Ко је одлучио да нису криви?

Ко стоји иза одлуке да се ратни злочинци, усташе, ослободе?

Да ли иза одлуке стоји цео Запад, уједињен – заједно и либерали и нацисти, и социјалисти и фашисти, и католици и масони…?

> Србија:

Ослобађајућа прешуда Хашког трибунала хрватским генералимма анти Готовини и Младену Маркачу шаље лошу поруку читавом региону и занемарује велики број жртава, оценио је данас председник Комитета правника за људска права (YUCOM) Милан Антонијевић. Он је у изјави агенцији Бета истакао да пресуда не одговара стварном стању на терену и додао да нико не може да оповргне чињеницу да Срба који су вековима живели у Хрватској тамо више нема.

Predsednica beogradskog Fonda za Humanitarno pravo Nataša Kandić izjavila je danas da oslobađanje hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača nije donelo pravdu za žrtve i da presudom nisu pomenuti ni ratni zločini, ni egzodus Srba iz Hrvatske.

Ово је последњи тренутак да се стане на пут погубном процесу придруживања Србије Европској Унији, која је отворено стала иза геноцидне политике Независне државе Хрватске, коју – иако геноцидну творевину – прима у Унију. Ово је такође тренутак за прекид преговора са тзв. приштинским режимом у Бриселу, који ће завршити на исти овакав начин понижењем српског народа.  Ако Председник и Влада Србије не схватају ове три ствари и не направе хитне јавне политичке и дипломатске потезе у том правцу, Председник и Влада Србије постају саучесници у понижавању и уништавању српског народа, чиме ми више немамо главни проблем са Хагом и Европском Унијом, већ главни проблем свих родољубивих снага у Србији постају – Председник и Влада Србије. Двери српске неће дуго чекати одговор Председника и Владе Србије по овим питањима.

> НД Хрватска:

Radostan sam što su slobodni ljudi za koje sam bio uveren da su nevini… Drago mi je da je presuda ovakva kakva jeste, jer mi smo znali da Oluja nije bila zločinački pothvat. Zločina je bilo, ali za njih generali nisu krivi“, izjavio je predsednik Ivo Josipović za Tportal. Hrvatski premijer Zoran Milanović je na vanrednoj konferenciji za novinare rekao da se „radi o dvojici nedužnih ljudi, ali da to ne znači da rat nije bio težak, krvav i pravedan“. Žarko Puhovski je ocenio da će euforija, nastala posle današnjeg oslobađanja u Hagu generala Ante Gotovine i Mladena Markača, dovesti do prestanka istraživanja i procesuiranja zločina iz 1995.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу?

”Zašto se šef hrvatske države obrušava na lidera srpske zajednice?”

Viktor Ivančić: Privatna garda gospodina Lignje

SRBI U HRVATSKOJ: Srbijo, nemoj da ćutiš

Slučaj Kosova i Metohije i Republike Srpske Krajine

Тeofil Pančić: HUDELISTOV JE PORTRET DOBRICE ĆOSIĆA KNJIGA ČUDNA

Модерни нацисти

Националсоцијалиста (нациста)

Србија без опозиције

 

15 Responses to Ко је одлучио да нису криви?

  1. Varagić Nikola каже:

    Evropska komisija: Podrška Haškom sudu

    AUTOR: FONET

    Evropska komisija je, posle današnje odluke Haškog suda da oslobodi krivice hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača povodom optužnice za ratne zločine nad krajiškim Srbima 1995. godine, saopštila da poštuje tu presudu i podržava Tribunal,
    kao nezavisnu instituciju, čija je uloga da utvrdi individualnu odgovornost za ratne zločine.

  2. Varagić Nikola каже:

    Протест против Хашког трибунала и ЕУ, субота у 15 часова

    Позивамо све родољубе на протест против Хашког трибунала и ЕУ у суботу у 15 часова испред седишта Европске уније у Београду!

    Београд, 16.11.2012

    Покрет Двери позива све српске родољубе на свенародни протест против Хашког трибунала и Европске Уније, који ће се одржати у суботу, 17. новембра у 15 часова испред седишта Европске Уније у Београду (Владимира Поповића 40а, блок 19 код Сава центра на Новом Београду)!

    Најновија пресуда Хашког трибунула о ослобођењу ратних злочинаца Готовине и Маркача, иза које стоји Европска Унија, кап је која је прелила чашу понижења српског народа и државе.

    Даља сарадња Председника и Владе Србије са Хашким трибуналом, преговори са Европском Унијом и тзв. приштинским режимом немају никаквог смисла, изузев даљег понижавања и уништавања Србије.

    Време је да изразимо свој протест испред седишта Европске Уније, која стоји иза вишегодишње политике понижавања српског народа и комадања српских националних територија.

    Дођите да покажемо да смо против уласка Србије у ЕУ и да јасно знамо ко је узрочник понижења наше нације и државе!

    Субота, 17. новембар у 15 часова, испред седишта Европске Уније у Београду (Нови Београд, Владимира Поповића 40/V, блок 19, у близини Сава центра, 1 трамвајска станица од Сава центра у правцу ка Новом Београду)!

  3. Varagić Nikola каже:

    Australija izručuje Kapetana Dragana Hrvatskoj

    Australijski ministar unutrašnjih poslova Džejson Kler doneo je odluku da Dragan Vasiljković, poznat kao Kapetan Dragan, bude izručen Hrvatskoj.

    Kapetan Dragan ima pravo da traži reviziju ove odluke
    Australija će Hrvatskoj izručiti Dragana Vasiljkovića, poznatog kao Kapetan Dragan, javlja The Australian.

    Odluku o izručenju doneo je australijski ministar unutrašnjih poslova Džejson Kler. Hrvatska optužuje Vasiljkovića da je kao zapovednik srpskih paravojnih formacija odgovoran za više ratnih zločina koji su tokom rata počinjeni u Hrvatskoj.

  4. Varagić Nikola каже:

    Today is a good day to be a criminal.

    POSTED BY ERIC GORDY ⋅ 2012/11/16 ⋅

    The ICTY appeals chamber has issued a judgment acquitting Ante Gotovina and Mladen Markač of crimes for which they were previously convicted. At first reading, the judgment seems to be a radical one that creates new law – and the new law it creates will be encouraging to military commanders who want to target civilians and to politicians who want to engineer the expulsion of civilians.

    Some people are delighted with the judgment and other people are outraged, with divisions following predictable political lines.

    The appeals chamber itself is no less divided. The five judges on the panel made most of their decisions by a 3-2 vote. Counting the main judgment, the two dissenting opinions, and the two separate opinions given by judges voting with the majority, five judges issued five opinions in the case. So consensus about the law and the facts of the case is not any greater among the members of the appeals chamber than it is in the public. This gives us a result that does not settle controversies, but keeps them burning for a good long time.

    Gotovina’s counsel offered a Rodney King defence to the charge that civilians were encouraged to flee because of indiscriminate shelling of the towns where they lived. Shell by shell, they argued it could not be demonstrated which particular attack by explosives caused which civilian to flee. The appeals chamber accepted the argument, rejecting the prosecution’s contention that people were compelled to leave not by one or another particular shell, but by the overall environment of
    attack that comprised a central element of military strategy (para.
    19).

    The appeals chamber made a strange decision on the status of the joint criminal enterprise to forcibly expel the civilian population: they decided that their adoption of the Rodney King standard on shelling makes irrelevant the documentary evidence from the Brioni transcripts and the public statements of Franjo Tuđman that indicate that expulsion of the civilian population was a goal of the military operation. Instead they decided (paras. 81-82) that an examination of the Brioni transcripts does not indicate any specific order to make any specific artillery attack. So they decided that the “circumstantial evidence” (para. 91) does not demonstrate the existence of a joint criminal enterprise, while disregarding the direct evidence.

    Here it gets weird. Referring to the implementation of plans to expel civilians, the appeals chamber reaches the conclusion that “discussion of pretexts for artillery attacks, of potential civilian departures, and of provision of exit corridors could be reasonably interpreted as referring to lawful combat operations and public relations efforts”
    (para. 93).

    Similarly they find that “the fact that Croatia adopted
    discriminatory measures after the departures of Serb civilians from the Krajina does not demonstrate that these departures were forced”
    (para. 95).

    Score one for poststructuralist literary theory.

    Every finding is preceded with the phrase “Judges Agius and Pocar dissenting.” So what do Judges Agius and Pocar have to say?

    Agius builds his dissent around the sense that the majority “seems to lose sight of the essential question in this appeals case, being whether, based on the totality of the evidence, it was reasonable for the Trial Chamber to conclude that the attacks on the four towns were unlawful. At every turn, rather than looking at the totality of the evidence and the findings, the majority takes an overly compartmentalised and narrow view” (para. 3).

    According to Agius, the majority found that the trial chamber adopted an incorrect standard for determining whether artillery attacks were illegal, but rather than applying a correct standard “proceeds to discard all the evidence on record” (para. 13).

    So Agius finds that majority got it “respectfully, but completely” (paras. 43, 71) wrong.

    No words of respect from Pocar, who in explaining why he has decided to “disagree with the reasoning and any major conclusions of the majority” (para. 1) finds himself challenged by “the sheer volume of errors and misconstructions” (para. 2) in the judgment. Like Agius, Pocar determines that the appeals chamber rejects a standard but “fails to conduct the review of the evidence it enounced it would do”
    (para. 8).

    Fundamentally the appeals chamber dismissed one piece in a
    set of “mutually reinforcing evidence” (para. 16) and consequently dismissed the entirety of the remaining evidence. In particular the majority declines to consider evidence directly (but not circumstantially) related to the operation of the joint criminal
    enterprise (paras. 20-22).

    And he asks a compelling question: “even if the majority wished to acquit Gotovina and Markač entirely, one might wonder what the majority wanted to achieve by quashing the mere existence of the JCE rather than concentrating on Gotovina’s and Markač’s significant contributions to the JCE. I leave it as an open
    question” (para. 30).

    More categorically than Agius, Pocar delares, “I fundamentally dissent from the entire appeal judgment, which contradicts any sense of justice” (para. 39).

    The appeals chamber did a good deal more than many of the people arguing for the innocence of Gotovina and Markač expected. It did not find that the wrong people were charged and that subordinates were scapegoated for crimes that had been planned by cvećke like Franjo Tuđman and Gojko Šušak. It found that there were no crimes.

    This is new law. It invalidates the distinction between military and
    civilian targets in the Hague and Geneva Conventions by finding that any target can be retrospectively defined as having been military.

    And
    it empties of content the category of illegal war objectives by
    finding that the articulation of policy is not relevant in the task of
    characterising a policy.

    Both of these new legal standards will be very encouraging to
    criminals and to military commanders who plan on targeting civilians in the future.

    Both of them will give hope to the people defending Radovan Karadžić and Ratko Mladić, because by the standard proposed in
    the appeals judgment, much of what they are charged with is not
    illegal.

  5. Varagić Nikola каже:

    Srbija bojkotuje konferenciju Haškog suda u Beogradu, ne dolazi ni član veća Fausto Pokar

    Vlada Srbije skinula je sa dnevnog reda sve tačke koje se odnose na dostavu dokumentacije Haškom tribunalu, što ne znači da obustavlja saradnju sa tim sudom, ali je svodi na tehnički nivou, izjavio je danas šef Nacionalnog tima za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić.

    On je rekao da je Vlada Srbije izrazila ogorčenost zbog presude kojom se hrvatski generali Ante Gotovina i Mladan Markač oslobađaju po svim tačkama optužnice, istakavši da takva presuda nanosi bol žrtavama i njihovim porodicama.

    Ljajić je naveo da je vlada odlučila da niko od državnih organa ne učestvuje na konferenciji koju Haški tribunal organizuje 22. novembra u Beogradu.

    Gotovina i Markač sleteli u Zagreb, na aerodromu vatrogasci napravili „vodeni luk“ za avion

    Ljajić je ranije danas rekao da je Haški tribunal današnjom presudom izgubio svaki kredibilitet.

    On je novinarima, koji su upitali da li se nakon odluke tog tribunala da oslobodi hrvatske generale razmišlja o formalnom prekidu saradnje sa sudom u Hagu, odgovorio da ne treba o tome razmišljati.

    Ljajić je, odgovarajući na pitanja novinara, istakao da je taj tribunal osnovan s ciljem da doprinese utvrđivanju istine, doprinese pomirenju na prostoru nekadašnje Jugoslavije i da porodice žrtava dobiju moralnu satisfakciju, dodajući da ništa od toga nije učinjeno.

    On je izjavio da je nelogično da niko ne osporava da su se dogodili zločini u akciji „Oluja“, ali da još nijedan pojedinac za to nije odgovarao.

    On je rekao da je Vlada Srbije izrazila ogorčenost zbog presude kojom se hrvatski generali Ante Gotovina i Mladan Markač oslobadjaju po svim tačkama optužnice, istakavši da takva presuda nanosi bol žrtavama i njihovim porodicama.

    Ljajić je naveo da je vlada odlučila da niko od državnih organa ne učestvuje na konferenciji koju Haški tribunal organizuje 22. novembra u Beogradu.

    On je istakao da je takvu odluku doneo i bivši šef Tribunala Fausto Pokar, koji je izdvojio svoje mišljenje u presudi hrvatskim generalima.

  6. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: SLOBODA ZA GOTOVINU ILI BLAGOSLOVENI ŠAMAR IZ HAGA

    subota, 17 novembar 2012 00:05

    Odmah da se razumemo, ovo nije ironija, ni najmanja. Tek oslobađanje Gotovine i Markača u Haškom tribunalu blagosloveno je za Srbiju. Dva su krupna razloga za takav zaključak. Prvi je empirijski: oslobađajuću presudu osudili su Nataša Kandić i Boris Tadić, a sve što Kandićeva i Tadić osude mora biti dobro za Srbiju makar i ne razumeli zašto. Drugi razlog je spoznajni: ova odluka je stvarno dobra, makar onoliko koliko šamar, koji u normalnim prilikama obično tretiramo kao nasilje, ume da se koristi i kao lek, posebno ako ga dobije budala.

    Naravno, imao je prostora šef sudskog veća Teodor Meron, stari obaveštajac pod togom haškog sudije poreklom izraelski Jevrejin, ako mu je bilo do oslobađanja hrvatskih generala, i da se nagodi sa pravdom. Mogao je, na primer, Gotovinu da osudi i na svih deset godina, pa, pošto je ovaj odležao sedam (uhapšen krajem 2005), da ga oslobodi zbog primernog vladanja ili odležane dve trećina kazne tokom pritvora. Tad bi hrvatski general bio slobodan, dok bi Srbima još jednom prodali žvaku da je ipak i kažnjen i osuđen, ostavljajući nas da se i dalje gložimo sa našim elitama da li je Haški tribunal, mesto na kome Zapad piše noviju srpsku istoriju, ustrojen po pravdi, po Bogu, po politici ili nekom četvrtom kriterijumu. Mogao je da nas ostavi da, tako gložeći se pred osuđenim i oslobođenim Gotovinom, čekamo presude za genocid za Radovana Karadžića i Ratka Mladića, koje će, je li, biti donesene na osnovu čvrstih činjenica, pouzdanih dokaza i kredibilnih svedočenja. Ali nije nam prodao žvaku. Nije nam dao ništa.

    BORISOV APEL A nije, rekao bih, iz nekoliko razloga. Prvi je što ga baš briga za Gotovininu slobodu, Meronov posao nije da robi i oslobađa, već da brani koncept. Drugo, hrvatska država stvorena je voljom zapadnih sila, i na ono što je stvoreno na taj način ne sme da padne ni najmanja senka sumnje, posebno kad se „ono“ sprema da uđe u Evropsku uniju. Naravno, to je poruka i Tomi Nikoliću da zaboravi na Tačija i organe, i da će, što Srbija više bude insistirala na tim organima, Tači biti sve neviniji, a, ako ih baš naljutimo insistrajući, još će mu dati i Nobelovu nagradu za medicinu pride.

    Svakako ne treba zaboraviti ni treći razlog: nasleđe politike Borisa Tadića – tog chevalier de la région – koji je u petak iskoristio svoj nemali uticaj na Srbe zahtevajući od njih da ne posustaju u mirenju s Hrvatima ako još hoće da letuju u Rovinju, kakve veze ima što Hrvati u petak ne slave na centralnom zagrebačkom trgu Gotovininu i svoju nevinost, već još jedan nekažnjeni zločin prema Tadićevom sunarodnicima. Iskoristio je predsednik regona i svoj još veći uticaj na Hrvate apelujući da ne podležu euforiji, da budu mirni u svojoj zasluženoj sreći, i baš me čudi da im nije čestitao, uostalom dosta se on njima izvinjavao.

    Hrvati su, dakako, poslušali apel – svih sto hiljada njih koji su se skupili u centru Zagreba, i nisu pevali ustaške pesme, već valjda nešto od Idola. Tek, kad bi Tadić imao smisao za makar naknadnu pamet, mogao je tada da se zapita da li su sva ona njegova izvinjavanja, rezolucije o Srebrenici i patetična adolescentska prenemaganja iz „Yu mitologije“ bar delimično učinile suvišnim svaki obzir Meronovog veća prema Srbima, čak i onu dozu sudsko-političkog taktiziranja, prema kome je Gotovina u petak mogao da bude i osuđen i oslobođen.

    Naravno, nikad ne bih odbacio ni četvrto objašnjenje – pazite, i dalje nisam ironičan – da je Teodor Meron, pripadnik onog naroda koji su, pošto je sam desetkovan, Srbi nasledili na mestu objekta iracionalne rasističke mržnje u katoličkim delovima Centralne i Zapadne Evrope, da je dakle takav sudija Meron postupio kao istinski prijatelj Srba. Jer on je presudom svog veća do krajnjih granica delegitimizovao Haški tribunal, pred kojim su za srpski narod dve presude mnogo važnije od Gotovinine i Markačove. Ne treba sumnjati da će Karadžiću i Mladiću u Hagu optužnice za genocid biti potvrđene, ali će preko jednog ovako delegitimizovanog suda mnogo teže ići predstojeće osporavanje Republike Srpske, zasnovano na tim presudama.

    SNOM MRTVIJEM SPAVA Presuda Gotovini i Markaču najmanje je korisna zbog toga što smo se, kao, tek sad uverili da se u Hagu presude donose daljinskim upravljačem, a ne slovom zakona i pravde. Ko je čekao ovo da bi to svatio taj ni sada ništa nije shvatio, niti je trebalo da shvati, samo mu se učinilo. Sve je to mnogo korisnije zbog toga što sad, kad naiđemo na nekog punog strpljenja za naša sranja a da je još uvek spreman da nam onim svojim politički korektnim jezikom objasni kako se u Hagu sudi pošteno, možemo da se ravnodušni okrenemo, uvereni da pred sobom imamo kompletnog glupaka ili kompletnog pokvarenjaka, što je sa pozicije nastavka razgovora isto.

    Presuda je korisna zato što dokazuje jednom zauvek da etničko čišćenje Srba iz Hrvatske nije projekat ni Markača ni Gotovine, pa čak ni Tuđmana, već stvar koja je i iznad njihovih snaga i iznad njihove volje, i da je sad ista ta stvar, oslobađajući generale, uključila svoje zaštitne mehanizme i na taj način donela ovakvu presudu. Korisna je jer pokazuje da je u Evropi, koja se toliko ponosi svojim antifašističkim nasleđem, moguće proterati osam odsto stanovništva jedne države, i da budu svih osam odsto iste naconalnosti, i da za to niko ne odgovara, dok se zločinac jednako hvali svojim antifašističkim nasleđem. Korisna je onoliko koliko je bilo korisno videti sto hiljada Hrvata koji zbog osobođenja svojih krvavih junaka pokazuju toliko empatije za udes svojih sugrađana koliko ga pokazuje i vatra u dodiru sa benzinom.

    Presuda je korisna i zato što je učinila funkcionalno nemogućim projekat Jugosfere – koji je, kako je Imperija zamislila, trebalo – bar su neki od nas mislili tako – da nastane na istorijskom pomirenju Srba i Hrvata, naravno, pod uslovom da Hrvati zadrže neokrnjenim svoje junake, a Srbi svoje zločince i svoje prognanike, ako, dođavola, među njima uopšte ima neke razlike. Jer čak je i Josip Broz, dok je pravio svoju Jugosferu, znao da se trule zajednice prave na balansu krivice, makar ni tada stvarna krivica nije bila ni najmanje izbalansirana. Ako se složimo – a držim da neće biti problem – da je ova presuda jedan od špic-pokazatelja da Jugosfera, za razliku od Jugoslavije, treba da nastane na istorijskloj antagonizaciji Srba i Hrvata, to znači da će projekat biti završen onog trenutka kada jedni od njih – a ja bih rekao Srbi – budu trajno pokoreni.

    Ako, na kraju, treba da razmišljamo svi zajedno šta se Srbima poručuje oslobađajućom presudom za Gotovinu i Markača, doći ćemo do toga da onolike izjave srpskih zvaničnika o večnom balkanskom miru neće izgledati sasvim imbecilno samo pod uslovom da oni prestanu da veruju u njih i da se, makar koliko je to moguće, pripremaju za nešto sasvim suprotno od toga. Uostalom, kada je Srbija bombardovana 1999. godine, Rusija se uplašila i, kako je pisao Solženjicin, trgnula se dovodeći na svoje čelo Putina umesto njihove varijante Borisa. Dok se Rusija budila iz svog samoizvinjavajućeg sna, bombardovana Srbija počela je da se sprema za kraj istorije i dugi mir. Dvanaest godina kasnije, moćna putinovska Rusija, ako je neko razumeo poteze koje vuče njen vrh, u potpunim miru sprema sa za rat, dok se Srbija u potpunoj panici i rastrojstvu priprema za mir, i to večni.

    Zato je ovaj šamar iz Haga bio i blagosloven, i važan, i koristan, a da li je ovde još ostalo nekog ko bi mogao da njime bude probuđen, nije na meni da kažem.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-sloboda-za-gotovinu-ili-blagosloveni-samar-iz-haga.html

  7. Varagić Nikola каже:

    петак, 16. новембар 2012.

    Неправда за све – и други пут

    Поводом данашње одлуке Хашке инквизиције да амнестира Туђманове генерале Готовину и Маркача од сопствене пресуде:

    Неправда за све

    Сиви Соко, 15. април 2011

    Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

    То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.

    Хрватска прославља пресуду Маркачу и Готовини (Beta via B92)

    Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других – иако многи то редовно чине.

    Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде – што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП – онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

    Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин – то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

    Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату – иначе испада да циљ оправдава средства.

    Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати – а може да ради и заснива породицу – бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти – хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

    Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили – баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

    Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

    Posted by Gray Falcon
    http://sivisoko.blogspot.com/

  8. Varagić Nikola каже:

    Пуповац: Нећемо на комеморацију у Вуковар

    НОВИ САД –Председник Српског народног већа (СНВ) из Загреба Милорад Пуповац изјавио је да делегација те организације Срба у Хрватској неће сутра учествовати на комеморацији поводом Дана сећања у Вуковару.

    „У овим околностима, нажалост, за друге кораке не постоје претпоставке”, рекао је Пуповац у интервјуу који новосадски Дневник објављује у сутрашњем броју.

    Он је навео да су СНВ и Заједничко веће општина одржали 13. новембра комеморативну седницу за све жртве Вуковара, као и за све страдале у том рату.

    Том приликом је усвојена и Изјава сећања, у којој је речено да сви злочини који су остали некажњени, без обзира на националну припадност жртава, требају бити санкционисани непристрасно и праведно, а све жртве морају бити признате, казао је Пуповац.

    Оценио је да се након ослобађајуће пресуде Хашког трибунала за хрватске генерале Готовину и Маркача поставља питање ко је онда одговоран за злочине почињене током и након акције Олуја, за убиства, прогоне и уништавање целих насеља.

    „Надамо се да ова пресуда Хашког трибунала сада неће бити схваћена и као аболиција за злочине који су почињени над Србима. Јер, у супротном, било би то веома лоше и за српску заједницу у Хрватској, али и за укупне српско-хрватске односе”, рекао је Пуповац.

    Он је изразио наду да ће се у Србији схватити у чему је важност да се настави сарадња по питањима суђења за ратне злочине, односно у Хрватској у чему је важност даљег бављења оним што се није постигло пресудом Трибунала.

    „До сада нико није одговарао за злочине у Бљеску и Олуји, ни за оне знане, ни за оне незнане. Нико није одговарао ни за паљења, пљачке, застрашивања, протеривања, нити за спречавање повратка. И уколико се не учини нешто што би показало спремност за санкционисање свих тих дела, онда ће то остати озбиљан терет не само за хрватско-српске односе него и за саму Хрватску. А то може имати много већу тежину и од ове хашке пресуде”, рекао је Пуповац.

    Бета
    објављено: 17.11.2012

  9. Nikola каже:

    Дубиозис екстерналис

    Пише: Драган Томић (није „Симпо“ прим. дрп)

    Сине, ти их јеси ослободио али ниси схватио шта си ослободио. Ти јеси дао територије али ниси схватио коме си дао територије. Ослободио си непријатеља и дао си територије непријатељу. То што ти очекујеш да те он цени и поштује, због тога што си се толико жртвовао за њега, то је твој проблем, теби је испран мозак не њему. Твоје жртвовање за његову слободу док те је убијао, код њега изазива само жал што те није убијао више и брже. У крајњој инстанци он ти се смеје и пиша по гробу у коме ти лежиш заклан. Капираш? Ти си проблем, не он. Он зна ко је, он зна шта је, ти не знаш ко је он, ти не знаш шта је он. Али он је мој брат. Није сине он твој брат. Али ја га разумем,говоримо истим језиком. Уфф, седи, молим те… Слушај ме добро сада.

    На крају 18 века у Европи која је била колико толико монолитан блок, стабилан (не праведан) дешавају се одређене суштинске ствари. Прво, Турска империја слаби, слаби јер се ослањала на копнене путеве који све више и више губе значај, јер како да ти објасним, на брод може да стане много више него на коњску запрегу. Колоније и морнарица су апсолутни хит тог доба.
    Европа доживљава процват док ти стењеш под Турским јармом. Европа не зна како је живети под Турцима, њима су Турци, оријентални мистици,она њих зна по топлим купатилима, смешним капицама и добрим теписима.зна их по баклави и зачинима. Не зна их по набијању на колац, сечи глава, робљу, порезима и данку у крви. Јел можеш то да схватиш?
    Њима оријент буди машту и снове о 1001 ноћи а не тера их у шуму када се појави са бакљама да спали дом и одведе сву стоку јер се неком аги диго те ноћи. Твоја перцепција ислама и њихова нису исте, за њих је Ислам једно а за тебе је друго. Они у Османлијама виде партнера за трговину, сарађују, а сарађују јер су ови поклекли пред ЗИДИНАМА Беча. Пред утврђеним градовима, пред структуром. Разлог зашто си ти пао тако брзо под Турке јесте што си уместо градова градио цркве да се докажеш Богу и да се види колико си веран. Сав кеш си потрошио на црквице, али то је ок, тако је твоје схватање света, нема ту ничег лоше. Добре су цркве.

    Европа никада није морала да пролива крв у борби против Ислама и Османилја, потурила је тебе, дала ти је камењар и мочвару, да те не види јер те се гади а онда ти је дала слободу, јер је тако нај јефтиније. Тако је слобода постала све што ти имаш, и ти си се само за њу и борио, јер ниси имао низашта друго да се бориш. Слобода те је давала снагу и мотив. Дала ти је право да сањаш да ћеш једног дана ослободити свој завичај и вратити се кући. И то је добро, лепо је.

    У тим мочварама и на том камењару ти, пошто ниси умео да читаш и пишеш,причао. Усмено си преносио песме у којим си ставио своју историју,свој идентитет и то све још емотивно украсио предивним стилским изразима. Ти си утиснуо живу емоцију у догађај и на тај начин успео да зауставиш проток времена и да сачуваш своје сећање у оригиналној форми, твоје сећање није пука информација, твоје сећање је и информација и емоција,оно није мртво, оно је живо због те емоције. Док су други учили да читају и пишу, ти си стално свом детету понављао те песме, сваке ноћи док пуцкета ватрица на огњишту, певао му име и веру. Твоје дете тако није само научило оно је осећало.

    „Мили боже, чуда великога!
    Кад се слеже на Косову војска,
    У тој војсци девет Југовића,
    И десети стар Јуже Богдане.
    Бога моли Југовића мајка,
    Да јој Бог да очи соколове
    И бијела крила лабудова,
    Да одлети над Косово равно,
    И да види девет Југовића
    И десетог стар-Југа Богдана.“

    Твоје дете зна за Косово,зна за Југовиће,зна за Југ Богдана. Твоје дете осећа мајку девет Југовића. Оно и зна и осећа. Нема тог папира који може то да пренесе песму као што може да ИСПРИЧА мати пред починак.

    Е тако ти је прича, то јест језик постао битан, јер ниси знао да читаш и пишеш, већ си само ГОВОРИО. Тако си ПРЕПОЗНАВАО СВОЈЕ јер си их по ГОВОРУ ЈЕДИНО РАЗУМЕО. Тако је говор, то јест језик постао знак распознавања. Постао је идентификација. Онај кога разумеш у тој страној земљи је твој, а твој је јер нико други не жели да живи у тој мочвари и том камењару, тако да онај кога разумеш је сигурно ТВОЈ.

    Како ниси умео да читаш и пишеш,већ само да говориш ти ниси могао да прочиташ књиге, књиге у којима је Анте Старчевић још 1876 јасно написао како те види и како те разуме. Ти си певао песме, чуо си глас, док је Хрват у тишини читао и учио. Није морао да памти, довољно је било само да купи књигу, књигу за коју ти ниси имао пара јер ти исте нису ни требале, јер нити си имао коме шта да продаш нити од кога да купиш у тој мочвари и том камењару. А ниси ни знао да читаш и пишеш.Све си радио САМ, са својих 10 прстију, исто онако како је то радио твој отац, твој деда,прадеда…

    Ти ниси знао ко је Анте Старчевић али си га разумео, био ти је близак и тако си чуо када је позвао у борбу за слободу у Раковици 11.10.1871 и прикључио си му се. За слободу Хрватске у којој за тебе није било места по њему, али си му добро дошао. После ће он са тобом да заврши, има времена. Није ти то никада рекао али је написао, за касније.

    Некако у то време, Вук Стефановић-Караџић иде и скупља песме, каталогизује их и штампа. Те песме,постају књиге, књиге које су превођене на више језика, њих разумеју они који НИСУ ТВОЈИ и читајући их РАЗУМЕЈУ тебе. Знају како мислиш, знају твоје слабости и твоју снагу и одлучују да те УПОТРЕБЕ, тако што ће ти рећи да свако кога разумеш је твој брат, да можеш да му верујеш јер је твој, да се ослониш. И то ти причају и ти слушаш и све је истина, уклапа се и ти почињеш да верујеш у то. Како ти је слобода света, они које разумеш нису слободни и ти желиш да их ослободиш, да ослободиш своју браћу, да им даш слободу јер су твоји. И тачно то радиш.
    Ти не верујеш у написано, за тебе само РЕЧ има значење и вредност, написано није сигурно,овако када чујеш и видиш човека знаш да је то он а написати може свако.

    Они који те употребљавају употребљавају те са разлогом. Лако се мотивишеш, не мораш да идеш у школе да научиш да пишеш и читаш,за то треба време, довољно је само да људи дођу и да ти кажу тачно оно што ти желиш да чујеш и пошто их разумеш ти им верујеш. И како им верујеш, верујеш себи и ти одмах радиш оно што ти они кажу, јер поред тога што разумеш ти и осећаш. Ти РАЗУМЕШ И ОСЕЋАШ да је то исправно и ти у то не сумњаш и радиш са свом својом снагом. Како си тотално предан, ти то радиш ефикасно и добро,нема сумње, директно у главу. Ти ослобађаш себе и своје. Поносан си на то,ти имаш потврду да си исти као јунаци из песми. Ти то радиш без по муке. ПЕСМА ЈЕ ТО! Дааа, песмица је то, песмица коју ти је мати певала на починку, глас који си запамтио, емоција маме и емоција песме је твоја емоција, информација је твоја информација,она те прожима и води ка победи.

    И победио си, поносан си, стојиш раме уз раме са својим прецима, осветлао си образ. Срећан си, верујеш у себе, пун си самопоуздања, не постоји ништа што може да те заустави,све је могуће.

    Сво време ти не примећујеш да те води невидљива рука, ЦРНА РУКА коју води БЕЛА РУКАВИЦА, мало горе, мало доле, мало лево, мало десно, мало крени, мало стани,само још ово, само још оно, ако ово онда ово…И тако, земља коју ослобађаш постаје све већа, али те на њој има све мање, јер гинеш док јуришаш, јер умиреш од глади јер ниси кући на жетви док јуришаш. За себе,за историју, за браћу.

    И на крају, сав крвав, лежиш на телу свога непријатеља, душа ти је у носу и ка теби иде брат, кога си ослободио, ти му се осмехујеш док он те хвата за косу, реже гркљан и баца у јаму као нај обичније ђубре јер си пасмина славеносербска, прашина од народа, скот најгори.

    Posted by драгослав павков

    http://revolucijasada.blogspot.com/2012/11/blog-post_2386.html

  10. […] Ко је одлучио да нису криви? […]

  11. […] Ко је одлучио да нису криви? […]

  12. […] Ко је одлучио да нису криви? […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: