KOSMET VIA KOSMOS

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

1 коментар | Drugi pišu | Означено: niksic, za | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Француска је пред распадом

30 јануара, 2013

Француски министар рада Мишел Сапин признао је да је „Француска потпуно банкротирала“. Према његовим речима, социјалистичка политика „пореза и потрошње“ једноставно не функционише.

„Имамо државу, али потпуно банкротирану државу“, рекао је Сапин у радијском програму само шест месеци након што је Социјалистичка странка преузела власт.

…

Скоро сваки пети становник Бретање подржава независност од Француске, показали су резултати анкете у овом приобалном региону Атлантика.

Анкета је показала и да би 37 одсто становника те области себе пре свега описало као Бретонце, док би 48 одсто прво рекли да су Французи, пренео је данас АФП. Осим тога, бретонски језик, келтски језик којим говоре становници Бретање, доживљава „мини-препород“ последњих година, након деценија пропадања.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Bilo jednom u Francuskoj

Припрема се напад на Француску

The Muslim „Overtaking“ of France

Bombardovanje revolucije

Француско-британски војни савез

MARIN LE PEN: NOVA KOSOVA RASTU I U FRANCUSKOJ

Rokfeler i Rotšild udružuju snage

DOMINIK MOASI: Evropa ide na istok

Француски песници

Да ли је све баш тако и да ли ће последица/реакција бити дугорочно позитивна?

Postavljen standard za EU. Da li EU može da se balkanizuje i dostigne standarde?

Džejms Petras: Socijalizam u Evropi nema antiimperijalističke karakteristike

Miloš Zeman: Teroristi na čelu Kosova

Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

Дестаљинизација и рехристијанизација

3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Нови закони о аграру и трговини

30 јануара, 2013

Skupština Srbije usvojila je danas Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju. Novim zakonom predviđeno je da obim izdvajanja za podsticaje poljoprivredi ne može biti manji od pet odsto republičkog budžeta. Pomoć države moćiće da dobiju svi koji se bave poljoprivredom, i fizička i pravna lica, a prvi put podsticajima su obuhvaćeni živinarstvo i ribarstvo. Zakon definiše minimalni iznos podsticaja od 6.000 dinara po hektaru, koji će moći i da se uvećava u zavisnosti raspoloživih sredstava u budžetu. Maksimalno će se regresirati 100 hektara, dok će ostatak regresa moći da se ostvari putem dizel goriva, đubriva, semena, osiguranja useva i skladištenja. Predviđene su tri vrste podsticaja i to direktna plaćanja, mere ruralnog razvoja i posebni podsticaji, a u oblasti direktnih plaćanja – premije za mleko, podsticaj za proizvodnju, regresi i kreditna podrška. Novim zakonskim rešenjem trebalo bi da se poljoprivrednicima omogući da planiraju ulaganja i na najbolji način raspolažu novcem. Zakon predviđa uvođenje registra subvencija, koji će sadržati podatke ko je, kakve i kolike subvencije dobio. Do sada u Srbiji nije postojao zakon koji precizno definiše podsticaje poljoprivredi, već je tu oblast Vlada uređivala sa i po 40 uredbi godišnje, što je dovodilo do zabune poljoprivrednika.

Skupština Srbije usvojila je danas izmene Zakona o trgovini, a među najznačajnijim izmenama koje donosi je unapređenje pravne zaštite od nelojalne konkurencije. Novi zakon uvodi pravni osnov za tužbu za nematerijalnu štetu zbog narušavanja poslovnog ugleda preduzeća, u pogledu nelojalne konkurencije. Zakonskim rešenjem, na predlog Vlade Srbije, otklanjaju se administrativne prepreke za investicije u oblasti trgovine u vidu „studije uticaja“ za velike trgovinske formate, a brisane su administrativne procedure koje podrazumevaju dostavljanje propisanog obrasca sa podacima koji se odnose na promet i strukturu trgovinske mreže za sve trgovce. Uveden je i olakšan analitički mehanizam za prikupljanje podataka, prvenstveno za primenu mera zaštite tržišta.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Политика и судство

О правди, у Србији

Војско, сад можеш да издаш земљу шеику!

Монсанто и МК Комерц

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Александар Дикић: Платформа vs Ахтисаријев план

30 јануара, 2013

(…) Наиме, план Мартија Ахтисарија објављен 26. марта 2007. године је био агенда косовских Албанаца да у што краћем року створе политички провизоријум који ће из такозване надгледане независности прерасти у међународно признату суверену државу.

Он је био шанса да се искористе све недоречености Резолуције 1244, да се активирају сви механизми и правни осигурачи да се овај важећи документ стави ad acta и да се, заобилазећи гласање у СБ УН-а, створи нова реалност на терену коју ће бити неопходно укопати што дубље и утемељити на што широј подршци у међународној заједници.

Сви представници УН-а готово балгонаклоно су посматрали како се успоставља нови поредак на Косову.

Ни специјални изасланик ГС УН-а, ни сам ГС УН-а па ни СБ УН-а нису реаговали како би се овај процес макар успорио или да би дала шанса да се се Србија активно укључи и прилагоди наступајућим променама, а камоли да се заустави како би се стране поново вратиле за преговарачки сто.

Нестатусни део Ахтисаријевог плана испоштован је скоро до задњег слова (чак се помиње и у Уставу Косова), сем када је реч о децентрализацији.

Управо тај део неки политичари желе српској јавности да представе као сламку спаса, као понуду која не сме бити одбијена.

Ако оставимо по страни мафијашки призвук оваквог начина убеђивања, прво што је неопходно урадити када је овај документ у питању то је – да ли су све три стране које се у њему спомињу спремне да га примењују пошујући принцип bona fide, на шта се, на пример, експлицитно позива српска страна када је изашла са својом Платформом.

Зашто је то неопходно може се закључити ако се погледају механизми одлучивања када је децентрализација српских општине у питању.

Наиме, по анексу 3 овог плана самоуправа је заснована на принципима Европска повеље о локалној самоуправи.

У члану 4 говори се о проширеним надлежностима општина и то Северне Митровице и којој се даје надлежност за високо образовање (формирање Универзитета), док се поред ње и општинама Грачаница и Штрпце даје надлежност у обезбеђивању секундарне здравствене заштите (формирање и управљање болницама).

У члану 5 наводе се директне општинске надлежности : катастарске књиге, матичне књиге грађана, регистрација бирача, регистрација фирми и издавање лиценци, расподела накнаде социјалне помоћи (осим пензија) и заштита шума.

Проширене надлежности утврђују се Законом који доноси Скупштина Косова.

Занимљиво је да се Устав, али и закони централне косовске власти помињу и у српској Платформи.

У делу у коме се дефинише Заједница српских општина тражи се да она буде загарантована највишим правним актом Покрајине (читај Уставом).

Дупла контрадикција састоји се у томе што управо тај „највиши правни акт“ покрајину дефинише у члану 1 став 1 као независну, суверену, демократску, јединствену и недељиву државу , а да је народ који живи на територији палтформом предвиђене Заједнице српских Општина 15. фебруара 2012. године изгласао да не признаје институције независног Косова убедљивом вечином (99,74%).

Такође, када је реч о судовима на територији СЗО они би судили по покрајинским прописима (читај законима које доноси Скупштина Косова), а исте би спроводили и припадници унутрашњих послова који би, додуше формално, представљали део полицијских снага Косова.

По Ахтисаријевом плану кровна институција примене ових одредби представљају косовске централне власти.

Чланом 6 став 1 дозвољена је ревизија општинских активности које се ограничавају на осигуравање поштовања Устава и Закона Косова.

Следећим ставовима овог члана омогућује се надлежном административном органу (централна косовска валст) да преиспита одлуку општине и ако исти сматра да одлука није у складу са Уставом и Законом орган може захтевати да Општина преиспита своју одлуку.

Иако ово преиспитивање не мора да одложи спровођење ове одлуке, ако Општина потврди своју оспорену одлуку надлежни административни орган (централна косовска власт) може ту одлуку оспорити пред Окружним судом који је надлежан за ту територију (централна косовска власт).

Треба нагластити да је „правосудна независност“ српских Општина сведена на ниво основних судова.

Други део проширених општинских активности везана је за образовање.

По члану 7 став 1 школама у којима се настава одвија на српском језику омогућено је да раде по наставном плану и програмуи по уџбеницима које верификовало Министарство образовања Републике Србије.

Али, већ у другом ставу даје се право централим властима да размотри тај наставни план и усклади га са Уставом и Законом Косова.

Министарство образовања,науке и технологије Косова има право да уложи приговор на делове или на наставни план у целини и да тај приговор проследи независној комисији ради разматрање (члан 7.1 став 2).

Какве ће бити одлуке комисије можемо закључитиако погледамо њен предвиђени састав.

Независну комисију чине три косовска Србина, али не нужно са територије СЗО, већ оне који изаберу српски посланици косовске Скупштине. Три члана бира Министарство Косова, а једног члана поставља међународни цивилни представник.

Тако, на пример, ако министарство републике Србије жели да деца са Севера уче о Првом балканском рату као о догађају у коме је Србија протерала османског окупатора и ослободила колевку своје државности или ако жели да будуће генерације упамте злочине које су починили албански терористи, као и полувековно етничко чишћење којем су Срби били (а и даље су) изложени – да би се у томе успело тај напор морају подржати и „Тачијеви Срби“ као и представник међународне заједнице.

Колике су шансе за тако нешто нека одговоре дежурни промотери Ахтисаријевог плана.

Када је реч о поменутом Универзитету у Севeрној Митровици по члану 7.2. ова установа за високо образовање може смаостално да доноси статут којим у ређује своју унутрашњу организацију, али то мора бити усклђено са централним законодавством (читај са законима Скупштине Косова).

Одлуке о усаглашености статута доноси, опет, независна комисија која је састављена на сличан налин као када је реч о претходним надлежностима.

И платформа и Ахтисаријев план нуде српским општинама повезивање са Републиком Србијом.

Међутим, модел сарадње који би био дефинисан Нацртом споразума о сарадњи као предвиђа члан 8 Ахтисаријевог плана, као и у претходним случајевима, може бити ревидиран, односно под директном је контролом Министарства локалне самоуправе Косова и оно може самовољно да унесе измене у поменути Нацрт како би исти био усаглашан са централним (косовским) законодавством.

Жалба на коју општина има право разматрао би окружни суд.

По члану 11 сва финансијска средства, осим појединачних у које спада и сипалта пензија, морају бити исплаћена преко рачуна у пословним банакама које оверава Централна банкарска управа Косова, а пријем било каквих средстава мора бити пријављен централном Трезору Косова.

Ако све ове могућности имамо у виду оба плана пружају велике могућности злоупотребе и наметања воље већине.

Колико је платформа нереална (захтева промену Устава Косова што је компликована процедура имајући у обзир сложеност косовске политичке сцене), толико је Ахтисаријев план неправедан јер готова целокупна независност српске заједнице директно зависи или од воље косовских власти или од међународног цивилног представника.

Неопходно је наћи нове основе за наставак преговора, а премиса да ништа није договорено док све није договорено је једноставно бесмислена и контрапродуктивна.

Ако се постижу мали кораци у правом смеру онда ће бољитак који ти договори доносе бити погонско гориво за убрзавање процеса преговарања и стварање суштинских добросуседских односа Косова и Србије, било као две државе, било као Покрајине и Матице.

Берлински зидови се не могу постављати ни на Проклетијама, ни на Ибру, али ни на Јарињу и Брњаку.

Будућност и Косова и Србије је у ЕУ, али пре тога, ниједна држава није моглa да се интегрише ако процес њене дезинтеграције није завршен (Србија) или ако процес њене идентификације није доведен до краја (Косово).

Без оба ова услова нијeдна ни друга страна неће имати ни политичког ни економског основа за своју одрживост.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ВЛАДИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ: О КиМ треба преговарати са САД, не са ЕУ

Република Космет?

Руско-италијанско-српски (хришћански) савез?

Rusija i Švajcarska zajedno razvijaju centar u Nišu

ЈОВО БАКИЋ: Суд који је обесмислио правду

Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Две животне приче, један филм

29 јануара, 2013

Прва прича и један филм

Марко Шикуљак: Да је Срђан Алексић жив, данас би му судио Суд БиХ

(…) Понављам, ја причам о Срдану, не о Срђану.

Нема се о Алексићу шта рећи, он је своје рекао кад је требало. Спорни смо ми послије њега. Двадесет година послије, Српска му је додијелила орден. Надам се да неће проћи ни двије, када ће већ неком дати орден са именом Срђана Алексића. И то је то.

Једини проблем са Срђаном Алексићем је то што га неки користе као доказ да постоји један добар Србин. Да постоји изузетак од правила. Јер сви Срби су иначе лоши, и удружено-злочиначко-геноцидни. Још је боље што је Срђан мртав Србин.

(…) Или би му судили за ратни злочин, као што је Суд БиХ судио Српку Пустивуку. То је онај човјек што је спасио двије дјевојчице, у акцији за коју су тврдили да је злочиначка.

(…) За оне којима је попустила пажња док су читали, не, ја немам ништа против Срђана. Имам против београдске филмске екипе. Све и један јеврејски редитељ, снимио је бар један филм о холокаусту. Макар прије тога снимао филмове о ванземаљцима. Од вас ником није пало на памет да снимите филм о Јасеновцу.

Колико ће година проћи док чујете за Српка Пустивука, па одлучите да снимите филм о њему. Или ћете до тада као и Бјелогрлић прећи на спортско-љубавне приче између два рата?

http://www.vaseljenska.com/misljenja/da-je-srdjan-aleksic-ziv-danas-bi-mu-sudio-sud-bih/

Друга прича, без филма

Саво Штрбац: Митар

(…) Канадски адвокат, госпођа Дороти Фокс, ових дана је „Веритасу“ послала имејл следећег садржаја: „Само желим да вас обавијестим да је М. Арамбашић добио позитивно рјешење о избјегличком статусу Канадског имиграционог и избјегличког одбора, Клифа Берија, који се у одлуци позива на оптужбе против њега од стране хрватских судова а које су засноване искључиво на чињеници да је оптужени Србин.“

(…) Мала је вјероватноћа да ће Митар икада добити обештећење за скоро 7 година проведених у америчким и хрватским затворима, а још мања је вјероватноћа да ће му било ко и било када надокнадити раздвојеност од породице и изгубљену зараду.

Митров случај није усамљен. До сада је широм свијета по хрватским потјерницам ухапшено најмање 115 Срба, од којих је 35 екстрадирано у Хрватску, од чега су четрнаесторица ослобођена или је поступак против њих обустављен, али нико од њих још није добио обештећење за године проведене по затворима а камо ли за растурене породице и уништене животе.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/mitar/

Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: NJIH DVOJICA

26 јануара, 2013

Prijatno me iznenadilo kad je predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović osudila svog kolegu sa čela Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine Dinka Gruhonjića. Naime, u tekstu za magazin „Vreme“ ona je napisala da Gruhonjić previše voli „teške reči i neodmerene optužbe“ kao i da je bezobziran „prema principu nepristrasnosti u novinarstvu“.

Smajlović se u osudi Gruhonjića veoma umešno poslužila njegovim poređenjem sa Miodragom Zarkovićem. Ovaj urednik magazina „Pečat“, našao se na udaru dela javnosti jer, kako kaže predsednica UNS, „nije umeo da sroči kritiku programa RTV Vojvodine bez pozivanja na ‘vršenje uvida‘ u nacionalnu pripadnost ‘većine rukovodilaca‘ ove televizije“. Poređenje je utoliko uspelije što su Zarkovića i „Pečat“ prethodnih dana mnogi zakovali za stub srama kao etalon nacionalizma i povratka u 90-te – od RTV Vojvodine, NUNSa, pa sve do Pokrajinskog odbora DS i Ministarstva kulture Srbije. Uočavajući da se „autor iz ‘Pečata‘ i predsednik NDNV veoma malo razlikuju“, Smajlović to argumentuje, veoma ubedljivo uočavajući čak i sličnost dva autora u leksici i temperamentu: „Njihovi su oponenti uvek ‘jurišnici‘, s tom razlikom što su Gruhonjićevi protivnici ‘fašisti‘, ‘šovinisti‘ i ‘genocidni‘ manijaci, odnosno ‘dželati‘, dok su za Zarkovića jurišnici po pravilu ‘antisrpski‘“.

(…) Zato je Ljilja Smajlović sasvim u pravu kad kaže da je „Zahvalnije (je) i lakše (i bezbolnije, dodao bih; prim. aut.) u današnjoj Srbiji boriti se za prava Danice Vučenić nego Milijane Baletić“, kao što je lakše boriti se za prava Gruhonjića nego Zarkovića. Još više je u pravu kad kaže da „mi novinari moramo uvek i na svakom mestu braniti pre svega princip slobode izražavanja“. Ostaje nam još samo da odgovorimo na najvažnije pitanje: da li u javnom prostoru više prava ima Gruhonjić ili Zarković, Vučenić ili Baletić? Ljilja Smajlović nas ostavlja da naslutimo odgovor, makar pokazujući da je unutar novinarskog meinstreama moguće osuditi šovinizam Dinka Gruhonjića samo ako se on formuliše kao „bezobzirnost prema principu nepristrasnosti u novinarstvu“, utoliko pre što je termin šovinizam rezervisan za Zarkovića i ostale sa crnih lista. I da je, samim tim, u javnom prostoru smisao Gruhonjićevog angažmana moguće približiti određenju šovinizma samo ako se u maniru starih titoističkih simetrija kaže da su Gruhonjić i Zarković isti.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-njih-dvojica-ili-miodrag-sabahudin-i-dinko.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: JEDINA CRNA LISTA KOJA ZAISTA POSTOJI U SRBIJI

Ратко Дмитровић: Беда савременог српског “антифашизма”

SLOBODAN VLADUŠIĆ: Dogodine u Polisu

Пут у тоталитаризам

Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

26 јануара, 2013

O građanskim tragovima kočenja

Ištvan Kaić

Desetak dana nakon što su privedeni Miškovići, Dejan Ilić otvara svoj tekst na sajtu Peščanika sledećim rečima: „Hajde da na početku izađemo u susret očekivanjima i brzo završimo sa tim. Aleksandar Vučić je jeftini prevarant kome na ruku ide očajna situacija u Srbiji“ (…) Naravoučenije glasi: prvi potpredsednik vlade je prevarant sam po sebi jer je u prošlosti imao drugačije, ili dijametralno suprotne političke stavove nego što ih ima danas, i šta god da radi u budućnosti ne može tu činjenicu da promeni – on je prevarant, i to za sva vremena.

(…) Umeli smo da se smejemo nacionalistima zbog njihovih mitologija o Velikoj Srbiji, nebeskom narodu i Kosovu. Sada, posle izbora otkako je izgubila, ne otkrivamo ništa drugo nego da i „građanska opcija“ i te kako ima svoju mitologiju u koju se kune, za koju je spremna da laže, krade, korumpira i zataškava.

(…) Miljenko Dereta, nekada civilni aktivista, misli da ulazi u pokret Preokret i postaje narodni poslanik zbog toga što se njegova „sopstvena uverenja“ i ciljevi poklapaju sa uverenjima i ciljevima Liberalno demokratske partije.

(…) Na taj način, nepovratno dezavuišući označitelje poput „nevladina“ i „neprofitna“, Dereta i Biserko su kontaminirali i unakazili sami sebe, učinili svoja politička viđenja irelevantnim, jer sve što misle mora se od sada poklapati sa stranačkim ciljevima, pod kontraverznom i još malo pa neupotrebivom parolom „sopstvenih uverenja“.

(…) Stav Peščanika uvek je bio da se mora praviti otklon od političkog terena, da se održi jedna konstantna obazrivost, uzdržanost i sumnja. Ali šta je ta sumnja? Nije li i ona samo neka vrsta fotografskog negativa čežnje za stabilnim označiteljem, tj. imenom? Jer sumnja je uvek upravo sumnja u nečiju iskrenost, u istinitost. Dakle, ona stalno upućuje na neki referent koji joj nedostaje, pa stoga tom referentu i robuje. Ona zato delimično sa sobom povlači i labilnost „sopstvenih uverenja“. Slično je i u Gadamerovom hermeneutičkom konceptu gde se tvrdi da ne postoji autoritet (tj. ime) dok se to ne zasluži. Ali šta znači zaslužiti, ako ne opet samo način da u jednom trenutku to ime na osnovu svojih postupaka dobije prioritet označavanja, a potezi koje će povlačiti nakon toga – pretplaćenu amnestiju.

Dakle, problemi su isti kao i na drugoj strani, niko dakako nije imun od imena.

Potrebno je uraditi suprotnu stvar – ne popuštati toj želji imenovanja, prisvajanja najbližih i najlakših zaključaka, odbaciti uvrežena mišljenja. To je šansa i prednost ljudi koji uporno istrajavaju „sa one strane“ politike; blokirati cementiranje značenja u imenu, osloboditi ga od subjekta, ličnosti, psihologizma i ideologije. Uspostaviti sosirovsku barijeru (u formuli S/s) i ne dozvoliti da označitelj tako lako proklizava u označeno. Pustiti ga da započne svoj sopstveni lanac bez nužde da se pošto-poto odmah dohvati svog para, i tako raspolutiti aktuelnu degeneraciju postizbornog „građanstva“.

Niko bolje nije udario u srž ove „građanske“ dekadencije nego premijer Srbije Ivica Dačić kada je izjavio da je najveći poraz za one koji su izgubili izbore to da će ih u Evropsku uniju uvesti baš oni protiv kojih su se borili Petog oktobra. Dakle, ni čelnicima te Evropske unije više ne smetaju imena na vlasti dok god Srbija usvaja znanja i iskustva od zemalja koje su nekada u istoriji prolazile kroz ono što i mi. Ako su oni to mogli da shvate, može li to da učini i još uvek upotrebiv ostatak naše „građanske opcije“, ili je i on pak zauvek izgubljen u njenim tragovima kočenja?

http://pescanik.net/2013/01/o-gradanskim-tragovima-kocenja/

………………………….

Politika iznenađenosti i uvređenosti

Muharem Bazdulj

Svi znamo takve ljude. Ako nam nisu dragi, reći ćemo da su teški i nemogući, ako smo im pak naklonjeni, reći ćemo da su malo preosjetljivi. To su ljudi koji se, najkraće rečeno, lako vrijeđaju, nikako ne podnose šalu na svoj račun i u apsolutno svemu pronalaze neku aluziju ili strelicu uperenu u sopstvenom pravcu.

(…) Ima, međutim, i cijelih društvenih grupa koje se u javnom životu tako ponašaju. (…) Nekako u isto vrijeme u New Yorku, na East Riveru, u sjedištu UN-a, aktuelni predsjedavajući Generalne skupštine UN-a Vuk Jeremić je organizovao svečanost povodom Nove godine po julijanskom kalendaru. U sklopu svečanosti, beogradski hor Viva Vox izveo je i “Marš na Drinu”. Ova je kompozicija uvrijedila Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike, zbog – kako je kasnije sumirala agencija AFP – “nacionalističkih konotacija”.

(…) U oba slučaja, dvije manje ili više opskurne nevladine organizacije (katolička udruga Vigilare, odnosno Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike) ničim izazvane nastupaju kao atestirani predstavnici etno-religijskih kolektiviteta. Niko nije anketirao katolike u Hrvatskoj, odnosno Bošnjake u Sjevernoj Americi o njihovoj eventualnoj individualnoj uvrijeđenosti, dovoljno je bilo objaviti nekakvo saopštenje pa da lavina krene. A kad lavina krene, onda je spasavaj se ko može.

(…) Neće ovdje biti sretnije budućnosti ako se bude insistiralo na rutinskoj uvrijeđenosti, na konstantnom perpetuiranju pozicije žrtve, na stalnom plakanju na ramenu “velikom bratu” iz međunarodne zajednice. Stotine su godina prošle otkad je Kant znao da zrelost počinje od tačke napuštanja samoskrivljene maloljetnosti. Vrijedi to jednako za pojedince i za zajednice.

Oslobođenje, (BiH)

http://pescanik.net/2013/01/politika-iznenadenosti-i-uvredenosti/

………………………………………………

Марш на Дрину у Њујорку

Никола Јовановић

Радио у Канцеларији за европске интеграције од њеног оснивања. У периоду 2011-12 био специјални саветник министра спољних послова Вука Јеремића

Као често пута у својој историји, Србија данас није само тренутно стање, већ пре свега пројекат и визија, истицао је Зоран Ђинђић јуна 2002. године. Уочио је врло јасно да уколико сведемо Србију само на актуелно стање, на ,,фактицитет”, ризикујемо да видимо себе у огледалу као болесника и као проблем, па би нас и други тако видели и третирали… Зато је неопходно да је разумемо као потенцијал, као оно што би могла да буде, уколико постоји визија и уколико се врати себи. Да би се вратила себи каква је била и каква би могла да буде, мора бити слободна да негује своју традицију, да се инспирише својом баштином и да реализује легитимне интересе.

(…) Станислав Бинички је 1917. године примљен у Музичку академију Француске због компоновања „Марша на Дрину”.

http://www.politika.rs/pogledi/Nikola-Jovanovic/Mars-na-Drinu-u-Njujorku.sr.html

…………………………

Dedina sekira u njihovim rukama

Dragoljub Žarković

(…) Srbija se, recimo, još batrga oko odnosa sa Crnom Gorom, Hrvatskom i posebno federacijom Bosne i u grčevima Tome Nikolića porađa se neka druga politika, mada svaki put taj porođaj liči na carski rez. Mora da ga duboko zaseku, mora da se vidi da ga boli, samo što nam ne namigne: eto, šta sve trpim zbog vas!

Rekao bi čovek da je reč o imperijalnoj uobraženosti srpske političke elite. Ima i drugih, manje konkretnih potvrda o neshvatanju mena dedine sekire.

Čitave političke grupacije gotovo samoubilački istrajavaju u šablonizovanju političke scene u okvire pretpetoktobarske Srbije, slabo uviđajući da od novih perjanica srpske politike ne mogu da naprave Slobodana Miloševića.

Teško je objasniti, osim ukoliko nije reč o vrlo ličnim interesima, toliku upornost u traganju za arhineprijeteljem. Takav politički pristup aktuelnoj politici zamagljuje i sasvim umesne kritike i primedbe ovoj vladi i, u suštini, vodi u političku defanzivu.

(…) Pragmatičan pristup Ivice Dačića i Aleksandra Vučića svakoj novotariji onih koji su uobrazili da upravljaju svetom nije loš u smislu promene ovdašnjih političkih navika. Ono o čemu moramo da mislimo jeste cena odnosa unutar Srbije. Ako njih dvojicu, s dedinom sekirom u rukama, podržava takozvana međunarodna zajednica, to još nije razlog da se ta sekira overi na našim vratovima, jer svet ne zanima šta naši misle o vašima.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1094326

……………………

Kako razvodniti pravdu

Teofil Pančić

(…) To su valjda ti slavni ministri „vlade koja nas uvodi u Evropu“: ljudi koji sline od oduševljenja pred Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Ali nema veze, zapravo ni to ni bilo šta drugo nema nikakve veze, jer sve dok je „Ivica kooperativan oko Kosova“ (kao da mu je nešto drugo preostalo?!) i dok Vučić u sadejstvu s tabloidima hapsi po kućama, ima svi da budemo ekstatično prezadovoljni, u protivnom će Jedna Gospodža mnogo da se ljuti na nas što smo tako nezahvalni na sreći koja nas je obasjala.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1094327

……………………………….

Levičarstvo za početnike

Kontrapunkt/Lawrence Jarach

(…) Ono što nedostaje u svim ovim različitim vrstama levičarenja je razmatranje individue… Nažalost, bukvalno svi socijalisti isključivo pretpostavljaju kategoriju Radnika i Seljaka kao kolektivne klase – masu koju treba oblikovati i usmeriti – nikad ne uzimajući u obzir želje ili zainteresovanost individualnog (muškog ili ženskog) radnika ili seljaka za ostvarivanje kontrole nad sopstvenim životom.

(…) Svim levičarima je zajedničko nepoverenje prema sposobnosti običnih (nepolitičkih/nepolitizovanih) ljudi da samostalno odlučuju o tome kako će rešavati probleme sa kojima su suočeni.

(…) Međutim, mane i problemi marksizma – iste su mane i problemi Bakunjinovog i Kropotkinovog anarhizma. Sve ovo kao da ne dotiče leve anarhiste. Oni bodro nastavljaju da promovišu stoletnu verziju anarhizma.

http://kontra-punkt.info/lektira/levicarstvo-za-pocetnike

………………………………………

Смисао ђинђићевске политике

Владимир Милутиновић

Уредник сајта filozofija-info

Данас као да се остварује Ђинђићево „предсказање” да ће се с нама срести у будућности. Сећам се да је нова гувернерка у кампањи изражавала поштовање према њему, Ђилас га цитира, док је Весна Пешић недавно оценила да нова влада, прва после Ђинђићеве владе, води Србију искрено у ЕУ и реалистично прилази решавању косовског проблема. Чини се да је данас политика Зорана Ђинђића прихваћена скоро од целокупног политичког спектра. Међутим, сматрам да је и поред тога ту политику потребно тумачити.

(…) Ђинђић је свакако био за брз улазак Србије у тада недвосмислено просперитетну и уређену ЕУ. Али би било погрешно мислити да је његова позиција била уздизање ЕУ у тутора који ће преузети вођење политике у Србији.

(…) Можемо сумирати да су принципи ђинђићевске политике били ови: треба имати праведан циљ у складу са интересима заједнице, прагматичан и промишљен начин да се до циља дође, самосталност у одлучивању и умереност у спорним питањима.

http://www.politika.rs/pogledi/Vladimir-Milutinovic/Smisao-djindjicevske-politike.sr.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

Коме нису потребни нови избори?

Dragoljub Petrović: Krcun na Marakani

Како ради човек који се каје, који је на путу покајања?

Polemika unutar levice (ateista) oko islamofobije

SLOBODAN VLADUŠIĆ: Dogodine u Polisu

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: JEDINA CRNA LISTA KOJA ZAISTA POSTOJI U SRBIJI

Džejms Petras: Socijalizam u Evropi nema antiimperijalističke karakteristike

Tihomir Trišić: Šta dajemo i šta dobijamo, šta se daje i ko dobija

Како се стварају наследници

Еуро крем за генерацију која расте

Споменик у Прешеву ни Ђинђић не би дозволио!

Показују добру вољу према Србима или је ово (само) део тактике и због притиска са Запада?

Miloš Zeman: Teroristi na čelu Kosova

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

10 коментара | Drugi pišu | Означено: dereta, imao, joj, misle, stoga, vlade | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

DR VELIBOR DŽOMIĆ: SRPSKA CRKVA I ”NOVA POLITIKA”

25 јануара, 2013

Velibor Džomić: Tomislav Nikolić se bavi crkvenim pitanjima

Za kratko vreme, tokom januara, pojavila su se dva jednostrana stava državne vlasti u vezi sa SPC na Kosovu i Metohiji i Crnoj Gori. Glavni akter i u jednom i u drugom je Tomislav Nikolić, predsednik Srbije.

U Političkoj platformi pod tačkom V je obelodanjeno da Srbija posebno insistira ”na uspostavljanju ugovornog odnosa između SPC i PIS u Prištini”… Predlog je jednostran, a Sveti Arhijerejski Sinod SPC nije konsultovan prilikom njegovog formulisanja. Autori predloga se nisu bavili sledećim pitanjima: da li država ima ovlašćenja da pregovara sa Albancima u ime Srpske Crkve?

(…) U tački D Platforme predviđeno je da se traži ”formiranje dvodomne Skupštine AP Kosova i Metohije u kojoj bi gornji dom predstavljao Dom regiona i verskih zajednica”. U Domu regiona i verskih zajednica bi ”svi regioni i glavne verske zajednice bili ravnopravno zastupljeni”. Treba znati da i važeći Ustav Srbije i tzv. Ustav Republike Kosovo proklamuju načelo odvojenosti crkava i verskih zajednica od države i da je ovaj predlog, sam po sebi, neprimenljiv.

Pojam ”glavnih verskih zajednica” ne postoji u Srbiji, a ni na Kosovu i Metohiji. Predlagači verovatno pod njima podrazumevaju SPC, Rimokatoličku crkvu i Islamsku zajednicu. Ako je to tako – onda je predlog diskriminatoran u odnosu na ostale verske zajednice i neprihvatljiv za međunarodnu zajednicu. Čak i kada ne bi bio diskriminatoran postavlja se pitanje ko i kako može naterati ”glavne verske zajednice” da uđu u političku borbu i odlučuju u jednom od dva doma tog parlamenta koga srpska strana naziva ”Skupština AP Kosova i Metohije”, a albanska ”Skupština Republike Kosovo”. Zatim, kako bi se birali poslanici iz redova ”glavnih verskih zajednica”? I da li bi one u svojim unutrašnjim procedurama otvarale izborne procese i takmičenje sveštenika za funkciju poslanika gornjeg doma?

(…) Na Krstovdan, uoči Bogojavljenja, Nikolić je boravio u prvoj zvaničnoj poseti Crnoj Gori. Tom prilikom, u susretu sa crnogorskim zvaničnicima, dobrano je zagazio i u crkvena pitanja. Saopštio je nekoliko problematičnih i netačnih teza. Prvo, kao Pravoslavnu Crkvu je nenadležno legitimisao i tvorevinu crnogorskog MUP-a iz 2000. godine pod nazivom ”Crnogorska pravoslavna crkva”. Drugo, dao je predlog da ”dve crkve”, tj. SPC i tzv. CPC treba, verovatno dijalogom, da reše svoj problem ”jer je taj problem na takvom nivou da ne opterećuje odnose Srbije i Crne Gore”. Treće, Nikolić bi se umešao u odnose između SPC i tzv. CPC samo u slučaju kada bi odnosi ”dve crkve” opterećivali odnose Srbije i Crne Gore? Četvrto, saopštio je da u Crnoj Gori nema progona sveštenih lica i oduzimanja crkvene imovine kao što ga ima u BJR Makedoniji. Uz sve ovo treba imati u vidu da Nikolić nije posetio Cetinjski manastir, a što je bila praksa njegovih prethodnika. Ali, to je manje važno u odnosu na stavove koje je saopštio.

Tekst objavljen u magazinu „Nedeljnik“

Protojerej stavrofor Velibor Džomić je pravni koordinator Mitropolije crnogorsko-primorske SPC

Novi Standard

6 коментара | Drugi pišu | Означено: crkve, da li, koga, platforme, predsednik srbije, sebi | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Ратко Дмитровић: Беда савременог српског „антифашизма“

25 јануара, 2013

Кованица „фактичко стање“ прилепила се за сваку београдску расправу о Косову и Метохији, чвршће него нокат за месо. Кренуло је од Соње Бисерко, размножило се у Либерално демократској партији, Чедомира Јовановића, а последњих месеци проговара и кроз уста Ивице Дачића. Ово на Косову је фактичко стање; шта ми ту можемо; стање на терену је такво; морамо да прихватимо стварност, а стварност каже да је Косово фактички независно…тако говоре из дана у дан. И све су гласнији.

(…) Основна одлика антифашизма је немирење са постојећим стањем. Антифашизам је настао на рушењу „фактичких стања“ на терену, у стварности. Мусолини и Хитлер умрли би у миру и дубокој старости да су им противници били савремени српски антифашисти. Уживали би у „фактичком стању“.
Европа би и данас стењала под нацистима, Русије не би било, свуда би се вијориле заставе са кукастим крстовима да су поробљени народи 1941. године заузели став који ево већ годинама заузимају, рукама, ногама и зубима бране „српски антифашисти“.

А шта још одликује ову братију? Изузимајући Дачића, који им се за сада придружује само на питању Косова и Метохије, савремени српски самозвани антифашисти боре се против „српског фашизма“. Они фашизам виде у Београду, за њих је Коштуница фашиста, „Образ“ и „Наше“ да не спомињем, за „Двери српске“ кажу да су клерофашисти.

Њима је фашиста свако ко спомене Србију у позитивном смислу, ко зарони у српску историју, подсети на неке чувене, у свету признате и поштоване Србе, догађаје, славне српске битке, вођене у оквирима великих светских слободарских и антифашистичких ратова. Ту се најеже, побледе, тресу им се губице, исколаче очи, скачу човеку на главу.

(…) Антифашизам не познаје „чишћење пред својим вратима“. Прави антифашиста се бори против фашизма где год да се то зло појави. Посебно ако је ту у близини, на Косову и Метохији на пример. Ако руши надгробне споменике, пали куће припадника друге нације, малтретира и убија. Савремени српски антифашисти поклониће се до црне земље ако им споменете: Пеку Дапчевића, Вељка Ковачевића, Жикицу Јовановића, Кочу Поповића…Шта је заједничко овим људима? Сви су били тзв. шпански борци. Отишли су у другој половини тридесетих, у далеку Шпанију, остављајући породице, посао, каријере и борили се са тамошњим антифашистима против бујајућег шпанског фашизма. И гинули. Нису седели по удобним салонима, огромним становима, и пијуцкајући из кристалних чаша, као што чине данашњи српски антифашисти, објављивали оштра саопштења против фашизма.

Извор: Интермагазин

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: JEDINA CRNA LISTA KOJA ZAISTA POSTOJI U SRBIJI

Miloš Zeman: Teroristi na čelu Kosova

1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Nataša B. Odalović: Kako je „pao“ Kustendorf

24 јануара, 2013

(…) Dakle, nisam neki fan Kusturičinih filmova, ako izuzmemo „Sećaš li se Doli Bel“, ali držala sam do tog Kustendorfa. Nikad nisam bila, ali, računala sam, treba nam nešto tako – Kusturica mi delovao dovoljno lud u svom antiholivudskom traganju za žanrom autentičnog autorskog filma, itd, bez glamura, bez seks-bombi koje bi predstavljao voljenim predsednicima, jer koji će pa predsednici na neoficijelnim, umetničkim, skoro pa „andergraund“ festivalima kakav je Kustin-fest.

Kad, imali smo šta i videti! Ceo festival protekao je u senci dolaska lepe gospođe Beluči, kojoj se Dodik obratio sa „Monika“. Divi pristigloj u divlju lepotu mokrogorsku, to, naravno, nije smetalo. Naravno, odmah pao dogovor da se snima film – Kusta režira, Belučijeva igra Srpkinju. Slično kao s Anđelinom Žoli, samo jedni su za kauboje drugi za indijance. U oba filma dve svetske dive stavljene u funkciju svetsko-političke balkanske ujdurme o jednom krvavom i strašnom ratu koji je sve nas zauvek upropastio.

No, na stranu i rat. Festivali, dakle, ovdašnji, kao i festivali u celom svetu, više-manje su isti: spektakl, crveni tepisi (zelena trava doma Kustina), i poznata cura u belom. U tom smislu, stavljanjem tolikog akcenta na dolazak Monike Beluči, Dodika, najava filma, baca se potpuno u zapećak Kusturičina priča o autorskom filmu, duhu, pameti, dobroti, i šumi (Striborovoj). Akcenat na Belučijevoj na Kustendorfu ekološki je koliko i bušenje Mokre gore zarad kopanja nekih vražijih rudetina.

Na sve to, na Kustendorf je došla i jedna fantastična glumica, prepametna žena, sofisticirane lepote i očiju u koje može da stane cela Mokra gora i svi svetski festivali, naravno, reč je o Odri Tatu (ili Odre Totu). Ali, njeno prisustvo na Kustendorfu jedva da je zabeleženo.

Šta nam to govori? Nema lepote izvan lepote koja je čvrsto etički utemeljena, niti festival autorskog filma, ma gde, može biti kontrapunkt ma kom holivudskom glamuroznom spektaklu, ako ideja o autorskom filmu ne počiva na zaista boljem, ispravnijem, mudrijem, etički kategoričnijem sistemu vrednosti od onog već viđenog. Zato je Kustendorf od ove godine samo mali, živopisni balkanski Holivud, kao i kusur takvih festivala. Ubi nas prejaka reč: spektakl. Naši umetnici mole se bogu spektakularnosti. Zato je tako malo umetnosti, a tako mnogo kiča.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kako_je_pao_kustendorf.891.html?news_id=254759

Режимски репрограм репрограма репрограма

Leave a Comment » | Drugi pišu | Означено: ako, belom, kusta, odre, odri tatu, snima | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Како ради човек који се каје, који је на путу покајања?

24 јануара, 2013

Како ради човек који се каје, који је на путу покајања? Ради као Драган Џајић. Драган Џајић је део система, постао је фудбалска легедна и део српске елите пре више деценија. Деценијама је лепо живео.

Како се радило унутар српске елите пре 30 година приказано је у филмовима о Шојићу. Затим долазе криминалне деведесете и исто тако криминалне године прве деценије 21. века.

Учествовао је деценијама у разним мутним радњама које су се одвијала унутар и око ФК Црвена Звезда, потписивао је сумњива документа и уговоре, на крају завршио у затвору. Председник државе пре пар месеци прекида судски процес и Џајић постаје слободан грађанин. Убрзо постаје и председник ФК Црвена Звезда. Они који су га послали у затвор више нису на власти, један од њих је сада у затвору.

Драган Џајић је одлучио да више никада не ради како је радио у прошлости што се тиче вођења клуба. Док је деведесетих био на челу клуба кроз клуб је прошло неколико десетина милиона марака/долара а омладинској школи није одлазио ни 1% тог новца. Ово знам пошто сам сведок тог времена, прошао сам све селекције у омладинској школи Звезде тих деведесетих. Није се улагало у младе играче, Партизан је доминирао у домаћем првенству, клуб није могао да победи ни у претквалификацијама за европске купове… Изјава Драгана Џајића, коју је дао после именовања за председника Звезде пре пар месеци, да ће (сада) све учинити за развој омладинске школе и подршку младим играчима, за мене је била први знак да се нешто суштински променило у том човеку, да је схватио где је грешио и да ће све учинити да се (поново) не окружи лоповима, да ће овај пута супроставити сваком лопову, без обзира да ли је тај менаџер вођа криминалне банде, да ли је то председник државе или владе или министар или неки тајкун… Деведесетих се доста крало у Звезди али нико није хтео да приватизује клуб и зато се Џајић никада није бунио нити улазио у сукоб са људима из власти. После 2000. године настављено је са криминалним радњама, иста пракса, али се појављује тајкун који би да приватизује клуб. Тада се Џајић супроставио том човеку. Завршио је у затвору. Изашао је из затвора, а тај тајкун је сада у затвору.

Данас Драган Џајић проверава сваки уговор, жели да све буде по закону. Други га пожурују, подмећу му сумњиве уговоре да потпише, он одбија, напада га један од најмоћнијих људи у држави преко медија, иначе бивши кошаркаш који води Кошаркашки клуб Црвена Звезда, Џајић га удара песницом у главу и напушта ФК Црвена Звезда. Не знам како ће се решити сукоб унутар Звезде и да ли тај клуб може да избегне стечај. Да ли је Драган Џајић на правом путу (покајања) и да ли има довољно таквих људи око себе који ће га подржати да настави тим путем? Не знам да ли ће и то бити довољно за спас. Једно је сигурно, поставио је стандард политичарима који би да са свог имена да скину “етикету из деведесетих“ – или нешто суштински мењаш и радиш другачије или се побуниш против силеџија и лопова који те спречавају и напустиш место председника (министра, директора…).

Годинама нисам ишао на стадион, нисам гледао утакмице Звезде, ретко сам гледао и на телевизији. Чекао сам да видим да ли ће бити неких промена унутар клуба, на боље. Имам пријатеље у клубу, знам да је у Звезди “распад система“. Случајно или не, на дан када је дошло до физичког сукоба између председника и потпредседника клуба, моја фирма је послала радника да замени један кабл и спроведе телефонску линију до једне просторије на стадиону која неко време није имала телефон. То је била мала донација моје фирме, а и да није, ко би то сада платио, и када?

Клуб може да се извуче из кризе, постоје потенцијали, али нисам сигуран да постоје прави људи у клубу, око клуба и на државним фунцијама који знају како то да ураде. Повратак Џајића у клуб, после физичког сукоба са потпредседником клуба, имаће смисла само ако је Џајић заиста на путу покајања и ако није спреман да прави труле компромисе и учествује у криминалним и противзаконитим радњама било које врсте. Само тако Звезда може да се извуче из кризе. То не мора да буде Џајић, можда се он не врати у клуб, можда се врати и направи трули компромис, али ако заиста постоји “политичка воља“ да се Звезда спаси а борба против корупције настави, само неко ко неће бити спреман на труле компромисе и зна свој посао може водити Звезду. Међутим, тада ни то није довољно, јер је стање у осталим клубовима, у савезу, у другим спортовима, слично као и у Звезди. Звезда не може да буде велики клуб у држави која нема развијену привреду, када игра против аматерских клубова у слабој лиги, где се утакмице намештају и слично. Нема лојалне конкуренције, нема позитивне селекције, нема моћних спонзора, грађани немају новац за улазнице, не може се живети само од донација, играчи су просечни и све се мање новца приходује од продаје играча иностраним клубовима, потребно је доста новца за враћање дугова и касније још више ако је циљ улазак у лигу шамиона, тако да, чак и када би се Џајић вратио, или неко уместо њега ко би донео суштинске промене (а све ово што предлажем није лако да се изведе јер је заиста мало стручних и поштених људи у клубу, и влади), чак и да арапски шеик и руски Гаспром издвоје велики новац за Звезду, без суштинских промена у фудбалском савезу, у осталим клубовима, у држави, тешко да ће било ко извући Звезду из кризе, и урадити оно главно, вратити Црвену Звезду међу велике европске и светске клубове.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Пораз

Partizani

Боже, опрости им, не знају шта раде…

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

Војско, сад можеш да издаш земљу шеику!

6 коментара | 2018.година | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Miloš Zeman: Teroristi na čelu Kosova

23 јануара, 2013

Prag – Favorit drugog kruga izbora za predsednika Češke, socijaldemokrata Miloš Zeman, izjavio je da, ako bude izabran za šefa države, ne bi dopustio da Češka pošalje ambasadora u Prištinu.

„Povukao bih čak i otpravnika poslova koji je tamo, a kamoli da šaljem ambasadora. Smatram da je Kosovo teroristički režim koji finansiraju narko-mafije“, izjavio je Zeman agenciji ČTK odgovarajući na pitanja o spoljnoj politici.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/teroristi_na_celu_kosova.56.html?news_id=254720

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Показују добру вољу према Србима или је ово (само) део тактике и због притиска са Запада?

Војско, сад можеш да издаш земљу шеику!

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

Власт понижава Србију

Еуро крем за генерацију која расте

Džejms Petras: Socijalizam u Evropi nema antiimperijalističke karakteristike

(…) На пример, унутар ЕУ створити савезе са неким од држава које сада признају тзв. државу ”Косова” а које би у будућности могле да промене своје одлуке. То су пре свих братске словенске државе попут Чешке и Пољске, и можда, ако се повољно реше односи у Македонији, Бугарска. Тада би имали осам држава унутар ЕУ које су на страни Србије.

5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Показују добру вољу према Србима или је ово (само) део тактике и због притиска са Запада?

23 јануара, 2013

Пре два дана:

Pokret Samoopredeljenje pozvao je građane Kosova na mir i zatražio da umesto revanšizma zbog uklanjanja spomenika bivšim pripadnicima OVPMB u Preševu pojačaju pritisak na Vladu Kosova.

„U nedostatku državničkih poteza Kosova, u medijima i na socijalnim mrežama kruže različiti pozivi na revanšizam. Iako je ljutnja razumljiva, bilo kakav revanšizam neće poboljšati situaciju Albanaca u Preševskoj dolini i slabiće poziciju Kosova. Ova ljutnja treba da se pretvori u pritisak prema Vladi Hašima Tačija“, navodi se u saopštenju Samoopredeljenja.

Данас:

Vlada Kosova finansira rekonstrukciju srpskih spomenika

Policija Kosova istražuje incidente u kojima su uništeni brojni srpski nadgrobni spomenici u nekoliko mesta na Kosovu, a koje će Vlada Kosova popraviti sredstvima iz budžeta.

U poslednjih desetak dana na Kosovu je uništeno više od 100 nadgrobnih spomenika među kojima i onaj u Goraždevcu na kome su uklesana imena dva deteta ubijena dok su se kupala u Bistrici.

Policija istražuje oštećenje spomenika iz Drugog svetskog rata, i tim povodom privela je tri osobe, koje su nakon konsultacija sa tužiocem puštene. Policija Kosova je nakon tih incidenata pojačala sigurnosne mere oko srpskih verskih i kulturnih objekata. Zvaničnici Kosova, međunarodnih institucija na Kosovu, verske institucije, oštro su osudili napade na srpska groblja.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Република Космет?

Војско! Полицијо! Коме сте се ви заклели?

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

8 коментара | Drugi pišu, KOSMET VIA KOSMOS | Означено: kojima, navodi, policija, poteza, vlada, vladi | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Војско, сад можеш да издаш земљу шеику!

23 јануара, 2013

Ministarstvo odbrane

Šeik dao automobile

Beograd – Šeik Muhamed bin Zajed donirao je Ministarstvu odbrane Srbije tri blindirana automobila marke Mercedes GL 500.

Automobili će biti dati na raspolaganje državnim organima za prevoz stranih delegacija koje borave u Srbiji, a kojima je potreban visok nivo zaštite, saopšteno je iz Ministarstva odbrane, na čijem su sajtu objavljene fotografije tih vozila. Šeik Muhamed bin Zajed je nedavno boravio u trodnevnoj poseti Srbiji kada se sastao sa najvišim srpskim zvaničnicima sa kojima je razgovarao o unapređenju saradnje dve zemlje. Izvesno je da će kompanija „Al Dahra“, koja je u vlasništvu šeika Al Nahjana, za oko 100 miliona evra, postati sa 80 odsto većinski vlasnik osam srpskih poljoprivrednih kombinata, koji poseduju oko 9.000 hektara zemlje. Planirano je i da ova firma u zakup uzme i 14.000 hektara obradivih površina, po ceni od 250 evra po hektaru godišnje.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Tihomir Trišić: Šta dajemo i šta dobijamo, šta se daje i ko dobija

Dragoljub Petrović: Od EU do UAE

Монсанто и МК Комерц

Екопатриоте: Саопштење поводом ванредне седнице Скупштине Србије

Кампања против ГМО се наставља – језиво ћутање медија

Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

БРИКС: Преговори о оснивању заједничке развојне банке

Да ли постоји трећи пут?

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

15 коментара | Drugi pišu, Priče | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Svetislav Basara: Carska Srbija

23 јануара, 2013

Njegova svetost patrijarh Irinej opet se otisnuo u političke vode. Izgleda da mu se republikanska vlast nešto zamerila dočim je naš arhipastir izjavio da bi bilo dobro da Srbija „dobije nekog kralja ili cara, to jest, neku vrstu parlamentarne monarhije“ koja bi, je li, ukinula famozne srpske podele. Kao ubeđeni monarhista, ja recimo ne bih imao ništa protiv.

I to iz čisto pragmatičnih razloga. Kada bi recimo na čelu države imali jednog naslednog kralja – da ne idemo baš na cara, mnogo je mačku goveđa glava – ta bi krunisana glava svakako imala manje ovlašćenja nego što ih sebi prigrabe naši republikanski predsednici i premijeri. Što se tiče pomiritelne uloge monarha, tu Njegova svetost nije u pravu. Imali smo mi onoliko kraljeva, a srpski raskoli su cvetali, možda ne istim intenzitetom kao danas, ali valja se opsetiti da u kraljevskim vremenima nije bilo interneta.

Da stvar bude interesantnija, patrijarh je tu rojalističku izjavu dao u prisustvu zakletih republikanaca. Bio je tu i premijer. Ali Dačić kao Dačić. Odmah se snašao. Vrlo važno, rekao je nešto u tom stilu, ja mogu da budem premijer i u republici i u kraljevini. I tu je, fakat, bio u pravu. Kao što je fakat – koji i monarhisti i republikanci često smeću sa uma – da društveno uređenje samo po sebi nije ni dobro ni loše, a da je još manje čarobni štapić koji prekonoć rešava sve. Evo recimo Švedska je monarhija, a Severna Koreja je republika. Baš bih voleo da vidim nekog ovdašnjeg po-svaku-cenu republikanca koji bi – suočen sa izborom – ostao ideološki dosledan i opredelio se da živi u Severnoj Koreji.

Govorili smo mi o tome više puta na ovom mestu. Podsetili smo se da smo isprobali praktično sva raspoloživa društvena uređenja, ali da nam ni u jednom nisu cvetale ruže. I ne samo da nam nisu cvetale ruže nego su se isti ovi problemi koji nas danas more bezbrižno selili iz sistema u sistem. Nijedan, međutim, od tih sistema nikada nije pustio korena iliti političkim rečnikom – zaživeo. Parlamentarne monarhije su nam često i opasno ličile na diktature, dočim je serija ovdašnjih republika u sebi sadržavala mnoge odlike apsolutističkog monarhizma. Tako nam je i sa parlamentarnom demokratijom, koje smo se dokopali na kraju grandioznih istorijskih posrtanja. Ima tu od svega pomalo, ali središnja nit je ostala neprekinuta. Evo šta je ta nit koja povezuje naša društvena uređenja. Kada neki srpski vladar pokuša da učini dobru stvar za napredak Srbije, onda ga, bato, ubiju, svejedno da li je knjaz, kralj ili premijer.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/carska_srbija.881.html?news_id=254705

2 коментара | Drugi pišu | Означено: da nam, goveđa glava, koreja, korena, valja, voleo | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: JEDINA CRNA LISTA KOJA ZAISTA POSTOJI U SRBIJI

23 јануара, 2013

(…) Vrlo jednostavno: dok se u elitu, kako piše u udžbenicima, ulazi ili rođenjem ili delom koje neko ostavi u svom osnovnom poslu, Srbljanovićeva i Karleuša išli su suprotnim putem. Obe su svoju kartu za elitu kupile u medijima, i ne samo to nego su preko medija potom ostvarile i uspeh u svom osnovnom poslu – prva kao poželjan stav jedne nove postistorijske Srbije, čiji su bardovi toliko smarali i rđavo delovali na omladinu, pišući o slobodi, istoriji i otadžbini; druga kao lice te iste Srbije, redukovane na par silikonskih umetaka i erotske uzdahe, naš najvažniji izvozni proizvod i znak međunarodnog raspoznavanja epohe Petog okotbra.

Da li neko zna da je Miljenko Dereta televizijski reditelj – zapamtili ste nešto od njega? Da je Sonja Biserko diplomata – pročitali ste neku njenu analizu o svetskim događajima? Koje su važne istoriografske knjige Latinke Perović? Čitali ste drame Čede Jovanovića ili samo one u kojima je bio jedan od likova? Sećate li se nekog novinskog teksta Vukašina Obradovića iz NUNSa? Znate li za neki dokaz pismenosti Dinka Gruhonjića? Za neku knjigu ili makar specijalnost svih ovih koji se po televizijama predstavljaju kao politički analitičari?

Nema, postoktobarska srpska elita ne živi u delima, nje ima samo u medijima, ona samo funkcioniše tamo, i nigde više. Ako smo se saglasili s tim koliko su mediji bili važni za internacionalno poentiranje spisateljskog talenta Biljane Srbljanović, kako onda objasniti njenu ljutnju na svet koji je za njenu karijeru i uspeh značajniji od svega što je i pročitala i napisala?

(…) Upravo zbog toga što ne bi izdržale nikakvu ozbiljnu konkurenciju, medijske elite morale su da nastupaju svih ovih godina sa toliko agresivnosti, isključivosti i nastojanja da eliminišu sagovornike. I onda, kad su u javnom prostoru ostale same, kada više tamo nije ostalo nikoga kome bi se verovalo osim njih – ne veruje se ni njima. Nepodnošljivo.

(…) Aksiom je sledeći: Srbi se ničega ne plaše više od ponavljanja 90-tih. I, koliko god da se osećaju loše i koliko god gladovali na evropskom putu Srbije, oni će lako da odaberu ako im se 90-te postave kao jedina alternativa tome što imaju.

Potom je onaj deo elite koji se protovi nastavku kolonijalizacije Srbije podeljen u tri grupe. U prvu su stavili, uslovno rečeno, ranjivi deo ćiriličara. U tom delu su oni koji mogu da se u široj populaciji identidikuju sa 90-tim (Vučelić, „Pečat“) i oni koji, ne poznajući mehanizme funkcinisanja javnog prostora, u njemu prave ozbiljne greške (Naši).

Naravno, koliko god Srbija 90-tih bila medijski slobodnija i uravnoteženija od današnje, petookotbarski propagandisti, sa jedne strane, sugerišu da bi se povratkom Vučelića u javni prostor vratile 90-te sa sankcijama, izolacijom, a možda i bombama. Naravno, radi se o sasvim besmislenom argumentu, ali zar argumenti koji bi trebalo da deluju na našu psihu i treba da budu logički smisleni. Dovoljno je što se plašimo i što postoji neko kome svaki dan našeg straha znači dan više lakog života o našem trošku.

Sa druge strane, kad Naši prozivaju „strane plaćenike“, sa stanovišta istine oni su potpuno u pravu. Ali to što su u pravu ne radi posao ni njima ni Srbiji. Jer srednji sloj ćutljivih i plašljivih Srba, čijih je osvajanje pažnje i poverenja uvek presuđivalo u borbi za javni propstor, takve stvari jednostavno plaše, i takvim nastupom im Naši jednostavno prave osećaj nelagiode, koliko god znali koliko su Ivanović i društvo u pravu. I zato, kada RTV, B92 i RTS javno napadaju ovu grupu, tada poruka glasi – svi su oni ovakvi, cela alternativa bezuslovnom EU pogledu na svet je nasilna, isključiva i svi nas vraćaju u mračne i gladne 90-te.

Druga grupa alternativne elite je upravo ona koja ne plaši taj oportunistički sredni sloj i koja svojim superirornim argumentima petooktobarsku elitu ostavlja bez uticaja. Zato je ta grupa, kao najopasnija za petooktobarce, gotovo sasvim ignorisana u medijma. Drugim rečima, imena pripadnika te grupe jedina su prava, istinita i efektivna crna lista koja funkcioniše u Srbiji.

Zato bi Našima, i svima ostalima koji se bore za normalniju Srbiju bilo mnogo bolje da su postavili pitanje tih crnih lista – ponavljam: jedinih koje zaista postoje u Srbiji – nego što su pravili popis medijske pete kolone. Jer, ako pored već postojeće crne liste, na kojoj se nalaziš i sam, praviš još jednu od onih koji su te na crnu listu stavili, tada delegitmišeš svoju moralno superiornu poziciju i istovremeno legitimišeš njihovu, dokazujući da je razlika među nama i njima samo u tome što su oni prvi potegli pištolj.

Utoliko pre što alternativnoj eliti i njenim argumentima ne bi smetalo da deli javni prostor sa petom kolonom, dok ovi drugi funkcionišu samo ako su u javnom prostoru sami.

Konačno, treću grupu alternativne elite petooktobarci su, sa jedne strane, veoma pažljivo birali među njenim najnekvalitetnijim, najtupljim i najmutavijim primercima. Njihovom puštanjem u javni prostor šalje se poruka kako je alternativa upravo onakva kakvi su i ti primerci – inferiorna, beskorisna, jalova. Sa druge strane, u toj grupi koja ima ulaznicu za javni prostor su i oni koji jednom nogom stoje na strani alternativne, a drugom na strani petooktobarske elite. Time služe kao neka vrsta medijske mirođije, funkcinišući kao legitimacija tolerancije i demokratičnost petooktobarske elite – malo se protive, malo se opiru, ali na pamet im ne pada da izađu iz košulje svog oportunizma i ugroze bilo koji od trulih temelja današnjeg poretka.

(…) I zato je pravo pitanje koje se mora postaviti zapravo pitanje jedinih crnih lista koje zapravo postoje. Samo postojanje tih lista, na kojima su ljudi koji dele mišljenje sa većinom u Srbiji, veoma je ozbiljno pitanje racionalizacije jednog politčkog stava. Jer, ako ta racionalizacija izostane, neće izostati i stav, ali će se pojaviti kao bunt i nasilje masa zato što se javni prostor, pošto se pobedom naprednjaka na trenutak učinilo da neće biti tako, još više razišao sa voljom i interesima većine građana.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-strah-klasikinje-i-jedina-crna-lista-koja-zaista-postoji-u-srbiji.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima

Snježana Milivojević: Prvi i poslednji izveštaj o korupciji i medijima – и – Протест испред РТС-а!

Upravni odbor RTS –a izvinio se građanima

Покушај самокритике једног шарлатана

E-novine i Peščanik: Kad Blic brani Đokovića

Текст скинут са сајта Пешчаник.нет

SPINOVANJE

REŽIMOBRANITELJI??

Потрчко

Страх режима: Укинута емисија на Б92 о изборним крађама!!!

Džejms Petras: Socijalizam u Evropi nema antiimperijalističke karakteristike

Српски медији

мај 9, 2009

Какви су српски штампани и електронски медији, показује то да су министарству за културу упутили предлог да се допусти рекламирање дувана и алкохола на телевизији, да би се надокнадио губитак који је узрокован мањим приходима од маркетинга због економске кризе која је погодила привреду. Ако то не поправи ситуацију, можемо да очекујемо oд српских медија да траже дозволу за пуштање порнографских филмова, рекламирање генетски модификоване хране и томе слично.

5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

22 јануара, 2013

REAGOVANJE

Povodom teksta „Maks Veber“ (Danas, 19-20. januar 2013)

Drago mi je što ima još ljudi koji stoje mirno na pomen imena Maksa Vebera i Nila Janga. Stvarno je začuđujuće što Vučićevo pominjanje „protestantske etike“ nije prošlo zapaženije, makar u stručnoj javnosti, ali ipak ne tragaju svi za srcem od zlata.

Ako uporedimo kauzalitete koje je Veber opisivao u pomenutom kapitalnom delu, možemo, donekle, da opravdamo stanje u kome se ova naša teritorijica nalazi. Veber za osnov kapitalizma uzima protestantsku, pre svega kalvinističku etiku koja se zasniva na predeterminizmu, tj. na ubeđenju da je Bog već odredio ko će u raj, a ko neće, pa će one koji su „izabrani“ za života nagraditi bogatstvom. Zato su „arhikapitalisti“ radili puno a trošili malo, kako bi mogli da dokažu kako će ići u raj. A domaći tranzicioni pilićari „puno kradu i malo dadu“. Nisam siguran da je osnova srpske tranzicije u etici ili u manjku iste, ali bi za Miroslava Miškovića kalvinisti verovatno mislili kako treba da ide u raj, što ih razlikuje od velike većine građana Srbije.

Kako se ne bi bavili blatom prakse, možda tu valja preći na teoriju. Maks Veber je verovatno najbitniji autor u razumevanju Srbije (i Srba), jer kroz njegova dela može da se objasni fenomen „Prve i Druge Srbije“. „Druga Srbija“, ova liberalno-kapitalističko-oportunistička, jeste dobar primer duha kapitalizma. Mada ovaj deo Srbije ne bi mogao da se svrsta ni u kalviniste ni u puritance, sigurno je da nju krasi duh lične inicijative, lične odgovornosti i prihvatanja (u nekim slučajevima apologetizam) enormnog bogaćenja. Ovo ponašanje je do tančina opisano u knjizi „Protestantska etika i duh kapitalizma“.

„Prva Srbija“, ona konzervativno-nacionalističko-kolektivistička, jeste dobar primer konfučijanske etike i duha kolektivizma. Možda i zbog toga postoji ova čudna privrženost dela građana Srbije Kini, zemlji sa kojom nismo imali kontakt do posle II svetskog rata. Ovu Srbiju krasi empatija, kao i duh kolektivnog angažmana i osećaj kolektivne odgovornosti. „Prva Srbija“ prezire lično bogaćenje i preferira da zvaničnici budu učeni i skromni, što je osnova konfučijanske etike. Ovo ponašanje je takođe objasnio Maks Veber u svojoj knjizi „Religija Kine: konfučijanizam i taoizam“.

Ovde se stvar lomi. Kako od dve Srbije napraviti jednu, a da to ne liči na neku nakaradnu sociološku himeru. Zapad je želeo Boga i pare, i dobio je Boga u parama. Istok je želeo zvaničnike i pare, i dobio je zvaničnike u parama. Srbija nije odlučila šta želi i samim tim nije dobila ništa – ni Boga, ni kulturnu elitu, ni pare. „Išti i daće ti se“ (Matej 7-7) kaže Biblija, ali mi se nismo odlučili za nju, jer se još „troumimo“ između nje, „Kapitala“ i Konfucijevih „Razgovora“.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/osnova_srpske_tranzicije.46.html?news_id=254640

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Да ли постоји трећи пут?

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

6 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Teofil Pančić: O Biljani i sajber hajkama

21 јануара, 2013

(…) U ovom nimalo tviteraški opširnom tekstu samo su dve žive i „domaće“ osobe spomenute imenom i prezimenom. Jedna je Vuk Jeremić a druga sam, gle, baš ja (pardon, spomenuta je i Brankica Stanković, ali uzgred i „pozitivno“). (…) Mene, međutim, oprostićete mi, nekako više zanima otkud baš ja u baš takvom društvu, baš ovim povodom?! Ipak, hajde da najpre vidimo – kroz tri tačke – šta je to što se Biljani Srbljanović desilo nakon njenih famoznih antijeremićevskih „tvitova“, i šta je ona iz toga izvukla, u delu teksta u kojem iz nekog razloga nalazi za shodno da se obruši na moju malenkost.

Tačka jedan. Orgija uvreda, pretnji, iživljavanja i sajber-cipelarenja u izvedbi anonimne voajerske gomile sručila se na Biljanu Srbljanović zato što se usudila naprosto da izrekne svoje mišljenje o javnom delovanju (i to o našem zajedničkom trošku) jednog javnog delatnika (…) Što se mene tiče uvek sam, u skladu sa svojim skromnim mogućnostima, principijelno „branio“ Biljanu Srbljanović od kojekakvih huškača i hajkača, u rasponu od davnih Kalajića i JUL-ovskih marodera, pa do nedavnog, pomalo specifičnog „slučaja Šone“. Ne mislim da mi zbog toga „autorka s interneta“ duguje nekakvu „zahvalnost“ jer nisam to radio iz tzv. prijateljske usluge nego zato što sam smatrao da tako činim ispravnu stvar. Ali ipak, i ja sam nekakav insan i ništa ljudsko nije mi strano, pa mi se nekako, priznajem, činilo da makar neku elementarnu korektnost možda zaslužujem; uostalom, svako je zaslužuje, ne?

Tačka dva. Rizikovaću da neko zlurado zaključi kako koristim prigodu da se „ističem“, ali moram napomenuti, jer nije nimalo nebitno za ovu priču, da prokleto odlično znam šta se dešava Biljani Srbljanović zato što sam bezbroj puta provlačen kroz tu istu mašinu već godinama unazad, manje-više u kontinuitetu. Rodno mesto svih tih divota najčešće su kojekakve „diskusione grupe“ i forumi – or whatever it’s called – te desničarski, ultradesničarski i gigadesničarski sajtovi, ali bogme ni sajtovi stanovitih „mejnstrim“ medija nisu baš mnogo zaostajali. To ide dotle da je čak i kada su me napali metalnom šipkom u gradskom autobusu, na internetu usledila masovna orgija zluradog zadovoljstva u stilu „tako mu i treba“ ili „trebalo ga je još jače“. (…) Dok je sve to dolazilo s „desnice“, stvar je bila makar predvidiva, i čovek se mogao tešiti time da to ionako „ide u rok službe“, i da je to svojim radom „zaslužio“ pa će to i nositi kao svoj krst, i da se uostalom od te mentalne strukture ništa bolje nije ni moglo očekivati. Dovoljno je, međutim, bilo da izrazim svoje revizionističko inokosno mišljenje oko jedne u „istorijskom“ smislu relativno trivijalne stvari („beli listići“ & co.), pa da na E-novinama prođem kroz gotovo isti tretman, i to u nekoliko navrata: najprostačkije moguće uvrede, petljanje u stvarni i imaginarni privatni život, bizarne klevete i konfabulacije, pretpubertetski pokušaji duhovitosti, i sve, apsolutno sve što možete zamisliti iz repertoara sociopatskog iživljavanja anonimne sajber gomile. A sve pod visokim pokroviteljstvom neobično uglednog uredništva tog slobodarskog medija. Jedino su, doduše, pretnje fizičkim nasiljem u ovom slučaju čini mi se izostale, to naprosto nije stil „leve“ frakcije sajber-gomile. Sve drugo je bilo isto, već viđeno, nešto s čime sam odavno primoran da naučim da živim. Avaj, jedino nije nigde bilo Biljane Srbljanović da se – možda, eventualno, slučajno, ukoliko, ako baš – javno pomalo zgrozi nad time (pa makar i na Tviteru). Doduše, nije bilo praktično ni bilo koga drugog od hrabrih drugosrbijanskih legendi da to učini: idi bre, gde da se zameraš nervoznim Lukovićevim snajperistima, pa i sam da prođeš kroz isto?!

Tu dolazimo do tačke tri. Praksa mahom anonimnog (jeste, ima i onih koji bi vam to uradili pod svojim pravim imenom, ali takvih je ipak mnogo manje, jer su sajber sadisti gotovo uvek kukavelji i drhturavi bednici) iživljavanja nad poznatim i markiraim metama na internetu duboko je neetička i duboko mi je odvratna.

(…) Uvek je bilo budala, denucijanata i psiho i sociopata i ostalih devijanata, ali tek su sa internetom dobili pravu mogućnost da sa govnjivim i toksičnim sadržajem svojih glava lako, besplatno i sigurno tj. anonimno izađu u javnost. (…) Meni ta tema ne da mira jer mislim da je važna i da taj problem neće nestati sam od sebe, nego će samo rasti. Avaj, jedino što je o tome proslovila Biljana Srbljanović – ispravite me ako sam štagod popustio! – bilo je nadmoćno ironisanje kako se, eto, „Teofil opet nešto ljuti na internet“. Ne znam kako to izgleda kad se neko „ljuti na internet“, ali znam da se ja ljutim na nešto drugo, a to je ono isto što je sada zadesilo Biljanu Srbljanović, i zbog čega je ona sada s pravom silno ljuta. Naravno da je medijum po sebi neutralan, i naravno da se ne treba „ljutiti“ na pušku nego na ubicu, ali jasno je i to da treba videti šta ćemo s tom prokletom puškom, kako da se spreči njena, jelte, „zloupotreba“. (…) Jel’da je sve to nekako mnogo simpatičnije kad se dešava nekom drugom, možda nekom tamo Teofilu P. (to jest, da sasvim površno zahvatim iz E-novinskog repertoara, masnoj debeloj svinji, govnetu, spodobi, đubretu etc.), ili Ljilji Bez Sisa Smajlović, „šarmantno“ nobelovanom „zlom starcu“ Dobrici Ćosiću, ili već bilo kome ko nisam Ja, a pogotovo je neodoljivo ako to fljuskanje iz mraka govnima u lice markirane mete dolazi od nekoga s „moje“ strane, što je onda baš strašno dražesno i vickasto i uopšte urnebesno herzlich? A ako neko misli da je tu nešto fundamentalno trulo i da to ipak treba nekako menjati za dobrobit svih, da se ne bismo kolektivno podavili u govnima, onda je taj sigurno nekakav bezvezni kromanjonac koji se, eto, „ljuti na internet“.

http://pescanik.net/2013/01/o-fati-i-skodi-biljani-i-sajber-hajkama/

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Пут у тоталитаризам

Teofil Pančić: Siledžije na trežnjenju

Другачија Србија

E-novine i Peščanik: Kad Blic brani Đokovića

Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima

11 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Džejms Petras: Socijalizam u Evropi nema antiimperijalističke karakteristike

21 јануара, 2013

Džejms Petras, penzionisani profesor sociologije, počasni član Univerziteta Bingemton u Njujorku i honorarni profesor na univerzitetu Sent Meri u Halifaksu i jedan od najboljih poznavalaca prilika u Latinskoj Americi i na Bliskom Istoku, u ponedeljak je za urugvajski Radio Centenario dao intervju u kojem je govorio o francuskoj vojnoj intervenciji u Maliju i ključnim događajima koji su obeležili 2012. godinu.

Započeli smo razgovor o tome koje su zemlje uključene u vojnu intervenciju u Maliju i kako je to bila ideja Francuske, kojoj su se pridružile Velika Britanija i SAD.

— To je prvo što sam danas pročitao u vijestima. Moramo priznati da je evrosocijalizam uvek blisko sarađivao sa kolonijalizmom. Socijalizam u Evropi uopšte nema antiimperijalističke karakteristike i godinama provode iste kolonijalne metode. U ovom slučaju predsednik Oland, koji šalje borbene aviona i bombarduje gradove i ubija civile, u stvari brani francuske ekonomske interese u susednim zemljama, pogotovo u Nigeru. Ali moramo analizirati kako su islamistički pobunjenici, koji su dobro organizovani i naoružani, uspeli dazauzmu većinu teritorija na severu Malija. Te grupe, koje sada napadaju Francuska i druge zemlje, finansirane su i naoružane sa Zapada za vreme agresije na Libiju. Francuska, Engleska i SAD su im dali svoje oružje kako bi svrgli Gadafija, a te iste snage su se posle obavljenog posla uputile u Mali. Dakle, radi se o bumerang efektu. Evropa je podsticala islamiste da unište sekularnu i nezavisnu Libiju, a sad se bori protiv njih. Još bi napomenuo jednu stvar. Oland sad govori o merama štednje, tojset da je potrebno dase smanje izdvajanja za socijalne programe, a troši milione evra na rat u Africi. Tu se radi o velikoj protivrečnosti. Smanjivati prava radnika i nastaviti politiku manjih socijalnih izdvajanja, a trošiti novac na invaziju jedne zemlje u Africi koja ima korumpiranu vladu i koja uopšte nije nezavisna. Vlada u Maliju je toliko korumpirana i nesposobna da je morala da zove Francusku u pomoć. Kao što je uvek bilo u istoriji, marionetske vlade uvijek zavise od imperijalnih sila kako bi zadržale vlast. Opet naglašavam: ne može se verovati onome što se zove „evropski socijalizam“ jer on uvek ima dva lica. Kad je u pitanju unutrašnja politika, možemo i razgovarati o nekakvom socijalizmu, sve dok se ne zaglavi u vojnim intervencijama protiv stranih zemalja. U to smo se mogli uveriti sad, kad su se morali suočiti sa zahtevima moćnika koji upravljaju spoljnom politikom.

CEO TEKST:

Advance (Hrvatska)

Novi Standard (Srbija)

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Да ли постоји трећи пут?

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

Tihomir Trišić: Šta dajemo i šta dobijamo, šta se daje i ko dobija

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Dr Ernst Hilebrand: Šta može levica protiv krupnog kapitala

Aksel Kisilof

Stelios Kuloglu: Vidi ko mi kaže

Radnički protest Pokreta za slobodu

Стварни циљ српске приватизације

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

Cvetan Todorov o komunizmu

Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

Аристократија и демократија

IVAN ILJIN: IDEJA RANGA

О српским револуционарима и реакционарима

Ne stidi se pred sobom 86.06%

5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Како се стварају наследници

20 јануара, 2013

На основу овога што се до сада појавило у медијима, где је битан детаљ то што уредник Блица (из Рингиера) који се диви Јеремићу, лаже у вези дела изјаве Биљане Србљановић, отвара се пар питања:

Намерно је за крај остављен Марш на Дрину. Марш није споран. Међутим, Јеремић (који има и бошњачких корена) и они који су одлучили да на крају баш Марш на Дрину хор отпева, знали су да се то неће свидети Бошњацима и другосрбијанцима.

Одмах после концерта на конференцији за медије напад на УН од стране Бошњака, медији преносе да се Бан Ки Мун извинио, он после то демантује. Док није стигао деманти, Биљана Србљановић то коментарише на твитеру.

Блиц је био спреман за ову пропаганду у корист Јеремића.

Они који су одлучили да последње извођење буде Марш на Дрину знали су да ће се неко до Бошњака побунити, и да ће исто тако реаговати другосрбијанци.

Блиц је будно пратио све друштвене мреже после концерта, и као “кец на једанаест“ долази пљувачина Биљане Србљановић, “познате мрзитељке свега што је српско“. Пре тога је као и остали медији пренео да се Бан Ки Мун извинио.

Дакле, имамо ово:

1. За крај концерта, који се преносио уживо преко ТВ Прва, оставља се Марш на Дрину.

2. Бошњаци се буне и траже извињење (после овога, међу Србима више нико Вука Јеремића не може да повеже са његовим бошњачким-муслиманским коренима и нико више не може да сумња у његову оданост српству).

3. Медији лажу да се Бан Ки Мун извинио.

4. Срби који су “мрзитељи свега што је српско“ критикују извођење марша.

5. Блиц монтира сукоб Јеремића и Биљане Србљановић, представљајући како “курва издајничка“ напада “великог српског патриоту“.

6. Иза целог концерта Вива Вокс морали су да стоје најутицајнији људи у Србији, а видимо да око организације није имао ни проблем у УН и САД. Чак је и Хилари Клинтон дошла. Србија је окупирана држава. Ко је омогућио да се идеја са концертом Вива Вокс у УН реализује до краја? Ко има толики утицај у Србији, и да лобира у УН, и да омогући доста новца, и да се директно преноси (ТВ Прва), и да после Блиц, који је познат по антисрпској политици, брани Вука Јеремића?

За одржавање оваквог концерта у УН било је потребно дуго планирање и доста подршке са разних места. Пример Блица показује да је то део ширег плана, везаног за промоцију Јеремића у “новог српског лидера“.

Тако они који владају Србијом стварају своје наследнике. Вук Јеремић је ученик Бориса Тадића. Борис Тадић је ученик академика и комуниста који су дошли на власт 1945. уз подршку Запада и комуниста. Вук Јеремић се савршено уклапа у профил потребан окупатору: потомак угледне муслиманске и комунистичке породице из БиХ, политички растао унутар Социјалистичке партије Србије и Демократске странке, министар постао за време владе Демократске странке Србије, а све ове странке настају из круга комуниста и оних који су њих довели на власт 1945. године, школован на Западу, супруга позната тв водитељка на РТС-у, деловање за одбрану КиМ и као министар и сада у УН своди само на државе Трећег света… Брани Космет а сва врата свих српских медија који раде за стране окупаторе су му увек отворена, Запад му не замера много, чак је и неким западним политичарима симпатичан…

Видети још:

http://akter.co.rs/weekly/33-politika/28029-premijer-milanovi-u-tajkunskoj-misiji.html

18 коментара | Priče | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Актер – нови примери економске окупације

20 јануара, 2013

PREMIJER MILANOVIĆ U TAJKUNSKOJ MISIJI

Poslovni interesi Todorića, Tedeskija i Vlahovića pravi su motiv njegovog dolaska u Beograd.

Kako „Akter“ saznaje, pravi razlog posete ambicioznog Zorana Milanovića jesu poslovni interesi najvećih hrvatskih tajkuna i njihovi interesi u vezi sa Srbijom, pre svega reč je o poslovnim interesima Ivice Todorića, vlasnika „Agrokora“, Ante Vlahovića, većinskog vlasnika „Adris grupe“, i Emila Tedeskija, vlasnika „Atlantik grupe“.

Žurba je trenutno u Zagrebu.

Beograd nema potrebu da ovog časa žuri u pogledu intimiziranja i učvršćivanja političkih odnosa i relacija dva državna vrha pod izgovorom unapređenja neke virtuelne regionalne saradnje, na čiji oltar je Srbija u prethodnom periodu naivno žrtvovala mnoge državne i nacionalne interese, a posebno one koji se tiču ekonomskih interesa.

Otuda i greška Ivice Dačića da se uhvati u hrvatsko kolo u kojem ne može da igra, i očigledno ne ume da igra, jer da ume sačekao bi sa Zoranom Milanovićem neko vreme.

Dolasku hrvatskog premijera kod srpskog kolege Ivice Dačića prethodilo je svojevrsno sazrevanje, određivanje operatike, artikulisanje hrvatskih tajkunskih interesa posredstvom političkog vrha Hrvatske.

—————–

ZLOUPOTREBLJAVA LI SE MONOPOL NAD SOJINOM SAČMOM

(…) U poslednjoj deceniji smanjio se stočni fond, nisu se uvećale obradive površine i primarna poljoprivredna proizvodnja, prerađivačka i prehrambena industrija naslonjene na agrar su se sunovratile, uspostavljeni su monopoli, i uzdigle su se agrarne kompanije čiji je munjevit rast i razvoj srazmeran propadanju i stagnaciji celokupnog agroindustrijskog sektora. Danas je „Viktorija grup“ lider u agroindustrijskom sektoru Srbije, i ostvaruje oko 560 miliona evra prihoda godišnje.

(…) Bečejska fabrika za preradu soje od 2002. do 2012. godine udvostručila je svoju proizvodnju, sa 126.522 tona proizvodnja je otišla u 2012. na 250.000 tona. Reč je o strateškoj fabrici koja je „Viktorija grupu“ učinila odmah po privatizaciji monopolistom u preradi soje, i posebno je važno istaći sojine sačme, strateškog proizvoda bez kojeg nema stočne hrane niti ishrane stoke.

(…)“Viktorija grup“ je monopolista u Srbiji u kapacitetima za preradu soje i proizvodnju sojine sačme. U protekloj deceniji uvoz sojine sačme dodatno je bio opterećen troškovima carine i prelevmanima, što je podupiralo i učvršćivalo njen uspostavljen monopol.

(…) Zašto niko iz mlekarske industrije ne „otvara“ problem stočarske proizvodnje i stočne hrane, skupih imputa u ishrani stoke, koji negativno deluju na poslovanje te industrije koja u Srbiji svakim danom postaje sve više i više tržišno nekonkurentna i poslovno neodrživa?

(…) Da li se neki monopolisti međusobno ne „otvaraju“, da li je posredi monopolska solidarnost, da li je neophodno sve monopoliste u agroindustrijskom sektoru „otvarati“ da bi se utvrdile i procesuirale zloupotrebe monopola i time oslobodilo tržište stega koje monopolistima donosi ekstra profit, ali Srbiji ekstra štetu koja se meri u milijardama evra na godišnjem nivou?

http://akter.co.rs/weekly/32-ekonomija/28021-zloupotrebljava-li-se-monopol-nad-sojinom-sa-mom.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Tihomir Trišić: Šta dajemo i šta dobijamo, šta se daje i ko dobija

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

Коме нису потребни нови избори?

Državni revizor: Krade se i vara na sve strane

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

Монсанто и МК Комерц

Војско! Полицијо! Коме сте се ви заклели?

13 коментара | Некатегоризовано | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Tihomir Trišić: Šta dajemo i šta dobijamo, šta se daje i ko dobija

20 јануара, 2013

(..) Razumem da će Kosovo i Metohija ubrzano već od marta do juna meseca biti stavljeno na žrtvenik EU. Razumem i da će borba protiv korupcije i kriminala sastaviti sa zemljom „poslovne strukture“ u Srbiji, takve kakve su stasale u ovoj našoj produženoj tranziciji. Samo ne razumem ovog časa najbolje šta dobijamo za polaganje KiM na žrtvenik EU, i ne razumem najbolje ko će da zameni „poslovne strukture“ kad ih sustigne odlučna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije. Nadam se da državni vrh razume moje nerazumevanje trenutne situacije.

Šta dajemo i šta dobijamo, ili preciznije šta se daje i ko dobija.

Ako ćemo da hapsimo Miroslava Miškovića da bismo dobili Ivicu Todorića nek predsednik Tomislav Nikolić i premijer Ivica Dačić izađu pred građane sa tom alternativom.

Ako neko nudi KiM nadajući se EU, a dobija samo neku maglu iz EU, red bi bio da se o tome na vreme obaveste građani Srbije, posebno oni koji žive na KiM.

Jesam za evrointegracije Srbije, ali nisam za eutanaziju Srbije, ako me razumete. Jesam i za „patosiranje“ mega kriminalaca u ovoj zemlji, ali nisam za zamenu kriminalaca, posebno ne zamenu starih secikesa nekim novim secikesama.

Jesam za to da se sa Albancima dogovorimo, to je strateški interes srpskog naroda, ali nisam za dogovor koji podrazumeva Ugovor o poklonu KiM koji će se zaključiti sa Briselom, koji će oni potom preneti Prištini uz prateću fakturu, a mi i dalje ostati u konfliktu sa Albancima.

Isto mislim i kad je u pitanju Hrvatska i njena poslovna zajednica. Dobro došli su u Srbiju. Samo regionalna saradnja je saradnja u obostranom interesu, a ne u interesu samo jedne strane, nadam se da to razumeju i u političkom i poslovnom vrhu Hrvatske i Srbije.

АКТЕР

4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Biljana Srbljanović: Откључај профил гадуро

20 јануара, 2013

Najpre da kažem, ja sam sasvim navikla na ovo. Neetično ponašanje gotovo svih medija prema meni polazi i od činjenice da njihovu publiku mahom čini populistički deo Srbije, koja sve ono što ja govorim i radim jednostavno ne može da svari. Ta publika stvarno ne može da shvati kako to da ja, kao osoba koja zagovara evropske vrednosti i koja se rukovodi Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, koja svoju literaturu i svoj život upravlja isključivo onako kako sama nalazi za shodno, a pre svega – kao žena koja ne pristaje na patrijarhalni obrazac koji upravlja društvom, u Srbiji uopšte smem da postojim.

(…) Jednom od njih sam, na opasku da je Jeremiću DS “matična stranka” odgovorila podsećanjem da je njegova matična stranka SPS, čiji je član bio 90-ih, o čemu su nezavisni mediji, verovatno podstaknuti okolnošću privilegovanog odrastanja u doba kada je otac bivšeg ministra bio istaknuti državni funkcioner – direktor moćnog monopola Jugopetrol, više puta pisali.

(…) Tu se moj tvit rant na ovu temu okončao, diskusija se nastavila bez mene budući da, bez obzira na opšte uverenje, u životu imam i nekog drugog posla osim da visim na Tviteru.

Nepunih sat vremena kasnije, online izdanje Blica na naslovnoj strani objavljuje tendenciozni odabir moja tri tvita, sa senzacionalističkom opremom teksta i falsifikovanom izjavom u uvodu, i tada počinje ono što se u etici medija naziva opštom pomamom ili stampedom.

Blic, najpre sam pomislila iz neukosti, a do kraja večeri se uverila – s predumišljajem, falsifikuje moje reči dodajući im ono što nisam rekla i izdvajajući iz konteksta ono što doprinosi falsifikatu. Ovaj list, u nepotpisanom tekstu, piše:

“Dramska spisateljica Biljana Srbljanović oštro je kritikovala izbor pesme “Marš na Drinu” na proslavi Srpske nove godine u Ujedinjenim nacijama, kao i način na koji je Vuk Jeremić branio izbor ove pesme posle kritika koje su usledile od bošnjačkih udruženja u SAD.”

Način na koji je Vuk Jeremić “branio izbor pesme” nije mi poznat, jer me slabo zanima, ništa o tome nijednog trenutka nisam rekla, ali to postaje nevažno. Blic zatim citira samo jedan od mojih petnaestak tvitova: ” “Može li iko zamisliti novogodišnji prijem u nemačkoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen? Da ne govorim o UN-u”, napisala je Srbljanovićeva u tvitu”. Ispod toga Blic navodi izjavu Vuka Jeremića koju do tada nisam pročitala i nisam komentarisala. Uz to dodaje i tvit o SPS-u (bez navođenja pitanja na koje je ovo bio odgovor).

Ovim jednopoteznim falsifikatom posao je obavljen, urednik, koji je prethodno na svom Tviter nalogu objavio divljenje i poštovanje za Vuka Jeremića, zbog svog ličnog neslaganja sa mnom odlučio je da me kazni uobičajenom metodom: senzacionalističkim falsifikatom nakon kojeg je mogao da se nasloni i sačeka stampedo. Koji je zatim i usledio.

(…) U takvom svetu, a i u svetu u kojem ja, kao žrtva tabloidne mafije, uopšte više ne mogu da zauzmem mesto u regularnim medijima (poslednji primer je upravo Pančićevo “Vreme”; Teofil me je u svojoj kolumni kritikovao što se nisam oglasila nekim povodom, te što se oglašavam samo na Tviteru, iako je to isto “Vreme”, nakon što sam pre nekoliko meseci prihvatila poziv da dam intervju, taj poziv jednostavno povuklo). Internet kao slobodna platforma i socijalni medij ostaje poslednje mesto gde mogu da se oglasim i ja to mesto koristim.

Ceo tekst: ПЕШЧАНИК

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Другачија Србија

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

E-novine i Peščanik: Kad Blic brani Đokovića

Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima

Француски песници

Predsednikovi ljudi

8 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

СНП Наши у Москви

20 јануара, 2013

На позив Удружења Косовски фронт и њиховог председника Александра Кравченка делегација Српског народног покрета Наши ових дана борави у Москви. Представнике СНП Наши у Москви примио је и игуман Сергеј Рибкинов који је у Русији познат по својим родољубивим ставовима.

У подруму новог великог храма, под благословом и руководством оца Сергеја ради Центар руског рукопашного боја, тј. православно војно-спортски клуб за младе. Александар Кравченко, који по благослову оца Рибкинова, води рад Центра каже да се тренутно у клубу спортске, војне и духовне вештине стиче око 200 младих Руса. Кравченко каже да у Русији делује више од 3000 оваквих клубова са више од 75 000 чланова, а да постоје и такмичења.

– Полазници могу имати од четри године па све до старих људи. Нама је циљ да их научимо занимљивим и корисним вештинама. Наша обука је на неки начин боља и од војне јер се не бавимо рутином већ најкориснијим вештинама. Ја сам први пут камповање по снегу имао током рата у БиХ када су нас послали на терен код Вишеграда, док деца од 15 или 16 година из нашег клуба сада по зими одлазе сама у шуму и проводе неколико дана. Ја када сам се нашао у планини код Вишеграда нисам знао шта да радим, али ће они добро знати шта треба да раде кад се нађу у таквој ситуацији – објашњава он.

http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/snp-nasi-u-moskvi

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

СНП Наши нуди заштиту грађанима од утеривача дугова

СНП Наши: Забранити лист Данас

Како би Двери регулисале проблем страних агената у Србији

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

Руски савезници

Новак није Србин???

SLOBODAN VLADUŠIĆ: Dogodine u Polisu

Antitalibani

Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Војско! Полицијо! Коме сте се ви заклели?

19 јануара, 2013

Саопштење Еколошког покрета Новог Сада

Полиција је после два хапшења Николе Баш Челика због протеста на претходна два, исто уредно пријављена лична протеста на истом месту из разлога толерисања геноцида над становништвом Србије од стране режима, овог пута одобрила лични протест и није га противправно ухапсила. Промена односа полиције према Николи Баш Челику указује да свест припадника полиције полако сазрева.

То још више потврђује чињеница што је Синдикат српске полиције стао на страну Николе Баш Челика после другог протеста и хапшења и јавно поставио питање председнику Србије и министру одбране ко нас то трује запрашивањем отровима са неба и ко је то дозволио. Такав став о свести полиције не умањује ни чињеница што је исти синдикат одустао од тражења одговора од прозваних на јавно постављена питања у жељи да својим припадницима обезбеди по десет хиљада динара ванредне предновогодишње помоћи коју им је Влада Србије понудила под условом да одустану од захтева за одговором на постављена питања.

http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/saopstenje-ekoloskog-pokreta-novog-sada/

Прљаве уши директора обавештајне агенције

Група официра Војнообавештајне агенције последњи пут се обраћа јавности

http://www.vaseljenska.com/misljenja/prljave-usi-direktora-obavestajne-agencije/

4 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

GORAN BABIĆ: Zašto sam protiv podizanja spomen-obeležja Nemcima u Vršcu

19 јануара, 2013

odgovar na napise Dragog Bugarčića i Dragice Stanojlović („Danas“, 5 – 7. januar 2023)

(…) Svjestan sam činjenice da ću vrlo teško bilo koga uvjeriti kako nisam znao da se predmetna polemika (ili sučeljavanje oprečnih stavova) odvija u okviru nekakvog projekta, koji pod naslovom „Nacionalne manjine u Srbiji – stanje i izgledi“ redakcija „Danasa“ realizuje uz podršku Ambasade SAD u Srbiji. Da sam, naime, o tome bio informiran prije početka ove rasprave, možda se ne bih ni javljao. Jer ako i znam (ili bar naslućujem) motive neposrednih učesnika u diskusiji, ni sad mi nisu posve jasni interesi američke strane u čitavoj ovoj stvari. Toliko o tome, a sad na konkretno.

(…) Hitler kod današnjih neupućenih generacija može čak izazvati i sažaljenje, ali su u borbama protiv njegovih trupa i na samom kraju rata (pa i kasnije) mnogi izgubili glavu i to ne samo Titovi partizani, nego i sovjetski i saveznički vojnici. Ta činjenica objašnjava i stav nove (partizanske) vlasti prema folksdojčerima. Nova vlast, čiji borci i dalje ginu, u folksdojčeru ne vidi nevinu civilnu žrtvu, već Hitlera ili bar Špilera (u svakom slučaju nešto strašno što je oko sebe četiri godine sijalo smrt) te se tako prema njemu i ponaša.

Tendencioznim i gotovo grozničavim insistiranjem na (isključivo) zbivanjima iz 1944. i 1945. godine uz potpuno zanemarivanje svega što je prethodilo tim događajima (i što je, konačno, do njih i dovelo) u suštini se mijenja istorija, krivci postaju žrtve, a žrtve se volšebnom metamorfozom preobražavaju u krivce. Suptilnim redizajniranjem istorije prepuštaju se zaboravu ne samo jezivi zločini (pretežno paorske) divizije Princ Eugen, nego i bezbrojni vršački krovovi iz godine 1941, prekriveni zastavama sa svastikama.

Autor je književnik iz Beograda

Diskusija teška 32,5 milijardi evra

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/hitler_iz_1941_nije_hitler_iz_1945.26.html?news_id=254451

3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Како би Двери регулисале проблем страних агената у Србији

18 јануара, 2013

Нови Закон о невладиним организацијама који ће Двери заступати биће заснован на решењима руског законодавства, а која су блажа верзија строгих законских решења која у овој области примењује законодавство САД.

Сагласно овим решењима свака невладина организација која прима финансијска средства из иностранства имала би обавезу да државним органима Србије подноси шестомесечни извештај о свим уплатама које је добила, о свим уговорима које је закључила и усменим споразумима које је постигла као и о изворима свих својих финансијских прихода. Овакве невладине организације би имале обавезу да у свом имену ставе ознаку „агент страног интереса“, и да у правном промету и јавним наступима на видном месту истиче ову ознаку. Наравно, ово се односи само на невладине организације које својим деловањем утичу на одлуке државних органа или на формирање јавног мњења у Србији а то чине за рачун и у корист финансијера који из финансирају из иностранства.
Слични модел би био примењен и на медије који се финансирају из иностранства а такође би била обавеза и да се јасно зна власничка структура свих медија и да та информација буде јавно доступна у сваком тренутку.

Оваквим уређењем области деловања невладиних организација које делују сагласно интересима страних држава спустила би се тензија у друштву која је настала предходних дана услед деловања патриотских организација које су због основане сумње да поједине нво раде за стране интересе састављале спискове таквих организација одређујући их као „стране агенте“.

Појам „агент страног интереса“ у случају законског предлога за који се Двери залажу нема значење обавештајног или безбедносног агента служби страних држава. Појам „агент страног интереса“ има значај медијског и друштвеног заступника страних држава у нашој јавности што својом транспарентношћу губи значај субверзивности али у исто време даје јасну поруку нашој јавности о кредибилитету ставова таквих нво и медија.

Информативна служба Двери

Двери српске

1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

18 јануара, 2013

RTV najavio tužbu protiv Pečata

Radio–televizija Vojvodine najavila je danas da će podneti tužbu protiv beogradskog nedeljnika „Pečat“ zbog širenja govora mržnje u tekstu „Di su naši novci“ protiv pokrajinskog javnog servisa. RTV je dodao da „šovinistički mrak“ iz devedesetih godina ilustruje sledeći deo teksta: „Na osnovu uvida u nacionalnu pripadnost većine rukovodilaca, od kojih su neki pomenuti u tekstu, ali i na osnovu uvida u program novosadske TV, teško je izbeći zaključak da iza tog zločina stoji razgoropađeni hrvatski lobi„. Pokrajinski javni servis upozorio je državne vlasti da takve kvalifikacije mogu ozbiljno da ugroze njegov rad, ali i bezbednost zaposlenih zato što se „ponovo prebrojavaju nacionalna krvna zrnca novinara, kao kada je na čelu Televizije Novi Sad bio sadašnji direktor i glavni urednik ‘Pečata‘ Milorad Vučelić„. RTV proizvodi program i na devet jezika nacionalnih zajednica, tako da samo možemo da pretpostavimo kako se oni osećaju posle podsećanja na vreme bujanja pogubne nacionalne histerije – piše u saopštenju. RTV je pozvao nadležne da odlučno zaustave ponovno širenje govora mržnje u Srbiji. Sporno pisanje „Pečata“ kritikovala su oba novinarska udruženja – Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje novinara Srbije (UNS), ukazujući da se u njemu propagira govor mržnje.

Зашто је смењен Ратко Дмитровић?

Владимир Димитријевић

Зашто је, дан после посете хрватског премијера Милановића, смењен уредник франкфуртских „Вести“ Ратко Дмитровић?

Napad na srpski nedeljnik iz Zagreba

”Zašto se šef hrvatske države obrušava na lidera srpske zajednice?”

Саопштења Владе Републике Српске Крајине: Тужба против УН

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

http://arsenijes.blogspot.com/2013/01/blog-post_17.html

Војводина

14 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

На Крстовдан – молитвено се сећамо Небојше Крстића

18 јануара, 2013

„Неустрашиви Небојша, крстоносни Крстић“ одбио је све притиске и остао веран својим идеалима. Коначно, по директном наређењу „високог представника европске уније“, Небојша Крстић је убијен у ноћи између 3. и 4. децембра 2001. године. Покрет који је Крстић основао и предводио до саме смрти, убрзо након тога је стављен под контролу тајних полицијских служби, одбори широм Србије су распуштени, а циљ који је Крстић поставио, замењен празним партијашким паролама и млаким делима. Баш онако како је „демократска“ власт и желела. У самом имену и презимену био је знаменован као онај који у себи има небо и крст. Оно што је пре више од деценије говорио овај србски витез и новомученик, неумрли Небојша Крстић, постаје све актуелније и актуелније.

“Срби на окуп” ВасељенскаТВ

Опозит “ОТВОРЕНОМ друштву“ није ЗАТВОРЕНО друштво већ ЗДРАВО друштво. Морамо у онтолошком смислу да будемо здраво друштво.

у коемтарима је наставак предавања…

5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Коме нису потребни нови избори?

18 јануара, 2013

Весна Пешић:

Šta se zapravo dogodilo?

(…) kada se jasno krene ka članstvu u EU, postoji samo jedna dobitna kombinacija, da se pomno izvršava politika jednog puta – puta ka EU, čemu se sve drugo podređuje i sa time usklađuje. Glavna politička linija koja se nazire danas u Srbiji mogla bi se uporediti sa takvim stiuacijama – nalaženjem konsenzusa o EU… Današnja vlada Srbije, pod vođstvom Dačića i Vučića, shvatila je da postoji samo politika jednog puta, za koju se tačno zna šta je, i koja je nezavisna od ove ili one ideologije, leve ili desne. Uostalom, u čemu se taj put sastoji svi znamo napamet. To nije samo neki uopšteni evropski pravac, to je politika koja sadrži jasno napisan spisak šta sve Srbija mora da uradi da bi se izvukla iz katastrofe, možda i najdublje u svojoj istoriji. Taj spisak ne može da se menja, sem u detaljima, jer je on ispostavljen poraženoj Srbiji kao uslov za izvlačenje iz poraza. Srbiji je jasno predočeno šta mora da preduzme u vezi sa Kosovom, koje je postalo uslov svih uslova za njeno napredovanje ka EU.

(…) Svako pominjanje izbora u ovoj godini značilo bi da to nije bio ni trend, nego još jedno varanje u borbi za moć i podelu plena. Jer kakvog smisla bi imala nova realnost Kosova, ako se ona ne bi uspostavila kao takva i omogućila Srbiji da napreduje ka EU?

Peščanik.net, 18.01.2013.
http://pescanik.net/2013/01/sta-se-zapravo-dogodilo/

Арсеније Станковић: Коме су потребни нови избори

Završio vojno tehničku akademiju i Visoku vojnopolitičku školu JNA.

Radio u kontraobaveštajnim i obaveštajnim organima Generalštaba JNA i VJ.

(…) У постојећој ситуацији ограничену корист би могле да имају преживеле странке Либерална демократска партија, Српски покрет обнове, Демохришћанска странка Србије и странке у успону као што су „Двери“ и оне које тек настају флуидно назване – трећи пут. Чини се да се управо ради о томе. Мале, преживеле и финансијски осиромашене странке и оне у успону покушавају јавности да наметну идеју о новим изборима као спасоносну формулу за Србију.

Могло би се рећи да постоје два процеса – тенденција мајоризације Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије и хватање за сламку финансијског спаса малих странака кроз изборе, које се надају и плену дела чланства Демократске странке.

Нови избори би били као мелем на рану и нови круг самообмана српског народа би се наставио!

http://www.srpskikulturniklub.com/novi-izbori

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Србија без опозиције

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/kako-nastaju-nase-velicine

12 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Ево зашто је комунистички диктатор владао до краја живота

18 јануара, 2013

Ана Селић

КАКО НАСТАЈУ НАШЕ ВЕЛИЧИНЕ

Објављујемо текст о случају Слободана Томовића, доктора филозофије и аутора бројних књига и огледа о домаћим и страним писцима и великим светским филозофима, универзитетског професора и једно време министра вера Црне Горе, из давне 1952, када је био студент друге године београдског Филозофског факултета. Текст је објављен у листу Дневни телеграф 12. маја 2004, а у нешто измењеној верзији може се наћи и на два сајта која се позивају на сада већ непостојећу архиву листа Српска реч.

Не само што више не постоје Српска реч ни Дневни телеграф, већ је и већина актера овог случаја већ више година покојна. И пошто је на њихову животну причу тако стављена тачка, ово је прикладна прилика да се њихов легат испита у целини. Сам Слободан Томовић учествовао је у прављењу текста који преносимо, у време када су његови главни протагонисти били још живи. Њихова реакција на текст није нигде забележена. И то – осим аутентичне атмосфере осликане у овом тексту, те начина поступка, аргументације и неосвртања на чињенице и логику – сматрамо елементима који потврђују аутентичност долеописаног догађаја. А он је почео следећом пријавом:

САВЕЗ СТУДЕНАТА КОМИТЕТ КОМУНИСТИЧКЕ ОМЛАДИНЕ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ЗАХТЕВ

Тражимо да се Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, искључи са факултета зато:

1. Што се кроз делатност Томовићеву на факултету и у приватном животу испољава непријатељски став према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма.

2. Што је као студент, изучавајући филозофска дела, тежио да својим посебним погледима да један скроз фашистички и реакционарни облик и да те своје погледе наметне и другима.

3. Што се са омаловажавањем изражавао о нашим државним и партијским руководиоцима, као и о дијалектичком и историјском материјализму.

4. Што је имао непристојан и омаловажавајући однос како према наставницима Универзитета, тако и према студентима.

Слободан Томовић је непосредно после ослобађања ступио у четнички одред, припадао је Равногорској омладинској организацији и због тог припадништва био је двапут хапшен, искључен је из Савеза студената због своје непријатељске делатности.

Председник Комитета комунистичке омладине Филозофског факултета

Никола Милошевић, с. р.

Београд
17. мај 1952.

СУЂЕЊЕ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ, 1952. ГОДИНЕ

Дисциплинско суђење одржано 4. јуна 1952. године у Београду. Оптужени – Слободан Томовић, студент друге године Чисте филозофије. Дисциплинску комисију Ректората Београдског универзитета сачињавају: проф. др Драгослав Тодоровић (председник), проф. др Радомир Алексић, Милош Рајачић (функционер омладинске организације), Сава Дутина (секретар-записничар). Процес се одвија без присуства јавности у једној од слушаоница Филозофског факултета. Оптужницу против студента филозофије Томовића покренуо је Комитет омладине Филозофског факултета на челу са студентом Николом Милошевићем, секретаром Савеза комуниста Филозофског факултета. Сведоци на страни оптужнице су студенти филозофије: Никола Милошевић, Радован Влајнић, Бранко Пејић и Чедомир Кораћ. (Процес без прекида траје од 8 до 16 часова. (Овде је дата скраћена верзија записника са суђења.)

(…)

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: На часовима филозофске дискусије ви ширите међу студентима своја фашистичка уверења.

С. ТОМОВИЋ: Молим вас, наведите чињенице у вези са вашом тврдњом.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: У оптужници пише да читате углавном филозофа Ничеа и усвајате његове погледе.

С. ТОМОВИЋ: Тачно је. Читам Ничеова дела као и остале филозофе. То студирам, али какве везе ово има са фашизмом?

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Има, има Томовићу. Ниче је идејни утемељивач фашизма. Хитлер је сабрана Ничеова дела послао на поклон своме пријатељу Дучеу. Треба ли бољи доказ.

С. ТОМОВИЋ: Такви детаљи нису битни за Ничеову филозофију. Ниче је, упркос свему, велики филозоф или тачније филозоф-уметник.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Желите ли тиме да кажете како Маркс није филозоф, или да је бар мањи од Ничеа?

С. ТОМОВИЋ: Тиме ништа не тврдим. Понављам, дошао сам да студирам филозофију. Не прихватам напречац ничију теорију без обзира на њен ауторитет, ма то била и Марксова или Ничеова, како ви тврдите.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Колега Милошевићу, покушајте да образложите Томовићева политичко-филозофска уверења.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Томовић је један од бриљантних студената на Филозофској групи, али су његова схватања реакционарна, мрачна, а његов утицај на студенте више него штетан.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Имате ли приговор Вашем колеги Милошевићу?

С. ТОМОВИЋ: То је његово виђење ствари. Али још нисам чуо доказе за оно што тврди колега Милошевић.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Милошевићу, шта је конкретно заступао Томовић у вашим филозофским дискусијама на Факултету?

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Па то, стално истиче Ничеов индивидуализам с циљем да умањи Марксов допринос теорији класне борбе и револуције. То је Томовићев индиректан напад на марксизам и склоност фашистичком погледу на свет.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово оптужени Томовићу?

С. ТОМОВИЋ: Уколико сведок Милошевић унапред зна шта је у мојој души, онда је свака одбрана беспредметна. Шта значи индиректан напад на неку теорију или ауторитет који ту теорију заступа?

(…)

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Томовић је тврдио да су Васојевићи племе нордијског порекла.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да! То је једна позната расистичка теорија о нордијском пореклу Јужних Словена.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Кораћ, шта мислите с каквим циљем је Томовић у разговору истицао нордијски карактер племена Васојевића?

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Мислим, да покаже како су Васојевићи елита у српству, слично Немцима у Европи.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: И, наравно, тиме оправда фашистички четнички покрет у Васојевићима.

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Претпостављам да му је то био циљ.

(…)

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Добро, добро, оставимо то. Оптужница Вас терети за вређање комуниста.

С. ТОМОВИЋ: Не вређам никога, па ни комунисте.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово, друже Влајнићу?

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, вређао је све нас – све комунисте, назвао нас је ‘‘буздованима’‘.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли бар ово тачно, Томовићу?

С. ТОМОВИЋ: Није тачно! Дословно сам рекао ‘‘Где престаје логика, ту почиње буздован’‘. Ово се није односило на комунисте. То је реторичка фигура употребљена у филозофској расправи.

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, јесте, друже председниче. Мислио је на комунисте. Тако он, уосталом, мисли. Сматра нас будалама!

(…)

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовић је јавно нападао марксизам. Је ли тако, друже Милошевићу?

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Јесте! Говорио је да је марксизам теорија за прости народ.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете за изјаву сведока?

С. ТОМОВИЋ: Тачна је, али то је Маркс рекао.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то – Маркс рекао!

СЛОБОДА. ТОМОВИЋ: Карл Маркс је написао – ‘‘Теорија кад овлада масама постаје материјална покретачка сила’‘, значи марксизам је теорија за масе или прост народ, ако вам то боље звучи.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Сад сте се уверили, друже председниче, у Томовићеве политичке софизме. Он и дијалектику негира. Стога му није место на факултету.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Зар и дијалектику!

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Тврдио је да је Хегел рационалним поступком напросто измислио дијалектику. Рекао је како је дијалектика филозофска небулоза, конструкција којом се Маркс вјешто послужио да збуни ум и побрка мишљење људи ради лакше политичке манипулације.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовићу, је ли заиста могуће да сте све ово о дијалектици говорили?

С. ТОМОВИЋ: Говорио сам, али то је истина. Дијалектика је обична софистика, интелектуална превара којом се помоћу ауторитета филозофије политички манипулише. Показује се како иста ствар истовремено може бити и не бити оно што јесте. То је у суштини лажна метода.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Питам се јесте ли ви уопште нормалан човек! Па ви сте… ви сте обична звер.

С. ТОМОВИЋ: И ја се то питам с обзиром на околности којима сам изложен. Само не заборавите, господине професоре, говорим и мислим у оквиру своје филозофске слободе, политички сам незаинтересован и не можете ми судити.

(…)

БРАНКО ПЕЈИЋ: Дружим се са Томовићем прилично дуго, али он никад не говори о политици, само о филозофији.

ПРОФ.ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то ништа не каже, човече, сви сведоци осим вас истичу његове назадне погледе.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (обраћа се Пејићу) Нисмо се тако договорили, друже Бранко. Мени си друкчије причао о Томовићу.

БРАНКО ПЕЈИЋ: (замуцкујући) Па да, може се индиректно говорити о Томовићевим назадним политичким ставовима у смислу како сте ви истакли. Али он чита само филозофске књиге.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Које филозофе? Поред Ничеа, наравно.

БРАНКО ПЕЈИЋ: Чита Бергсона, Лајбница, Канта. Нарочито Канта! Професор Недељковић га је назвао неокантовцем!

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Ух, ух, ух, све најопскурније филозофе. Све саме идеалисте, мрачњаке, метафизичаре!

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А зашто га је професор Недељковић назвао неокантовцем?

БРАНКО ПЕЈИЋ: Томовић је са професором водио спор, онако у заносу, студентски.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А је ли се још са неким на катедри Томовић спорио?

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, са Михаилом Марковићем и Андријом Стојковићем око смисла дијалектике. Са професором Вељком Кораћем направио је инцидент.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Какав инцидент?

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Казао је у лице професору да не зна филозофију и да је друг Кораћ овде по задатку.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли то тачно Томовићу?

С. ТОМОВИЋ: Тачно је, Кораћ не зна филозофију, осим марксизма и нешто Хегела.

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: То није све! Иза ставова Томовића открили смо једног информбироовца, Чеда Радуловића. Њега смо на партијском састанку раскринкали. Бранио је Томовића.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да, логична је веза између четника и информбироваца.

С. ТОМОВИЋ: Не инсистирајте на тој вези. Стаљин и Москва су увијек за мене били знамење тираније. Што није са вама случај. До јуче сте се заклињали у Стаљина. Био вам је замена за Бога.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (Упада у реч) Томовић није информбировац. Он не воли Москву, али са другачијих позиција од наших комунистичких.

(…)

ДИСЦИПЛИНСКА КОМИСИЈА ЗА СТУДЕНТЕ ПРИ РЕКТОРАТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ једногласно донела следећу

ПРЕСУДУ:

Окривљени Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, Филозофске групе друге године, крив је за дела изражена у непријатељском ставу према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма, вређању позива студената, непристојном односу према наставницима и Универзитету; у коришћењу студентског статуса за изучавање филозофије у крајње фашистичком и реакционарном облику, са жељом да се таквом филозофијом утиче на друге студенте – према томе на основу чл. 3, тач. 7 Правила о дисциплинској одговорности студената Београдског универзитета,

КАЖЊАВА СЕ УДАЉЕЊЕМ СА ФАКУЛТЕТА ЗА ВРЕМЕ ОД ПЕТ ГОДИНА, сходно чл. 9 Правила.

———

(…) Томовић је наставио студије на Теолошком факултету, који тада више није био у саставу Универзитета, а после три године враћен је на Филозофски факултет, где је дипломирао 1956. После додатних перипетија успео је да на овом факултету и докторира, али тек 1973, јер је до тада Идеолошка комисија Министарства просвете Србије редовно одбијала све његове молбе да настави последипломске студије. Посао је могао да добије само у провинцији, а врата свих листова и часописа у земљи била су му затворена. Крајем седамдесетих година ипак је постао професор универзитета у Подгорици, а деведесетих и министар вера Црне Горе. То му је, како каже,донело сатисфакцију, а мотив да све ово изнесе у јавност није жеља да било којој личности нашкоди, већ:

‘‘да нове генерације добију слику од времену када су подвале цветале, а измишљање политичких кривица било главно занимање’‘. ‘У томе су’‘, каже он, ‘‘предњачили интелигентни, образовани људи. Разлику између полиције и професора универзитета било је тешко повући, осим у корист полиције’‘.

О континуитету контекста ‘‘случаја Томовић’‘ сведоче и речи овог професора које се тичу школства после Другог светског рата, а које се, уз промењени идеолошки предзнак, сасвим лако могу применити и на данашње време:

‘‘Целокупни образовни систем конципиран је као средство за индоктринацију комунистичким погледом на свет оличеном у синтагми: марксизам-лењинизам. Филозофски факултети имали су посебну обавезу да постану огњиште лажне доктрине која је примењивана на све области живота. Унутар филозофских факултета, филозофска катедра, или такозвана ‘чиста филозофија’, имала је повлашћено место. Тамо се изучавао дијалектички и историјски материјализам, попут светих еванђеља. Укупне природне и друштвене науке, јавни и културни живот у целини имао је бити подређен строгој индоктринацији једног тотално изопаченог погледа на свет, тачније редукцији свести до стања из кога се не може ни о чему имати здраво гледиште’‘.

(…) А какав је траг оставио Никола Милошевић, професор и академик, главни тужилац свог колеге са студија, можда најбоље сведоче похвале које су му, после смрти 2007, изрекли проф. др Коста Чавошки и проф. др Мило Ломпар, његов ученик и дубоки поштовалац. У тексту посвећеном сенима Николе Милошевића проф. Чавошки са пуно разумевања и поштовања говори о развојном путу Николе Милошевића од скојевца и партијца до ‘‘звезде’‘ која се:

‘‘изненада појавила на нашем филозофском и политичком небу и одмах нас обасјала јарком светлошћу (…) Био је у нас први који је осветлио ону дубљу, загонетнију страну филозофије Фридриха Ничеа’‘,

(…) Но професорима је дужност да разматрају своју тему у континуитету и контексту, не само прагматично или лирски, и усредсређујући се само на сопствено искуство, као што је у случају два горецитирана професора реч, и не правдајући се тиме да је њихов сектор Средњи век, међународно процесно право, интегрални рачун или запостављеност Бергсона у комунистичкој Русији.

Њихова тема наиме јесте (или би требало да буде) васпитање и подучавање генерација у духу истине, морала и очувања народног и појединачног интегритета.

Они, дакле, треба да интимно, а и јавно, раскрсте са својим дилемама у том погледу, јер се уклањање 60 професора са Универзитета 1945. године тиче и њих лично: они су уклоњени јер су радили за свој народ. Они који су радили за себе, остали су. Док то не учине, питање наших величина биће и даље отворено а континуитет са временом отворених прогона непрекинут, иако оденут у лепше рухо.

Професор Милошевић учинио је ипак гест налик покајању који је његовим хвалитељима и обожаваоцима, као и његовим противницима, очито промакао: своју библиотеку од више хиљада књига завештао је Православном богословском факултету у Београду. То је можда мали корак, али је и неки почетак.

Јер, колико студената или одраслих зна, на пример, да је септембра 1949. ‘‘нова’‘ власт конфисковала имовину Михаила Пупина, или да је војводу Петра Бојовића на смрт претукла група комуниста, послата 1945. да га принудно исели из његове куће у Трнској 25 у Београду? И да му је тело на таљигама пребачено на Ново гробље, а народу забрањено да присуствује сахрани под претњом репресалијама?

Ове и многе друге теме разматрају се само на интернет форумима, што значи да круже у оквиру ограничене групе људи, те да се на њих може наићи само случајно или ако се већ има неко претходно знање и – што није најбезначајније – да оне постоје само виртуелно, и као параисторија.

Али, ако не знамо своју праву историју, са свим личним и групним посрнућима, неће нам вредети никакво знање о било чему другом, ма како важно и драгоцено то евентуално било.

ЦЕО ТЕКСТ:

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

4 коментара | Drugi pišu | Означено: borba, Срби - Србија - Нација - Држава | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Вук, још један Тројански коњ

17 јануара, 2013

Светислав Басара

Komentar protiv Famoznog i vice versa

Ni Danas nije pošteđen prokletstva srpskih podela. Vidim da je došlo do izvesne ideološke nepodudarnosti između rubrika Famozno i Redakcijskog komentara. Ja sam – beše li prekjuče – oplajpičio „predsednika sveta“ Jeremića, zbog toga što parama poreskih obveznika iz dalekog inostranstva vodi privatnu političku kampanju u zemlji. Redakcijski komentar je, međutim, mada načelno antiprotivan Jeremićevoj nekontrolisanosti, ipak našao poneku lepu reč za Jeremijinu „borbu za srpsku stvar“. Lepo je, kaže otprilike Komentar, što se u dalekom Njujorku čula naša muzika, iako nas je to koštalo ko svetog Petra kajgana.

S tim sam saglasan. Hor Viva Vox je vaistinu dostojan slušanja u svetskim metropolama uključujući – zašto ne – i Veliku jabuku. Lično, ništa ne bih imao protiv da se ulože još veće pare u međunarodnu afirmaciju hora Viva Vox.

Pretpostavljam da bi – kada bi se to dogodilo (a belćim neće) – hor Viva Vox sastavio mnogo bolji repertoar od onoga koji mu je sastavio Picopevac.

Predsednik sveta baš ne može, a da ne napravi neku pizdariju o državnom trošku i za očekivati je – još će osam meseci predsedavati univerzumu – da će ih tek praviti kako se čas povratka u otadžbinu bude bližio.

Šta je, dakle, sada zabrljao diplomirani fizičar koji ne zna da Tesla nije izumitelj naizmenične struje? U patriotskom zanosu stavio je horu Viva Vox na repertoar Marš na Drinu (i taj vojni marš proglasio miroljubivom pesmom), što je, predvidivo, izazvalo gnev neke organizacije američkih Bošnjaka, koja je, opet, digla veliku dreku, tako da su pozitivni efekti Vivavoxovog pojanja anulirani podsećanjem na ulogu naše porodice u ratu u Bosni.

Dragi moj Redakcijski komentaru, Jeremića baš zabole Crven Ban za globalne efekte njegovih samoreklamerskih projekata, njemu je bitno da ubira poene ovde, u Srbiji, u kojoj ima i previše prostote željne da bude zasenjena.

Tu Jeremija nije usamljen. Ni ostali se naši politikanti ničim drugim ne bave. Ali to rade (bar kada nisu na vlasti) o svom ruvu i kruvu ili – još češće – o trošku srpskih tajkuna koji ne žale da ulože pare u budućnost srpske beslovesnosti. Zahvaljujući kojoj se Jeremićima i Jeremićima uveocima ne može stati na put. Ovako kako nam je, biće nam doveka, a u tome kako nam je, tek ćemo postići velike rezultate kada se Jeremić vrati i kada se nekim hokus-pokusom domogne vlasti. Živi bili pa videli. Mada to neće biti lep prizor.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/komentar_protiv_famoznog_i_vice_versa.881.html?news_id=254407

————

Драгољуб Жарковић

Pevanje: Vuk Jeremić, naši i vaši

U ponedeljak, petnaest minuta pre ponoći, stigla mi je na mobilni poruka Vuka Jeremića. Glasila je: “Dragi prijatelju, ako budeš u prilici, pogledaj večeras u ponoć na Prvoj TV u direktnom prenosu novogodišnji koncert Viva Vox u Generalnoj skupštini UN u čast srpskog predsedavanja Ujedinjenim nacijama! Verujem da ćeš imati razloga da budeš ponosan. Pozdrav Vuk.”

Odgledao i bio ponosan.

Lepe devojke i mladići lepo pevaju, Ban Ki Mun đuska, Vuk đuska, puna sala đuska, sve se trese, a i meni srce zaigralo, posebno na vokalnu izvedbu pesme Marš na Drinu.

“Predsednik celog sveta”, kako volimo da se šalimo s Vukom Jeremićem, pokazao je opet jednu vrstu modernizma i menadžerskih sposobnosti u funkciji visoke politike, u okviru budžeta ili dodatnim sredstvima, tek na domaću javnost, uključujući tu i mene, ostavio je jak utisak.

Kad se u oktobru vrati u Beograd, ujahaće maltene na belom konju. Niko iz Srbije nikad, boraveći u stranom svetu, nije bolje iskoristio šansu da taj boravak i ono što radi kapitalizuje na domaćem političkom tržištu.

Jedino mu preti, ako je tu bilo stranih donatora, da ga SNP Naši ture na neku banderu kao “stranog agenta”.

Oko tih naših vidim da su se probudili i njihovi. Prete im oduzimanjem ustavnosti što bi naše potreslo koliko i vaše.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1093130

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Vook или Вук Јеремић: режим се плаши сатире!

јануар 16, 2013

Све је једно…

14. септембар 2010.

Свеједно је да ли ће министар спољних послова (Вук Јеремић) бити смењен или неће, да ли ће бити најурен из странке или ће постати потпредседник странке – у Србији ће бити само гори услови за живот.

18. јул 2011.

Режим у Србији је у паничном страху од интернета, сада и од сатире. Зашто би иначе дизали буку око Твитер квази-профила Вука Јеремића, Vook Jeremic?

HARANGA?

9. јул 2012

DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: HARANGA PROTIV JOŠ NEFORMIRANE VLADE (недељник ПЕЧАТ)

http://www.pecat.co.rs/2012/07/haranga-protiv-jos-neformirane-vlade/

Jeremić: Vodi se medijska haranga protiv mene

http://www.akter.co.rs/25-politika/9350-jeremi-vodi-se-medijska-haranga-protiv-mene.html

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/od_eu_do_uae.890.html?news_id=254338

28. децембар 2012.

10 коментара | Drugi pišu | Означено: izdaja Kosovo Nikolić Vučić Tadić, kajgana, koji, muzika, србија, ratu, sveta, zna | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Dragoljub Petrović: Od EU do UAE

16 јануара, 2013

„Ko nas može, ko nas smije, rastaviti od Zambije“ – pevao je naš radni narod u čast Keneta Kaunde. „Stigo nam je Selasije, komunista iz Azije“ – pevao je naš radni narod u čast Hajle Selasija, cara Etiopije, Afrika. „Nema bitke, nema rata, bez Jasera Arafata“ – pevao je naš radni narod u čast vođe PLO. Jedini kome naš radni narod zasad nije spevao niti jednu pesmu jeste Muhamed bin Zajed el Nahjan, šeik, koji je prošle nedelje bio u kraćoj ali prijateljskoj šoping turi po Srbiji.

Iz šeikove interne komunikacije sa prvim potpredsednikom Vlade Srbije („moj brat Aleksandar“), doznali smo da je Vučić 20 godina uspešno krio kako ima burazera Arapina, koji može sve da nas kupi, u paketu, ali je za to čekao povoljnu priliku – da Srbija konačno postane UAE – Urnebesna Acina Enklava. Uglavnom, Vučićev brat šeik osećao se u Srbiji ko Srbin u Segedinu.

Na aerodromu su ga dočekali svi koji su se nadali da će šeik baš njih da kupi. Ostaje nejasno šta će na dočeku prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata šefovi BIA, VOA & VBA, osim ako u paketu sa poljoprivrednim kombinatima nije dogovorena i prodaja svih domaćih brendiranih službi koje se bave obaveštajnim & kontraobaveštajnim poslovima. Prijateljskoj UAE, ispostavilo se, fale plodne oranice, obučeni špijuni i jedan FK koji ima pehar Kupa evropskih šampiona.

Iz tog razloga je našem poznatom Fudbalskom klubu koji je promenio ime iz Crvena Zvezda u „Kad je teško – Čović“, poslata depeša iz potpredsednikovog kabineta, bazirana na epskoj narodnoj pesmi „Kraljević Marko & Arapin“. Sadržaj depeše prenosimo u celini:

„Kad Arapin sa svatovi dođe, Neka njega l’jepo dočekaju, I nek tebe dadu Arapinu, Da u dvoru ne zameće kavge, A ja znadem, đe ću te oteti, Ako Bog da i sreća junačka“.

Na već legendarnoj fotografiji koja je usledila – Džaja, Aca & šeik u civilnom odelu, takoreći kežual – smeju se ko lud na brašno zagledani u crveno-beli dres koji je Zvezda darovala dragom gostu.

– Vi ste veoma Šarm el Šeik – rekao mu je posle toga na tečnom arapskom sveže amnestirani Džaja, što u prevodu znači: „Vi ste neverovatno šarmantan čovek“.

Posle su ga vodili na ručak, mada je Džaja, gledajući onu sliku gde se šeik široko osmehuje, došao na ideju da ga prijatno iznenade i besplatno odvedu kod zubara. On je, pak, objasnio da nema potrebe, pošto je već u pregovorima sa bratom Aleksandrom o kupovini Stomatološkog fakulteta.

Burazer Aca, znan još i kao „Mali bata Ujedinjenih Arapskih Emirata“, na rastanku je dodao kako se nada da će šeik otkup Srbije završiti pre proleća, pošto se kod braće Arapa nikad ne zna ko će biti na vlasti posle proleća. Sa druge strane, Džaja je izrazio nadu da će Zvezda, ako već 20 godina ne može da „obezbedi proleće u Evropi“, dočekati makar „arapsko proleće“. Šeik se na ovu Džajinu opasku samo kiselo nasmejao, kao i brat Aca, ali je Džaja relaksirao situaciju konstatacijom: „Karijes na dvojci!“

Valjda ćemo se do naredne posete malko organizovati i uvežbati, kako bi naša duhovna vertikala sa šeikom bila potpuno vertikalna, pa će ga sledeći put na aerodromu dočekati Viva Vox u pratnji trubača sa kompozicijom: „Vičem EU, vičem UA, vičem E, volim samo UAE“.

Dragoljub Petrović: Krcun na Marakani

Dragoljub Petrović: Džak generacije

Dragoljub Petrović: Od Arkana do Tonija

Pokisli četnici čekali Čedu

2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Екопатриоте: Саопштење поводом ванредне седнице Скупштине Србије

16 јануара, 2013

На дневном реду прве ванредне седнице Народне скупштине под редним бројем 11. дневног реда наћи ће се Предлог закона о потврђивању Међународног уговора о биљним генетичким ресурсима за храну и пољопривреду бр. 320-3982/12 од 29. новембра 2012. године.

Поједини забринути или савесни грађани, како себе називају, су наведену тачку поистоветили са Предлогом закона о легализацији генетички модификованих организама који ће се тек наћи на дневном реду, ако налогодавци из Брисела процене да су домаћи издајници и послушници добро схватили наложени задатак и верно пренели добијене налоге у нови закон о генетички модификованим организмима. Али, и поред тога, наведена ратификација Међународног уговора представља такву опасност да је заиста потребно да сви грађани Србије изађу на улице и кажу да не желе потврду тог уговора, нити његову примену на овим просторима.

Ако се наведени уговор ратификује, Србија неће имати могућности да сачува своја аутохтона семена која изворно потичу са ових простора. По том Међународном уговору ће сутра, када семена из Србије буду патентирана, сваки њихов засад у Србији бити уништаван, јер није плаћено патентно право биоинжењерским компанијама које су патентирале наша семена.

Из наведених разлога потребно је да се грађани Србије освесте и почну свим средствима да се боре за своје право на живот и опстанак. Неке одлуке издајничке Владе Србије неће бити могуће исправити, нити последице отклонити.

http://ekopatrioti.rs/saopstenje-za-javnost-povodom-vanredne-sednice-narodne-skupstine/

http://www.danas.rs/upload/documents/Dodaci/2013/Kustendorf%20omot.pdf

3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Kustendorf u Drvengradu i i Viva Vox u UN

16 јануара, 2013

Poznata francuska glumica Odri Totu biće specijalni gost šestog Kustendorfa. Međunarodni filmski i muzički festival uz Moniku Beluči, članove slavnog engleskog rok benda „Pink Floyd“ – Nika Mejsona i Dejvida Gilmura, najverovatnije će ugostiti i čuvenu Ameliju Pulen.

Osnivač i reditelj Emir Kusturica rekao je da je i više nego zadovoljan što taj festival može da predstavi najbolje autore i stvaraoce filma među kojima i, kako je istakao, najbolju živu glumicu Izabel Iper, reditelja Ejbela Feraru kao i Tjeri Fremona. On je zahvalio Vladi Srbije koja svake godine podržava festival koji, kako je dodao, nema sponzore ni reklame. Na glavnom trgu u Kustendorfu, večeras je prikazana filmska retrospektiva festivala u proteklih pet godina, kao i njegovih gostiju Džima Džarmuša, Nikite Mihalkova, Džonija Depa. Počasni gost petog Kustendorfa je francuski glumac Tahar Rahim, holivudska zvezda Benisio del Toro, braća Darden, Marđan Satrapi, Frederika Aspok, biće prikazana dela reditelja Kim Ki-duka iz Južne Koreje i Nurija Bilge Džejlana iz Turske, a za studente će biti organizovana i predavanja dvojice autora. Najbolje radove izabraće predsednica i članovi žirija – iranska glumica Lejla Hatami, francuski producent Pjer Edelman i glumac Zoran Cvijanović.

Kustendorf – specijalni dodatak Danas:

Kustendorf

http://kustendorf-filmandmusicfestival.org/2013/

—

AUTOR: REDAKCIJSKI KOMENTAR

(…) Cinici među nama mogli bi da primete kako je obeležavanje takozvane „srpske nove godine“ u dvorani Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, u organizaciji predsedavajućeg najvišeg tela Svetske organizacije Vuka Jeremića, a u izvedbi beogradskog hora Viva Vox, neprimereno i neukusno.

Kako jedan državni činovnik na „privremenom radu“ u inostranstvu tuđim (državnim) parama pravi megalomanski spektakl, koji podrazumeva avionske karte nemalog hora na relaciji Beograd – Njujork – Beograd, njihov smeštaj, eventualne dnevnice i ostale troškove. I zaista: može se postaviti pitanje koliko je Jeremić time učinio Srbiji i „njenoj“ Novoj godini, a koliko u pogledu sopstvene promocije, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

Međutim, stvarnost nije jednodimenzionalna, pa bi isto tako moglo da bude ravnopravno pitanje: da li bi jedan beogradski hor mogao da nastupi u dvorani iz koje se, barem nominalno, upravlja svetom, da je predsedavajući Generalne skupštine UN neko iz Zambije, Litvanije ili Brazila. Uz ovo pitanje moglo bi da ide i potpitanje: ako su američki mediji, recimo, samo sedam dana ranije posprdno izveštavali o tome kako Srbi u SAD (od kojih mnogi i ne znaju srpski) uz rafalnu paljbu automatskog i poluautomatskog oružja proslavljaju Božić (jedan voditelj je primetio da su Srbi verovatno ubili i Deda Mraza), da li je onda loše što smo pokazali da poneki među nama znaju i da zapevaju. A američkim medijima ne promakne horsko cvrkutanje kada je u publici i Hilari Klinton i Ban Ki Mun. Njih, naravno, Jeremić mnogo ne zanima.

Možda će jednom i dvojba da li je trebalo organizovati nastup Viva Vox u Njujorku biti smešna, čak i nerazumljiva. Ako tako bude, onda će Srbija biti daleko od lošeg imidža koji joj je prišiven pre dvadesetak godina, a kojem trenutno ne možemo pobeći, taman i svi zajedno, koliko nas ima, zapevali.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ko_je_ubio_deda_mraza.46.html?news_id=254319

14 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

БРИКС: Преговори о оснивању заједничке развојне банке

16 јануара, 2013

Пет земаља чланица БРИКС-а су све ближе договору који ће отворити пут за оснивање заједничке развојне банке. То је изјавио јужноафрички дипломата задужен за организовање предстојећег самита земаља тог блока.

„Постоји велика сагласност око кључних питања“, рекао је Анил Соклал, заменик генералног директора при Одељењу за међународне односе, а преноси агенција АФП.

Иако детаљи још нису утаначени, изгледа да су Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република све ближе решавању најтежег питања, а то је колико ће новца свака од земаља дати за банку.

„Сума од 50 милијарди долара, колики би требало да бусе допринос сваке чланице, је нешто са чиме се сви слажемо, али је још потребан рад на томе“, рекао је Соклал.

Оснивање развојне банке је један од приоритета самита БРИКС-а, чији ће домаћин у марту бити Јужноафричка Република. Уочи састанка, министри финансија тог блока имају задатак да истраже изводљивост оснивања банке.

(Танјуг)

http://www.vaseljenska.com/svet/briks-pregovori-o-osnivanju-zajednicke-razvojne-banke/

2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Скупштина без Срба

15 јануара, 2013

Хитно треба омогућити долазак 250 Руса у Србију, дати им држављанства, променити законе и омогућити им да постану посланици Народне скупштине Републике Србије.

После тога у Скупштину поново ставити на гласање резолуцију или платформу за Косово и Метохију.

Нико не треба да брине, 250 руских посланика у Скупштини Србије неће захтевати проглашење ратног стања и напад на ОВК и Нато војнике који се налазе на Космету нити хапшења страних агената у Србији. Само ће изгласати закон којим се забрањује државним функционерима да наставе вођење преговора са Бриселом везано за статус Косова и Метохије и чланство Србије у Европској унији. Када Србија прекине преговоре са ЕУ и званично одустане од евроунијатских интеграција, можда тих 250 Руса остану да живе у Србији, а можда се врате у Русију. Такође, можда ће остати у Србији и примати новац од пореских обвезника Србије, а можда ће их плаћати Русија кроз донације Србији.

Шта ви мислите?

Можда је добар предлог и да омогућимо да 25 000 војно способних Руса добије држављанство Србије? Можда тако настане српска војска? Пожељно би било да и тих 25 000 војно способних Руса добија плате из Русије кроз донације Србији.

Председник окупационе владе Србије данас је у Београду изјавио да “Србија може да разговара и о столици за Косово у Уједињеним нацијама“.

Да постоји српска војска, или покрет отпора, како би гласила сутрашња вест у вези председника окупационе владе Србије?

10 коментара | Priče | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

БРАНКО ПАВЛОВИЋ: ШЕСТ СЛИКА О ЛУДИЛУ

14 јануара, 2013

Бесмисао и непамет се одвијају таком брзином да нам је само остало да их у краткој форми нотирамо, тек да се види да нисмо сви били луди у ово време.

Председник Никлић је изашао са првобитном платформом пре само три недеље. Она му је обазбеђивала неприкосновену позицију на политичкој сцени Србије. А данас је, након усвајања резолуције засноване на новој платформи у Скупштини, сам од себе направио политичку крпу, којом се додају Јовановић (ЛДП), Пастор (СВМ) и Стефановић (ДС).

Не само да је Николић подлегао притисцима него није био у стању ни у најмањој мери да предвиди след догађаја и сусретно предложи платформу за коју би, макар маркетиншки, могао да прикаже како је, као њен творац, нови „отац нације“.

Такав степен неспособности, страха од странаца и недоследности веома је забрињавајући.

Председник и потпредседник владе Дачић и Вучић покушали су да прикрију свој тријумф над Николићем маневром према коме би нова платформа имала бити тајна, па се не би могао доказивати Николићев дебакл.

И шта се догодило? Борко Стефановић их је разбио у пола дана.

Потпредседник Вучић се у поподневним сатима извикао на посланике, по свим правилима њему својственог поимања демократије, доказујући да су посланици ДС на нивоу зглавкара и да никаквог обелодањивања платформе нити има нити може бити, а и „баш га брига“ да ли ће неки посланици гласати за резолуцију.

Три сата касније ознака поверљивости је скинута са платформе, она је подељена посланицима, пораз председника Николића је постао јавна срамота, а Вучић се више није враћао у скупштинску салу.

Стефановић је натенане хвалио Дачића и још ревносније развлачио Николића по поду скупштинске сале.

Током расправе Николић је такође узео реч, и то време искористио да неких дестак пута говори о себи. Он је ово, па је оно, а, кад су сви мислили, он је рекао итд. итд. Да је у кругу породице тако говорио, ваљда би му неко рекао „Добро, Томиславе, пусти сад то, знамо сви да си најбољи, него шта да се ради са успостављеном границом, зашто нема речи о суверенитету Србије, зашто нема изричитог става да је КиМ у саставу Србије, зашто си одустао од најважнијих делова платформе, зашто се јасно не каже да су Срби на косову грађани Србије?“.

Највише, и то убедљиво највише, говорио је Дачић. Боље да није. Баш сам се стидео што ми је то председник владе. Један део његових говора није ни за пијацу. Једним делом је директно претио посланицима. А непрекидно је био контрадикторан.

Не могу да тврдим да је био контрадикторан у једној реченици, пошто, када Дачић говори, никада нисте сасвим сигурни када се реченица завршила, а када је почела нека нова. Истина, увек сте сигурни да та мисао нема ни почетка ни краја и да је једино извесно то да говорник по сваку цену хоће да остане на власти.

Најдуховитији део је био када је Дачић пребацио Марку Јакшићу (ДСС) да не може он, Јакшић, на скупу у Сава центру да га назива „приправником за издајника“ (дакле, веома прате шта радимо, само се праве да то не примећују и да нема значаја), на шта му је г.Јакшић реплицирао да то није он рекао него Рајко Петров Ного, а да он, Јакшић, мисли много горе о Дачићу.

Галерију апсурда у протеклих неколико дана заокружио је Вучић. Он креира корупцију, а истовремено се бори против корупције.

Продаја било чега што је државана имовина директом погодбом је незаконито. Централно место у кампањи СНС имо је Закон о јавним набавкама. И сада Вучић са Шеиком директном погодбом продаје, ни мање ни више, него пољопривредно земљиште (у некој трансакцији у којој ће се то посредно остварити). А непрекидно прича како се бори против корупције.

Па како знамо, Вучићу, да под истим условима неко други не би дао више од Шеика? Никако.

Па тако је, Вучићу, продат Сартид, и сада је то предмет истраге, а ви то исто изнова радите на много погубнији начин по интересе Србије, обзиром да је реч о пољопривредном земљишту. Потпуно безумље. Као да му је циљ да 2013. надмаши Влаховића (ДС) из 2003.

Србија сама мора да развија пољопривреду. Због тога што је то једина озбиљна развојна шанса (уз прерађивачко-прехрамбену индустрију). Ако неко други улаже новац у пољопривреду, он ће онда са пуним правом извлачити профит за себе.

Ако то радимо ми сами, ми ћемо профит реинвестирати, односно користићемо га за повећање потрошње у Србији. Шеик сигурно профит неће трошити у Србији.

И сад се још Вучић хвали тиме да ће странци уложити у пољопривреду. И нико не сме да му каже: извините, г. Вучићу, али то што радите је: (1) погубно за Србију; (2) акт високе корупције.

Оваква власт се има демаскирати и рушити одмах.

http://www.standard.rs/branko-pavlovic-sest-slika-o-ludilu-koje-se-ubrzava.html

Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

SLOBODAN VLADUŠIĆ: Dogodine u Polisu

14 јануара, 2013

Povodom teksta Gorana Lazičića Dogodine u Semoljpolisu, objavljenog u Danasu od 29. decembra 2012.

U Goranovom tekstu nema ničega ni nalik na uvid o razlici između Prestonice i Megalopolisa, koja simbolizuje otkidanje koncepta Megalopolisa od humanističkih temelja na kojima nastaje Polis. To je bazična ideja koja se potom nijansira u različitim pravcima, donoseći različite rezultate.

I umesto da knjigu prvo predstavi, kako bi čitaoci Danasa i sami mogli da izvedu zaključak o njima, a onda i oceni, Goran je jedino falsifikuje. I šta sada da ja radim? Da polemišem? Sa čim da polemišem, jer sve što Goran tamo piše, nema veze sa onim što sam ja napisao. Evo i primera:

Na jednom mestu u Goranovom tekstu pod navodnicima stoji sintagma „homogene nacije“ koju ja navodno postavljam „kao normu“ (to kaže Goran) u svom navodnom „etnonacionalističkom“ (i ovo on kaže) antiglobalizmu. Navodnici kojima je okružena sintagma „homogena nacija“ sugeriše da Goran citira nešto što se nalazi u mojoj knjizi. Dakle, u rukopisu moje knjige nigde nije upotrebljena sintagma „homogena nacija“, što znači da Goranov „citat“ iz moje knjige nije citat, nego fikcija, izmišljotina ili montaža (da upotrebim terminologiju iz doba u kojem se odigravaju bezmalo sve priče iz Kišove Grobnice za Borisa Davidoviča). Zašto je to Goran uradio? Pa zato da bi mi mogao pripisati „srpski parohijalno-militaristički nacionalizam“. To što mu kao dokaz služi sintagma koje nema u knjizi, Goranu, ne smeta. Na sudu se to zove „lažno svedočenje“ i podleže krivičnoj odgovornosti.

To je jedan mali, očigledan primer, a bezmalo ceo tekst je sastavljen od takvih kvazicitata, pripisivanja tvrdnji koje nigde nisu izrečene, hotimičnog nerazumevanja, pojednostavljivanja, nedvosmislenih denunciranja uz upotrebu jakih atributa (patrijahalno-militaristički, parohijalni, nacionalistički, /ultra/desni itd…) bez ikakvih korektnih citata (lažnih zato ima sasvim dovoljno) koji bi te atribute potvrdili. Takve i slične tehnike potvrđuju da Goran mrzi knjigu Crnjanski, Megalopolis, jer kako inače shvatiti to bezočno nizanje falsifikata… Kažem mržnja, jer mržnji ne trebaju ni građanski ni epski obziri, mržnji ne treba ni intelektualno poštenje, ni Pekićeva potreba da svakom svom junaku (ideji) da najbolje šanse. Mržnji treba samo močuga i mračna ulica.

(…) A taj prostor je odvojen (u Danasu), Gorane, možda zato što i ti i ja vrlo dobro znamo da je Crnjanski, Megalopolis vrlo relevantna knjiga i to upravo zbog defanzivnog romantičarkog kosmopolitizma koji jeste realna alternativa sadašnjem procesu globalizacije. I baš zato što taj termin potpuno ukida mogućnost da se moja intelektualna pozicija (koja bi se, uzgred budi rečeno, mogla najbliže opisati kao pekićevska) svede na ono na šta bi ti želeo da je svedeš, Goran brže-bolje falsifikuje brdo „citata“ kojih uopšte nema u mojoj knjizi! I baš zato će u svom master-falsifikatu, na kraju teksta, da napiše kako Crnjanski „modernom globalizovanom svetu suprotstavlja defanzivni romantičarski kosmopolitizam (što bi mogla biti definicija sumatraizma)“.

Jedno pitanje Gorane, odakle znaš to što si napisao? Odnosno: koga citiraš kada staviš pod navodnike sintagmu „defanzivni romantičarski kosmopolitizam“? Da li možda neki svoj tekst o Crnjanskom? Sudeći po elektronskom katalogu Narodne biblioteke, tvoji tekstovi o Crnjanskom, Gorane, ne postoje. To će reći, da ti o Crnjanskom imaš samo osnovno fakultetsko znanje. U najboljem slučaju.

Da ne bi puno razmišljao, odgovoriću ti: citiraš Crnjanski Megalopolis, ovaj put ispravno, pa stoga verovatno i ne navodiš da je to moj uvid o Crnjanskom. Jer da si to naveo, onda ne bi nikako mogao napisati nastavak rečenice u kojoj Crnjanskovom defanzivnom, romantičarskom kosmopolitizmu „Vladušić (…) zloupotrebljavajući pritom delo velikog pisca kao paravan, suprotstavlja ofanzivni srpski parohijalni nacionalizam (što možemo označiti kao, semoljizam)“. Gde ja to suprotstavljam romantičarskom kosmopolitizmu ovu budalaštinu koja postoji samo u tvom tekstu, Gorane? Pitam gde, kada i ti i ja znamo da je moj pasus o Crnjanskovom defanzivnom kosmopolitizmu poslednji pasus u mojoj knjizi – što će reći da posle njega nema ništa, a ponajmanje nekog „ofanzivnog srpskog parohijalnog nacionalizma“ – i što je lirski ton koji taj pasus preplavljuje, stiska sugestija da se poistovećujem sa Crnjanskovim defanzivnim romantičarskim kosmopolitizmom, te da u njemu pronalazim prijatelja u prošlosti.

A zašto Goran po cenu laži, želi da me odvoji romantičarskog kosmopolitizma? Pa zato što romantičarski kosmopolitizam kaže otprilike ovo: ja sam deo jedne nacionalne kulture koja je svojim vrhovima deo jedne svetske kulture, sačinjene od nacionalnih kultura, a to Goran, koji je vrhove video samo na wallpaperu, ne može da prihvati. A kada ne postoji svest o vrhovima, što znači o vrednostima i razmeni tih vrednosti između nacionalnih kultura, onda je moguće da se umesto prikaza jedne knjige ta knjiga neprekidno falsifikuje i da se potom napišu rečenice koje lagano klize ka rasizmu i biopolitici: „Vladušićeva pozicija u studiji Crnjanski, Megalopolis pripada onom tipu konzervativnog antiglobalizma koji je pre svega projektovan za domaću upotrebu i za autorsku ličnu simboličku dokapitalizaciju unutar lokalne zajednice“, odnosno „jedno je kada Vladušić ovakvu studiju piše i objavljuje u Novom Sadu tj. Beogradu i na srpskom jeziku, a sasvim drugo da je to uradio na nekom od univerziteta u svetu i na engleskom jeziku (ili bar na nekom od velikih svetskih jezika)“.

(…) Međutim, ako Goran baš želi da nešto iz Crnjanskog, Megalopolisa vidi na nekom od svetskih jezika (najbolje na engleskom, pošto mu je on, kao bivšem studentu srpske književnosti, je li, najbliži) pošto, sasvim rasistički, smatra da ono što je napisano na nekim drugim jezicima nije vredno čitanja (dakle, može se koristiti za potpalu) hajde da mladiću to i učinimo: zamolio bih te, Gorane, da u svojoj kosmopolitskoj biblioteci, u kojoj pretpostavljam nemaš nijednu knjigu na tzv. „jeziku lokalne zajednice“, pronađeš zbornik Imagology today – Imagologie heute (uredio Davor Dukić, Aachen Beitrage zur Komparatistik 10, Bouvier, Berlin 2010), te da otvoriš page 175. Tu ćeš videti tekst pod naslovom Imagology and the Metropolis – autor tog teksta sam ja, a delovi tog teksta su kasnije uključeni u knjigu Crnjanski Megalopolis.

Za kraj: pošto se očigledno stidiš jezika na kom pišeš, zamolio bih te da sledeći tekst o mojoj knjizi napišeš na nekom od tzv. „svetskih jezika“.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/knjiga_danas/dogodine_u_polisu.54.html?news_id=254088

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Antitalibani

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

6 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

13 јануара, 2013

Никола Варагић

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ

Реаговање на текст: Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

Поштовани господине Павков,

мој текст “Југословенство“, као и претходни “YUпараноја“ који смо коментарисали на блогу Преврат, управо су написани због овога што и ви у одговору на мој текст пишете:

“Срби једноставно не схватају да „превише љубави – обично удави…“. Ми се као мала деца одушевљено бацамо у загрљај сваком странцу који онако, ноншалантно и као узгред покаже слаткиш, а када се испостави да су већина тих странаца настрани педофили који према нама имају сасвим конкретне болесне намере – кривимо њих уместо да кривимо себе.“

Нигде не кривим друге, моје поруке су у оба текста упућене Србима.

Не бих рекао да сам толико начитан, јесам доста читао, али о српству и југословенству више пишем на основу познавања људи око мене, а до сада сам у животу упознао доста људи. Оно што знам јесте да Србију од 1990. године не води моја генерација, већ генерација људи која је учила школу по вашем систему. Искрено, не видим разлику између школског истема из вашег доба, мог доба и доба данашње деце. Мислим да је у питању један исти систем, настао 1945. а са коренима од пре рата. Не знам како можете да хвалите тај (школски) систем, када се види какве су последице тог система. Пре неколико дана сте на блогу поставили интервју са академиком Михајловићем у коме он описује да је као ђак отеран на Голи оток само зато што је бранио два ђака, два друга из разреда, која су испричала неки виц и због тога ухапшени (у НИНу пре пар дана драмски писац Душан Ковачевић помиње 10 000 убијенх Срба – интелектуалаца – у Београду за пар месеци, на крају рата). Један удбаш, кога помиње и академик Михајловић, хвалио се како је ишао тајним путем до Њујорка са 300 000 долара да купи неки део на црном тржишту а нашао га је у продавници за 30 долара. Школство које је настало током СФРЈ је наслеђе школског система који је у Србији почео да настаје још у време Доситеја Обрадовића, а посебно од почетка 20. века. Комунисти су преузели неке добре ствари али су суштински, као и све друго, деградирали. Ја сам због тога остао ван тог (школског) система, постао сам самоук, дакле, читао сам и оно што није мејнстрим, као што сте и ви радили у ваше време. Верујем да је тако у свим временима. Толико о читању и школи.

Не тврдим да је “Велика Србија могла да настане као резултат победе Антанте над силама Осовине“. Није суштина мог текста у некаквој геополитици. То није био циљ ни текста Глупаци и преваранти. Посебно не у смисли мењања прошлости, и разматрања шта би било кад би било.

Ми имамо прошлост која је стварна а то није настанак Велике Србије већ настанак Југославије. Не знам какве би биле последице да је настала Велике Србија, видимо последице настанка Југославије. Очигледно је и Бранислав Нушић погрешио, нико није безгрешан. Оно шта сам хтео да укажем, на првом месту, када сам поменуо могућност стварања Велике Србије, а не Југославије, те 1918. године, није геополитика, није то да ли би нас савезници подржали или не, већ да ли су Срби имали план, зашто нису имали план, да ли су имали вере, воље и знања, да ли су знали ко су и шта су, колико су били искрени, храбри, колико су били спремни за борбу, колико су били сигурни ко су прави пријатељи и савезници, па тек онда ко су непријатељи и какве су их препреке чекале. Ово, пак, указујем да не би правили исте грешке у будућности. Данас нас исте препреке чекају, ни после 100 година није затворен западни фронт. Чињеница је да, иако су Срби створили Југославију а не Велику Србију, и више од тога, кренули да стварају југословенску нацију, то ништа суштински није променило код Хрвата, Словенаца, муслимана, Албанаца, Бугара, Мађара, Аустријанаца, Немаца, Италијана, Ватикана, Париза, Лондона, Вашингтона и тајних организација – убрзо је убијен југословенски краљ а после тога је дошло до напада на Србе, или тачније до још једног покушаја истребљења православних Срба, током Другог светског рата. А после Другог светског рата, Срби се масовно одричу српства и православља, прогоне православне свештенике, спроводе латинизацију, прихватају за “вођу“ југословенске нације Хрвата и коминтерновца, па су опет исти непријатељи спремили нове нападе, који су дошли са разбијањем СФРЈ. Ти напади нису престали, и ове 2013. и наредних година, чекају нас исти напади и исти нападачи. Дакле, хтео сам да укажем, са примером стварања Велике Србије те 1918. да би се са тим нападачима лакше изборили ако би смо били сложни, ако би смо знали ко смо и шта смо. Могла је да се створи Краљевина Србија, која је постојала и пре Првог светског рата, можда то не би била Велика Србија, и не би имала пуно савезника, али би била Србија, а не Југославија. Није ни Југославија имала више савезника. Таква Србија би боље штитила и Србе који су остали ван граница Србије. Можда би данас на тим територијама живело више Срба, то не знамо. Знамо да их данас тамо нема. Не би их било ни да је опстала Југославија. Због тога је настала Југославија. Тада је српска елита била подељена на оне који су за српство и оне који су за југословенство. Српска елита је таква била и 1995. и зато је издана (остала неодбрањена) Република Српска Крајина. Таква је и данас српска елита. Нису православни Срби отворили фронтове, нити православни Срби могу да затворе фронтове према Ватикану, коминтерновцима и масонима, није то свађање са целим светом, нити ту може бити компромиса, јер друга страна то не жели. Другим речима: наши нападачи су они који (су изнедрили теорију еволуције и) прихватају само “закон јачег“, за њих је смисао живота “воља за моћ“, и желе да папа или велики архитекта постане Кнез овога света. Православни Срби не уклапају се у њихове планове. Ако некоме није довољно да то схвати после свега што се дешавало на Балкану, погледајмо Немачку, данас најмоћнију државу Европске уније, непријатеља из претходна три рата: зашто данас у Немачкој не живи сто или хиљаду пута више Лужичких Срба? Колико ће Лужичких Срба живети у Немачкој на крају 21. века ако Срби ускоро не крену да помажу Лужичке Србе?

Наравно да 1918. године Хрват католик не би изјавио да је (поново) Србин. Међутим, Хрват католик није изјавио ни да је Југословен. Није ни 1945. Хрват комуниста изјавио да је Југословен. Тужно је што су се многи Срби 1945. изјаснили као Југословени, чим су партизани дошли. Прво што су урадили јесте да су намерно почели да потискују ћирилицу. Хрвати ни за време монархије ни за време комунизма нису латиницу мењали ћирилицом. Хрвати су се борили против српског краља који је стварао Југославију. Срби се нису борили против хрватског комунисте и католика који је стварао Југославију. Понављам, не треба да кривимо друге, треба да кривимо себе: зашто су српски краљ и српска елита стварали Југославију, зашто Срби нису отерали са власти комунисте и комунистичког диктатора? Да ли је 1918. године Југославија створена само зато што није било паметно отварати западни фронт и улазити у сукоб са Великом Британијом, Француском и Италијом, или су постојали и неки други разлози? Уколико прихватимо да је стварање Јуославије била неминовност, да ли је неминовност била и стварање југословенске нације? Зашто се убрзо након тога највећи број Срба одрекао и Бога и Цркве и православне традиције? Ко се данас изјашњава као Србин и ко нема проблем да поносно каже да је Србин?

Слажем се са вама и вашим описом оних који су побегли од комунизма и живели по свету. На свом блогу указујем на те мане расејања и Цркве, равногораца и антикомуниста, у одговору Бранимиру Марковићу, као и сада вама, подсећам да је комунистички диктатор владао до краја живота, да (нео)комунисти и данас имају превласт у Србији. Колико су комунизам и југословенество укорењени међу Србима видело се и из недавне полемике господина Бранка Павловића и Бошка Обрадовића. Међутим, истина је да од времена Тесле и Пупина најбољи део српског народа живи у расејању, а посебно после 1945. и 1990. године, када су најбољи одлазили у највећем броју. Грешите када све људе из расејања критикујете. У расејању је опстала и Српска Православна Црква, и ћирилица, и традиција, и народна кола и народне ношње, из расејања сваке године стижу милијарде долара које одржавају у животу окупирану Србију, из расејања и дан данас, без обзира на разне злоупотребе и подметања удбаша, стиже хуманитарна помоћ угроженим Србима на окупираним територијама, стиже и подршка политичким организацијама, попут покрета Двери српске. Срби се нису почели ослобађати комунизма и враћати вери и традицији захваљујући комунистичким “дисидентима“, већ највише захваљујући утицају који је долазио од стране људи и организација из расејања, и Цркве. Такође, пошто сте поменули Милана Стојадиновића, он се заиста видео са усташким поглавником у Аргентини, али су на тог усташког поглавника пуцали Срби равногорци у Аргентини и смртно га ранили. Међутим, остаје чињеница да је православна Србија и 1918. и посебно 1945. потпуно разбијена, поражена, скоро потпуно уништена. Због тога православна Србија после 1990. или после 2000. није могла да уради више. Сада се поставља питање хомогенизације Срба у Северној Србији (Војводини), потребно је да се Срби који живе у Војводини уједине и окупе, али око чега? Око српства или југословенства? Око крста или пирамиде? Око одбране Косова и Метохије или уласка у Европску унију?

Долазим до главне ствари коју сам хтео да истакнем а због чега сам добио највише негативних коментара – до онога, што они који не верују у теорије завере, називају тајна “ватиканско-коминтерновско-масонска завера која хоће да уништи васколико СрБство“. Прво, све су то посебне организације, са различитим циљевима, на различите начине су настале. Нису сви клирици Католичке цркве слуге антихриста, напротив, верујем да ће у Рај отићи и неко ко је био католик, или протестант. На неким нижим нивоима масонских организација сигурно можемо наћи искрене вернике, који верују у Христа. Међу коминтерновцима можемо наћи и оне који не мрзе Србе. Не мислим да је цео свет под контролом једне тајне организације или једне породице, не мислим да је све што се догађа последица одређених намера малог броја људи који владају светом. Нисам срБски патриЈота, нити српски радикал, већ православни Србин. Зато нисам наиван и неупућен. Зато сам свестан да постоје малобројне групе људи (на врховима пирамида унутар својих организација) које се међусобоно боре за превласт у свету али и међусобно сарађују. Па се тако у неким сегментима између Ватикана, Коминтерне и неке масонске организације интереси могу поклопити када су у питању православни Срби и тада они неће међусобно ратовати али ако су у питању неки закони унутар ЕУ или САД, ако је у питању одређени новац међународних банака и корпорација, онда могу бити у сукобу. Запад је у многим стварима разједињен, али у борби против Православне Цркве и Словена је прилично уједињен. Када би Запад успео да потпуно сломи православну Русију и православну Србију тек тада би Хрвати, Словенци, Пољаци, Чеси, Словаци и Украјинци видели са ким имају посла и не би им много помогло ни то што су католици ни ако су атеисти. Ако за сто година Германа буде 50 или 100 милиона више, неће се ширити ка Западу, већ ка Истоку, ка словенским земљама. Исто важи и за Британце, Холанђане, Французе… који годинама уназад купују читава села у скоро свим словенским државама. Ако се тако настави и наредних сто година колико земље у Пољској ће бити у поседу Пољака, колико ће од обале Јадрана бити у власништву Хрвата? Да ли ће ти Европљани имати неке везе за Ватиканом и да ли ће бити хришћани? Да ли ће бити искрени социјалисти и градити друштво “социјалне правде“? Да ли ће за сто година, ако се сломе православне словенске државе а настави куповина имовине и земље од стране Европљана, већина Хрвата или Пољака говорити немачки или енглески или ће говорити језиком којим сада говоре? Да ли ће делови Пољске временом постати делови Немачке, а делови НД Хрватске и Словеније постати делови Италије и Аустрије? Или неке цетрализоване ЕУ којом не владају Словени и хришћани? Са друге (југоисточне) стране, створена је зелена транзвезала, управо је објављена вест да либански “Хезболах“ купује “Пошту“ и “Телеком Косова“, пошто се из посла повукао државни секретар САД из времена бомбардовања Србије 1999. године. “Хезболах“ је терористичка организација која не води само одбрамбени рат против западних империјалиста и циониста, они воде и рат за ширење ислама и покоравање других народа. Таква организација је “Муслиманска браћа“ а све њих подржава већина арапских шеика и исламских мула и улема. Познато је да и либерали и конзервативци са Запада и талибани и салафисти са Истока сарађују – тренутно на рушењу власти у Сирији, пошто су то урадили у Либији и Египту. Са НД Хрватском су сарађивали пре 20 година и Иран и Турска и Саудијска Арабија и Либија, заједно са САД, Немачком и Великом Британијом, а против православне Србије. Либерали и талибани нису искрени савезници, али то могу да буду у Босни и Херцеговини током одређеног периода, као што католици и билдербеговци или масони нису искрени савезници, али то могу да буду у НД Хрватској током одређеног периода. Нико од њих не може да буде искрен савезник и прави пријатељ православне Србије. Да би се све ово знало и разумело довољно је мало здравог разума, добро познавање историје и општа информисаност о свету у коме живимо. Међутим, Срби су слуђени, као да им је сврака попила мозак, као да им је душу запосео неки демон.

Није тачно да су сви Гали заборавили своје порекло, нити Французи негирају галско порекло, сигуран сам да више Срба зна историју Гала (зхваљујући Французима који се поносе том историјом) него историју свог народа. Данашњи холандски језик више личи на некадашњи франачки, данашња Француска постоји на територији коју су некада Гали поседовали, модерна Француска не признаје националне мањине већ спроводи асимилацију, за већину Француза Дидије Дрогба никада неће бити Француз као што је то Жерар Депардје (познатији као Обеликс). Да је то могуће верује много Француза, многи Французи верују да се муслимани и Арапи могу асимиловати, и зато Француска за пар деценија неће бити тако лепо место за живот – више ће да личи на Југославију током распада и грађанског рата. Тако је и настајала модерна Француска, тако је настала и француска нација и француски језик – на присили, на асимилацији. Све је јако компликовано око Француске, за коју верујете да је све веома једноставно. Многи ће се изненадити када много тога што је било сакривено буде откривено у Француској. Сада Каталонци траже независност од Шпаније, Аустријанци се буне у Италији, поново немири у Ирској, Шкоти траже независност, Белгија се вештачки одржава, итд. Но, то је друга тема.

Пре сто година, у време када је српска елита веровала у идеју југословенства, Срби су се делили на Србе православце, Србе католике и Србе муслимане. Могуће је да је међу Србима тада било оних који су веровали да преко југословенства могу да уједине све Јужне Словене, односно да заштите све православне Србе и врате у своју нацију све Србе који нису били православни хришћани. Могуће је да је због тога Краљ Александар постао масон. До тада се у јужнословенским крајевима где претежно живе католици или муслимани још могло чути да је неко од њих српског порекла. У то време се у већем броју појављују и Срби који нису били верници, већ атеисти, агностици и прогресивци. До краја 20. века сви католици и муслимани који су се некада изјашњавали као Срби – нестали су – потпуно су асимиловани међу Хрвате и Бошњаке. Од почетка 20. века велики број Срба атеиста и прогресиваца такође је заборавио на своје корене, или их се одрекао, многи су постали Југословени, па су тако у Црној Гори настали данашњи Црногорци, у Македонији већина данашњих Македонаца, а Срби атеисти и прогресивци који сада живе у Северној Србији све се мање зову Србима а све више Војвођанима. Данас ће многи Срби из круга двојке за себе пре да кажу да су Европљани (пошто су нестали Југословени), него Срби. Схватам да је међу православним Србима одувек било лоших људи, схватам да је православна Србија учинила бројне грешке, Црква није савршена, јасно ми је да се хришћанство међу Србима није ширило само милом, да православље није опстало само захваљујући лепим речима, али се не сме заборавити и друга страна, и зато ја не покушавам да “забетонирам“ своју “истину“, већ да укажем вама који имате другачија мишљења на другу страну, на друге истине, и то указивање може бити “вриштећа једностраност која избија из сваке конклузије“.

Шта је та једностраност?

Међу Србима сада, ове 2013. године, када више нема Срба католика и Срба муслимана, када су настали данашњи Црногорци и Македонци и имају своје независне државе, постоје поделе са једне стране на Србе који су православни хришћани или само поштују православну традицију и СПЦ и са друге стране на Србе који не желе да имају скоро никакав контакт са православном Србијом, са религијом, са хришћанством, са народном традицијом, са људима са којима деле много више од простора на коме живе и имају много више заједничког од језика којим говоре. То је та подела на прву и другу Србију. Међу онима који припадају првој Србији нису сви православни хришћани, има оних који на Југославију и комунизам гледају са симпатијама. Међу онима који припадају другој Србији све је мање православних хришћана, све је више југоносталгичара, евроутописта. Без обзира на све мане, грешке и грехе православне Србије, постоје и други разлози због чега тако много Срба већ вековима прелази у друге нације и религије, ствара нове нације, не жели да има било какве везе са православним Србима. Ви мислите да ће можда доћи до нестанка православних Срба, односно Срба, а ја мислим да ће православни Срби опстати до краја, до Другог доласка Христовог. Данас је све мање Срба који верују у Други долазак Христов.

Овде долазимо до масона (илумината, темплара, окултиста, малтешких витезова, билдерберговаца…) и зашто је та прича важна да би се разумело све што се догађало око српског народа од Првог српског устанка, преко настанка Југославије до данас. “New age“ покрет а са њим на одређене начине и одређеним нивоима (касније) повезан екуменизам прате српски народ од ослободилачких ратова са почетка 19. века до ослободилачких ратова у првој половини 20. века. Зато сам напоменуо у одговору Бранимиру Марковићу да је важно знати да је Краљ Алескандар био масон, да је добар део припадника српске елите који су залагали за стварање Југославије припадао масонским организацијама и да су остале грађевине у Београду као сведоци тог времена. Међутим, какве је користи српски народ имао што је тако велики број српских интелектуалаца, политичара, аристократа, генерала, писаца… припадао некој масонској организацији, имао добре контакте са неком страном службом или државом, да ли су због тога Срби мање страдали у светским ратовима? После сто година и на Западу се сваким даном показује да је концепт “new age“ покрета доживео неуспех, нема ништа од “mealting pot“ политике, од неолибералне идеологије, од стварања једне светске религије, светске владе (а да није тоталитарна) и слично. Југославија је била експеримент, део експеримента, оних који су предводили “new age“ покрет, који су веровали у те идеје. Екуменизам није могућ јер нема компромиса око догмата вере. Католичка црква учи да је из Сина потекао Свети Дух, изједначила је папу са Христом, схоластички теолози или философи који су постали католички светитељи усмерили су западно хришћанство ка човекобоштву тако што су уклонили апсолут и рекли да се човек може ослонити на самога себе, те отворили пут појави лажних пророка, који су на таласу хуманизма и прогреса стигли и до Србије. Томе је допринео и јудаизам, односно ширење јеврејских “тајних учења“ (старозаветна свест није признавала искуства душевних доживљаја, Христово учење о греху разликује се од учења талмудиста). Отворен је пут ка човекобоштву. Данас имамо са друге стране силу која прихвата само “закон јачег“, људе за које је смисао живота “воља за моћ“, и желе да папа или велики архитекта постане Кнез овога света.

О свему овоме ускоро у тексту који сам почео да пишем, пре ових одговора вама, на тему мистике и православља. Овде ћу још додати (а остало разјаснити у тексту који следи): наш центар је измештен ван српства, ван Христа. За лаике и оне који не верују у Христа, да објасним овим речима: (још увек) ништа не може да замени Христа – није се појавила већа Љубав, није се појавила већа Вера, није се родила већа Нада, неће бити више слободе, свет неће постати боље место за живот, Срби неће боље живети ако уклонимо Христа, ако Христа заменимо Будом, Мухамедом, великим архитектом или ако створимо бога по мери палог анђела. Постоје православни Срби који нису срБске патриЈоте већ православни хришћани и они не бране своју веру и своју Православну Цркву само зато што су Срби и родољуби, већ зато што су Христови војници. Такви Срби нису прелазили у католичку веру, нису постајали муслимани, нису постали комунисти, нису данас евроутописти или југоносталгичари. Нису то радили само зато што су српски родољуби, већ и зато што су искрени верници, хришћани. Само Православна Црква потиче са извора хришћанства, чува догмате вере, има корене својих учења у Светом Писму и Предању. Од свих Срба данас се за Косово и Метохију искрено и до краја боре само такви Срби, православни хришћани, који се боре не само зато што је Косово и Метохија света српска земља већ и зато што, ако се не боримо за Космет, ми се одричемо Христа, својих православних хришћанских корена, догмата хришћанске вере, хришћанског начина живота. Због тога се Срби, који су у већини православни хришћани, разликују од својих непријатеља, због тога су Срби много мање нападали своје непријатеље и чешће се бранили од њихових напада, због тога су Срби далеко мање злочина починили над непријатељима, који су над Србима спровели неколико геноцида и етничких чишћења током 20. века.

Да закључим, основни српски проблем је несналажење у времену и простору. Само као Срби можемо да стварамо државу Србију, само као Срби можемо да одбранимо (Северну) Србију и Косово и Метохију, само као Срби можемо да развијамо нашу Србију. Лично немам никакав проблем да нашу Србију стварам и са онима који нису православни хришћани, који не верују у Бога. Довољно је да нико од вас мене не приморава да не будем верник и да ме не прогони зато што сам хришћанин, да ме нико не приморава да верујем у нешто друго, да ми нико не брани да пишем ћирилицом, да ме нико не тера да се изјашњавам као Југословен. Тешко је сарађивати са онима који се исмевају твојој вери. Постоје Срби који су такви хришћани да им веру не може уздрмати ни “ерупција вулкана“ ни “глад“, нити се питају зашто Бог дозвољава такве ствари. Ја никог нећу терати да постане православни хришћанин, нити да се назива Србином ако неће а жели да живи у Србији, нити да пише ћирилицом, осим тамо где је то прописано Уставом и законима.

Данас је већина Срба део Српске Православне Цркве, тачно је да се могу наћи свакакви православци, али то јесте већина данашњих Срба – православни хришћани. Они који јесу Срби, који не желе да се одрекну свог српског идентитета, који желе да остану Срби, да говоре српски језик, да пишу латиницом и понекад ћирилицом, они који желе да се врате српству, а нису православни верници, нису верници уопште, морају да прихате ту чињеницу и са оним бољим делом православне Србије изграде нашу Србију, велику Србију. Важно је да сви, и православци и они који то нису, на свој начин, следе речи Патријарха Павла током сукоба 1991. године, које су универзалне и важе за све људе, са којим завршавам и овај одговор: “Наша нас је вера учила да увек будемо људи, никад нељуди… Не само да преживимо, биолошки да надживимо, него да преживимо као људи Божији… То није само витештво, То није само отменост. То је нешто несравњиво дубље. То је оно чиме смо, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али као људи Божији. Е о томе се ради. Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацај нас у јаме. Кад је пушка, пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их није пит’о, ‘оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице што смо рођени у овом народу нити заслуге. Али да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е да увек будемо људи, никада нељуди“.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА ПРЕВРАТ:

Бранимир Марковић: југоС(п)ЛАВ МЕДУЗА (ПРИЛОГ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ)

Драган Томић: Јахачи магле – први део

Драган Томић: Јахачи магле – други део

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

25 коментара | KOSMET VIA KOSMOS | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Стефан ДУШАН: Чаршија господара Вучића

12 јануара, 2013

“Из мојих уста нисте чули никада за ту границу (Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица). Никада!“ То је убрзо по разбијању радикала и формирању нове еврофанатизоване странке, СНС, изјавио Александар Вучић. Истиномер га ефектно демантује: послушајте само овај Вучићев говор. Негујмо културу памћења.

ЦЕО ТЕКСТ: http://www.srpskikulturniklub.com/vucic-b92

1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

12 јануара, 2013

(…) Друго, није спорно да је престолонаследник Александар био масон; спорно је што сте подлегли маниру да чисто да би била гушћа чорба, у исту удробите и Ватикан и Коминтерну. Мада нека мистика и езотерија нису стране масонским ритуалима, нисам спреман да масонерију посматрам искључиво као Антихристову антицрквену ујдурму. Сумњам да је Доситеј постао масон јер му је досадило да се моли Богу па је опасао кецељак и кренуо да млатара виском; пре ће бити да одговоре на тешка питања није могао да пронађе у оквирима хришћанске догме, па се размонашио и отиснуо путевима просветитељства. Не мислим ништа добро о удруживању у конспирације било какве врсте, па тако ни у масонске ложе, Опус деи или Трећу интернационалу – али мислим да бисмо ми Срби много боље пролазили када бисмо били мало обазривији приликом отварања фронтова на све стране, где треба и где не треба, где имамо шансе и где их немамо уопште.

(…) Скоро четрдесет година је трајала комунистичка диктатура ЈБ Тита. За то време као што је познато, они који су се школовали у југословенским школама и универзитетима учили су по програму који је одобравала комисија формирана од ЦК СКЈ. Шта су за то време радили емигранти, ратни и послератни тзв. српска дијаспора? Ко је њима бранио да раде на очувању вере православне, очувању традиције и тековина косовског боја, чојства и јунаштва… Уместо тога, прво што им је пало на памет, било је да се препусте кукању о англосаксонској издаји и то гле чуда – у сред среде највеће англосаксонске државе – САД! И то кога су нашли за партнера у кукању? Хрватске усташе који не могу да прежале што Јасеновац није радио у три смене. (На Скрибду постоји преписка Стојадиновић – Павелић, ко нема паметнијег посла – има се шта научити.)

ЦЕО ТЕКСТ:

Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

(Преврат)

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Marko Simonović: Pismo bratu iz (prve) Srbije

12 јануара, 2013

Poštovani gospodine Koprivica,

Prvo bih voleo da Vam se zahvalim: Vaš tekst „Dobrica Ćosić i njegovi patološki mrzitelji” me je inspirisao da ozbiljno promislim svoje identitete (građanina Srbije, Srbina, s Vaše strane nametnuti identitet „Drugosrbijanca“ i mnoge druge) i pokušam da shvatim šta promiče današnjim diskursima o identitetu u Srbiji. Ipak, moram priznati da mi je teško da reagujem na Vaš tekst, pa i samo na deo „Kome (ni)je upućen Ćosićev poziv?”, u kome naširoko citirate i komentarišete moje pismo gospodinu Ćosiću. Za ovo postoje bar dva razloga. Prvo, Vaš tekst je primer onoga što se u nekim teorijama kuture zove othering ili konstruisanje „Drugog“: Vi pokušavate da nekoliko vrlo različitih reakcija na Ćosićevo pismo predstavite kao reakciju jednog homogenog i usaglašenog kluba: kluba „Ćosićevih patoloških mrzitelja“. Taj klub, u koji me iz nekog razloga ubrajate, stoji u odnosu „drugosti” prema Vama i „Vašima”, pa zato mislite da „nam“ kumulativno možete spočitavati sve što Vam smeta u bilo kojoj od pojedinačnih reakcija. Konstruišući ovog imaginarnog „Drugog” zapravo niste odgovorili nijednom od nas. Čudi me da Vam je promakla činjenica da je, ako gledamo samo diskusiju o Ćosićevom pismu, od Vas do mene taman koliko i od mene do gospođe Srbljanović, te mi ne izgleda smisleno da ja Vama objašnjavam šta su „naši“ razlozi.

(…) Zahvaljujući Vašem tekstu, shvatio sam da Vama i „Vašima“ ta tapija ne pripada. Ja, shvatih uz Vašu pomoć, zapravo ne verujem u dezinvestiranje, već u hiperinvestiranje u etničke i druge kulturne identitete, jer nas upravo to, a ne samo čekanje obećane čisto građanske države, čini povezanijim, odgovornijim i delotvornijim. Takođe ste mi pomogli da shvatim da se ideal građanske države i etnički identiteti nikako ne nalaze u odnosu suprotnosti. Evo kako ja to vidim.

(…) To što sam srpski rodoljub nikako ne menja činjenica da sam i Hrvat, Rom, Crnogorac, Slovenac i Holanđanin. To Vam takođe ne daje pravo da tražite od mene da poređam svoje identitete po tome koji najviše volim, kako biste mi odobrili da neke od njih zadržim. U tom smislu, uprkos uvreženom mišljenju, Vi niste gospodar identiteta, gospodine Koprivica, i čuvajte se pogrešne logike identiteta kao istosti. Ako nisam Srbin na način na koji Vi i proklamovani „Vaši“ to odobravate, ako nisam panično „čistokrvan“ i isključiv, to nikako ne znači da nisam Srbin.

Nije čovek vreća u koju može stati samo toliko, pa da budem manje Srbin ako sam uz to i još mnogo toga. Čini mi se da je upravo suprotno: ako sam išta naučio za ovih tridesetak godina života sa mnogim identitetima, onda je to da i svetu i sebi i svim „svojima“ najbolje mogu pomoći prevodeći, povezujući, upoznavajući razne „svoje“ i mosteći (a ne pregrađujući, zazidavajući i normirajući). A toga se mnogo više postigne kada čovek sebi dopusti da bude mnogo toga. I kad se braća zbog toga ne jede.

Bratski srpski rodoljubivi pozdrav,

Marko Simonović

Autor je na doktorskim studijama na Univerzitetu u Utrehtu.

Srodni linkovi:

Miloš Ćirić: Srce tame
Dario Hajrić: Dobrica, loš, zao
Marko Simonović: Još jedan odgovor Ćosiću

CEO TEKST: http://pescanik.net/2013/01/pismo-bratu-iz-prve-srbije/

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Бранимир Марковић: југоС(п)ЛАВ МЕДУЗА (ПРИЛОГ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ)

6 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Југословенство

11 јануара, 2013

Никола Варагић

Југословенство

Реаговање на текст: Бранимир Марковић: југоС(п)ЛАВ МЕДУЗА (ПРИЛОГ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ)

Велика Србија, или, Краљевина Србија, могла је да настане после Првог светског рата и без воље Велике Британије. Краљевина Србија имала би исте проблеме као и Краљевина Југославија која је “од самог краја рата била у перманентном „рату против тероризма“ са скоро свим суседним државама“, која је несумњиво имала моћне спољне непријатеље: Ватикан, Италију и поражане германске државе, империјалну Велику Британију, СССР због примања белогардејаца, и, што Бранимир Марковић добро примећује (и подсећа), Србима у том тренутку није требао фронт на западу против савезника, након Голготе кроз коју је прошао током рата. Велика Србија није “понуђена“ од стране Велике Британије, Срби су сами могли да створе такву увећану државу – то је било једно од решења за уређење државе/монархије када се заврши рат. Нису сви Срби сањали настанак Југославије, посебно нису сањали настанак нове нације – Југословена, а посебно то нису сањали православни Срби, већина клирика и верника Српске Православне Цркве. Било је и таквих који су у почетку видели нешто добро у идеји настанка Југославије али су убрзо схватили да је то погрешно, као што су нешто касније схватили и све замке екуменизма. Добар део српске елите је у то доба био под утицајима неких других учења, идеологија, организација и слично. Познато је да је добар део елите припадао разним тајним организацијама из света, што неоспорно доказују бројни масонски симболи који се налазе на зградама у Београду које су грађене од краја 19. века, почетком 20. века, до краја 20. века (пример: у самом центру града “пирамида“ испред зграде САНУ у Кнез Михаиловој улици и недалеко одатле “око“ у пролазу између Кнез Михаилове и Чика Љубине – све изграђено крајем деведесетих када је Србија била у рату са Западом, пре “револуције“ из 2000. године).

Није истина да “огромна територија СХС делова бивше Аустро Угарске није освојена оружјем“. То што је фронт у једном тренутку био на Церу и Колубари, па онда у Албанији, па у Македонији, па опет у Београду, не значи да је држава СХС створена без оружја и без српских жртава. Мора се имати шира слика: држава СХС настаје на рушевинама АустроУгарске а та империја је кренула да уништи Србе и у напад на Србе кренули су многи Хрвати, Словенци и данашњи Бошњаци.

Бранимир Марковић признаје ове чињенице: “Историја је показала да је пројект „социјалистичких (квази)република“ необично успешан у борби против конституисања моћних (читај одрживих) националних држава, потенционалних геополитичких супарника постојећим империјама“ и “Југославијама стално владају левичари (зато тако и пролазимо)“ али када напише да “огромна територија СХС делова бивше Аустро Угарске није освојена оружјем“ у следећој реченици додаје “Југословенски одбори су практично каналисали анархистичку револуцију која је беснела пропалом империјом у ослободилачки покрет за државу СХС“. Пре тога пише да југословенство прати усуд симпатија са слободним нацијама али међу државама које су створиле те слободне нације набраја само републике, нема ниједне монархије (конкретно, изоставља Велику Британију, у којој се догодила револуција која се доста разликовала од Француске револуције). Када напишете да је огромна територија државе СХС освојена без оружја, логично је да ћете написати и да се “хрватство од нешто старијег српства разликује по залагању за име Херват као опште име народа“.

Краља Александра хвали јер је “краљ од 6. јануара 1929. почео дословно да примењује савет војводе о вишедеценијској диктатури док се не унифицира становништво и не формира јединствена нација или ампутацији крајева некомпатибилне традиције“. Јер, “југословенство је завршни стадијум идеологије народног јединства (мишљења да сви који говоре истим језиком чине један једини народ) који карактерише залагање за формирање јединствене државе и нације (политичког народа)“. И даље: “неизбежни компромиси са Ватиканским етноцентристима (Штросмајер) и социјалистичким левичарима Југословенског одбора и Пашићевих радикала који су изродили оксиморон о народу са три племена, пресечени су тек 1929. Тек тада је прокламована идеологија интегралног југословенства“. Дакле, имамо краља (важно је да се има у виду да је био масон, дакле део прогресивног “new age“ покрета који је почео нагло да се шири почетком 20. века, унутар кога је своје место тражио и нашао и Ватикан) који уводи диктатуру, унифицира становништво и ствара интегрално југословенство са ватиканским етнооцентристима, социјалистичким левичарима и српским радикалима за које пише да имају “исходишта која подсећају на руско антилиберално задругарско народњаштво“. Никола Пашић је у то време још увек био више социјалиста него конзервативац. Поред њега и доброг дела елите које је имао на српској страни, Краљ Александар је изродио оксиморон (у складу са идеологијом прогресивног “new age“ покрета) и прави компромис са католицима и коминтерновцима и масонима, који за циљ имају уништење православне Србије. Прво ствара Југославију, затим уводи диктатуру и Србе приморава да се одричу српства и прихвате југословенство, да би 5 година по увођењу дикатуре био убијен од стране оних који са којима је направио “компромис“, од стране католика и коминтерноваца и масона, од стране оних који нису прихватили југословенство, међу које је хтео да “истопи“ православне Србе. Убијен је од стране непријатеља православне Србије, са којима је стварао Југославију. Убијен је у држави (Француска) која никада није била прави савезник православне Србије. Тачно је и оно што примећује Бранимир Марковић, а то је да се британска политика из 1915. године, према православним Србима, није разликовала од оне из 1944. када су Британци издали генерала Михаиловића или 1946. када су дозволили да га коминтерновци и католици и масони, уз помоћ српско-југословенских комуниста, убију.

Српство није “опште име народа“, за Србе то не важи, за њих важи југословенство као опште име народа. Зашто? Бранимир Марковић пише (подсећа на ове речи): “Доситеј Обрадовић: Ко не зна да житељи црногорски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним језиком говоре?… закон и вера могу се променити, а род и језик никада… ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере“ и “Вук Караџић: Срби сви и свуда“. Срби су сви и свуда, а не Југословени. Зашто Југословени, зашто Југославија? Зашто српство није опште име народа који говори српским језиком од Триглава до Вардара?

Ко брани Србима који су католици или муслимани или комунисти, или знају да су пореклом Срби и да су некада били православци, да се изјасне да су Срби а не Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Словенци, Македонци или Албанци? Да ли је проблем само у православним Србима, у Српској Православној Цркви?

Срби не треба да праве компромис. Срби не треба да се одричу српства и православља. Српство и православље не могу да замене југословенство и екуменизам. То се није постигло ни за време комунизма.

Не знамо како би историја изгледала да је после Првог светског рата створена Краљевина Србија, да после 1945. године нису владали комунисти. Можда би Србија данас била слабија, а можда и јача. Можда би била далеко здравије друштво, богатија држава. Оно што знамо, неоспорно, јесте да је пројекат Југославија био погрешан, да не постоји никакво југословенство. Сада је свима јасно да Хрвати, Словенци и муслимани никада нису то ни желели. Наравно, Југославија би опстала да су Срби били спремни да се одрекну православне вере, ћирилице, да су дозволили да Косово и Метохија и Војводина постану републике, да су за мале паре препустили све привредне и природне ресурсе, итд. Да је српска елита 1918. другачије размишљала, можда би пронашла начин да се створи Велика Србија а да се не отвори “западни фронт“ против савезника. Бранимир Марковић пише да би држава СХС (или Велика Србија) била неодржива да у њен састав није ушла Далмација, цела обала Јадрана до Италије. После 70 година Срби нису ни милиметар ближи тој обали, док је сама Србија данас најсиромашнија држава у Европи а српске земље су под окупацијом. Уместо луке у том делу Јадрана, за ових 70 година могли смо да изградимо савремене саобраћајне коридоре према лукама у Бару и Солуну (и тако успешно прекинули стварање зелене трансвезале, која данас постоји и Босна је боље повезана са Турском него 1918. године). Добили смо (целу) Далмацију, Истру и Алпе које нисмо добили и где нисмо владали, а изгубили смо Пештер, Скопље, Пећ, Скадар и Дурмитор. Наравно, изгубили смо и Книн и Вуковар и Мостар. Све су то места која су нам одувек припадала, на којима живимо више од хиљаду година. Данас људи не путују бродовима као некада, данас се, за разлику од тог времена, путује авионом. На бродовима се возе само туристи. За ових 70 година Срби нису имали ни динара користи од тог дела обале Јадрана, док је сама Србија данас најсиромашнија држава у Европи а српске земље су под окупацијом. Срби су превише дали за тај део Југославије а ништа нису добили. На крају 20. века изгубили су и оно мало имовине коју су имали на обали тог дела Јадрана. Од 1918. Србија је више урадила за развој Словеније него за развој Косова и Метохије. Какво би данас било стање на Косову и Метохији (Старој Србији) да су Срби после ослобађања 1912. и светског рата 1918. године уместо плажа и песка на обалама Јадрана на простору (целе) Далмације и Истре своје снаге усмерили на развој Старе Србије?

Невероватно је да српска елита 1918. године није предвидела Други светски рат. Дакле, нови светски рат, нови напад католика, коминтерноваца и масона на Србију.

Двадесетпет година касније, крајем Другог светског рата, Срби поново иду да ослобађају тај део обале Јадрана, стратешки тако важан за одрживост Србије, “без оружја“ и “без српских жртава“. Српска елита опет није предвидела нови напад истих непријатеља, крах Југославије, која је страним силама послужила за једнократну употребу са циљем сламања православне Србије, који је дошао крајем 20. века. Од Велике Србије која је могла настати 1918. године, али је настала Југославија, која се простирала до Истре и Алпа, дошли смо до данашње Србије у граници Београдског пашалука, са Србима који још увек у великом броју славе титоизам и чувају гроб комунистичког диктатора на Дедињу, који пљују на Бога и Цркву, који више верују и откровење неког окултисте него Откривење из Светог Писма, који пишу латиницом, који имају проблем да пољубе руку православном свештенику али немају проблем да пољубе табане индијског гуруа, и томе слично. Рат против православних Срба, против Србије, траје – докази су недавне ослобађајуће пресуде суда у Хагу у процесу против Хрвата и Албанца који су убијали српске цивиле и спроводили етничко чишћење Срба; игре око споменика албанских терориста на југу Србије; долазак арапског шеика у Београд који је иначе близак са структурама на Западу које су непријатељи Србије и које са Арапима финансирају суд у Хагу, отимају Космет, спроводе “арапско пролеће“ а коме се нуди на продају пола Србије; још једна “окупациона влада“ у Београду која је на власт дошла после покрадених избора и која уредно служи страни господарима; припрема се дестабилизација Северне Србије (Војводине); одузимање преостале имовине Срба у НД Хрватској када та држава буде примљена у ЕУ, итд.

Бранимир Марковић хвали интегрално југословенство Краља Александра, критикује комунистички концепт више братских народа, међутим, сваки концепт југословенства постао је бесмислен, непотребан, неодржив и нереалан за нас Србе. Постоје и друга места на свету где долази до мешовитих бракова али се не измишљају нове нације. Српски краљ, на челу Југославије, имао је концепт унифицирања становништва, а Хрват и католик и масон и комунистички диктатор на челу друге Југославије имао је концепт више братских народа. Српски владар на челу Југославије приморава Србе да се “истопе“ у Југословене, хрватски владар на челу Југославије прави разлику између Срба и Хрвата, чува “идентитет“ Хрвата, поштује Католичку цркву, ствара нове нације од делова српске нације, подржава Србе који се одричу српства и прихватају југословенство, спроводи латинизацију и искорењивање ћирилице, прогони, убија и затвара православне свештенике. Већина Срба данас више поштује комунистичког диктатора него српског краља. Српски краљ нема ни улицу у Београду, не зна се где је закопан српски генерал а хрватски коминтерновац има маузолеј на Дедињу. Срби нису заштитили српског краља који је убијен, штитили су хрватског коминтерновца који је владао до краја живота. Срби су се више бунили против диктатуре српског краља него против диктатуре хрватског коминтерновца. Да Краљ Александар није убијен од стране туђе руке убили би га Срби. Комунистичког диктатора Срби нису убили, владао је до краја живота.

Све око Југославије и југословенства је уврнуто, ненормално, ружан сан, низ погрешних одлука, због чега су данас православни Срби пред изумирањем а Србија пред нестанком. Србију не треба да занима судбина северне Далмације, Истре, Загреба и Љубљане, Србија треба да штити свој интересе и интересе грађана Србије на том простору. Много више Србија треба да се посвети уређењу простора Републике Српске Крајине, Републике Српске (целе БиХ), Рашке (Санџака), Црне Горе, Косова и Метохије, Северне Србије (Војводине), источне и западне Србије, Шумадије и Македоније (успостављању чврстог савезништва са Грчком и Бугарском). На овом простору живи више народа, различитих верских заједница, неки облик организације народа и држава мора да постоји (макар између два рата), али у такве пројекте Срби треба да улазе само ако више добијају него што губе, ако имају више користи него штете, ако имају јасан план уласка у такву заједницу народа и држава, ако су спремили план који може одмах да се примени и у случају да их савезници издају. Наравно, Срби који су православци треба да остану православни хришћани и да се увек понашају као прави хришћани, како је Патријарх Павле изјавио приликом посете РСК током сукоба 1991. године: “Наша нас је вера учила да увек будемо људи, никад нељуди… Не само да преживимо, биолошки да надживимо, него да преживимо као људи Божији… То није само витештво, То није само отменост. То је нешто несравњиво дубље. То је оно чиме смо, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али као људи Божији. Е о томе се ради. Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацај нас у јаме. Кад је пушка, пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их није пит’о, ‘оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице што смо рођени у овом народу нити заслуге. Али да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е да увек будемо људи, никада нељуди“.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА ПРЕВРАТ:

Вук Јовановић: ПРИЛОЗИ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ – 3

Вук Јовановић: ПРИЛОЗИ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ – 2

Никола Варагић: YUпараноја

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС: