Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу?

DR ŽARKO VIDOVIĆ: VATIKAN REŽISER AVNOJA*

Tito-komunizam je poseban oblik komunizma (veoma različit od staljinizma): za nas opasniji nego staljinizam za Ruse. Vatikan je tako imao pun uvid u antisrpsku zaveru koja je bila maskirana AVNOJ-em. Samo srpski komunisti (pa ni srpska emigracija) nisu u toj sprezi katolika i komunista Slovenije i Hrvatske videli nikakvu antisrpsku (ni antijugoslovensku) zaveru. A, kako je ta sprega bila veoma zagrejana za ulazak Crvene armije u „Jugoslaviju“ (tj. u Srbiju, izdvojenu, izolovanu!), to su emigrantski krugovi Kraljevske jugoslovenske vlade bili čvrsto uvereni u to da iza te sprege, kao komunističke (komunističko-katoličke) ne može stajati Vatikan.

Pokazalo se da je Vatikan u stanju da se na tlu Jugoslavije posluži komunizmom kao svojim instrumentom: u tome i jeste specifičnost tito-komunizma, za razliku od boljševizma, koji naša opozicija i danas neosnovano pripisuje Titu i titoizmu. Tako je titoizam (tito-komunizam) u svojoj bitnoj dvoličnosti, uz dve dijametralno suprotne, a obe svoje politike, jednu javnu i jednu zavereničku – bio u stanju da istovremeno obavlja dve suprotne misije: da blokira istorijsku svest Srba, pogotovo srpske inteligencije i da, istovremeno osvesti istorijsko iskustvo (istorijsku običajnost) katoličkih naroda Jugoslavije.

Sigurno je jedno: oslobođenje Jugoslavije – ne ulazak Crvene armije u Srbiju, zamena nemačke okupacije sovjetskom, pa tito-komunističkom, nego oslobođenje i uspostava monarhije godine 1944. ili 1945. doveli bi Vatikan u veoma neugodan položaj: da se, radi spasavanja časti čitavog evropskog katolicizma, javno odrekne Rimokatoličke crkve Hrvatske. Suđenja klericima hrvatske crkve i ustaškom (kleronacionalističkom, krstaškom, panonsko-katoličkom) pokretu Hrvatske bila bi poverena najboljim našim i svetskim pravnicima i zato ne bi mogla ni da se pretvore u neku farsu (kao suđenja Stepincu i Artukoviću, namerno izvedena i kompromitovana kao „ustupci srpskoj osvetoljubivosti“).

Ne bi mogli da se uspostave ni oni, nama danas već poznati, „Pacovski kanali“ od Zagreba do Vatikana i do hrvatske ustaške emigracije na raznim kontinentima. Hrvatska nacionalna ideja (nacionalno-državna) sigurno bi doživela konačan poraz i ne bi više nikad mogla da se obnovi (da se obnovi u tome obliku obavezne srbofobije, koja i danas besni po evropskim ekranima i štampi).

No za sve to – da spasi hrvatsku nacionalnu ideju i Rimokatoličku crkvu Hrvatske – Vatikanu je bilo potrebno ne samo da podrži hrvatski (i slovenački) kleronacionalizam nego i da onemogući obnovu države koja bi u svojim granicama objedinila Srbe. Bilo je potrebno da se ovekoveči hitlerovska podela Jugoslavije (i konačno raspoluti srpska Krajina na hrvatsku i bosansku); da se ta podela prikrije maskom avnojske „ravnopravnosti naroda i narodnosti Jugoslavije“; da se nemački najfanatičniji saveznici, upravo oni koji su rat protiv Jugoslavije vodili isključivo kao rat protiv Srba (Hrvati, Šiptari, Mađari, Bugaro-makedonci, Kroato-muslimani) stave u isti položaj kao i Srbi, pa čak, kao što će se pokazati, i u povoljniji položaj.

S obzirom na silan ugled Srba u Drugom svetskom ratu među saveznicima i u savezničkoj javnosti, taj plan Vatikan nikako ne bi mogao ostvariti bez pristanka samih saveznika i bez (voljne ili nevoljne, svesne ili nesvesne) saradnje kralja i kraljevske jugoslovenske vlade u Londonu! Kako to postići?

Bilo je potrebno da na to pristanu i da za to jake razloge nađu i sami saveznici, a da, koristeći odsustvo pomenute svesti o Zlu, istorijske svesti naše emigrantske inteligencije (političara i državnika, pa i okoline samog Dvora i Krune), isti saveznici uvere i Krunu u to da je Tito „bezopasan“ i uz to „jedini spasilac Jugoslavije“, do koje je Kruni i pretežnom delu emigracije u odsustvu istorijske svesti svakako stalo!

Titova grupa – u kojoj su bili zapravo vodeći komunisti samo iz KP Hrvatske i KP Slovenije, odvojenih iz KPJ još 1937. godine, odmah po odbacivanju Konkordata 1937 – bila je zaverenička: i prema KPJ samoj, i prema Kominterni i SSSR-u, prema Jugoslaviji (kao državi koja je trebalo da objedini i zaštiti građanska prava Srba i da kazni sve agresore, nemačke saveznike iz Drugog svetskog rata). Zavera je bila protiv autentično prosrpske Jugoslavije.

Taj pristanak Tita – da bude zaverenik i protiv SSSR-a i KPJ – bio je uslov Zapada: da Tito-komunistima Zapad dopusti i omogući uzimanje vlasti u Srbiji (protiv volje srpskog naroda, a pomoću Crvene armije oktobra 1944), pa onda i vlasti (privremenoj) u Jugoslaviji. Tako saveznici – ne da udovolje zahtevu Vatikana (protiv Srba), nego da Jugoslaviju pripreme za njenu ulogu u predstojećem hladnom ratu – ipak udovoljavaju zahtevu Vatikana da se baš u Srbiji zavede komunizam! Zato saveznici čak i traže ulazak Crvene armije u Srbiju: ne u Jugoslaviju, nego samo u Srbiju, tj. „samo u nemačku okupacionu zonu Jugoslavije“ (a ta zona je bila upravo tzv. „uža Srbija“!).

Rezolucija IB će osuditi „veliku četvorku“ – Tita, Đilasa, Kardelja i Rankovića kao „vodeće agente Zapada u Jugoslaviji i u KPJ“, agente „imperijalizma“.

Iz knjige „Srbi u Jugoslaviji i Evropi“, 1994.
CEO TEKST:
http://www.standard.rs/dr-zarko-vidovic-vatikan-reziser-avnoja*.html
>
>
ZORAN PANOVIĆ: Mišković i Vučić

Dakle, sa dobrim sagovornicima ćaskamo ovih dana o „srpskom Votergejtu“, pa idemo u daleku 1966. godinu. Krajem aprila, Tito prima na redovno referisanje generala Ivana Gošnjaka, tadašnjeg ministra odbrane, i generala Ivana Miškovića, zvanog Brk, tadašnjeg načelnika Službe bezbednosti JNA (KOS).

Tito im se poverio: „Ja više ovako ne mogu. Ne mogu da trpim to prisluškivanje. Plašim se da razgovaram telefonom. Možete li da saznate ko me prisluškuje?“ Mišković kaže Maršalu: „Druže Tito, imamo snage da to istražimo ako je tačno“. I sastanak je završen.

Uglavnom, to je bio povod za čuveni julski Brionski (četvrti) plenum 1966. i smenu Aleksandra Rankovića.

U SIV-u je 1965. savezni sekretar za unutrašnje poslove bio Milan Mišković. Interesantna ličnost: Rođeni brat Ivana Miškovića, kao Hrvat ministar unutrašnjih poslova Makedonije u vreme krize sa Informbiroom (1948-53), a od 1953. do 1963. ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, sa najdužim stažom na toj funkciji u istoriji Hrvatske do danas. Rezultat Brionskog plenuma bilo je i formiranje Komisije za kontrolu rada Državne bezbednosti. Ona dobija ovlašćenja da ima uvid u zakonitost rada DB, uključujući i uvid u specijalna sredstva, tehniku i logistiku DB. Prvi predsednik Komisije bio je Slovenac, član SIV, Marko Bulc, a drugi Rista Antunović, srpski kadar. Milan Mišković je u vreme Plenuma bio savezni sekretar i na tom mestu ostaje do 1967. Otišao je nakon isteka mandata na funkciju člana predsedništva SFRJ.

A sad situacija iz 1972. godine. U SFRJ se formira Savet za pitanje državne bezbednosti. Prvi predsednik je lično Tito. Članovi Saveta su predsednik SIV i savezni sekretari za odbranu, spoljne i unutrašnje poslove. General pukovnik Ivan Mišković tada postaje specijalni savetnik Tita za pitanja bezbednosti, sekretar Saveta i (obratite sad pažnju na funkciju) – koordinator svih službi bezbednosti Jugoslavije. Iz vojne službe (KOS) se 1972. utvrđuje da neko prisluškuje generala Ivana Miškovića, koga i obaveštavaju o tome. Ustanovljeno je da to radi MUP (tadašnji SUP), a obrazloženja je bilo da je u pitanju greška, SUP se pravdao, kao nisu znali da je to taj telefon i tako to.

Šta je posle bilo sa čuvenom braćom Mišković: Milan je bio član Predsedništva Jugoslavije iz Hrvatske umesto Mike Tripala i ključna ličnost u CK Hrvatske, čiji su članovi tada bili i otac Iva Josipovića-Ante i Ivica Račan. Milan gine 1979. u saobraćajnoj nesreći, a u kolima je bio i Ivica Račan. Njegov brat Ivan je danas jedini živi narodni heroj u Hrvatskoj iz NOB-a, i simbol antifašističke borbe u ovoj državi. A Ivanov sin Zoran je od 1983. do raspada SFRJ bio generalni sekretar SIV i jedan od najmoćnijih ljudi u njemu.

Inače, legenda kaže da je pokojni glumac Ljuba Tadić dan-dva posle Brionskog plenuma sreo u Dubrovniku Aleksandra Rankovića. I Ranković ga pita: „Ljubo, brate, šta ovo bi?“ Možda i vas ovih dana neko nešto tako pita.

CEO TEKST:
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/miskovic_i_vucic.1083.html?news_id=250867

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Србија без опозиције

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Трећа Србија, једина Србија

Другачија Србија

Глупаци и преваранти

11 Responses to Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу?

  1. Varagić Nikola каже:

    Прогон српске ћирилице од Берлинског конгреса (1878.) до данас

    Мр Симо Живковић

    Од Берлинског конгреса до данас, води се културни рат за потискивање српске ћирилице из јавне употребе.

    Београд, 09.11.2012

    Деветнаести век је век национализма: затекао је Србе са ћириличном азбуком, Хрвате са латиничним писмом (православнни Словени писали су ћирилицом, а католички Словени латиницом). Покушај Руса да наметну Пољацима пољску граматику ћирилицом је пропао, што важи и за Хрвате који су одбили Вукову азбуку иако је економична – „читај како је написано”. Српска ћирилица је фонетска, хрватска латиница етимолошка. Сви ови проблеми заоштрени су када је Европа у Берлину 1878. године дала мандат Аутро-Угарској да окупира Босну и Херцеговину „јер Словенска раса није способна да валада самом собом”. У даљем тексту Аутро-Угарску ћемо звати само Аустријом.

    Аустрија је у Босни затекла три народа: према попису из 1910. године Срби су били релативна већина – преко 43%, затим Муслимани (који су тада себе звали Турцима, понекад Бошњацима) са 38%. Они изгубили су преко 6% јер нису хтели да живе под „Швабом”. Отишли су преко Београда за Турску, волели су Турску као мајку, она их је дочекала као маћеха, бацила их у пустаре Анадолије, у којој су људи углавном живели испод земље, и ту су босански Муслимани углавном помрли, нешто од глади, нешто од туге за лепом, шумовитом и пуном воде Босном. Тридесетих година 20. века промењена су им презимена и њима се губи траг у историји. У то време најслабији су били Хрвати, 18%, па су порасли на 22% јер су претопили у себе „католичке елементе” који су дошли из Аустрије или Угарске.

    Срби у Босни писали су ћирилицом, Хрвати латиницом, Муслимани арабицом. Неки Муслимани писали су и на Турском. Бегови су писали босанчицом – једном варијантом ћирилице.

    Муслимани су врло лако прешли на хрватску латиницу. Осећају је својом азбуком, осим у џамијама где је наравно све на арапском писму. Досељеници из Аустрије и Угарске били су: Немци, Мађари, Пољци, западноукрајински унијати, Чеси и Словаци. За њих је ћирилица била „страно тело”, било и је 144 хиљаде и Петар Кочић их је погрдно назвао куфераши – у Босну су дошли са празним кофером, као католици су постали део владајуће класе, листом се обогатили, релативно лако се претопили у Хрвате, били их је чак и у усташама. Сви они осим Чеха били су аустрофили, док су Чеси били аустрофоби и србофили, давали су мушкој деци српска имена, Милан и Душан. Све то најбоље види из књиге једног трагичног генија Јарослава Хашека Добри војник Швејк. (То је можда најбоља књига о Аустрији свих времена.)

    Како се зове „наш“ језик?

    Аустрија је у Босни лутала у називу језика: прво је језик назван хрватским, што нису хтели да прихвате Муслимани и Срби. Затим је језик назван босанским. То име нису хтели да прихвте Хрвати и Срби. Потом је језик назван земаљски језик. Босном је владао двадесет лета (1883–1903) један Мађар из Сент Андреје, Бени Калај – дететом је научио српски, био аустријски конзул у Србији, написао Историју Срба у којој је топло писао о Србима, али када је постао диктатор Срба забранио је своју историју. Он је седео у Бечу, срцу Аустрије, али се његова свака реч у Босни слушала. Кад је он умро, Аустрија је нашла компромис, језик је назвала српско-хрватским.

    Бени Калај је хтео да стопи сва три народа у један и да створи босанску нацију као равнотежу према претежно католичкој Хрватској и православној Србији. Његове присталице су углавном певале ову песму: „Од Требиња до Бродскије Врата нигдје нема Срба ни Хрвата”. Бени Калај је двадесет година радио на овој идеји, али није урадио ништа (сви покушаји унитаризације Босне од тада до данас су пропали). Међу поменутим народима влада „урођена” нетрпељивост, осим када би власт била јака: тада би настао лажни мир који је Андрић назвао „лијепа тишина”.

    Латиница је продрла из Загреба у ком су штампани уџбеници веома тешком варијантом хрватског књижевног језика. Тај језик исмејао је Петар Кочић у сатири „Јазавац пред судом”. Симо Матавуљ прича у књизи Биљешке једног писца да су ђаци у Хрватској учили хрватски 1871. године: „Био нам је близак као и кинески”.

    Аустрија је ипак морала да прави компромисе по принципу 6 – 4 – 2: на шест Срба долазило је четири Муслимана и два Хрвата. Прогласи су штампани на три језика – са леве стране српском ћирилицом ијекавицом, у средини на немачком језику, а на десној страни на хрватском књижевном језику. Тако је било све до Видовдана 1914. када је Гаврило Принцип, око једанаест сати пре подне, у Сарајеву, сасвим близу Миљацке, убио престолонаследника Фрању Фердинанда и његову жену, германизовану Чехињу, Софију Хотек. Тада је Аустрија забранила ћирилицу у Босни, Хрватској и Далмацији.

    Индиректно је забранили и српско име, а Србе су често звали „гркоисточњаци”. Забрањена је Матица Српска за Србе католике, која у Дубровнику је издала неких шест књига латиницом, али је то није спасило. Дубровник је био занимљив: дубровачки племићи су се осећали Србима и говорили су „старија народност него вјера”. Сиротиња се осећала Хрватима, па су Срби католици временом нестали; елита је побегла за Београд: Јорјо Тадић, Иван Божић, Виктор Новак … Потомци Срба католика у Далмацији данас се изјашњавају као Хрвати.

    Часописи на ћирилици

    Пре Принцпиповог атентата Срби су само у Загребу имали четири ћирилична листа. Напознатији био је „Србобран”. У Босни је излазило седам или осам српских листова, није могао да изађе часопис који би се звао „Српска вила”, могао је да изађе само као „Босанска вила” (Пре поменутог Видовдана Јован Скерлић направио је анкету у „Српском књижевном гласнику” у којој је покушао да унификује српски и хрватски књижевни језик. Он је понудио Хрватима компромис – да Хрвати пређу на екавицу а да Срби забораве ћирилицу. Хрвати су ово одбили и то највише интелектуална имена, а поред Хрвата и Србин католик Милан Решетар, најбољи коментатор Горског вијенца, Иво Војиновић, који је тврдио да потиче од старе српске породице из времена Немањића. Исто тако су мислили загребачки филолози, Томо Маретић и Петар Скок. Само три Хрвата из Далмације и Истре су пристали на овај компромис, Јосип Смодлака, Владмир Черина и Миле Старчевић. Хрвати су писали: „Веома смо тешко навикли на јекавицу, сад би нам било теже да пређемо на екавицу”.

    Али, после српске поведе у Првом светском рату армија Хрвата дошла је у Београд, и још 1928. године писали су у ћириличним новинама екавски. Велики песник Густав Крклец, још већи Тин Ујевић, затим Иво Анрић који је до краја живота писао екавски, а његови јунаци су говорили онако како се говорило у Босни ијекавски и икавски. Поменуте Скерлићеве идеје држала се ЈНА, па се може рећи да је она прошла попут Скерлића.

    Забрана ћирилице у Србији

    Године 1915. Црна Гора је нестала некако сама од себе, а Аустрија осваја Србију и дели је са Бугарима. Аустрији Београд и Шумадија, Бугарској Ниш и српска или Вардарска Македонија. Аустрија је у обе земље одмах забранила ћирилицу, фирме у Београду биле су на немачком, мађарском и хрватском језику и латиничним азбукама тих језика.

    У Црној Гори један учитељ је рекао: „Ћирилица и српска историја су основи српског национализма”. Сместа је отеран у мађарски затвор. Аустрија је бацила око на Београд, била је на путу да га очисти од Срба. У Бечу се говорило и писало у штампи: „Зашто тако варварски народ као што су Срби држи такав град који има водећи положај на Балкану”. Због тога су хтели да населе Београд Немцима или макар католицима. Све то је пропало 1918. године, када је Србија добила Први светски рат, ћирилица је одмах обновљена и Добрица Ћосић је рекао једном цинично: „Добили смо три рата два балканска и један светски а за награду смо сачували ћирилицу”.

    Ћирилица у Краљевини Југославији

    У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца ћирилица има два велика непријатеља: једног Србина Краља Александра Карађорђевића, и хрватске интелектуалце које зову франковци (по свом вођи Јосипу Франку који је био осијечки Јеврејин и у кући је говорио мађарски). Франковци су родили по злу познате усташе.

    Очистили су ћирилицу из Хрватске. Нису се обазирали на српску мањину која је 1910. година чинила 26%, у Далмацији Срба је било 10%, док су у Боки, која је исто историјски део Далмације, Срби увек били већина, а Хрвати трећина.

    Краљ Александар је имао идеју да твори југословенску нацију, југословенски језик, азбуку и културу. Славне српске заставе са Солунског фронта сахранио је на Опленцу. Главни идеолог био је један Хрват југословенског осећања, Виктор Новак. Написао је књигу Антологија југословенске мисли, предлагао је да се српска ћирилица остави само православној цркви, створио је нову азбуку од 22 слова хрватске латинице и осам слова српске ћирилице. Од свега овога, после убиства краља 9.10. 1934. године у Марсељу, није остало ништа, само су Србија и Црна Гора остале двоазбучне земље, Хрватска једноабецедна, последња ћирилица у Загребу нестала је 1937. године: то је била једна кафана која се звала „Београд”, франковци су свако вече фирму мазали фекалијама. Ово је власнику досадило и тако је умрла ћирилица у Загребу.

    Ћирилица под окупацијом

    Када су Немци довели усташе на власт 1941. године, први закон изашао је истог месеца, 21. априла који Хрвати зову травањ: „У НДХ се забрањује упораба ћирилце”. НДХ је имала максималне границе, од Словеније до Дрине. Имала је три и по милиона Хрвата, осамсто хиљада Муслимана и два милиона Срба. Пошто су Хрвати у односу на Муслимане били етнички слаби, прогласили су Муслимане „цвијетом хрватског народа”. Многи Срби и онај танак млаз Хрвата који су се осећали Југословенима закопавали су ћириличне књиге или их потајно спаљивали, тако да је изгледало да је ћирилце нестало у Хрватској и Босни. Сами партизани, који ће испасти победници у овом рату, у Хрватској су користили искључиво латиницу. Исто важи за Босну, док се у Србији и Црној Гори партизани служе само ћирилицом. У Црној Гори је чак слављен Свети Сава, јер Италијанима то није сметало. Италијани су понудили црногорским првацима да створе црногорски језик, ови су то одбили, али им није сметало да сруше споменик краљу Александру на Цетињу.

    Српски део Срема је латинизован као и цела НДХ, Бачку је Хитлер дао Мађарима и ова је земља графички мађаризована и латинизована. Оно што је остало од Србије названо је „немачком Србијом” или „Недићевом Србијом”. То је линија Београд – Лесковац, без Врања и Пирота које је Хитлер дао Бугарској. Србији је припало северно Косово и рудник Трепча, јер је Немцима требао тај рудник, за кога данас кажу да вреди шест билиона долара. Србији је припао и српски део Баната, десет хиљада квадратних километара, све заједно немачка Србија има 51.000 квадратних километара.

    Немци су поштовали српску ћирилицу, сва култура је била само ћирилична. Главни листови „Ново време”, „Српска борба”, излазили су само ћирилицом. Исто важи за позоришта, радио је Универзитет: Немци су забранили предавања али су студенти полагали испите. Путокази на путевима били су на два језика, на српском и немачком. Исто важи за све прогласе, за „Радио Београд” на оба језика. (Овај радио се „прославио” 1942. године када је Гестапо објавио да се „моле Срби да не пријављују један другог”, јер немачка полиција има паметнија посла него да прихвата пријаве комшија против комшија.)

    Хитлер је српски или Вардарску Македонију дао Бугарској и тамо је српска ћирилица замењена бугарском. Партизани на Сремском фронту користе искључиво српску ћирилицу. Све наредбе Пека Дапчевића су ћирилицом и ијекавицом. На том фронту на обе стране били су историјски савезници, у партизанима Срби и Руси, а према њима Хрвати и Немци. Ту је изгинула београдска и шумадијска омладина, намерно бачена на тај непотребан фронт, јер су партизани на Србију гледали као на четничку земљу. Према извештајима немачке тајне полиције у Недићевој Србији августа 1944. године четничког вођу Дражу Михаиловића подржавало је 80% Србије.

    Ћирилица после Другог светског рата

    У очишћеној Војводини после Другог светског рата враћена је ћирилица, Банат је остао без Немаца, иако их је само у Банату било триста хиљада. Војводина се јавила као нека посебна јединица у оквиру Србије, тражила је чак и Вуковар јер су Срби од увек тамо били већина, Броз их је одбио – „Од када Вуковар припада Војводини?”. То му није сметало да Барању да Хрватској која је тада први пут у својој историји припала Хрватској. (Ко је био у Вуковару видео је српске цркве 150 година старије од хрватских: српска црква у Даљу сазидана је 1723. године, а хрватске цркве створене су после нагодбе са Угарском. Срем је посрбљен у 15. веку. Пала је Деспотовина под Турке 1459. године и двеста хиљда српских породица се населило у Срем и тако га посрбило.)

    Срем су комунисти поделили овако: једна трећина Хрватској са главним градом Вукововаром, две трећине Србији. Борба за Вуковор је барем етнички била легитимна. За време комунистичке диктатуре ћирилица је нестала из Хрватске 1971. године за време такозваног „Масовног покрета”. Сами Срби из Хрватске ратовали су против ћирилице (Кордун, Банија и Лика), посебно они који су добили борачке пензије. Говорили су овако: „Ја не знам ћирилцу, што пишеш тим назадним писмом, латиницом пише цио свијет” (У бившем српском делу Македоније, 25.000 квадратних километара, комунисти су направили македонску државу и нацију. Њихов Вук Караџић се зове Блаже Конески, комунисти су му наредили – направи такав македонски језик да буде то даљи од српског. Он је за македонски књижевни језик узео говорни језик са линије Прилеп – Битољ. Створио је македонску азбуку од 28 слова. Македонци се чврсто држе македонске ћирилице, што нема никакве везе са тим што се у Македонији шири албанска латиница).

    У Црној Гори све до пре неколико лета службена азбука била је српска ћирилица и јекавица, али и тада је Бока била латинизивана: „Туристи не знају ћирилицу”. Данас је Црна Гора потпуно латинизована, ћирилица се понекад види као визуелни инцидент, само за време избора код тзв. српских странака.

    У Србији од 1987. године и појаве Слободана Милошевића ћирилца је потпуно враћена у живот, на свим митинзима постојала је само она. Кнез Михаилова била је ћирилична улица, телевизија ћирилична, писац ових редова успео је да латинични интервју пребаци на ћирилицу.

    После доласка ДОС-а на власт

    После 5. октобра ћирилица је прећутно осуђена на смрт. У Београду на попису има 93% Срба, а град је потпуно латинизован, Кнез Михаиловом влада енглеска, италијанска и хрватска латиница. Ћириличне кафане су уништене, скинути су ћирилични натписи, а кафане претворене у латиничне кафиће. Чувена кафана Косово уништена је из два разлога – да се промени њено име и азбука. Од десет књига, осам или девет штампа се на хрватској латиници. Осамдесет посто књига за децу иде латиницом.

    Ћирилицу користи само српска влада, Скупштина, суд, три групе српске омладине које се називају екстремним, образовани појединци, сам УНЕСКО је према писању „НИН-а” педесет хиљада српских књига штампаних латиницом уврстио у хрватску књижевност. Завршићемо са цитатом Сремчевих јунака: „По језику рекло би се да су то Ужичани, шта је било виђели смо, шта ће бити виђећемо”. Културолошки гледано, латинична инвазија прави од Срба латиничне Хрвате.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/sima-zivkovic/progon-srpske-cirilice-od-berlinskog-kongresa-do-danas.php

  2. Varagić Nikola каже:

    08. НОВЕМБАР 2012.

    Сто и нешто дана Брутовог царства земаљског

    Док се медијски мрак у Србији разбија на помрчину и маглу, и док из средстава јавног информисања није могуће сазнати шта се дешава и колико ко народу ради о глави, и док је све мање јасно ко је на српској јавној и тајној сцени “човјек, а ко пклат,“ (за неупућене, послушати пророчанску дискографију Забрањеног Пушења), Срби гледају ка небу, тражећи репове хемијских отрова, завирују по двориштима, тражећи системе антена којима се утиче на душевно здравље, зоре се на звекет лисица, изједначавајући медијски ефекат хапшења са остварењем правде, бусају се у јуначка прса кад природна непогода задеси омраженог непријатеља три хиљаде километара удаљеног од њиховог јада и биједе, навијају за и против њима небитних предсједничких такмаца у тој истој непријатељској империји, чекају Русе, пљују Русе… Једном ријечју, баве се споредним стварима, пројектованим да им скрену пажњу са догађаја који се директно тичу живота њиховог друштва.

    Шта се за то вријеме дешава у њиховом друштву, од оног што може да се види и наслути?

    Пресвучени Радикали су изгледа промијенили и неке виталне органе, па ће четнички војвода Томислав Николић и Шешељев мали од палубе Александар Вучић, уортачени са Слобиним шегртом Ивицом Дачићем, по свој прилици бити упамћени као владари Србије који су драговољно и ничим изазвани испоручили окупирану покрајину Косово и Метохију у руке и трајно и формално-правно власништво Шиптарима, и то не било којим, него терористи са убуђављене потјернице Интерпола, Хашиму Тачију, главом и брадом. Да се оградим: овако ствари изгледају и у овом смјеру се крећу, а прогнозирати било шта у земљи помрчине, магле и пклатова би било исто као предвиђати исход намјештене утакмице.

    Ја сам био срећан 20. маја, кад је Тома Николић “вољом народа“ збацио Бориса Тадића. Био сам задовољан и кад је Вучић намакао коалицију “затворска кошуља“ јер и сад тврдим да је свака власт без Демократске странке боља него било која са њом. Стога сам имао разумијевања кад се у такву Владу примало с коца и конопца и по начелу “ајде Мујо, нек’ је више војске.“ Контао сам да се злочиначки клан пупчаном врпцом везан за ДС мора хируршки одвојити од државних структура и да је за добро Србије оправдано ући у савез и са пословичним црним ђаволом, па и са Млађаном Динкићем. Није ме обесхрабривао ни недостатак идеологије Српске Напредне Странке, њен фалични програм, ни шароликост ликова уплетених у њен успјех. Разумијем ја да Србија није сасвим независна држава у којој се преко ноћи могу десити промјене “по вољи народа“ самим тим што наизглед родољубива политичка опција дође на власт. Истиснути политичке кланове и њима по џепу сродне привредне картеле који годинама уживају подршку сјеверно-атлантске империјалне заједнице није било ни могуће наглим резовима и котрљањем глава по прашини као што то, рецимо, ради амерички предсједник свјетским вођама које његови налогодавци не воле.. Клановске старјешине и њихови послушници сједе по управним одборима банака и јавних предузећа, увезани су са западноевропским фондовима, идеолошким организацијама за “безбједност и сарадњу,“ и другим видљивим и невидљивим агентурама и пипцима хоботнице која постоји да би имовину малих пребацивала у власништво великих, све служећи се државом као параваном који тој пљачки даје правни легитимитет и медијима који је другачије називају, “да се Власи не досјете.“ Да, нису Николић и Вучић извукли нимало лак задатак. И наравно да је танка линија којом ходе и да сила бога не моли и да Борис Тадић јесте довео Србију у толико понизан положај да је немогуће једноставно ђипити и усправити се.

    Ипак, чак и ако се послије сто и нешто дана Владе не може очекивати драстична промјена у друштву, то раздобље обично и служи као показатељ пута којим је Влада повела друштво. А пут води у тунел на чијем крају не да нема свјетла, него је боље питање има ли краја тунелу.

    Ивица Дачић прави озбиљније кораке ка признању шиптарске независности на Косову и Метохији него што је то чинио бивши предсједник свега, Борис Тадић. Српском јавном мњењу се годинама по питању Косова намећу двије тобоже нераскидиве премисе, које условљавају једна другу, а не би, да је здравог разума. Наиме, Тадићева политика “и Косово и Европска Унија“ није била опасна само зато што је била небулозна, него и зато што поставља услов за дихотомско схватање проблема. Кад таква политика пропадне, остаје та опасна двојба: или Косово или Европска Унија. Пркосити сјеверно-атлантској сили без подршке балансирајуће друге силе би било сулудо, и јасно је било да Николић мање-више мора да понавља небулозну мантру да би уопште прешао линију прихватљивости западноевропским силама чије непрелажење га је коштало власти прије четири године. Да би се купило вријеме, да би се власт и стварно заузела, јер побједа на изборима не јемчи и преузимање власти, разумљиво је да су Николић и Вучић морали жртвовати неколико реторичких пиона.

    Али Косово је од реторичког пиона одједном постало роба којом нова власт озбиљно тргује. Спољне околности су и даље неповољне по Србију – за шта нису криви Напредњаци – и притисак да се призна Косово је засигурно гадно тежак. Али ићи ка признању Косова – а савез Николић-Дачић неумољиво води Србију тим путем – по жељи и због пустих обећања западноевропских тлачитеља није политика коју српски родољуб може опростити и не сматрати је издајничком. Отето Косово, чак и мирење са отимањем Косова, није исто што и право на Косово продато по цијени која је у најбољем случају неодређена и неизвјесна, а у најгорем, мјерећи глобалне прилике, губитак стубова независности упоредив са самим губитком Косова. Потпадање под империјалистичке структуре тренутно забашурене као Европска Унија је губитак сам по себи и изгубити Косово зарад губитка уласком у Европску Унију – на страну позитивност чињенице да тај улазак нико не обећава – је равно поремећености ума.

    Не брине само пут којим иде државна политика савеза Николић-Дачић, него и подсмијевање ставу већине српског народа према таквом опредјељењу. Дачић се састао са Тачијем у Бриселу прије пар недјеља у највећој тајности, без јавног опредјељења за такав потез и објашњења тако противрјечног чина са било ког нивоа српске власти, а на који је народ имао право и што је обавеза власти. Не може Николић рећи да се он не би састао са Тачијем, не осудити оштро састанак свог премијера са истом непожељном особом, а очекивати да га и даље неко узима за озбиљно. Чак се и за преговоре Борка Стефановића са Едитом Тахири знало у Србији, иако су се сви правили луди говорећи да не знају шта је договорено. Сад кад су Дачићеви састанци са Тачијем учестали, касно је за осуде и критике. Подвала српске државе српском народу је успјела, наравно, уз помоћ медија од који ни један, ни они блиски новој, ни они одани старој власти, није најавио тај историјски сусрет српског првог министра са ратним злочинцем који је Србима вадио јетре. А и зашто би, кад се Власи неће досјетити? Шлаг на ову торту подвале је и објашњење да нова платформа за Косово мора остати у домену државне тајне.

    У исто вријеме, Србијом се шире лажна саопштења, медији се утркују ко ће сензационалније да слаже, да протури, да скрене пажњу на небитно… Наравно, медији су приватне фирме чији је главни, а у Србији и једини циљ да направе паре. Вучић звекеће лисицама и гради утисак да су хапшења у ствари поента борбе против корупције. Народ се ложи и навија да се ухапси лопов онај, лопов овај. Чита новине које зарад тиража оптуже, истраже и осуде наводне злочинце, без уплитања и примјерене акције и реакције надлежних органа. Колико је оптужница подигнуто против лица ухапшених у Случају Агробанка? Каква је то озбиљна борба против корупције кад се детаљи истраге против бившег министра Оливера Дулића и његовог наводног сарадника у злочину, садашњег министра Милутина Мркоњића, најприје провуку кроз новине, па се онда на њих килаво реагује, да би се прича завршила заташкавањем? Зар истрагу не треба да спроведе полиција, да достави резултате надлежном тужилаштву, да оно подигне оптужницу и да случај уђе у судску процедуру, а да медији само коментаришу те догађаје, наводећи изворе именом и презименом? Наравно, медији могу и да скрену пажњу на корупцију коректним истраживањем злочиначког понашања на које је онда надлежна служба дужна да реагује или да тај медиј буде тужен и можда угашен због ширења дезинформација и наношења штете угледу појединаца и друштва. Какви медији, какви извори, какви Дулићи, каква борба против корупције…
    О наводном прислушкивању и наводном покушају атентата на предсједника Николића на који његово обезбјеђење није ни реаговало није вриједно трошити чак ни неограничени Гуглов интернет простор.

    Ја се нисам слагао са остацима Радикала који су сатанизовали Николића и Вучића, јер сам сматрао да они тиме пљују сами на себе. Како сте, браћо Радикали, могли годинама да пратите такве људе каквим их данас сматрате и шта то говори о вама, њиховим сљедбеницима? Нисам био ни уз друге родољубиве коментаторе који су унапријед осудили Николића и Вучића за сваку ријеч која је изашла из њихових уста, јер разумијем какву су Србију наслиједили, каква су утврђења имали да освоје и шта се све мора прогутати и набаљезгати у том крстарењу мутном водом. Али послије сто дана владавине и усљед горе наведених примјера, који су само они најочитији, вјера у добронамјерност Напредњака и у њихово родољубље ми се љуља. Тешко је било у Србији отети полуге власти слугама Запада, али изговарање том тешкоћом може да буде основано само донекле. Постоје границе које се не прелазе, ако неко хоће да се сматра државником, а не дилетантом или издајником. A Напредњаци и њихови савезници у власти – од којих неки нису боље ни обећавали, а и да јесу, сами су признали да су лажови – полагано прелазе те границе и утапају се у наслијеђе крцуновско-милошевићевско-тадићевске Србије.

    Ја нисам посебно ни вјеровао у способности бивших Радикала да владају, али јесам вјеровао у њихову добронамјерност. Кренувши путем Брута, Николић и Вучић нису издали Србију, него Шешеља, као што ни Брут није издао Рим него Цезара. Послије сто дана њихове владавине, оправдано је упозорити их да пут којим иду јесте пут у издају Србије. А њихова издаја би била страшнија од Тадићеве, јер они су земаљско царство задобили кунући се у небеско.

    Објавио Srbo

    http://kamensrbije.blogspot.com/2012/11/blog-post.html

  3. […] Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу? […]

  4. […] Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу? […]

  5. Varagić Nikola каже:

    петак, 16. новембар 2012.

    Неправда за све – и други пут

    Поводом данашње одлуке Хашке инквизиције да амнестира Туђманове генерале Готовину и Маркача од сопствене пресуде:

    Неправда за све

    Сиви Соко, 15. април 2011

    Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

    То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.

    Хрватска прославља пресуду Маркачу и Готовини (Beta via B92)

    Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других – иако многи то редовно чине.

    Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде – што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП – онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

    Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин – то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

    Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату – иначе испада да циљ оправдава средства.

    Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати – а може да ради и заснива породицу – бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти – хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

    Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили – баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

    Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

    Posted by Gray Falcon
    http://sivisoko.blogspot.com/

  6. […] Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу? […]

  7. […] Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу? […]

  8. […] Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу? […]

  9. […] Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу? […]

  10. […] Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу? […]

  11. […] Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу? […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: