svim stranama, i među partijama na vlasti i partijama u opoziciji, po ambasadama i našim institucijama, po kompanijama i poslovnim klubovima.

    Oni treba da znaju, poput ove gospode u MUP-u koja su se odlučila da nadziru telefone predsednika Republike i ministra odbrane, pored mnogih drugih koje su dosad nadzirali iz posve nelegalnih i neprofesionalnih motiva i razloga.

    Ta gospoda će biti demontirana, po svemu sudeći vrlo brzo. Isto važi i za gospodu u državnom tužilaštvu. Ako oni misle da su oni partijsko tužilaštvo ili filijala, recimo, američkog Ministarstva pravde, onda su u opasnoj zabludi. Zašto?

    Da li iko ozbiljan može i da pomisli da u Srbiji mogu da se izvode nelegalne i nelegitimne aktivnosti ozbiljnih razmera, a da to ostane neotkriveno i nezapaženo. To je nemoguće, odgovorno Vam tvrdim.

    Odgovarajuće reagovanje državne vlasti može da izostane zbog izostanka odgovarajuće političke volje, ali da neko „buši“ državni vrh i institucije sistema, a da to prođe nezapaženo i neotkriveno, da na odgovarajući način to ne bude dokumentovano, to, uveravam Vas, u Srbiji nije moguće. Srbija nije baš toliko banana država, niti su svi u Srbiji „bananamenovi“, iako vrlo često izgleda da jeste tako.

    Niti može politička elita biti iznad zakona, niti sme državni vrh da se „buši“ nelegalnim metodama. Niti će više iko uspeti da uspostavi medijski mrak u Srbiji.

    http://www.akter.co.rs/weekly/kolumna/87-majstore-priko-i.html

  27. Varagić Nikola каже:

    DRAGAN PETROVIĆ: O NACIONALNOJ ELITI I OKUPLJANJU ILI POVODOM TEKSTA ŽELJKA CVIJANOVIĆA

    (…)

    TROPOLNA SCENA

    Stanje u društvu i politici je takvo da su zemlja i populacija dovedene na ivicu opstanka i sa vrlo mračnim perspektivama. Valjda je čak i dobrom delu ljudi iz tzv. „Druge Srbije“ i političke elite koja je bila na vlasti to jasno i da je zadnji trenutak da se traži odlučan i efikasan diskontinuitet. Dakle, u daljnjem bi po ovoj opciji egzistirala, načelno govoreći, tri velika subjekta na političkoj sceni Srbije:

    – DS i sateliti (LDP; ostaci SPO, G 17, Čanak), koji u isto vreme predstavljaju petu kolonu u zemlji i satelitete Imperije i stranaca;

    – SNS i SPS, koje bi uslovno mogli da označimo kao „zdrave snage“, kojima je potreban partner i pomoć da ih pritisci i ucene Imperije, stranaca, kontrolisanih medija i kompradorskog dela elite ne bi vremenom usmeravali na staze na kojima bi se mogli okliznuti u odnosu na bazu koja ih je izabrala, uključujući čak i da se potencijalno u perspektivi uđe u postizborni dil sa DS i njenim satelitima;

    – Treći pol je sastavljen od preostalih patriotskih snaga koje nisu na vlasti, ali su u parlamentu (DSS) ili trenutno nisu (Dveri i radikali), zatim onih drugih stranaka i pokreta (uključujući i one koji bi se eventualno formirali) i, posebno, intelektualaca, dokazanih stručnjaka, privrednika, umetnika – jednom reči, elite – te sindikata i strukovnih udruženja, koji su, kao i čitavo društvo, ugroženi i potisnuti proteklih godina (od stranog faktora, NVO, kompradora i haosa i urušavanja institucija u zemlji). Ove patriotske i pluralističke snage mogle bi se grupisati približno oko navedenih tačaka, odnosno tematskih celina, gde bi se našao dogovor oko njihove formulacije.

    Ovo je, naravno, samo stav kako očekujem da bi se u glavnim crtama to stanoviše moglo formulisati, ali svakako da će biti i drugačijih stavova.

    Stoga bih voleo da ovaj tekst bude shvaćen samo kao jedan samostalan predlog u pravcu operacionalizacije predočene inicijative o trećem polu i okupljanju iz teksta g. Cvijanovića „Zašto je važno spasiti naprednjake ili ideja za novo okupljanje“. Na ovaj način bi patriotske, stručne i demokratske snage u zemlji strateški pružile ruku i podršku naprednjacima (pa i SPS), što bi bilo dobro i za jedne i za druge, a najviše za Srbiju. To je daleko bolja kombinacija nego da se naprednjaci (pa i SPS) bore sa DS za naklonost stranaca, koji bi se trudili da ih usmeravaju u njima odgovorajućem pravcu, koji svakako ne bi bio u interesu Srbije.

    A sasvim je moguće da, kada se jednom konstituiše ovaj nacionalni patriotski blok, to postane relevantna snaga, koju će morati svako da uvažava i koja bi verovatno imala perspektivu daljeg (možda i neslućenog!?) rasta.

    http://www.standard.rs/dragan-petrovic-o-nacionalnoj-eliti-i-okupljanju-ili-povodom-teksta-zeljka-cvijanovica.html

  28. Nikola каже:

    Косовско питање: Коме се жури и шта се чека?

    Бранимир Нешић

    И Дачићу и Вучићу се, по косовском питању, жури да буду већи Борис од Тадића…

    Београд, 05.12.2012

    Кога змија уједе и гуштера се плаши.

    Ивица Дачић, омладински јуноша Слободана Милошевића, потпуно одговара главној улози у наведеној пословици. Као неко ко је био у Милошевићевој администрацији, и који се очигледно плаши силе оних који су Србију бомбардовали 99. и организовали октобар 2000, не жели више да им покаже зубе, већ, бестидније од Бориса Тадића, своју косовску политику дефинише на следећи начин: „Све дајем, само столицу не дајем, барем на пар месеци…“

    Подсетићу и себе и све друге да су његови слогани на недавно одржаним (и свакако покраденим) изборима били: Ивица Дачић – ОДЛУЧНО; Ивица Дачић: ЈАСНО; Ивица Дачић – ЧВРСТО! Од одлучности, јасноће и чврстине дежмекастог Ивице није остало ни трага, пре би се за њега могле везати следеће одреднице: СМУЋЕНО, ДВОЛИЧНО, МЛАКО…

    Од свих великих речи из његове предизборне кампање, где су маркетиншки стручњаци покушали да од Ивице у подсвести грађана направе Слобу број 2 и тако привуку у себе повучене Милошевићеве присталице (положај тела на плакату, фризура, поруке које шаље, као и црвена петокрака која се после 10 година вратила на сцену, а да о почетку кампање – фамозно хапшење шиптарске полиције – и не говорим…), од свих тих великих речи није остало ништа. Чак се ни на Јутјубу тешко могу наћи клипови из кампање који би данас, ево, само после неколико месеци од (свакако покрадених) избора, свим гласачима који су дали подршку СПС-у могли да послуже као доказни материјал да их је њихов јуноша Ивица преварио и то, богме, жестоко.

    Уместо свих изговорених и лоше напамет научених патриотских кампањских порука, Ивица нам сада поручује да ће за мандата ове његове владе проблем Косова бити дефинитивно и коначно решен, и да га, о гле великог родољуба, неће остављати потомству на решавање.

    Шта значе ове Ивицине речи о коначном решењу Косова? Два су одговора: или ћемо повратити потпуни суверенитет на Косову и Метохији (а сви знамо како се то ради), или ћемо Косово и Метохију ПРЕДАТИ (читај ИЗДАТИ) Шиптарима. Просто, нема другог коначног и дефинитивног решења косовског питања.

    Пре него што наставимо са проучавањем јуношиних речи, морамо да одговоримо на следеће питање: може ли Косово дефинитивно и одмах да се реши? Косово прати Србе од 1389. године, и увек је представљало проверу националне зрелости, одважности, храбрости и спремности на личну и свенародну жртву. Некада је косовска провера била интензивнија, некада се одражавала бар у преношењу памћења и завета да Срба без Косова и косовске провере, прецизније косовског завета – нема, али никада није престајала да нас изнова и изнова проверава.

    Можда ће ово некима деловати као доста пута поновљена фраза, некима романтичарски изговорена парола, али она је, напросто – чињеница. Од косовске провере се не може побећи, бар ако живиш на Балкану; косовско равнање стиже свакога Србина ма колико он хитао к њему или бежао од њега. Једноставно, стиже, и то је тако.

    А сада, да се вратимо на јуношу. Ивици се, очигледно, жури! Или је умислио да нерешиво може одмах да реши. Шта је Ивица хтео да поручи грађанима Србије, које решење жели да спроведе у дело, прво или друго КОНАЧНО решење? Прво решење сигурно није хтео да понуди. И то је јасно свима, јер сви знамо да смо далеко од тренутка када ћемо и биолошки и економски и духовно и војно и геостратешки бити у ситуацији да повратимо интегритет на Косову и Метохији, што не значи да до тог тренутка нећемо доћи кад-тад у будућности. Дакле, ако није прво коначно решење, онда је Ивица мислио на друго решење: решио је да – ИЗДА КОСОВО! И све што ради заиста указује на ту његову решеност и журбу!

    Ево, сада са полицијом се спрема да пребија Србе на Јарињу; од Милошевићеве историјске реченице, упућене Србима на Косову: „ Нико не сме да вас бије!“, дођосмо до Слобиног јуноше Ивице који ће пендрецима српском народу да објасни да има некога ко ће да их бије и да Резолуција 1244 и Устав Србије више не важе.

    Шта нам поручују Томислав Николић и Александар Вучић, врли наредњаци, негдашњи челични радикали?

    У кампањи су нам говорили да ће Боркове споразуме и потписе поништити, да оно што су Борис и Борко потписали њих не обавезује (речи Томислава Николића у Косовској Митровици), да ће све Боркове споразуме открити и показати јавности и да ће Србе са Косова укључити у будуће преговоре. Шта је било са свим тим предизборним обећањима? Где су дела у ових неколико месеци владе? Ништа и нигде, појео вук магарца.

    Вучић је потпуно променио плочу, и сада нам говори: „Морамо да прихватимо оно што је Борко потписао, једноставно морамо, тешко нам је али морамо; знате, нисмо ми криви, већ Борис и Борко, ми једноставно морамо да прихватимо…“ Ко каже да морамо?! Не морамо да прихватимо!

    Већина грађана Србије, у великој мери и они који су гласали за напредњаке на недавним (и свакако покраденим) изборима, кажу да не морамо и да не желимо да прихватимо ДС преговоре са Вашингтоном и Бриселом; Руси нам свакога дана поручују да не морамо да прихватимо издају Косова и Метохије, неколико држава чланица ЕУ нам то такође поручују, поручују нам и Кинези, Белоруси… Само Вучић нам, слабо одглумљено, поручује да морамо да се одрекнемо Косова! Врли нови министар војни и шеф свих тајних служби једино где се слаже са Ивицом јесте у овој „журбеној“ косовској политици; ту се, ето, потпуно слажу.

    А шта ради председник Тома? Његов једини „успех“ у ових пар месеци јесте што је почео да рехабилитује Тадића. Ево, народ већ прича: „Људи, па онај килави и болешљиви манекен бар није подизао преговоре на ниво два премијера и две државе, бар је одуговлачио са предајом, а овај се само кисело церека и све им даје као луд!“ После Бориса – Тома! Где се жури председнику Томи? Можда жели да узврати, да не кажем да се одужи на журбу бриселске администрације од 20. маја када су му честитали изборну победу 5 сати пре затварања бирачких места?!

    Ево, очекујем сада све оне врле напредњачке аналитичаре, од оног поприлично пуначког Ђуке, па до неких напредњачко стандардно не-пристрасних аналитичара, који су прошле године оркестрирано ширили гласине да Тадић и Ђилас финансирају Двери са намером да скину наредњацима гласове, како већ шиље перо да опале поново по Дверима. Господо, само изволите, али знајте да се време убрзава и да вам откуцава сат све брже и брже!

    Ако не чујете шта народ прича и колико је незадовољан, ако вас не брине ово чудно народно нереаговање, онда нисте ни способни да се бавите Србијом и њеним грађанима. За пар месеци владавине задужили сте земљу за две милијарде евра (толико сте државних обвезница продали на тржишту хвалећи се ниским каматним стопама), продајете најплоднију земљу на свету Саудијској Арабији, спремате се да продате Телеком и ЕПС, и журите се, стварно се журите да решите питање Косова.

    Колико год ви журили да спроведете у дело оно што сте обећали онима који свакако нису грађани Србије и учесници на недавно одржаним (и свакако покраденим) изборима, не треба заборавити да постоји неко ко у рукама држи све време овога света и који све нас посматра.
    Он ћути и чека, народ ћути и чека!

    Шта се чека?

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dverjani/branimir-nesic/tekstovi/kosovsko-pitanje-kome-se-zuri.php

  29. Nikola каже:

    SPC uputila Dačiću i Nikoliću politički memorandum u osam tačaka

    | 06. 12. 2012.

    “Nedeljnik” je objavio navodni tajni memorandum SPC u osam tačaka koji je sa propratnim pismom patrijarh Irinej uručio predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću.

    U pismu, Sinod SPC traži od predsednika i vlade da odbiju predlog o integrisanom upravljanju i u osam tačaka izneo svoj plan za rešenje kosovskog problema – od „poništavanja granice Petra Stambolića“ do zahteva za uklanjanje američke vojne baze Bondstil.

    Prenosimo delove pisma:

    „Poštovana Gospodo, današnji čelnici Srbije i srpskog naroda, na čijim plećima je najveća odgovornost u ovom trenutku za sudbinu države i budućnost naroda! Crkva Svetosavska Pravoslavna, koja je bila i ostajala sa narodom i sa državom i bez države; koja je i danas ostala sa njim na Kosovu i Metohiji i svugde gde ga ima (pa će i ostati na Kosovu bez obzira šta se sa njim događalo); na osnovu vekovnog iskustva i vernosti narodu, potpuno svesna šta se dogodilo i šta se događa, kao i svoje istorijske odgovornosti, slobodna je da Vam preko svog Svetog Sinoda, ukaže na nekoliko suštinskih problema i pitanja koje bi trebalo razrešiti pre bilo kakvog regulisanja i rešavanja problema praktične prirode, vezanih za Kosmet:

    1. Pre konačnog u praksi zaokruživanja nezavisnosti Kosova, bombardovanjem i terorizmom izdvojenog iz Srbije i prećutnog pristajanja Srbije na njega, zar ona nije dužna da prvenstveno od strane međunarodne zajednice zahteva ispunjenje odluka Kumanovskog sporazuma i poštovanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija na osnovu koje je Srbija postala i do danas ostala celovita članica Ujedinjenih nacija?

    2. Da li se može i sme prinuditi Vlada Srbije da prihvati “integrisano” ili bilo kakvo drugo postavljanje granica unutar Srbije čime se gazi Ustav države, i to bez saglasnosti Skupštine, ugrožava celovitost jedne članice Ujedinjenih nacija i negira Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti? Pri tome se ne može izgubiti iz vida ni činjenica sa kojom je javnost upoznata da je pred Ustavnim sudom Srbije pokrenut postupak da se uredba o granici sa Kosovom proglasi protivustavnom.

    3. Zar pre prihvatanja čudnih i nerazumnih priča o “podeli Kosova”, Skupština i Vlada Srbije nisu obavezne da preispitaju i ponište nezakonito davanje svog dela – od Zvečana do Jarinja – Pokrajini Kosovu i Metohiji, od strane Petra Satmbolića, nepotvrđeno nijednim državnim aktom, pa ni Skupštinom ondašnje Srbije. Treba znati da severni deo: od Zvečana do Jarinja, i na zapad od Kosovske Mitrovice do Zubinog potoka i Gazivoda, nikad nije bio u sastavu ovakvog Kosova. Čak je i u vreme nacističke okupacije to bio deo Nedićeve okupirane Srbije, a ne Musolinijeve “Velike Albanije” sa uključenom Metohijom i južnim i centralnim Kosovom (kao što i danas ponovo postaje pod vidom “nezavisnog Kosova”). Ako je nesrećni Nedić i pismeno potvrđivao da donosi svoje odluke “po naredbi okupatorskih vlasti” kakvo opravdanje će moći naći današnja Vlada pred sutrašnjicom, u vezi prihvatanja granica, i to tamo gde ih čak ni hitlerovska okupatorska vlast nije postavljala?

    4. Ono što se očekuje od sadašnje Vlade i Skupštine jeste da namesto prihvatanja “integrisanog upravljanja granicom” preispita sve dogovore prethodne Vlade o “prelazima” koje nisu potvrđeni Skupštinom.

    5. Ono što je takođe osnovna dužnost sadašnjih državnih organa Srbije jeste da pre bilo kakvih drugih razgovora i dogovora zahteva od međunarodne zajednice: omogućavanje i garanciju povratka hiljada prognanih sa Kosova i Metohije, obnovu porušenih stotinu i više hramova i hiljada domova, donošenje Zakona o restituciji društvene i crkvene imovine na Kosovu i Metohiji, o kaubojskom bespravnom zaposedanju “Bondstilom” Srpske zemlje i rudnog blaga na Kosovu.

    6. Neophodno je takođe prethodno međunarodnim sudom ispitati sve izvršene zločine na Kosovu i Metohiji, sve do vađenja organa, za koje niko nije odgovarao i ne odgovara, a kako se stvari odvijaju – neće ni odgovarati, s obzirom da su projekat nezavisnog Kosova, i sve što se u njegovom ostvarenju dogodilo i događa, pomogli, izvršili i odobrili isti oni koji su, po najnovijem priznanju bivšeg ambasadora SAD u Hrvatskoj Galbrajta, odobrili i podržali etničko čišćenje stotina hiljada Srba iz Hrvatske “Bljeskom” i “Olujom”.

    7. Najnovije proglašenje nevinim generala Ante Gotovine i Mladena Markača od strane Haškog suda (ovih dana se očekuje i oslobođenje Ramuša Haradinaja – prošlog utorka još se nije znala odluka Haškog tribunal, prim aut.), pri čemu su Srbi učesnici građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, osuđeni na hiljade godina zatvora od istog suda (glavnima među njima uključujući i generala Lazarevića, borca za otadžbinu na Kosovu – tek će biti suđeno), očevidno, predstavlja svaljivanje od strane pobednika eventualne krivice i zločina u eks-Jugoslaviji na Srbe, a istovremeno i opravdanje svoga učešća u razaranju Jugoslavije i rasparčavanju Srbije, naročito stvaranjem nezavisnog Kosova na njenom tlu. U suštini ovde se radi o konačnom ostvarenju sa određenim izmenama, nacifašističkog “poretka” i projekta na tlu bivše Jugoslavije, osobito što se tiče Srbije i Crne Gore. Da je to tako i da se Srbija doživljava kao potpuno razvlašćena zemlja, to se vidi ovih dana po slavljenju Velike Albanije ne samo na Kosovu, nego i u Preševu i Bujanovcu, Makedoniji… Sa Kosova se Tači obraća premijeru Dačiću (sa kojim Premijer zvanično razgovara iako poternica Srbije protiv njega zbog terorističkog otimanja Kosova nije povučena) da se oseća veoma ponosno “što smo dobili tu bitku, taj rat” – “pobedili smo u ratu, pobedićemo i u miru”, iz Preševa ga pozivaju: ”Dođi ti, pa skini spomenik” – preševskim teroristima, u Novom Pazaru stoji mesecima spomen ploča fašisti Šiptaru zločincu – čik da ga neko skine! Sve to potvrđuje da “integrisanim upravljanjem administrativnih prelaza” prema Kosovu, samo se priprema, predviđeno moćnicima, dalje rasparčavanje Srbije, pravcem Preševa, Stare Raške (zvanog okupatorskim imenom “Sandžak”), Vojvodine…

    8. Ovome da dodamo i sledeće, nimalo beznačajno: onima koji sprovode korak po korak stvaranje nezavisnog Kosova, nije svejedno koja vlast u Srbiji će to aminovati. Zato taj “vruć krompir” samorazaranja, utrampljuju, ne “svojim” evroslinavcima, nego onima koje je narod izabrao zbog njihovog nacionalnog opredeljenja. Kad Kosovo predaju, misle takvi, oni koje je narod izabrao smatra, a i sami to tvrde, naslednicima oslobodilaca Kosova, i to baš na stogodišnjicu njegovog oslobođenja, ko će onda moći u budućnosti dovesti pod znak pitanja pravdu i pravednost tog čina?!“

    Nadamo se, poštovana Gospodo, najodgovorniji danas za sudbinu Srbije i dostojanstva Srpskog naroda, da će te ovaj naš stav i mišljenje Crkve shvatiti kao izraz duboke brige i zabrinutosti za ono što nam se svima događa, i želju da Vam se pomogne u donošenju i sprovođenju sudbonosnih odluka za budućnost države i naroda.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: