Режимски репрограм репрограма репрограма

 

Никола Варагић 

Режимски репрограм репрограма репрограма

Сећамо се “отписа“ дугова од стране Запада (Лондонски и Париски клуб), после 2000. године. Тада су отписани дугови које су титоисти направили. Да би дугови били отписани, Србија је морала да испуни услове од којих већина нису били у државном и националном интересу. На пример, да не захтева наплату штете настале током агресије Нато алијансе на Србију 1999. године.

После 2000. ређале су се владе, али је практично исти економски тим водио Србију. Већина тих људи је чак и пре 2000. водила српску економију.

Сада имамо нову владу која је недавно објавила да је спречила “банкрот“.

Само за камате за дуг који је до сада направљен 2015. године из буџета треба да издвојимо преко 2 милијарде евра. Дакле, из буџета од 7 милијарди евра само за камате треба издвојити преко 2 милијарде, плус дуг (главница), плус сви остали буџетски расходи, а буџет је бушан (у дефициту) и без спољњег дуга и ових камата.

Како ће се вратити дуг 2015. године? Да ли ће Запад понудити “отпис“ камата ако испунимо одређене услове, који, већ сада знамо, не могу бити добри за Србију? Јуче се влада задужила за још 800 милиона евра да би спречила банкрот.

Сећамо се када је пре пар година у ФК Црвена Звезда дошла нова управа са новим председником, који је пре неки дан поднео оставку. Тада је нова управа (под утицајем ДС) тврдила да је наследила огроман дуг. После су тврдили да је дуг враћен.

Сада нова управа, коју доводи нова власт (СНС), тврди да је дуг Црвене Звезде преко 60 милиона евра.

Знајући све њих, када и они оду, дуг Звезде ће бити још већи, преко 100 милиона евра. Због тога треба пратити токове новца, како се “санира дуг“, и не само у Звезди, већ и у Партизану, који само за порезе дугује преко 4 милиона евра.

Фудбалски и кошаркашки клуб Црвена Звезда дугују преко 100 милиона евра а да би били (играли) на врхунском европском нивоу годишње морају издвојити више десетина милиона евра. Дакле, они који сада воде ФК и КК Црвена Звезда морају у наредне две године да обезбеде преко 100 милиона евра. Ко може да обезбеди тај новац? Одакле? Српски фудбал је пропао, имамо лоше играче које скоро нико више из великих европских клубова не жели да купи, нема публике на стадионима самим тим ни прихода од карата. Јавна предузећа попут ЕПСа, ЈАТа, Телекома, Србијагаса имају буџете и приходе, неко одатле може узимати новац, али су и та предузећа пред банкротом, па да видимо ко ће и колико новца из њих узимати и за које потребе. Велике приватне компаније у власништву тајкуна или странаца не могу да издвоје тако велики новац за Звезду, нити може да им се врати кроз маркетинг и рекламе, јер је цела српска привреда пред банкротом а домаћи фудбал скоро нико не прати. Ко, дакле, може да обезбеди преко 100 милиона евра за Звезду у наредне две године и одакле ће доћи тај новац? Време је да се размишља о стечају у Звезди и времену након стечаја – да ли уопште има спаса за Звезду.

Дон Кихот (Вучић, СНС), док предаје Космет странцима и напада највећег српског тајкуна, у клуб доводи лопове, од којих су неки и пред судом оптужени за лоповлук (колико је суд независан могуће је да ће привремени председник бити ослобођен оптужби а да се остали неће ни појавити пред судом, у скорије време). То ради у договору са старим режимом, односно, оним делом ДСа који је победио унутар те странке. Као и у претходном руководству Звезде, и у овом новом учествују кадрови из СПСа. Знам да нису сви били за повратак Драгана Џајића на место председника, али је, изгледа, Дон Кихот, тачније, они који иза њега стоје, “преломио“ да Џајића врати на место председника, привремено, а како је сам изјавио, после одлука радне клубе клуба и пресуде из суда, “молићу Џају да буде председник“. Он, дакле, као потпредседник владе, борац против корупције, и пре пресуде суда зна да је Џајић невин и већ сада га моли да постане председник Звезде.

Чека нас још један режимски репрограм репрограма репрограма дуга, још један “спас од банкрота“. Бозони најављују градњу нових саобраћајних коридора а нису завршили градњу ни оних који су започети и обећани. А за које немају новац да их заврше. И још обећавају стотине милиона евра за “спас“ Звезде и Партизана. Да ли ће узети кредит од ММФ-а? Гаспром нема толики новац, не може да издвоји толико новца за Звезду. Дакле, једино решење: кредит ММФ-а од 200 милиона евра за “спас“ Звезде и Партизана – кредит ћемо да враћамо после 2015. године, када отплатимо дуг за камате од 2 милијарде евра или пошто нам буде тај дуг “отписан“ јер смо прихватили “реалност на Косову“.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Пораз

Србија без опозиције

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Еуро крем за генерацију која расте

Трећа Србија, једина Србија

Поводом оснивања Треће Србије

Да ли постоји трећи пут?

Dragoljub Petrović: Krcun na Marakani

TIHOMIR TRIŠIĆ: Mali jesmo, ali ćemo porasti

ALEKSANDAR PAVIĆ: RAZBIJANJE SRPSKE HIPNOZE

Спартак

Зашто постоје различити стандарди када су у питању порески обвезници?

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

Ко плаћа штету?

Daju državi ”svoje” pare da ne bankrotira?

22 Responses to Режимски репрограм репрограма репрограма

  1. Varagić Nikola каже:

    Једино Србија продаје земљу странцима

    Нове чланице ЕУ не дају своје оранице ни после много година од тренутка пуноправног чланства, а ми од последње ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању

    У Пољској 12 година од датума уласка у ЕУ на снази забрана продаје земље странцима

    Тренутак откада ће странци, а под тим се подразумевају физичка лица, моћи да купују земљу у Србији из дана у дан све је ближи. Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) који тако нешто предвиђа ратификовале су практично све земље чланице Европске уније. То једино још није учинила Литванија, али то би могло да се догоди већ ове године.

    По слову Споразума након четири године од тренутка када га и последња земља чланица ратификује, а то би могло да значи већ у 2017. години, ми бисмо требали, како је изричито наведено, да дозволимо странцима, грађанима Уније, да под истим условима као и домаћа лица могу да купују земљу. Наш Закон о пољопривредном земљишту, у коме сада постоји забрана за тако нешто, мораће да се измени.

    Друге земље, које су већ у ЕУ доста дуго, то ни изблиза нису учиниле. Оставиле су себи доста дуге рокове невезано за чланство у Унији. У случају Пољске забрана продаје земље странцима на снази је 12 година од датума уласка у ЕУ. Мађарска је испреговарала седам плус три године. Тај рок Мађарима ускоро истиче, а актуелна влада тражи од Брисела да рок буде продужен. Ниједна од последње примљених десет чланица ЕУ, укључујући и Хрватску, тако нешто није дозволила док не уђе у пуноправно чланство, а поједине земље су задржале мораторијум на такву продају земље и после тога.

    Зашто смо ми, који још немамо ни датум за почетак преговора за чланство у ЕУ, а не знамо ни када бисмо могли да постанемо пуноправни чланови, у ССП-у испреговарали решење на сопствену штету – питање је које тражи одговоре. Један од понуђених, да смо у време преговора очекивали да постанемо чланови уједињене европске породице средином ове деценије, звучи крајње наивно.

    Приликом недавног скупа посвећеног проблемима аграра и извозу хране Божидар Ђелић, преговарач и потписник ССП упитао је Венсана Дежера, шефа делегације Европске уније у Србије, да ли се може покренути ревизија Споразума. Дежеров одговор је био – морате да питате Брисел.

    Шта, уосталом, Србија може да уради да минимизира могућу штету?

    Горан Кнежевић, министар пољопривреде рекао је да је, једна од замисли, да се стварно пита Брисел. Да се од свих 27 чланица Уније затражи да нам омогуће оно што су друге земље у приступању ЕУ себи обезбедиле – да им странци за будзашто не разграбе необновљив ресурс као што су плодне оранице. Може ли се, другачије речено, неким домаћим прописом добити мало на времену док не ојачамо и цена наших хектара не буду приближно кретањима у ЕУ.

    – Пољопривредно земљиште је велики ресурс који не смемо да распродамо, као што смо распродали предузећа, рекао је министар.

    Једно од решења, како сазнајемо у Министарству пољопривреде, могло би да буде да странци као будући власници земље буду ограничени тиме да само они који имају пребивалиште на територији Србије могу да купују земљу. Неко друго решење могло би да буде да се странцима ограничи величина поседа који могу да купе. Такво решење постоји и у другим законодавствима земаља чланица ЕУ.

    Проблем са продајом земљишта странцима није једини који је настао услед лоше испреговараног ССП-а, већ и због почетка либерализације трговине пољопривредним производима од 1. јануара 2014. године. Колико је познато, од Европске комисије још увек није затражено да нам продужи рок за либерализацију. Министар Кнежевић је не тако давно изјавио да очекује да тај рок буде померен за неколико година, али и да ће се тек разматрати списак производа који би могли да буду обухваћени евентуалним продужетком рока, односно да Министарство пољопривреде ради потребне анализе.

    Ј. Рабреновић
    објављено: 15.11.2012.
    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Jedino-Srbija-prodaje-zemlju-strancima.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Клубови под заштитом државе

    Први потпредседник владе прексиноћ је извео промену руководства у Црвеној звезди да би „спасао српски бренд”, али кад је то држава одредила ко не сме да пропадне и ко треба да преговара у њено име

    Црвена звезда је добила шесту управу у последњих седам година. Ова је, додуше, привремена, али је преузела власт на начин какав није забележен у њеној историји.

    Прекјуче пре подне је председник поднео оставку. По подне је саопштено да ће ту дужност да обавља председник клупске скупштине.

    Увече су се у влади састали њен први потпредседник, као представник државе, и живи симбол Црвене звезде (против кога још није завршено суђење за злоупотребу службеног положаја док је био њен председник), са потпредседником клупског управног одбора (иначе председником Скупштине града), и вршилац дужности генералног секретара клуба.

    Имена су изостављена, јер у овом разматрању нису битне личности, него функције. Први потпредседник владе је раније тог дана, у Нишу, најавио да ће држава да пружи помоћ Црвеној звезди и Партизану (и у фудбалу и у кошарци), и да ће за то бити неопходан репрограм њихових пореских дугова.

    Образложио је да су из различитих разлога доспели у готово невероватну ситуацију да се као неки од највећих брендова овог дела Европе нађу пред гашењем.

    Када је то држава одлучила који то „брендови” не смеју да се угасе и ко је то овластио првог потпредседника владе (или министра одбране) да одређује које клубове треба спасавати? Под заштитом државе су досад били споменици културе и историје, али не и клубови.

    Није донесен ни закон (или указ) о, рецимо, заштити бившег европског првака (Звезда у фудбалу, Партизан у кошарци).

    Држава мора да буде према свима иста. Сви клубови у Србији су њени и сваки од њих може, уз њену помоћ, врло брзо да постане „наш препознатљиви бренд у свету”.

    Већ око поноћи, у клупским просторијама, саопштено је ко ће да води фудбалски клуб Црвена звезда до избора. Пада у очи брзина којом се од оставке председника стигло до довођења на власт деветочлане радне групе.

    И та заштита је Звездин аутогол.

    На страну што може да се постави питање кршења клупског статута, који, можда, и није добар, али је важећи. На страну и то како би Уефа и Фифа протумачиле ово отворено мешање државне власти у послове неког клуба.

    Пре или касније поставиће се питање зашто људи из државног врха свој полет не користе да поправе стање за оно за шта је држава одговорна (железнице, Јат, игре на срећу…), него проглашава неке клубове за привилеговане. Зашто се некима гледа кроз прсте због пореских дугова? Зашто се од пропасти не спасавају привредни гиганти?

    Први потпредседник прави медвеђу услугу Црвеној звезди и Партизану јемчећи им у име државе опстанак, без обзира на то да ли се њихове управе понашају домаћински или штеточински, штедљиво или расипнички.

    Вођа спасилачке мисије

    Драган Џајић, председник мисије која треба да спасе Црвену звезду (у радној групи су још Небојша Човић, Бранко Радујко, Александар Антић, Ивица Тончев, Зоран Стојадиновић, Миодраг Лемајић, Славиша Кокеза и Предраг Ћулибрк) јуче је, после прексиноћњег именовања, већ засукао рукаве.

    По његовим речима најпре треба да се смањи заостатак од осам бодова за Партизаном (прилика за то је већ прексутра, када се у 19 ч на њеном стадиону игра „вечити дерби”). Због тога је најавио да ће сутра разговарати с играчима да би их додатно мотивисао за двобој с највећим ривалом. Што се тиче избора председника и спортског директора то, како је навео, није његов део.

    Иван Цветковић
    објављено: 14/11/2012
    http://www.politika.rs/rubrike/Sport/fudbal/Klubovi-pod-zastitom-drzave.sr.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Продати записи за 3,1 милијарду динара

    БЕОГРАД – Управа за јавни дуг продала је данас на аукцији 62 одсто понуђених тромесечних државних записа за укупно 3,1 милијарду динара, објавило је Министарство финансија Србије.

    Те дужничке хартије су продате по годишњој стопи од 11,95 одсто, а на наплату доспевају 14. фебруара 2013. године.

    Укупан обим тражње износио је 5,6 милијарди динара.

    Наредна аукција државних записа заказана је за 20. новембар када ће бити понуђени осамнаестомесечни записи укупне номиналне вредности 10 милијарди динара.

    Бета
    објављено: 15/11/2012

  4. Varagić Nikola каже:

    Саборци Двери су у колони Срба, (100 возила и која стално расте) која је јутрос кренула ка административно прелазу Јариње, узнемирени информацијама да ће се на томадминистративном прелазу окупити представници Приштине и МУП-а Србије да би започели спровођење договра о интегрисаном управљању админстративном линијом.

    Када се колона приближила Јарињу на 300-400 метара,зауставио их је контигент америчких војника под пуном ратном опремом, уз помоћ 20 до 30 оклопних возила и бодљикаве жице. Американцима се убрзо прикључио и јерменски контигент, тако да се може рећи да су се окупатори јужне српске покрајине озбиљно уплашили да се нешто непредвиђено не деси у данима када српска и тачијева полиција треба да започну сарадњу и формирају, фактички, међудржавну границу.

    Ситуација је тренутно напета, али стабилна, а окупљене Србе у ниском лету надлећу хеликоптери КФОР-а. Пратите сајт Двери за нове информације.

  5. Varagić Nikola каже:

    IZVEŠTAJ MEĐUNARODNIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

    Banke iznele 1,75 milijardi evra iz Srbije

    Katarina Marković/Marijana Krkić | 15. 11. 2012.

    Velike zapadne banke su od sredine prošle do sredine ove godine povukle iz Srbije između 1,75 i 3,5 milijardi evra, pokazuje studija Banke za međunarodna poravnanja sa sedištem u Bazelu.

    Banke su za godinu dana iz istočne Evrope povukle čak 55 milijardi evra.

    – Pošto zapadne banke na svom domaćem tržištu moraju da povećaju sopstveni kapital, one povlače novac iz istočne Evrope. Istočne zemlje moraju da se prilagode tome da je novac zapadnih banaka trajno povučen i da se neće vratiti – rekao je Erik Berglof, glavni ekonomista EBRD.

    On je naveo i da banke iz Italije, Austrije i Nemačke dominiraju na tržištima istočne Evrope, te da je činjenica kako one finansiraju svoje ispostave. Bankari tvrde da banke iz zapadne Evrope nisu iz Srbije povukle novac koji su same plasirale.

    – Banke se razdužuju za ono što su uzele od svojih centrala – tvrdi Veroljub Dugalić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije.

    – Domaće banke s većinskim stranim kapitalom pozajmljivale su novac od svojih matica kako bi odobravale kredite preduzećima i kad te firme vraćaju zajam, taj novac mora da se vrati odakle je i došao – kaže Dugalić.

    On podseća da je Bečki sporazum ograničio da banke mogu da iznesu do 10 odsto svoje dobiti, a ostalo moraju da koriste ili za povećavanje sopstvenog kapitala ili da ojačaju neke svoje fondove.

    – U Srbiji teško da možemo da pričamo o povlačenju kapitala – ističe Slavko Carić, predsednik Izvršnog odbora austrijske Erste banke.

    – Ono što se vidi u statistici NBS kao povlačenje kapitala iz Srbije, nije zapravo povlačenje kapitala, već otplate kros border kredita i kamata. Nekoliko najvećih banaka u Srbiji u većinskom su stranom vlasništvu, a u poslednjih tri-četiri godine znatno su uvećale kapital. Strane banke su povukle rast čitavog sektora za sedam-osam odsto – kaže Carić.

    Manje kredita iz banaka

    Veroljub Dugalić kaže da je tačno da banke odobravaju manje kredita nego ranije. „U 2007. godini kod nas je rast kreditne aktivnosti iznosio 53 odsto. Ali sada je opšta kriza i banke s domaćim kapitalom smanjuju aktivnosti. Kompanije se manje zadužuju, BDP ne beleži rast, a sve se to reflektuje i na bankarski sektor“, kaže on. Analiza Banke za međunarodna poravnanja pokazala je da je rast kredita u istočnoj Evropi iznosio samo 1,3 odsto.

    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/353107/Banke-iznele-175-milijardi-evra-iz-Srbije

  6. Varagić Nikola каже:

    Nataša B. Odalović

    Ko se boji Vučka još…

    Ako je prethodna vlast bila strašna u svom alijenacijskom, baronovskom i narcističko samozadovoljnom stavu spram društva, tačnije zajednice građana, ova vlast, oličena pre svega u Aleksandru Vučiću (koji se nameće kao simbol, metafora, značka, maskota za prepoznavanje, svojim insistiranjem na vlastitoj neophodnosti), jeste zastrašujuća – posmatrano optikom običnog, ali građanina koji inklinira slobodi misli, izbora, delovanja.

    Zašto zastrašujuća, posle tek sto i nešto dana? Zato što se u tako kratkom roku već jasno naziru konture načina preuzimanja totalne vlasti (Vučić) koja od poznatijih modela najviše liči načinu kako se u srpskom društvu od dolaska na vlast uspostavljao Slobodan Milošević.

    Setimo se čoveka koji je „brinuo“ o nacionalnom interesu, skromnog, ali odlučnog, pa sve odlučnijeg, pa najodlučnijeg, pa razorno odlučujućeg faktora za sudbinu apsolutno svega u zemlji. Međutim, ni Milošević, kao ni danas Vučić, kao ni bilo koji otvoreni ili pritajeni totalitarac ne bi bili tako zastrašujući, da različiti subjekti društva: mediji, intelektualci, obični građani vrlo brzo usled tolikog nametanja (pre svega putem prezastupljenosti u medijima, no i drugim bitnim faktorima) priče o moći tog novoustoličavajućeg vođe, ne poveruju u tu moć, i ne počnu dobrovoljno da delaju u skladu sa njom, računajući na nju, dakle, pokoravajući se.

    Sve što se danas dešava sa Vučićem i srpskim društvom, sa njegovim naizgled korisnim delatnostima, jeste puko premošćavanje, od faze stidljivog višedecenijskog genseka SRS, kasno odmetnutog od neprikosnovenog lidera stranke, do navodno samostalnog, najbizarnijeg do sada vođe, kojeg je Srbija imala. Ko ne veruje, neka sačeka još malo, šta će da se dešava.

    No ostavimo za trenutak Vučića, i posmatrajmo taj odnos društvenih činilaca prema moći koja se ustoličuje (kao da niko nema da kaže „alo, ovo je već viđeno, preopasno je“), a taj odnos je odnos samoporobljavanja. Ovde čak ne igra sasvim (mada delimično ima i toga) Fukoova teza o tome da suština moderne politike više i nije u oslobađanju subjekta, već ispitivanje regulativnih mehanizama kroz koje se subjekti proizvode i održavaju. Ovde je pre na sceni ona faza odnosa „roba i gospodara“ o kojoj je pisao Hegel. Ne bih, da nije tako suštinski značajno i evidentno o kom stupnju društvenih odnosa se radi, pribegla citatu, ali molim čitaoca da ga pažljivo pročita i razmotri, prevodeći filozofsku metaforu na dnevnopolitičko iskustvo stvaranja novih (starih) odnosa moći-nemoći-potčinjavanja u Srbiji:

    „Strah roba proizilazi, iz iskustva gubitka prava nad onim što bi trebalo biti njegova svojina. Ako je rob definisan objektom, ako objekat definiše roba, tj, da je njegov potpis tekst kojim on dolazi do saznanja o tome ko je, i ako je taj objekt nemilosrdno žrtvovan, onda je rob jedno nemilosrdno samožrtvujuće biće. On može prepoznati svoj potpis samo kao nešto što se STALNO BRIŠE, kao stalno mesto iščezavanja. On nema kontrolu nad onim na šta stavlja svoje ime, niti nad svrhom koju traži da bi svoje ime učvrstio…“ Rob je rob kada poveruje, kada učini unutrašnjim spoljašnju moć i dominaciju gospodara.

    Definitivno, od tri dominantna dela vlasti, ovaj, naizgled, najkomunikativniji (Vučićev) najzatvoreniji je i najmanje transparentan, najnejasnije je odakle dolazi tolika moć pojedinca (sklonog medijskom dramatizovanju svega čime se bavi) što održava permanentni osećaj nesigurnosti kod građana, krize institucija države, i opštem utisku da se nalazimo u nekakvom vanrednom stanju, u kojem hteli nehteli uzimaju učešća kao parcipijenti, žrtve ili saradnici. Već viđeno devedesetih, kao što rekoh, u modelu, predratnog dela i lika Slobodana Miloševića.

    Prevazilaženjem građanske nesigurnosti, odbacivanjem nametnute moći kao prepoznate tuđe pseudomoći, jeste način da se ta moć svede na minimum, u okvire normalnosti i demokratski i zakonski omeđi. U suprotnom, eto nam za godinu dana novog Slobodana. Živi bili pa videli.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ko_se_boji_vucka_jos.891.html?news_id=251173

  7. Varagić Nikola каже:

    Desant države na Zvezdu

    Marko Savković

    Na dramatičnoj, ponoćnoj konferenciji za medije održanoj u prostorijama fudbalskog kluba Crvena zvezda obnarodovano je ono što se odavno znalo: klub raznim poveriocima duguje „ne mnogo manje od“ 62 miliona evra, daleko više nego što je dugovao kada je u maju 2009. godine na mesto predsednika izabran Vladan Lukić. Mediji su se bavili različitim aspektima ove uzbudljive priče. Kako je moguće da na čelu radne grupe bude Dragan Džajić, kada mu tek predstoji izricanje prvostepene presude? Šta će ministar odbrane u Zvezdi? Najzad, ko će platiti za pogrešne izbore niza rukovodilaca, od Džajića, preko Tanasijevića i Stojkovića, do Lukića?

    U javnosti se spekuliše kako će država spas Zvezde naplatiti građanima Srbije, zbog čega nas najpre zanima problem konsolidacije klupskih finansija. Ovaj posao poveren je Nebojši Čoviću od koga se očekuje da ponovi uspeh koji je postigao sa (nekadašnjom) košarkaškom sekcijom: dug koji je u avgustu 2011. godine iznosio 14 miliona evra u julu 2012. sveden je na 800 hiljada evra; stečaj je obustavljen, a računi koji su bili blokirani od maja 2004. odblokirani. Nakon dve sezone „bez Evrope“, ponovo se beleže dobri rezultati u jednom evropskom takmičenju, a u nedelju je savladan i Partizan, koji je u godinama Zvezdinih posrtanja izgradio imidž košarkaške „institucije“. Scenario kakav simpatizeri fudbalskog kluba mogu samo da požele.

    Dug košarkaškog kluba umanjen je putem pregovora sa poveriocima. Pošlo se od pretpostavke da gašenje dužnika koji ne raspolaže imovinom iz koje bi se dugovanja mogla naplatiti nije u njihovom interesu. Pritom, njih nije ubedilo to što je Privredni sud usvojio petogodišnji plan reorganizacije kluba, već Čovićevo obećanje da će vreme uspeha ponovo doći. Poverioci su u računicu ponovo uveli sve one razloge koji su ih i motivisali da ulože novac: kapitalizacija brenda na (regionalnom) tržištu, zatim prihod od prodaje igrača i uspeha na evropskoj sceni. Tako su rešeni mnogi od 106 sudskih sporova, od kojih je svakako najvažniji bio spor sa kompanijom Lukoil, težak 1,3 miliona evra. Zato se logo ove kompanije ponovo našao na dresovima košarkaša. Ujedno je za pola miliona evra prodat najperspektivniji igrač, a sam Čović je uložio približno milion „svojih“ (FMP-ovih) evra. Što je najvažnije, stabilizaciju nije platila država, ako se izuzme sponzorstvo Telekoma u iznosu od 200.000 evra; odnosno, sporazum sa gradskim vlastima, pretpostavljamo u vezi sa korišćenjem hale Pionir.

    Stvari sa fudbalskim klubom stoje drugačije. Jasno je da u vrhunskom sportu konkurentnost kluba zavisi od sposobnosti uprave da obezbedi značajna sredstva. U fudbalu su ova ulaganja najveća. Novac dolazi od dobrog upravljanja resursima kojima klub raspolaže. Tako se prodaju, pre svega, ulaznice, televizijska prava, reklamni prostor i, napokon, igrači. U slučaju dobrih rezultata kluba u evropskim takmičenjima, prihodi pristižu i od UEFA. Pritom, ovde država ne ulazi u Zvezdu, kako su mnogi požurili da to izjave. Država je sve vreme i bila predstavljena u upravljačkim strukturama fudbalskog kluba: dovoljno je pogledati listu članova upravnog odbora, odnosno članova aktuelne radne grupe.

    Ako država preuzme upravljanje fudbalskim klubom, to znači da će ona postati odgovorna za dugove, nakon što pregovori sa poveriocima budu okončani. Tada postaje izvesno da će spasavanje Zvezde – kao i drugih „srpskih brendova“ – delom biti finansirano državnim (čitaj našim) novcem. Ovakva odluka je problematična na više nivoa. Možda ne navijamo svi za Zvezdu, možda nas ne interesuje fudbal, možda jednostavno smatramo da je neodgovorno trošiti novac na projekte sa krajnje neizvesnim ishodom. O tome šta se za isti novac može uraditi na nekoj drugoj rashodnoj strani da ne raspravljamo.

    Sve i da poverioci pokažu dobru volju, Zvezdin ključni problem ostaje nejasna upravljačka struktura. Jednom se mora odgovoriti na prosto pitanje: ko je njen vlasnik, zato što onda dobijamo i odgovor na pitanje ko snosi odgovornost. To nije država; nisu ni navijači koji članstvom ne stiču upravljačka prava. Nije realno ni da se kao duh iz boce pojavi „neki novi Abramovič“ i kupi Zvezdu, zato što će svako ko ima novac prvo postaviti ova pitanja.

    Ovaj fudbalski klub mora da prestane sa praksom stalnog zaduživanja, koja ga je i dovela u ovu situaciju. Nova uprava, koja će dogodine preuzeti finansijski konsolidovan klub, pre svega mora da pronađe način da stvori opipljivu vrednost, ali i da uvede stroge mehanizme interne kontrole. U međuvremenu, pred Čovićem je više mukotrpnih zadataka. On će najpre morati da popiše dugovanja, poverioce ali i imovinu kojom klub sada raspolaže, a zatim da uđe u pregovore i počne da iznalazi rešenja za nagomilane dugove. Ako je slučaj Zvezde postao „javna stvar“, onda ćemo se složiti da je javnost stekla pravo da o tome sazna sve.

    Peščanik.net, 16.11.2012.
    http://pescanik.net/2012/11/desant-drzave-na-zvezdu/

  8. Varagić Nikola каже:

    pre 6 min – Izvor: Beta

    Zvezdi i Partizanu isključena struja!

    Elektrodistribucija Beograda isključila je danas fudbalskom klubu Partizan struju zbog neizmirenih obaveza prema tom preduzeću.

    – Struja je isključena zbog duga od 12 miliona dinara – rekao je agenciji Beta potparol Partizana Nenad Danilović.

    Prema nezvaničnim informacijama, električna energija isključena je i fudbalskom klubu Crvena zvezda.

    U subotu se od 19 časova na stadionu Crvene zvezde igra 143. „večiti derbi“ između Crvene zvezde i Partizana.

  9. Varagić Nikola каже:

    Nikolić abolirao Džajića

    Vuk Z. Cvijić | 16. 11. 2012.

    Predsednik Srbije Tomislav Nikolić doneo je danas odluku o aboliciji Dragana Džajića, nekadašnjeg predsednika FK Crvena zvezda, potvrđeno je u kabinetu predsednika Srbije.

    – Predsednik je danas doneo odluku o obustavljanju krivičnog gonjenja protiv Džajića i ona će se sutra naći u službenom glasniku, kada će stupiti na snagu – rečeno je „Blicu“ u kabinetu predsednika Nikolića.

    U Višem sudu u Beogradu u toku je suđenje protiv Džajića i njegovih saradnika zbog optužbi da su nezakonito prisvojili oko osam miliona evra od prodaje fudbalera Crvene zvezde.

    Džajić je pre nekoliko dana izabran za predsednika devetočlane Radne grupe čiji je cilj finansijski i sportski oporavak fudbalskog kluba sa beogradske Marakane.

    http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/353399/Nikolic-abolirao-Dzajica

  10. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    Siniša protiv plavuša

    Siniša Kovačević, dramaturg i poslanik DSS-a, iz nekog se razloga žestoko ispizmio na Tijanićeve plavuše, a rečene nisu reagovale pomirljivo, kao u vicu, nego su napisale dve-tri sitne knjige u kojima su Sinišu ocrnile kao da su crnke ili kao da im je – ne daj Bože – u sastavljanju poslanice pripomogao Tijanić.

    Ja nemam nikakvih predrasuda protiv RTS plavuša, naprotiv, mislim da su plavuše nešto najbolje na „našem pravu da znamo sve“, ali znate da je Bulgakov rekao da rukopisi ne gore. Imajući to na umu, moja malenkost je u ciničnoj opasci „da bi Siniša voleo da je Dušan, a da mu ne ide“, prepoznala Tijanićev rukopis. Šta da vam kažem: Tijanić par lui meme.

    Što je, u neku ruku, legitimno jer je prava meta Sinišine invenktive zapravo bio Tijanić. Nešto su se pokarabasili Saša i Siniša, vrag bi ga znao o čemu se tu zaista radi, plavuše su u svemu tome bile kolateralna šteta, pominju se tu i neke neisplaćene pare, pa budući da se ništa pouzdano ne zna, smatraćemo da je Kovačević nagrdio Tijanića, RTS i Tijanićeve plavuše iz najprincipijelnijih pobuda.

    Ono jeste, Siniša se u neko doba opsetio da se Tijanić našao na čelu plavuša upravo zahvaljujući predsedniku Sinišine stranke, doktoru Sahibiji. Ono jeste, Kovačević naglašava da se to dogodilo u vreme kada on nije bio član DSS. Ja, međutim, ne vidim kakve to ima veze. Nadam se da Siniša ne misli da bi, da se nešto ranije učlanio u DSS, bio u stanju da spreči Tijanićevo postavljanje na čelo našeg prava da znamo sve. Jer ako tako misli, ne predviđam mu dugu i uspešnu karijeru u Koštuničinoj sekti. Zna se tamo ko meša malter, a ko drži visak.

    Kad smo već kod Tijanića, upada u oči da se ovih dana na njega podigla i kuka i motika. Pljušte niski udarci i s leve i s desne strane, nema tabloida koji ne oštri Crven ban na Tijaniću. Spočitavaju mu umešanost u afere sa uglednim demokratama, traže mu dlaku u jajetu, a sve to ukazuje da se neki ambiciozni snsovac ili spsovac (možda čak i dssovac) nameračio na kabinet u Takovskoj 10.

    Ništa čudno. RTS je, da kažemo, strateška pozicija u jednoj zemlji u kojoj se vlada preko televizije i tabloida. I kako stvari stoje, kada Tijaniću jednoga dana stigne katil-ferman i svilen gajtan, imaćemo smenu, sestru bliznakinju ostalih smena sprovedenih od maja naovamo. Neki već žale za Tadićem, pa se bojim da će mnogi zažaliti i za Tijanićem.

    Ne mislim da će posle Tijanića biti potop, ali će plavuše sigurno biti plavlje, ako razumete šta hoću da kažem.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/sinisa_protiv_plavusa.881.html?news_id=251229

  11. Varagić Nikola каже:

    Javni dug Srbije na kraju oktobra bio je 16,59 milijardi evra, 740 miliona evra više nego u septembru, objavilo je Ministarstvo finansija i privrede.

  12. […] Режимски репрограм репрограма репрограма […]

  13. Nikola каже:

    Ruža Ćirković

    Ponoćka

    MINISTAR SAMO ZA POSEBNE: E kad sam ugledala snimak prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića kako pred ponoć baza oko Marakane, umal’ nisam pala sa stolice. Ni za živu glavu ne bih propustila da čujem kojim se čudom tamo našao u to doba i još uz pratnju svekolikog sportskog novinarstva.I čula sam: Crvena zvezda je pred bankrotstvom , a, kao i Partizan, od posebnog je značaja za državu Srbiju.Čak i kad nam je (svima) to saopšteno u pozni čas koji najavljuje ništa drugo nego dramu, i dalje sam se pitala:zašto je tamo prvi potpredsednik Vlade Srbije zakonom zadužen za odbranu, a u hodu i za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala i sveopštu bezbednost ?Zašto baš on?

    Da li je Fudbalski klub Crvena zvezda pred bankrotstvom to se može utvrditi relativno lako.Ostaje samo da se sagledaju razmere tog bankrotstva.U ono pozno doba se malo licitiralo sa hipertenzičnim desetinama miliona evra, ali nije ostavljano mesta sumnji da je cifra podebela.Ali da li je Crvena zvezda(nikako ne smem da zaboravim:i Partizan) od takvog značaja za (već zaduženu) državu Srbiju da bi desetinama miliona njenih dugova trebalo da se pozabavi Vlada Srbije?

    Tačno pre četiri godine bavila sam se pitanjem:da li je Crvena zvezda nacionalna institucija? Moji su sagovornici bile javne ličnosti različitih, ali, za odgovor na to pitanje, prikladnih profesija.Današnja Zvezda ni od jednog od njih nije dobila tu legitimaciju. Stručnjak za religijska pitanja Mirko Djordjević je rekao da „Crvena zvezda nije institucija nego jedan tim, koji ima svoju sudbinu, svetle i mračne strane“, istoričar Predrag Marković je rekao „nisam siguran, zašto ne Partizan?“, tadašnji potpredsednik Fudbalskog saveza Srbije Zoran Bingulac je rekao „bila je, ali više nije nacionalna institucija nego dokaz kako se lako ruše nacionalne institucije“, a stručnjak za marketing Žozef Lončar je rekao da je „Zvezda kao i list Politika nekad bila nacionalni brend, nema dokaza da su to i sada“. (Sasvim drugačije je mislio gradonačelnik Zagreba Milan Bandić, čija je briga za zagrebački fudbalski klub Dinamo predmet stalnih kontroverzi.)

    Sto puta sam čula te priče o sukobu efikasnosti i procedure, ali ipak, ALEKSANDAR VUČIĆ NIJE VLASTAN DA ODLUČI O DRŽAVNOM ZNAČAJU JEDNOG UDRUŽENJA KOJI ZNAČAJ OBAVEZUJE VLADU SRBIJE, A NE SAMO MORALNO BOGAMI I FIRME KOJIMA JE VUČIĆ NAJAVIO DA ĆE SE LIČNO OBRATITI U OPERACIJI SREDJIVANJA STANJA U ZVEZDI. TAKVU LEGITIMACIJU CRVENOJ ZVEZDI MORALA BI DA DA NARODNA SKUPŠTINA REPUBLIKE SRBIJE. A I U TOM SLUČAJU POSAO BI PRE PRIPAO MINISTARKI ZA SPORT, ŠAHISTKINJI ALISI MARIĆ. RAZMATRANJEM PITANJA DA li je izbor nesporno ugledne osobe kakva je šahistkinja Alisa Marić na to mesto obavljen u skladu sa problemima i potrebama našeg sporta, ova bi kolumna otišla previše u širinu.Pošto Mladjanu Dinkiću malo treba da se i sam uključi, njegovu nadležnost za ovo pitanje ne bih da spominjem. I jeste da vladajuća koalicija ima komotnu većinu, ali mislim da bi se Narodna skupština oko dodeljivanja statusa „lica od posebne važnosti za državu“ Crvenoj zvezdi, bar malo i s razlogom namučila.Nisam sigurna da bi, ali ovog puta sa neprihvatljivih stranačkih razloga, sa izborom radne grupe za sredjivanje stanja išlo lakše.

    VOLIM I JA ZVEZDU,MA TRPIM: Istine radi, moram da navedem i mišljenja da su naša deca, uzrasta kad čovek uzore traži tamo gde je sjaj lepote i snage,a ne pameti, razaranjem vodećih fudbalskih klubova izgubila identifikacioni oslonac, a bogami, a to nije sramota, i prikladno mesto gde se na zdrav način, preko navijačkih strasti prazni zdrava mladalačka agresija.Čak sam već i pisala da je ova uloga fudbalskih klubova Crvena Zvezda i Partizan zloupotrebljavana čak i kad je početkom 2000-tih godina Poreska uprava Srbije htela (grubo) da zavede red u poslovne običaje njihovih vodećih ljudi.Tad je rečeno:ne diraj ih, oni su idoli mladih.A javna je tajna da su tu identifikacionu i psihološku ulogu fudbalskih klubova zloupotrebljavale bezbednosne službe raznim, uglavnom sumnjivim,pa i sasvim neprihvatljvim političkim prilikama.Bavila sam se već time kažem, pa znam, da su valjda zato neki izabrani funkcioneri glavnih fudbalskih klubova smatrali da se pad klubova pod vlast sumnjivih navijačkih šefova i ne manje sumnjivih menadžera može eliminisati samo uz pomoć političara, pa su se političarima i to najvišim tim povodom za pomoć i obraćali.Odgovor je bio negativan.

    Sad je ovde pitanje, da li se rastuća moć koordinatora bezbednosnih službi za probleme poznatog kluba ovako grubo i javno zainteresovala da ovu ulogu bezbednosnih službi preuzme ili da je eliminiše.

    I da se razumemo,Zvezdu vole moji sinovi, pa je volim i ja. I ko god se zakune da će raditi na tome da Srbija postane zemlja u kojoj su pred zakonom jednaki svi, ja ga podržavam.Ali ja još verujem da je ključni zadatak svakog novinara da bude podozriv prema svakoj vlasti, a mrzovoljan prema svakoj samovlasti.

    P.S. Pošto sam u petak već napisala ovu kolumnu, stigla je vest da je predsednik Srbije Tomislav Nikolić pre sudske presude abolirao Dragana Džajića, upravo imenovanog predsednika Radne grupe za sredjivanje stanja u Zvezdi. Nikad više nećemo saznati da li je Džajić kriv za dela koja su mu stavljana na teret, ali znamo da je borba za Srbiju u kojoj će pred zakonom biti svi jednaki okončana pre nego što je pravo i počela.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ponocka.884.html?news_id=251269

  14. […] Режимски репрограм репрограма репрограма […]

  15. Nikola каже:

    OVA VLADA SE ZADUŽUJE DVOSTRUKO BRŽE NEGO PROŠLA

    Kada ne budemo mogli da platimo dugove, strani kreditori će naplatiti u prirodnim resursima, upozoravaju ekonomisti

    U oktobru javni dug Srbije povećao se za fantastičnih 740 miliona evra i dostigao nivo od 16,59 milijardi evra. Dug države došao je na nivo od 57,5 odsto BDP-a, prema saopštenju Uprave za javni dug, mada su procene ekonomista da je on odavno prešao 60 odsto BDP-a i da će se godina završiti sa dugom od 65 odsto BDP-a.

    Ovome je najviše doprinela emisija milijardu dolara obveznica Repubike Srbije, ali i dug emitovan na domaćem tržištu od 21,57 milijardi dinara i 47,66 miliona evra.

    Zaduživanje brzinom svetlosti

    Nakon zaduživanja na međunarodnom tržištu za milijardu dolara, ministar finansija Mlađan Dinkić objavio je da je spasao Srbiju od bankrota, a u novembru je nastavljeno spašavanje – emisijom novih dolarskih evroobveznica i to u iznosu od 750 miliona dolara, doduše sa nižom kamatnom stopom od 5,25 odsto.

    Zaduživanje brzinom svetlosti dovelo je Srbiju za samo nekoliko godina među visoko zadužene zemlje kojima bankrot visi nad glavom.

    Prema računici ekonomiste Miroslava Zdravkovića, autora Internet portala Makroekonomija.org, tokom mandata prošle vlade javni dug je povećan za 6,85 milijardi evra. S obzirom da je vlada trajala 1.470 dana to je iznosilo zaduživanje od 4,66 miliona evra dnevno ili 53,9 evra u sekundi.

    Nova vlada, zaklinjući se da će prestati sa politikom zaduživanja, za sto dana povećala je dug za 1,12 milijarde evra, što je dvostruko brže zaduživanje od prethodne vlade i iznosi 11,2 miliona evra dnevno ili 130 evra u sekundi.

    Ukoliko pođemo od pretpostavke da je u novembru dodatno povećan dug za 500 miliona evra dolarskim obveznicama po 30 odsto manjoj kamantoj stopi od prošlogodišnjih, dolazimo do ubrzanja zaduživanja na 12,3 miliona evra ili po 143 evra u svakoj sekundi, zaključuje Zdravković.

    Prema statistici u septembru je bilo zaposleno 1,725 miliona lica u Srbiji. Da je javni dug potrošen na subvencionisanje radnih mesta, po 10.000 evra, imali bismo još 1,659 miliona zaposlenih, računa Zdravković, što bi značilo punu zaposlenost odraslog stanovništva, bez nezaposlenih.

    Da bi se otplatio javni dug i to bez kamate, potrebno je da se proizvede, ne računajući troškove proizvodnje, 67 miliona tona kukuruza, što znači da bi 11 godina trebalo da se sav kukuruz iz Srbije izvozi, po sadašnjoj ceni, kako bi se otplatio javni dug.

    Smisao zaduživanja prezaduženog dužnika

    Sledeće godine na otplatu dospeva 478,9 milijardi dinara, od toga 93,8 milijardi samo za kamate. U narednoj, 2014. godini, situacija jedva da je nešto bolja jer se procenjuje da će na naplatu stići 458 milijardi dinara, s tim što će se kamate popeti na neverovatnih 98,5 milijardi dinara.

    U ovakvoj situaciji postavlja se pitanje koliko zemlja može da vodi suverenu ekonomsku politiku, a koliko je obavezna da sledi instrukcije poverilaca. Struktura poverilaca kod poslednjih emisija evroobveznica je zanimljiva, jer su najveći finansijeri našeg duga američki investicioni fondovi. U trgovanju srpskim evro-obveznicama učestvovalo je 167 finansijskih investitora iz čitavog sveta. Najviše investitora je bilo iz SAD – 47 odsto, Velike Britanije 27 odsto, Nemačke osam odsto, Hong Konga (4%), Danske (2%), Austrije (2%), Holandije (2%), Rusije (1%) i Švajcarske (1%).

    Neki stručnjaci upozoravaju da se opravdano može postavljati pitanje zašto neko kupuje dug već prezadužene zemlje gde postoji realna mogućnost da taj dug neće naplatiti. Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka niz južnoameričkih zemalja je bankrotirao pod ukupnim teretom od preko 600 milijardi dolara. Tada su na scenu stupili, uglavnom američki poverioci i uz podršku MMF-a insistirali na vraćanju dugova, pa čak i naplaćivanju kamata na kamatu, ali i masovnoj privatizaciji prirodnih resursa. U skoro svim zemjama izbili su masovni protesti, a rezultat je bio da su – svi koji su mogli, tokom prethodnih deset godina vratili sve dugove i MMF-u i kreditorima. U Srbiji, ali ni u nekim zemljama Evrope, ova lekcija izgleda da nije naučena.

    Preuzimanje resursa – glavna namera

    Stručnjak za investicije Mahmud Bušatlije podseća na praksu američkih investitora u Južnoj Americi gde su podsticali zaduživanje već prezaduženih zemalja a onda, kada su bile pred bankrotom, ispostavljali zahteve u vidu koncesija na prirodna bogatstva te zemlje, kao što je nafta u Ekvadoru ili privatizacija vodovoda u Boliviji.

    Na delu je južnoamerikacija Srbije. SAD su otkupljivale dužničke hartije za koje su znale da zemlja neće moći da vrati, kao što mi ne možemo da vratimo naš dug, i onda postavljali zahteve i uzimali šta im je palo na pamet. Tako mogu i kod nas da rade šta hoće kada ne budemo mogli da vratimo dugove, na primer da kopaju nikl u sred Šumadije, upozorava Bušatlija.

    Ni to što je kamata na dug smanjena ne mora da bude dobra vest kao što se kod nas predstavlja.

    Naš rizik zemlje i kreditni rejting su znatno viši od tih 5,25 odsto, ako uz to ne ide i varijabilni deo u vidu libora. Ali ako se obveznice prodaju po tim kamatama i to može da bude nezgodno, jer neko namerno daje povoljnu kamatu, a posle će tako kupovati resurse, dodaje ovaj stručnjak.

    Profesor Danijel Cvijetićanin ističe da je ideja, iza zaduživanja zemalja, upravo preuzimanje resursa.

    To je ideja, a mi srljamo u tu nesreću. Na taj način su sve banana države i postale takve, kratko je prokomentarisao Cvijetićanin.

    Stručnjaci upozoravaju da lažni optimizam koji šire vlasti može biti opasan, jer sve deluje da je u redu i dalje se nastavlja sa trošenjem.

    U javnosti čujemo kako mnoge evropske zemlje imaju veći dug od Srbije. Ali te zemlje imaju i izvoz i industriju za razliku od nas. Od maloprodaje, zastupništva autokompanija i izdavanja nekretnina ne može se finansirati toliki dug. Priča se I da su javne finansije konsolidovane ali to nije tačno, jer zaduživanje se nije čak ni usporilo. Osim toga, javna uprava uopšte ne računa na realan rast prihoda sledeće godine. I MMF ističe da će deficit sledeće godine biti pet, a ne 3,6 odsto, a to znači još dodatno zaduživanje, napominje Bušatlija i dodaje da sledeće godine ističe 10 godina mirovanja duga prema Pariskom i Londonskom klubu što će dodatno povećati troškove otplata. Umesto da se sada zapošljavaju ljudi, pa čak i u javnom sektoru kroz javne radove, jer bi se povećavala proizvodnja i potrošnja, kod nas tajkuni traže im država da pare da pokriju svoje gubitke, a da i dalje otpuštaju zaposlene. Za razliku od Grčke koju EU neće pustiti da propadne, zbog nas se niko neće potresti. Samo će doći da naplate i pokuše šta mogu, zaključuje Bušatlija.

    Autor Miloš Obradović Izvor

    Izvor Balkanmagazin, 21. novembar 2012.

  16. Nikola каже:

    NEBOJŠA KATIĆ: SLUČAJ ARGENTINE ILI PRAVO, PRAVDA I DRŽAVNI DUGOVI

    ponedeljak, 26 novembar 2012

    Državama koje nisu bile u stanju redovno da otplaćuju dugove bilo je omogućeno da ih delimično otpišu i reprogramiraju. Ta nepisana pravila su usvojena i važe na globalnoj ekonomskoj sceni poslednje tri decenije. Reprogram nikada nije bio lak, imao je i svoju skrivenu političku dimenziju, ali su države uspevale da posle otpisa dela dugova ponovo normalno funkcionišu.

    Ova ustaljena praksa preti da bude radikalno narušena presudom njujorškog sudije Tomasa Griese (Thomas Griesa, na slici) presudom koju je 26. oktobra ove godine potvrdio i američki Kasacioni sud. U tom sporu izgubila je Argentina, a dobili su oni njeni kreditori koji se nisu pridružili kolektivnom reprogramu argentinskog duga. Iako proces još uvek nije okončan, njegove potencijalne posledica su zabrinjavajuće, bez obzira na krajnji ishod spora.

    Saga počinje 2001. Godina, kada je Argentina prestala da servisira svoje dugove i kada je počeo dugi proces njihovog restrukturiranja koji je obavljen u dve faze – 2005. i 2010. godine. Argentina je time reprogramirala preko 90 odsto svojih dugova, budući da je najveći broj kreditora prihvatio uslove reprograma i otpis dugova koji je sa tim išao. Mali broj kreditora koji su reprogram odbili pokušao je svoja potraživanja da namiri sudskim putem i u celom iznosu. Ovo što se danas događa epilog je te sage. Ako presuda ostane i realizuje se, Argentina će ovim kreditorima morati da isplati pun iznos duga.

    Preskočiću brojne i kompleksne tehničke zavrzlame ove presude i fokusiraću se samo na njenu suštinu, logiku i potencijalne posledice.

    PROBLEM DRŽAVA DUŽNIKA Kada su dugovi po kreditima u pitanju, sudovi su izbegavali da presude protiv suverenih država i da stanu na stranu poverilaca. To je razlog zbog koga su države dužnici uspevale da izbegnu plenidbu svoje imovine i novca po svetu. Pretnja je uvek bila prisutna, ali se gotovo nikada nije i realizovala. Za to ili nije bilo sudskog osnova – sudskog dokumenta na bazi koga bi plenidba dobila legalitet – ili, ako je presuda i postojala, njeno sprovođenje je u praksi bilo gotovo nemoguće.

    Pravna praksa je prihvatila, manje ili više eksplicitno, da su države suverene, da su specifičan dužnik i da se razlikuju od korporacija, na primer. Iako zakleti tržišni fundamentalisti takvu logiku ne prihvataju, iako na prvi pogled može izgledati da su oni ovde u pravu, problem je složeniji nego što izgleda.

    Korporacija koja ne može uredno da servisira svoje obaveze ili je proglasila bankrot i traži reprogram dugova, raspolaže moćnim oružjem. Ako se reprogram ne prihvati, korporacija će se ugasiti, a sa njom i obaveze. Poverioci će se naplatiti iz preostale imovine, ako je ima, i tom prilikom će pretrpeti velike gubitke. U interesu je poverilaca da budu fleksibilni, da pažljivo izračunaju posledice svojih akcija i da, najčešće, svog dužnika održe u životu. Kreditori su prisiljeni da vode računa i o interesu dužnika, pa zato postoji kakva-takva ravnoteža pregovaračke moći obe strane.

    Države dužnici ne mogu nestati, pa, ako se izuzme slučaj Nju Faundlenda, države ne mogu prestati da postoje kao posledica svoje prezaduženosti. Njihov kapacitet da dugove vraćaju je neograničen, bez obzira na posledice po njih i njihove stanovnike. Države neograničeno traju, imaju mnogo više različitih oblika imovine od one koju imaju korporacije i, najvažnije, imaju poreske mehanizme kojima mogu naterati svoje građane da (posredno) pomažu vraćanje državnih dugova. Snaga kreditora je zato balansirana isključivo i samo suverenitetom dužnika pod uslovom da taj suverenitet nije doveden u pitanje.

    Za države koje su postale nesolventne, otpis i reprogram dugova je jedini put da se izbegnu finansijsko uništenje, kao i politički i socijalni haos koji sa tim idu. Finansijska kriza pogađa mnogo veći broj ljudi i pogađa ih mnogo teže no što kriza može pogoditi korporacije i njene zaposlene. Za kreditore to nije prevelik problem jer oni (ako im sudovi to dozvole) mogu strpljivo i beskonačno nastaviti da cede države, bez obzira u kakvom stanju se one i njihovi građani nalaze. Kašnjenje i usporeno plaćanje se mogu kompenzovati sve većim i većim kamatama.

    Finansijska tržišta prepoznaju različite kreditne rizike država i kvantifikuju ih kroz kamate. Što su države rizičnije, to su kamatne stope koje kreditori traže veće. Visoke kamate koje rizične države plaćaju imaju samo jedan cilj – da kompenziraju rizike i gubitke ako do otpisa dugova dođe.

    POSLEDICE PO SRBIJU Ako sudovi sada odluče da su države u istoj poziciji kao i svi drugi dužnici, da moraju vraćati dugove u celosti, uvek i po svaku cenu, onda nema potrebe za diferenciranjem u visini kamata jer rizika tada zapravo i nema. U tom slučaju bi sve države trebalo da plaćaju iste ili slične kamatne stope. Sve preko toga bila bi pljačka dužnika.

    Logika koju sam ovde izneo je verovatno implicitni ekonomski razlog za pravnu praksu koja je preovlađivala godinama. U svetlu te logike, američka presuda je krajnje sporna i narušava nešto što je do skora bio tabu.

    Da li iza ove presude stoji nešto više od ekscetričnog sudije i njegovog pojednostavljenog viđenja obligacionih odnosa i ignorisanje pravnog i ekonomskog konteksta vezanog za argentinski reprogram? Nevolja je što je presudu sudije Griesa podržala i viša sudska instanca, koja ne može biti nesvesna svih posledica ovakve odluke. Ovde nije u pitanju samo nemoguća pozicija u kojoj se sada nalaze Argentina i većina njenih poverilaca koji su na reprogram pristali. Reč je i o svim budućim reprogramima do kojih će neminovno doći.

    U novom ambijentu koji se možda stvara, pozicija kreditora se dramatično ojačava i on se oslobađa svake odgovornosti i rizika vezanih za kredite koje daje državama. Kreditori će biti destimulisani da pomognu dužniku da iz krize što pre izađe. Ako bi to i uradili, uslovi po dužnika će biti lošiji nego što je to ranije bio slučaj. Svaki otpis dugova će biti taman toliki da se glava održi iznad vode samo neko vreme. Ustupci će biti minimalni, i dužnik će ići iz jednog reprograma u drugi.

    Da li je moguće da se ovom presudom čini presedan koji će postati pravilo i koji će ogroman broj država dovesti u tešku poziciju? A ako postane pravilo, da li će se ono baš striktno primenjivati ili će neke nove presude tolerisati prijateljske i poslušne države, a kažnjavati neposlušne? Da li će presude koje donose sudovi malih država moći da se sprovedu ili će to biti privilegija samo moćnih država i njihovih sudova? Da li se na ovaj način uvodi još jedna politička batina prerušena u ekonomsko-pravni princip?

    Samo iracionalni optimisti mogu verovati da će Srbija u ne tako dalekoj budućnosti izbeći novo reprogramiranje dugova. Bilo bi zato mudro da srpska vlada pažljivo prati njujorški proces i da iz njegovog epiloga izvuče zaključke. Oni će se ticati ne samo budućnosti Argentine već i Srbije i sličnih zemalja.

    Blog Nebojše Katića

  17. Nikola каже:

    Reprogram za Zvezdu i Partizan

    AUTOR: FONET

    Potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će, u slučaju fudbalskih klubova Crvena Zvezda i Partizan, kao i
    košarkaškog kluba Partizan, morati da se ide na reprogram
    poreskih dugova i ocenio da je bila dobra odluka Elektroprivrede Srbije (EPS) da im na sat vremena isključi struju, kako bi shvatili da „država nije njihova prćija“.

    „Ja bežim od toga da budem u upravi klubova. Moje je da pomognem, to je posao države i, kao državni funkcioner,
    gledam koliko i na koji način, ne ugrožavajući funkcionisanje javnih preduzeća, da pomognemo onima koji su važni za društvo“, rekao je Vučić za Novi magazin.

    Vučić je rekao da EPS ne može da otpiše, ali može da
    reprogramira dugovanja.

    – Za dugove koji nisu prema državi,neka se sami snalaze, poručio je Vučić.

    Ako me pitate da li je bilo mnogo neodgovornosti, da ne kažem nešto drugo, u upravljanju Zvezdom, odgovor je da, u najmanju ruku bilo je neodgovornosti, rekao je Vučić.

  18. […] Режимски репрограм репрограма репрограма […]

  19. […] Режимски репрограм репрограма репрограма […]

  20. […] Режимски репрограм репрограма репрограма […]

  21. […] Режимски репрограм репрограма репрограма […]

  22. […] Режимски репрограм репрограма репрограма […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: