Руски савезници

 

Још један руски савезник у свету, посебно међу муслиманским и арапским државама, пада у немилост Запада. Председника Сирије чека иста судбина која је чекала и претходне савезнике Русије попут Слободана Милошевића или Моамера Гадафија (видети доле најновију вест). Руски савезници заврше или у Хагу или у гробу. Близу своме крају су и други савезници Русије, попут режима Северне Кореје, Венецуеле, Ирана…

У Србији је Русија остварила своје нафтне и гасне интересе али је у свему другоме изгубила. Проћи ће гасовод кроз Србију, али ће Космет остати ван Србије и Русија ће дати кредите режиму у Београду који не покушава да одбрани Космет. Руси нуде кредит за оружје српском режиму који неће прихватити тај кредит и неће купити руско оружје а подржавају тај режим на власти. Да ли заиста Русија жели да Србија прихвати тај кредит и наручи оружје? Русија брани Космет исто онако како Демократска странка Србије брани Космет: изјавама, петицијама, прогласима, тужбама судовима које не признају, дебатама у УН које нико не узима за озбиљно…

Русија нешто мора да промени у свом одабиру савезника, у свом начину подршке савезницима, у селекцији кадрова који воде спољну политику и економију, иначе ће остати без савезника у свету. Са Кином нема дугорочног савезништва, “меки трбух“ Русије остао је мекан, Турска је у успону и члан Нато алијансе, Украјина је потпуно корумпирана држава у анархији, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачна и Пољска су део Нато алијансе, балтичке државе су под контролом руских непријатеља, Финска је део Нато алијансе… Окружени савезницима својих непријатеља око своје границе, са све мање савезника у свету, будућност Русије остаје неизвесна.

Молимо се за спас Русије.

Руски свети оци који су живели пре октобарске револуције, или који су проживели првих пар деценија комунизма, пророковали су да ће се тај систем срушити, да ће православна Русија васкрснути и да ће поново постати монархија. После тога, када се Русија уздигне, када постане монархија,  долази време антихриста. Таква су пророчанства оставили руски свети оци пре сто година. Видимо да се испунио први део тих пророчанстава: срушен је комунизам, почео је васкрс Русије. Остао је други део да се испуни, да се појави краљ који ће ујединити и ојачати Русију, да ће Русија поново бити Православна Монархија. Русија чека краља.

Да ли Србија чека краља? Можда би успостављање Православне Монархије у Србији освестило Русе као што их је освестило и бомбардовање Србије 1999. године. Руси су Србе подстакли да уведу комунизам, можда Срби треба Русе да подстакну на покајање. Наравно, прво Срби да се покају.

Русија и Србија – као две Православне Монархије – добра је основа за чврсто савезништво ове две државе и ова два народа, до доласка антихриста.

>

Zamenik šefa ruske diplomatije Mihail Bogdanov ocenio je da sirijski predsednik Bašar el Asad „sve više“ gubi kontrolu nad svojom zemljom i da bi opozicija mogla da pobedi u građanskom ratu u Siriji. Izjava Bogdanova koju je prenela agencija Itar-Tas prvo je priznanje nekog ruskog zvaničnika da bi sirijski lider mogao da bude poražen u krvavom ratu, prenose svetske agencije.

Beta | 13. 12. 2012.

11 Responses to Руски савезници

  1. Varagić Nikola каже:

    Režimske promene u Kini

    Izgledan kraj vladavine komunista

    AUTOR: MINKSIN PEI

    Pitanje koje bi trebalo postaviti vezano za nedavno završenu smenu rukovodstva u kineskoj Komunističkoj partiji (KKP) jeste da li je savršeno razrađena koreografija bila Sizifov posao. Postavljanje novog rukovodstva može biti manje značajno ako je kraj vladavine KKP predvidiv i izvestan.

    Za mnoge posmatrače ova tvrdnja će delovati šokantno. KKP, kako insistiraju, pokazala je svoju fleksibilnost od krize na trgu Tjenanmen 1989. i kraha sovjetskog komunizma 1991. Zašto bi predviđanja o krahu vladavini KKP bila ozbiljno razmatrana?

    Iako je budućnost Kine nepredvidiva, trajanje njenog posttotalitarnog režima moglo bi biti procenjeno sa sigurnošću. Kina može biti jedinstvena na mnoge načine, ali teško da je izuzetak njena jednopartijska vladavina. Njihov politički poredak pati od iste samodestruktivne dinamike koja je sahranila brojne autokratske režime.

    Među mnogim sistemskim manama autokratije, degeneracija na vrhu koja se ogleda u slabim liderima je progresivna i neizlečiva. Isključiva i zatvorena priroda autokratije onemogućava mnogim talentovanim pojedincima da se uzdignu na visoke pozicije u vladi zahvaljujući obrascu sukcesije koja umesto sposobnosti nagrađuje političku lojalnost. Činjenica je da promućurni autokratski vladari favorizuju manje talentovane naslednike jer im je na taj način lakše da kontrolišu njihovu vladavinu.

    Degeneracija rukovodstva ubrzava se što je autokratski režim stariji i postaje birokratskiji. Kao što se pojedinci u takvim režimima uzdižu u hijerarhiji, patronat i rizična averzija postaju najkritičniji faktori u određivanju njihovih šansi za promociju. U skladu sa tim, takvi režimi postaju sve više skerlotični kao i njihovi izabrani lideri sa zvezdanim biografijama ali osrednjim rezultatima.

    Najsmrtonosnija crta degeneracije rukovodstva jeste raširena pljačka među vladajućim elitama. Najvidljiviji simptom jeste korupcija a uzrok je svojstveniji autokratskoj vladavini. Prva generacija revolucionara imala je jake emotivne i ideološke privrženosti određenim idejama. Postrevolucionarne elite su ideološki cinične i oportunisti. Oni gledaju svoj rad za režim isključivo kao formu investicija. I poput investitora traže sve veće prihode.

    Kao i svaka prethodna generacija vladara koja je unovčila vlast naslednici su motivisani željom da pljačkaju i strahom da neće možda imati dovoljno vremena da se uključe u „vrzino kolo“. To je dinamika korupcije danas u Kini. U stvari, posledice degeneracije rukovodstva je lako uočiti: posrnuli ekonomski dinamizam i rast, porast socijalnih tenzija i gubitak kredibiliteta vlade.

    Zagonetka je zašto samodestruktivna logika autokratske vladavine i očigledni dokazi narušavanja režimskih dostignuća u Kini nisu ubedili čak i neke najupućenije posmatrače da je kraj vladavine KKP sada očita mogućnost.

    Jasno objašnjenje jeste moć konvencionalnog razmišljanja. Režimi koji su dugo bili na vlasti – mislim na sovjetsku Komunističku partiju, Indonežanca Suharta, Egipćanina Hosnija Mubaraka – tipično su smatrani nepovredivim čak i pre svog kraha. Ali oni koji veruju da KKP može da prkosi i unutrašnjoj degenerativnoj dinamici autokratije i istorijskim dokazima neuspelih jednopartijskih režima, moglo bi im koristiti čitanje Lava Trockog, koji je znao nešto o revolucijama. Diktature se smatraju neuništivim pre svog pada, podseća nas Trocki, ali njihova smrt se smatra neizbežnom tek kada padnu.

    Drugo objašnjenje jeste strah od nepoznatog. Vladavina KKP ne može dugo trajati, ali alternativa – državni neuspeh i građanski haos – mogli bi biti daleko gori od statusa kvo. Podaci o demokratskim tranzicijama od 1974. nagoveštavaju da promena režima u Kini teško da će biti razorne. Odlučujući faktor biće da li je promene inicirala i njima upravljala vladajuća elita, kao u Tajvanu, Meksiku, Brazilu i Španiji. Jer tranzicije kojima se upravlja proizvode stabilnije demokratije. Dogodili se takav proces u Kini, KKP bi mogla da se transformiše u veliku političku partiju koja bi se sa drugima takmičila za vlast, kao što su prethodne autokratske partije učinile u Meksiku i Tajvanu.

    Čak i nesrećna tranzicija režima, iako traumatična i haotična u izvesnom trenutku, mogla bi da proizvede sistem koji je, sve u svemu, poboljšanje u odnosu na stagnaciju, represiju i korupcijsku autokratiju. Nova demokratija u Indoneziji može biti nesavršena, ali je napredovala uprkos svojim prvobitnim lošim izgledima. Slično tome, Rusija Vladimira Putina, koja je duboko zaglibila u hibridnu autokratiju, ipak je daleko bolje mesto za život nego što je bio Sovjetski Savez.

    Ako postoji jedna lekcija koju treba naučiti iz istorije demokratskih tranzicija u proteklih 38 godina onda je to da kada elite i javnost odbacuju autoritarnu vladavinu oni daju sve od sebe da naprave novi sistem koji funkcioniše. Dogodili se takva tranzicija u Kini, nema razloga da mislimo da će proces i ishod biti fundamentalno drugačiji.

    Autor je profesor političkih nauka na Klermont Mekena koledžu i saradnik pri nemačkom Maršalovom fondu u SAD

    Copyright: Project Syndicate, 2012. http://www.project-syndicate.org

    Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

  2. Varagić Nikola каже:

    Када најмање очекујемо, Винча нас изненади неком фигурином која „истрчи”. Недавно је пронађена пећ у једном ћошку локалитета, који се распада. Пећ има украсе, што је реткост – прича нам Ненад Тасић, ванредни професор на Одсеку за археологију на Филозофском факултету.

    Винчанска култура се, напомиње, не види попут грчке и римске заоставштине, али јој се у свету сви диве.

    – Међутим, код нас је случај такав да је тешко објаснити нашим политичарима од какве је важности археолошко налазиште Бело брдо за државу – каже Тасић. – Овде се не виде капители, лукови, мермерни стубови. Политичарима је јасно шта је Царичин град, Гамзиград, Феликс Ромулијана, Медијана, Сирмијум…, све су то локалитети који добијају посебну пажњу, док је налазиште у Винчи запостављено.

    А ми, овде, у Винчи, имамо једну чудесну причу o неолиту и времену када је она била центар Европе. Било је то у доба када су знање, креативност и међусобна толеранција биле главне вредности, а Винча синоним за срећу и просперитет. Осим употребе метала, ниједан велики искорак није се десио после неолитског Винчанца. Пре седам и по хиљада година овај древни народ правио је савршену керамику без грнчарског витла, први су ђубрили земљу, а имали су и градске куће добро заштићене од хладноће, топлоте и влаге. Млади су се рано одвајали од породице и формирали своје. И оно што је најбитније, а готово невероватно: живели су две хиљаде година без рата…

  3. Varagić Nikola каже:

    Aksiom za dugoročni društveni razvoj Srbije jeste duži period mira u kojem bi društvo bilo zaokupljeno svojim problemima

    Uzor Dubrovačka republika

    AUTOR: DR NEVEN CVETIĆANIN

    Osnovni problem društvenog razvoja Srbije u prethodna dva veka je što bi uvek, kada bi društvo malo živnulo, izbijao neki rat, koji bi netragom brisao sva društvena postignuća prethodnog mirnog perioda.

    I druge evropske države su prolazile kroz različite ratove, ali su u njima tzv. procesi dugog trajanja stvorili stabilan društveni sistem, koji bi se, sam od sebe, regenerisao kada bi utihnuo rat i kada bi nastupilo vreme mira. Britanci bi se tako, na primer, čim bi odložili oružje, vraćali kraljici, fabrici i čaju u pet.

    Za razliku od toga, Srbi bi po pravilu, po završetku rata, najpre poveli jedan mali dopunski unutrašnji građanski rat jedni protiv drugih, da bi, nakon što jedna strana pobedi, ona vladala društvom koje je iskrvarilo nasmrt i ostalo bez energije za razvoj. Bez obzira što je većina ratova koje je vodila Srbija u prethodna dva veka bila oslobodilačkog karaktera i što su bili opravdani, baš kao što nije bio opravdan nijedan građanski rat koji smo poveli između sebe samih, i jedni i drugi, kao tektonski društveni poremećaji, blokirali su mogućnost da napravimo neki društveni „višak vrednosti“, te je zato srpsko društvo danas, baš kao i pre dva veka, siromašno i nerazvijeno. Jednostavno govoreći, sve što bi izgradili u miru, rušili bi u ratovima, te je naše društvo uvek iznova počinjalo od nule, krećući se ka nekoj novoj nuli. Plusa i zbira minulog rada, niotkuda. Kontinuiteta, ni za lek.

    Stoga je aksiom za dugoročni društveni razvoj Srbije obezbediti duži period mira u kojem bi društvo bilo zaokupljeno samo sobom i svojim problemima, umesto što se bavi „tuđim“ problemima, kao onomad kada smo se bavili ujedinjenjem Južnih Slovena, svetskom revolucijom i, na vrhuncu, borbom protiv novog svetskog poretka. Šta nas briga za svetski poredak kada nismo u poretku mi sami? Neka se Obama i Putin bave svetom, mi treba da se bavimo katastrom, asfaltiranjem, pravljenjem puteva, pravljenjem dece, pravljenjem para, pravljenjem bilo čega što bi mogli ostaviti za sobom kao neki konkretni minuli rad u kome bi mogli uživati potomci. Jer ćemo se u suprotnom ugasiti kao društvo! Jer će pre ili kasnije nastupiti momenat konačne dezintegracije usled toga što će presušiti ljudski i materijalni resursi.

    Dakle, prva stavka dugoročnog razvoja Srbije jeste obezbediti uslove za dugi period mira, makar onoliko koliko to od nas zavisi, budući da to realno zavisi i od ponašanja društava sa kojima delimo isti prostor, kao i velikih sila. Kada bi Srbija provela ovaj 21. vek u miru, kao što je 20. vek uglavnom provela u raznoraznim ratovima, moguće bi bilo preokrenuti trend društvene dezintegracije u trend društvenog razvoja i procvata. Da bi se to postiglo, Srbija – pod jedan – nikada od sebe ne sme napraviti „klin“ bilo koje velike sile u dvorištu neke druge velike sile (npr. da bude „ruski klin“ u „nemačkom dvorištu“ ili obrnuto) i – pod dva – mora da održava kooperativne odnose sa komšijskim društvima (bošnjačkim, albanskim, hrvatskim, itd.) ma šta o njima mislila. To podrazumeva stvaranje vešte i sposobne diplomatije koja će biti u stanju da trguje, pregovara i cedi suvu drenovinu iz međunarodnih odnosa koji su ovakvi kakvi jesu. To znači promenu u mentalitetu koji je uvek bio radiji da se potuče u ime bilo koje apstraktne ideje (nacije, partije, itd.) u mentalitet kome će biti milije da pregovara oko realnih interesa (šta dobijamo, šta gubimo, tzv. cost-benefit analiza).

    Poput nekadašnje Dubrovačke republike, koja je nominalno (ustavno) bila vezana za različite sile (Vizantiju, Mletačku republiku, Osmansko carstvo, itd), a faktički bila nezavisna, tako i Srbija ne treba da se plete u ustavne definicije svog stanja, već treba da realno radi da ga poboljša. Bez obzira što je svaka analogija ograničena i što je mnogo vode prošlo od vremena Dubrovačke republike, koja je od današnje Srbije bila bitno različita, ta mala i vitalna republika za današnju Srbiju može biti uzorita u višestrukom pogledu.

    Na prvom mestu Srbija treba da se pomiri da je njen društveni i državni kapacitet takav da ona može egzistirati jedino kao mala republika, a ne, kao što su to mislili mnogi, kao velika regionalna sila (što ne može ni bilo koja druga od državica koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, koje su takođe osuđene da budu „male republike“). Nadalje, takva situacija i mirenje sa pozicijom „male republike“ vodi realnoj mogućnosti da se republika iznutra institucionalno uredi, jer bi sve snage, umesto toga da i dalje maštamo o „srpskim zemljama“, usmerili na to da ovu jedinu Srbijicu koju realno imamo uredimo na osnovama republikanskog ustava i da formiramo jake institucije.

    Takva institucionalno uređena republika u kojoj ne bi bilo pravnog nihilizma i sirove samovolje koji uglavnom karakterišu naš društveni razvoj u prethodna dva veka, bila bi dobar osnov za ekonomski razvoj, jer je za razvoj ekonomije; trgovine, poljoprivrede, energetike i ostalih mogućih strateških privrednih grana potreban ponajpre zakonomeran sistem koji bi garantovao jednakost građana pred zakonom i jednake šanse za sve, uz suštinski obračun sa svim monopolima.

    Autor je narodni poslanik Socijaldemokratske partije Srbije i naučni saradnik na Institutu društvenih nauka

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/uzor_dubrovacka_republika.46.html?news_id=252984

  4. Varagić Nikola каже:

    Komentar Danas

    (Po)moć

    Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, o podršci članstvu Srbije u EU, koje je vladina Kancelarija za evropske integracije sprovela u junu ove godine, čak 21 odsto građana smatra da je Japan najveći donator naše zemlje, a njih 19 odsto da je to Rusija.

    Međutim, realnost je potpuno drugačija. Od 2000. pa do danas, EU je Srbiji donirala 2,4 milijarde evra, a samo ove godine skoro 215 miliona evra. To znači da je EU najveći donator Srbije, koja u ukupnoj međunarodnoj pomoći našoj zemlji učestvuje sa 50 odsto.

    S druge strane, Rusija za 12 godina Srbiji nije ništa „poklonila“, dok je Kina je izdvojila oko 3,6 miliona evra. Stoga, u ukupnoj finansijskoj pomoći našoj zemlji dve najveće istočne sile, Kina i Rusija, učestvuju statistički skoro pa neprepoznatljivo. Tako Moskva nije čak ni zavedena na listi „razvojnih partnera Srbije“. Ali zato jesu zemlje poput Luksemburga, Češke i Turske.

    Dakle, za sve rusofile i ljubitelje prijatelja sa Istoka – računica je čista. Cifre razbijaju zablude. EU fondovi, bilateralna bespovratna pomoć evropskih država i doniranje SAD, od toga Srbija umnogome preživljava. Uostalom, dovoljno je podsetiti na izjavu potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića o tome koliko nam je potrebna pomoć EU.

    – Ako neko misli da možemo bez Evrope, ja vam kažem da mi ne možemo da preživimo, nećemo imati od čega da isplatimo penzije, rekao je Vučić u parlamentu. Tako i predsednik Tomislav Nikolić, poznat po izjavi da jedino Srbiju voli više od Rusije, zna da Srbija u Evropi, a bez Evrope, neće moći da se u potpunosti razvija. Da ne spominjemo naglu promenu politike u pravcu EU sadašnjeg premijera, a tadašnjeg Tadićevog koalicionog partnera, Ivice Dačića.

    Poređenja radi, SAD je od 2000. dala Srbiji čak 612 miliona evra, što je duplo više nego Nemačka, koja nam je najveći i najznačajniji partner u Evropi. Tu su još Italija, Švedska, Norveška, Švajcarska… Pa čak je i Grčka, koja se već duže vreme nalazi u velikoj finansijskoj krizi, izdvojila Srbiji za ovih 12 godina skoro 63 miliona evra bespovratne pomoći.

    Prorusko javno mnjenje u Srbiji na sav glas govori da će zahvaljujući dobroj volji Moskve, kroz Srbiju proći gasovod Južni tok. Kao što se zna, sve je to biznis. Svaka zemlja gleda svoje interese. Rusija će debelo zarađivati na tom gasu, i mi ćemo, ali ćemo i zavisiti od ruske energetike. Tako da ako zavrnu slavinu… Naravno, i EU gleda svoje interese, ali Unija te svoje interese u Srbiji širi kroz bespovratnu pomoć, a Rusi kroz kredite i gasovod. Niko ne tera EU da donira Srbiju, ali ni nas niko ne tera da od Rusije uzimamo kredit, pa to ipak radimo.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/pomoc.46.html?news_id=253213

  5. Varagić Nikola каже:

    Она је подсетила да је 19. децембра у руској Думи одржано заседање радне групе за формирање комитета за заштиту српског генерала Ратка Младића, на иницијативу истакнутих руских политичара, јавних личности и научника.

    За председника Комитета једногласно је изабран посланик Думе Павел Дорохин, а на заседању су, подсетила је Гускова, говорили генералов син Дарко Младић и адвокати Бранко Лукић и Милош Шаљић.

    „Комитет је закључио да је пристрасност Хашког суда очигледна и да она мора постати предмет разматрања међународних организација, органа УН, Савета безбедности УН, јер ће се у супротном после затварања Трибунала десетине невиних људи наћи међу зидинама европских тамница“, навела је Гускова, која је и члан Сената Републике Српске.

    http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/haska-agonija-i-rusija-branicemo-mladica/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: