ПРЕВРАТ

Драган Томић: Анатомија српске несреће – део први

(…) Покушај схватања Српске пропасти у 20 веку јесте колосалан задатак. Количина деструкције је мулти димензионална и она, када би се физички представила као некаква несрећа, најближе изгледа као покушај реконструкције судара возова који су ишли брзином од 300 км на сат након које је место несреће погодила атомска бомба у тренутку када је то подручје погодио земљотрес који је проузроковао изливање мора после чијег повлачења је цело место претворено у пустињу над којом бесни вечити торнадо.

Сваки од ових момената може се узети за узрок и од те полазне тачке кренути у анализи. Зашто је битно дати одговор на питање? Зато што ако би се успоставио консензусоко тога који су прави узроци наше пропасти, могле би се преузети мере да се та пропаст прво заустави а потом да се њено поновно дешавање спречи. Стога одговор на ово питање је суштински.

Први Српски Устанак, почео је 14. Фебруара 1804, након чега је успоставио слободну територију која се одржала до 7.Октобра 1813 године. Дакле период је прецизно одређен у дан. Оно шта се десило у том периоду, јесте кључно јер то су темељи на коме почива нова Србија.

(…) Дакле, ако би се успоставио графикон и ставила 1804 види се да успеси Срба и Руса иду узлазном путањом до 1808 године.Тада они стагнирају све до 1809 када почиње убрзанији пад. Приметно је такође уплитање вликих сила, Русије,Француске,Отоманске Империје, Аустро Угарске и Енглеског Краљевства. Успостављање власти се систематски саботира ширењем интрига којима се подрива поверење унутар елите. Такође, лични конфликти око борбе за власт добијају на снази како се институције успостављају. Посебно је битан став Француске која захтева уништење Срба као нације јер их види као “мале Русе” и тај став се успоставља као основа за Европску политику према Србији до дана даншњег.

У Првом Српском Устанку се успоставља веза са Русијом која такође траје до дана данашњег.

(…) Успостављањем високог школства од стране Доситеја Обрадовића, који је пре свега био масон, просветитељство је уведено у образовни систем Србије и као такво, показаће се као главни камен спотицања у Србији до дана данашњег, не зато што је оно само по себи лоше, већ зато што нема основу на којој може да почива, то јест не поседује класично независно образовање. Ово условљава поделу на учења од стране цркве и учења од стране просветитеља, то јест слободних масона, не остављајући могућност избора. На овај начин, није формирана заједничка база из које би учени људи могли да бирају, те ће сходно томе постати једино што могу постати а то је екстремисти било да су из једног било из другог табора.

Драган Томић: Aнатомија српске несреће – руски утицај.

(…) На примеру Првог Српског Устанака се јасно видело колико је порозна Отоманска Империја и овај устанак је то јасно показао. Руско Турски рат кога је Отоманска Империја уз сву здушну помоћ Европе водила, једноставно није могао да се добије. Али сад, са Српским Устанком ствари су претиле да се рапидно погоршају. Русија је у Србији видела шансу да се домогне топлог мора и коначно изађе из затвора у који ју је ставила Европа. Срби пак, немајући савезника тотално се предају Русима и формирају ту везу која се базира на религији, пореклу и заједничком непријатељу. Зато је та веза органска јер је физичка.

Но моментално када се везала за Русију, Србија је на себе навукла гнев целе Европе. И стога Наполеон реагује, напада Русију, говори Турцима да нас истребе и активно учествује у завршним борбама против Срба, када Отоманима испоручује нове топове и своје инжињеријске јединице шаље да прокопају Српске ровове у току битке на Засавици. Иста прича ће се поновити у току битке на Кошарама 1999 године, када су снаге ОВК биле потпомогнуте Француским легионарима који су пак наводили ватру из минобацача да сеју смрт по положајима Војске Југославије.

(…) Међутим ово не значи да су ЦЕЛЕ нације против српске нације и да су сви мрзитељи Срба. Једно је нација а друго је национална елита те државе.

Ви као Србин, можете бити најбољи пријатељ са Русом, Американцем, Енглезом, Немцoм, Французом или било којим другим припадником европских нација али на нивоу држава, ствари су овакве какве јесу.

Драган Томић: Анатомија српске несреће -европски утицај

(…) Европски утицај на устанике у Србији огледа се пре свега у стратешком, дугорочном утицају. Он не циља на народ који се бори раме уз раме са Русима, већ тежи да обликује елиту и прво место где се испољава јесте Велика Школа, Доситејев лицеј, основана у Београду 1808 године.

(…) Заправо, тотално сведено Лицеј није ништа друго до убрзани курс образoвања и као такав постаје трајно обележје школства у Србији а то је не системско образовање.

(…) На овај начин, титула тј. форма добија на значењу, док недостатак знања се крије и то се ради мистификацијом и табуизацијом самог знања. Сврха одласка у школу јесте диплома а не сазнање и касније за запослене у образовању, који места заузимају на основу титуле, само одржање тог места постаје сврха сама по себи. Тако постаје могуће да не квалификовани људи, грчевито се боре да очувају своја радна места и негативном селекцијом, врше одабир својих сарадника и наследника што цео процес образовања обесмишљава. Уместо да буду расадник слободне мисли, школе у Србији постају касарне и фабрике, где се ученици не уче да критички мисле већ да бубају, то јест без промисли усвајау нове чињенице. Образовање у Србији не производи мислећег човека који активно трага за знањем већ интелектуалног трута, код кога страх да се не сазна да он у ствари не зна ништа креира агресивног мистика који се крије иза општег и популарног, стварајући од њега квази интелектуалца који стално је принуђен да импровизује и креира обмане како би мистификовао своје не знање. Сами квази-просветитељи, пошто су опседнути својом титулом која им је идентитет, форсирају теорију коју предају на догматски начин, на уштрб праксе управо из разлога како би сумњу у своје незнање смањили на минимум.

(…) Стога свако ко је талентован и ко је интелигентан, бива принуђен да наставак школовања потражи у иностранству, бива истеран заправо са школовања, само да би се, у случају да се врати, сусрео са зидином фосилизованих титула које га овај пут посматрају као директну претњу јер их он својим знањем угрожава.

(…) Коначно, образовање је на овај начин упућено да нова сазнања усваја са стране а не да само до њих долази и као такво усмерено је ка Западу, који осим што изучава науку, исту директно практикује и од исте живи. Стална чежња за светлима Запада подстакнута не могућношћу да се ишта уради на домаћем плану који је ригидно фосилизован у титуларном поретку, довешће до сталне глади за новотарењем то јест за праћењем трендова и њиховог усвајања без било какве критикe.

Драгомир Билић: Аматеризам

(…) Сетите се како је све то почело. Са комунистом који је, због сопствене власти, форсирао национализам. Ушли смо у рат са петокраком на челу и дуго нам је требало да је скинемо. И њега смо дуго скидали. Успут нам је у својој „породичној“ идеолошкој борби разорио службе и систем уопште али уз помоћ запада који је то форсирао. После је тај исти запад форсирао неке демо комунисте који су такав разорени систем приватизовали и обогаљили. Њих никако да се отарасимо. Појаснићу, у кратким цртама, ако неком није јасно.

Деведесетих је сваки „виђенији“ криминалац имао „службену“ а обични полицајци су се школовали на курсу од три месеца. И данас нас већина таквих „чува“. Као они су правили Српску полицију против не знам чије војске. Подела а као ми у рату. Па се после испоставило да нисмо ми ратовали него тамо неки добровољно. Е такви аматери су нас и коштали губитка рата.

И сам сам био у таквој организованој групи аматера која се звала ЈА. Е после смо и НА ТО победили. Још би неки од тих губитника официра да имају исте привилегије као код Тита а изгубили су рат. Многи од њих никад се нису ни борили за Србију него за Југославију. Па кам ги… Готовина јесте за Хрватску. На какав начин? То је питање. Ови часни официри из Републике Српске и који су одбранили територију исте чаме у том истом Хагу. Можда и њих ослободе. Половини ових наших сад не би дао ни овце да ми чувају а камоли државу. Какво је стање у полицији видимо по порасту степена општег криминалитета. Аматеризам политиканство и лична корист узима данак у сваком сегменту друштва. Поделе су свуда.

Бранимир Марковић: MAKСИМ ИЗ ТЕЛУРОКРАТСКЕ ДИВИЗИЈЕ

Изгледа да смо добили пост-нетранзицијски „марксизам“. Наравно не мислим на марксизам (без наводника) као изучавање инспиративног дела Карла Маркса и његове плодотворне филозофске школе. Мислим на уточиште за академске  евет ефендије. Пред-нетранзицијски „марксизам“ било је „Светосавље“ као симбиоза Лењинизма/Стаљинизма/Титоизма са промењеним именом (а све остало исто, укључујучи актере). Професорица марксизма легендарна по ригидниости јер нас је у средњој школи терала да напамет учимо мисли великих другова, промптно је пред почетак не-транзиције постала уредник емисије Буквар православља на ТВНС.

Не-транзицијски је био неолиберализам. Многи су неолиберализам по инерцији схватили као нову фазу развоја либерализма. То само показује колико је у праву Владимир  Милутиновић кад устврди да “Ако нешто треба „ребрендирати“, то је онда филозофија у Србији.“  Међутим не могу сви да буду филозофи, довољно је за почетак да копирају дечака из Царевог новог одела. Он би лако установио да  нео-либерализам као идеологија Новог светског поретка уствари значи да више не постоји ни као одело стари поредак, ерго да је стари друкчији од новог (и обрнуто) и сукладно томе да је неолиберализам нешто сасвим друкчије, што долази на место либерализма.

Драгослав Павков: “Још један шугав дан” у Хагу

(…) Тужилаштва, хашко и србијанско су одговорна за недостатак доказа против зликоваца. Хашко тужилаштво је по “дифолту” који су им газде учитале инсистирало на доказима који терете САМО Србе осумњичене за ратне злочине. Србијанско тужилаштво им је излазило у сусрет, често и изнад својих могућности, вршећи притисак на друге државне органе да се хашким колегама дају сва документа која им падну на памет. Са друге стране, никакву припрему сведока који су у Хаг позивани да сведоче против оптужених за злочине над Србима – тужилаштво у Београду није вршило. Тако се по правилу дешавало да “наши” сведоци буду дезавуисани и исмејани од стране одбрана оптужених. И, ником ништа. Ни тужиоцу ни његовом млађаном телевизичном помоћнику не фали ни длака с браде. А Србија изгубила све што се може изгубити. 

Тако се десило да Србе по Србији и иностранству осим истражитеља хашког тужилаштва лови  и Наташа Кандић са својом НВО, и БИА и ВБА, и полиција и жандармерија, стране оперативце да не помињем… А по интернет порталима их бране људи који врхунац патриотизма виде у кукању на “хашку инквизицију” и белосветске але и вране. Што није лоше, али је нажалост прилично бескорисно и фрустрирајуће. 

>

Никола Варагић: Предлог како да Срби сачувају имања у Крајини

>

http://prevrat.wordpress.com/

NIJE GLASILO ZAVERENIKA, VEĆ MESTO GDE SE NALAZE ODGOVORI NA TEŠKA PITANJA.

MI CRTAMO STVARNOST.

некадашњи блог (Р)еволуција