ALEKSANDAR PAVIĆ: RAZBIJANJE SRPSKE HIPNOZE

(…) One koji se i dalje bave apologijom poteza nove vlasti samo treba pitati kako su reagovali dok je slične stvari radio Tadićev režim? I kako bi reagovali da je Tadić pobedio na izborima i ponovo formirao vladu? Ne bi li se već sad raznim pronaprednjačkim intelektualcima već pušilo iz ušiju od pisanja protiv „izdaje”, od poziva na otpor, građansku neposlušnost, revoluciju – pa možda čak i ono najekstremnije: štrajkove žeđu? Ne bi li zvučali bar kao, npr. Tomislav Nikolić na predizbornom mitingu u Kosovskoj Mitrovici? (12) No takvi sada ćute ili nalaze razne izgovore i opravdanja – što znači da je čak i deo alternativnog javnog diskursa u Srbiji vešto neutralisan. Neki u toj neutralizaciji zasigurno učestvuju svesno, podgrevajući “obrenovićevski” imidž nove vlasti zarad vrlo pragmatičnih koristi, drugi su očigledno još uvek hipnotisani skoro dvodecenijskim radikalskim stažom Nikolića i Vučića, iz kojeg crpe nadu da su ova dvojica promenila samo dlaku (ka nijansama žutog), ali ne i ćud (nacionalno opredeljenu). Kako god bilo – efekat je isti. Jedino pouzdano merilo u sadašnjem smutnom srpskom dobu su dela – a ona se na pitanju KiM kod ove vlasti suštinski ne razlikuju od dela one prethodne.

No bar glas vapijućeg u pustinji niko nikad nije uspeo da uguši. Da li takvih ima dovoljno u Srbiji? Ili se, pak, očekuje da Rusi budu ne samo “veći Srbi od Srba” već i veći branioci Kosovskog zaveta? I sa kojim pravom? To su pitanja koja se danas mogu postaviti hipnotisano-umrtvljenoj ili neodlučnoj srpskoj nacionalnoj javnosti: da li će ona mirno posmatrati dok se polako ali sigurno uspostavlja granica sa Kosovom i Metohijom? Da li ljudi imaju svest o tome šta će im potomci na to reći ako ostanu nemi, inertni i malodušni dok se pred njihovim očima i fizički poništavaju plodovi vekovnih borbi za slobodu i obnovu države i naroda. Da li će imati pravo da im ikada čitaju Njegoševe stihove: “Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može”? Da li će sebe imati pravo da zovu Srbima i da očekuju bilo šta od bilo koga?

http://www.standard.rs/aleksandar-pavic-granica-prema-kosovu-ili-razbijanje-srpske-hipnoze.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Србија без опозиције

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Трећа Србија, једина Србија

Поводом оснивања Треће Србије

Dragoljub Petrović: Krcun na Marakani

TIHOMIR TRIŠIĆ: Mali jesmo, ali ćemo porasti

7 Responses to ALEKSANDAR PAVIĆ: RAZBIJANJE SRPSKE HIPNOZE

  1. Varagić Nikola каже:

    Весна Веизовић: Томислав Нејаки

    15.11. 2012

    Српски културни клуб

    Сећам се док сам још ишла у ниже разреде основне школе, свог сада већ покојног учитеља Милије и односа какав је имао са нама ђацима. Не тиранин али са довољно ауторитета да нас смири кад „подивљамо“ на часу. На истом спрату где и наша , биле су још три учионице. Из прве две ни глас се за време часа није чуо, у нашој куд и камо , али на самом уласку у ходник код једне сада већ пензионисане учитељице чули су се сви осим ње. Како је она одржавала час, тада ме нешто посебно није ни интересовали, више сам желела да провирим мало у њену учионицу и да учествујем и сама у том хаосу и нереду.
    Но, много година касније када је мој син кренуо у школу и када сам се једном приликом нашла испред његове учионице сетих се управо оне у којој сам као дете и ја желела да будем. У том тренутку на самом почетку његовог школовања, схватила сам да ће он имати касније доста проблема, проводећи време у свом том хаосу, без ауторитета и без реда , а самим тим и рада. Наравно била сам у праву.
    Пре неколико дана затекох се у школи, чекајући учитељицу да изађе испред учионице, сада већ четри године касније , јасно се видео утицај те дечурлије на њој. Некад је каже могла и да их смири, али данас ову генерацију са којом проводи последњу годину , њима не може баш ништа. Било је и очигледно. Могла је да виче, да дели кечеве, смањује оцене из владања али навикли на њену попустљивост , та дечурлија је знала да ће се свака казна у неком тренутку повући и да ће они наставити да уживају у тој својој већ изграђеној школској анархији , где онај ко треба да их подучи над њима нема ни трунке ауторитета.Било ми је жао, али ни деца изгледа нису више оно што су била.
    Дајем ове примере, опште , свакако врло битне као јединствене мале заједнице , али да би могли да функционишу и раде оно за шта су ту , да усвајају знања, стичу пријатеље и развијају се, у овом случају, мора постојати бар неки ред. Ако нема реда све ово поменуто ће функционисати неко одређено време али са умањеним интезитетом , док једног момента се све не распадне. Или то време које је утрошено на то, године , не протекну потпуно узалуд са минимално стеченим знањем.

    Дакле, узмемо ли ту учионицу , која је у свеопштем хаосу за пример и упоредимо је са државом Србијом , добићемо резултат да је та учионица пример једне сређене заједнице у односу на тренутно стање у Србији , где влада најпримитивнији облик анархије.

    Облик какав вероватно до сада није забележен и који се може окарактерисати као једно сасвим ново државно уређење, односно неуређење.
    У овом случају прво што одређује у каквом је хаотичном стању ова држава јесте став председника и према народу, и према другим државницима , куварима домаће и унутарње политике наше земље. Став који је испољио према свом народу био је крајње застрашујући. Ако се занемаре у овој ставци, сва она предизборна обећања дата народу, а која је по самом доласку на власт занемарио , дајући истовремено јасан знак оним поменутим иностраним куварима да је обмана народа успешно изведена .Није онда ни мало чудно, што само шест месеци након ступања на председничку дужност пати од маније гоњења.
    Сада, могли бисмо поставити питање, да ли је овај председник који се годинама представљао као човек из народа, почео осећати грижу савести или страх и од једне и друге стране ,који се као подмукла подсвесна параноја почео извлачити на површину .

    Какав год да је разлог његових унутрашњих конфликата и ове свеопште несигурности коју преноси и на свој народ, нама се исто хвата. Могуће је да је главни кривац непостојање свести, коју јасно је никад није успео да развије , јер у случају да јесте оваква анарахија друштва а посебно екстремних србофобичара и неонацистичких сепаратиста не би имала овако широке димензије и све већу слободу делања, па самим тим он није ни свестан својих досадашњих дела. Која су за ових пола година колико седи на престолу достигла много веће размере , него сва она дела његових претходника , наравно у пежоративном смислу.
    Само чињеница да су на индиректан начин признали Косово и Метохију, седајући за исти сто са ратним злочинцем Хашимом Тачијем, називајући га премијером Косова, развијајући тајне платформе, којих подсећања ради у предизборној кампањи нико није помињао и успостављање интегрисаних управљања границама као и применама ранијих договора, које је током протеклих месеци док је још био „човек из народа“ и опозиција са најоштријим речником свакодневно осуђивао .Надимак који је током протеклог занимања стекао, радећи са онима који будућност више немају, сада се показује као потпуно тачан. Што опет показује да су претходна занимања једног председника врло битна, да би могао да схвати појам једне државе и да ти њени чиниоци, основни поред територије,односно народ,јесу живи свет који има будућност.

    Иљин је писао да, државу чини народ којим управља влада;влада је позвана да ради у име народа и да из њега црпи своју животну снагу. Но, ова власт, са својим председником који свакако није оно о чему је сам изградио илузију о себи, односно „човек из народа“, народна влада, већ влада западних полтрона, уплашена и манијакално настројена.

    Немајући значи свесно поимање да он не управља неком територијом већ народом, и да је захваљујући његовом вољом ( немајући избор ), дошао до те функције, којој није дорастао, он се и не понаша као председник, већ као уплашена учитељица у пуној соби, не ђака, већ школских инспектора, директора и осталих виших чиниоца од њега. Не заиста виших, већ због недостатка ауторитета и страха од губитка своје позиције, он сваког посетиоца па и оног случајног види као потенцијалног џелата коме ће се радије подвити на рачун својих ученика него ли се супроставити ради добра тих својих ученика, ради којих и јесте ту где јесте.

    Суштина је да параноја ради своје, па је целу србију захватио синдром Илије Чворовића. Након објаве на Пресу, да тајне службе прислушкују скоро пола милиона грађана а међу њима и председника државе и сам врх власти. А како је међу Србима, још из Брозовог времена, скоро па се наследно провукла та црта, може се рећи и комплекса више вредности, међу оних четристо хиљада свакодневно прислушкиваних пронашло се њих четири милиона.
    Поред свих наведених одлика, како би ми народ који има таквог председника требали да се осећамо и шта од њега и његових плашљивих поступака можемо да очекујемо? Или крајњу тиранију , али само према народу са којим нема додира или крајњу анархију у ком ће народ опет осетити ужасне последице овог плашљивог , параноичног човека.Са којим се шали и полиција и безбедоносне структуре, само народ углавном ћути. И чека!
    Морала бих се вратити још једном на онај већ чувени патриЈотски интервју дат Новостима, онај чији су делови цитирани у Тијанићевом јавном сервису пред вечеру у другом Дневнику, као имагинарно предјело и порција кафанског лажног патриотизма и још илузорније чврстине, и то само док је спикерка са грубљим гласом ишчитавала. Жао ми је само што га сам председник није прочитао, осећам да би му глас подрхтавао већ размишљајући какву ли ће фацу сложити Кети и Хилари. Он је у тих пробраних неколико реченица, одиста испао прави патриота али у очима сваког политички неписменог човека, што је нажалост случај са већином народа у Србији.
    Но, у оним осталим одговорима којих су многи остали ускраћени, Николић је јасно показао ко је и шта је, и да се његова садашња политика не разликује од претходних осим у брзини којом спроводи задатке западних налогодаваца. Помињем тај интервју ради само једне његове реченице:
    „Када нам се и званично испречи зид, онда политика и Европа и Косово неће бити могућа. За сада нико званично није тражио да признамо независност Косова и Метохије. Уређујемо земљу по европским стандардима, који нам помажу да спроведемо реформе и уредимо Србију на демократским принципима. Слажем се да однос са ЕУ не може да се гради на томе да сваки пут добијамо нове захтеве. Ако смо ми стабилни и испуњавамо услове, не може Европа да буде нестабилна и да нам стално испоставља нове услове. Ми тражимо само да нам се поставе услови као и другим земљама, ни мање ни више.“
    Опет се кроз све то провлачи једна контраиндикторност коју је немогуће а не увидети.
    Зашто овај садашњи председник умишља да ми желимо да уђемо у Европску унију и држи се ње и даље као једине алтернативе ? Ко њега уопште саветује да настави тим путем, одакле толико елана да се свесно срља у пропаст у нешто што се више не одржава ни на стакленим ногама већ на само једном ногару сломљеног стола и то под притиском САД, која је уједно и творац те глобалистичке творевине створене само ради губљења сопствених идентитета народа који припадају тој унији.
    Односно све илузије које су можда и постојале међу србским народом по питању живота у ЕУ , већ неко време су потпуно разбијене. Једини који и даље теже прикључењу су стране НВО и силни борци за људска права, права оних који нису Срби, као да Срби нису људи.Пре него ли дођем до „бораца“ и сепаратиста , поставићу још једно питање везано за онај интервју и обећање о одустајању од ЕУ уколико неко постави услов „могуће признање Косова“ . Јуче је косовски известилац за ЕУ Урлике Луначек , говорећи о добијању датума за почетак преговора врло јасно и прецизно нагласила да је улов за добијање преговора признање независности Косова.
    „То сам рекла више пута јер ЕУ неће дозволити нови Кипар у Унији. ЕУ неће примити ниједну земљу без дефинисања граница“
    И додала да се ЕУ противи идеји о подели окупираних територија, као и то да сматра да се српске власти неће коцкати са европском будућношћу.
    Оно што верујем многе занима, јесте како ли ће нас овај пут направити будалама?
    Међутим ни овде није крај оном што почиње да се збива у Србији, хаосу који је последица слабости овог назови државника. Поред Косова и Метохије, чије границе је већ неко други утврдио, односно онај коме се клањају ови политички пагани, на северу земље већ почиње да се назире иста ситуација.Сада долазим до оних „бораца“ и сепаратиста.
    Наиме, само неколико дана након појаве „Војвођанског отпора“, „Слободне Војводине“ и сличних аутономашких углавном Мађарских и аутошовинистичких нових неартикулисаних имагинарних нација каква је војвођанска, од владе Војводине добијамо дрске поруке о ускраћивању законске аутономије и претње о још једној републици у оквиру ове сада већ заиста банана државе каква је постала Србија.
    Из страха да не наљути европску комисију која се већ полако усељава у нашу северну покрајину, председник по питању ових поменутих екстремистичких група не чини апсолутно ништа. Тако да имамо ситуацију да такве групације, финансиране директно из Мађарске, каква је тај „Војвођански отпор“, који према неким сазнањима је формиран од мађарске неонацистичке странке Јакоб, могу сада већ слободно да делују управо на исти начин на који су и Шиптари то радили на Космету док нису у једном тренутку потпуно преузели контролу и прогласили самосталност.
    Она прича о београдском пашалуку и повратку на њега, која нас као сенка прати већ годинама, почиње да се остварује. Сада већ јасно можемо видети да то није мит већ наша сурова реалност , која неће се десити ради тога што садашњи председник мисли добро свом народу, већ управо из страха од губитка наклоности оних ради који су му помогли да дође до своје позиције.
    Претходна власт је донекле и могла да се држи ЕУ, али садашња то нити може, нити сме. Више не постоји шаргарепа на штапу ради које би гомила ишла за њом, постоји један други правац који је одувек био ту а који све више могућности пружа. Стога, треба имати у виду да је ово само један преглед очигледног стања, јасно видљивог чак и оним политички неписменим, па и оним којима је посебно након Инсајдера Космет један терет, јер ту никад неће бити крај ономе ко бесрамно тражи а попустљиви бесрамно даје.
    И да као преглед и треба видети, јер ту могућност и тај правац који ће свакако бити све видљивији не треба занемарити и не треба се препустити овом нестабилној драматичној јавној представи , нити гледати живот као какав филм у ком немамо удела, већ само пратимо већ исписани сценарио, већ се ухватити у коштац са њим и бити део њега и део државе, која је свакако више наша, народна него била чија друга.А посебно не оних који својом слабошћу цепкају оно за шта су наши дедови храбро давали животе.
    Јер овој „учионици“ је преко потребан ред, рад и дисциплина, а предуслов за јаку и здраву државу јесте однос какав ће власт изградити и према народу али и према страним политичарима који у овој земљи морају да знају да су само гости.
    И за крај, још једном ћу поновити једну његову реченицу у којој се огледа сва истина и тренутно стање :
    „Ако смо ми стабилни и испуњавамо услове, не може Европа да буде нестабилна и да нам стално испоставља нове услове.“
    Одиста оног тренутка када будемо имали стабилног председника, са јасно дефинисаним циљевима, чврстим и неустрашивим одлукама, који ће својим делима и прецизношћу иза себе имати исту такву владу, можемо очекивати да ће тада и Европа али и цео свет променити свој манипулаторски став према нама. Сада то свакако није могуће, што је и очигледно, јер уколико се будемо водили чврстином и стабилношћу овог садашњег председника, проћемо као у Тарабићевим пророчанствима и то у најбољем случају, ако нам оставе једну шљиву да под њу седнемо, ваљда ће за то моћи да се избори овај Томислав нејаки.

    http://www.srpskikulturniklub.com/toma-nejaki

  2. Varagić Nikola каже:

    Једино Србија продаје земљу странцима

    Нове чланице ЕУ не дају своје оранице ни после много година од тренутка пуноправног чланства, а ми од последње ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању

    У Пољској 12 година од датума уласка у ЕУ на снази забрана продаје земље странцима

    Тренутак откада ће странци, а под тим се подразумевају физичка лица, моћи да купују земљу у Србији из дана у дан све је ближи. Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) који тако нешто предвиђа ратификовале су практично све земље чланице Европске уније. То једино још није учинила Литванија, али то би могло да се догоди већ ове године.

    По слову Споразума након четири године од тренутка када га и последња земља чланица ратификује, а то би могло да значи већ у 2017. години, ми бисмо требали, како је изричито наведено, да дозволимо странцима, грађанима Уније, да под истим условима као и домаћа лица могу да купују земљу. Наш Закон о пољопривредном земљишту, у коме сада постоји забрана за тако нешто, мораће да се измени.

    Друге земље, које су већ у ЕУ доста дуго, то ни изблиза нису учиниле. Оставиле су себи доста дуге рокове невезано за чланство у Унији. У случају Пољске забрана продаје земље странцима на снази је 12 година од датума уласка у ЕУ. Мађарска је испреговарала седам плус три године. Тај рок Мађарима ускоро истиче, а актуелна влада тражи од Брисела да рок буде продужен. Ниједна од последње примљених десет чланица ЕУ, укључујући и Хрватску, тако нешто није дозволила док не уђе у пуноправно чланство, а поједине земље су задржале мораторијум на такву продају земље и после тога.

    Зашто смо ми, који још немамо ни датум за почетак преговора за чланство у ЕУ, а не знамо ни када бисмо могли да постанемо пуноправни чланови, у ССП-у испреговарали решење на сопствену штету – питање је које тражи одговоре. Један од понуђених, да смо у време преговора очекивали да постанемо чланови уједињене европске породице средином ове деценије, звучи крајње наивно.

    Приликом недавног скупа посвећеног проблемима аграра и извозу хране Божидар Ђелић, преговарач и потписник ССП упитао је Венсана Дежера, шефа делегације Европске уније у Србије, да ли се може покренути ревизија Споразума. Дежеров одговор је био – морате да питате Брисел.

    Шта, уосталом, Србија може да уради да минимизира могућу штету?

    Горан Кнежевић, министар пољопривреде рекао је да је, једна од замисли, да се стварно пита Брисел. Да се од свих 27 чланица Уније затражи да нам омогуће оно што су друге земље у приступању ЕУ себи обезбедиле – да им странци за будзашто не разграбе необновљив ресурс као што су плодне оранице. Може ли се, другачије речено, неким домаћим прописом добити мало на времену док не ојачамо и цена наших хектара не буду приближно кретањима у ЕУ.

    – Пољопривредно земљиште је велики ресурс који не смемо да распродамо, као што смо распродали предузећа, рекао је министар.

    Једно од решења, како сазнајемо у Министарству пољопривреде, могло би да буде да странци као будући власници земље буду ограничени тиме да само они који имају пребивалиште на територији Србије могу да купују земљу. Неко друго решење могло би да буде да се странцима ограничи величина поседа који могу да купе. Такво решење постоји и у другим законодавствима земаља чланица ЕУ.

    Проблем са продајом земљишта странцима није једини који је настао услед лоше испреговараног ССП-а, већ и због почетка либерализације трговине пољопривредним производима од 1. јануара 2014. године. Колико је познато, од Европске комисије још увек није затражено да нам продужи рок за либерализацију. Министар Кнежевић је не тако давно изјавио да очекује да тај рок буде померен за неколико година, али и да ће се тек разматрати списак производа који би могли да буду обухваћени евентуалним продужетком рока, односно да Министарство пољопривреде ради потребне анализе.

    Ј. Рабреновић
    објављено: 15.11.2012.
    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Jedino-Srbija-prodaje-zemlju-strancima.sr.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Саборци Двери су у колони Срба, (100 возила и која стално расте) која је јутрос кренула ка административно прелазу Јариње, узнемирени информацијама да ће се на томадминистративном прелазу окупити представници Приштине и МУП-а Србије да би започели спровођење договра о интегрисаном управљању админстративном линијом.

    Када се колона приближила Јарињу на 300-400 метара,зауставио их је контигент америчких војника под пуном ратном опремом, уз помоћ 20 до 30 оклопних возила и бодљикаве жице. Американцима се убрзо прикључио и јерменски контигент, тако да се може рећи да су се окупатори јужне српске покрајине озбиљно уплашили да се нешто непредвиђено не деси у данима када српска и тачијева полиција треба да започну сарадњу и формирају, фактички, међудржавну границу.

    Ситуација је тренутно напета, али стабилна, а окупљене Србе у ниском лету надлећу хеликоптери КФОР-а. Пратите сајт Двери за нове информације.

  4. Varagić Nikola каже:

    15/11/2012 17:03

    Komentar Danas

    Kosovski manevri

    AUTOR: REDAKCIJSKI KOMENTAR

    Najavljenu rekonstrukciju Tačijevog kabineta u cilju zasnivanja što je moguće šire koalicije kako bi se „progurala“ autonomija severa Kosova treba posmatrati kao taktički manevar premijera u Prištini namenjen pre svega za „domaću“ upotrebu, ali i kao potez koji se uklapa u širu strategiju razrešenja kosovskog čvora.

    Ako u vladu Hašima Tačija uđu relevantne, a trenutno opozicione stranke, te ukoliko usledi aminovanje postojećeg stanja severno od Ibra, definitivno će moći da se kaže kako je premijer iz Prištine poslušao dobar savet, koji je skoro sasvim izvesno došao od zapadnih prijatelja, da sa ostalim političkim faktorima podeli odgovornost pred domaćom javnošću za popustljivost spram pobunjenih Srba.

    Iako verovatno ni sam Tači, niti bilo ko oko njega, u ovom trenutku nije siguran šta bi autonomija formalno trebalo da sadrži, među kosovskim Albancima očigledno se kristališe ideja da relaksiranje odnosa na relaciji Beograd – Priština podrazumeva odstupanje od maksimalističkih zahteva. U tom smislu, Tači je već obavestio svoje rivale iz opozicije o sadržaju razgovora sa srpskim premijerom Ivicom Dačićem, istovremeno tražeći njihov pristanak za politički brak iz računa. A računica je, suštinski, veoma jednostavna: Tači neće dati Srbima na severu Kosova ništa što oni već nemaju, osim „blagoslova“. Ali to „sudbinsko da“ autonomiji bi moglo nezgodno da dočekaju albanski „radikali“, koje Tači pokušava da gurne na marginu „pospremajući“ po svom kabinetu.

    Istovremeno, izgleda da se ni u Beogradu ne sedi skrštenih ruku. Naime, postoje indicije da nove vlasti preko svojih poluga na severu Pokrajine pokušavaju da preduprede bundžije, koje bi na nož mogle da dočekaju neke poteze koje će verovatno uskoro uslediti, a to je pre svega početak integrisanog upravljanja prelazima između centralne Srbije i Kosova. Istovremeno, u Beogradu se prećutno gleda na aktivnosti nekih Srba sa severa Kosova koji u poslednje vreme intenzivno grade nove mostove sa sabesednicima u Prištini. Očigledno, i s ove strane kosovskog jaza sazreva ubeđenje da stvar mora da se makne sa mrtve tačke. A pošto se i dalje ne traži ona krajna stvar, a to je formalno priznavanje nezavisnosti Kosova, ni Dačić, odnosno Nikolić, poput Tačija, neće drugoj strani dati ništa što ona već nema.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kosovski_manevri.46.html?news_id=251174

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: