Другачија Србија

DANAS

Nataša B. Odalović

Dve Srbije, ponovo

(…) Ko se obogatio, ko napljačkao, ko uzeo pare s Kipra, ko uzeo ovo, ko ono, dakle ekonomska dobit, profit, korupcija nisu bili razlog za stvaranje dve Srbije.

Razlog za to je bio opsada Sarajeva i svi zločini koje je neko hteo da počini u ime Srbije. Tada smo rekli : Ne u ime Srbije, mi smo Srbija, nećete činiti zločine u naše ime. A oni i njihove vođe i mentori su rekli: Ne, mi smo Srbija, mi ćemo odlučivati o ratu i miru, o smrti i životu. Mi: Ne, u naše ime. Oni: Oho, još kako. Tako smo se podelili na Prvu i Drugu Srbiju. Jedna je bila ratnohuškačka, druga pacifistička. Jedna se oglašavala i trovala narod preko RTS, druga se sastajala subotom u Domu omladine, na sesijama Beogradskog kruga, koji je najzad objavio i knjigu „Druga Srbija“. Šta tu nije jasno? Mnogo kasnije, dugo se insistiralo na razlikama. Ove godine, u predizbornoj kampanji, Druga Srbija se delila na bele listiće i glasače DS i LDP. Oni su se međusobno posvađali, nadam se ne zauvek. Pokušala sam, kao neutralna opcija da umanjim animozitete između dojučerašnjih prijatelja i časnih i čestitih ljudi, i naišla na otpore. OK. Ali, meni je sasvim normalno postojanje obe struje unutar „ex drugosrbijanaca“. Ali je isto tako legitiman zahtev da se poštuje pravo moje malenkosti i ogromnog dela biračkog tela na nesvrstavanje. Niko nema prava da svojom slobodom za koju se i ja zalažem, ograničava moju slobodu za koju se zalažem još više.

Pa vidite, zbog svega toga, od sada, nasuprot i upravo zbog novog koncepta „jedan narod, jedan vođa“ znam da je došlo vreme da je Srbija iznutra zaista po etičkoj vertikali podeljena ponovo. Čak i ako Brisel, Vašington i Moskva uglas kažu: Ne! Srbija je ono što nova vlast kaže da jeste! Mi ćemo iznutra znati da nije tako.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dve_srbije_ponovo.891.html?news_id=250805

———————————————–

VREME

Teofil Pančić

Povratna karta za Prokića

(…) Naime, jedan je nimalo zanemariv sloj naše „progresivne inteligencije“ nakon 2000. kao da ne uspeva da se sabere i razabere šta hoće od sebe i sveta nego stalno lavira između dveju emotivnih krajnosti, a ja moram skromno da priznam da su mi obe prilično nerazumljive. Koje su to krajnosti? Faza 1: učlanjivanje u neku političku partiju ili osnivanje nove, hiperentuzijastičan angažman do i preko granica ostrašćenosti, velika vera u Lidera, loše prikrivena netrpeljivost prema svakoj Sumnji, tvrdo uverenje da onaj ko neće da javno zalegne za Partiju mora da je glup ili korumpiran i već sve po redu i u tom smislu… Onda se, međutim, pre ili kasnije nešto dogodi i nastane faza 2: pompezni izlazak iz partije, gromoglasno „razočaranje“ u raskorak ideologije i prakse, nedostatak želje ili pak neuspeh da se pronađe novi istovrsni angažman, i zapadanje u neku vrstu nihilističkog amoka: s partijama i političarima kao takvim ne treba imati ama baš nikakvog posla, mlogo smo uvredjeni, sve je to bre banda, svi su oni isti, ma nisu čak ni isti nego su najgori ovi što se prave da su „naši“, sve je to fuj, ne treba čak ni glasati ni za koga, treba crtati Čiča Gliše i biti larpurtlartistički ponosan na svoju nenadjebivost, a onaj ko nedajbože misli da nijesu baš „svi isti“ i da glasati ima smisla taj mora da je glup ili korumpiran i već sve po redu i u tom smislu… Rezultat? Vidimo rezultat, i tek ćemo ga videti. I osetiti.

Ne bih voleo da se ovo doživi ni kao vajkanje ni kao samohvala (mada znam da hoće, ali ’ajde), ali ne mogu da ne razmišljam i o ovome: prvo sam se zavadio sa „partijcima“ a la Prokić, a posle sam se zavadio i s belolistićarskim „antipartijcima“, i od jednih i od drugih popivši najteže uvrede i diskvalifikacije, mada sve vreme uglavnom pričam jedno te isto, ukazujući na ogromne šupljine tih pozicija… E sad, ili sam ja neka mašala velika svađalica i prznica, ili… ili su sve to „fini ljudi, samo nikako da uhvate korena“, što bi rekao Harms. Kako god, nije bez neke da su većina (ne svi, naravno) najistaknutijih i najglasnijih „belolistićara“ bivši istaknuti partijski ljudi, što DS-ovi, što (još više) LDP-ovi. Prešli ljudi na fazu 2, šta ćeš; a ja – kao trajno besfazan – optiram za Harmsa, taj je i dalje najbolji srpski politički, da prostite, analitičar.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1081756

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Србија без опозиције

Трећа Србија, једина Србија

Трећа Србија

Nataša B. Odalović: Treći će biti sve brojniji

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

Драгослав ПАВКОВ: Србијанчење Србије

Teofil Pančić: Siledžije na trežnjenju

 

12 Responses to Другачија Србија

  1. Varagić Nikola каже:

    суђењe генералу Ратку Младићу:

    Сведок – Ричард Мол, командант војних посматрача у Сарајеву

    Иако је сведок тужилаштва, дао је фер слику онога што је видео као командант војних посматрача у Сарајеву. Иначе овај енглески пуковник био је шеф војних посматрача УН-а у Сарајеву у 1992. години.

    Наравно, ако неко уопште чита извештаје „Сенс“, мада је то тешко вероватно, пошто они више не верују ни сами себи, наћи ће можда нешто што је лоше за Српску страну. Објективни слушалац ће видети колико је важно да је овај господин објаснио објективно шта се то дешавало у Сарајеву.

    Није дошао било коме да помогне, али Срби то никада нису ни тражили од међународне заједнице. Увек је тражено да странци, поготово моћни странци, буду објективни.

    Управо је овај сведок потврдио да Срби никада нису били једнако третирани у током ратних сукоба у БиХ.

    Говорећи о јединицама ВРС овај сведок је нагласио да је чињенца да су Срби имали више територија и оружја и од њих се увек очекивало да чине уступке. Сведок наглашава да је то сигурно утицало на размишљање Срба и њихов став пошто су стално били под притиском да врше уступке. Међународна заједница по њему није имала слуха за српске аргументе и никада није нашла баланс у приступу зараћеним странама.

    Господин Мол је изричито нагласио да политичари и војници из Европских земаља који су доносили одлуке су стално очекивали да Срби чине уступке пошто нису разумели комплексност рата.

    Навео је такође да је он убеђен да је постојао антисрпски приступ сукобу како у медијима тако и међу многим вишим политичарима које је срео и са којима је разговарао у Сарајеву.

    Овај сведок потврдио је и тезу одбране да је Армија муслиманског председништва имала артиљерију на планини Игман са којих позиција је могла бити гађана свака тачка у граду Сарајеву. Потврдио је и да ватра са ових муслиманских положаја није могла да буде разликована у односу на ватру за коју су окривљивани да су отварали Срби. Сведок је у детаље објаснио која су све оруђа великог калибра имале муслиманске снаге и начин на који је то утврђено путем УН посматрача, чиме је надаље поткрепио своју претходну тврдњу.

    Сведок је посведочио и да су српске снаге износиле сталне притужбе да се са ових муслиманских положаја гађају цивилни делови града које су држале српске снаге, поготово делови Илиџе.

    Другог дана сведочења господин Мол је посведочио да муслиманске снаге не само да су задржале исти број тешког наоружања унутар града Сарајева него су некако успеле и да тај број повећају, уносећи у град више минобацача великог калибра.

    Следећа тврдња одбране, коју је потврдио и овај сведок, је да су муслиманске снаге у Сарајеву користиле мобилне минобацаче да би пуцали из болница, ПТТ зграде, хуманитарних зграда и УН објеката. Сведок је нагласио да су овим не само провоциране српске снаге да узврате ватру него да су и са ових позиција могли да се гађају цивилни циљеви.

    Занимљиво је да је сведок навео и да је “Председништво” у Сарајеву одржавало стални статус жртве иако су они креирали такво стање? Као пример сведок наводи да је он знао да су муслиманске снаге редовно пуцале из околине Кошевске болнице. По њему муслиманске снаге су криве уколико би се након тога пуцало по болници. Навео је пример и да су муслиманске снаге намерно око болница возиле тенкове и на тај начин такође привлачиле српску ватру, за чије последице су такође криве муслиманске снаге.

    Мисија УН посматрача је потврдила да је Први корпус муслиманских снага у граду Сарајеву имао 30 до 35.000 војника. Посматрачи су потврдили да су се ових 30 до 35.000 војника смештали по школама, или у другим цивилним зградама да би привукли ватру српских снага. Као такви они и објекти су били легитиман војни циљ.

    Иако то нису успели да потврде, војни посматрачи су имали основане разлоге да сумњају да су муслимани гађали своју властиту страну града, те да су гранате биле усмерене на њихове властите делове града и њихове властите грађане са циљем да изазову међународне симпатије и сажаљење и наравно војну интервенцију.

    | Восток

  2. Varagić Nikola каже:

    Чварци

    Пише: Драгослав Павков
    Недавно је на Фејсбуку постављена група под називом „Војводјански Отпор“ која је постала својеврсни хит на интернету; провалили су их људи из Двери, а онда се огласио и СНП Наши који тврди да је ту лошу копију „оног“ Отпора основао и финансирао мађарски „Јобик“ (парламентарна странка из суседне државе.
    Колики значај има ова организација – доказује и то што ју је на ФБ „лајковао“ и сувласник (Р)еволуције господин брм; додуше, он је и иначе познат по томе да му се свашта свиђа…

    Елем, одем ја да видим о чему се ради када су се чак и бардови из Двери ускомешали, кад тамо – једанаест питања на која отпорници захтевају одговор:

    1. Zašto se jede iz kontejnera u drevnoj oranici Evrope?
    2. Zašto nekada moćne fabrike, koje su izgradile pola Centralne Evrope, danas stoje uparložene?
    3. Zašto se većina izbora koji se pružaju narodu najčešće svodi na izabir bolje uglačanog škarta?
    4. Zašto nam se nalaže da moramo poštovati Ustav protiv kojeg smo glasali?
    5. Zašto se planirano i bez dokaza napadaju institucije Vojvodine poput VANU, RBV, Vlade Vojvodine?
    6. Zašto se toleriše da pale našu zastavu?
    7. Zašto se prećutkuje opšta klerikalizacija društva?
    8. Zašto naši vozovi idu sporije nego što se putovalo za vreme Austro-Ugarske?
    9. Zašto se stalno izvrću činjenice i zašto se obezumljen narod poziva na nasilje?
    10. Zašto obrazovni sistem ne stvara mislioce nego poslušnike fašiste?
    11. Zašto ste ubili našu kulturu?

    Реко’ – хајде кад нико неће, да пробам ја да им одговорим, али ‘оћеш врага: Некако сам стигао да натрукујем седам коментара, кад сам хтео да залепим и преостала четири, искочи оно упозорење да ми је „…онемогућено постовање на овој теми…“. Узмем да „рефрешујем“ страницу, кад оно – све ми избриса админ мајке му га спалим! Али, имам ја пријатеља Буду који ме научио да „сејвујем“ све што пишем па – даме и господо – ево овог епохалног сочињенија вама на ползу или спрдњу – како вам драго. Ово на „војвођанском“ пишу они, а ћирилица, писмо свињара и говедара је – моја. Ја се бавим свињама, па отуд и преферирам то писмо. Енџој.

    Vojvodjanski Otpor Ево да покушам да ти одговорим на питања која си поставио (намерно ти се обраћам у другом лицу једнине јер просто не могу да верујем да на свету постоје две будале сличне теби):
    1. Из контејнера се једе јер је цела Србија колективно жртва транзиције из социјалистичког самоуправљања које није ваљало, у дивљи псеудокапитализам који је обична пљачка. Никакве разлике нема између лесковачких и сомборских контејнера, као што нема између новосадских и београдских. Због тога, није Србија адреса за постављање овог питања, већ су то „престонице“ – републичка и покрајинска.

    2.Фабрике стоје упарложене јер је некада поносни радник – самоуправљач под утицајем халуциногена познатих као „спин“ својевремено утриповао да је превише велико и важно мудо да би радио за машином, возио трактор или правио обућу… Спин мајстори су га убедили да он заслужује више (као у оној блентавој реклами за шминку), престао је да води рачун о ономе што се у то време звало друштвена својина, а онда је остао без „средстава за производњу“ и постао лак плен за олигархе који су знали где стоји новац бивше државе.
    Исти случај се десио широм социјалистичког лагера и Србија ту нема никакве особености, наравно ако изузмемо пар оружаних сукоба у којима је учествовала.

    3.Због накарадног изборног система где се гласа за вође странака који су ушминкани у фотошопу, а онда они у Скупштине (једну и другу) уведу кога хоће и кога им газде одреде. Предлажем да заједно променимо изборни систем па да гласамо по имену и презимену за лика кога желимо као свог представника у парламенту.

    4.Зато што сте Србијанци – држављани Републике Србије, ма колико вам то било мрско 🙂

    5.Зато што је тзв. ВАНУ основана као резултат компромиса антисрпских организација познатих као ДС,ЛСВ,ЛДП,Г-17+, итд, иако за њеним постојањем не постоји никаква потреба.
    Једна нормална држава има једну академију наука; Француска на пример не може имати више од 100 академика, а Србија их већ има 134 (колико се сећам)… Што ће рећи – супериорнији смо научно-уметнички од Француза?! Будимо озбиљни.
    РВБ је основана са чисто пљачкашким мотивима, на тековинама некадашње Љубљанске банке; намера оснивача је да користећи буџет Србије што више новца упумпа у ту банку (под фирмом наводног “ финансирања развоја покрајине“), подели га својим сарадницима у виду кредита а када банка стигне пред ликвидацију (јер не може да наплаћује ануитете) – да се изврши спин који ће Републику Србију и њене органе окривити за „уништење финансијског сектора Војводине“, напада на аутономију, итд, и предложити решење које је патентирала сепаратистичка Словенија 1990. – РАЗДРЗЖИВАЊЕ.
    Пошто је познато да „међународна заједница“ од које сепаратисти очекују подршку нема намеру да се упушта у распетљавање наших завера и комбинација – аутори очекују да ће Србија бити стављена под Дамоклов мач – решити проблем са северном покрајином која ће због пљачке коју су извршили њени ИЗАБРАНИ РУКОВОДИОЦИ бити додатно осиромашена и „наелектрисана“ или допустити сецесију по црногорском моделу.
    То је сценарио од пре двадесет година и као што видиш – неки од нас га се итекако детаљно сећају; овог пута неће проћи.
    „Војвођанска застава“ се пали јер то није државна застава и није је забрањено палити више него обичну крпу. Можда би право питање за војвођанере било: Каква смо ми то „нација“ кад унутар себе имамо толико припадника који мрзе нашу заставу?

    7. А зашто ја имам утисак да теби смета једино „православна клерикализација“? Мислим – овде видех прозивке Двери, па ко велим – изгледа да ти смета само православни клир? Ако грешим, молим те да ме демантујеш па ћу ти се о’ма извинути.

    8.Зато што се у железницу већ тридесет година не инвестира, већ сав новац који држава определи за ту рупу без дна – они потроше на крпљење постојећих капацитета и плате запослених. Ко брани покрајинској влади да изврши рационализацију на територији војводине? Претпостављам да би тако остало више новца за занављање возила, постројења, итд…
    Узгред, није лепо китити се туђим перјем; у Аустро-Угарској није постојала никаква „војводина“. Све што је та држава градила – градила је за своје а не „војвођанске потребе“. Зато – лажу те они што кажу да сто пута поновљена лаж постаје истина; остаје и даље лаж, само – неки људи имају обичај да се запитају: Зашто и за чије бабе здравље овај толико лаже? Мора да је у питању нека туђа лова…

    9.Не знам зашто изврћеш чињенице. Надам се да ћу сазнати из неког твог евентуалног одговора; ово до сад је обичан сепаратистички спин за неписмени сланинарско-дођошки плебс коме је увек и за све други крив.

    10.Образовни систем не ствара ништа изузев недоучених наставника – ленштина незаинтересованих ни за шта осим за своје благоутробије и још горих дипломаца. Фашизам се ствара на оваквим местима где просечан српски омладинац када види срање које си натруковао не може да се сети ничег паметнијег од: „Треба вас све протерати у Мађарску/Хрватску…“ Али, у праву си; са младима треба радити и код њих развијати прави патриотизам, онај који непогрешиво препознаје непријатеља и труди се (и успева) да га надјача аргументима.

    11. „Војвођанска култура“ одвојена од националних идентитета становника војводине никад није постојала – па је нико није могао ни убити. Не може се убити нешто чега нема; надам се да је ово неспорно.
    Сви грађани војводине, током целе историје неговали су културу народа којима припадају, Срби су свирали гајде, Мађари ударали у цимбало, а сви заједно свирали тамбуре… У чему је овде проблем? Па нема проблема; проблем вештачки покушавају да направе људи попут тебе који не умеју да произведу ништа осим угљен диоксида и понекад метана кад се натуку грахорица.
    У мом граду постоје културмноуметничка друштва свих заједница осим српске; друштво у коме се окупљају Срби назива се
    „Градско КУД…“. Ко зна зашто је то добро, ваљда то значи да је „Град“ наш, српски – као што уосталом и јесте.

    Dragoslav Pavkov Јели барабо, а зашто није могуће објавити наставак овог егзерцира? Само да знаш – већ је објављено на још три фб групе, на мом приватном и заједничком (веома посећеном) блогу, а надам се да ће колико сутра осванути и на пар српскоцрногорских сајтова. Тражили сте – дувајте га.
    Није могуће објавити коментар.

    Posted by драгослав павков

    http://revolucijasada.blogspot.com/2012/11/blog-post_1274.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Ramonda serbica

    Svetlana Lukić

    Predsednika sportistu je smenio predsednik botaničar. Sa Andrićevog venca je stigla depeša da svi koji rade u državnoj službi, a drugih zaposlenih i nema, tokom cele nedelje uoči 11. novembra na vidno mesto treba da zataknu cvet Ramonda nataliae. Vlada i predsednik žele da se od ove godine, sve noseći Ramonda nataliae na reveru, u ruci, zubima… gde ko može, pridružimo državama i narodima koji toga dana slave pobedu u Prvom svetskom ratu. To je još jedan korak u pridruživanju porodici evropskih naroda, a i dobro je za nacionalni moral da se makar na trenutak setimo kako je biti na pobedničkoj strani. Među cvećarima i botaničarima, naviknutima na Koštuničin različak, još uvek vlada zabuna da li je novi srpski nacionalni cvet u stvari isto što i Ramonda serbica, endemska vrsta koju je otkrio Josif Pančić. Ako jeste, biće još veći poduhvat nabrati pola miliona tih ljupkih cvetića. Cvet koji je dobio ime po kraljici Nataliji je izabran jer ga zovu i cvet feniks: kada izgleda da je uveo i spreman za herbarijum, dve tri kapljice vode ga smesta vaskrsnu, vaistinu. To našeg novog ljubitelja flore iz nekog razloga asocira na Srbiju. Ako imate problem da za svoj rever pronađete Natalijinu ramondu, zamislite kako bi vam bilo da su vlada i predsednik doneli zakon da novi državni praznik obeležavaju nekim drugim srpskim endemskim i ugroženim vrstama, kao što su cela Pančićeva omorika ili živi lešinar beloglavi sup. Inače, jednog od najpoznatijih primeraka beloglavog supa u Srbiji, po imenu Uroš Nejaki, ovih dana posle tromesečnog egzila u Poljskoj, na silu vraćaju kući.

    Predsednik je pre nekoliko dana pekao rakiju, sada slaže herbarijum želeći da nam pokaže kako on, za razliku od prethodnika, poštuje svoja ustavna ovlašćenja. Za kršenje zakona i ustava zadužen je pomahnitali Aleksandar Vučić koji sa Dačićem, ili uprkos njemu, sprema čistku u MUP-u. Generalske epolete u policiji će leteti, navodno zbog afere sa prisluškivanjem, iskonstruisane ili stvarne, kao da to ima neke veze, i kao da osim nagađanja imamo načina da saznamo ko tu najviše laže. Ako na ovu vladu primenimo misaonu alatku zvanu Okamova britva, po kojoj je najprostije rešenje najčešće i tačno, onda dolazimo do zaključka i da jedni druge prisluškuju, ali i da Vučić želi da sprovede čistku među raznim uniformama i dovede svoje oružane formacije. To je shvatio i direktor Vojno bezbednosne službe Svetko Kovač, koji je juče na proslavi dana tog dela naoružanog naroda, zamolio Vučića da pod hitno donese zakon koji bi njega i njegove delije stavio pod civilnu kontrolu. Svetko je shvatio da se svilen gajtan sprema direktoru i generalima policije i voleo bi da ga sultan preskoči, makar u ovom krugu.

    Nije mi jasno koje obaveštajne i kontraobaveštajne službe ratuju jedna sa drugom, koji rodovi policije sa kojim rodovima vojske, ali je jasno da preko njih ruke obaraju predsednik i potpredsednik vlade. Na Zlatiboru je situacija još neobičnija, tamo je juče sam sa sobom ruke obarao Mlađan Dinkić. Pre neki dan nam je sa olakšanjem saopštio da smo jesenas visili nad ambisom, ali da nas je on ekspertskom rukom uhvatio za kosu i izvukao na čvrsto tle, ali je već juče studentima ekonomije rekao da smo pred katastrofom. Plašio je decu pričama da ćemo do kraja godine imati “istorijski deficit” i “istorijski javni dug”. Veći javni dug od Srbije u ovom trenutku imaju samo Albanija i Mađarska, a budžetski deficit nam je najviši u regionu. Iduće nedelje dolazi delegacija MMF-a i Dinkićevo drugo ja se izgleda zabrinulo za ishod tih pregovora.

    A šta za sve to vreme radi opozicija? Najveća opoziciona stranka se sa svojim bivšim članom, aktuelnim ministrom Goranom Kneževićem, otima za 160.000 evra. Sud je prošle nedelje oslobađajući Kneževića rekao da taj novac pripada DS-u i sada demokrati hoće natrag svoje evriće. Kažu da će ih dati u humanitarne svrhe. Međutim, njihov bivši član preko tvitera poručuje da će novac vratiti tadašnjim donatorima stranke, a “DS sam sve po spisku… vratio na prošlim izborima”.

    Borba za mesto šefa najveće opozicione stranke završena je tako što je zlatna akcija DS-a pripala Draganu Đilasu, a zlatni padobran Borisu Tadiću. Zlatnim padobranom Amerikanci zovu astronomske otpremnine koje propale firme isplaćuju menadžerima koji su ih doveli do bankrota. I zlatne akcije i padobran i sve što sija, u LDP-u su oduvek bili u rukama jednog čoveka – to nam sa zakašnjenjem od nekoliko godina saopštava jedan od osnivača ove partije Nenad Prokić. Do pre neki dan najverniji i najteatralniji samuraj Čedomira Jovanovića, Nenad Prokić je poslao pismo gradu i svetu i odjahao u zalazak sunca. Više neće da bude ni samuraj, ni ronin, nego samo obični, kako kaže, ljubavnik Slobode. Usledila je serija pisama uvređenih i poniženih članova LDP-a koji otkazuju poslušnost donedavnom gospodaru. On se nije potresao, jer zna da mu u ovoj zemlji nisu neophodni ni članovi, ni simpatizeri, ni birači da bi imao stranku i poslanike. A i na vreme se pobrinuo za zlatne padobrane.

    Ove nedelje su se, osim otkrivanja Ramonda nataliae i pobede Đokovića nad Congom i Marejem, desile još neke dobre stvari: Amerikanci su izabrali Baraka Obamu a ne Mita Romnija. Sve te žene, Afroamerikanci, Hispanoamerikanci, homoseksualci, intelektualci, radnici… znali su da Romni ne dolazi u obzir, znali su između čega biraju. Obama im je posle pobede govorio o onim stvarima za kojima milioni Amerikanaca još uvek čeznu; zbog toga su i izašli na izbore, uprkos očaju zbog ekonomske krize. Bilo je uzbudljivo gledati sve te ljude koji su slavili Obaminu pobedu. Tog trenutka su zajedno sa njim poverovali da još uvek nije došao kraj američkom snu, srednjem sloju, porodičnim vrednostima, jednakosti ljudi… Dok sam ih gledala kako sa uzbuđenjem, makar te večeri, sa Obamom kreću na još jedno putovanje u potrazi za snom, setila sam se Stendalove definicije usamljenosti: usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što više ne postoji ništa za čime čeznemo.

    Peščanik.net, 09.11.2012.

    http://pescanik.net/2012/11/ramonda-serbica/

  4. Varagić Nikola каже:

    NEKOLIKO VLADIKA MORAĆE DA NAPUSTI SINOD SRPSKE CRKVE

    Izvor: PRESS

    Čistka u vrhu SPC

    Slađana Vukašinović

    Prvi odlazi Vasilije Kačavenda, za njim Filaret, Pahomije, Jefrem, Lavrentije… … Ugled – Patrijarh i episkopi u koje ima najviše poverenja doneli odluku da sklone sve koji su na bilo koji način doprineli narušavanju ugleda crkve

    Narednih meseci sprema se velika čistka vladika za koje je u vrhu SPC procenjeno da su na ovaj ili onaj način doprinele narušavanju ugleda crkve i kreiranju negativne slike u javnosti.

    Kako Press saznaje iz izvora bliskih vrhu SPC, prvi na spisku je vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije, koji je primoran da se penzioniše, a slična sudbina narednih meseci čeka i vladike Filareta, Pahomija, Jefrema i Lavrentija.

    Sinod SPC, a posebno patrijarh Irinej, odlučni su da raščiste sve što je crkvu dovodilo u negativan kontekst i u sklopu toga je prinudno penzionisanje vladike zvorničkog-tuzlanskog Vasilija Kačavende samo početak.

    Primoran da potpiše

    – Vladika Vasilije je zapravo bio primoran da navodno iz zdravstvenih razloga, pred proširenim sastavom Sinoda SPC u Patrijaršiji, potpiše da će u narednih nekoliko meseci otići u penziju. On je dva dana boravio u Beogradu, a odluku o povlačenju sa čela eparhije Sinodu je saopštio prošlog utorka. Patrijarh Irinej je procenio da više ne može da se žmuri pred pričom o kontaktima vladike Vasilija sa sumnjivim okruženjem, kao i o novcu i luksuzu u dvoru – objašnjava sagovornik Pressa.

    Trebalo je i ranije

    Promene u vrhu SPC podržava i profesor Filozofskog fakulteta u Banjaluci i dobar poznavalac crkvenih prilika Miodrag Živanović.
    – Vladika Vasilije svojim ponašanjem godinama unazad ruši ugled crkve i mnogo ranije ga je trebalo penzionisati – navodi Živanović za Press.

    Vladika Vasilija nije hteo puno da komentariše.

    – Ne želim da pričam o tome. Episkopi ne smeju da daju saopštenja i izjave, to može jedino Sinod, odnosno portparol SPC – rekao je Kačavenda za Press.

    Međutim, odgovor na naše pitanje da li mu je zdravlje zaista ugroženo otkrio je mnogo više:

    – Bole me noge i otežano se krećem, ali to me ne sprečava da izvršavam mnogobrojne eparhijske obaveze – rekao je vladika Vasilije, odbivši da komentariše zvaničnu verziju da je iz zdravstvenih razloga penzionisan.

    – Sve zna vladika bački Irinej. On je prava adresa za odgovor – poručio je vladika.

    Sa pomenute adrese nešto kasnije stiglo je saopštenje u kome se tvrdi je vladika Vasilije sam zatražio ostavku zbog ozbiljno narušenog zdravlja, uz napomenu da je tu ostavku Sinod načelno prihvatio, ali ga je zamolio da, uprkos teškoćama, rukovodi eparhijom do redovnog zasedanja Sabora SPC u maju 2013.

    Verski analitičar Živica Tucić kaže da mu se čini da ima malo nelogičnosti u saopštenju.

    – Ukoliko je vladici Vasiliju toliko narušeno zdravlje, onda nije humano da mu Sinod nameće obaveze koje mogu dodatno da ga ugroze. Mislim da crkva želi da se sve ove promene u vrhu obave bez većih potresa i zato u javnost izlazi sa ovakvim saopštenjem. Moja saznanja ukazuju da patrijarh Irinej ima i volje i snage da se oslobodi vladika koji kompromituju ugled crkve – kaže Tucić za Press.

    Poštovanje pravila

    I profesor sociologije kulture i religije na Fakultetu za medije i komunikacije Zoran Avramović smatra da u okviru određenih grupa moraju da postoje vrednosni sistemi.

    – To se posebno odnosi na crkvu. Postoje norme i granice koje pojedinac unutar nje mora da poštuje kako bi se zaštitio integritet institucije. Ukoliko pojedinac krši te norme ili vrednosne sisteme, prirodno je da ti problematični članovi, pa bili oni i episkopi, moraju da se uklone.

    Izvor Pressa iz vrha SPC kaže da je baš to i razlog što je Sinod odlučio da kompromitovane vladike na saboru u maju „pusti niz vodu“:

    – Sličan scenario pripremljen je već i za vladike Pahomija i Filareta, koji će se prvi naći na tapetu, a za njima i još nekolicina velikodostojnika.

    http://www.pressonline.rs/info/drustvo/cistka-u-vrhu-spc

  5. Nikola каже:

    S L I Č N O S T

    Sreten Ugričić

    meditacija o jednoj utopiji

    Kako pisati utopijski u zastrašujućoj aktuelnosti planetarno obistinjene anti-utopije?

    Svo poverenje je potrošeno. Smrtonosni rizik je prožeo i najbezazlenije elemente života. Zebnja isijava iz milijardi pogleda. Dominantna svest o bespomoćnosti i bezalternativnosti očigledan je simptom represije na koju smo pristali.

    Igra koju igramo nema ime, a kad bi ga imala, zvala bi se: „Bez ikakve igre“ i nepodnošljiva je. Kako da probudimo u sebi zapostavljenu moć transformacije? Potrebna nam je sledeća pripovest u koju ćemo moći da poverujemo makar na trenutak, prekretnička vizija u kojoj ćemo ipak nazreti svoje mesto i smislenost, potrebna nam je bitno promenjena perspektiva, makar i utopijska.

    Pokušajmo sa nečim naizgled bezazlenim i poetičnim. Pokušajmo sa pisanjem o sličnosti.

    OLOVKA I HARTIJA

    Počećemo sa nekoliko primera.

    Majka tokom šetnje uočava sličnost i ukazuje kćeri:

    – Kako to hodaš? Ispravi leđa! Nagnuta si kao bicikl u krivini.

    Ili:
    Ulice su kao reke, trgovi su kao jezera, stepeništa su kao vodopadi.

    Prepoznata sličnost u ova dva primera je očigledna, zar ne? Evo sad jedne manje očigledne sličnosti:

    Crepovi na krovu. Krljušt na ribi.

    Kad se kaže ovako neposredno i precizno, sličnost se odmah vidi.

    Još jedan primer sa ribom:

    Plamičak sveće trza se kao majušna prozirna riba upecana na fitilj.

    Ove sličnosti nisu očigledne, ali od trenutka kad se uoče, nepobitne su i upečatljivije od nekih sličnosti koja su nam bile očiglednije.

    Još jedna manje očigledna sličnost:

    Vodoravni presek olovke otkriva totalno pomračenje Sunca.

    Neočigledne sličnosti su uzbudljive, zar ne?

    I poslednji uvodni primer:

    Iza reči je hartija. Iza nas je nebo.

    Razmislimo o sugerisanoj sličnosti odnosa između reči i hartije i odnosa između ljudi i neba. I razmislimo o različitim implikacijama koje ova sličnost donosi.

    PRVA ZAPAŽANJA

    Na osnovu navedenih primera, kao i bezbroj drugih koje svako može navesti, odmah možemo da iznesemo prva zapažanja o sličnosti:

    – sve što postoji međusobno je uporedivo
    – zbog neprestanih promena, čak i ista stvar ili pojava uporediva je sama sa sobom
    – sličnosti se dele na očigledne i skrivene
    – očigledne sličnosti često ometaju opažanje skrivenih sličnosti
    – svaka sličnost na nešto ukazuje, nešto nam otkriva
    – u svakoj sličnosti skriva se elemenat iznenađenja
    – sličnost nikad nije doslovna (ona uvek dodaje bar jednu dimenziju, bar jedan aspekt više)
    – sličnost generiše značenje
    – svaka sličnost je važna

    Zadržimo se ovde na trenutak. Zašto je svaka sličnost važna? Zašto je, uopšte, sličnost važna? Hajde da to pokažemo i obrazložimo.

    NEPONOVLJIVOST

    Iako izgleda da je sve što postoji isto samo sa sobom, nije tako. Pogledajmo pažljivije i razmislimo: šta bi bilo isto samo sa sobom? Proverimo… I? Naravno ničega takvog. Svetlost nije ista kao malopre, kao sinoć, kao pre hiljadu godina. Zvuci i mirisi nisu isti. Vazduh nije isti. Nebo nije isto. Naše sećanje nije isto. Naše želje i nade nisu iste. Reči nikad nisu iste, iako možda isto zvuče. Svaki put kad izgovorimo ili napišemo neku reč, ona nosi značenja svih ranijih upotreba.

    Već samo vreme neminovno donosi promenu, iz časa u čas. Nema ničega što bi postojalo izvan vremena, a ono je sušta promena, svaki trenutak je drugačiji od prethodnog i od svih prethodnih, nijedan trenutak nije bio nikad pre, niti će biti ikad kasnije.

    Na logičkom nivou svet se sastoji od netautologija. Ne postoji ništa identično samom sebi. Sve što postoji razlikuje se od samog sebe. Kao što kaže pesnik Huan Ramon Himenes: „Yo no soy yo“. Ja nisam ja. Ili kao u pesmi benda U2: „One, but not the same“. Jedno, ali ne isto.

    Isto nikad nije isto. Svaki sledeći trenutak utiče, donosi transformaciju, koja samo na prvi pogled nije uočljiva, a koja često može biti itekako uočljiva. Ponavljanje je očigledna iluzija. Nema ponavljanja, na delu su možda ritmovi, ili algoritmovi, možda obrasci i sigurno iznenađenja, obrasci kojih možemo biti svesni ili ne, iznanađenja koja mogu biti velika ili mala. Možda čak ni to… Dejvid Hjum o ponavljanju tvrdi: „Ponavljanje ne menja ništa u objektu ponavljanja, ali menja nešto u onome koji ga opaža.“

    Nemoguće je biti isti, ili ista, ili isto, sa samim sobom. Čak i težnja ili istrajavanje da se ostane isti menja onog ili ono koje tu težnju sledi. Čak ni potpuno različito od sebe nije isto sa nečim potpuno različitim od sebe. Svaka osoba je jedinstvena, nesvodiva, neponovljiva, singularna. Svaka osoba je otelotvorenje razlike. Ali baš zato je svaka osoba međusobno uporediva.

    Što važi za osobe važi i za kulture: svaka kultura jeste jedinstvena, ali baš zato međusobno uporediva. Što važi za osobe i kulture ne važi za nacije. Jer nacije su pre svega zasnovane na identitetu, a ne na razlici. Što važi za nacije, važi i za ideologije. Nacije nisu kulture, nego ideologije.

    GLAVNI ARGUMENT

    Samo različito može biti slično.

    Ovaj argument je glavni oslonac utopije sličnosti. Zašto? Zato što je samo slično garancija različitosti. U identitetu ne može biti sličnosti. Jedino isto ne može nikako biti slično. Ako nema različitosti, ne može biti sličnosti. Samo različitost omogućava sličnost. Samo sličnost može da pokaže i čuva različitost. Stoga sličnost omogućava različitost.

    Jer, o razlikama se može govoriti tek na osnovu upoređivanja. A upoređivanje je rodno mesto sličnosti. Logika identiteta greši kad podrazumeva da je za poređenje neophodna pripadnost istoj vrsti ili istom rodu. Kakvog smisla ima upoređivati babe i žabe? Pa ima. Kakvog smisla ima upoređivati devojčicu i bicikl? Pa ima. Kuću i ribu? Pa ima. Olovku i Sunce? Pa ima. Papir i nebo? Pa ima. Samo tako smisla uopšte ima. Da naš um i uobrazilja to ne rade, smisla ne bi ni bilo.

    Smisao proizlazi iz razumevanja. Razumevanje proizlazi iz uviđanja. Uviđanje proizlazi iz zapažanja, iz zapažanja sličnosti. I obrnuto, zapažanje proizlazi iz uviđanja. Uviđanje proizlazi iz razumevanja. Razumevanje je, time, neraskidivo povezano sa zapažanjem. Razumevanje artikuliše i konstituiše kontekst (uklapanje u tzv. širu sliku i situaciju), a kontekst artikuliše i konstituiše značenje. Tako se pojavljuje smisao.

    Smisao se pojavljuje kao zamisao slobode u granicama prirodne nužnosti i ljudske odgovornosti. Smisao se pojavljuje kao zamisao. Zamisao slobode. Na neposrednu vezu između mašte, sličnosti, slobode i odgovornosti treba neprestano ukazivati. Smisao se pojavljuje i kao zamisao sličnosti u granicama nužnosti, odgovornosti i logike identiteta, kojim presuđuje princip neprotivrečnosti (princip isključenja trećeg).

    Svaka sličnost je jedna utopija. Sličnost je fraktal utopije. Na nivou književnosti, svaka uspela metafora je ostvarena utopija. Na ontološkom nivou, sličnost je indikacija primata mogućeg nad realnim.

    Odsustvo sličnosti indikacija je identiteta. Odsustvo sličnosti indikacija je, istovremeno, odsustva imaginacije i odsustva realnosti. Imaginacije, zato što je nemoguće da nema bilo čega za poređenje. Realnosti, zato što je nemoguće da postoji nešto što je potpuno identično samo sa sobom, tako da nije moguće pronaći bar neki aspekt različitosti, a time i osnovu za sličnost.

    Apsurdno je tvrditi i dokazivati sličnost između dva ili više bića za koja istovremeno tvrdimo da se međusobno ne razlikuju ni po čemu, da su bez ostatka zamenjivi (pojavno, ontološki, logički, vrednosno, fizički, istorijski, pravno itd). Dakle, sama sličnost dovoljan je dokaz i uslov razlike. Ako nema sličnosti, onda nema ni razlike. Samo slično može da sledi i vodi brigu o različitom. Jedino identično ne može biti slično. Jedino identično nije i ne može biti različito. Ovo liči na truizam, ali je više od toga. Jer osporava suprotnu i uvreženu tezu: da je identitet dovoljan dokaz i uslov razlike.

    Garancija različitosti, nesvodivosti, jedinstvenosti – garancija drugosti i raznolikosti – ne može biti u identitetu. Ponovimo (učinimo nemoguće): na logičkom nivou svet se sastoji od netautologija. Sličnost je, time, kao načelo istinitije, konstruktivnije, starije i mudrije od načela identiteta. Sličnost je bogata i nešto nam saopštava, identitet je siromašan i nema ništa da nam kaže. Sličnost je produktivna, a identitet je reproduktivan i reduktivan. Sličnost je kreacija, a identitet je redudancija.

    Sličnost se zasniva na uporedivosti. Važan je funkcionalni odnos uporedivosti i nesamerljivosti: što izrazitija uporedivost – to izrazitija nesamerljivost. Dakle, ne stoji: što veća uporedivost to veća poistovećenost, nego: što veća uporedivost to veća uočljivost singularnosti i neponovljivosti. Jer sličnost je mera različitosti, pa onda sledi da što je funkcionalnija uporedivost, to je očiglednija nesamerljivost dve ili više upoređene različitosti. Stoga, sličnost je mera nesamerljivosti. Sličnost je mera drugosti, a ne istosti.

    HRABROST I POŠTOVANJE

    Sličnost je izazov. Nužan uslov sličnosti je naša sposobnost zamišljanja, naša uobrazilja. Ne uvek, ali često, za pojavu sličnosti pored mašte potrebna je i hrabrost (intelektualna, voljna, socijalna, ideološka, istorijska, kulturna, politička, pravna, ekonomska, ponekad čak i biološka).

    Traganjem za sličnostima i istrajavanjem u sličnosti neposredno podržavamo i čuvamo različitost, a time drugost. Crepovi na krovu. Krljušt na ribi. Kuća i riba su uporedivi, iako su toliko različiti. Kuća i riba su uporedivi, a toliko su različiti. Kuća i riba su uporedivi, jer su toliko različiti. Da ponovimo (da učinimo nemoguće): ako nema sličnosti, onda nema ni razlike. Iz razvijene naklonosti prema sličnosti rađa se spontano naklonost i poštovanje prema razlici. Naklonost, kad ne izneveri, donosi poštovanje. A naklonost za sličnost nikad ne izneveri.

    Poštovanje za razliku može biti poštovanje za konkretnu razliku ili više njih, ali može biti i poštovanje za razliku uopšte tj. za smisao različitosti tj. za načelo različitosti. Sličnost je mera poštovanja drugosti, a ne istosti.

    KLASNE RAZLIKE

    Sličnosti su uvek važne, bez obzira na kakve razlike ukazuju. Ima li razlika koje nisu za poštovanje? Ima. Ali i takve razlike uočavamo kroz sličnost. Šta da se radi sa razlikama koje nisu za poštovanje, koje nisu opravdane? Na primer: klasne razlike. Na primer razlika između eksploatatora i eksploatisanog. Na primer razlika između tržišne vrednosti i upotrebne vrednosti neke robe. Jesu li te razlike nužne?

    U svakom slučaju, kulturne razlike ne smeju sakrivati klasne razlike. Kulturne razlike ne smeju sakrivati klasne privilegije. Kulturne razlike ne smeju sakrivati kulturne privilegije. Klasne sličnosti ne smeju sakrivati klasne razlike (podsetimo se zapažanja koje ukazuje da očigledne sličnosti često sakrivaju ili ometaju opažanje skrivenih sličnosti i skrivene razlike).

    Ako tragamo za sličnostima i istrajavamo u sličnosti raznih društvenih klasa, to ne znači da ih time podržavamo i da se time nužno zalažemo za održanje klasne hijerarhije društva, nego znači da društvene klase i društvenu hijerarhiju bolje uočavamo i razumemo.

    Ne smemo dozvoliti da govor o kulturnim razlikama služi da se ukine govor o klasnim razlikama. Naravno, kao i sve druge razlike, tako se i klasne razlike mogu upoređivati, međusobno, ili sa bilo čim drugim.

    Ljudi stvaraju razlike. Razlikujmo razlike koje stvaraju ljudi od razlika koje ne stvaraju ljudi. Da li je, na primer, razlika između zdravlja i bolesti neopravdana iako nužna? Da li je razlika između ljubavi i ravnodušnosti nužna ili stvorena, opravdana ili neopravdana? Da li je razlika između ravnopravnosti i neravnopravnosti nužna ili stvorena, opravdana ili neopravdana?

    Ima li neopravdanih razlika koje su nužne? Nema. Uočimo sličnosti, da bismo bolje razumeli.

    SUPROTNO OD SLIČNOSTI

    Šta je suprotno do sličnosti? Ne razmišljajući, mnogi će odgovoriti: razlika, i odgovoriće netačno. Tačan odgovor, međutim, precizno glasi: nesličnost. Šta je nesličnost? Ako sličnost čuva razliku, onda nesličnost čuva identitet. Šta je, dakle, suprotno od sličnosti? Identitet, a nikako ne razlika.

    Jedine razlike među ljudima koje su bitne: razlike u razmišljanju, u zamišljanju, u uviđanju i razumevanju, i u odgovornostima koje odatle proizlaze. Čovek stoji iza onoga šta i kako misli i zamišlja, čovek ishodi iz svog mišljenja i mašte, a ne obrnuto. Ako nema mišljenja i mašte, nema ljudi, samo ljudi su sposobni za tako nešto. Sledi da su samo ljudi sposobni da prepoznaju sličnost.

    Jedine bitne razlike među kulturama ogledaju se u sličnostima, jer sličnost je medijum razlika u zamišljanju i razmišljanju, sličnost je medijum kulturne osobenosti i neponovljivosti, sličnost je medijum drugosti. Samo kulture mogu da prepoznaju sličnost. Gde nema prijemčivosti i sklonosti za sličnost, nema kulture. Gde nema odgovornosti za razlike, nema kulture. Gde nema kulture, nema poštovanja za drugost.

    Naša utopijska dužnost: težiti sličnosti, a ne identičnosti. Jer sličnost je neuporedivo znatiželjnija, hrabrija, zanimljivija i odgovornija od identiteta. Jer sličnost je neuporedivo održivija, pravednija i blagorodnija od identiteta. Jer sličnost je neuporedivo važnija od identiteta.

    Identitet je anti-utopija drugosti. Sličnost nije utopija nego realnost drugosti.

    Sličnost je težnja koja proizlazi iz težnje za različitošću, raznovrsnošću, raznolikošću. Identitet je težnja za istim. A sličnost je briga drugost, ne za istost.

    Ako vas pitaju za identitet, odgovorite im:

    – Nemam identitet, imam sličnost.

    Anti-utopiju živimo. Utopiju mislimo i zamišljamo. Svaki identitet je anti-utopija. Svaka sličnost je utopija. Mora da se zamisli. Dovoljno je da se zamisli da bi postojala.

    ZADOVOLJSTVO U SLIČNOSTI

    Sličnost ne nagrađuje samo saznajno i stvaralački i intersubjektivno, nego i pruža zadovoljstvo. Zadovoljstvo u sličnosti dolazi od zadovoljstva u ljudskosti. Zadovoljstvo u sličnosti dolazi od posredne potvrde različitosti i razlike, od interakcije sa drugošću u nama samima.

    Akumulacijom sličnosti zadovoljstvo se ponekad umanjuje, jer efekat prepoznavanja i samoprepoznavanja postaje očekivan. Ali onda nastupa zadovoljstvo na sledećem nivou saznanja, uvidom da potvrđene razlike samo pojavno variraju jedinstvenu unutarnju logiku, jedinstvenu zakonomernost. Kakva je to logika, koja je to zakonomernost, koja je to supstancija ljudskosti? Pa upravo ona koje ne bi bilo bez ispoljavanja u mnogobrojnim multiaspektnim individualnostima i neponovljivostima i različitim pojavnostima. To je upravo ona zakonomernost koja nestaje ako nestanu razlike kroz koje se tako raskošno i tako uzbudljivo pokazuje.

    Ako u pokazivanju i ispoljavanju ne bi bilo različitosti, mnogostrukosti, raznovrsnosti, procesualnosti i drugosti, nego uvek istosti i jednoobraznosti, to bi značilo da je zakonomernost do koje nam je stalo mrtva, nefunkcionalna. U identitetu ljudskost je ugrožena, smrtno. Nije čovek mera čovekolikosti, nego je čovekolikost mera čoveka. Najčovekolikiji od svih živih bića nisu ljudi, nego oni koji mogu da zamisle i koji hoće da budu ljudi, koji sebe određuju htenjem da što više liče na čoveka, da se u sebi i sobom što više približe čoveštvu. Tako sličnost čuva čoveštvo u nama.

    A kako dolazi do ovog prodora – duhovnog, mentalnog, antropološkog, kulturnog, političkog, civilizacijskog – od sličnosti kao prepoznavanja manje ili više zanimljivih uporednosti i formalnih analogija, ka sličnosti kao prepoznavanja jedinstvene i nedeljive podležeće sprege bez koje je ljudskost ugrožena?

    Pa tako što prepoznavanje sličnosti i upoređivanje vodi ka zapitanosti o razlogu koji dovodi do tih sličnosti, srodnosti i jednoobraznosti u razlikama. Razlog i svrhu prepoznatih sličnosti i srodnih načina uobličavanja i ispoljavanja lakše je razumeti iz dva ili više primera, nego samo iz jednog (iz raznovrsnosti, a ne iz uniformnosti).

    Iz identiteta, tj. iz jednog slučaja kao tautologije sa samim sobom, ne može se dospeti do saznanja (koje tu tautologiju nadilazi). A u sličnostima pojavljuju se dve ili više raznolikosti to jest drugosti, iz kojih se upoređivanjem ukazuje sličnost – ukazuju se obrazac i iznenađenje, pa je lakše uvideti svrhu obrasca i razlog iznenađenju. Jer obrazac je tu uvek da štiti i garantuje neku vrednost, nešto važno, nešto do čega je ljudima naročito stalo, a što je inače podložno propadljivosti, izvitoperavanju, trošenju, zaboravu, neprijateljstvu, iscrpljivanju, nepostojanosti, nedostojnosti, gubitku… A iznenađenje je tu – da nas iznenadi. U svakoj sličnosti skriva se elemenat iznenađenja. I onda, tako, vidi se da to što je važno, jeste važno svim ljudima podjednako.

    Ispoljavanje i artikulacija različitosti kroz sličnost postupak je za obezbeđivanje blagorodnih efekata tj. posledica uverenja i opredeljenja, misli i zamisli. Jer bez takvog uobličavanja, bez postupka upoređivanja, naše misli i zamisli bile bi ugrožene petrifikacijom i autizmom. Bez postupka upoređivanja to jest bez sličnosti nema samoreflekcije i kritičkog odnosa prema sebi i prema svetu, prema našim uverenjima i opredeljenjima, prema našim mislima i zamislima. O kojim i kakvim uverenjima i opredeljenjima konkretno je reč?

    Reč je o slobodi. Kako? Tako što je sličnost u domenu i kompetenciji uobrazilje. Pošto je uobrazilja domen i kompetencija slobode, to znači da je sličnost domen i kompetencija slobode. Luis Bunuel reče: “La imagination es libre, el hombre no.” Mašta je slobodna, čovek nije. To znači, u stvari, da se zadovoljstvo u sličnosti svodi na zadovoljstvo u slobodi.

    Kulture i zajednice dele se na dve osnovne grupe: kulture i zajednice kontrole uverenja (neslobodne) i na kulture i zajednice kontrole posledica uverenja (slobodne). Kontrola uverenja neminovna je u kulturama i zajednicama identiteta, a kontrola posledica uverenja neminovna je u kulturama i zajednicama sličnosti. Razlika izgleda mala, samo u ovoj jednoj reči: posledice. Ali ta je razlika fundamentalna. U toj razlici čuva se sloboda. Svest o posledicama je odgovorna svest. Samo slobodni mogu biti odgovorni i obrnuto – samo odgovorni mogu biti slobodni.

    Identitet je ravnodušan prema posledicama. Identitet ugrožava našu slobodu. Identičnost je u domenu tautologije i stoga lišena bilo kakvog sadržaja. Identitet je nefunkcionalan i pasivan. Identitet ukida potrebu da se upoređuje, da se misli, da se razume, da se zamišlja i da se bude odgovoran. Insistiranjem na identitetu gubimo slobodu. Insistiranjem na identitetu, gubimo oslonac, umesto da ga steknemo.

    DIJALEKTIKA UPOREĐIVANJA

    Put do sličnosti je upoređivanje. Plamičak sveće trza se kao majušna prozirna riba upecana na fitilj. Upoređivanje je uočavanje i istraživanje i pronalaženje i uviđanje sličnosti. Važno je istaći da upoređivanje ne traga za istim, nego za sličnim. Dakle, upoređivanje ne traži identičnost, nego različitost. Sličnost doseže do drugosti preko onog što je različito i uporedivo, a ne preko onog što je isto i neuporedivo. Pretenzija identiteta prema razlici već na logičkom nivou je protivrečna.

    Upoređivanje ne vidi različito tražeći isto, nego vidi različito tražeći slično. Upoređivanje nije proces kojim tražimo identičnost koja će poistovetiti dve i više različitosti, već je to proces kojim tražimo sličnost koja će povezati dve ili više na prvi pogled nepovezane drugosti.

    Sličnost uspostavljena upoređivanjem održava i oživljava razliku, koju bi identifikacija poništavala. Identitet je način potiranja subjekta, a sličnost je način pojavljivanja subjekta. Do sada se pojam subjekta zasnivao na identitetu, a radi se o tome da se subjekt zasnuje na sličnosti. Da li to zvuči odveć utopijski?

    Ako smo svi isti u svetu u kome je sve isto, potreba za subjektom tj. različitim subjektima i njihova funkcija postaju redundantni. Ako smo, pak, svi slični, i to tako da uvek iznova treba prepoznavati obrasce i aspekte i načine i iznenađenja tih sličnosti, u svetu u kome je sve različito, onda potreba za subjektom koji zamišlja, misli, razume, komunicira, deluje i delajući stvara razliku postaje vitalna.

    Sličnost nije uopšte bezazlena, jer nam pokazuje i sa nama uspostavlja svet koji do sad nismo primetili, a koji je tu i ništa ga ne može poništiti. Sličnost ima moć transformacije. Da li je to nevažno, zanemarivo, naivno? Da li i to zvuči odveć utopijski? Marks je tvrdio, podsetimo se, da je promena predstave o svetu uslov izmene sveta. Sličnost nije uopšte bezazlena, jer je izazov neočekivane sličnosti put do promene predstave o svetu.

    UPOREĐIVANJE NASPRAM OPONAŠANJA

    Identitet podrazumeva i zahteva isto u istom, te tako gubi i zaboravlja razliku, poništava drugost. Put do identiteta je oponašanje (imitiranje, podražavanje, kloniranje). Oponašanje zanemaruje i zaboravlja drugost. Put do razlike je, videli smo – sličnost, a put do sličnosti je, videli smo – upoređivanje. Uporedimo sad upoređivanje i oponašanje.

    Upoređivanje izgleda kao meta-postupak u odnosu na oponašanje: kao oponašanje oponašanja. Kao što je oponašanje meta-postupak u odnosu na tautologiju identiteta. Oponašanje je prvi i nesvesni korak u sticanju svesti. U narednom koraku, svest reflektuje samu sebe i dovodi u pitanje identitet nastao na osnovu oponašanja.

    Prvi korak u sticanju samosvesti je upoređivanje. Sposobnost upoređivanja je osnova naše samosvesti. Sličnost se pojavljuje kad oponašamo oponašanje, kad oponašamo različito različitim, kad samosvesno zamislimo da oponašamo ono što ne može biti oponašano. Time dokazujemo da smo prevazišli slepi vidokrug i ograničenje identiteta.

    Upoređivanje počiva na tananijem, višem i moćnijem intelektualno-imaginativnom procesu od oponašanja. Oponašanje je domen mehaničkog odraza i reprodukcije, a sličnost je domen invencije u imaginarnom. Sličnost je viši i moćniji koncept od identiteta. Upoređivanje je plemenitije od oponašanja. Sličnost je plemenitija od identiteta.

    Oponašanjem zanemarujemo sve moguće sličnosti. Time se konstruiše klopka sveobuhvatne istosti, koja potire svaku različitost u sastojcima i vidovima. To je identifikacija, proces nastanka identiteta. Identitet je privid istosti kao razlog apsolutne isključivosti.

    Upoređivanjem uviđamo i ističemo sličnost. Sličnost se ne oponaša nego zamišlja. Time se drugost uspostavlja kao bliskost, kao bliskost naše invencije. Sličnost, u stvari, čini nezamislivo zamislivim, nemoguće mogućim. Upoređivanje je zamisao sličnosti kao razlog apsolutne uključivosti.

    Upoređivanje ne oponaša, nego zamišlja. Zamisao sličnog upoređivanjem istovremeno ističe ukupnu različitost. Sličnost zahteva maštu. Identitet onesposobljava maštu. Identitet zahteva slepu poslušnost. Sličnost je u domenu imaginacije, a identitet je u domenu represije. Identitet predstavlja nemogućnost drugosti. Sličnost predstavlja nemogućnost identiteta.

    Svaka sličnost je jedna utopija. Kad govorimo o oponašanju i upoređivanju i zamišljanju, govorimo o književnosti. Na jezičko-književnom nivou, svaka uspela metafora je ostvarena utopija.

    MOĆNIJE OD MAŠTE

    Mašta je moć koja samu sebe prevazilazi. Mašta nije mašta ako ne prevazilazi granice mašte. Mašta, u stvari, nije domen zamislivog nego nezamislivog. Mašta ne polazi od stvarnosti da bi artikulisala zamislivo, nego do zamislivog stiže polazeći od nezamislivog. Mašta će se pokazati tek ako nam pokaže do tad nezamislivo. Ako ostaje u okvirima zamislivog mašta se gubi, čili, posustaje… Zamislivo je divan i koristan domen i može da pokaže neverovatne stvari i da obavi neverovatne zadatke, ali mašta tu ostaje uskraćena za ono što je njoj najvažnije: za nedohvatno, za neizrecivo, za nepojmljivo, za nepoznato, za drugo i drugačije, za različito.

    Od mašte je jedino moćnija mašta. Maštu je lako prepoznati – tamo je gde je nezamislivo, makar trag nezamislivog. Mašta je uvek na svojim granicama, uvek na tragu nezamislivom, nedohvatnom. Mašta nije samoljubiva, ona je interaktivna i produktivna u okviru i socio-simboličkom okruženju, ili u okviru i okruženju od mnogih isprepletenih okvira i okruženja. Ali svaki kontekst ima svoje granice i svoje mogućnosti. Mašta te okvire i mogućnosti prevazilazi.

    Sličnost je tipičan instrument mašte za prevazilaženje mogućnosti i granice konteksta i sopstvenih mogućnosti i granica. U sličnosti mašta nam otkriva nepoznato, drugačije, različito. Drugo je ono što je slično, a ne ono što je nedokučivo, nedohvatno i neuporedivo.

    AUTODESTRUKCIJA IDENTITETA

    Sličnost je način pojavljivanja različitog. Slično je potvrda uporedivosti. Ako nema uporedivosti, ima jedino identiteta, što je druga reč za neuporedivost, za beskrajnu redudanciju tautologije, za isključivost.

    Ali identitet je neuporediv jedino sa samim sobom. Stoga, neuporedivi identitet je contradictio in adjecto – očigledna samoprotivrečnost. Svaki identitet je, tako, samoprotivrečnost. Sam pojam identiteta kao neuporedivosti je autodestruktivan, svodi se na apsurd. Agresija prema drugom tako je samo preusmerena autoagresija, preusmereno unutarnje poništenje.

    Opredeljenje za identitet neumitno vodi agresiji. Opasno je i beznadežno biti po svaku cenu neuporediv jer si jednak sa samim sobom, opasno je i beznadežno to uporno insistiranje na identitetu.

    PRAVILA SLIČNOSTI

    Kako sličnosti uspeva da nezamislivo pretvori u zamislivo?

    Četiri su pravila sličnosti:

    – uprkos nemogućem,
    – uprkos prividu,
    – uprkos konačnom,
    – uprkos izvesnosti.

    Isprva, sličnost se uspešno suprostavlja nemogućem, uspostavljujući vezu tamo gde je nema i gde je ne može biti. To je prvo pravilo. Sličnost pokazuje da ovo „ne može biti“ važi samo naizgled. Sličnost se prividom mogućeg uspešno suprostavlja prividu nemogućeg. Ali to još nije drugo pravilo.

    Sličnost umesto privida nepovezanosti zamišlja i nudi privid povezanosti. Sličnost ne bila sličnost kad ne bi morala da ukaže i na prividnost svog privida. Sličnost mora jasno staviti do znanja da je istina primarna. Tek to je drugo njeno pravilo. I sličnost to uspešno čini. Ali ni to još uvek nije dovoljno.

    Neophodno je sledeće pravilo. Nijedna istina nije konačna i neopoziva. Sličnost nudi test sopstvenog osporenja. Sličnost ističe sve razlike, ništa ne krije. Sličnost nalaže trajnost svog važenja, tako što nudi jasne i nedvosmislene uslove svog održanja. I ako su ti uslovi ispunjeni zauvek, i sličnost važi zauvek. To je njeno treće pravilo, pravilo uspešnog prkošenja konačnosti, prkošenja ograničenom trajanju. Ali ni to nije dovoljno. Jer prkošenje konačnom trajanju obezbeđuje izvesnost.

    Sličnost, međutim, prkosi i sopstvenoj izvesnosti. Sličnost ne bi bila sličnost kad ne bi u sebi imala i rizik neizvesnosti: višeznačnosti, otvorenosti, nedovršenosti, nedostižnosti. Sličnost nije sličnost ako ne podrazumeva i neke neiskazane, nepoznate uslove važenja i procedure provere. To je njeno četvrto pravilo.

    Četvrto pravilo sličnosti obavezuje na izvesnost neizvesnosti. Sličnost ne bi bila sličnost kad ne bi prkosila izvesnosti koju je sama uspostavila. Ima li ičeg ljudskijeg od toga? Tek tako dosežemo slobodu.

    Sličnost potvrđuje da ljudi žive bar četvorostruko uprkos: uprkos nemogućem, uprkos prividu, uprkos konačnom, uprkos izvesnosti. Sva ova četiri ljudska „uprkos“ nalaze se u sličnosti. Nijedno od ova četiri „uprkos“ ne nalazi se u identitetu.

    NESAMERLJIVOST

    Sličnost se potvrđuje uporedivošću. Uporedivošću ma čega ili ma koga sa ma kim ili sa ma čim. Istovremeno, videli smo kako baš uporedivost potvrđuje razliku. Jer samo različito može da se poredi, samo različito može biti slično. Time sličnost, preko uporedivosti, potvrđuje ultimativnu nesamerljivost, jedinstvenost, singularnost, nesvodivost i neponovljivost drugosti. Time sličnost potvrđuje raznovrsnost, raznolikost i neponovljivost razlike. Govoriti o sličnosti znači govoriti o neponovljivosti, a ne o ponovljivosti. To je bila pretpostavka od koje smo krenuli u ovo utopijsko razmatranje sličnosti.

    Šta je, na osnovu ovih zapažanja, razlika između uporedivosti i nesamerljivosti? Uporedivost je postupak, a nesamerljivost je krajnje značenje tog postupka. Hermeneutički, uporedivost je razlog sličnosti, a nesamerljivost je krajnji cilj sličnosti. Na hermenutičkom nivou, nesamerljivost – kao nesvodivost na isto, na jedno – smisao je sličnosti. Jer samo različito može biti slično. Što je suprotno od uvreženog mnenja da je smisao sličnosti identitet kao svodivost na isto, na jedno. Biti samerljiv kroz sličnost znači biti nesamerljiv kao drugost.

    NEPOZNATI, A BLISKI SVETOVI

    Sličnost je imanentno utopijska jer sličnost ne postoji, mora da se zamisli. Time je obezbeđena suverenost i neporecivost i neiskorenjivost sličnosti u ljudskom svetu.

    Sličnost je transformativna. Upoređivanjem tj. otkrivanjem sličnosti stvara se novi imaginarium, svet kakav nam pre postupka i zadovoljstva upoređivanja nije bio poznat. Iako je uvek već bio tu. Iza reči je hartija, a iza nas je nebo. Otkrivanjem sličnosti uspostavlja se odnos, uspostavlja se povezanost, uspostavlja se uzajamnost. Otkrivanjem sličnosti uspostavlja se bliskost. Otkrivanjem sličnosti uspostavlja se srodnost.

    Sličnost znači opštiti, komunicirati, razumeti, približiti, prihvatiti. Otkrivanjem i prepoznavanjem sličnosti događa se razumevanje, događa se komunikacija, događa se poverenje, događa se integracija, događa se solidarnost. Sličnost ujedno i čuva razlike i ujedinjuje. Sličnost na pojedinačnom nivou garantuje razliku, a na opštem nivou garantuje raznovrsnost. Sličnost je tako garancija razumevanja.

    U svetu identiteta sličnost sa njenom moći transformacije je nedopustiva, pa je stoga njeno pojavljivanje često razlog za identitetsko nasilje i mržnju. A u svetu sličnosti identitet je nemoguć. Zato što se sve što postoji međusobno može upoređivati, osim istog, koje ionako ne postoji. I zato što se samo različito može upoređivati. A samo različito i može da postoji. Nijedna pahulja nije ista. Proverite. Nijedno kučence dalmatinera nije isto. Nijedan oblak, nijedna riba u jatu, nijedno zrno peska na plaži, nijedna novčanica, nijedan san, nijedna tuga. Proverite.

    FAŠIZAM ISTOSTI

    Samozavaravanjem o pripadanjima nametnutim identitetima događa se isključivanje, događa se dezintegracija. Samozavaravanjem o pripadanjima nametnutim identitetima događa se nerazumevanje, događa se nepomirljivost, ksenofobija, getoizacija. Samozavaravanjem o pripadanjima nametnutim identitetima događa se antagonizam, konflikt, agresija, nasilje. Samozavaravanjem o pripadanjima nametnutim identitetima događa se varvarstvo, događa se smrt.

    Kad i ako se kultura i zajednica sličnosti ostvaruje iz dana u dan, iz situacije u situaciju, iz iskustva u iskustvo, iz izazova u izazov, na svim nivoima, to onda predvidivo vodi ka uspostavljanju bliskosti i srodnosti, a ultimativno do potvrde hipoteze o neporecivosti različitosti među nama, ali i do saznanja da među ljudima postoji samo jedna bitna razlika: to je razlika u mišljenju i zamišljanju.

    Tako bi se uočile dve osnovne grupe ljudi: oni koji ne misle i ne zamišljaju, naspram onih koji misle i zamišljaju. Naravno, u ovoj drugoj grupi ljudi bi se međusobno razlikovali upravo prema razlikama u svom mišljenju i svom zamišljanju. I uživali bi u prednostima i zadovoljstvima sveta zasnovanog na otkrivanju međusobnih sličnosti, i imali bi višestruke koristi, jer bi te sličnosti ujedno doprinosile njihovoj posebnosti i jedinstvenosti, kao i njihovoj povezanosti i bliskosti sa drugima.

    Problem, međutim, ostaje sa prvom grupom, u kojoj su oni koji su zaboravili da budu znatiželjni, ili to nikad nisu bili, oni koji ne misle i ne zamišljaju. Oni nikad neće priznati da ne misle i ne zamišljaju, nego će se uvek pozivati na svoj identitet, koji skriva njihovo nemišljenje i nemaštovitost, a oličava to u šta oni veruju, to što oni misle da su smisllili i što zamišljaju da su zamislili. Ali sličnost se nikad ne zaustavlja, uvek se iznova uspostavlja. Za neke ljude, to je nepodnošljiv napor.

    Oni, nažalost, mrze druge, a naročito drugačijemisleće. Jer je jedino relevantno merilo razlike – mišljenje i zamišljanje (zamisli, ideje, koncepti, načela, zakonomernosti, razumevanje, tumačenja). Mrze drugačijemisleće jer ne misle, nego se plaše. Strepe, iako to nikad ne bi priznali. A plaše nas se je ih samim svojim postojanjem mi drugačiji i drugačijemisleći podsećamo da nemaju ništa od života i od sebe, ništa osim te prazne istosti za koju nije potrebno ništa saznavati, ništa razumeti, ništa zamišljati, ništa otkrivati, ništa umeti, ništa hteti, ništa smeti, ni za šta i ni za koga odgovarati, ništa stvarati. Ti ini to jest inomisleći podrivaju jedini temelj njihovog života, koji i nije nikakav temelj, nego iluzija, fatamorgana, provalija, vakuum, ništavnost. Taj avetinjski temelj, ta prazna istost u kojoj su se učaurili i zatarabili, bila je i ostaje alibi za sve ispraznosti i sve neostvarenosti i sve neodgovornosti i sve lažnosti i sve veštačkosti i sve male i velike zločine i prevare. U njoj, u toj avetinjskoj istosti, po definiciji nema i ne može biti izuzetaka, jer inače ne bi bila istost, jer inače ne bi mogla biti identitet.

    Stoga, već i na sam nagoveštaj izuzetka od istosti, od identiteta – tog tabua svih tabua – reaguju automatski, imaju iskonsku potrebu, po instinktu održanja, po nalogu krda, dakle po beslovesnom iracionalnom nalogu, da unište tu pretnju – za njih i po njih neposrednu i očiglednu, pretnju onom najdragocenijem to jest jedinom što imaju: pretnju svetinji i tabuu istosti.

    I zato su nasilni, surovi, zato su bezdušni i neosetljivi i bezobzirni. I zato su još jače zbijeni u krdo, koje šalje samo jednu poruku: mrzeti, izlučiti, odstraniti, uništiti, zatrti, zaboraviti, poricati. I zato: fašizam, fašizam istosti.

    AGONIJA MULTIKULTURALNOSTI

    Proklamovani ideali multikulturalnosti i interkulturalnosti doživljavaju agoniju, jer nažalost nikad nisu postali produktivna praksa, nego su ustanovljeni i održavani kao ideologija, ili kao neka vrsta „meke“ ideologije. Poretku ta ideologija služi da pričom o kulturnim razlikama i njihovom značaju zamaskira stvarnost sve drastičnijih klasnih razlika i bezobzirne eksploatacije ljudi i prirode. Takođe, služi da pričom o kulturnim razlikama i iluzijom o proklamovanom jedinstvu zamaskira stvarnost ideoloških razlika i nejedinstva. Jer svest o stvarnosti klasnih i ideoloških razlika je opasna po poredak i njegovo održanje.

    Retki su primeri realne, iskrene, antidogmatske, sistemske i življene prakse multikulturalnosti i interkulturalnosti, bilo gde na svetu. A ima primera da se ideologija multikulturalnosti ispoljava kao forma sofisticiranog kulturnog rasizma i kulturnog kolonijalizma, indirektnog ili direktnog – dakle upravo kao suprotnost onim vrednostima za koje se multikulturalnost navodno zalaže.

    Poraz i razočarenje su neminovni, jer je ova ideologija od početka bila zasnovana na identitetu, posvećena tabuiziranju i promociji identiteta. A iz autoreferentne i isključive strukture identiteta nikad nije mogla da proizađe povezanost, jedinstvo u raznovrsnosti, konstruktivna bliskost, interakcija, dijalog, razumevanje, poverenje, saradnja, solidarnost, uzajamna emancipacija, prijateljstvo, gostoprimstvo…

    Ako i dalje – uprkos frustracijama stalne krize to jest agonije ideološke ispraznosti – ipak želimo da oživimo principe i vrednosti multikulturalnosti i interkulturalnosti, oni se moraju zasnovati na sličnosti umesto na identitetu. Jer sličnost može sve što identitet nikad nije bio u stanju, niti je imao namere, niti mu je ikad bilo u interesu. Zasnovani na identitetu, multikulturalnost i interkulturalnost su dvolična dogma. A zasnuju li se na sličnosti, oni su produktivni i imaju smisla.

    PRIJATELJSTVO

    Svako prijateljstvo je jedna ostvarena utopija. Prijateljstvo je tranformativno, kao sličnost. Prijatelji nikad nisu isti. Prijatelji su slični. Tačnije, prijatelji umeju da prepoznaju međusobne sličnosti i da na njima grade svoj odnos, kao i zajednički odnos prema drugim ljudima i okruženju. A neprijatelji su oni koji ne žele da razgovaraju. Takvo ponašanje viđamo svakog dana, na svim nivoima ljudskih odnosa – individualnih i kolektivnih, privatnih i javnih – i zaključujemo:

    – Ma pusti ih, isti su.

    Zašto neprijatelji ne razgovaraju? Pa zato što je njihov odnos zasnovan na identitetima, koji se razumeju kao nepomirljivi, isključujući, međusobno nerazumljivi i nepovratno razdvojeni. Iz takve pozicije, nije sporno rečima ili delima težiti ka poništenju onoga koji se ili šta se doživljava kao neprijateljsko.

    Šta bi se desilo sa neprijateljstvom kad bi se premisa identiteta zamenila premisom sličnosti? To nije teško zamisliti.

    ZALJUBLJENOST (TO JEST, SLEDEĆA PARADIGMA JE UVEK VEĆ TU)

    Anti-utopija realnosti koju živimo svaku od do sad u istoriji predočenih utopija obistinila je u svoju suprotnost. Zavladalo je mučno stanje razočarenja i osećanje sveopšte ucenjenosti i poniženosti, straha, strepnje pred budućnošću, beznadežnosti. Stojimo bespomoćno, kao hipnotisani pred iscerenim samouverenim zlom.

    Svedoci smo hibernirane imaginacije i zjapećeg odsustva vizije na civilizacijskom nivou, uprkos neodložnoj potrebi mnogih nacija i kultura – kao i ukupnog čovečanstva – potrebi koju ponaosob osećamo i o kojoj se slažemo bez obzira na socijalni, politički, geografski, ekonomski, biološki, pravni ili simbolički status.

    U takvom kontekstu i sa takvim gorkim iskustvom, koncept sličnosti odgovara na potrebu – nudi konkretan i konstruktivan primer efekata promene civilizacijske perspektive. Sličnost je dobar primer prekretničkog narativa koji je je prividno marginalan i tih, ali je ipak uvek već tu. Kao što je u svim vremenima bio uvek već tu. Čak je i njegova prividna bezazlenost revolucionarna. Sličnost je valjan uzor promene, proverite.

    Ima, naravno, još takvih primera. Ali pre nego što ih spomenemo, hajde da vidimo u čemu se načelno sastoji i kako je moguća promena sveobuhvatne perspektive, koja ima svoje prožimajuće aspekte u kulturi, politici, ekonomiji, ekologiji, pravu, itd?

    Načelno, uslove promene paradigme uverljivo je opisao Tomas Kun u knjizi „Struktura naučnih revolucija“. Kun objašnjava kako se tokom vladavine jedne paradigme pored niza potvrda njene opravdanosti postepeno nagomilavaju i protivrečnosti, dileme i neusklađenosti, do trenutka dovoljnog zasićenja koje u svesti jednog ili više najznatiželjnijih i najkreativnijih ljudi artikuliše drugačiju viziju kojom se protivrečnosti i neusklađenosti razrešavaju, a dotle važeća paradigma sa svojim dometima i ograničenjima dobija zadovoljavajuće obrazloženje.

    Teorema nedovršenosti Kurta Gedela, na primer, upravo tako se odnosi naspram prethodno dominatne logičke i matematičke paradigme. Gausova teorija zakrivljenog prostora tako se odnosi prema prethodno dominantnoj Euklidovoj geometriji. Ajnštajnova teorija relativnosti i Hajzenbergov princip neizvesnosti tako se odnose prema prethodno dominantnoj Njutnovoj fizici. Njutnova fizika pokazuje se kao specijalni slučaj (važeći tek pod parametrima takozvanih malih brzina) u okviru Ajnštajnovog i Hajzenbergovog naučnog modela.

    Možemo reći da su Gedel, Gaus, Ajnštajn i Hajzenberg prekoračili začarani obruč i privid bezalternativnosti, izdavši na najplemenitiji način sve u šta su do tad verovali i što su delili sa ostalim naučnicima i misliocima svog delokruga i vremena. Da bi bili u stanju da vide ono što još niko ne vidi, da bi zamislili dotle nezamislivo, da bi razumeli ono što se krije iza naizgled nedokučivog.

    Ali mogućnost sveprožimajuće i razrešujuće promene perspektive može se uporediti i sa manje apstraktnim uzorima, koji ne zahtevaju napredno predznanje kojim vlada samo manjina manjine (naučna zajednica i unutar nje samo jedan deo naučnika), nego su bliski svim ljudima. Evo na primer, zaljubljivanje. Nemojte da podižete obrve. Razmislimo na čas o zaljubljivanju: tu imamo na delu svojevrsnu izdaju svega u što smo do tad verovali. Ili nam se činilo da smo čvrsto verovali. A efekat je čudesan. Svako zaljubljivanje je jedna utopija. Zaljubiti se može samo uprkos svemu.

    Anti-utopiju živimo. Utopiju mislimo i zamišljamo. Svaki identitet je anti-utopija. Svako zaljubljivanje je kao sličnost – jedna utopija: mora da se zamisli. Za neke ljude, nažalost, to izgleda kao nepremostiva prepreka. A naravno da nije. Svako može da zamišlja. I za sličnost i za zaljubljivanje dovoljno je da zamislimo da bi se pojavilo i postojalo.

    Poređenje sa zaljubljivanjem ukazuje da prekretnički narativ ne dolazi niotkud. U stvari, onim što nam se događa zaljubljivanjem mi indirektno potvrđujujemo naše dubinske pretpostavke, koje su svakodnevna neosveštena rutina i uskogrudo okruženje i nametnuto vaspitanje korumpirali, ispraznili od smisla, ili doveli u pitanje nagomilavanjem trivijalnosti, protivrečnosti, nefunkcionalnosti i uznemirujućih dilema.

    Pošto je zaljubljivanje moguće, poređenje sa zaljubljivanjem potvrđuje da je preokret moguć. U svetu izdatih elementarnih vrednosti, te ravnodušja i malodušja pred posledicama, preokret izgleda kao izdaja, izdaja takvog anti-utopijskog sveta. Mladi Romeo i Julija su veličanstveni izdajnici. Majstor i Margarita su veličanstveni izdajnici. Izdajnici anti-utopije identiteta.

    Antigona je takva izdajnica. Don Žuan takođe. Đordano Bruno i Nikola Kopernik su takvi izdajnici. Sokrat i Spinoza. Anderesenova mala sirena i Niče. Džojs i Tolstoj. Bunjuel i pisar Bartelbi. Kazancakis i Džimi Hendriks su takvi izdajnici. Bob Dilan i Seks Pistols takođe. Hamlet i Godo. Šenberg i Breht. Gombrovič i Anslem Kifer. Marsel Dišan je takav izdajnik. Žoze Saramago i Hajnrih Bel. Holden Kolfild i Danil Harms. Rembo i Van Gog su takvi izdajnici. Gogen i gospođa Dalovej. Odisej koji nikako da se vrati i Brodski koji emigrira. Knez Miškin i Zigi Stardast sa Marsa. Vitgenštajn i Derida. Spartak i Jelinek. Kafka i Frojd. Buda i Bernhard. Hristos i Čomski su takvi izdajnici. Pravdoljubivi trgovac konjima Mihael Kolhaz i zaljubljene gospođe Ema Bovari i Ana Karenjina. Faust i Džek Keruak. Kradljivac Prometej i zaneseni hidalgo Don Kihote od Manče. Gargantua i Pantagruel. Hana Arent je takva izdajnica, omrznuta među cionistima koji zabranjuju njenu prosvetljujuću knjigu o Ajhmanu, tom najvećem birokrati identiteta. I Don Drejper koji nije Don Drejper. Setni Čarnojević i dobri vojnik Švejk…

    IZDAJA I GREŠKA

    Sličnost nas poziva da budemo izdajnici. Izdajnici zadatog, represivnog i tabuiziranog identiteta. Budimo hrabri, kao što su Romeo i Julija hrabri. Ne plašimo se da izdamo anti-utopiju identiteta. S ovim u vezi, evo jedne rečite sličnosti: Tesla je dokazao da je naizmenična struja moćnija od jednosmerne. Samo u predaji identitetu ostajemo slabi, kukavički izdajemo sebe. Budimo hrabri i predajmo se sličnosti. U predaji sličnosti nema ni predaje ni izdaje. A ima da uviđanja onoga što još niko ne vidi, ima zamisli dotle nezamislivog, ima razumevanja onog što se krije iza naizgled nedokučivog.

    Političari i ideolozi su sveštenici i partijski komesari identiteta. I ogromna većina učitelja, na žalost. I sveštenici raznih crkava i kultova su ideolozi i partijski komesari identiteta. A genijalni naučnici, filozofi i umetnici su izdajnici anti-utopije identiteta. Kad imaginacija govori identitet kopni kao lanjski sneg. Ko govori u ime identiteta izdaje istinu jer izdaje uvid i razumevanje.

    U identitetu nema ničeg nezamislivog. Nije li to već dovoljna diskvalifikacija? Ko govori u ime identiteta izdaje poeziju, jer izdaje imaginaciju, tu moć koja stvara u naponu između zamislivog i nezamislivog.

    To nije izdaja iz razočarenja niti iz očaja, nego iz nade, iz vizije, utopijska dakle. Nema razloga za strah, jer od mašte je jedino moćnija mašta. Mašta je nepobediva i neodoljiva. Sličnost je primarna forma mašte. Sličnost je neodoljiva. Vodoravni presek olovke otkriva totalno pomračenje Sunca. Da li vidite taj neprozirni disk? Da li vam se sviđa? Ja sam zaljubljen u sličnost, a vi?

    Neko će opet reći: ma hajte molim vas, kakve veze imaju grafitna olovka u mojoj ruci i Sunce na nebu, oko kojeg se okreće naša planeta? Sličnost je neodoljiva zato što ume da pogreši. Zato što je nepokorna. Ponekad i bogohulna. Za identitet sličnost uvek izgleda kao greška, kao anomalija, kao odrođenost, kao višak koji smeta. Anti-utopija identiteta anatemiše i bezobzirno se obrušava na sličnost koja se usuđuje da ospori apsolutistički monopol na istinu. Za identitet istina uvek izgleda kao greška. Sličnost je utopija našeg prava na grešku.

    SPISAK UTOPIJA

    Globalna ekonomska, politička i ideološka kriza posledica je krize poverenja u dominantni poredak. Više ni deca ne veruju u mistifikacije i Potemkinova sela kao što su slobodno tržište, višepartijska parlamentarna demokratija, vladavina prava i jednakost svih pred zakonom, nezavisnost medija i institucija itd. Svi ti ideali prakse su praktično i bezobzirno iznevereni, devalvirani, korumpirani, diskvalifikovani, osramoćeni, instrumentalizovani radi ciljeva upravo suprotnih od onih zbog kojih su uspostavljeni. I tamo gde se primenjuju stotinama godina, kao i tamo gde se primenjuju tek nekoliko godina. Kriza poverenja nastala je zbog prakse sistemskog izneveravanja, zanemarivanja i odstupanja od temeljnih civilizacijskih i antropoloških premisa. O kojim premisama je reč vidi se iz niza utopijskih alternativa izneverenim idejama:

    – Raznovrsnost umesto identiteta
    – Ljudska odgovornost umesto ljudskih prava
    – Davanje umesto uzimanja
    – Stvaranje umesto trošenja
    – Razumevanje umesto znanja (kao nagomilavanja informacija, ili kao porobljavanja prirode)
    – Poverenje umesto rizika
    – Solidarnost umesto sebičnosti
    – Integracija umesto eksluzivnosti
    – Blagostanje i prosperitet za sve umesto nagomilavanja profita za pojedinca
    – Utopija umesto anti-utopije

    Niz nije ni blizu iscrpljen.

    Ovo što se predlaže nisu negacije trenutno dominantnih koncepata i vrednosti, nego obuhvatniji i otvoreniji koncepti i vrednosti, širi horizont, dalekosežnija perspektiva:

    – Identitet je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse raznovrsnosti, a ne obrnuto.

    – Ljudska prava su specijalni slučaj i uži pojam i praksa od od pojma i prakse ljudskih odgovornosti, a ne obrnuto.

    – Uzimanje je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojam i prakse davanja, a ne obrnuto.

    – Trošenje je specijalni slučaj i u uži pojam i praksa od pojma i prakse stvaranja, a ne obrnuto.

    – Porobljavanje prirode ili nagomilavanje informacija su specijalni slučajevi i uži pojmovi i prakse od pojmova i praksi razumevanja, a ne obrnuto.

    – Rizik je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse poverenja.

    – Sebičnost je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse solidarnosti, a ne obrnuto.

    – Eksluzivnost je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse integracije, a ne obrnuto.

    – Profit pojedinca je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojam i prakse blagostanja i prosperiteta zajednice, a ne obrnuto.

    – Anti-utopija je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse utopije, a ne obrnuto.

    Da ponovimo (da učinimo nemoguće): niz nije ni blizu iscrpljen.

    DEMOKRATIJA, VERA, FUDBAL, ZAVIČAJ

    Na primer, kriza demokratije. Ali demokratija nije tamo gde vlada većina.Uostalom, uska manjina češće je u pravu od inertne mase većine. Demokratija je tamo gde je argument dominantan, a ne broj glasova. Gde institucije i procedure garantuju dominaciju argumenta nad silom – ekonomskom, političkom, statističkom… Da parlamentarnim izborima može nešto zaista da se menja, bili bi zabranjeni.

    Treba nam politički sistem koji institucionalno i praktično čuva i promoviše argumente tj. poimanje, refleksiju, mišljenje, dijalog, a ne brojno stanje i statistiku. Demokratija je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojam i prakse argumentovanog dijaloga i komunikacije. Onaj ko utopijski čezne za demokratijom, u stvari čezne za zajednicom kojom zaista vlada argumentovan dijalog, komunikacija i razumevanje, usmereno ka opštem dobru. Podsetimo se kako Aristotel definiše polis: „Zajednički život radi plemenitog cilja“. To jest, javno rasuđivanje o zajedničkim problemima, ciljevima i aktivnostima, u okvirima jednakih mogućnosti, pravičnosti i slobode za sve.

    Na primer, vera u Boga. Da molitvom može nešto da se menja, bila bi zabranjena.

    Na primer, profesionalni sport, važan sastavni deo poretka anti-utopije identiteta. Da puni stadioni navijača mogu nešto da promene, fudbal bi bio zabranjen.

    Na primer, zavičaj. Da čežnja za zavičajem može nešto da promeni, bila bi zabranjena. Zavičaj je specijalni slučaj i uži pojam od pojma detinjstva. A detinjstvo nije ništa drugo do carstvo imaginacije. Onaj ko čezne za zavičajem, u stvari čezne za detinjstvom – a ne za nekim predelom, a ne za tlom – čezne za dobom kad je živeo u cartvu mašte. Privrženost tlu učvršćuje identitet, pa je poželjna u anti-utopiji identiteta, dok privrženost mašti osporava identitet, pa nije poželjna. Ko nema mašte, ima identitet. Pa neka mu ga, nek’ ga nosi kući. A mi nastavimo da se igramo, da budemo znatiželjni i maštoviti.

    A posle detinjstva, najživlji izvor mašte održava se u sličnosti. Vratimo se sličnosti, utopiji sličnosti. Naše pitanje na početku nije bilo „Zašto?“ nego „Kako?“ danas pisati utopijski. „Zašto?“ je pitanje koje, nažalost, više nije potrebno obrazlagati. Anti-utopiju živimo, utopiju zamišljamo. Stoga, zamišljajmo. Stoga, vratimo se sličnosti.

    SLIČNOST I ODGOVORNOST

    Sličnost nije težnja ka istom, kako se čini i kako većina veruje, nego težnja ka različitom. Identitet je težnja ka istom, ka istom po svaku cenu.

    Sličnost ima moć prevencije konflikta. Po tome je sličnost slična sa odgovornošću.

    Jedini indentitet koji je prihvatljiv jeste odgovornost. To jest, ako baš ne možemo bez ikakvog identiteta. Odgovornosti nema bez slobode. Slobode nema bez odgovornosti. Ko se ponaša neodgovorno, potire sopstvenu slobodu. Od svih grehova i mana, neodgovornost je najskuplja – plaća se slobodom. Odgovornost je kao i sličnost, u domenu i kompetenciji slobode. Dakle, jedini indentitet koji je prihvatljiv za sve nas jeste sličnost. Jer sličnost podrazumeva i generiše odgovornost za drugog i za sebe.

    Ali identiteti su uspostavljeni upravo na principu suprotnom od sličnosti i od odgovornosti. Identitet je pretnja sličnosti i odgovornosti. Identitet je lažna i nezadovoljavajuća zamena za sličnost i odgovornost, dakle – loša i opasna zamena za slobodu. Identitet je forma odricanja od slobode.

    Identitet je lažni i nezadovoljavajući izgovor za nenadoknadive štete i probleme i nesreće koje neprestano stvara. Identitet je samozadovoljan i ravnodušan prema posledicama, lažan i nezadovoljavajući, jer niko i ništa nije nastalo da bude isto sa nečim drugim tj. njemu istim i niko i ništa ne ostaje isto ni za trenutak, sve dok traje, a i posle.

    Identitet je indiferentan, a sličnost je diferentna. Identitet je neosetljiv i bezosećajan od samozasićenosti, samodovoljnosti i zamozaborava. Sličnost je osetljiva, saosećajna, otvorena, budna, izazovna, podsticajna. Identitet je predubeđenje i neosveštenost, a sličnost je uviđanje i zamisao. Identitet je instiktivan, a sličnost je distinktivna. Identitet je represivan i destruktivan. Sličnost je emancipujuća i produktivna. Identitet se pretvara da je bezuslovan i bezalternativan, a nije, često je prevrtljiv i dvoličan, po potrebi preko noći biva zamenjen novim, do punog samozaborava. Pristanak na identitet je, bojim se, suviše često pristanak na bezočnu ucenu. Identitet je pretnja slobodi, a sličnost je odbrana slobode.

    Ako je identitet ipak socijalno neophodna konvencija – kako neprestano hoće da nas uvere – onda predlažem, možda utopijski a možda i ne, da tu neophodnu socijalnu funkciju preuzme sličnost. Sličnost je socijalno produktivnija od identiteta. Ako vas pitaju za identitet, ponovite im hrabro, utopijski:

    – Nemam identitet, imam sličnost. Nemam identitet, imam odgovornost.

    ZA KRAJ

    Dovoljno je da zapamtimo početno zapažanje: sve što postoji međusobno je uporedivo.

    I glavni argument: samo različito može biti slično.

    Poneko će zapamtiti i da sličnost ne postoji, da je uvek moramo zamisliti.

    I da je sličnost način pojavljivanja različitog.

    I da sličnost budi u nama zapostavljenu moć transformacije.

    I da je drugi onaj ko je sličan i blizak, a ne onaj ko je neuporediv i tuđ.

    Poneko će možda zapamtiti i neki primer: Iza reči je hartija. Iza nas je nebo.

    Iza nas je čitavo nebo sličnosti. Imamo oslonac.

    Možemo da pravimo razliku. Jer ona stvara nas.

    Kultura i politika sličnosti su moguće, tu su, u nama i svud oko nas. Sličnost je divno paradoksalna, jer je ostvariva utopija, jer se obistinjuje ne gubeći ono utopijsko u sebi. Njeno nemoguće je njeno moguće je njeno stvarno je uvek već tu.

    Na početku smo primetili da sličnost generiše značenje. Sada znamo da sličnost može da generiše i važenje. Sličnost ima moć i kapacitet da uspostavi pravila, odnose, institucije, rituale, solidarnost i poverenje drugačije od ovih u kojima živimo, dakle: drugačiji poredak od ovog u kome živimo.

    Identitet nam ne dozvoljava da zamišljamo drugo. Zato što je dovoljno da zamislimo – i sve se menja. Uprkos svemu. Kao kad se zaljubimo. Zaljubiti se može samo uprkos svemu.

    Poredak sličnosti čuva razliku, drugost, raznovrsnost, nesamerljivost. Poredak sličnosti je i poredak odgovornosti. Posle paradigme ljudskih prava i kulturnih razlika utopijskim preokretom nastupa paradigma ljudskih odgovornosti i kulturnih sličnosti. Poredak sličnosti lepši je od poretka identiteta (jer je zasnovan na imaginaciji), slobodniji je i pravedniji i stabilniji od poretka identiteta (jer je zasnovan na odgovornosti i poverenju).

    Najzad, na samom kraju, jedno pitanje.

    Kao koncept i kao poredak, sličnost očigledno raspolaže mnogim prednostima i uz to sličnost očigledno nije nedokučiva niti nedostižna. Zašto onda, ipak, civilizaciju – kulturu, politiku i ljudsku zajednicu, naše javne i naše privatne odnose, pojedinačne ličnosti – ako ih zamislimo zasnovane na sličnosti, umesto na identitetu, još uvek doživljamo kao utopiju? Je li problem u konceptu, ili u nama?

    Autor je kraću verziju ovog teksta na engleskom predstavio 20. aprila ove godine u Glazgovu, u okviru projekta Evropske komisije MELA, na sesiji pod naslovom “Narativi za Evropu”.

    Peščanik.net, 18.11.2012.

    http://pescanik.net/2012/11/s-l-i-c-n-o-s-t/

  6. Nikola каже:

    Déjà vu ili razgovor s jednoumljem

    Miljenko Dereta

    Urlanjem publike i vređanjem zbog fizičkog izgleda sam bio sprečen da govorim na Peščanikovom Razgovoru o kraju epohe. To me nije iznenadilo, jer sam skoro identičnu situaciju već doživeo od Naših, kao jedan od predviđenih govornika na tribini Peščanika u Topoli. Doduše, tada nas je i ispred sale i u sali štitila policija. U CZKD-u je pravo na drugačije mišljenje štitila samo Srbijanka Turajlić.

    Šta sam želeo da kažem ali mi nije dozvoljeno:

    Moje teze za razgovor su bile:

    Demokratski potencijal – Čini mi se da postoji ozbiljna greška u proceni kapaciteta Srbije za brze i temeljne demokratske promene. Stvara se utisak da tamo negde postoji kritična masa „divnih ljudi“ koje DS i LDP nisu hteli ili nisu umeli da okupe i da sa njima urede Srbiju na moderan način. Nije tako. Nažalost, ideje i vrednosti za koje se prodemokratske partije zalažu podržava manjina građana i građanki. Tako će, bojim se, biti još dosta dugo. Pristati na dugoročnu borbu sa pozicije manjine veliko je iskušenje i razumem one koji od toga odustaju.

    Politička ponuda – Politička ponuda se svesno svodi na izbor između samo dve partije, što ne odslikava stvarnu situaciju na političkoj sceni. Postoje i treća, četvrta, peta…. sve do tridesete opcije, koliko ih u ovom trenutku učestvuje u radu Skupštine. Dakle, ponuda je mnogo raznovrsnija ali uključivanje u neku od manjih partija ne garantuje i ulazak u vlast. Hteo sam da ukažem i na zanimljiv fenomen u kome MI postaje ONI. MI želimo i očekujemo nešto, a ONI nam to ne isporučuju. ONI su političke partije, u čijem radu mnogi ne žele da učestvuju.

    Pravo na grešku – Pogubno je apsolutno neprihvatanje prava na grešku. Tako, na primer, iz sadašnje perspektive nesumnjivo pogrešna politička odluka da se podrži Zakon o informisanju, postaje argument da se LDP zauvek prezre i po mogućnosti uništi. Nisu mnogi zaćutali, kako se kaže u materijalu koji je najavio skup. Mnogima je uskraćena mogućnost da govore.

    Civilno društvo – Netačna je, pa čak i uvredljiva u svojoj isključivosti, tvrdnja da civilno društvo više ne postoji. To demantuje i spisak koji su sastavili Naši. U ovom trenutku, registrovano je 16.000 organizacija, od toga 6.000 novih u poslednje dve godine. Civilno društvo je, kao i svi, zbunjeno i traži nove oblike međusobne saradnje. Funkcionisanje organizacija civilnog društva je sve teže, posebno onih koje se bave ljudskim pravima i razvojem demokratije.

    Kraj epohe? – Oko nas, industrijska epoha je uveliko završena. U toku je epoha komunikacija, od koje smo mi u Srbiji iz dana u dan sve dalje. Prvi nagoveštaj da bi nova epoha mogla započeti u Srbiji presečen je ubistvom Zorana Đinđića. Od tog trenutka postoji samo napor velike većine političkih partija, uključujući DS, da se političko nasleđe Zorana Đinđića zatre i da se „stara epoha“ što dublje ukopa. Rezultati poslednjih izbora i novoformirana vlast to dokazuju.

    Predlog – Po ugledu na 2000-u godinu, formiranje širokog fronta OCD i političkih partija oko zajedničkih, konkretno definisanih koraka ka promenama.

    Da je bilo vremena, verovatno bih se sa par reči osvrnuo i na ono što su u svojim monolozima rekli uvodničari. Nije se moglo. Iako su oni govorili o građanskoj opciji, malo građanskog je bilo u CZKD-u. Govorili su o kulturi, posebno o političkoj kulturi, a nije poštovana elementarna kultura dijaloga. Principe je lako zastupati, ali ih je mnogo teže sprovoditi u praksi.

    Ponavljam, nije me ni iznenadilo ni zaplašilo ni zabrinulo nasilno odbijanje dijaloga od većine u publici. Rastužilo me je ćutanje govornika oko stola.

    Peščanik.net, 27.11.2012.

  7. Nikola каже:

    Razgovor s jednim umom

    Dejan Ilić

    Dana 26. novembra 2012. godine, od razularene publike u Centru za kulturnu dekontaminaciju Miljenka Deretu, kako nam sam kaže, zaštitila je Srbijanka Turajlić. Tako se pokazalo da su razulareni građani u CZKD-u šaka jada u poređenju sa, kada se gleda iz Deretinog ugla, njima sličnim građanima u Topoli, od kojih je Deretu morala da štiti policija. Iz toga bismo, pored ostalog, mogli da zaključimo da je Dereta neka ugrožena vrsta kojoj je potrebna stalna zaštita. Niko sinoć nije urlao na Deretu. Neki ljudi iz publike rekli su mu da ne žele da ga slušaju, na šta je, iza stola koji Dereta takođe pominje, reagovala Svetlana Lukić i zahtevala da se Dereta ne prekida dok govori. Zašto je onda Dereta ipak odlučio da svoju reakciju na razgovor o mogućem kraju jedne epohe započne jednom dramatično netačnom slikom?

    On je u svom tekstu upotrebio retorički manevar kojim je započeo i svoje sinoćnje kratko izlaganje, rekavši da je razočaran, te da od govornika za stolom nije čuo ništa, i pošto su njegova očekivanja izneverena on mora postaviti jedno banalno pitanje – ko, kada i kako treba da donese promene u Srbiji? Pod krinkom želje za razgovorom, Dereta u dijalog stupa tako što odmah na početku diskvalifikuje sagovornike. Kada na to dobije prikladan odgovor, on se hitro povlači na poziciju žrtve, odakle moralno superiorno deli lekcije o demokratiji.

    No, hajde da sve to pripišemo njegovoj nesigurnosti, zbog koje on teži da sebi unapred obezbedi prednost u polemici. I hajde da kažemo da je od te nesigurnosti važnija Deretina želja da u polemiku uopšte uđe. Polemike su dobra stvar, čak i kada sagovornici nisu ravnopravni. Naime, za razliku od ljudi za stolom koje niko ne plaća, mi svi zajedno plaćamo Deretu da kao poslanik u naše ime obavi neke važne poslove. On je plaćen da razmišlja o stvarima o kojima smo mi sinoć volonterski pokušali da kažemo nešto suvislo. On je naime otelovljenje odgovora na banalno pitanje koje je sinoć postavio: Ko, kada i kako treba da donese promene u Srbiji? – Ti, Miljenko Dereta. Za to dobijaš platu.

    Polemika, dakle, dobra je stvar jer se razmene neki argumenti, malo se razmisli o svemu, pa se možda sigurnije krene dalje. U svom osvrtu, Dereta je izneo šest argumenata za koje je smatrao da o njima vredi razgovarati. Pošto mu to nije pošlo za rukom sinoć, on nam je, na svoj način, ipak dao još jednu šansu. Bez imalo ironije, zahvaljujem mu na tome.

    Prvi argument – „ideje i vrednosti za koje se prodemokratske partije zalažu podržava manjina građana i građanki“ – koji Dereta naslovljava kao demokratski potencijal u stvari nije Deretin. Izgovorio sam ga ja, pre Deretinog uključivanja u razgovor.

    Drugi argument – „MI želimo i očekujemo nešto, a ONI nam to ne isporučuju. ONI su političke partije, u čijem radu mnogi ne žele da učestvuju” – koji Dereta naslovljava kao politička ponuda takođe nije Deretin. Izgovorio sam ga ja, pre Deretinog uključivanja u razgovor.

    Treći argument, koji Dereta naslovljava kao pravo na grešku nije tačan na više načina. Nije tačno da LDP ima problem sa svojim bivšim glasačima zbog podrške Zakonu o informisanju. I Dereta i LDP u zabludi su ako misle da im je to jedini problem. Tu podršku smo im već zaboravili. Takođe, naivno je misliti da su svi koji su odustali od LDP-a kao političke opcije to učinili iz jednog istog razloga. Na pitanje zašto su građani okrenuli leđa LDP-u mnoštvo odgovora mora da potraži sama stranka u intenzivnim razgovorima sa tim istim građanima. Ja im u tome želim svaku sreću. Jednako nije tačno ni to da je, kako u istom pasusu kaže Dereta, mnogima uskraćena mogućnost da govore. Da prafraziram Deretu: kome je to uskraćeno, i ko im je to uskratio?

    Četvrti argument Derete, koji se tiče isključivosti prema civilnom društvu, u kontradikciji je sa njegovim prvim argumentom. Ako u Srbiji ima čak 16.000 nevladinih organizacija, a čitavih 6.000 osnovano je u protekle dve godine, zašto samo manjina građana podržava demokratske ideje i vrednosti? Dakle, ili su te nevladine organizacije puka fasada za civilno društvo, ili je reč o lažnim idejama i vrednostima, koje ljudi iz civilnog sektora neće da podrže. Sklon sam da se priklonim interpretaciji koja ističe fasadne karakteristike civilnog sektora. Biću srećan ako me Dereta činjenicama razuveri.

    U petom argumentu Dereta govori o kraju industrijske epohe. Od sveg srca mu preporučujem knjigu Džefa Ilija Kovanje demokratije, koju je 2007. objavila „Fabrika knjiga“, i u kojoj se govori o dubinskim promenama u privredama zapadnih zemalja u drugoj polovini 20. veka i njihovim posledicama po radničke i demokratske pokrete. To sinoć nije bila naša tema. U isto vreme društvo u kojem živimo spremalo se da povede zločinačke ratove, o čemu sinoć jesu ponešto rekli svi koji su sedeli za stolom. To je razlog što nam jedna druga epoha naizgled izmiče. Dereta je u pravu – mesto Srbije u globalizovanom svetu jeste bitna tema, i morali bismo i o tome da razgovaramo.

    Šesti zaključni argument sastoji su u predlogu kojim sam i ja završio svoje sinoćnje izlaganje, pre Deretine intervencije. Dakle, gospodine Dereta, i u toj tački slažem se sa vama, i voleo bih da to bude početak jedne lepe saradnje.

    Peščanik.net, 28.11.2012.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: