Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima

Dnevni tabloid “Kurir“ udarna je pesnica svakog režima u Srbiji i list koji služi za obračunavanje sa političkim protivnicima, ali bukvalno i za reketiranje srpskih privrednika. Jednostavno, onaj ko nije želeo da im da novac završio bi na naslovnoj strani tog tabloida. Ovo je sistem po kome „Kurir“ radi već godinama i koji dobro znaju svi na političkoj i ekonomskoj sceni Srbije. Ovo je istina o tabloidu koji se pojavljuje kao moralni sudija, a zapravo nikad nije poštovao ni novinarske kodekse ni etičke norme.

Radisav Rodić, koji se do tada bavio trgovinom i transportom, ušao je na medijsku scenu kada je 1998. godine osnovao “Glas javnosti”, u kome je okupio grupu novinara koji su napustili “Blic”. Još tada je pokušao da ukrade ime “Blicu”, ali ga je sud sprečio u toj nameri. Promenio je nekoliko glavnih urednika i novinara, a po pravilu svima je ostao dužan po nekoliko plata i poreza i doprinosa.

Tabloid „Kurir“ je osnovao 2003. godine, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, a nekoliko godina kasnije ušao je u rat s tadašnjim ministrom finansija Mlađanom Dinkićem zbog neplaćanja poreza.

Kada je na vlast došla koalicija DS, G17 plus i SPS, „Kurir“ je postao i njihova oglasna tabla. Međutim, vlast DS 2009. godine podiže optužnicu zbog nevraćanja kredita protiv Radisava Rodića, koji ubrzo završava u zatvoru. Međutim, bivši režim pristaje da Rodić, umesto u zatvoru, kaznu služi na VMA, ali da zauzvrat preuzmu glavnu ulogu u uređivanju tog tabloida. Ta jasna i ogoljena veza „Kurira“ i vladajućeg režima jasno se vidi na slučaju Dušana Bjelopetrovića, koji je iz Ministarstva pravde došao u upravu „Kurira“. Bjelopetrović postaje direktor firmi “Balkan njuz grup” i “Društvo osnivača i izdavača štampanih glasila Srbije”, koje su u vlasništvu sina Radisava Rodića Aleksandra, koji preuzima vođenje očeve firme.

Za samo godinu dana „Kurir“ beleži skoro 20 puta veće prihode – sa 53 miliona dinara u 2009. na milijardu dinara u 2010. godini. Svi ovi podaci dostupni su na sajtu Agencije za privredne registre. Ovaj rast prihoda još je zanimljiviji kada se ukrsti sa podacima oditorske kuće “ABC Srbija”, koja je u to vreme oditovala tiraž „Kurira”. Prihodi su im sve veći, a tiraži sve manji, jer su sa 120.000 prodatih primeraka u decembru 2009. pali na 104.000 u decembru 2010. godine. Ali zbog lažiranja podataka o prodatom tiražu „Kurir“ je prvi put izbačen iz oditinga ABC.

Posle pobede SNS na majskim izborima, menjaju se i stvari u „Kuriru“. Promenu političkog kursa prvi oseća Dušan Bjelopetrović, koji je u septembru, mesec i po dana posle formiranja vlade SNS-SPS-URS, skinut sa funkcije direktora “Balkan njuz grupe”. A funkcioneri Demokratske stranke sve češće krase naslovne strane “Kurira”, koji piše o njihovim sumnjivim poslovima dok su bili na vlasti.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/352321/Kurir–reketas–svakog-rezima

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Потрчко

август 9, 2010

Од како је власник дневног листа Потрчко у затвору, у тим новинама могу се прочитати текстови са оваквим насловима:

Министар економије заиста има само 12 шољица за кафу

Министар науке планира да се замонаши у Хиландару

Председник ЛДП: Никада нећу летовати у Хрватској

Председник Републике био у праву када се противио доношењу новог закона о информисању

Министар трговине купује само домаће, домаћим новцем

Председник СПО: На Космет треба вратити руског конзула – то мора бити нова државна стратегија

>

БЛИЦ

SPINOVANJE

децембар 22, 2009

EVO NAJBOLJEG PRIMERA KAKO SE ”OBRAĐUJE JAVNO MNJENJE”.

ŽENA UMIRE SA PRATEĆIM BOLESTIMA.

LEKARI JOŠ UVEK ISPITUJU DA LI SE RADI O VIRUSU H1N1 A NOVINE BLIC, VLASNIŠTVO BIZNISMENA IZ ŠVAJCARSKE KOJI JE ČLAN BILDERBERG GRUPE (IZ ŠVAJCARSKE JE I KOMPANIJA KOJA JE SRBIJI PRODALA VAKCINE, ALI I KOJA PRODAJE LEK TAMIFLU KOJI VIŠE NIJE DELOTVORAN) – STAVLJA NASLOV TEKSTA:

ŽENA PREMINULA OD NOVOG GRIPA

NARAVNO, VEST JE PRIPREMIO TANJUG. BLIC OD SVIH MEDIJA NAJVIŠE ŠIRI PANIKU OD NOVOG GRIPA, OBJAVILI SU I INTERVJU SA ČOVEKOM KOJI JE STVORIO TAMIFLU, IMAJU ODLIČNE VEZE SA DIREKTORKOM RZZO SRBIJE KOJA JE DEO ŽENSKE VLADE KOJU BIRA BLIC, A KOJA JE U ODLIČNIM ODNOSIMA SA PRVIM ČOVEKOM I PRVOM ŽENOM DELTA HOLDINGA KOJI UVOZI VAKCINE IZ ŠVAJCARSKE U SRBIJU. ISTI TAJ BLIC KOJI BIRA ŽENSKU VLADU SVAKODNEVNO STAVLJA SLIKE GOLIH ŽENA SA KRAJNJE GLUPAVIM KOMENTARIMA. TO VAM GOVORI O KAKVOJ SE DEVIJACIJI I UMNOJ POREMEĆENOSTI RADI KOD LJUDI KOJI VODE SRPSKE MEDIJE I DRŽAVU.

Smrtni slučaj u Kosovskoj Mitrovici

Žena preminula od novog gripa

Autor: Tanjug | 22.12.2009. – 10:25

Biljana Dimić (31) iz Gračanice, koja je primljena u kosovskomitrovačku bolnicu pod sumnjom da je zaražena novim virusom gripa H1N1 preminula je 30 minuta posle ponoći, potvrdio je Tanjugu direktor bolnice dr Milan Jakovljević.

Prema njegovim rečima, Dimićeva je primljena u bolnicu u nedelju u teškom stanju, sa sumnjom na novi grip, i nizom pratećih bolesti.

”U njenom lečenju učestvovao je ceo tim naših lekara, ali ona je, nažalost, umrla zbog komplikacija. Očekujemo rezultate koji će pokazati da li se radi o H1N1 ili ne“, istakao je dr Jakovljević.

On je dodao da su u vezi lečenja Dimićeve “kontaktirane tercijarne ustanove” i da je odmah po njenom dolasku u lečenje uključen “tamiflu”.

“Pridržavali smo se svih uputstva Ministarstva zdravlja u lečenju tako teških pacijenata, ali, nažalost, pacijentkinja je preminula”, rekao je dr Jakovljević.

BLIC

>>

Српски медији

мај 9, 2009

Какви су српски штампани и електронски медији, показује то да су министарству за културу упутили предлог да се допусти рекламирање дувана и алкохола на телевизији, да би се надокнадио губитак који је узрокован мањим приходима од маркетинга због економске кризе која је погодила привреду.  Ако то не поправи ситуацију, можемо да очекујемо oд српских медија да траже дозволу за пуштање порнографских филмова, рекламирање генетски модификоване хране и томе слично.

……

ИНФОРМЕР

Dragan J. Vučićević, predsednik UO Pressa poručuje Zoranu Panoviću, glavnom uredniku i članovima redakcije „Danasa“ (април 2011)

ДВЕ ГОДИНЕ КАСНИЈЕ (Вучићевић као ПОЛТРОН Вучића):

Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе”

После медијског рата током новембра 2015. године између Курира са једне стране, и Пинка и Информера са друге стране, обратио се и Зоран Пановић, уредник Данас-а:

ОДГОВОР МИНИСТРУ СТЕФАНОВИЋУ

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/odgovor_ministru_stefanovicu.1083.html?news_id=310780

>> видети још:

E-novine i Peščanik: Kad Blic brani Đokovića

септембар 20, 2012

Press-у се није свидела данашња изјава Бошка Обрадовића о медијима

октобар 3, 2012

REŽIMOBRANITELJI??

јул 29, 2011

„DANAS“ OBJAVIO

септембар 27, 2012

NIN i Pečat

децембар 31, 2010

Upravni odbor RTS –a izvinio se građanima

мај 23, 2011

Snježana Milivojević: Prvi i poslednji izveštaj o korupciji i medijima – и – Протест испред РТС-а!

јун 20, 2012

>

Покушај самокритике једног шарлатана

ПЕЧАТ је превазиђен и није потребан

Страх режима: Укинута емисија на Б92 о изборним крађама!!!

Текст скинут са сајта Пешчаник.нет

Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу?

Србија без опозиције

28 Responses to Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima

  1. Varagić Nikola каже:

    ЧИЈЕ СУ ОРАНИЦЕ

    Шеици могу да обрађују нашу земљу

    Странци не могу као физичка лица да купе земљу, али могу као правна лица, у приватизацији, да купе пољопривредно предузеће или комбинат, са земљом којом они располажу.

    Озима пшеница на њивама на Фрушкој Гори Фото Танјуг
    Чије су оранице у Србији или још боље речено ко све може да их обрађује? Да ли треба правити разлику ко све треба да буде поседник овог вредног националног ресурса?

    Ова тема изненада се наметнула након што је министар финансија Млађан Динкић, после повратка из Уједињених Арапских Емирата, саопштио да је тамо нашао купца за десетак пропалих пољопривредних предузећа. Могу ли арапски шеици да обрађују нашу земљу?

    Одговор је да могу. Странци, према важећим прописима, не могу као физичка лица да купе земљу, али могу као правна лица, у приватизацији, да купе пољопривредно предузеће или комбинат, подразумева се са земљом којом они располажу. Већ има неколико таквих примера. Чини се да је у случају позива арапским шеицима да буду инвеститори у пољопривреду министар финансија наљутио војвођанске паоре зато што им је понудио и државну земљу коју та предузећа обрађују и то закуп. Јер, тако нешто није немогуће, али је мало теже изводљиво. Прописи који регулишу област закупа државне земље кажу да на лицитацијама за њихово коришћење, и то у другом кругу, могу да учествују и правна лица са седиштем на територији локалне самоуправе које има најмање 10 хектара у власништву на територији те катастарске општине. Значи, уколико би шеици купили пољопривредно предузеће могли би да се надмећу и да закупе и државну земљу.

    Зоран Кнежевић, директор Управе за земљиште у Министарству пољопривреде каже да Закон о пољопривредном земљишту никога не ставља у привилегован положај ни власништва, ни коришћења земљишта.

    – Наш став је да земљу треба да обрађују они који то могу на адекватан начин како би били конкурентни. По нашем закону земљу обрађују пољопривредници и правна лица чија је основна делатност пољопривреда – каже наш саговорник.

    У Србији има 4,2 милиона хектара обрадивих површина, а по статистици просечни посед је још увек мали – око три хектара. Реално стање је ипак другачије, па у Министарству пољопривреде рачунају да је просечни посед повећан на око пет хектара с тим да има газдинстава и са неколико стотина, па и до хиљаду хектара.

    Приватизацијом пољопривредних предузећа и комбината изменила се и поседовна структура тако да су неки, попут Мирослава Мишковића, Ђорђија Ницовића, Миодрага Костића, Војина Лазаревића, Петра Матијевића, куповином и по неколико предузећа дошли до великог поседа. Тако се у јавности може чути да Делта има 25.000 хектара, Ницовић мало више, Костић око двадесетак хиљада хектара.

    Директор Управе за земљиште каже да је смањен, чак и преполовљен, број хектара које обрађују њихова предузећа из простог разлога што државну земљу коју су раније обрађивали ти комбинати сада могу да добију у закуп пољопривредна газдинства. На лицитацијама, каже Кнежевић, земљорадници нуде веће цене закупа и тако „односе” земљу.

    Одговор на питање да ли нама требају овако велики земљопоседници не треба тражити на адреси Министарства пољопривреде зато што су они настали Законом о приватизацији.

    – Није наш интерес да се праве велики земљопоседници, јер имамо пуно становника који живе у руралним подручјима и који су упућени на пољопривреду као извор егзистенције и за то им је, разумљиво, потребна земља. Да ли су приватизационом политиком направљени велики поседници може се дискутовати. Јер, нечијих 15.000 хектара само су један одсто од, на пример, војвођанских 1,5 милиона хектара обрадивих површина – каже Кнежевић.

    Према Закону о пољопривредном земљишту државна земља се не продаје, већ се на основу одлука локалне самоуправе даје у закуп ономе ко за њу више понуди.

    Примаран циљ Министарства је, каже наш саговорник, да се очува пољопривредно земљиште. Јер, због претварања у грађевинско, пошумљавања, повећања броја становника сваког сата се у свету изгуби 900 хектара. У Европској унији ове године нестаће 100.000 хектара обрадивих површина, а у Србији је тај просек 7.000–8.000 хектара годишње. У неким годинама губили смо и по 34.000 хектара. Богате земље су свесне тог проблема па су у земљама у развоју купиле чак 220 милиона хектара. За последњих десет година Уједињени Арапски Емирати су купили чак 2,2 милиона хектара.

    Иначе, ми можемо да рачунамо да још само у наредне четири године странци као физичка лица из Европске уније неће моћи да купују земљу код нас. Након што и последња земља Литванија ратификује ССП, а то се очекује до краја ове године, тече тај рок. То значи да ће већ 2017. године грађани ЕУ бити изједначени с нашим по овом питању. Министар Горан Кнежевић већ је најавио да ће покушати накнадно да испреговара нешто другачије решење што би подразумевало да се свих 27 чланица ЕУ с тим сложи.

    У јавности се може чути да би мотив за куповину наших ораница могла бити њихова ниска цена, односно каснија препродаја по уласку у ЕУ у којој су цене више. Познаваоци прилика кажу да су и код нас цене земље повећане и да се за земљу прве и друге категорије крећу од 8.000 до 15.000 евра по хектару.

    Статистика, иначе, показује, да се годишње не обрађује између 170 и 300.000 хектара, углавном у источним и југоисточним деловима. Разлози су економске природе и то што су парцеле ситне земља лошијег квалитета, без инфраструктуре. За необрађивање земље изричу се прекршајне казне од 2.000 до 200.000 динара ако се ради о правном лицу. Ове године написано је 12 таквих пријава.

    Јована Рабреновић

    http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Cije-su-oranice/Seici-mogu-da-obradjuju-nasu-zemlju.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Ugledni reketaš

    Mirjana Bobić-Mojsilović

    OVO sigurno nije zemlja naših snova. Ovo je, posle svega, jedna tužna zemlja. Jedno dete od petnaest godina izbolo je nožem u hodniku škole u Novom Sadu, dvojicu momaka koji su ga maltretirali, reketirali i tukli. Kako novine pišu, u pitanju je dobar i miran dečko i dobar đak. I ono što je strašno – detetu koje je to učinilo u samoodbrani, sudija je odredio pritvor od trideset dana! I to u nedelji u kojoj je na velika zvona objavljeno da će zbog gužve u zatvorima i velike skupoće, država uskoro pustiti na slobodu nekoliko hiljada kriminalaca, kao i da će kazne ubicama, reketašima i mafijašima biti drastično skraćene!

    Gde su sada partije, grupe za zaštitu dece, psiholozi, udruženja roditelja i slične instance, da podignu svoj glas, ako ni zbog čega drugog – onda zbog ovakve nelogičnosti?

    U nedelji u kojoj Aleksandar Vučić najavljuje razotkrivanje još afera i nova hapšenja, detetu odrediti pritvor od 30 dana deluje zaista zaprepašćujuće! Da neko zaista želi – mogao bi da reši tu priču sa decom, školama, kafićima oko njih, dilerima droge i reketiranjem – jednom zauvek. Pohapsite i tucite bez milosti one koji se poput ajkula muvaju oko škola, vrebajući našu decu.

    Poenta cele naše tragedije leži u jednostavnoj istini, koja se na sve raspoložive načine svih ovih godina promovisala u medijima – reketiranje se ovde isplati. Reketiranje je alfa i omega svakog biznisa, svakog uspona. Mafijaški rečnik odavno je postao „dobro jutro“ naše privrede, politike, svih poslovnih odnosa – stranke reketiraju preduzeća, onda preduzeća reketiraju druga preduzeća i ta začarana spirala stigla je do naše dece. Otimačina je način opstanka, najčešće početak neke uspešne karijere – reketiranje je paradoksalno, dobilo simboličku podršku javnosti – ono što se tako često pominje postaje ne samo odomaćeno nego i opšteprihvaćeno – sudeći samo po onome što čitamo u novinama u poslednje vreme, zatvori zaista jesu pretesni za količinu kriminala koja u ovoj zemlji postoji.

    I samo neka niko ne kaže da smo se vratili u devedesete otkako imamo novu vladu. Nažalost, mi smo u devedesetim, bez prestanka.

    Ipak, najava Aleksandra Vučića da nijedna pljačka, reketiranje i otimačina neće proći nekažnjeno, zvuči zaista ohrabrujuće. Sa druge strane, frapantno je koliko se ideja da je novac jedina vrednost, promoviše i u Skupštini. Nemojmo da se čudimo što dvojica mlađih punoletnika otimaju novac od klinaca ispred neke srednje škole, kada svakoga dana u novinama i na televiziji možemo da pročitamo kako su poslanička mesta, savest, kumstvo i odanost – na prodaju, a najveća berza te đavolske trgovine i svojevrsnog reketa jesu upravo skupštinski hodnici – od Narodne skupštine do malih opština. I rušenje vlasti, i bavljenje politikom i sve oko nas – u središtu svih odnosa postoji samo jedno – oteti novac!

    Upravo zato, sve je obesmišljeno – upravo zato dvojica kreću na jednoga, upravo zato rade noževi, i kriminal, i reket, i prostitucija i totalni sunovrat svih vrednosti. Ako je „ugledni biznismen“ godinama bio eufemizam za kriminalca, onda to nije problem kriminala nego našeg poimanja ugleda. Sramota jedne zemlje je da propagira ideju da su ugledni oni koji imaju novac, a da su neugledni oni koji ga nemaju. Otuda, nije neobično da su takozvani mali i neugledni posegli za noževima.

    Gradnja novih zatvora u ovom trenutku ispostavlja se kao kapitalna investicija – ali, plašim se da bi i za taj posao stoleća, radili reket, mito i korupcija, kao uvek kad se kod nas „gradi nešto novo“.

    http://www.mirjanabm.com
    http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:405429-SRCE-POD-PRITISKOM-Ugledni-reketas

  3. Varagić Nikola каже:

    SPASOJE JOVANOVIĆ, INSAJDER SA JAVNOG SERVISA: TIJANIĆ JE OD RTS NAPRAVIO KOPIJU B92

    Miodrag ZARKOVIĆ

    Kažu mi ljudi da je na sramnom filmu „Srebrenička polja smrti“ intervenisao Tijanić direktno

    Ljutnja Spasoja Jovanovića nije samo razumljiva i opravdana već je i visokostručna: kao diplomac čuvene praške akademije i magistar montaže, pa još decenijama zaposlen na Radio-televiziji Srbije, Jovanović je jedinstveno pouzdan svedok moralnog i profesionalnog posrtanja Javnog servisa pod rukovodstvom Aleksandra Tijanića. To nesvakidašnje svedočanstvo, opominjuće i zastrašujuće, nije više mogao da drži u sebi kada je video kako se njegova matična kuća ophodi prema nedavnom incidentu u Pragu, kada je Madlen Olbrajt izvređala i grupu tamošnjih srpskih prijatelja i samu srpsku naciju. Za Spasoja Jovanovića, životno posvećenog srpskom pitanju – trenutno je zaokupljen dokumentarnim filmom o Jasenovcu koji, kao koscenarista i reditelj, završava u saradnji sa akademikom Srboljubom Živanovićem – to je bila poslednja uvreda u čaši odavno prepunjenoj lažima, proneverama, obmanama i sveukupnim štetnim delovanjem sadašnjeg rukovodstva nacionalne televizijske kuće.

    Koliko RTS laže?

    — Mnogo. Pošto sam radio za Češku državnu televiziju, u vreme njihove tranzicije, a radio sam svojevremeno i na javnom servisu u Švedskoj, mogu da poredim. Svuda ima interesa i uređivačke politike koja naginje trenutnoj vlasti, ali to je tamo ipak u razumnijoj meri. U Češkoj, na primer, vlast postavlja generalnog direktora, ali ne dira uredništvo, pa su urednici zbog toga mnogo samostalniji nego ovde. Kod nas je situacija katastrofalna.

    Ima li cenzure?

    — Ima, i te kako. I opet mogu da poredim sa Češkom: mnogo više cenzure ima kod nas, nego tamo kod njih. Dobar primer može da bude dokumentarni film „Oteto Kosovo“, koji je radio Vaclav Dvoržak, moj prijatelj još iz vremena studija na Praškoj akademiji, a ja sam mu bio neka vrsta supervizora. Bilo je problema i na češkoj televiziji, bilo je pokušaja da se film cenzuriše, pa i zabrani, ali su ga na kraju pustili u udarnom terminu, i to integralnu verziju, u julu 2008. godine. A kod nas, na RTS, više od pola godine su ga držali u bunkeru. Više od pola godine nisu znali šta da rade sa tim filmom, da li da ga prikažu ili ne. Pustili su ga tek februara 2009, negde oko prve godišnjice jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti. I to su ga pustili isečenog. Nema prvog minuta filma iz meni nepoznatih razloga. Isto, pred kraj filma ostalo je neprevedeno nešto što je Dvoržak stavio, a što podseća Čehe na 1938. godinu, kada su oni doživeli sve ovo što mi preživljavamo već 20 godina, tu izdaju Evrope i Zapada. Dakle, u filmu piše da su zemlje koje su potpisale Minhenski ugovor 1938, a to su Britanija, Nemačka, Francuska, iste zemlje koje su sada izvršile agresiju na Srbiju, samo još potpomognute Amerikom. E to je ostalo neprevedeno kod nas. To je mogao da čuje i pročita samo onaj ko zna češki.

    Kako je moguće da RTS ima takav tuđinski odnos prema nečemu čemu je, u krajnjem slučaju, ključno doprineo jedan njihov radnik, tj. vi?

    — Mene je Dvoržak pozvao 2005. godine, kada je počeo da radi na tom filmu. Čim sam video sinopsis, koji mi je pokazao da Dvoržak namerava da prikaže istinu, naravno da sam pristao. I Dvoržak je došao sa ekipom u Beograd. Tražili su da se potpiše ugovor sa nekom kućom koja ima arhivski materijal, kako bismo mogli da se snabdevamo istim. Predložio sam da se taj ugovor potpiše sa RTS, jer RTS ima bogatu arhivu. U stvari, imao je, a izgleda da u poslednje vreme snimci kao da nestaju.

    Gde nestaju? Kako nestaju?

    — Pa lepo, nestaju. Ili neće da vam ih daju. Ali ih nema, nedostupni su. Viđam te snimke kako ih koriste druge televizije, recimo B92 ili Studio B, ali, kada ih ja tražim, onda ih nema. Evo, godine 2009. počeli smo da pripremamo dokumentarni film o Srebrenici, ali, kada sam tražio iz arhive da uzmem neke snimke samo da ih pogledam, rečeno mi je da snimci više ne postoje! Hteo sam, na primer, da dođem do čuvenog snimka sa kraja 1993. na kojem se vidi kako ukrajinski „plavi šlemovi“ i vojnici Republike Srpske u konvoju u konzervama sardina nalaze municiju za vojsku Nasera Orića u Srebrenici. Taj snimak je poznat, on je obišao ceo svet, ali više ga nema u arhivi RTS, barem ja nisam mogao da dođem do njega. Takođe, nisam našao ni snimak ulaska Vojske Republike Srpske u Kravicu u martu 1993, kada je pronađena masovna grobnica srpskih civila, mahom staraca, žena i dece, pobijenih te godine na Božić. Ni taj snimak više nije u arhivi RTS.

    Da se vratimo na Čehe…

    — Dakle, u to vreme, 2005. godine, došlo je do smene glavnog urednika Informativnog programa, odlazila je Gordana Suša, a dolazio Nenad Lj. Stefanović. I dolazeći urednik je potpisao ugovor o saradnji, kojim je dogovoreno da će RTS odobriti autorima pristup našoj arhivi, a zauzvrat će film biti dostavljen RTS za prikazivanje odmah posle premijernog prikazivanja u Češkoj. I onda je krenuo rad na filmu, lično ja sam prebacivao Česima arhivske snimke i film je završen. Onda su počele peripetije sa njegovim prikazivanjem u Češkoj. Bilo je pokušaja da se film zabrani. Ko zna da li bi i bio prikazan da nije bilo Jaroslava Foldine, socijaldemokratskog poslanika, inače Srbina po majci. Foldina je platio izradu 800 kopija tog filma i podelio ih svim poslanicima dvodomnog Češkog parlamenta, kao i svim češkim poslanicima u Evropskom parlamentu, članovima vlade, predsedniku, i rekao im: „Ovaj film hoće da zabrane“. Posle toga je film pušten kod njih. Zatim je poslat i u Beograd, a meni je jedna Srpkinja iz Češke poslala prevod. Sjajan prevod, besprekoran do najsitnijih pojedinosti. I taj prevod sam dostavio RTS. Kumio sam ih i molio da toj ženi daju honorar. Do dana današnjeg dinara joj nisu isplatili iako su bili obećali da hoće.

    A šta se dešava sa filmom?

    — Meni su uporno govorili da će uskoro da ga puste, ali ga nikako nisu prikazivali. Od jednog novinara koji je kasnije, nažalost, dobio i otkaz u novembru 2008. saznajem da je Nenad Lj. Stefanović rekao na kolegijumu da taj film ne može da se pusti jer je jednostran. Taj novinar je bio prisutan na tom kolegijumu, i pričao mi je da je Stefanović rekao da film predstavlja „miloševićevsko jednoumlje“!

    Kako ste reagovali?

    — Mene je to strašno pogodilo! Preko nekih poznanstava obavestio sam o tome Vojislava Koštunicu i mislim da je on na kraju izdejstvovao da film bude prikazan. Na kraju je i pušten 15. februara 2009, ali cenzurisan, bez prvog minuta. Čak i takav, film „Oteto Kosovo“ bio je najgledaniji sadržaj na RTS u celoj 2009. godini izuzev sahrane patrijarha Pavla, koja je jedina bila gledanija. Dvoržakov film gledalo je više od dva i po miliona ljudi u Srbiji! A, kada je repriziran 24. marta 2009, videlo ga je još 800.000 gledalaca. Dakle, ukupno je više od tri miliona gledalo to „jednoumlje“ koje je uredništvu smetalo. Ali uredništvu ne smetaju neke druge stvari, koje se vrte po RTS.

    Na koje stvari mislite?

    — Između ostalog i na film „Srebrenička polja smrti“ iz 2010, koji je letos ponovo prikazan na Prvom programu. Taj film je neviđena laž. Bukvalno od prvog frejma iliti prve sličice, pa sve do poslednje, to su same laži i protivsrpska propaganda. Pošto ja sa Dvoržakom uveliko radim isto film o Srebrenici kao koscenarista i koreditelj, meni je fizički bilo mučno da gledam taj film koji je pustio RTS. Naročito me boli kada se setim da smo i mi počeli da radimo na svom filmu 2009. i da smo ponudili RTS da ga snimimo sa njima u saradnji, ali su oni najpre prihvatili, pa se onda odjednom predomislili i odustali, a na kraju izašli u javnost sa ovim sramotnim „Srebreničkim poljima smrti“.

    Poznajete li famoznu Slađanu Zarić, koja slovi za autora RTS filma?

    — Ne poznajem je, ali nije ona autor. Ona nigde nije potpisana kao autor filma.

    Po novinama je bila najavljena kao takva…

    — Jeste, ali u samom filmu nije potpisana. Nije potpisan niko, jedino na kraju stoji „Realizacija: RTS“. Što znači da RTS kao kuća stoji autorski iza tog filma. Dakle i ja! Pa to je uvreda i za mene i za mnoge druge zaposlene na RTS koji su bili zgroženi tim filmom. Gospodin generalni direktor Aleksandar Tijanić mora da odgovara zbog takvog filma. A kopije tog filma se prodaju u Potočarima, na ulazu u veštački spomen-park, koji su inače Amerikanci naredili da se podigne 2003. godine jer ni muslimanima to nije bilo ni na kraj pameti. E, na ulazu u taj spomen-park prodaju se kopije „Srebreničkih polja smrti“. I niko se sa RTS ne buni zbog toga, makar na ime autorskih i producentskih prava! Niko ništa ne preduzima povodom toga!

    Ako autor filma nije Slađana Zarić, ko ga je uradio?

    — Kažu mi ljudi da je intervenisao Tijanić direktno. Čak je i reditelj, koji je rukovodio snimanjem, isključen iz projekta ili se sam isključio, kada je video na šta će to da liči. Takođe sam čuo da su skrajnuti, tj. odstranjeni i neki snimci koji su prikazivali da je u Opštini Srebrenica bilo i srpskih žrtava, da nisu samo muslimani stradali već da je bilo i mnogo pobijenih Srba civila. Nigde se u tom filmu ni ne pominje da se kolona od 12.000 do zuba naoružanih muslimanskih vojnika sa ne samo lakim već i teškim naoružanjem, probijala iz Srebrenice do Tuzle. Da ne pominjem da su čak i muslimani cenzurisani ako su pričali nešto što bi moglo da ide u prilog Srbima.

    Na koga mislite?

    — Prvenstveno na Hakiju Meholjića, koji je bio komandant milicije u Srebrenici i pre rata, i za vreme rata, i posle rata. U ovom filmu koji mi sada radimo, snimili smo 2009. izjavu Meholjića da je Izetbegović njima priznao još 1993. da mu je Klinton tražio da žrtvuje nekoliko hiljada muslimana kako bi Amerika i NATO mogli da intervenišu u Bosni. Izetbegović je tada od srebreničkih komandanata tražio da pobiju pet hiljada civila u Srebrenici kako bi se to namaklo Srbima. Sve je to Meholjić nama ispričao u kameru, ali se u RTS filmu to i ne pominje. Meholjić se u RTS filmu pojavljuje i svedoči, ali niti jednu njegovu reč o ovom Izetbegovićevom zahtevu nisu pustili. Ko je gledao „Srebrenička polja smrti“ nije mogao da vidi tu priču.

    Znači, cenzuri ništa ne promiče?

    — To je stravična cenzura prema svemu što predstavlja istinu o našem narodu. Hoće da operu mozak celoj naciji. Setite se samo Olea Fluuma, norveškog reditelja, koji je uradio film o Srebrenici pod istim ugovorom kao što smo mi imali za „Oteto Kosovo“, da mu film odmah posle Norveške bude prikazan na RTS. Dve godine su mu film držali u bunkeru! Fluumov film je u RTS stigao u julu 2010, a prikazan je tek jula ove godine. Šta se čekalo toliko dugo?!

    Zar čekanje nije manir RTS? I nedavni incident sa Madlen Olbrajt u Pragu morao je da sačeka na „Javnom servisu evropske Srbije“…

    — Dabome, skoro dva dana su to krili od našeg naroda. Kao što su prošle godine sakrili da su isti ti ljudi, članovi udruženja, organizovali zanimljivu akciju kada je u Prag dolazila Atifete Jahjaga, samozvana predsednica Kosova. Oni su tada sa Instituta za patologiju uzeli tegle sa ljudskim organima – jetrom, bubrezima, srcima – koje su poneli u znak protesta protiv Jahjage, pa su joj još i ponudili to da ponese na Kosovo. Iako su i tada u RTS dobili od mene informaciju o dešavanjima u Pragu iz prve ruke, nisu ni pomenuli to u informativnim emisijama. Isto su se poneli i ove godine. Kada su pripremali suočavanje sa Olbrajtovom, Dvoržak i ostali aktivisti udruženja su mi, naravno, unapred bili javili, tako da sam i ja bio spreman. Susret sa Olbrajtovom u knjižari u centru Praga dogodio se u utorak uveče oko šest sati, a ja sam već sutradan, u sredu oko podneva imao snimak toga i plakate koje su naši prijatelji uručili Olbrajtovoj. I obavestio sam o tome uredništvo RTS, a posebno urednika deska. Niko nije pokazao ni najmanju želju da objavi to što sam doneo. Samo je jedna novinarka, inače poreklom sa Kosmeta, koja nam je pomagala i oko filma „Oteto Kosovo“, uzela snimak i rekla da će ona da pokaže to svojim urednicima. Vratila se i rekla mi da niko nije hteo ni da je sasluša!

    Na kraju su ga pustili?

    — Tek kada je cela Evropa počela da priča o tome šta se dogodilo u Pragu, pa i ceo svet, kada je snimak iz Praga prikazan i na BBC i na američkim televizijama, tek onda su se i na RTS smilovali da ga puste. I to je, kako sam obavešten, urednik trećeg „Dnevnika“ samoinicijativno odlučio da prikaže. Tako da je srpska publika tek u ponoć četvrtak na petak mogla da vidi Olbrajtovu kako histeriše na naše prijatelje. Eto takav je odnos najodgovornijih kadrova na RTS prema živim događajima. Da ne pričam o tome kada su isti ti Česi dolazili skoro u Srbiju.

    Naprotiv, pričajte…

    — U tom udruženju Prijatelji Srba sa Kosova i Metohije uglavnom se nalaze Česi i Slovaci. Pre jedno dvadesetak dana su, zajedno sa još nekim Poljacima, organizovali posetu srpskim enklavama po Kosmetu i odnošenje humanitarne pomoći. Sve je to u sklopu velike akcije koju nameravaju da uskoro pokrenu u svojim zemljama da tamošnju javnost upoznaju sa nepravdom koja se nanosi Srbima, da pokažu da Srbi na Kosmetu žive u uslovima koji su gori nego geto. Kada su odlazili dole, prošli su i kroz Beograd. Jednu noć su proveli ovde u hotelu Slavija. Uredno sam obavestio uredništvo da grupa prosrpskih aktivista iz Češke, Slovačke i Poljske obilazi Srbe na Kosmetu i nosi im humanitarnu pomoć. Mislite da je od njih kojima sam se obraćao neko pokazao želju da makar porazgovara sa tim ljudima? Ma ni pod razno! A kamoli još da su poslali nekog sa njima na Kosmet, pa da napravi reportažu!

    Da li je bilo još slučajeva takvog nemara prema srpskim nacionalnim interesima?

    — Koliko hoćete. Evo da vam ispričam nešto o dokumentarnom serijalu „Srbi i Srpska pravoslavna crkva u rasejanju – Australija“, koji sam lično uradio, kao koscenarista, montažer i reditelj. Napravio sam 18 epizoda o tome šta su sve naši ljudi u Australiji izgradili u ime srpske vere i kulture. Normalno, našao sam i sponzore, koji su novčano pomogli ceo poduhvat, a zauzvrat sam im obećao reklame na RTS, kada se serijal bude prikazivao. I, kada sam završio serijal, kreće opstrukcija. Najpre mi kažu da će serijal biti prikazan petkom u osam uveče, na Drugom programu. Kažem odlično jer se taj termin, kao udaran, uklapao u ono što sam ugovorio sa sponzorima serijala. Ali onda odjednom pomere, kao, ne može u osam, mora u deset. Dobro, neka bude u deset. A onda ne može ni u deset. Tako su skoro godinu dana pomerali i pomerali serijal da bi ga konačno pustili utorkom u 11 uveče, ali ni to nisu ispoštovali, nego su svaku sledeću epizodu pomerali sve kasnije i kasnije do iza ponoći. I onda su u jednom trenutku prekinuli prikazivanje, kao, mala je gledanost. Pa ko gleda televiziju u to doba?! Uglavnom, prekinuli su prikazivanje i ostavili me u silnim nevoljama sa sponzorima. Ja sam tim ljudima obećao nešto, a RTS mi je uskratio priliku da to i ispunim, tako da mi je sve to donelo dugove.

    Da li je to jedino što vas je RTS oštetio u novčanom smislu? Kakvo je stanje na Javnom servisu u tom pogledu?

    — Veoma loše. Mnogim novinarima, rediteljima, snimateljima, montažerima… pa i meni između ostalih, plate su smanjene tako što su 2007. prebačeni u niže platne razrede, na osnovu novog kolektivnog ugovora. A te platne razrede je osmislio izvesni Predrag Kajganić, direktor produkcije koga je sam Tijanić doveo, a kasnije i otpustio kada mu je odradio posao. E, mene su spustili dva razreda niže na platu od 39 hiljada dinara. Žalio sam se pismeno na tu odluku i Kajganiću i Tijaniću, ali do danas, pet godina kasnije, nisam dobio nikakav odgovor. Uopšte, plate na RTS su male. To što oni kažu da je prosek 70 hiljada to je laž. Ustvari, možda uredničke i direktorske zarade izvlače prosek jer su plate rukovodilaca po sektorima i ostalih direktorovih miljenika vrlo visoke. Među njima najmanja plata je 100.000 dinara, a idu i do 400.000. Kada sam 2008. godine ponovo odlazio u Australiju, pa sam morao da priložim podatak o prosečnoj zaradi, žena koja mi je izdavala potvrdu rekla mi je da je da su plate rukovodilaca neuporedivo veće. Reče da među rukovodiocima, među direktorovim pulenima, najmanju platu ima neko ko je sa srednjom stručnom spremom primljen svega nekoliko meseci ranije i da mu je mesečna plata 100.000 dinara. A to je bilo, rekoh, pre više od četiri godine, kada je evro vredeo nešto malo više od 70 dinara.

    Šefovi po RTS imaju plate od 1.300 evra pa naviše?

    — Naravno, ne svi rukovodioci pošto ima među njima i čestitih ljudi, koji su zbog toga skrajnuti i rade odgovorne poslove za plate od 40 i nešto hiljada. A mi ostali radimo za mrvice. Većina na RTS od oko 75 odsto radi za platu između 18 i 35 hiljada dinara. Pritom nam plate i kasne, a nadoknadu za prevoz, koja se uračunava u lični dohodak, ne primamo već mesecima. Uz to, pogledajte ovu naredbu generalnog direktora: onima koji ostaju prekovremeno u noćnoj smeni, pa ih posle razvozi kućama službeni automobil, to će se ubuduće odbijati od mesečne nadoknade za prevoz! Od markice! Pa, gde to ima?!

    A kako ima novca za „pojačanja“ dovedena sa drugih televizija, naročito sa B92?

    — To mogu samo da nagađam, ali to što se dovodi na RTS to se zove prekrcavanje. Mogu da posvedočim za moj sektor, a to je sektor montaže: ranije nas je bilo oko 75, a sada nas je preko 100. A navodno nema novca! Odakle su ti ljudi došli i sa kakvim školama, nemam ni najmanju predstavu. Ali mogu vam reći da mnogi među njima nemaju ni najosnovnija znanja. Primljeni su bez konkursa po ko zna kakvim linijama, bez ikakvih provera, ma užas. A u isto vreme su mnogi pošteni, časni i sposobni ljudi oterani sa RTS, navodno zato što nema novca. Ne samo da su mnoge oterali, što u penziju, što u socijalne programe, već su to iskoristili da lažu nas ostale. Pričali su, naime, kako će ta sredstva, oslobođena odlaskom tih ljudi, upotrebiti na povećanje plata nas koji ostajemo, prvenstveno nas sa visokom stručnom spremom. To se, međutim, nikada nije dogodilo.

    Ali ima novca za dovlačenje kadrova sa B92?

    — I za njih, i za partijske poslušnike sa drugih stanica, i za razne menadžere, kojih je puna televizija. Šta ti ljudi rade nemam pojma, ali ima ih more, a, koliko znam, ni oni nisu zapošljavani preko konkursa. Za njih ima novca. I ima novca da se Draganu Đilasu prepusti sav reklamni prostor! Da li javnost zna da je sav reklamni prostor na RTS prepušten Dajrekt mediji, koja je u Đilasovom vlasništvu?! I to je tako već godinama. Najpre je imao 75 odsto reklamnog prostora, a onda je u međuvremenu kupio i preostalih 25 odsto. Zašto je to njemu prepušteno?! Šta radi sektor za marketing i oglasni prostor kada je Đilasovim firmama prepušten sav reklamni prostor na našim programima?! Pazite, sav reklamni prostor je prepušten privatnom subjektu! Pa to je ogroman novac!

    Kakvo je raspoloženje među zaspolenima?

    — Nezadovoljstvo je ogromno. Ljudi su u najvećoj meri očajni, ozlojeđeni. Počeli su već da kukaju i po društvenim mrežama, preko „Tvitera“ i „Fejsbuka“ šalju poruke da nemaju novca za pelene za bebu, da ne mogu da prehrane ili obuku rođenu decu! Ljudi su besni i zbog teške materijalne situacije, ali i zbog svih ovih laži o kojima sam pričao, kao i zbog mnogih drugih laži. Mislim da nezadovoljstvo nikada nije bilo veće jer ljudi vide da se RTS maltene sveo na to da kopira B92.

    Kopira?

    — Da vidite na šta liči desk u RTS u vreme glavnih vesti na B92: svi sede ispred ekrana i gledaju ne trepćući, kao da prate lekciju u školi! Pošto su B92 vesti u pola sedam uveče, sat vremena pre naših, mnogo puta je naš „Dnevnik“ bio maltene preslikan njihov. Jednog dana je nas nekoliko uporedilo košuljice, to je izraz za redosled kojim se ređaju vesti, i verujte da su bile iste. Košuljica našeg „Dnevnika“ bila je potpuno istovetna košuljici vesti na B92! Bukvalno iste informacije bile su poređane bukvalno istim redosledom! Da li je to slučajno?! To je ponižavanje i gledalaca i nas zaposlenih na RTS. Pošto vole da se porede sa BBC, to je kao kada bi neka lokalna stanica iz Birmingema diktirala Bi-Bi-Siju šta će da pušta u svom udarnom informativnom programu. Mi koji radimo na RTS nismo nezadovoljni samo zato što smo oštećeni, a silno smo oštećeni, već i zbog uređivačke politike, koju sam opisao a sa kojom se ubedljiva većina zaposlenih nimalo ne slaže. I ne samo zbog uređivačke politike već i zbog kvaliteta sveukupnog programa. Pogledajte samo na šta liči obrazovni program, kulturni, dokumentarni… Mnogi među nama pamte i neko drugo vreme, kada je RTS, odnosno prethodno Televizija Beograd, barem zadovoljavao visoke profesionalne standarde.

    Ima li otpora takvoj samovolji rukovodilaca?

    — Nema, jer je generalni direktor stavio pod svoje i sindikate. U RTS deluju dva sindikata. Delovala su tri, ali je strukovni sindikat pre nekoliko godina proglašen za nereprezentativan pošto se suprotstavljao rukovodstvu RTS. Sada imamo „Nezavisnost“ i samostalni sindikat. E sad, žena koja vodi samostalni sindikat, Milunka Luna Zorić ujedno je i rukovodilac službe nabavki. A do skoro je predsednik „Nezavisnosti“ bio Miodrag Zupanc, čovek koji je sada glavni i odgovorni urednik svih programa na televiziji. Kako onda očekivati od tih ljudi da vode računa i da brinu o zaposlenima i o opštem interesu?! Da li ikoga čudi što su se predsednici tih sindikata potpisali pre jedno mesec dana na preteći proglas generalnog direktora o tome kako nema novca i kako mora da se štedi?! Ja ih pitam: dobro, ljudi, ako nema novca, šta ćemo sa tim što je reklamni prostor predat trećem licu?! Šta ćemo sa silnim tuđim produkcijama u kojima RTS učestvuje tako što stavi na raspolaganje sve svoje kapacitete, a dobija minimalan deo prihoda?! Da bih vam dočarao koliko je RTS zapušten, reći ću vam samo da je montaža, gde se montiraju vesti i informativni program, bila toliko ruinirana da su montažeri pre godinu i po dana uzeli četke i kupili boju i okrečili. Sami su to uradili od svog novca! Jer to je bilo neizdrživo na šta je ličila montaža pre toga. A da vidite njihove kancelarije, njihove kabinete, tih rukovodilaca po sektorima i njihovog pomoćnog osoblja! Tamo je sve besprekorno. Ne zna se šta je skuplje opremljeno. Za prostorije i za zaposlene nemaju novca, ali su im kabineti čist luksuz. A da ne pričam o tome kako imaju novac za telohranitelje. Naš generalni direktor ima na raspolaganju dva automobila sa sedam telohranitelja.

    Sedam? Kao sedam samuraja?

    — Ja video svojim očima! Parkiram jednog dana pored ulaza iz Aberdareve, a iz zgrade izlazi gospodin Tijanić i sačekuje ga sedam telohranitelja. I ulaze u dva automobila. Pa ko to plaća?! On iz svog džepa ili mu i to plaća televizija?! A ovamo naređuje da se nama zaposlenima od naknade za prevoz oduzima to što nas odvoze kućama kada ostajemo da radimo posle ponoći! Pa kako ga nije sramota?! On ima sedam telohranitelja, a nama odbija što nas razvoze kućama! Ni za vreme sankcija televizija nije bila pala toliko nisko da radnicima naplaćuje troškove zajedničkog noćnog prevoza. Ni za vreme bombardovanja!

    Kada ste već pomenuli bombardovanje, vi ste bili u zgradi RTS kobne noći 23. aprila 1999, kada je NATO izvršio napad na televiziju i usmrtio 16 radnika?

    — Da, bio sam tamo, jer sam radio te noćne vesti u dva sata, koje je prekinuo projektil. Urednik tih vesti bila je Angelina Vučić, inače majka Aleksandra Vučića. Nas desetak je sedelo u jednoj prostoriji koja se nalazila desetak metara od mesta glavnog udara. Kako smo preživeli, ni danas mi nije jasno. Oko nas se sve srušilo, ali su zidovi u toj prostoriji izdržali udar, tako da smo preživeli. E sad, ono što je jako zanimljivo, 2003. godine saznao sam da je radnicima RTS koji su bili prisutni u trenutku napada država Srbija isplatila izvesnu ne baš zanemarljivu odštetu. Ali ta odšteta je bila isplaćena dve godine ranije, i to samo novinarima i tehničkom osoblju! Najviše me je pogodio slučaj jednog momka koji je bio portir čini mi se, a imao je 26 godina kada nas je bombardovao NATO. On je toliko nastradao u toj eksploziji da je ostao 80 odsto invalid. Njemu je vlada Zorana Đinđića 2001. godine isplatila 300.000 dinara kao odštetu. A nekoj dvojici inženjera koji nisu maltene bili ni povređeni, zadobili su po neku ogrebotinu, isplatili su po milion dinara. Ali su njih dvojica, hajde tako da kažem, učestvovali u obaranju prethodne vlasti.

    Vas niko nije kontaktirao u vezi sa tom odštetom?

    — Ma kakvi. Nas sedam-osam iz produkcije nisu ni obavestili. Zvao sam pravnu službu RTS kada sam, kao što rekoh, 2003. slučajno saznao da su isplaćivali odštetu. Tek kada sam ja, zajedno sa ostalima koji su izostavljeni, pokrenuo to pitanje, probali su da nam zamažu oči ponudivši nam po 100.000 dinara. Odbio sam to i sudskim putem sam tek 2007. izboksovao odštetu u punom iznosu. Slično je bilo i u vezi sa suđenjem Dragoljubu Milanoviću. Niko živi nije mene pozvao da svedočim na njegovom suđenju iako bi svedočenje nas koji smo se tamo zatekli valjda trebalo da bude važno za ceo taj postupak. Ali sud je procenio drugačije. Za suđenje nisam dobio poziv. Čuo sam da su od nas, recimo, četrdesetak koji smo preživali bombardovanje RTS pojedine telefonom zvali da svedoče na suđenju Milanoviću. Pa kakav je to način?! Od kada se to telefonom pozivaju svedoci?!

    Nije vam se obratio ni Janko Baljak, koji onoliko galami o bombardovanju RTS i dokazuje da je za smrt tih ljudi kriv svako osim NATO?

    — Ni on mi se nije obratio. Ali ću vam zato ovo ispričati. Godine 2001. na jednom od poslednjih martovskih festivala dokumentarnog filma koji su išta valjali Baljak je prikazao taj svoj čuveni film, po kojem, kako kažete, ispada da su ubice svi osim NATO. U publici koja je gledala njegov film samo smo ja i još jedan reditelj zviždali filmu. Niko drugi! Ostali su ili ćutali ili aplaudirali i odobravali ono što Baljak zastupa. To je za mene porazno. A taj Janko Baljak sedi u svim živim filmskim forumima. On predaje na filmskoj akademiji! Šta će ta jadna deca da nauče od njega kada ne mogu da nauče ono osnovno, a to je patriotizam?!

    Pečat

  4. Varagić Nikola каже:

    Miroslav Mišković priznao da je vlasnik lista Press

    AUTOR: M. D. M.

    Beograd – Predsednik i vlasnik Delta holdinga Miroslav Mišković saopštio je juče da se povlači iz vlasništva dnevnog lista Press i da prestaje sa pružanjem dalje finansijske podrške ovom beogradskom listu.

    – Neka to bude moj lični doprinos nastojanjima Vlade Srbije da kroz transparentne odnose u medijima i prestanak prikrivenog finansiranja i vlasništva uspostavi potpunu slobodu medija i odgovorno novinarstvo, ističe se u saopštenju Miroslava Miškovića, koje je dostavljeno medijima. On dodaje da vlasnički udeo nudi novinarima besplatno, uz obavezu da izmiri izdate bankovne garancije.

    Glavni i odgovorni urednik lista Press Miša Brkić juče je ostao nedostupan za komentar povodom povlačenja Miroslava Miškovića.

    Potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane Aleksandar Vučić, koji je i lider Srpske napredne stranke (SNS), nedavno je pokrenuo pitanje transparentnosti vlasništva u medijima u Srbiji, navodeći da su stvarni vlasnici Presa Miroslav Mišković i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas.

    Vučić je pokrenuo pitanje vlasništva u domaćim medijima reagujući na novinske napise da je SNS nudio mesto konzula u Solunu za vlast u Požarevcu.

    On je tada kazao da nikada nije razgovarao ni sa kim o davanju određenih pozicija u zamenu za vlast u nekoj opštini i da je u pitanju „autoprojekcija stvarnih vlasnika novina Press Miroslava Miškovića i Dragana Đilasa koji su krenuli na njega“.

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/miroslav_miskovic_priznao_da_je_vlasnik_lista_press.55.html?news_id=250978

  5. Varagić Nikola каже:

    Medijska hronika

    Vladimir Milutinović

    Bilo bi odlično kada bi neko u arhivi pronašao sliku snimljenu u nekoj kafani gde koji dan posle 5. oktobra za običnim metalnim kafanskim stolom, beli stolnjak, one plastične stolice sa prorezima, sede Dačić, Vučić i još neko, zaboravio sam ko. Slika je oličavala fenomen ostanka bez moći i vlasti.

    Na ovu sliku me je podsetila jučerašnja emisija „Sarapin problem“, protekla u preopuštenoj atmosferi, u danu kada je Mišković objavio da se povlači iz vlasništva nad jednim dnevnim listom (iako do sada niko nije znao da li je on vlasnik). Izgleda da je ovo razotkrivanje urednike ostavilo kao razgolićene. Kao da se jedna pretpostavka posla – da mislimo da je sve to još uvek nepristrasno novinarstvo – pokazala kao očigledno netačna, pa su se naši glavni urednici pokazali u pravom svetlu, nesposobni da o bilo čemu govore ozbiljno.

    Na ovoj sedeljci u znak obeležanja kraja jednog perioda u novinarstvu, kao što i treba, sedeli su mahom glavni urednici pro-DS medija i Gordana Suša, članica agilne i nezavisne RRA. Bilo bi glupo da o stanju u novinarstvu govori neko drugi, pošto su naši glavni urednici kao Miškovići u malom. Nepromenljivi, bahati i, za razliku od Miškovića, uvek na raspolaganju za gostovanja u emisijama o medijima. Jer, o medijima kod nas ne može da priča bilo ko – pogotovo ne neki običan novinar – najbolje je ako je to glavni urednik i po mogućnosti vlasnik nekog medija. On tada najbolje reprezentuje profesiju u kojoj je, kako piše Politika, 70% honoraraca.

    Dragoljub Žarković je jedno vreme, čini mi se da to beše vreme kohabitacije, imao kolumne u Vremenu, Blicu i Politici, čisto da dopuni svoju platu glavnog urednika i 20% vlasnika Vremena, a i da još neko dobije šansu (zbog toga je Danas, NIN i Press prepustio drugima). A kaže i da je učešće u pisanju čuvene medijske strategije prihvatio samo zato što se dobro plaćalo.

    Miša Brkić, koji je takođe nedavno bio gost ove emisije, ustvrdivši da mediji nemaju bilo kakvu obavezu da štite javni interes, nije se oglašavao povodom Miškovićevog izlaženja iz tajnovitosti vlasništva lista koji odnedavno uređuje. Kako kažu na B92, u Presu nisu bili voljni da daju komentare. A bilo bi zanimljivo čuti od Brkića da li je znao ko je vlasnik Presa? Da li ga je nekada video? Da li je Đilas i sada vlasnik? Kako će biti podeljene akcije koje je novinarima poklonio Mišković – hoće li svi novinari dobiti isto, ili će urednici dobiti malo više?

    Inače, polako se rasplamsava rat između Kurira, tabloida koji je malo pomogao Miškovićev izlazak iz mediske senke i Blica, „niskotiražnog tabloida“, kako mu tepa oponentski Kurir. U to ime, Blic danas objavljuje članak „Mutne radne Kurira: urednike zapošljavali kod Krasnićija u Gnjilanu“. U članku se kaže i ovo: „Istraga je vodila i do njegovog sina Aleksandra, koji danas vodi “Kurir”, ali se od istrage protiv njega naprasno odustalo. I to baš u vreme kada je upravljanje “Kurirom” formalno preuzela Demokratska stranka, koja Rodiću omogućava da umesto u zatvoru gotovo sve vreme provede na VMA. Od tada “Kurir” postaje udarna pesnica i bivšeg režima preko koje se on obračunavao sa političkim neistomišljenicima.”

    Ma jel’ to moguće? Upravljanje “Kurirom” preuzela Demokratska stranka? Zar tada mediji nisu bili slobodni, kao što bi i trebalo da budu u jednoj zemlji koja je postala kandidat za članstvo u EU? Šta je o ovome, na primer, rekao tek osnovani Savet za štampu, zadužen za praćenje poštovanja novinarskog kodeksa, a u kome je istaknuto mesto zauzeo i sadašnji i tadašnji glavni urednik Blica? Da nije nešto rekla RRA ili je bila prezauzeta rzmišljanjem o životu u “pseudo državi” u kojoj valjda postoje i pseudo nezavisna tela, kao što razmišlja g. Suša u pomenutoj emisiji.

    Naši glavni urednici izgleda ne vide nešto očigledno. Mediji su pod njihovim uredništvom izgubili svaki kredibilitet. To što se oni mogu okupiti na Studiju B, ne znači da to nije istina. Izlaz iz te situacije je dosta jednostavan: glavni urednici bi trebalo da daju ostavke i da bude izabran neko drugi ko može sve promeniti na bolje. Evo da bi bilo zanimljivije i nekih predloga. Zašto Vreme na primer ne bi uređivao Ljubomir Živkov? Ili NIN Svetislav Basara?

    Ako se Mišković i drugi tajkuni zaista povuku iz medija, ceo sistem će ostati bez oslonca.

    Jedini koji će medijima tada ostati su čitaoci.

    Filozofija.info, 13.11.2012.

    Peščanik.net, 13.11.2012.

  6. Varagić Nikola каже:

    Kovačević: Koliko gubi RTS a zarađuju Đilas i Šaper

    AUTOR: (BETA)

    BEOGRAD – – Dramski pisac i poslanik Demokratske stranke Srbije Siniša Kovačević upitao je danas koliko je novca izgubila Radiotelevizija Srbije (RTS) zato što je unapred prodala milione sekundi za reklame i koliko su na tome zaradile marketinške firme Dragana Đilasa i Srđana Šapera.

    „Na koje vreme, na koliko godina ili decenija je to otuđeno? Možda sa tim novcem RTS ne bi morao da se kreditno zadužuje da isplati plate zaposlenima“, naveo je Kovačević u pismu voditeljkama RTS-a koje su ga optužile za „polni rasizam“ i seksizam. Kovačević je upitao i koliki je projektovani gubitak RTS zbog takvog poslovanja a kolika projektovana dobit tih povlašćenih firmi i ko su njihovi vlasnici.

    „Ima li u takvom poslovanju elemenata krivičnog dela? Ne, važnije je da li su se uvredile plavuše. A onda, po oprobanom modelu, iz vremena kada je Aleksandar Tijanić služio Miru Marković, na kraju udarnog dnevnika, izvući nekoliko rečenica iz konteksta, žestok komentar, pa pljuvanje po poreklu, po porodici. Nisu izostali ni ođeci i reagovanja, kao nekada u Politici ekspres i Politici“, naveo je Kovačević.

    Dodao je da su se po tom modelu oglasile i „društvenopolitičke
    organizacije“, poput Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Liberalno demokratske partije.

    Kovačević je naveo da je na RTS-u izostao dramski program, i
    podsetio da je RTS nekada snimao 25 drama godišnje, dok su od postavljanja Aleksandra Tijanića za direktora te televizije, za osam godina, snimljene dve drame, a izostao je i dečiji program, kao i dokumentarni, naučni školski program, dok je serijski produkciono izmešten iz RTS-a.

    „Setite se plavuše, Branka Kockice, Kolarića. Izostao je i sportski
    program, nema Lige šampiona, nema reprezentativnih utakmica, nema Novakovih trijumfa, dok druge televizije prenose Real i Barselonu, derbi na RTS je Loćika protiv Pečenjevca“, naveo je Kovačević.

    Kovačević je naveo da su „u nedostatku formiranih redakcija, ostale plavuše“.

    „Nekada su u redakcijama RTS sedeli akademici, ljudi poput Slobodana Selenića, Pavla Ugrinova, Aleksandra Popovića, Milovana Vitezovića, Muharema Pervića, Filipa Davida, Radomira Putnika, Vartkesa Baronijana, Ildi Ivanji, Zore Korać, Donke Špiček, Čedomira Mirkovića“, naveo je Kovačević.

    Danas u tim kancelarijama, dodao je, sede plavuše, koje vode emisije o Kosovu i Metohiji, abortusu, fekalnim vodama, nasilju u porodici, ozonskim rupama, svejedno.

    Kovačević je istakao da je obaveza nacionalne televizije da
    proizvodi program koji bi publika trebalo da voli, a ne programe koje će publika voleti.

    „Sa kim se vi to takmičite (u gledanosti)? Sa Sulejmanom i indijskim nevestama, sa komercijalnim televizijama. Prvi put u istoriji RTS, na odjavnim špicama možete pročitati nazive berberskih radnji i šnajderaja. Umesto novih projekata, reprize. Od Prleta i Tihog, Gige Moravca, preko Šurde do Ranjenog orla. Pa nazad. Dok sve replike ne naučimo napamet“, naveo je Kovačević.

    Kovačević je negirao navode voditeljki Olivere Kovačević, Olivere
    Jovićević i Nataše Miljković da je u govorima u skupštini vređao
    plavuše i istakao da to potvrđuju i stenogrami.

    „Ukoliko vas termin plavuše toliko vređa, ja ću vas ubuduće
    oslovljavati sa zlatokose“, naveo je Kovačević.

  7. Varagić Nikola каже:

    Mišković pod presom

    dragoljub žarković

    DRŽIM SE PRETPOSTAVKE NEVINOSTI DA BIH VAM POKAZAO KOLIKO VAS TAKAV MOJ PRISTUP NERVIRA. ONOLIKO KOLIKO VAS NERVIRA, TOLIKO SMO SE SVI PRIVIKLI NA ATMOSFERU HAJKE I MEDIJSKOG LINČA. I TAČNO TOLIKO DRŽAVNI ORGANI GODINAMA NE RADE SVOJ POSAO

    Da sam ja pisao saopštenje Miroslavu Miškoviću, napisao bih: „Ja sam većinski vlasnik ‘Pressa’, pa šta?“ Nije po zakonu kažnjivo biti vlasnik medija.
    Miškovićev doprinos tobožnjoj vladinoj borbi za transparentnost vlasništva nad medijima deluje žalosno smešno u trenutku kad ta ista vlada netransparentno pokušava da preuzme upravljanje medijima.
    Pruženu ruku Aleksandar Vučić hoće da odgrize i to je njegov prirodni instinkt.
    Neznalice, zlonamerni i pokvarenjaci često povezuju „Vreme“ s Miškovićem. Gde bi nama bio kraj da nam je kao u slučaju „Pressa“ poklonio svoj vlasnički udeo i još prihvatio da plati za dugove za koje je dao garanciju. Ali, ovde to nije slučaj. Niti ima šta da nam pokloni, jer nema vlasnički udeo, a svoje dugove vraćamo sami.
    Mi branimo neke principe i kad Miroslav Mišković od njih odustane. Koja je muka njega naterala, nije baš najjasnije. Ali, kad počne da se udara na porodicu i kad se vladina politika nasloni na puštanje tuđe krvi, nije lako biti najbogatiji Srbin u siromašnoj Srbiji.

    Šta to radi Vučić? Reketira Miškovića, upozorava ga ili pokušava da prikrije i svoj stav o Kosovu i činjenicu da je u prvih sto dana uradio uglavnom sve pogrešno, pokrivajući sve te nedostatke medijskom hajkom na Miškovića?

    Prethodni pasus nisam ja napisao, nego Branko Pavlović, beogradski advokat, istaknut i u borbi malih akcionara protiv Miškovića. Tekst je objavio na sajtu „Novog standarda“ i prenosimo ga, u daljem delu teksta, gotovo u celosti:

    „Za trenutak ostavite po strani to što ne podnosite Miškovića i razmislite potpuno racionalno: Mišković je potpisao neki nezakonit papir ukoliko takav uopšte postoji? Besmisleno. Pa čemu mu onda služe svi direktori preduzeća, koji odgovaraju silnim direktorima holdinga, koji odgovaraju Miškoviću. Čemu onda služe advokati i najuglednije svetske revizorske kuće. Između Miškovića i nekog, hipotetički govoreći, nezakonitog papira stoji najmanje pet hijerarhijskih stepenika. I nigde tu izvesno nema Miškovićevog potpisa. Dakle, ono što Vučić najviše može da ima kao informaciju teorijski jeste da se vodi neka istraga protiv nekog direktora koji nije ni video Miškovića, osim na slici, i srećan je ako ga primi direktor koji jednom godišnje može da vidi Miškovića u prolazu.
    Toliko o papirima. Još je gore u pogledu hipotetički mogućeg davanja mita. Šta je, kao, Mišković išao da miti nekog u opštini da mu izvrši konverziju zemljišta? Pa kakve su to priče? Sve i kada bi mita bilo, između onog koji daje mito i Miškovića ima najmanje 15 stepenika.
    Držim se pretpostavke nevinosti da bih vam pokazao koliko vas takav moj pristup nervira. Onoliko koliko vas nervira, toliko smo se svi privikli na atmosferu hajke i medijskog linča. I tačno toliko državni organi godinama ne rade svoj posao.
    I, stvarno, šta to radi Vučić? U medijski linč je krenuo pre deset dana. Ako je krenuo u medije, što je i inače (sada zaista, nezavisno od Miškovića, potpuno pogrešan pristup – zapravo nasleđen od Tadić-Rakić-Homen varijante – nedopustivo, naročito za visokog predstavnika izvršne vlasti, znači da je u tom trenutku morao postojati makar jedan dokaz, podoban za službeno procesuiranje Miškovića. A ništa se nije dogodilo. Dakle, ili nikakvog dokaza nema protiv Miškovića, što je gotovo izvesno (put do njega može voditi samo preko procesuiranja većeg broja odgovornih lica na nižim nivoima) ili Vučić upozorava Miškovića i daje mu vreme da reaguje ili prosto hoće da ga reketira. Nema drugog racionalnog objašnjenja.
    Hajdemo sada da obrnemo analizu. Ako dokazi ukazuju na odgovornost Miškovića, onda se nadležnim državnim organima obezbede uslovi da u što većoj tajnosti nastave da rade na predmetu sve dok nisu sigurni da su prikupili dokaze koji će im izvesno obezbediti uspeh u sudskom postupku. Zašto Vučić postupa suprotno?
    I na kraju da raspravimo još dve stvari.
    Društvo mora da ohrabruje bogataše da budu još bogatiji. Zato što nema razvoja društva ukoliko se ljudska pohlepa ne stavi u pogon društvenog razvoja. Najbolji primer je Kina. Nikad ne bi postigla ovoliko smanjenje siromaštva da nisu dozvolili da Kinez u Kini može biti milijarder. I da ga svi uvažavaju.
    I drugo, svako hoće da kupi džabe. Zahtev nas građana mora biti okrenut ka onima koji raspolažu državnom imovinom, donose propise, sklapaju ugovore – sve na štetu države i društva. Oštrica odgovornosti mora biti okrenuta ka njima. A naročito ka onima koji su zaduženi da gone takav kriminal (policija i tužilaštvo pre svih), a to ne čine. I, naravno, protiv onih koji podmićuju predstavnike države.
    Interes Srbije je da bogati ljudi investiraju u Srbiju. Da državni organi rade savesno i po zakonu. Ako ima dokaza – da Mišković odgovara pred nadležnim državnim organima, a ne u medijima.
    A šta bi onda radio Vučić? Naročito zbog toga što on sa hapšenjima ne sme da ima nikakve veze. Morao bi da se bavi državnim poslovima, od Kosova pa nadalje, a prvo bi morao bitno sebe da promeni. Da bi uopšte mogao da odgovori zahtevima svog stvarnog posla.
    To je, naravno, mnogo, mnogo teže nego biti svakoga dana bezobalno u medijima, ali mudrije, sada kada svi znamo kako je Tadić prošao sa istom političkom matricom na kojoj danas pliva Vučić.“

    Pavloviću, skoro ti je svaka na mestu.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1083109

  8. Varagić Nikola каже:

    Đoko Kesić

    Glavni i odgovorni urednik svih izdanja Pressa

    14.11.2012

    Novine

    Novinarstvo nikad nije bilo lagodan posao, naprotiv, uvek je to bio rudarski rad s ozbiljnom odgovornošću za proizvodnju političkih kalorija, ali se nije valjao po blatu kao danas.

    Kao i u drugim profesijama, novinarski esnaf u srećnijim vremenima živeo je po kanonizovanim, a najčešće nigde neispisanim pravilima. U novinsku redakciju niste mogli ući, ni kao pismo čitaoca, bez ozbiljnog znanja, obrazovanja, primerene kulture. Čitaoci su tada kupovali novine zbog imena novinara, pisaca čiji je društveni ugled bio ravan poznatim glumcima ili književnicima. Političari su nas poštovali i zazirali od nas.

    Znalo se tada gde sede novinari „Borbe“, a gde „Politike“. Istina često smo se mešali i družili mada su bili rivalski timovi. Za kafanskim stolovima se znalo ko gde sedi, ko ima pravo da priđe stolu, nije svakome bilo mesto za Tirketovim stolom, za stolom gde je sedeo Libero Markoni, Jug Grizelj ili Miro Radojičić, Đuka Julijus, Stanislav Marinković, Ozren Nedeljković…

    Bilo je tu uvek besparice, ali i poverenja između nas i kafedžija. Bilo je i rivalstva „Borbine“ i „Politikine“ kuće, bilo je i kafanskih rasprava o esnafu „manama“ i „vrlinama“ jednih i drugih. I sve s uvažavanjem.

    Danas novinama često upravljaju sumnjivi karakteri bez znanja, obrazovanja, ali jasnih namera. Oni su presrećni što su sluge. Da kojom nesrećom znaju da napišu tri složene rečenice bez gramatičkih i pravopisnih grešaka, tražili bi zvanje akademika.

    Ništa se ne događa slučajno i sve što je u našem dvorištu naše je. Nisam ničiji advokat, ali sad je aktuelna priča o Pressu, mojim novinama. Pitam vas da li su se svi problemi države Srbije baš ovde sabrali. Cela Srbija je prodata na rasprodaji, kupljena novcem s egzotičnih ostrva, novcem bez porekla i sumnjivih vlasnika.To nije problem, problem je Press.

    Zašto? Zato jer na sceni je besprizorna bitka za medijsku prevlast i novu kontrolu medija u Srbiji. Naravno i za novac. Sami novinari i novine obavljaju artiljerijsku pripremu za novi medijski geto. Skoro svi mediji u Srbiji izuzev RTS-a stvoreni su uz pomoć prikrivenih vlasnika, tajkuna, nejasnih inostranih donacija. Svi ti mediji nisu problem, ni njihovi vlasnici, neki od njih secikese i slugani svih režima. Problem je Press, jer s Pressom se sad ne isteruju društveni principi, nego, nažalost, politički obračun s onim što će uslediti narednih meseci.

    Nije čudo što nam se sve ovo događa. Kakvi smo karakteri, tako i živimo. A, iznad svega uživamo i lepo nam pristaje da budemo sluge. A, da su novine i novinari samo radili svoj posao, Srbija bi danas bila bolja i srećnija.

    http://www.pressonline.rs/info/komentar-dana/novine

    >>>>

    Ugašen dnevni list Press

    AUTOR: BETA

    Dnevni list „Press“ danas je ugašen i od sutra više neće moći da se kupi na kioscima, potvrđeno je agenciji Beta u tom beogradskom dnevniku.

    Kako je rečeno, list će izlaziti kao internet izdanje, a izlaziće i izdanje za Republiku Srpsku. Nastaviće da izlazi „Nedeljnik“, odnosno sva izdanja koja su zasebna pravna lica u odnosu na dnevnik koji je poslovao sa gubitkom.

    Zaposleni, kako Beta saznaje, dali su vlasnicima rok od mesec dana da im se isplate zaostale plate i najavili da će u suprotnom organizovati protest izpred zgrade „Delte“.

    Predsednik Delta holdinga Miroslav Mišković saopštio je 12. novembra da se povlači iz lista „Press“, kao najveći pojedinačni vlasnik tih dnevnih novina.

  9. Varagić Nikola каже:

    Вучићевић:Имам доказе о лажирању тиража дневних новина

    БЕОГРАД – Власник и главни и одговорни уредник дневног листа Информер Драган Ј. Вучићевић изјавио је данас да челници листова Блиц и Ало „воде хајку” против њега јер се боје да ће се открити њихове злоупотребе и најавио да ће их тужити због „монструозних и безочних лажи”.

    „Само сам тражио да се објективно, а не лажирањем, утврђују тиражи штампаних медија јер се на основу тога расподељују буџети за рекламе. Уместо аргумената, уследила је хајка и обрачун са мном и Информером компаније Рингије Аксел Шпрингер, која издаје Блиц и Ало”, рекао је Вучићевић на конференцији за новинаре у Медија центру Удружења новинара Србије.

    Истакао је и да има конкретне доказе о лажирању тиража.

    Бета
    објављено: 15/11/2012

  10. Varagić Nikola каже:

    Vučićević još nije čuo da mu je Mišković bio šef u „Presu“ VIDEO

    | 15. 11. 2012.

    Dragan J. Vučićević, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Informer”, održao je konferenciju za novinare na kojoj je pokušao da odgovori na pitanja zašto je tokom brojnih godina rada u sada ugašenom dnevnom listu „Pres“ skrivao da im je suvlasnik i finansijer biznismen Miroslav Mišković, kao i u kakvim odnosima je sa gnjilanskim biznismenom Krasnićijem kod kojeg je bio prijavljen kao portparol dok je radio u „Kuriru“.

    Dragan Vučićević: Pisao kolumne za Pres, a „nije imao veze“ sa listom

    Vučićević je izjavio da od 2009. godine do 2012. godine nije imao nikakve veze sa uređivačkom politikom lista „Pres“, iako je bio predsednik Upravnog odbora tog lista, kao i da je tek po odlasku iz „Presa“ saznao za tri puta po 8 miliona dinara koje je taj list dobio iz fondova Ministarstva ekologije na čijem je čelu tada bio Oliver Dulić.

    – Tačno je da je pisalo da sam predsednik Upravnog odbora, ali na mnogim stvarima svašta piše. Ja sam bio formalno predsednik Upravnog odbora. Zašto je to pisalo tako? Pa, pisalo je tako. Odlukom nekih ljudi – ostao je neodređen Vučićević, uz opasku da je “bio formacijski zaposlen na tom mestu, ali da taj posao nije obavljao”.

    VIDEO > Vučićević: Bio sam fiktivno predsednik UO „Presa“:

    Vučićević tvrdi da vlasnik „Delte“ Miroslav Mišković, koji se nedavno povukao iz vlasništva u „Presu“, njemu „nikada nije bio šef“, a da mu je bivša vlast krajem 2010. godine „otela Pres“.

    – Gospođice draga, meni Mišković nikada nije bio šef, a to ću da vam dokažem kada vi meni dokažete da sam bio Krasnićijev portparol – odgovorio je Vučićević reporterki „Blica“.

    Vučićević je demantovao da je bio zaposlen kao portparol Krasnićija i najavio da će zbog toga tužiti „Blic“.

    – Ubiću vas na sudu, izuću vas od para, koje ću da dam domu za nezbrinutu decu u Sremčici. Ne znam ni ko je Krasnići, niti sam u životu bio u Gnjilanu. Ismislili ste Krasnićija. O tome gde sam radio najbolje svedoči izvod iz PIO fonda – rekao je Vučićević.

    VIDEO > Vučićević odgovara na pitanje: Kakav je Mišković bio šef?

    Vučićević je zatim objasnio da nema ništa protiv „Blica“ i da su fraze koje je u svojim kolumnama koristio: „patriotiše cajtung“, „lopovsko zločinačko udurženje“, „štrumfbanfirer“, „folfsdojčerska formacija“, „interventna jurišna formacija“, zapravo
    bile samo stilske figure.

    – Znate li šta je novinarska forma kolumne? Da ste u kolumni napisali neku stilsku figuru o meni, ne bih se bunio. To je stilska figura – rekao je Vučićević.

    Vučićević je burno reagovao i na pitanje reporterke „Blica“ o postojanju transkripata razgovora koje je vodio sa vođom zemunskog klana Dušanom Spasojevićem Šiptarom.

    – I za to ću da vas tužim. Sram vas bilo! U životu nisam video Spasojevića i Legiju. Video sam, na suđenju, Čumeta i Limuna – kazao je Vučićević, posle čega ga je direktor „Informera“ Damir Dragić pozvao da se smiri.

    VIDEO > Vučićević o tome kako je kupio džip koji vozi:

    Vučićević: Ne vozim džip, već povišeni automobil

    „Blic“: Od koga ste dobili džip?

    Vučićević: Kupio sam ga svojim novcem! Šta je problem!? Sad neko misli da vozim džip. To nije džip, to je povišeni auto!

    „Blic“: I sat vam je lep. Od koga ste ga dobili?

    Vučićević: Kupio sam.

    „Blic“: Koliko košta?

    Vučićević: Pet hiljada evra, ovaj, dolara.

    „Blic“: Znači, skuplji je od Dulićevih satova?

    Vučićević: Skuplji je. Pa, ja sam 20 godina novinar i sve svoje prihode prijavljujem i plaćam porez.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/353234/Vucicevic-jos-nije-cuo-da-mu-je-Miskovic-bio-sef-u-Presu

  11. Varagić Nikola каже:

    Nataša Miljković, Olivera Jovićević, Olivera Kovačević

    Odgovor „zlatokosih” sa RTS-a Siniši Kovačeviću: Vi ste sramota našeg jezika

    | 15. 11. 2012.

    Vaše pismo zlokobnije je i prljavije od vašeg govora u Skupštini, stoji u odgovoru voditeljki sa RTS na današnje pismo Siniše Kovačevića upućeno njima.

    „Sa dubokim prezirom odbacujemo dalju raspravu na vašem domaćem terenu. Dakle, u blatu. Vi ste sramota našeg jezika, pisma, književnosti, pola, brkova, Skupštine i svih stranaka u kojima ste bili. Utešno je što vas vaša dela neće nadživeti. Ako to može da zakrpi 160.000 evra, koliko od RTS sudski potražujete za svoje negledljiva delca, otmite ih“, napisale su Olja Kovačević, Olja Jovićević i Nataša Miljković i zaključile:

    „Nudite da nas oslovljavate “zlatokosama” umesto “ plavušama”. Htele bismo da uzvratimo ljubaznost i da vas nazovemo “Dušanom”. Ali, nećemo; zvuči previše komično.“

  12. Varagić Nikola каже:

    Srbski pečatoresci

    Srđan M. Jovanović

    Odaću vam jednu malu tajnu – pokadšto odem do kioska i kupim Pečat.

    Zašto, zapitaćete se, sa pravom. Zašto bi iko ko drži do sebe dao 150 dinara za takvo štivo kada može za isti novac da uradi nešto korisno i kupi kondome? Reći ću vam, jer je pitanje odista sa pravom postavljeno.

    Film „Znaci“ (Signs) antisemitskog megakatolika, turbokonzervativnog glumca Mela Gibsona, jedan je od najbesmislenijih filmova koje sam ikada video. Ukratko: lik MG-a je nekada bio katolički sveštenik, ali je „izgubio veru“ i digao ruke od Čike sa Belom Bradom kada mu je žena poginula; naime, komšija ju je smrskao kolima. Na izdisaju je, bulazneći, poručila svom sinu (koji je inače baseball entuzijasta, kako originalno za mladog Amerikanca) da „udara visoko“. Elem, onda na Zemlju dođu vanzemaljci (da). Jedan je potom i napao MG-a i njegovog sina u podrumu kuće u kojoj su se sakrili. A onda se MG setio šta mu je žena na samrti rekla, te mu je pala na pamet bejzbol palica (kako volim kada bejzbol biva transliterovan „bezbol“), pa je i sekundu posle pretukao vanzemaljca istom. Ditto. Elem, MG se ne bi setio da premlati vanzemaljca da mu žena na samrti to nije „rekla“. Dakle, njena smrt je imala smisla, i MG se vratio veri. Eto vam ga film Signs. Kolekcija gluposti samo biva pojačana otkrićem da je kriptonit zlih ET-jeva ni manje ni više nego – voda. Da, vanzemaljci, tehnološki napredni i nadmoćni, krenuli su pešaka da osvajaju planetu Zemlju koja je toliko plava od vode da se iz svemira može pretpostaviti da je jedan džinovski balon H20 koji rotira oko Sunca. Film je toliko besmislen da ga čovek prosto mora odgledati, te će posle lakše ceniti nešto što odista valja. Prosto je – zabavan.

    Isti slučaj je sa Pečatom. Zabava! Fun! Da iskoristim i tu, nesrpsku reč. Jezici se, inače, genetski dele na srbski i na nesrbske. Ako niste znali. Ali o tome drugi put.

    Kolekcija teorija zavere, zavijena u националистичко ruho, posuta patriotizmom, a sve to kroz prizmu demagogije – to vam je Pečat Milorada Vučelića. Vučelić, koji je do juče bio komunista, preko noći je postao ultrapravoslavni megaSrb-IN, editor tog „lista slobodne Srbije“. Svaki uvodnik mu se svodi na nekakav pokušaj sarkazma, ali je teško shvatiti kada sarkazam prestaje, a kada je autor ozbiljan. Praktično u svakom uvodniku piše protiv „žutog kartela“, iako je isti već poodavno sišao sa vlasti. Pretpostavljam da će morati da promeni ploču ubrzo – ipak je ideja o neprijatelju glavni oslonac svakog nacionalizma. Da nije DS-a, ne bi imao Pečat šta da piše.

    U broju 242 je svoje mesto dobio i Matija Bećković, sa jednim pokušajem poeme (he does that a lot). Ideološka, bez ikakve metrike i rime, i ona pokušava da bude sarkastična: Predložiću Ministarstvu odbrane / Da iz čistog patriotizma / I ljubavi prema rodnoj grudi / Sarađujemo sa okupatorom / Bar ubuduće / Da ne čekamo da nas okupira / Pa tek onda da sarađujemo / Bolje on zna što nas okupira / Nego mi što se odupiremo. Izgleda, eto, da tu u Srbiji ima nekakvih okupatora. Pretpostavljam da je to EU, budući da vidim tenkove sa plavim zastavicama Evropske unije na obodima Beograda…or not. Setimo se još jednom: nacionalizmu je neophodan neprijatelj. Kad ga nema, mora se izmisliti.

    Tu je onda i jedan članak osobe koja se potpisuje kao „prof. dr. Ratko Marković“, osobe koja je ubeđena kako je Srbiji „podmetnuto novo kukavičje jaje“, te da EU stalno proizvodi nove zahteve za Srbiju. Naravno, niti jedna reč nije posvećenа tome koji su to novi zahtevi. Kome još trebaju argumenti kad je lakše prosto deklarisati? „Amerika i EU imaju ognjenu želju da vide Kosovo kao državu“, kaže autor, valjda ne shvatajući da se Kosovo odvojilo još davne 2008. No, jeste iritantna ideja da „Amerika i EU“ nešto žele, valjda svih nekoliko stotina miliona ljudi imaju istu želju. Još jedna od bombonica nacionalizma: ideja da postoje nekakve „nacije“, te da su ljudi-ovce u njima svi isti i imaju iste želje. Razočaraću profdra Markovića činjenicom da ima gomile Amerikanaca koji najverovatnije ni za Kosovo ni za Srbiju nisu čuli, ali opet – čemu argumenti i činjenice kada samo smetaju?

    Tu je zatim i Nikola Vrzić, koji kao da odista smatra da se Vučić bori protiv korupcije (rekoh ja, Pečat je zabavan): „Nesumnjivo je da je napad na Nikolića i Vučića usledio pošto su, početkom borbe protiv korupcije, oni ugrozili nečije zaista krupne interese. Tako da bi mogao da se shvati i kao dokaz njihove iskrene rešenosti da korupciji stanu na kraj“. Saznali smo ovde i nešto novo, a to je da se desio nekakav „napad“ na Nikolića i Vučića, samo se ne elucidira baš najjasnije kakav. Još jednom: „napad“ je tu da bi se servirali kakvi „neprijatelji“. Nacionalizam je tako banalno predvidljiv, repetitivan i dosadan. Ali zanimljiv je odnos pečatorezaca slobodne Srbije prema vlasti: dok je Tadić bio na kormilu države, bilo je lako pljuvati po istoj. Sada, budući da je SNS na vlasti, ideološki veoma srodan Pečatu (evo, i Vrzić, kako videsmo, smatra da se sadašnja garnitura bori protiv korupcije), veoma je teško pljuvati vlast i izmišljati neprijatelje kada su „tvoji“ na vlasti. Kako nam istorija govori, kada se pobede spoljašnji imaginarni neprijatelji, izmišljaju se unutrašnji – valjda je zato bila tako intenzivna (i uspešna) kampanja protiv prava homoseksualaca proteklih meseci. Njihov je red da budu neprijatelji. Sada, kada su i oni „van igre“, brzo je potrebno naći novog neprijatelja, kako bi „branioci nacije“ imali protiv koga da se bore i opravdali svoje plate. Šta li će raditi ako Đilas ode sa vlasti u Beogradu?

    Zabava se nastavlja, ovog puta stigavši iz pera Dragomira Anđelkovića, kojemu se ne sviđa specifično Sonja Biserko, valjda zato što je ona iz Helsinškog odbora za ljudska prava, a kao što smo videli, ista i nemaju nešto veliku prođu na ovim prostorima. Ona je, po Anđelkoviću, „antisrbin“, a „u antisrpstvu su velike oči“. Članak se nastavlja standardnim ubacivanjem reči u tuđa usta. Hana je Arent, uostalom, pisala kako nema ničega iracionalnog u nasilju (pa i verbalnom), da se vrlo svesno i racionalno dehumanizuje i proizvodi neprijatelj kada je to potrebno. Biserko, eto, u viziji jednog Anđelkovića „smatra da Srbija treba da bude pokorna evropska parija, koja valjda u duhu racikliranih kominternovskih fraza o krivici ‘hegemonističkih naroda’, svoje pokajanje demonstrira mazohističkim podređivanjem interesima okolnih nacija“. Sitnica što niko među članovima i saradnicima Helsinškog odbora tako ne smatra, a među njima, ja sam čak i veoma kritičan prema EU, budući da je kritika društva osnova demokratije. No, u uskoj viziji jednog nacionaliste, nikakve kritike društva i države ne sme biti – nacija je skup ovčica kojima upravlja vrhovni pastir. Fascinantno je kako se nacionalista stalno buni kako ga neko želi „okupirati“, a njegov um je već okupiran nacionalističkim predrasudama, a država nacionalistima na vlasti.

    Tu je zatim i intervju sa jednim ruskim generalom (što bi valjda samo po sebi trebalo da bude viđeno kao pozitivno u tom nacionalističkom senzibilitetu), izvesnim Leonidom Ivašovim, koji nudi nekakve panslovenske priče koje su javno dojadile još pre kraja pretprošlog stoleća. Nacionalizam odista želi da se vreme okrene naopačke i krene brzim korakom unazad. Inače, „Srbi moraju sami da odrede da li su spremni da trguju sa svojom svetinjom, jer trgovati sa Kosmetom isto je kao kada bi mi Rusi prodali čudotvornu Ikonu Bogorodice Kazanske, zaštitnice Rusije preračunavajući se da li joj je cena velika ili mala“. Batyushka, o chem ty govorish?

    A) Kosovom niko ne trguje.

    B) Kaže se „trgovati nečim“ a ne „trgovati SA nečim“, jer ovo drugo znači da postoje dve strane koje trguju međusobno. Bravo prevodilac.

    C) Ikona ne može da bude čudotvorna.

    D) A što je i ne prodati? Pod Putinom je Rusija toliko osiromašila da bi svaka para pomogla.

    E) Šteta što ikona „zaštitnica“ nije uspela da zaštiti Ruse od Putina; čini se da uspeva da zaštiti samo bogate Ruse.

    Toliko o generalu. Neka ostane u Rusiji, hvala lepo, spasibo bolyshoe.

    Tekst „dr Mileta Bjelajca“ o Balkanskim ratovima kaže kako „ne postoji jasna predstava zbog čega su odbrana ili rat u nekom trenutku neizbežni“, što možemo okarakterisati samo kao opravdanje rata, ni manje ni više. Naravno, ideja da „ne postoji jasna predstava“ o tome zašto dolazi do ratova je netačna, kao i, uostalom, većina nacionalističkih izjava. Rat je veoma „izbežan“, samo postaje neizbežan kad se takvim predstavi, kada branioci nacije krenu da izmišljaju neprijatelje. Onda je do rata lako doći. Ovo je u istorijskoj nauci vrlo detaljno obrađeno. Šteta što Bjelajac nije istoričar. Ne… sačekajte… on jeste istoričar… mila majko.

    Idući dalje kroz novi broj Pečata nailazimo i na izvesnog Milana Petrovića, koji tvrdi kako „Srbija može da bude evropska Kina“. Da. Ako ste se naježili na ovu pomisao, razumem vas. Šta bi to tačno Srbija mogla da uveze iz Kine? Nepoštovanje ljudskih prava? Smrtnu kaznu? Sve veći raskol između bogatih i siromašnih? Komunizam? Totalnu nezainteresovanost za dobrobit građanstva? Izbor je tu…

    … a tu je i intervju Miodraga Zarkovića, čoveka koji voli televiziju, sa Spasojem Jovanovićem, koji se „ljuti na Tijanića“ jer je ovaj „srozao RTS na kopiju B92“. Kamo. Drage. Sreće. Jovanović je, inače, „životno posvećen srpskom pitanju“. Nije razjašnjeno kako to pitanje glasi. Važno je da priprema film o Srebrenici. Možemo samo da zamislimo na šta će to da liči. Samo da se ne „sroza“ na nivo Alberta Hičkoka ili nekog drugog uspešnog na tom polju.

    Idemo i dalje. Tekst Nebojše Bakareca se tiče – Biljane Srbljanović. Počinje ovako: „Velečasna heroina, pardon kokaina“. Nije jedino Bećković stihoklepac-cum-pečatorezac. Bakarec čak poznaje i koncept rime. Skidam mu svoju evropsku kapu (prašte žute zvezdice dok to radim!). Prezir koji oseća prema Biljani Srbljanović prosto kipi iz teksta, može skoro da se namiriše. On piše: „Određen je pritvor prvonavedenom optuženom – verovatno se radi o dileru“. Da. To je to. Biljana Srbljanović je u stvari diler droge. O, tempora, o, mores! They’ll publish anything these days.

    Časopis (hej, časopis!) se završava kolumnom Dragomira Antonića, koji pokušava da prekopira neuspešnu viziju sarkazma Milorada Vučelića. U ovom broju mu, naime, ne valjaju eksperti i CV-jevi (u svakom broju mu nešto ne valja). „Više nam ne važe napisane biografije, već moramo imati CV. Koga nešto upitaš on odgovori: pošalji CV“. Tužni vapaji čoveka kojeg je vreme odavno pregazilo, teško mu CV da napiše. Lako je, pak, onima koji u isti imaju šta da stave; ja tih problema nemam. „Peglanja i prepravki biografija bilo je i u ranijem vremenu, ali tad se radilo pojedinačno i u ime viših, nacionalnih interesa“, kaže Antonić. Molim vas, „peglajte“ biografije u ime viših nacionalnih interesa. Čoveče! Kako li se pa to radi? Ide on dalje, naoko cinično: „Nema drugog znanja do ekspertskog. Nema mišljenja ako nije od eksperta“. Antoniću, koji je kao totalni laik navikao samo na laičko mišljenje, profesionalnosti se čak i – ruga! „Šta nama koji imamo samo biografije preostaje? Da budemo ‘glupi’ kao koze ili pametni kao ‘evropski eksperti’ domaćeg porekla? Dokazano je da koze nisu glupe, već spadaju u visprene domaće životinje. Brste samo zdravo mlado lišće i lekovite trave koje neće pasti ovca ili krava. Zato se kozje mleko smatra lekovitim. Sir takođe“. Savršeno rezonovanje, nema dileme, nema trileme. Iz premise P prosto proističe Q. Dakle, silogizmi su tu: Barbara, Celarent, Darii, Ferio… a imamo i jedan posve novi – nazovimo ga Antonio:

    – Ili si evropski ekspert, ili si koza.
    – Evropski ekspert nije koza.
    – Mi nismo evropski eksperti, dakle mi smo koze. (logično!)

    Potom imamo još jedan novi silogizam, Kozio (Hircio):

    – Koza nije glupa.
    – Dakle, mi nismo glupi.
    – Kozije mleko je lekovito.
    – Ne zaboraviti sir!

    I udžbenici logike bi mu pozavideli. Gajo Petrović je, u stvari, dete za jednog Antonića. Inače, Antonić nudi i recept za rešenje problema: „Čitajte deci rodoljubivu poeziju, čuvajte koze i naučite kako se nasađuje kvočka. Ko to nauči ima će pilića napretek. Biće nezavisan, slobodan i zdrav. Bez evropskog eksperta. Čuvajte i volite Srbiju. Zaslužila je.“ Naglašavam da је instancа slabije pismenosti u citatu ostavljenа u originalu („ima će“). No, da se ipak osvrnemo na srž: ovaj čovek želi da drugi ljudi „nasađuju kvočke“ i „čuvaju koze“. Tipično za nacionalizam: pozivanje na narod, na „selo“. Antonić, pretpostavljam, ne zna da u Švedskoj selo ni ne postoji – postoje samo visoko specijalizovane farme, automatizovane i uspešnije od bilo kog sela. Ali to je ipak EU. Za Srbiju je bolje da ostane lepo seljačka. PatriJotizam! Umesto Antonićevih ideja i čuvanja koza (sic!), ja bih preporučio ljudima da uče škole, strane jezike, druge kulture, da putuju… ali onda ne bi bili patriote. Eto problema. Šta mislite, zašto nacionalistima odgovara ideja o ponovnom uvođenju viza? Ljiljаnа je Bogdаnović u broju 241 čаk reklа kаko je „ukidаnje bezviznog režimа sаmo pitаnje dаnа“ – njenа željа dа se to i dogodi prosto je sijаlа između turbopаtriotskih redovа.

    Eto, rekoh vam da je čitati Pečat zabava. To je moje ekspertsko mišljenje.

    Autor je istraživač u Centru za Centralno-istočnu Evropu i Balkan, Univerzitet u Bolonji.

    Peščanik.net, 16.11.2012.
    http://pescanik.net/2012/11/srbski-pecatoresci/

  13. Varagić Nikola каже:

    Opsada crkve svetog Đilasa

    Vladimir Milutinović

    Moglo se sve to prepustiti zaboravu jer u toj akciji ima taman toliko vrednosti, ali ipak, zašto da ne, ispratićemo kako su mediji pod Đilasovim uticajem stali u njegovu odbranu od napada, prevashodno, Kurira. Odbrana Đilasa došla je posle spektakularnog zgoditka koji je za protivničku stranu postigao Miroslav Mišković, koji je priznao da je vlasnik Presa, iako je po svoj prilici 7 godina to krio, a sve u sklopu borbe protiv netransparentnosti. Ali, Kurir nije prozivao samo Miškovića zbog tog vlasništva, već i Đilasa, a onda je nastavio da ga proziva iz zbog BusPlusa i drugih stvari. A s obzirom da i Đilas ima svoje adute, nekakav odgovor je odmah stigao.

    „Vreme“ se uključilo na neuobičajeno živopisan način. Na naslovnoj strani su Đilas i Vučić uz naslov „Opsada Beograda“, napravljen po modelu „Opsade crkve Svetog spasa“. Đilas je tako smešten na simboličko mesto koje će se onda samo razrađivati sa svih strana.

    Glavni urednik objedinjava odbranu Miškovića i Đilasa u tekstu „Mišković pod presom“ čiji veći deo predstavlja citiranje teksta iz Novog Standarda, tako demonstrirajući stepen saglasnosti na desnici. A poruka je nedvosmilena: „Društvo mora da ohrabruje bogataše da budu još bogatiji“, treba se držati „pretpostavke nevinosti“ u slučaju Miškovića, a ionako mu ništa ne mogu naći jer do njega redovno vodi „15 stepenica“ u vidu jadnih direktora koji su morali na sebe preuzeti odgovornost.

    Nije to sve. U drugom tekstu izvesnog direktora konsultantske kuće „EU BUILD“, koja se izgleda bavi i građevinskim zemljištem u Beogradu, opisuju se negativni efekti eventualne promene vlasti u Beogradu. Pokušaj smene se opisuje kao „gradski rat“, u kom slučaju je „verovatno /da/ ćemo gledati dosta lošiji prevoz, vrtiće, socijalne usluge itd.“. Ako pak Đilas ostane „gledaćemo sve ono što smo gledali i do sada: popularnog i moćnog gradonačelnika, nove inicijative, uspešan završetak pristupnih saobraćajnica Mosta na Adi i severne obilaznice oko Beograda, povećanje investiranja u Beograd kroz novu industrijsku zonu i na lokacijama koje će biti aktivirane usvajanjem prostornih planova koji pokrivaju celu teritoriju Grada.“. Ova vlast je čak i neke „nepopularne i nespretno izvedene akcije“ poput seče platana na Bulevaru „na kraju uspešno realizovala“. Bogami, uspešno, posekoše sve.

    Konsultatnt nije propustio da kaže šta još ceni kod Đilasa: Ako Đilas ne bude na mestu gradonačelnika „grad će verovatno patiti od nedostatka “snage volje” i “jasnih pravaca”. Snaga volje se uvek cenila na desnici, a “Vreme” se odlučilo da ovaj opasan trend podrži.

    U sličnom duhu je i treći tekst u serijalu, koji preuzima naslov sa korica “Opsada Beograda”. Tu imamo čitav dijapazon autoritarnih manipulacija, u najboljem stilu ovdašnjih novinarskih radnika. I inače je odbrana pro-đilasovskih medija poslednjih dana zasnovana na argumentu da pošto iza optužbi na račun Đilasa stoji jedan političar – Vučić – a iznesene su u okviru jednog tabloida – Kurira – one mora da nisu istinite. Optužbe protiv Đilasa su “priče koje su puštane i u predizbornoj kampanji”. Da navedemo i ostala retorička sredstva koja se koriste u tekstu. Vučić je “zajedljiv”, izdaje “befele” predsedniku Skupštine, “gubitnik”, “nije mu lako da spava”, “neubedljiv”. Đilas se pak neće predati bez borbe, u slučaju “ako neko od postojećih Đilasovih saveznika – izda.”

    Dakle, neće vas samo nacionalisti u slučaju da ugrozite njihove interese proglasiti za izdajnika, to će uraditi i “Vreme”.

    To je način na koji naši glavni urednici uređuju nedeljne novine.

    Nego, da ja ponovim ono što sam rekao u prethodnom tekstu. Ljubomir Živkov. Ljubomir Živkov.

    Pa kom obojci, kom opanci.

    Filozofija.info, 15.11.2012.

    Peščanik.net, 16.11.2012.
    http://pescanik.net/2012/11/opsada-crkve-svetog-dilasa/

  14. Varagić Nikola каже:

    Дневни листови Блиц и Ало настављају да лажима блате углед покрета Двери.

    Београд, 16.11.2012

    Дневни листови Блиц и Ало, који су у власништву немачке Рингиер Аксел Шпрингер компаније, у свом препознатљивом маниру, настављају да обмањују грађане Србије. Последња у низу је крајње нетачна и тенденциозна вест о акцији Двери против ГМО испред седишта МК комерца. Не само што су пропустили да помену протест испред предузећа, него су и нетачно известили оразговорима између представника Двери и руководства МК групе.

    Због истинитог обавештавања јавности, износимо да је на састанку Миодраг Костић, први човек МК групе, изјавио да је последица неспоразума између њега и новинара недавно објављена вест (која је и била повод протеста) у којој је он позвао на производњу генетски модификоване хране. Овом приликом Костић је истакао да је сагласан са ставом Двери да у Србији не сме да се производи и продаје генетски модификована храна.

    Такође је рекао да његова компанија поштује законе Србије, и не увозе нити продаје такве производе. У том смислу Двери нису никакав инспекцијски орган да пресуђују да ли МК група послује по закону или не, па самим тим је апсурдно да се саглашавамо да ли МК група ради по закону или не и да ли увози ГМ семе или не.

    Мисија Двери по питању ГМО је да пробуде успавану српску јавност и да својим деловањем створе друштвену климу у којој ће бити потпуно онемогућена производња и увоз ГМО отрова. Оно што је смисао ове и свих будућих акција Двери је да се оформи лоби који ће бити супротност снажном ГМО лобију у Србији, а то не може без организовања ширег фронта отпора против ГМО.

    Покрет Двери је задовољан јучерашњом акцијом, и чињеницом да смо успели да својом активношћу приморамо руководство МК групе да нас прими и да јавно изјави да је против ГМО у Србији. Ми се нисмо сагласили са тачношћу изјаве о пословању МК групе јер се о томе нисмо ни изјашњавали, и од надлежних органа захтевамо да провере да ли се заиста МК група понаша у складу са законом, и не увози нити дистрибуира генетски модификовано семе, а ми ћемо то свакако учинити када будемо преузели управљање Србијом.

    Обавештавамо јавност Србије да ћемо наставити да се боримо против употребе ГМО у Србији, а све који трују грађане Србије да ће одговарати због тога. А што се тиче уредништва поменутих новина, њихов посао јесте да обмањују грађане Србије, и раде га добро. Али морају да знају да то не пролази незабележено, и да свако мора да сноси одговорност за своје поступке.

    Информативна служба Двери

  15. Varagić Nikola каже:

    Jugoslav Ćosić: Vučićević se pred ubistvo Đinđića cenjkao sa Spasojevićem

    Nikola M. Jovanović | 16. 11. 2012.

    Vučićević se cenjkao sa Spasojevićem

    Ko su ljudi koje ocenjujete kao medijske kriminalce?

    – Ima ih dosta i pseudo medija i pseudo-novinara koji svoje usluge bedno nude moćnim gazdama koji im daju šansu.
    Ali prava metafora ovih teza je glavni urednik dnevnih pseudo-novina Informer. Taj čovek danas sudi medijima u Srbiji, pljuje po televiziji B92, napada Insajder i njegove novinare-najbolje novinare u zemlji, a pri tom je pokušao da ukrade ime Insajder za svoju pseudo-novinu. Napada i druge medije, zapravo najprofesionalnije i najbolje u Srbiji. Radi se o čoveku koji je pred ubistvo Zorana Đinđića, telefonom, razgovarao i pregovarao sa Dušanom Spasojevićem Šiptarom o tome koliko će ga ovaj platiti za svaki tekst koji napiše i objavi protiv Đinđića. Poslodavac mu je, dakle, bio vođa zemunskog klana. Na telefonskoj tezgi su bile cifre: 1000 Evra, 1500 evra… Ovi razgovori snimani su, tajno, u sklopu istrage o zemunskom klanu. Snimke tih prisluškivanih razgovora čulo je više ljudi iz tadašnjeg državnog vrha, tužilaštva i policije. Neki od njih su i danas u državnim organima. Taj čovek je kasnije, kao kolumnista Press-a, bio u službi Miškovića, tadašnjeg i sadašnjeg vlasnika te novine. O tome kako lako menja gazde možda treba da razmisle njegovi današnji poslodavci.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/353303/Jugoslav-Cosic-Vucicevic-se-pred-ubistvo-Djindjica-cenjkao-sa-Spasojevicem

  16. Varagić Nikola каже:

    Медији

    ТВ Арена спорт без дозволе, надлежни ћуте

    Да би пресудио у случају домаће мреже четири спортска програма, РРА чека на мишљење министарстава културе и финансија, које, међутим, не стиже

    Програм се наставља до коначне одлуке: ТВ Арена спорт
    Да телевизијској кући није потребна дозвола да би емитовала програм у Србији и да печат Републичке радиодифузне агенције (РРА) није нужан чак ни да би исту телевизију купило предузећа под контролом државе, показује пример београдске ТВ Арена спорт.

    Четири канала – Арена спорт 1, Арена спорт 2, Арена спорт 3 и Арена спорт 4 – не само да приказују програм без одобрења за емитовање већ се данас налазе под окриљем „Телекома”. Ни после годину и по дана, РРА није решио да ли да овим каналима, односно ТВ Арени спорт, изда дозволу или забрани пословање јер чека на мишљење Министарства културе и информисања и Министарства финансија, које, међутим, не стиже.

    Како је ово могуће?

    У РРА сазнајемо да је њихов савет у јуну 2011. одлучио да сви који су до тада (илегално) емитовали радио или ТВ емисије настављају са програмом све до коначне одлуке. Емитери који су после овог датума желели да уђу у посао, могли су да се отисну у кабловске или сателитске воде само ако су претходно прибавили дозволу.

    – ТВ Арена спорт је већ емитовала програм пре одлуке од 15. јуна 2011. тако да имају право да емитују програм све док Савет РРА не донесе одлуку да им се изда дозвола за кабловско емитовање, односно одбије захтев за издавање дозволе – објашњавају у РРА и додају да је поступак за издавање дозвола за кабловско емитовање програма четири програма ТВ Арена спорт у току.

    Међутим, Удружење спортских новинара Србије (УСНС) оспорава могућност да се легализује пословање ове медијске куће јер је она од прошле године у рукама „Телекома” а држава је објавила да се повлачи из власничке структуре у новинама, радио-станицама и ТВ каналима.

    – Ми видимо проблем у томе што је „Телеком”, државна фирма, купио приватну телевизију а држава се обавезала да ће изаћи из медија – каже генерални секретар УСНС Слободан Игрутиновић.

    Он тврди да ТВ Арена спорт нема зграду нити пословни простор и наравно – ни дозволу за рад и зато се пита:

    – Шта је „Телеком” купио за 7,5 милиона евра, колико смо чули да је износила продаја телевизије?

    Из ТВ Арена спорт одговарају да „Телеком” није купио ову медијску кућу већ да је „извршио докапитализацију ТВ Арена спорт у износу од 7,7 милиона евра и тиме остварио право власништва над 51 одсто удела компаније”.

    – ТВ Арена спорт, као и већина компанија, у свом власништву не поседује пословни простор, већ га закупљује – кажу у овој кући, и објашњавају:

    – Студијска и остала опреме за рад, монтаже, тонска обрада, новинарски деск, потпуно је у нашем власништву. За потребе продукције утакмица, један део опреме се изнајмљује како би се испунили високи стандарди и квалитет преноса утакмица.

    Када се ТВ Арена спорт са захтевом за емитовање обратила РРА, агенција је затражила став Министарства културе и информисања. Ово министарство треба да реши дилему: ко сме да буде власник медија и да ли поменути канали могу да добију дозволу за кабловско емитовање. Како су нам казали у РРА, министарство заиста и јесте доставило своје мишљење 7. августа 2012, али је њихов став пред агенцијом оспорио нови власник ТВ Арене спорт – „Телеком”. Због тога је Министарство културе и информисања, сазнајемо у РРА, предложило да се затражи и мишљење Министарства финансија и привреде које надзире примену Закона о привредним друштвима. Од две институције се очекује да кажу да ли „Телеком” може да буде власник ТВ Арене спорт и да ли она треба да добије „зелено светло”. Одговора нема.

    – РРА није добио обједињено мишљење – кажу у агенцији.

    „Телеком” није желео да одговара на наша питања о ТВ Арени спорт. У Министарству културе и информисања су нам казали да немају коментар.

    Ј. Стевановић
    објављено: 16.11.2012.
    http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/TV-Arena-sport-bez-dozvole-nadlezni-cute.sr.html

  17. Varagić Nikola каже:

    Suvlasnik „Kopernikusa” može biti osuđen na godinu dana zatvora

    A. Ž. A – M. R. P. | 16. 11. 2012.

    BEOGRAD – Protiv Zvezdana Milovanovića, jednog od suvlasnika televizije „Kopernikus”, koji je u sredu uveče izazvao sudar u centru Beograda, biće podneta krivična prijava zbog nanošenja lakih povreda, saznaje „Blic”.

    Proces protiv njega vodiće se u redovnom postupku, što znači da neće biti privođen. Ali, zakon za krivično delo za koje je osumnjičen Milovanović predviđa zatvorsku kaznu od godinu dana.

    On je svojim džipom „mercedes” na raskrsnici ulica Gospodar Jovanove i Dobračine udario u pikap „opel” kojim je upravljao Zoran Dž. (63) koji je lakše povređen.

    Milovanović se kretao nepropisnom brzinom i nije se zaustavio na znak „stop”. Ustanovljeno je i da je imao manje od 0,5 promila alkohola u krvi, zbog čega mu je potom na VMA vađena i krv.

    Milovanović je vlasnik 47,71 odsto preduzeća „Kopernikus kejbl netvork”, koje emituje kablovski program na nacionalnom nivou.

    Na jednoj od frekvencija, prema ugovoru koji su krajem 2011. potpisali sa agencijom „Sens marketing”, emituje se program televizije „Svet plus”, čiji je direktor Zoran Bašanović, visoki funkcioner Srpske napredne stranke.

    „Kopernikus kejbl netvork” najverovatnije će se prijaviti na konkurs za dodelu nacionalne frekvencije na kojoj se donedavno emitovao program Televizije „Avala” koja je izgubila dozvolu za rad.

    Tako postoji mogućnost da nacionalnu pokrivenost posredno dobije i program televizije „Svet plus”, koja dnevno emituje 10 sati programa preko „Kopernikusa”.

    http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/353305/Suvlasnik-Kopernikusa-moze-biti-osudjen-na-godinu-dana-zatvora

  18. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    Siniša protiv plavuša

    Siniša Kovačević, dramaturg i poslanik DSS-a, iz nekog se razloga žestoko ispizmio na Tijanićeve plavuše, a rečene nisu reagovale pomirljivo, kao u vicu, nego su napisale dve-tri sitne knjige u kojima su Sinišu ocrnile kao da su crnke ili kao da im je – ne daj Bože – u sastavljanju poslanice pripomogao Tijanić.

    Ja nemam nikakvih predrasuda protiv RTS plavuša, naprotiv, mislim da su plavuše nešto najbolje na „našem pravu da znamo sve“, ali znate da je Bulgakov rekao da rukopisi ne gore. Imajući to na umu, moja malenkost je u ciničnoj opasci „da bi Siniša voleo da je Dušan, a da mu ne ide“, prepoznala Tijanićev rukopis. Šta da vam kažem: Tijanić par lui meme.

    Što je, u neku ruku, legitimno jer je prava meta Sinišine invenktive zapravo bio Tijanić. Nešto su se pokarabasili Saša i Siniša, vrag bi ga znao o čemu se tu zaista radi, plavuše su u svemu tome bile kolateralna šteta, pominju se tu i neke neisplaćene pare, pa budući da se ništa pouzdano ne zna, smatraćemo da je Kovačević nagrdio Tijanića, RTS i Tijanićeve plavuše iz najprincipijelnijih pobuda.

    Ono jeste, Siniša se u neko doba opsetio da se Tijanić našao na čelu plavuša upravo zahvaljujući predsedniku Sinišine stranke, doktoru Sahibiji. Ono jeste, Kovačević naglašava da se to dogodilo u vreme kada on nije bio član DSS. Ja, međutim, ne vidim kakve to ima veze. Nadam se da Siniša ne misli da bi, da se nešto ranije učlanio u DSS, bio u stanju da spreči Tijanićevo postavljanje na čelo našeg prava da znamo sve. Jer ako tako misli, ne predviđam mu dugu i uspešnu karijeru u Koštuničinoj sekti. Zna se tamo ko meša malter, a ko drži visak.

    Kad smo već kod Tijanića, upada u oči da se ovih dana na njega podigla i kuka i motika. Pljušte niski udarci i s leve i s desne strane, nema tabloida koji ne oštri Crven ban na Tijaniću. Spočitavaju mu umešanost u afere sa uglednim demokratama, traže mu dlaku u jajetu, a sve to ukazuje da se neki ambiciozni snsovac ili spsovac (možda čak i dssovac) nameračio na kabinet u Takovskoj 10.

    Ništa čudno. RTS je, da kažemo, strateška pozicija u jednoj zemlji u kojoj se vlada preko televizije i tabloida. I kako stvari stoje, kada Tijaniću jednoga dana stigne katil-ferman i svilen gajtan, imaćemo smenu, sestru bliznakinju ostalih smena sprovedenih od maja naovamo. Neki već žale za Tadićem, pa se bojim da će mnogi zažaliti i za Tijanićem.

    Ne mislim da će posle Tijanića biti potop, ali će plavuše sigurno biti plavlje, ako razumete šta hoću da kažem.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/sinisa_protiv_plavusa.881.html?news_id=251229

  19. Nikola каже:

    TIHOMIR TRIŠIĆ

    Miki će iz drugog plana srušiti Đilasa

    nedelja, 18.11.2012.
    Neće ga zaštititi Mišković, neće ga zaštititi marketing imperija, neće ga zaštititi Vučić, neće ga zaštititi Amerikanci, neće moći da se sakrije iza DS ni od zakona

    Za nekoliko dana je izborna skupština Demokratske stranke. Svima poznati dogovor Tadića i Đilasa tu skupštinu zakazanu za 25. novembar pretvorio je u puku formalnost.

    Zna se ko će biti predsednik stranke – Dragan Đilas. Zamenik Bojan Pajtić. Potpredsednici njih čak sedam. Imena nije preterano potrebno nabrajati izuzev jednog.

    Miodrag Miki Rakić. Do majskih izbora šef kabineta Borisa Tadića i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost. To je bio formalno. Neformalno bio je čovek broj 2 u državi. Boris Tadić broj 1. Samim time bio je čovek broj 2 i u Demokratskoj stranci.

    S obzirom na to da nije imao nikakvu stranačku funkciju, reklo bi se da je upravljanje DS i državom u vreme Borisa Tadića zahvatila određena anomalija zvana paralelne strukture. Imali smo premijera Mirka Cvetkovića koji se nije pitao skoro ništa, sve bitnije odluke donosile su se na Andrićevom vencu. Imali smo DS u kojoj je Miki Rakić bio komandant, a formalno nije bio ništa u DS izuzev običan član stranke.

    Ta sklonost ka vaninstitucionalnom stilu upravljanja državom i strankom odrazila se i na subordinaciju svih državnih organa i na propisima i zakonom utvrđenu hijerarhiju.

    Posledica takvog stila vladanja su oslabljene državne institucije i ojačani centri moći van državne vlasti. Imati vlast po definiciji ne znači imati i moć.

    Te paralelne strukture izrasle su u svim aspektima društveno-političkog života Srbije, pa tako i u oblasti marketinga i medijske industrije. Najistaknutiji gospodari neverovatno velikog neformalnog uticaja u tim oblastima u protekle četiri godine bili su Srđan Šaper i Dragan Đilas. Srđan je skromnija i obrazovanija ličnost, blagog temperamenta, i njegov politički uticaj bio je utemeljen u državnom položaju Borisa Tadića. Zbog toga je trenutno manja pretnja po slobodu medija u Srbiji.

    Dragan Đilas je impulsivni agresivac, preterano ambiciozna i bezosećajna ličnost, koja utemeljenje svog političkog uticaja, za razliku od Srđana Šapera, godinama gradi na sopstvenom pozicioniranju u političkom sistemu Srbije. Uspešno, reklo bi se s obzirom na to da za koji dan postaje predsednik Demokratske stranke.

    To postaje isključivo zbog činjenice da je njegova paralelna struktura trenutno najmoćnija, i samim time predstavlja najveću pretnju po institucije sistema i na zakonom utvrđen poredak u zemlji. Pitanje Dragana Đilasa za mene nije pitanje Demokratske stranke. Stav o Draganu Đilasu kao o gospodaru najmoćnije privatne paralelne „političke“ strukture u državi Srbiji nije stav o Demokratskoj stranci.

    Problem Demokratske stranke i svih njenih članova jeste što će za predsednika stranke dobiti čoveka sa 100 Ahilovih peta, i što će se to odraziti i na samu stranku u njenoj bliskoj budućnosti. Dragan Đilas i njegova paralelna marketing-medijska struktura je nebranjiva iz vrlo prostog razloga.

    Ona je utemeljena na netržišnim pravilima igre, da ne kažem na organizovanom kriminalu.

    To znaju i Miki Rakić, od 25. novembra potpredsednik DS i najbliži saradnik Borisa Tadića, to znaju i Amerikanci, to zna i Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, to naposletku zna i Miroslav Mišković, koji je javno priznao svoje vlasništvo u sad već ugašenom listu „Press“, za razliku od Dragana Đilasa, koji je gurnuo u likvidaciju novinu kako bi tu svoju jednu Ahilovu petu probao da eliminiše.

    Ta Ahilova peta sastoji se u činjenici da njega eventualno dokazivanje vlasništva u formalnoj proceduri, i neprijavljivanje vlasničkog udela u „Pressu“ Agenciji za borbu protiv korupcije izlaže krivičnom gonjenju, ali, važnije od toga, i uništenju političkog kredibiliteta.

    S druge strane, Đilas ne želi da njegovo suvlasništvo ispliva i zvanično jer je u tim novinama kasapljen nemali broj njegovih političkih rivala i konkurenata unutar stranke i van DS, kasapljeni su ljudi i kompanije kritičkim kampanjama utemeljenim na njegovim zahtevima i interesima. To nije zgodno.

    Zgodnije je sve prevaliti na Miroslava Miškovića koji je svoj deo odgovornosti javno priznao.

    Amerikanci se neće uskoro odvažiti na destabilizaciju ove Vlade, znam, bar ne dok Vlada sledi odgovarajući kurs i pristup kosovskom pitanju koji trenutno ima.

    Njima je Miki Rakić bliži nego Đilas.

    Vučiću je Miki Rakić bliži nego Đilas. Miškoviću više nije interes da mu Dragan Đilas bude preterano blizak. Dragan Đilas će zato uskoro biti zvezda padalica.

    Tako to obično biva sa preterano ambicioznim, bezosećajnim agresivcima koji izgube osećaj za meru i granicu.

    Sloboda medija u Srbiji je već rešena stvar, samo što to pojedinoj gospodi niko još nije javio.

    A o tome je reč kada je Dragan Đilas u pitanju, a ne o Demokratskoj stranci.

    http://akter.co.rs/weekly/kolumna/95-miki-e-iz-drugog-plana-sruiti-ilasa.html

  20. Nikola каже:

    Kako sam presstao da brinem

    teofil pančić

    OPTIMISTIČKA VERZIJA JE DA NOVINE DANAS SLUŽE POLITIČARIMA, TAJKUNIMA, MARKU, JANKU… PESIMISTIČKI, A TAČNIJI ODGOVOR JE DA NE SLUŽE NIČEMU

    Nekada je novina bilo malo, a ni novinara nije baš nešto prelivalo. Onda je i jedna i druga količina počela neviđeno da raste, nastupila je prava hiperinflacija, i trebalo je neko vreme da se shvati da, kad tome već jeste tako, onda zakoni hiperinflacije važe i ovde: što je bivalo više novina i novinara, to je manje bivalo novinarstva, ako razumete šta hoću da kažem. Pa i same novine to su zapravo prestajale da budu, pretvarajući se – koja manje i sporije, koja više i brže a bogami i radosnije – u, što neko reče, „ono što se prodaje na kiosku, a nisu novine“. A još manje su cigarete, da se razumemo.

    A onda je broj tih Basarinih „novinčina“ prestao da raste; zatim je krenuo da stagnira. Sada kanda već i opada. Daj bože da to prividno smanjenje prostora povisi kvalitet medijskog učinka, ali i tu mi je strepnja nekako dublja od nade… Pre će biti da prisustvujemo padu nečega što je padu i sklono bilo, da gledamo (i osećamo) posledice jedne samoskrivljene nezrelosti. Koja nije samo krivica i problem ljudi iz medija; šira je to priča, i malo je ko tu nedužan.

    Evo je prošle nedelje pres(s)tao da izlazi Press. Ili beše Pres, sa jednim S? Nema ih na kioscima tek koji dan, i već mi je njihov logo izbledeo u uspomeni i dugom sećanju! Dobro, jeste da sam omatorio, ali nisam siguran da je moje neurološko stanje dovoljno dobro objašnjenje. Radi se, bojati se, o nečemu drugom: koga je uopšte briga?! Ne mislim samo na logotip, nego na Pres(s) kao takav (naravno, egzistencija zaposlenih na stranu). Koji dan pre toga, saznali smo zvanično da je njihov (većinski) vlasnik do tog – pokazaće se: kritičnog – trenutka bio stanoviti Mišković Miroslav, a reče nam svima jedan čoek, utišano-drhturavim glasom utanjenim od potresenosti vaskolikim nepravdama i pasjalucima, da je vlasnik ostatka Pres(s)a još stanovitiji Đilas, Dragan, ne Milovan. Samo, eto, neće da kaže. I od tada ne prođoše čestito ni tri dana, a narečena dnevna tiskovina duhnu u rosu, uz utešnu formulaciju da jošte živi na internetu. Pih, i Brus Li „još živi“ na internetu, pa šta? Ili, uostalom, Glas javnosti, BK TV i razne druge sablasti. Nema od toga ‘leba.

    Nekada su mediji retko umirali, a kad koji ipak izdahne, beše to ipak neka vrsta društvenog potresa; u ozbiljnijim slučajevima i nešto nalik na kulturnu katastrofu manjih ili srednjih dimenzija. Ono u šta se pretvorilo srpsko tzv. novinarstvo onemogućilo je više tu vrstu emotivnog, duhovnog i kulturološkog saučesništva; sve što danas proizvodi prestanak postojanja jednog medija ono je isto što je proizvodilo i njegovo samo postojanje i delovanje: tupu prezasićenost (efemernostima i glupostima) i konačnu ravnodušnost. Jer, koje su to, molim vas, vrednosti koje je Press zastupao? Nije stvar u tome jesu li meni ili vama baš te i takve vrednosti bliske i podudaraju li se s mojim ili vašim „pogledom na svet“, ne, stvar je u tome da tih vrednosti zapravo uopšte nema.

    Da se razumemo, pod „vrednostima“ ne podrazumevam tračeve o fuzbalerima i gologuzim pevaljkama, ili dosadnu političku bozicu bez dara i strasti, svejedno u čijem navodnom ili stvarnom interesu da je pravite. A tamo gde imamo posla s tim dramatičnim i istovremeno tugaljivim viškom ravnodušnosti (spoljne i unutrašnje) sve se lako raspada pri prvom potresu: od ljubavnih veza pa do novinskih redakcija.

    Ne znam jesam li ja dovoljno dobar primer, ali hajde da se ipak upotrebim… Godinama je moj aksiom bio da se sve ovdašnje dnevne (i nedeljne) novine kupuju, bilo da su „ozbiljne“ ili „tabloidne“; to je pitanje mog profesionalizma, bajao sam… Onda sam, međutim, pre koju godinu počeo da posustajem. Nisam više mogao da nađem ni mrvu opravdanja u „profesionalnoj radoznalosti“ i ostalim kučinama da kupujem i čitam (dakle: da trošim resurse zvane novac i vreme) razne Nacionale, Centre, Balkane i kako su se sva ta čuda već zvala. Onda sam i Qrir i Press počeo da proređujem, da ih pazarim samo nekim danima u nedelji. Na kraju sam Qrir – „rodićevski“ ili „postrodićevski“, meni to bilo isto – potpuno izbacio iz lanca ishrane, a Press sam kupovao još samo nedeljom – mada ni to ne umem da objasnim zašto. Bio je valjda deblji i „magazinski“ šareniji, sa tekstovima dužim od „tvitova“ i SMS-ova, pa ko biva biće nešto. Uglavnom nije bilo – ne bar za mene. Za nekoga drugog možda jeste, ne marim. To je odlično, ako je bilo, jer samo tako se može živeti od čitalaca. Samo, zašto je onda Press – koji je, da predusretnem plitke zlobnike, svakako bio tiražniji od Vremena – potrajao jedva tri dana nakon što je bivši Megabakalin rekao da diže ruke od njega?

    Ubeđen sam da me razumete: nije ovo priča baš o Pressu (ili više o Pressu nego o bilo čemu drugome sa dozom sadržinske i statusne pressastosti u sebi, a to je skoro pa sve što možete naći na kioscima), a kamoli da je nedostojno seirenje nad propašću tih ili bilo kojih drugih pojedinačnih novina. Ovo je priča o tome kako su novine – i mediji uopšte, naravno – postale bolno nebitne, i koliko je u tome njihove vlastite krivice. Pa, koliko? Mnogo, dragi moji, nepodnošljivo mnogo…

    Na kraju, ima nečega tužno ironičnog u tome da ovu lamentaciju pišem baš u nedelji u kojoj su se – zbog „haškog povoda“ koji mi izgleda kao dobra pokrivaljka za jedan mnogo dublji problem – sve srpske novine slile u jedne i postale Jedno; šta god ovih dana otvorim, naiđem na Pečat. E sad, ili je tzv. Vučela veliki mag novinarstva (a nije), ili je i srpsko novinarstvo popečatiralo iz onih razloga iz kojih i celo društvo: zbog doslednog odbijanja da konačno jednom bez prenemaganja promisli o tome šta, kako i naročito zašto mu se dešava. Nekada su novine, bar one bolje, služile baš tome. A danas? Optimističkiji odgovor bio bi da služe tajkunima, političarima, Marku, Janku… Pesimističkiji, a tačniji odgovor bio bi da ne služe ničemu. I to će ih dokusuriti brže i temeljitije od svih miškovića i đilasa ovog sveta.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1084323

  21. […] Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima (обавезно погледати овај пост) […]

  22. […] Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima (Н.В.) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: