Ана Селић
КАКО НАСТАЈУ НАШЕ ВЕЛИЧИНЕ
Објављујемо текст о случају Слободана Томовића, доктора филозофије и аутора бројних књига и огледа о домаћим и страним писцима и великим светским филозофима, универзитетског професора и једно време министра вера Црне Горе, из давне 1952, када је био студент друге године београдског Филозофског факултета. Текст је објављен у листу Дневни телеграф 12. маја 2004, а у нешто измењеној верзији може се наћи и на два сајта која се позивају на сада већ непостојећу архиву листа Српска реч.
Не само што више не постоје Српска реч ни Дневни телеграф, већ је и већина актера овог случаја већ више година покојна. И пошто је на њихову животну причу тако стављена тачка, ово је прикладна прилика да се њихов легат испита у целини. Сам Слободан Томовић учествовао је у прављењу текста који преносимо, у време када су његови главни протагонисти били још живи. Њихова реакција на текст није нигде забележена. И то – осим аутентичне атмосфере осликане у овом тексту, те начина поступка, аргументације и неосвртања на чињенице и логику – сматрамо елементима који потврђују аутентичност долеописаног догађаја. А он је почео следећом пријавом:
САВЕЗ СТУДЕНАТА КОМИТЕТ КОМУНИСТИЧКЕ ОМЛАДИНЕ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ЗАХТЕВ
Тражимо да се Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, искључи са факултета зато:
1. Што се кроз делатност Томовићеву на факултету и у приватном животу испољава непријатељски став према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма.
2. Што је као студент, изучавајући филозофска дела, тежио да својим посебним погледима да један скроз фашистички и реакционарни облик и да те своје погледе наметне и другима.
3. Што се са омаловажавањем изражавао о нашим државним и партијским руководиоцима, као и о дијалектичком и историјском материјализму.
4. Што је имао непристојан и омаловажавајући однос како према наставницима Универзитета, тако и према студентима.
Слободан Томовић је непосредно после ослобађања ступио у четнички одред, припадао је Равногорској омладинској организацији и због тог припадништва био је двапут хапшен, искључен је из Савеза студената због своје непријатељске делатности.
Председник Комитета комунистичке омладине Филозофског факултета
Никола Милошевић, с. р.
Београд
17. мај 1952.
СУЂЕЊЕ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ, 1952. ГОДИНЕ
Дисциплинско суђење одржано 4. јуна 1952. године у Београду. Оптужени – Слободан Томовић, студент друге године Чисте филозофије. Дисциплинску комисију Ректората Београдског универзитета сачињавају: проф. др Драгослав Тодоровић (председник), проф. др Радомир Алексић, Милош Рајачић (функционер омладинске организације), Сава Дутина (секретар-записничар). Процес се одвија без присуства јавности у једној од слушаоница Филозофског факултета. Оптужницу против студента филозофије Томовића покренуо је Комитет омладине Филозофског факултета на челу са студентом Николом Милошевићем, секретаром Савеза комуниста Филозофског факултета. Сведоци на страни оптужнице су студенти филозофије: Никола Милошевић, Радован Влајнић, Бранко Пејић и Чедомир Кораћ. (Процес без прекида траје од 8 до 16 часова. (Овде је дата скраћена верзија записника са суђења.)
(…)
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: На часовима филозофске дискусије ви ширите међу студентима своја фашистичка уверења.
С. ТОМОВИЋ: Молим вас, наведите чињенице у вези са вашом тврдњом.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: У оптужници пише да читате углавном филозофа Ничеа и усвајате његове погледе.
С. ТОМОВИЋ: Тачно је. Читам Ничеова дела као и остале филозофе. То студирам, али какве везе ово има са фашизмом?
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Има, има Томовићу. Ниче је идејни утемељивач фашизма. Хитлер је сабрана Ничеова дела послао на поклон своме пријатељу Дучеу. Треба ли бољи доказ.
С. ТОМОВИЋ: Такви детаљи нису битни за Ничеову филозофију. Ниче је, упркос свему, велики филозоф или тачније филозоф-уметник.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Желите ли тиме да кажете како Маркс није филозоф, или да је бар мањи од Ничеа?
С. ТОМОВИЋ: Тиме ништа не тврдим. Понављам, дошао сам да студирам филозофију. Не прихватам напречац ничију теорију без обзира на њен ауторитет, ма то била и Марксова или Ничеова, како ви тврдите.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Колега Милошевићу, покушајте да образложите Томовићева политичко-филозофска уверења.
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Томовић је један од бриљантних студената на Филозофској групи, али су његова схватања реакционарна, мрачна, а његов утицај на студенте више него штетан.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Имате ли приговор Вашем колеги Милошевићу?
С. ТОМОВИЋ: То је његово виђење ствари. Али још нисам чуо доказе за оно што тврди колега Милошевић.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Милошевићу, шта је конкретно заступао Томовић у вашим филозофским дискусијама на Факултету?
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Па то, стално истиче Ничеов индивидуализам с циљем да умањи Марксов допринос теорији класне борбе и револуције. То је Томовићев индиректан напад на марксизам и склоност фашистичком погледу на свет.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово оптужени Томовићу?
С. ТОМОВИЋ: Уколико сведок Милошевић унапред зна шта је у мојој души, онда је свака одбрана беспредметна. Шта значи индиректан напад на неку теорију или ауторитет који ту теорију заступа?
(…)
ЧЕДОМИР КОРАЋ: Томовић је тврдио да су Васојевићи племе нордијског порекла.
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да! То је једна позната расистичка теорија о нордијском пореклу Јужних Словена.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Кораћ, шта мислите с каквим циљем је Томовић у разговору истицао нордијски карактер племена Васојевића?
ЧЕДОМИР КОРАЋ: Мислим, да покаже како су Васојевићи елита у српству, слично Немцима у Европи.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: И, наравно, тиме оправда фашистички четнички покрет у Васојевићима.
ЧЕДОМИР КОРАЋ: Претпостављам да му је то био циљ.
(…)
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Добро, добро, оставимо то. Оптужница Вас терети за вређање комуниста.
С. ТОМОВИЋ: Не вређам никога, па ни комунисте.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово, друже Влајнићу?
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, вређао је све нас – све комунисте, назвао нас је ‘‘буздованима’‘.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли бар ово тачно, Томовићу?
С. ТОМОВИЋ: Није тачно! Дословно сам рекао ‘‘Где престаје логика, ту почиње буздован’‘. Ово се није односило на комунисте. То је реторичка фигура употребљена у филозофској расправи.
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, јесте, друже председниче. Мислио је на комунисте. Тако он, уосталом, мисли. Сматра нас будалама!
(…)
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовић је јавно нападао марксизам. Је ли тако, друже Милошевићу?
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Јесте! Говорио је да је марксизам теорија за прости народ.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете за изјаву сведока?
С. ТОМОВИЋ: Тачна је, али то је Маркс рекао.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то – Маркс рекао!
СЛОБОДА. ТОМОВИЋ: Карл Маркс је написао – ‘‘Теорија кад овлада масама постаје материјална покретачка сила’‘, значи марксизам је теорија за масе или прост народ, ако вам то боље звучи.
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Сад сте се уверили, друже председниче, у Томовићеве политичке софизме. Он и дијалектику негира. Стога му није место на факултету.
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Зар и дијалектику!
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Тврдио је да је Хегел рационалним поступком напросто измислио дијалектику. Рекао је како је дијалектика филозофска небулоза, конструкција којом се Маркс вјешто послужио да збуни ум и побрка мишљење људи ради лакше политичке манипулације.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовићу, је ли заиста могуће да сте све ово о дијалектици говорили?
С. ТОМОВИЋ: Говорио сам, али то је истина. Дијалектика је обична софистика, интелектуална превара којом се помоћу ауторитета филозофије политички манипулише. Показује се како иста ствар истовремено може бити и не бити оно што јесте. То је у суштини лажна метода.
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Питам се јесте ли ви уопште нормалан човек! Па ви сте… ви сте обична звер.
С. ТОМОВИЋ: И ја се то питам с обзиром на околности којима сам изложен. Само не заборавите, господине професоре, говорим и мислим у оквиру своје филозофске слободе, политички сам незаинтересован и не можете ми судити.
(…)
БРАНКО ПЕЈИЋ: Дружим се са Томовићем прилично дуго, али он никад не говори о политици, само о филозофији.
ПРОФ.ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то ништа не каже, човече, сви сведоци осим вас истичу његове назадне погледе.
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (обраћа се Пејићу) Нисмо се тако договорили, друже Бранко. Мени си друкчије причао о Томовићу.
БРАНКО ПЕЈИЋ: (замуцкујући) Па да, може се индиректно говорити о Томовићевим назадним политичким ставовима у смислу како сте ви истакли. Али он чита само филозофске књиге.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Које филозофе? Поред Ничеа, наравно.
БРАНКО ПЕЈИЋ: Чита Бергсона, Лајбница, Канта. Нарочито Канта! Професор Недељковић га је назвао неокантовцем!
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Ух, ух, ух, све најопскурније филозофе. Све саме идеалисте, мрачњаке, метафизичаре!
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А зашто га је професор Недељковић назвао неокантовцем?
БРАНКО ПЕЈИЋ: Томовић је са професором водио спор, онако у заносу, студентски.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А је ли се још са неким на катедри Томовић спорио?
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, са Михаилом Марковићем и Андријом Стојковићем око смисла дијалектике. Са професором Вељком Кораћем направио је инцидент.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Какав инцидент?
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Казао је у лице професору да не зна филозофију и да је друг Кораћ овде по задатку.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли то тачно Томовићу?
С. ТОМОВИЋ: Тачно је, Кораћ не зна филозофију, осим марксизма и нешто Хегела.
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: То није све! Иза ставова Томовића открили смо једног информбироовца, Чеда Радуловића. Њега смо на партијском састанку раскринкали. Бранио је Томовића.
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да, логична је веза између четника и информбироваца.
С. ТОМОВИЋ: Не инсистирајте на тој вези. Стаљин и Москва су увијек за мене били знамење тираније. Што није са вама случај. До јуче сте се заклињали у Стаљина. Био вам је замена за Бога.
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (Упада у реч) Томовић није информбировац. Он не воли Москву, али са другачијих позиција од наших комунистичких.
(…)
ДИСЦИПЛИНСКА КОМИСИЈА ЗА СТУДЕНТЕ ПРИ РЕКТОРАТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ једногласно донела следећу
ПРЕСУДУ:
Окривљени Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, Филозофске групе друге године, крив је за дела изражена у непријатељском ставу према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма, вређању позива студената, непристојном односу према наставницима и Универзитету; у коришћењу студентског статуса за изучавање филозофије у крајње фашистичком и реакционарном облику, са жељом да се таквом филозофијом утиче на друге студенте – према томе на основу чл. 3, тач. 7 Правила о дисциплинској одговорности студената Београдског универзитета,
КАЖЊАВА СЕ УДАЉЕЊЕМ СА ФАКУЛТЕТА ЗА ВРЕМЕ ОД ПЕТ ГОДИНА, сходно чл. 9 Правила.
———
(…) Томовић је наставио студије на Теолошком факултету, који тада више није био у саставу Универзитета, а после три године враћен је на Филозофски факултет, где је дипломирао 1956. После додатних перипетија успео је да на овом факултету и докторира, али тек 1973, јер је до тада Идеолошка комисија Министарства просвете Србије редовно одбијала све његове молбе да настави последипломске студије. Посао је могао да добије само у провинцији, а врата свих листова и часописа у земљи била су му затворена. Крајем седамдесетих година ипак је постао професор универзитета у Подгорици, а деведесетих и министар вера Црне Горе. То му је, како каже,донело сатисфакцију, а мотив да све ово изнесе у јавност није жеља да било којој личности нашкоди, већ:
‘‘да нове генерације добију слику од времену када су подвале цветале, а измишљање политичких кривица било главно занимање’‘. ‘У томе су’‘, каже он, ‘‘предњачили интелигентни, образовани људи. Разлику између полиције и професора универзитета било је тешко повући, осим у корист полиције’‘.
О континуитету контекста ‘‘случаја Томовић’‘ сведоче и речи овог професора које се тичу школства после Другог светског рата, а које се, уз промењени идеолошки предзнак, сасвим лако могу применити и на данашње време:
‘‘Целокупни образовни систем конципиран је као средство за индоктринацију комунистичким погледом на свет оличеном у синтагми: марксизам-лењинизам. Филозофски факултети имали су посебну обавезу да постану огњиште лажне доктрине која је примењивана на све области живота. Унутар филозофских факултета, филозофска катедра, или такозвана ‘чиста филозофија’, имала је повлашћено место. Тамо се изучавао дијалектички и историјски материјализам, попут светих еванђеља. Укупне природне и друштвене науке, јавни и културни живот у целини имао је бити подређен строгој индоктринацији једног тотално изопаченог погледа на свет, тачније редукцији свести до стања из кога се не може ни о чему имати здраво гледиште’‘.
(…) А какав је траг оставио Никола Милошевић, професор и академик, главни тужилац свог колеге са студија, можда најбоље сведоче похвале које су му, после смрти 2007, изрекли проф. др Коста Чавошки и проф. др Мило Ломпар, његов ученик и дубоки поштовалац. У тексту посвећеном сенима Николе Милошевића проф. Чавошки са пуно разумевања и поштовања говори о развојном путу Николе Милошевића од скојевца и партијца до ‘‘звезде’‘ која се:
‘‘изненада појавила на нашем филозофском и политичком небу и одмах нас обасјала јарком светлошћу (…) Био је у нас први који је осветлио ону дубљу, загонетнију страну филозофије Фридриха Ничеа’‘,
(…) Но професорима је дужност да разматрају своју тему у континуитету и контексту, не само прагматично или лирски, и усредсређујући се само на сопствено искуство, као што је у случају два горецитирана професора реч, и не правдајући се тиме да је њихов сектор Средњи век, међународно процесно право, интегрални рачун или запостављеност Бергсона у комунистичкој Русији.
Њихова тема наиме јесте (или би требало да буде) васпитање и подучавање генерација у духу истине, морала и очувања народног и појединачног интегритета.
Они, дакле, треба да интимно, а и јавно, раскрсте са својим дилемама у том погледу, јер се уклањање 60 професора са Универзитета 1945. године тиче и њих лично: они су уклоњени јер су радили за свој народ. Они који су радили за себе, остали су. Док то не учине, питање наших величина биће и даље отворено а континуитет са временом отворених прогона непрекинут, иако оденут у лепше рухо.
Професор Милошевић учинио је ипак гест налик покајању који је његовим хвалитељима и обожаваоцима, као и његовим противницима, очито промакао: своју библиотеку од више хиљада књига завештао је Православном богословском факултету у Београду. То је можда мали корак, али је и неки почетак.
Јер, колико студената или одраслих зна, на пример, да је септембра 1949. ‘‘нова’‘ власт конфисковала имовину Михаила Пупина, или да је војводу Петра Бојовића на смрт претукла група комуниста, послата 1945. да га принудно исели из његове куће у Трнској 25 у Београду? И да му је тело на таљигама пребачено на Ново гробље, а народу забрањено да присуствује сахрани под претњом репресалијама?
Ове и многе друге теме разматрају се само на интернет форумима, што значи да круже у оквиру ограничене групе људи, те да се на њих може наићи само случајно или ако се већ има неко претходно знање и – што није најбезначајније – да оне постоје само виртуелно, и као параисторија.
Али, ако не знамо своју праву историју, са свим личним и групним посрнућима, неће нам вредети никакво знање о било чему другом, ма како важно и драгоцено то евентуално било.
ЦЕО ТЕКСТ:
http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/kako-nastaju-nase-velicine
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:
ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК
Југословенство
ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део
YUпараноја
ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО
Добрица Ћосић: Нисам више ”отац нације”
Вук, још један Тројански коњ
МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...