YUпараноја

У Словенији “социјални“ немири. Углавном се левичари буне. Новоизабрани председник Словеније имао је подршку социјалдемократа на председничким изборима.

Хрватски генерали отишли у Хаг као усташе, пуштени из Хага као социјадемократе. На власти у Хрватској левичари.

У Македонији “социјални“ немири, опозиција, странка левице, позива народ на “5. октобар“.

Из Босне и Херцеговине долази песма и спот репера (Бошњака) о томе како је Југославија могла да опстане, да буде јака, да смо могли да живимо у љубави у социјалистичкој Југославији – унутар које би се налазила и држава Војводина – као седма (независна) република СФРЈ.

У београдском недељнику НИН стрип са темом социјалистичке Југославије. У истом броју интервју албанским злочинцем, са још једним социјалдемократом који је као такав ослобођен из Хага а да је притворен као ултранационалиста и расиста.

Чуо сам да је јуче или прекључе на јавном сервису европске Србије тј. РТС-у пуштена емисија која показује како се се одвијала сахрана комунистичког диктатора, “колико је важних гостију из света дошло“ да ода пошту диктатору.

Унутар српског “патриотског блока“ један социјалдемократа напада православну организацију због тога што се залаже за укидање аутономије Војводине.

У Црној Гори, наравно, левичари на власти.

Комунисти свих југословенских земаља, ујединити се!

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ДРУГИ ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

27 Responses to YUпараноја

  1. Varagić Nikola каже:

    Лаж и нада

    Јелена Бркић

    Да ли је увреда када кажеш човеку да лаже? А да ли је увреда када то исто кажеш политичару?

    Апсурдно време у ком живимо довело нас је у ситуацију да се свака истина или лаж могу релативизовати, ублажити, отупети… Уколико политичарима (посебно онима на власти) кажеш да лажу, а што они свакако раде, ризикујеш да ти, кроз ослепеле медије, прилепе гомилу негативних епитета, па тако постајеш екстремни десничар, фашиста, неонациста и још свашта нешто. Уколико тај притисак не успе, иде се даље: притисак на породицу и посао. Измишљају се афере, лепе ти се етикете, уништава ти се углед, одузима ти се посао… И тако ти, који си се усудио да гласно изговориш истину, постајеш крив. А онај што лаже, једноставно ће опет слагати да није крив.

    Време је слава у Србији, па се сви ми знатно више дружимо него иначе. Сретну се на славама познати и непознати, богати и сиромашни, запослени и незапослени, млади и стари… присталице разних мишљења и погледа на живот. Сто људи, сто ћуди. Оно што им је ове године заједничко, по мом личном утиску, је огромно незадовољство. И сви до једног за то криве политичаре и политику која се води последњих двадесет година. Велика већина тих људи не разуме и не зна шта би то требало променити, и њима је сасвим довољно то што знају да овако „ништа не ваља“. Управо то и јесте проблем, незнање и неинформисаност. И зато велика већина ћути. Јер, незадовољан и пун неповерења народ, нема представу како се извући из овог блата у које су нас лажљиви увалили, и нема идеју како да се бори и супротстави. Нада у боље сутра све више ишчезава, а њено место заузимају очај, бес и неповерење. За сада, то свеобухватно незадовољство, изражава се, у све већем броју проблема у породици, порасту насиља, пљачки, наркоманије и свих оних болести друштва које прате како финансијско, тако и морално пропадање државе. А држава, то смо ми. Или нисам у праву? Или су држава политичари?

    Одувек сам сматрала да је највећа српска грешка то што при промени поруши све. И ово што не ваља, али и оно што ваља. Даћу један конкретан пример. Да не буде забуне, потпуно сам при ставу да је комунистичка Југославија дала изузетан допринос пропасти српског народа, али имала је и своје добре стране. Ја сам била Титов пионир. Титова држава СФРЈ учила је своје пионире да воле своју државу, да буду добри ђаци, верни пријатељи, да граде и изграђују земљу, да је не краду… То што неки нису научили лекцију, ипак нема никакве везе са комунизмом. Лопов и лажљивац у сваком систему нађу своје место. Даље, да не кажем перфектно, али СФРЈ је била одлично организована, а инстутуције су биле за пример, бар овим данашњим. Када се, у крви, распала, схватила сам да сам волела погрешну државу, али сам захвална том систему што сам научила да волим. Само овог пута, моју и једину Србију! И како се човек учи док је жив, сада сматрам да ово чудо од система данас, треба порушити потпуно. Од крова до темеља. Јер овај систем сада те учи да мрзиш, да будеш деструктиван, глуп, слаб, очајан и љут!

    Двадесет година тај такав систем стварају једни те исти политичари, ротирајући, са све својим партијским директорима, од функције до функције. Другим речима, само мењају фотеље, потпуно неспособни да, из било које од њих, ураде нешто корисно. За државу, не за себе. Све што су знали и умели, показали су. Једни су крали, други су били неспособни, резултат је исти: Србија је опљачкана, без привреде да је покрене, без војске да је брани и без наде да има излаза!

    Двадесет година, а ниједан политичар у Србији није научио да нема право да одлучује у име народа, нити да он лично процењује какав је народни интерес. Он је изабран на основу обећања, а за сваку одлуку мимо њих мора да пита!

    Да то има имало образа, морала и интелигенције, само би себи признало да је непособно да опорави и води Србију у макар мало бољу будућност. Сами би се склонили и препустили часнијим и паметнијим људима да спасу што се спасти може. Тако би чак можда и они сами могли да се спасу будуће одговорности. Али не, они се и даље грабе за своје фотеље, своје богатство, своје привилегије, са све видљивијим страхом да ће ђаво, са којим су садили тикве, да дође по своје.

    Има ли наде?

    Признајем, и сама сам дуго била без наде. И мене су отупели лажима, па сам се окренула спорту, књигама, чак сам једну сезону Фарме одгледала. Да побегнем, од проблема, од лажи, од живота, од себе. Од страха, од немаштине, од духовног суноврата.

    Све док се једног дана, у тим мојим беговима, нисам саплела и пала. Тек кад паднеш и кад се добро угруваш, ту на земљи најбоље сагледаш све, и проблем и узроке и решење. И тада сам се сетила оне: Док паметнији попушта, будале светом владају! Подсетих себе да проблеми које гурнеш под тепих само расту, да неће нестати док ја бежим. Подсетих се и да треба да чувам и браним оне и оно што волим. Помислих, Србија, то сам ја. Ја плаћам порезе, ја радим и градим за себе и за њу, ја рађам војника, ја сам се родила овде и овде ћу да умрем. И ништа више Србија није онога ко одлуке доноси у моје име, но моја. Опет сам се осетила јаком, опет скупих снагу да се борим!

    Али како?

    У време обележавања 100 годишњице балканских ратова, не може човек а да се не запита: како је могуће да је из већине ратова, Србин излазио као победник и зашто увек уз тако велике жртве? Тај, скоро по правилу, необразован, лоше војно опремљен, па почетку демотивисан и натеран да уђе у неравноправну борбу, ратник, опет на крају изађе као победник. Како је то могуће?

    Моје мишљење је да се тај победнички дух ствара управо у оваквим смутним временима, када се сваки човек, па и војник, осети беспомоћним, угроженим и када у њему проради природни инстинкт за самоодбрану. Та српска лоша особина да дуго ћути и трпи, управо је фитиљ који се не може угасити. Јер све што дуже ћутиш и трпиш, спреман си на већу жртву да избориш слободу. Зато луди Србин губи битке, ал’не и ратове. Јер кад дође до оне пресудне, он не осећа да има избора и иде до краја. На све ил’ништа. Ретки су народи који су на то спремни. Већина се бори стално и помало. Србин се бори много и до краја. И зато излази као победник и зато слободу плаћа огромним жртвама. Али, је ли победник онај ко толико крви пролије у рату за слободу, а онда опет дозволи да га у миру поробе?

    Можемо ли ми ишта да научимо из те славне историје, па да жртве, којих ће неминовно и нажалост бити још, смањимо на минимум?

    Убеђена сам да можемо, али и за то треба променити овај накарадни систем. Исто тако сам убеђена да неће баш толико пуно времена требати, као што сам испрва мислила.

    Наиме, сваки грађанин Србије види да проблема има на сваком кораку. Један добар део не схвата узроке, а велика већина не зна како да се избори, јер од силних лажи више не верује ни својим очима. Тек је мали број оних који су спремни да се боре (наравно не против државе, већ против накарадног система који нам једе државу). Та чињеница никако не сме да обесхрабри, јер број оних који се спремају, све је већи. Чак нам и догађаји, ма колико то болело и чудно звучало, иду на руку.

    Ослобађајуће пресуде хрватским и шиптарским ратним злочинцима, подизање границе у сред Србије, привредно-финансијски систем пред урушавањем и даље задуживање, јасно и гласно одбијање ЕУ да се даље шири… Све то чак ни ослепљени медијски мрак више не може да сакрије, пробија се трачак светла, додуше стидљиво, али пробија се истина. А вала је и био ред. Доста смо се лажи наслушали, за пет живота.

    Да се истина полако шири, а притисак јача, има и доказа. Захваљујући ангажовању једног дела патриотских организација, отказана је парада срама. Још се већи број ујединио око одбране Косова. Јесте да су границе ипак подигнуте, ама примећујете ли да премијер сваки дан демантује своју јучерашњу изјаву, да се све више упетљава и све више да муца, све му је теже да превали лаж преко уста? И та чувена платформа, је мали корак напред. Ма колико јој се измена да спрема, сада је на нама да наставимо притисак да ниједна измена не буде на нашу штету.

    Дакле, сви ми који видимо којим путем иду Домановићеве вође, ма колико нам се чинило да нас је мало, да смо медијски блокирани, ипак наше деловање има утицаја. И то већег него што су се многи надали, а још већег него што многи препознају у овом тренутку. Бар у Србији, западњаци виде и зато реже све више и више!

    Некад и најмање грудва може покренути лавину, најмања улога променити ток представе, а и неки „мали“, „обичан“ човек може изменити ток историје. Примера је безброј, само морамо да верујемо. Вера рађа наду, нада жељу, а жеља покреће свет. Колико год да смо нестрпљиви, стално нам мора бити на памети: СТРПЉЕН, СПАШЕН! А биће, све у своје време. За сада, сви смо ми мале грудве које се сада спремају да направе лавину.

    http://www.vaseljenska.com/misljenja/laz-i-nada/

  2. Varagić Nikola каже:

    prevrat

    decembar 26, 2012 09:19

    Срби који о себи воле да размишљају као о националистима и патриотама, често прибегавају маниру да све који не деле СВА њихова уверења називају општим именом “комунисти”, са варијететима од “наивчина, незналица… преко – издајник, непријатељ, до најпогрднијег – комуњара”. У овом тексту тога свега наравно нема, али је писан у духу који је наметнуо “патриотски” мејнстрим.
    Дакле, према аутору немири у Словенији, својеврсна “Фејсбук револуција” су НАВОДНО социјални, у Македонији такође, а остали примери попут интервјуа са (ваљда, нисам читао – Харадинајем) и жала сарајевско-муслиманског репера за Југославијом по аутору доказују нову комунистичку заверу да се Срби опет преваре, превеслају и наговоре да раде у корист националне штете. Наравно, не знам шта аутор мисли да су стварни узроци немира у Словенији и Македонији, али према ономе што сам сазнао из средстава информисања – Словенци су устали против корупције и непотизма властодржаца, који мада су одавно у ЕУ, и даље покушавају да владају по моделу православних деспотија типа Србије, Русије, Бугарске – јер друкчије и не знају. Наиме, и тамо су на власти “деца комунизма” одрасла у “братству/јединству” и напајана тековинама револуције која је и те како умела да за лојалност награди своје првоборце и њихове наследнике. Наивни Словенци који су помислили да ће европско окружење допринети да Јанша, Кацин и друштво постану мањи лопови него што су били до недавно – када су схватили да од тога нема ништа, да је бараба – бараба без обзира на беџ којим се окитио, одлучили су да то неће да трпе, па су се дигли на Фејсбук-устанак. Грађанину Словеније иначе пуца прслук за теорије завера којима су Срби сви и свуда необично склони; конкретно – боли их уво је ли протесте против корумпираног градоначелника Марибора и ове најновије у Љубљани организовала ЦИА, БНД или ФСБ. Као прагматичним људима способним да се концентришу на проблем који је акутан – њима је важно да са позиције где се одлучује склоне онога за кога је неспорно да ЊИМА НАНОСИ ШТЕТУ. Онога ко ЊИМА наноси штету. Ако се протести поред користи за оне који протестују уклапају и у интересе светских центара моћи – боље по центре моћи…
    А шта ви господине Варагићу предлажете? Шта би по вама било баш онако српско и православно решење за словеначке проблеме? Претпостављам појачана доза молебана са посебним акцентом на појање монахиња уз обавезан наступ распопа Давидовића? Па када лопуже и криминалци осталих специјалности гоњени истином, уплашени предстојећим божјим гневом буду доведени пред зид – поокајаће се а православци (али прави) ће их попут изгубљених овчица примити назад у стадо?! Једино што ви и вама слични изгледа не схватате, то је да они НЕЋЕ да буду овце него вукови, или барем магарци (који су у чобанској хијерархији на другом месту, одмах иза чобанина).
    Дакле, немире у Словенији можда и нису организовали грађани незадовољни условима живота, зарадама итд, можда су их стварно и организовале стране агентуре, можда чак Кастро, Чавез или неки преостали комуниста скривен у сибирским недођијама… Али су их грађани прихватили као своје и ма шта ви о томе мислили – ОНИ НА ПРОТЕСТИМА СТВАРНО ТРАЖЕ СМЕНУ И ХАПШЕЊЕ ЛОПОВА КОЈИ ИМ ЗАГОРЧАВАЈУ ЖИВОТ. За разлику од њих, Срби, а нарочито “прави” православци и “искрени” верници ломе мождане вијуге у теоријама завера. Док Србијом харају тајкуни и олигарси које препаметни, начитани и луцидни Срби неће да руше у инат, како њихов труд за своје потребе не би искористили Ротшилд, Темплари, масони, Ватикан и наравно – Коминтерна… Јадно и бедно… Да би болестан човек оздравио, најпре мора да схвати и прихвати да је болестан; а онда да схвати и прихвати да су лекови који користе углавном горки и неприхатног мириса… Исто се односи и на људска друштва – укључујући и српско. Не постоје лака решења, лака решења су по правилу лажна решења. Да би Србија оваква јадна и бедна каква је данас постала пристојна држава, становништво се мора изборити за институције, а против оних који су навикли да законе и прописе “креативно” тумаче. На том послу неопходни су сви родољуби укључујући вернике, агностике, социјалдемократе комунисте. Нико нема право да било кога априори искључује само на основу мишљења стеченог научном методом познатом под “знам га ја…”. Наравно, ако резултате искрено желимо. Ако бисмо радије да се замајавамо и гребемо од наивних странаца – то је друга ствар, али неће трајати довека.

    ODGOVOR

    Varagić Nikola

    decembar 26, 2012 13:20

    Нисам добро упознат са ситуацијом у Словенији. Можда им то све организују ти које помињете, али сам ја у тексту алудирао на југословенске комунисте, и српске међу њима, на оне који су у свим републикама СФРЈ и даље веома моћни, остатке старе Партије, Службе, ЈНА, а нису прекидали комуникацију у претходних 20 година. И повезани су са комунистима широм света.

    Но, поента мог текста је нешто друго. Скоро цео ваш одговор је усмерен на бригу за Словенију.

    Овога пута ниједан Србин не треба да иде у Словенију да је спасава на било који начин.

    Зато ме не занима шта се дешава у Словенији и ко тачно стоји иза протеста. Оно што ме занима са Словенијом је следеће:

    – да ли се поштују права Срба који живе у Словенији
    – да ли је надокнађена штета свим Србима које је Словенија избрисала, којима није плаћала пензије и ко је одговоран за све те радње и да ли је кажњен, укључујући злочине са почетка рата у СФРЈ
    – Када ће да се врати Блед породици Карађорђевић
    – питање сукцесије
    – паритет у трговини, економска политика, у корист Србије, наравно

    Нека се Словенци овога пута од ЕУ, Имерије и кога год спасавају сами.

    >

    Репер је из Бихаћа. У овом споту Космет је у саставу Србије али је Војводина независна. Шта није јасно?

    http://prevrat.wordpress.com/2012/12/25/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B-yu%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%98%D0%B0/#comment-2093

  3. Varagić Nikola каже:

    Зашто Маркс и Енгелс нису волели Србе

    Иван Миладиновић / Политика

    Београд – Почетак деведесетих година прошлог века обележен је неславним завршетком марксистичког експеримента стварања новог света и нових људи, срећног, хуманог и праведног друштва, и ваљда као реакција на тај слом, у складу са нашим менталитетом, завладала је једна чудна појава, такорећи мода.

    Бивши партијски и синдикални активисти и функционери, да ли из револта или из разочарања, почели су темељито да чисте своје канцеларије, чак и библиотеке, бацајући на сметлиште силне томове марксистичке литературе.

    Разбацани примерци „Капитала”, „Беде филозофије”, „Тезе о Фојербаху”, „Анти-Диринга”, „Комунистичког манифеста”, сви лепо очувани, пошто их вероватно нико није ни читао. Прави мали комунистички рај за папир-сервис. Па „Што горе, то боље”, „Корак напред, два корака назад”, „Шта да се ради” – славни Лењинови наслови…

    „Марксизам и самоуправно социјалистичко друштво”, југословенски допринос теорији научног социјализма. Целокупна дела Едварда Кардеља… Све то на сметлишту! А „сметлиште историје” било је омиљени термин твораца марксизма.

    На њега су често бацали свакојаки људски шљам и отпад. Духовни, уметнички, научни, идеолошки, политички… Чак и етнички отпад! Читава племена и народе, међу којима смо и ми Срби имали значајно место.

    Маркс и Енгелс имали су међу Србима статус полубогова, у небеса су их узносили и они који их никада нису читали. А оно што су писали о Србима, гурано је под тепих. Просто је несхватљиво да Срби тако некритички „заволе” оне који су отворено писали о њима с омаловажавањем и пакошћу.

    У писму од 20. маја 1863. године Енгелс обавештава Маркса да марљиво учи српски и чита „сабране песме Вука Стеф. Караџића”, те да му је српски лакши од било ког другог словенског језика. Читање тих истих српских народних песама подстакло је чувеног немачког писца Хердера на закључке о великој вредности народне културе и народног духа који је у њима садржан и изазвало одушевљење великог Гетеа и славне браће Грим.

    То одушевљење пренело се и на сав културни свет и за Србе и српску ствар придобило европско јавно мњење. Међутим, код Енгелса – ништа од свега тога. Иако је добро познавао српску историју и знао колико Срби упорно чувају своју историјску свест, он је у свему томе видео, готово исто као и данашња немарксистичка Европа, само продужену руску руку и ништа више.

    Зато ће, заједно са Марксом, Србе убрајати у мале, закржљале, „нужно контрареволуционарне” народе, без историје и историјске свести, чија је једина историјска мисија да нестану у олуји светске револуције, коју су њих двојица проповедали.

    Готово сва своја учења, и филозофска, и историјска, и социолошка, и етнолошка, утеривали су у одређене круте, црно-беле шеме, којих су се потом упорно држали. По једној од њих, оној етнолошкој, европске народе делили су на две врсте.

    На једној страни били су велики, просвећени, културни народи, носиоци историјског, цивилизацијског и привредног напретка и, наводно, револуционарног духа. Ту су спадали сви келтско-романско-германски (Енглези, Французи, Немци…) народи Западне Европе, а од Словена једино Пољаци.

    Другу врсту чинили су мање-више варварски отпаци народа, а „то су Гели у Шкотској, Бретонци у Француској, Баски у Шпанији, Румуни и Грци, затим сви Јужни Словени”, којима ће Маркс и Енгелс придодати и Чехе и Словаке. Положај Руса у тој подели био је нејасан, али специфичан. Они су, по потреби, били и тамо и онамо, или ни тамо ни онамо.

    За време српско-турског рата 1878. године, у далеком Манчестеру, „наш” Фридрих Енгелс 25. јула, док су Турци улазили у Књажевац, ликује:

    „Колапс Срба је фамозан!” писао је тога дана, с великим узбуђењем, Марксу у Лондон. „Кампања је била срачуната на то да се запали цела Турска, а гориво је свуда мокро – Црна Гора је издаје за приватне сврхе, Босна поготову неће да диже устанак откако Србија хоће да је ослободи, а ваљани Бугари не мичу ни прстом.

    Српска ослободилачка војска мора да живи на свој властити рачун и после разметљиве офанзиве, а да није нигде озбиљно тучена, натраг у своју хајдучку јазбину! То ће и Румуне научити памети, а онда од руских планова ништа.”

    Крајем августа исте године Енгелс се жалио Марксу:
    „Либерална провинцијска штампа сад такође удара у тромпете и пошто се стари Дизи (Дизраели) повукао у Горњи дом, либерални дрекавци ће свакако идуће сесије водити главну реч у Доњем дому. О инфамијама Црногораца и Херцеговаца, наравно, сви ћуте. Срећом, и Срби ће добити батина.”

    Баш лепа марксистичка претња одмаздом, можда и пророчанство:
    Срећом, и Срби ће добити батина! Срећом!

    Додуше, није рекао кад: у Првом, Другом светском рату, или крајем двадесетог века.

  4. Varagić Nikola каже:

    Drugo otvoreno pismo slovenačkih vojnika

    Mladina

    Hrabri sugrađani,

    Pripadnici slovenačke vojske na službovanju u mirovnoj misiji KFOR-a na Kosovu prisustvovali su danas (28.12.2012) tako očevidnoj političkoj agitaciji, da upoznavanje slovenačke javnosti s tim osećaju kao svoju dužnost.

    Na svečanosti koja je po rečima priređivača imala trostruku namenu (božićna svečanost, proslavljanje Dana jedinstva i nezavisnosti te novogodišnja svečanost), najviši predstavnik slovenačke vojske u inostranstvu, brigadnik[1] Bojan Pograjc, „podario“ im je pravu političku bukvicu. Obiman uvodni govor na engleskom jeziku bio je još i najmanji, ali ipak pomena vredan ispad koji je, prema navodima prisutnih, izazvao pre svega čuđenje. Tačno je da je među pozvanima bilo i nekoliko stranaca, kao što je i običaj na takvim svečanostima, tačno je i da se brigadnik nalazi na prostoru inostrane vojne ingerencije, ali se ipak pre svega radi o slovenačkom (!) visokom oficiru i konačno, i najvažnije, radi se o slovenačkom prazniku. Posle prvog dela govora usledio je i govor na slovenačkom jeziku.

    Upravo tu dolazi do najvećeg iznenađenja. Brigadnik je tako, između ostalog, izrazio žaljenje zbog zapostavljanja velike uloge koju je katolička crkva imala prilikom osamostaljivanja Slovenije. Šta se događa sa ustavom određenom razdvojenošću crkve od države? Saglasni smo da je dobro što je verska potpora omogućena našim kolegama kojima je potrebna, ali ne razumemo zbog čega je neophodno tako uporno, planirano i postupno nametati lekcije veronauke i nama ostalima, nevernicima, danas očigledno „neuklopljenim“ pripadnicima slovenačke vojske, a pri tom uopšte nismo malobrojni?

    Zatim je usledilo citiranje nedavne izjave bivšeg načelnika generalštaba slovenačke vojske, general-potpukovnika Albina Gutmana, u kojoj je on između ostalog rekao da „slovenački vojnik, bilo profesionalni, rezervista ili izvan aktivne službe, nema šta da traži na uličnim protestima“, i da „služenje otadžbini i protesti na ulicama i trgovima nemaju baš ništa zajedničko“. Ovde je nekim vojnicima zasmetalo upravo dovođenje u vezu služenja otadžbini sa neučestvovanjem na protestima. Gde to tačno piše da je politička i privredna elita, protiv koje su protesti upereni – otadžbina? Da li možda stvarno misli da su vojnici budale??? Naše shvatanje otadžibe nema nikakve veze sa slepom odanošću bilo kakvoj političkoj ili privrednoj eliti, već jedino s ljubavlju prema našem narodu i našoj zemlji, a narod je ovih dana vrlo jasan!!! Brigadnik je nažalost propustio da navede nekoliko suprotnih stanovišta, koja su izneli naši bivši pripadnici na čelu sa isto tako bivšim načelnikom generalštaba general-majorom Ladislavom Lipičem. Na taj način bi u celom ovom politizovanju skupa očuvao barem prividnu neutralnost. Još ispravnije bi naravno bilo da je potpuno izostavio politiku iz svog govora pripadnicima slovenačke vojske.

    Na kraju ih je još podučio o nespornom legitimitetu trenutne vlade, nastavio čitanje druge strofe Prešerenove Zdravice, a skup završio s opomenom da u vojsci nema mesta za politiku! Neki od prisutnih su se tada zapitali da li je uopšte svestan svojih reči iz zaključka.

    Istinski verujemo da ni politika ni prepredeno nametanje katoličkih dogmi ne treba da budu deo slovenačke vojske. Molimo svoje sugrađane za podršku kako politički agitatori u vojsci ne bi više zloupotrebljavali svoje visoke položaje u te svrhe.

    Mladina, 28.12.2012.

    Preveo Marko Hadžić

    Peščanik.net, 02.01.2013.

    ———–
    Najviši oficirski čin u slovenačkoj vojsci. Od njega je viši samo čin generala. ↑

    http://pescanik.net/2013/01/drugo-otvoreno-pismo-slovenackih-vojnika/

  5. […] текст ”Југословенство”, као и претходни ”YUпараноја” који смо коментарисали на блогу Преврат, управо су […]

  6. […] текст ”Југословенство”, као и претходни ”YUпараноја” који смо коментарисали на блогу Преврат, управо су […]

  7. Varagić Nikola каже:

    Владислав Ђорђевић: ХРВАТСКИ ЈЕЗИЧКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

    Српски културни клуб

    Јасну индикацију хрватског национализма представља владавина хрватског језичког национализма

    1. Увод

    На Западу је уобичајено да се за распад СФРЈ оптужује српски национализам. Потребно да прође неки двољно дуг временски период (нпр. један век) да би неки непристрасан западни историчар могао да устврди оно што је од почетка заправо било очигледно, али што је због пропаганде заташкивано: за распад СФРЈ одговорне су католичке нације – Хрвати и Словенци.

    Доказа за гореизречену тврдњу је безброј. Један од њих је владавина хрватског језичког национализма. У Хрватској готово да нема установе која нема етничку ознаку („Хрватски”). У Србији готово да нема оне која га има („Српски”).

    2. Између два светска рата (1918-1941)

    Између два светска рата све водеће политичке странке Хрвата емфатично су носиле национални предзнак: Хрватска сељачка странка, Хрватска тежачка странка, Хрватска заједница и Хрватска странка права. Најважнија странка Хрвата, Хрватска сељачка странка два пута је мењала име. Основана је 1904. под називом Хрватска пучка сељачка странка, али се 1920. у инат монархистичком Београду преименовала у Хрватску републиканску сељачку странку. Нагодивши се привремено са двором, напустила је придев „републиканска” и постала Хрватска сељачка станка (1925). При свим тим променама назива она није напуштала свој национални предзак.

    И Словенци су поседовали јаку националну свест. Ни они се нису одрицали свог националног имена. Њихова водећа странка тог периода била је Словенска људска странка. И муслимани су имали своју национално-верску станку: Југословенску муслиманску организацију. Чак су и Турци имали националну странку: Националну турску организацију.

    Само Срби тада нису имали странку са националним предзнаком. Истина, на изборима 1920. учествовала је Српска народна организација, али она је била толико минорна да није добила ниједан мандат. Срби су у том периоду (а и касније) били веома анационални. Странке које су окупљале већину Срба (Демократска странка, Народна радикална странка, Земљораднички савез) нису носиле национални предзнак. После завођења диктатуре (1929), Срби су приступали формирању разних станака, али такође без националног предзнака. Те странке су: Југословенска радикално-сељачка демократија (1931), односно Југословенска национална странка (1933), Југословенска народна странка (1934) и Југословенска радикална заједница (1935).

    Не само да су Срби склони одсуству националног именовања, него и поделама. Хрвати нису. Док су Хрвати између два светска рата били чврсто окупљени око својих националних странака, првенствено око ХПСС/ХРСС/ХСС, Срби су били подељени и завађени. Првенствено су били подељени на демократе и радикале. Лоше стање међу Србима постало је још горе када се један део демократа одвојио у Самосталну демократску странку (1924) и прешао на страну Хрвата оформивши са ХСС-ом Сељачко-демократску коалицију (1927). Ова српска разједињеност посебно се штетном показала 1939. приликом националног разграничавања. Док су Хрвати, предвођени Влатком Мачеком, били јединствени у погледу својих захтева, Срби су били разједињени и расцепкани, па је и резултат тих преговора био доста поразан по Србе. Створна Бановина Хрватска (26. августа 1936) готово у свему је удовољавала хрватским захтевима, а Срби су остали разједињени у много бановина и са нејединственим политичким програмима.

    3. После обнове вишестраначја (1990)

    После обнове вишестраначја у последњој деценији XX века ситуација се поновила: Срби су се делили и занемаривали свој национални идентитет, а Хрвати били јединствени и национално искључиви. То се види и по називима њихових политичких странка.

    Током распада СФРЈ у Хрватској је на власти била Хрватска демократска заједница (HDZ) – странка са емфатично националним предзнаком. У Србији је на власти била Социјалистичка партија Србије (СПС) – странка чији назив не сугерише националну искључивост. Осим тога, идеолошке ознаке су различите. Назив „демократска”, који се налазио у називу владајуће странке у Хрватској, сугерисао је модерност и промене. Насупрот томе, назив „социјалистичка”, који се налазио у називу владајуће странке у Србији, сугерисао је конзервативност и традиционалност. Са аспекта пропаганде, назив хрватске странке био је много бољи: више је одговарао укусу Запада који још увек патио од антикомунистичких предрасуда. У стварности, ХДЗ није била нимало демократичнија од СПС. Заправо, била је национално искључивија.

    Осим тога, назив „заједница”, који се налазио у називу водеће хрватске странке, сугерисао је да то није само једна странка, већ општехрватски покрет. Назив „партија”, који се налазио у називу водеће српске странке, сугерисао је комунистичку и класну ексклузувност. У сваком случају, избор назива странке код Хрвата био је много политички мудрији и опортунији.

    У Србији је после СПС (2000) на власт дошла политичка групација такође без националног назива: Демократска опозиција Србије (ДОС). Назив ове коалиције сугерисао је да је то опозиција свих грађана Србије, а не само Срба. У језгру ове коалиције била је Демократска странка (ДС) – странка без икакве националне ознаке. Она је и данас једна од најважнијих политичких станака.

    Срби имају веома слабу националну свест, а Хрвати веома јаку. О томе сведоче и називи парламентарних странака у Србији и Хрватској. Међу парламентарним станкама у Хрватској доминирају оне које емфатично носе национални предзнак: Хрватска демократска заједница (HDZ), Хрватска народна странка (HNS), Хрватска сељачка странка (HSS) Хрватска социјално либерална странка (HSLS), Хрватска странка права (HSP), Хрватска странка умировљеника (HSU) и Хрватска демократска странка Славоније и Барање (HDSSB).

    У Србији су ретке странке које носе национални предзнак. Међу те изузетке спадају: Српски покрет обнове (СПО), Српска радикална странка (СРС) и од ње (од септембра 2008) одвојена Српска напредна странка (СНС). Главна карактеристика ових странака јесте та да су увек биле у опозицији или мањински партнер у влади. Ниједна од њих није била владајућа све до најновијих избора (мај 2012). Заправо и данас у Скупштини Србије доминирају странке анационалне оријентације и назива (ДС, СПС, ЛДП, УРС, ПУПС). Ове чињенице, као и друге, јасно указују да је у Хрватској национализам владајући дискурс, а да то у Србији није.

    4. Суд др Радмила Маројевића

    Хрвати су – како је приметио др Радмило Маројевић у „Ћирилици на раскршћу векова” (1991) – „народ са снажном етничком самосвешћу” (стр. 59). Исти аутор је с правом додао да се Срби одликују „веома слабом етничком самосвешћу” (стр. 60). Разлози за ту појаву су сложени, али се углавном своде на изразито негативне последице које је по српску националу свест имао период комунистичке диктатуре. Док је за све друге југословенске народе титоизам представљао период јачања националне свести, за Србе је он представљао период гушења националне свести. Од негативних последица титоизма Срби се још нису опоравили.

    5. „Југо-махнитање”

    Мало институција је у Хрватској за време титоизма носило југословенско име. Међу те изузетке спада „Југославенска академија знаности и умјетности” (JAZU). Али чим је ХДЗ дошао на власт (1990), одмах је назив промењен у „Хрватску академију знаности и умјетности” (HAZU) (1991).

    У Србији аналогних промена није било. Иако се СФРЈ распала у Србији је и даље постојала „Југословенска народна армија” (ЈНА), касније „Војска Југославије” (ВЈ), „Народна банка Југославије” (НБЈ), „Југословенске железнице” (ЈЖ) итд. Чак се и држава до 2003. звала Југославија.

    Чак и данас, више од две деценије после распада СФРЈ, неке институције у Србији имају југословенски назив. Срби још лете „Југословенским аеротранспортом” (ЈАТ Аirwais), још гледају представе у „Југословенском драмском позоришту” и још се обавештавају од „Телеграфске агенције нове Југославије” (ТАНЈУГ). Такви реликти југословенства у Хрватској су незамисливи.

    У Србији и многе привредне организације носe префикс „југо”: „Југоалат” (Нови Сад), „Jугодент” (Нови Сад), „Jугоинвест” (Крагујевац), „Југолаб” (Нови Сад), „Југо-Монт” (Нови Сад), „Југоремедија” (Зрењанин), „Југохемија” (Београд) итд. Taквo „југо-махнитање” незамисливo је у Хрватској.

    6. Хрватски језички пуризам

    Док у Србији царује национална апатија, чак „југо-махнитање”, у Хрватској неприкосновено царује језички национализам. Он је уочљив и у јаком језичком пуризму.

    Док су Срби по питању језика веома толерантни, до границе самопорицања, Хрвати су ватрени језички пуританци. Срби сасвим нормално користе интернационализме (нпр. авион, директор, машина, фабрика, фронт, фудбал, школа итд.), Хрвати их по правилу замењују „славенизмима” (нпр. зракоплов, равнатељ, строј, бојиште, творница, ногомет, училиште итд.). Чистећи „хрватски” језик од интернационализама, Хрвати фактички чисте српски језик од интернационализама. Хрвати су највећи чистачи српској језика у повести.

    7. „Хрватски ја волим”

    О хрватском језичком национализму сведочи и чињеница да у Хрватској деца уче свој језик из уџбеника „Хрватски ја волим”. На страну чињеница да је тај језик само једна варијанта српског језика. Оно што је битно јесте то да се деца од малих ногу уче да свој језик називају хрватским именом. А код нас излази језикословни часопис „Наш језик”. И сада ви погађајте који је то језик? Разлика у приступима је очигледна.

    8. Земљописно називље

    Хрватски јазички национализам је видљив и у наглашеном националном именовању географских појмова. Тако нпр. Хрвати говоре о „Хрватском подунављу” (источна Славонија) и о „Хрватском приморју” (Далмација). У Србији влада толики језички анационализам да ретко ко Војводину назива Северном Србијом. Име је битно. Није свеједно.

    9. Све је „Хрватски”

    Готово да нема појаве коју Хрвати не ките националним предзанком. Тако они радо говоре о „хрватским бранитељима”, „хрватским драговољцима”, „хрватским мученицима” итд. Не само да је новинарски речник у Хрватској запљуснут придевом „хрватски”, већ је то и научни и друштвено-политички.

    У Хрватској готово свака институција носи придев „хрватски”. У Србији је нaционално именовање институција права реткост. Док у Србији постоји „Национална служба за запошљавање” (НСЗ), у Хрватској постоји „Хрватски завод за запошљавање” (HZZ). Национална одредница у Србији није споменута, а у Хрватској је наглашена. Док у Србији постоји „Републички завод за статистику” (РЗС), у Хрватској постоји „Хрватски завод за статистику” (HZS). Ни у овом случају национална одредница у Србији није споменута, а у Хрватској је јасно изражена.

    Хрвати своје институције по правилу именују тако што на прво место стављају поименичени придев „Хрватски”. Срби своје институције по правилу именују тако да се у њима не појављује национално име. А када се и појављује то је обично тако што се на крају назива институције ставља назив државе у генитиву („Србије”).

    Срби имају „Ватерполо савез Србије” (ВСС), а Хрвати „Хрватски ватерполо савез” (HVS). Срби имају „Електропривреду Србије” (ЕПС), а Хрвати „Хрватску електропривреду” (HEP). Срби имају „Железницу Србије” (ЖС), а Хрвати „Хрватску жељезницу” (HŽ). Срби имају „Народну банку Србије” (НБС), а Хрвати „Хрватску народну банку” (NHB). Срби имају „Фудбалски савез Србије” (ФСС), а Хрвати „Хрватски ногометни савез” (HNS). Срби имају „Олимпијски комитет Србије” (ОКС), а Хрвати „Хрватски олимпијски одбор” (HOO). Срби имају „Историјски музеј Србије” (ИМС), а Хрвати „Хрватски повијесни музеј” (HPM). Срби имају „Радио-телевизију Србије” (РТС), а Хрвати „Хрватску радиотелевизију” (HRT). Срби имају „Телеком Србија” (ТС), а Хрвати „Хрватски телеком” (HT). Срби имају „Удружење књижевника Србије” (УКС), а Хрвати „Удружење хрватских књижевника” (UHK). Срби имају „Црвени крст Србије” (ЦКС), а Хрвати „Хрватски црвени криж” (HCK).

    Хрвати су свесни да је назив битан. Стога у Хрватској постоји: „Хрватска академија знаности и умјетности”, „Хрватски ауто клуб”, „Хрватске аутоцесте”, „Хрватско биоетичко друштво”, „Хрватска бискупска конференција”, „Хрватске воде”, „Хрватско војно училиште”, „Хрватска господарска комора”, „Хрватско друштво ликовних умјетности”, „Хрватски завод за заштиту здравља”, „Хрватски завод за здравствено осигурање”, „Хрватски завод за јавно здравство”, „Хрватски завод за мировинско осигурање”, „Хрватски завод за пољопривредну савјетодавну службу”, „Хрватски завод за токсикологију и антидопинг”, „Хрватски завод за трансфузијску медицину”, „Хрватска извјештајна новинска агенција”, „Хрватски католички радио”, „Хрватска копнена војска”, „Хрватски кинолошки савез”, „Хрватска лутрија”, „Хрватска ногометна лига”, „Хрватска обртничка комора”, „Хрватски олимпијски центар”, „Хрватско планинарско друштво”, „Хрватски планинарски савез”, „Хрватски популацијски покрет”, „Хрватска пошта и телекомуникације”, „Хрватска поштанска банка”, „Хрватско пчеларско друштво”, „Хрватска ратна морнарица”, „Хрватски ронилачки савез”, „Хрватска свеучилишна наклада”, „Хрватска стамбена штедионица”, „Хрватско сточарско селекцијски центар”, „Хрватске студије”, „Хрватске телекомуникације”, „Хрватска туристичка заједница”, „Хрватско филателистичко друштво”, „Хрватско филолошко друштво”, „Хрватски фонд за приватизацију”, „Хрватске шуме” итд. Помамно стављање хрватског имена испред готово сваке институције јасно сведочи о владавини хрватског језичког национализма.

    Језички национализам није одлика Срба. То се види и по томе што у Србији готово не постоји установа која носи национални предзнак. У мали број изузетака спадају: „Српска академија наука и уметности” (САНУ), „Српска књижевна задруга” (СКЗ), „Српско народно позориште” (СНП) и „Српска православна црква” (СПЦ). У свим тим случајевима реч је о институцијама које су настале пре Другог светског рата и које су неким чудом преживеле комунистичку „сечу кнезова”.

    10. Српски језички анационализам

    Мали број установа се усуђује да истакне српско национално име. Недавно је „Социолошко друштво Србије” (СДС) преименовано у „Српско социолошко друштво” (ССД). Та промена је добродошла, али је нажалост ретка.

    Комунистичка борба против српства, под кринком борбе против „српског национализма”, учинила је своје: мало институција данас у Србији носи српско име. Сличан је случај и са странкама. Од првих вишестраначких избора у Србији (1990) до најновијих (маја 2012), на власти никада није била странка са српским предзнаком. Тек после најновијих избора (маја 2012) на власт je дошла странка са националним предзнаком (СНС), али и она дели власт са странком без националног предзнака (СПС).

    11. Резиме

    Већ више од једног века у Хрватској влада језички национализам. У Србији он не постоји. Хрватски језички национализам је видљив на више нивоа. Најзначајнији је на нивоу лексике: инсистирању на употреби „исправних” речи. У Србији пуризам на постоји: дозвољена је употреба многих дублета. Хрватски национализам је уочљив и на социокултурном нивоу: скоро свака институција и странка емфатично носи национално име („Хрватски”). У Србији постоји мало аналогних примера (нпр. СПЦ).

    Хрватски језички национализам доприноси друштвеној и државној кохезији и интеграцији Хрвата. Одсуство српског језичког национализма доприноси друштвеној и државној дезоријентацији и дезинтеграцији Срба. Тим процесима иду на руку и хрватско једноазбучје (латиница) и српско двоазбучје (ћирилица и латиница). Писмо је битно. Није свеједно.

    12. Закључак

    Период југословенства, посебно титоистичког, за Хрвате је представљао период јачања националне свести. Хрватска национална свест подгревала је хрватски језички национализам и обрнуто: хрватски језички национализам подгревао је хрватску националну свест.

    Период југословенства, посебно титоистичког, за Србе је представљао период умањења националне свести. О том паду сведочи и одсуство језичког национализма код Срба.

    Југословенство, посебно титоистичко, Србе је потпуно смутило. Од те идеолошке омаме још се нисмо отрезнили. Jугословенство је пало пре више од 20 година, али та антисрпска идеологија и даље Србијом фактички влада. Ми још нисмо доживели наше „пролеће”. Ми још чекамo на наш препород. Учинимо све да он дође што пре! Један од начина на који можемо томе допринети јесте и тај да се не стидимо српске национaлне припадности, и као појединци и као институције!

    Библиографија

    Мaројевић, Радмило, „Ћирилица на раскршћу векова: огледи о српској етничкој и културној самосвести”, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.

    http://www.srpskikulturniklub.com/hrvatski-jezicki-nacionalizam

  8. Varagić Nikola каже:

    Амбасадор САД: У Словенији још живи социјализам
    ЉУБЉАНА – Словеначка влада је толико уплетена у привреду да амерички амбасадор каже да не би инвестирао у ту земљу.

    Амерички амбасадор у Словенији Џозеф Мусомели је за интернет портал Сиол.нет рекао да је словеначка држава одавно морала продати своје власништво у предузећима.

    „Ваша влада је више уплетена у привреду него било која друга некадашња социјалистичка држава”, рекао је Мусомели за словеначки портал.

    Амерички амбасадор је, такође, додао и да је 1990-их година у Словенији владало мишљење да предузећима добро иде и да их зато нема разлога продавати, а сада је аргумент да им иде лоше и да се не могу продати, јер за њих не би добили новац.

    Мусомели је рекао и да, када би у овом тренутку имао своје предузеће у САД, не би инвестирао у Словенију, и то због бирократије.

    Tанјуг
    објављено: 04/06/2013

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: