Југословенство

Никола Варагић

Југословенство

 

Реаговање на текст: Бранимир Марковић: југоС(п)ЛАВ МЕДУЗА (ПРИЛОГ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ)

Велика Србија, или, Краљевина Србија, могла је да настане после Првог светског рата и без воље Велике Британије. Краљевина Србија имала би исте проблеме као и Краљевина Југославија која је од самог краја рата била у перманентномрату против тероризмаса скоро свим суседним државама“, која је несумњиво имала моћне спољне непријатеље: Ватикан, Италију и поражане германске државе, империјалну Велику Британију, СССР због примања белогардејаца, и, што Бранимир Марковић добро примећује (и подсећа), Србима у том тренутку није требао фронт на западу против савезника, након Голготе кроз коју је прошао током рата. Велика Србија није “понуђена“ од стране Велике Британије, Срби су сами могли да створе такву увећану државу – то је било једно од решења за уређење државе/монархије када се заврши рат. Нису сви Срби сањали настанак Југославије, посебно нису сањали настанак нове нације – Југословена, а посебно то нису сањали православни Срби, већина клирика и верника Српске Православне Цркве. Било је и таквих који су у почетку видели нешто добро у идеји настанка Југославије али су убрзо схватили да је то погрешно, као што су нешто касније схватили и све замке екуменизма. Добар део српске елите је у то доба био под утицајима неких других учења, идеологија, организација и слично. Познато је да је добар део елите припадао разним тајним организацијама из света, што неоспорно доказују бројни масонски симболи који се налазе на зградама у Београду које су грађене од краја 19. века, почетком 20. века, до краја 20. века (пример: у самом центру града “пирамида“ испред зграде САНУ у Кнез Михаиловој улици и недалеко одатле “око“ у пролазу између Кнез Михаилове и Чика Љубине – све изграђено крајем деведесетих када је Србија била у рату са Западом, пре “револуције“ из 2000. године).

Није истина да “огромна територија СХС делова бивше Аустро Угарске није освојена оружјем“. То што је фронт у једном тренутку био на Церу и Колубари, па онда у Албанији, па у Македонији, па опет у Београду, не значи да је држава СХС створена без оружја и без српских жртава. Мора се имати шира слика: држава СХС настаје на рушевинама АустроУгарске а та империја је кренула да уништи Србе и у напад на Србе кренули су многи Хрвати, Словенци и данашњи Бошњаци.

Бранимир Марковић признаје ове чињенице: “Историја је показала да је пројект социјалистичких (квази)републиканеобично успешан у борби против конституисања моћних (читај одрживих) националних држава, потенционалних геополитичких супарника постојећим империјама“ и “Југославијама стално владају левичари (зато тако и пролазимо)“ али када напише да “огромна територија СХС делова бивше Аустро Угарске није освојена оружјем“ у следећој реченици додаје “Југословенски одбори су практично каналисали анархистичку револуцију која је беснела пропалом империјом у ослободилачки покрет за државу СХС“. Пре тога пише да југословенство прати усуд симпатија са слободним нацијама али међу државама које су створиле те слободне нације набраја само републике, нема ниједне монархије (конкретно, изоставља Велику Британију, у којој се догодила револуција која се доста разликовала од Француске револуције). Када напишете да је огромна територија државе СХС освојена без оружја, логично је да ћете написати и да се “хрватство од нешто старијег српства разликује по залагању за име Херват као опште име народа“.

Краља Александра хвали јер је “краљ од   6. јануара 1929. почео дословно да примењује савет војводе о вишедеценијској диктатури док се не унифицира становништво и не формира јединствена нација или ампутацији крајева некомпатибилне традиције“. Јер, “југословенство је завршни стадијум идеологије народног јединства (мишљења да сви који говоре истим језиком чине један једини народ) који карактерише залагање за формирање јединствене државе и нације (политичког народа)“. И даље: “неизбежни компромиси са Ватиканским етноцентристима (Штросмајер) и социјалистичким левичарима Југословенског одбора  и Пашићевих  радикала који су изродили оксиморон о народу са три племена, пресечени су тек  1929. Тек тада је прокламована идеологија интегралног југословенства“. Дакле, имамо краља (важно је да се има у виду да је био масон, дакле део прогресивног “new age“ покрета који је почео нагло да се шири почетком 20. века, унутар кога је своје место тражио и нашао и Ватикан) који уводи диктатуру, унифицира становништво и ствара интегрално југословенство са ватиканским етнооцентристима, социјалистичким левичарима и српским радикалима за које пише да имају “исходишта која подсећају на руско антилиберално задругарско народњаштво“. Никола Пашић је у то време још увек био више социјалиста него конзервативац. Поред њега и доброг дела елите које је имао на српској страни, Краљ Александар је изродио оксиморон (у складу са идеологијом прогресивног “new age“ покрета) и прави компромис са католицима и коминтерновцима и масонима, који за циљ имају уништење православне Србије. Прво ствара Југославију, затим уводи диктатуру и Србе приморава да се одричу српства и прихвате југословенство, да би 5 година по увођењу дикатуре био убијен од стране оних који са којима је направио “компромис“, од стране католика и коминтерноваца и масона, од стране оних који нису прихватили југословенство, међу које је хтео да “истопи“ православне Србе. Убијен је од стране непријатеља православне Србије, са којима је стварао Југославију. Убијен је у држави (Француска) која никада није била прави савезник православне Србије. Тачно је и оно што примећује Бранимир Марковић, а то је да се британска политика из 1915. године, према православним Србима, није разликовала од оне из 1944. када су Британци издали генерала Михаиловића или 1946. када су дозволили да га коминтерновци и католици и масони, уз помоћ српско-југословенских комуниста, убију.

Српство није “опште име народа“, за Србе то не важи, за њих важи југословенство као опште име народа. Зашто? Бранимир Марковић пише (подсећа на ове речи): “Доситеј Обрадовић: Ко не зна да житељи црногорски, херцеговски, босански, сервијскихорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним језиком говоре?… закон и вера могу се променити, а род и језик никада… ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере  и “Вук Караџић: Срби сви и свуда“. Срби су сви и свуда, а не Југословени. Зашто Југословени, зашто Југославија? Зашто српство није опште име народа који говори српским језиком од Триглава до Вардара?

Ко брани Србима који су католици или муслимани или комунисти, или знају да су пореклом Срби и да су некада били православци, да се изјасне да су Срби а не Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Словенци, Македонци или Албанци? Да ли је проблем само у православним Србима, у Српској Православној Цркви?

Срби не треба да праве компромис. Срби не треба да се одричу српства и православља. Српство и православље не могу да замене југословенство и екуменизам. То се није постигло ни за време комунизма.

Не знамо како би историја изгледала да је после Првог светског рата створена Краљевина Србија, да после 1945. године нису владали комунисти. Можда би Србија данас била слабија, а можда и јача. Можда би била далеко здравије друштво, богатија држава. Оно што знамо, неоспорно, јесте да је пројекат Југославија био погрешан, да не постоји никакво југословенство. Сада је свима јасно да Хрвати, Словенци и муслимани никада нису то ни желели. Наравно, Југославија би опстала да су Срби били спремни да се одрекну православне вере, ћирилице, да су дозволили да Косово и Метохија и Војводина постану републике, да су за мале паре препустили све привредне и природне ресурсе, итд. Да је српска елита 1918. другачије размишљала, можда би пронашла начин да се створи Велика Србија  а да се не отвори “западни фронт“ против савезника. Бранимир Марковић пише да би држава СХС (или Велика Србија) била неодржива да у њен састав није ушла Далмација, цела обала Јадрана до Италије. После 70 година Срби нису ни милиметар ближи тој обали, док је сама Србија данас најсиромашнија држава у Европи а српске земље су под окупацијом. Уместо луке у том делу Јадрана, за ових 70 година могли смо да изградимо савремене саобраћајне коридоре према лукама у Бару и Солуну (и тако успешно прекинули стварање зелене трансвезале, која данас постоји и Босна је боље повезана са Турском него 1918. године). Добили смо (целу) Далмацију, Истру и Алпе које нисмо добили и где нисмо владали, а изгубили смо Пештер, Скопље, Пећ, Скадар и Дурмитор. Наравно, изгубили смо и Книн и Вуковар и Мостар. Све су то места која су нам одувек припадала, на којима живимо више од хиљаду година. Данас људи не путују бродовима као некада, данас се, за разлику од тог времена, путује авионом. На бродовима се возе само туристи. За ових 70 година Срби нису имали ни динара користи од тог дела обале Јадрана, док је сама Србија данас најсиромашнија држава у Европи а српске земље су под окупацијом. Срби су превише дали за тај део Југославије а ништа нису добили. На крају 20. века изгубили су и оно мало имовине коју су имали на обали тог дела Јадрана. Од 1918. Србија је више урадила за развој Словеније него за развој Косова и Метохије. Какво би данас било стање на Косову и Метохији (Старој Србији) да су Срби после ослобађања 1912. и светског рата 1918. године уместо плажа и песка на обалама Јадрана на простору (целе) Далмације и Истре своје снаге усмерили на развој Старе Србије?

Невероватно је да српска елита 1918. године није предвидела Други светски рат. Дакле, нови светски рат, нови напад католика, коминтерноваца и масона на Србију.

Двадесетпет година касније, крајем Другог светског рата, Срби поново иду да ослобађају тај део обале Јадрана, стратешки тако важан за одрживост Србије, “без оружја“ и “без српских жртава“. Српска елита опет није предвидела нови напад истих непријатеља, крах Југославије, која је страним силама послужила за једнократну употребу са циљем сламања православне Србије, који је дошао крајем 20. века. Од Велике Србије која је могла настати 1918. године, али је настала Југославија, која се простирала до Истре и Алпа, дошли смо до данашње Србије у граници Београдског пашалука, са Србима који још увек у великом броју славе титоизам и чувају гроб комунистичког диктатора на Дедињу, који пљују на Бога и Цркву, који више верују и откровење неког окултисте него Откривење из Светог Писма, који пишу латиницом, који имају проблем да пољубе руку православном свештенику али немају проблем да пољубе табане индијског гуруа, и томе слично. Рат против православних Срба, против Србије, траје – докази су недавне ослобађајуће пресуде суда у Хагу у процесу против Хрвата и Албанца који су убијали српске цивиле и спроводили етничко чишћење Срба; игре око споменика албанских терориста на југу Србије; долазак арапског шеика у Београд који је иначе близак са структурама на Западу које су непријатељи Србије и које са Арапима финансирају суд у Хагу, отимају Космет, спроводе “арапско пролеће“ а коме се нуди на продају пола Србије; још једна “окупациона влада“ у Београду која је на власт дошла после покрадених избора и која уредно служи страни господарима; припрема се дестабилизација Северне Србије (Војводине); одузимање преостале имовине Срба у НД Хрватској када та држава буде примљена у ЕУ, итд.

Бранимир Марковић хвали интегрално југословенство Краља Александра, критикује комунистички концепт више братских народа, међутим, сваки концепт југословенства постао је бесмислен, непотребан, неодржив и нереалан за нас Србе. Постоје и друга места на свету где долази до мешовитих бракова али се не измишљају нове нације. Српски краљ, на челу Југославије, имао је концепт унифицирања становништва, а Хрват и католик и масон и комунистички диктатор на челу друге Југославије имао је концепт више братских народа. Српски владар на челу Југославије приморава Србе да се “истопе“ у Југословене, хрватски владар на челу Југославије прави разлику између Срба и Хрвата, чува “идентитет“ Хрвата,  поштује Католичку цркву, ствара нове нације од делова српске нације, подржава Србе који се одричу српства и прихватају југословенство, спроводи латинизацију и искорењивање ћирилице, прогони, убија и затвара православне свештенике. Већина Срба данас више поштује комунистичког диктатора него српског краља. Српски краљ нема ни улицу у Београду, не зна се где је закопан српски генерал а хрватски коминтерновац има маузолеј на Дедињу. Срби нису заштитили српског краља који је убијен, штитили су хрватског коминтерновца који је владао до краја живота. Срби су се више бунили против диктатуре српског краља него против диктатуре хрватског коминтерновца. Да Краљ Александар није убијен од стране туђе руке убили би га Срби. Комунистичког диктатора Срби нису убили, владао је до краја живота.

Све око Југославије и југословенства је уврнуто, ненормално, ружан сан, низ погрешних одлука, због чега су данас православни Срби пред изумирањем а Србија пред нестанком. Србију не треба да занима судбина северне Далмације, Истре, Загреба и Љубљане, Србија треба да штити свој интересе и интересе грађана Србије на том простору. Много више Србија треба да се посвети уређењу простора Републике Српске Крајине, Републике Српске (целе БиХ), Рашке (Санџака), Црне Горе, Косова и Метохије, Северне Србије (Војводине), источне и западне Србије, Шумадије и Македоније (успостављању чврстог савезништва са Грчком и Бугарском). На овом простору живи више народа, различитих верских заједница, неки облик организације народа и држава мора да постоји (макар између два рата), али у такве пројекте Срби треба да улазе само ако више добијају него што губе, ако имају више користи него штете, ако имају јасан план уласка у такву заједницу народа и држава, ако су спремили план који може одмах да се примени и у случају да их савезници издају. Наравно, Срби који су православци треба да остану православни хришћани и да се увек понашају као прави хришћани, како је Патријарх Павле изјавио приликом посете РСК током сукоба 1991. године: “Наша нас је вера учила да увек будемо људи, никад нељуди… Не само да преживимо, биолошки да надживимо, него да преживимо као људи Божији… То није само витештво, То није само отменост. То је нешто несравњиво дубље. То је оно чиме смо, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али као људи Божији. Е о томе се ради. Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацај нас у јаме. Кад је пушка, пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их није пит’о, ‘оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице што смо рођени у овом народу нити заслуге. Али да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е да увек будемо људи, никада нељуди“.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА ПРЕВРАТ:

Бранимир Марковић: југоС(п)ЛАВ МЕДУЗА (ПРИЛОГ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ)

Вук Јовановић: ПРИЛОЗИ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ – 3

Вук Јовановић: ПРИЛОЗИ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ – 2

Никола Варагић: YUпараноја

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

YUпараноја

ПРЕВРАТ

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

ТРЕЋА СРБИЈА

ПЛАН за КОСМЕТ

Република Космет?

Саопштења Владе Републике Српске Крајине: Тужба против УН

”Zašto se šef hrvatske države obrušava na lidera srpske zajednice?”

Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине

Бошко Обрадовић: Влада Србије постала Влада Преокрета!

Драгомир Билић: Зашто …..?

Предлог како да Срби сачувају имања у Крајини

Глупаци и преваранти

Истрага

О српским револуционарима и реакционарима

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

 

22 Responses to Југословенство

  1. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: REZOLUCIJA

    subota, 12 januar 2013

    Odmah da se razumemo o dve stvari: prvo, rezolucija za koju će u subotu glasati parlament možda je dobra za hiljadu đavola i još toliko ljudi, ali za Kosovo i Metohiju nije. I drugo, u okviru postojeće političke paradigme, u kojoj se kreće veći deo srpske političke scene i, još više, ovdašnjih elita, ona nije ni mogla da bude bolja. Idemo redom.

    Rezolucija koju su sa nejednakim entuzijazmom potpisali Toma Nikolić i vlada, dakle, ne brani ni Kosovo ni bilo kakvu ideju o Kosovu, što će reći ni carstvo zemaljsko ni carstvo nebesko. Ne brani čak ni ono što bi od Srbije ostalo posle Kosova. Ona čak i ne pokušava da štiti bilo kakav državni i teritorijalni interes Srbije u pokrajini; ona je takva da je nije lako popraviti ni amandmanima niti je čak neophodno ulaziti u dubinske analize teksta da bi se zaključile dve kapitalne stvari. Prva, da srpski vrh zahteva saglasnost skupštine da očuvanje celovitosti države podredi evropskim integracijama. I, druga, da zaštitu Srba sa Kosova ne tretira u okviru ustavnog poretka i unutar granica države, odakle se oni tamo više ne pominju kao građani Srbije, već kao „srpska zajednica“. Što postoji i u, recimo, Beču, Čikagu, čak i u Skadru.

    Prevedeno na srpski, rezolucija legitimiše situaciju prema kojoj više neće biti tog uslova iz Brisela koji se tiče Kosova a da u Beogradu neće biti ispunjen. Ona, jednako tome, očituje saglasnost Srbije da se njene institucije povuku sa severa, i da budu zamenjene lokalnim institucijama Srba, koje će biti u ustavnom poretku Prištine. Otuda, ko god kaže kako je iz nekog razloga morao da pristane na to, pa i da mu se poveruje, ali svako ko kaže da takvom rezolucijom štiti interese države i nacije – taj opako laže, taj podcenjuje inteligenciju građana i taj žrtvuje sudbine Srba sa Kosova zarad sopstvenih političkih projekcija – i svemu tome leka nema u ovom životu.

    Istini za volju, ima tu – posebno u preambuli i obrazloženju rezolucije – i elemenata koji bi celu stvar trebalo da drže u okviru srpskog ustava i rezolucije 1244, pominje se i teritorijalni integritet i sl. Sve to, naravno, jeste u jasnoj kontradikciji sa dva pomenuta suštinska momenta kao i sa eksplicitno izrečenim stavom da će se sprovesti briselski dogovori Borka Stefanovića, koji podrazumevaju granicu između Kosova i Srbije i kosovsko državljanstvo za tamošnje Srbe.

    Problem je, naravno, što se ta čaša jasnije vidi kao poluprazna nego kao polupuna, koliko god nas Dačić uveravao da je ne samo puna već je i s penom. Naime, kad se ta kontradikcija sagleda u kontekstu političkih snaga na terenu – gde je Srbija očigledno slabiji partner – tada je jasno da se njen interes može štititi samo time da u rezoluciji nema pomenutih elemenata dezintegracije države, kao što se ne može štititi time da uz takve elemente postoje i oni integrativni. Jednostavnije, kad se neki srpski pregovarač pozove na to da su u tom dokumentu pomenut ustav Srbije i rezolucija 1244, druga strana će mu reći da je to tačno, ali da u tom istom papiru, koji je sam pisao, stoji i da su mu EU integracije važnije i od Kosova i od života tamošnjih Srba, kao i da se saglasio sa autonomijom za sever unutar prištinskog poretka. A to će sve skupa reći da bi ovako napisana rezolucija, kada bi odnos snaga bio drugačiji, verovatno Srbima davala i bolje izglede. Ili, još jednostavnije, ako ste slabiji partner, tada pokušavate da u određivanju propozicija za dvoboj izvučete više za sebe nego za protivnika, ne sumnajući da će on svoje adute u samom dvoboju iskoristiti pre nego vi svoje. Srbija, međutim, čini upravo suprotno.

    Otuda, Srbija svojom rezolucijom ne igra na pobedu, ne igra ni na nerešeno, ni na odlaganje dvoboja, već bezglavo ulazi u meč koji gubi već u određivanju propozicija, koje ona širokom rukom stavlja u korist svog protivnika. Zato ona svojom rezolucijom u njenoj konačnoj formi koja će se pojaviti pred poslanicima, za razliku od njene prve verzije, ne brani ništa, već samo stvara utisak o dve realnosti, o kojima se izlanuo Nikolićev savetnik Marko Đurić. Elem, prema tom konceptu, Priština će sebe zvati državom, Srbija će je zvati autonomijom, dok će se ceo svet, uključujući i Srbiju, prema Kosovu ponašati kao prema državi. I to bi bilo sve o tome šta kosovska rezolucija jeste i šta znači.

    ŠIRI PLAN Ako, međutim, stvari postavimo u nešto širi plan od samog teksta rezolucije, lako ćemo doći do zaključka da ona – s obzirom na odnos snaga, stanje države, i posebno u okviru političke paradigme u kojoj se kreće veći deo srpske političke klase i društvenih elita – i nije mogla da bude bolja. O tome dosta pouzdano svedoči i uzdržano nezadovoljstvo njome koje očituju i Brisel i Vašington, koji opet, uz poslovičnu potrebu da Beograd drže u strahu i strepnji, šalju jednostavnu poruku: ne zanosite se, ipak ste vi na terenu više legli na rudu nego što ste spremni da u rezoluciji priznate. Rečju, politička paradigma u kojoj se kreće Beograd nalaže da je ova rezolucija maksimum, pa i nešto preko toga.

    Ako bismo na ovaj način hteli da amnestiramo Nikolića, Dačića i Vučića, možda bi nam i pošlo za rukom ukoliko bismo dobili pozitivan odgovor na nekoliko pitanja. Da li će, naime – kada uoči juna Nemci za davanje datuma za početak pregovora sa EU isporuče uslov da Srbija sa Kosovom potpiše ugovor o dobrosusedskim odnosima i pruži saglasnost za ulazak Prištine u UN – Srbija biti jača i spremnija nego danas da se odupre i kaže ne? Hoće li je njena današnja kosovska rezolucija učiniti spremnijom da se odupre onima koji joj budu tražili Vojvodinu ili će priznati granice severne pokrajine uz tvrdnju da je to poslednja crvena linija i da dalje od toga ne može? Hoće li se možda u okviru te paradigme suprotstaviti zahtevima za široku autonomiju Raške oblasti ili će zahtevati autonomiju za „srpsku zajednicu“ u okviru „nezavisnog Sandžaka“? Hoće li posle ove rezolucije moći da se efikasnije suprotstavi onima koji Srbiji ne daju da promeni ekonomski model, koji je, uz aplauze stranaca i cele njene elite, tera u 19-vekovno siromaštvo?

    Ne, ne postoji ništa, nijedna tačka u okviru postojeće političke paradigme – a ta paradigma određena je Srbijom okrenutom ka EU – čemu će zemlja moći da se suprotstavi strancima kad joj ponovo budu tražili, ništa čemu će se usprotiviti više nego što se danas suprotstavlja suštinskoj državnosti Kosova. Otuda, činjenica da se u okviru postojeće političke paradigme nije moglo više sa kosovskom rezolucijom može da posluži tek za razumevanje stvari, ali teško da može da posluži kao opravdanje političke klase ili kao razumevanje nekog njenog blistavog plana sa odloženim dejstvom. Nema plana, samo puko preživljavanje.

    Pitanje je dakle po čemu bi ovaj pristanak na kosovsku državnost, mogao, kao smislen taktički potez, da u budućnosti okrepi Srbiju toliko da ona za šest meseci ili godinu dana postane jača i da sa više odlučnosti brani Vojvodinu, Rašku oblast ili svoje pravo da ekonomiju ustroji kako misli da je za nju najbolje? Šta je to čemu se Srbija nada? Šta čeka? Zbog čega bi pristanak na kosovsku državnost bio smislena isplativa žrtva, a ne izraz inercije i notorne slabosti? Hoće li u međuvremenu Srbija postati jača parama od Šeikove kupovine srpskog poljoprivrednog zemljišta? Ili od Šeikove Zvezde u Bariju 2021. godine? Ili od teze kojom se ističu ovdašnje učene budale kako će Srbija sve izgubljene teritorije vratiti čim ekonomski ojača, zaboravljajući samo mali odgovor na još manje pitanje – a za čije je babe zdravlje do sada ekonomski slabila?

    Tačno je dakle da u okviru postojeće političke paradigme Srbija nije mogla da ima bolju rezoluciju, tačno je da u tom okviru sutra neće moći da ima bolju rezoluciju ni za Vojvodinu ni za Rašku oblast, tačno je da u toj paradigmi Srbija danas ne može ni da se pošteno najede. Ali, dođavola, šta onda Srbija radi u toj političkoj paradigmi u kojoj ne može ništa da uradi za sebe, ni danas ni u perspektivi?

    JOŠ ŠIRI PLAN Da bi se odgovorilo na to pitanje, potrebno je stvari postaviti u još širi plan. Naime, dok, sa jedne strane, Vašington i Berlin Beogradu isporučuju svoje kosovske zahteve, sa druge, na Srbiju šalju tajfun, koji preti da će rekonfigisati celu političku scenu. Sam utisak da će na njoj mnogi zaspati veoma moćni, a probuditi se moleći za milost stvorio je prvu nesigurnost, koja je danas eskalirala u stanje histerije širom političke scene. Upravo je zato Vučiću dato da uhapsi Miroslava Miškovića, što je bila poruka za sve. Jer, ako je uhapšen Mišković, koji je mnogo kriv i mnogo moćan, zašto ne bi bio uhapšen i neko ko je isto toliko kriv i mnogo manje moćan, i zašto, na kraju, ne bi bio uhapšen i neko ko je potpuno nevin ako je manje moćan od Miška. Pretnja da niko nije siguran pojačana je vađenjem Darka Šarića iz nekog američkog naftalina, dakle čoveka koji je posejao milijarde prljavih evra po Srbiji, o koje su se ogrebali toliki da od te igre velikih brojeva ne mogu biti bezbedni čak ni oni retki koji se ogrebali nisu (ako se razumemo).

    Mehanizam tog širenja straha od političkog tajfuna nalaže da se svi ponašaju isto: i oni koji su krivi, i oni koji to nisu; i – što je još važnije – i oni kojima razlozi za život leže u banci i oni kojima je to isto u glavi. Otuda taj mehanizam koji je od Vučića napravio najopasnijeg čoveka u Srbiji briše sve granice – između lopova i poštenih, između patriota i izdajnika, između normalnih i ludaka, između neba i zemlje, čak i između onih koji hapse i onih koji će biti hapšeni. Taj mehanizam finalno kretenizuje političku Srbiju pretvarajući je u gustu, monolitnu smrdljivu kašu – u njoj je jednako logično da se Čeda Jovanović izjašnjava o „novom patriotizmu“, koliko je i logično da pogubljeni svet po portalima Koštunicu optužuje za izdaju; u tom svetu nema razlike između Sonje Biserko i Tome Nikolića; u njemu bi mnoge obradovala vest da je uhapšen patrijarh; u njemu su izdaja Kosova i borba protiv korupcije jednojajčani blizanci, koje ne razlikuje ni rođena majka.

    U tom sasvim izluđenom svetu jedan Ivica Dačić – čovek za koga bih rekao svašta pre nego da je glup – zamera Srbima na Kosovu zašto su se, dođavola, uopšte kačili za Srbiju umesto da su odmah napravili institucije svoje autonomije na severu. U tom polomu naroda i uma kao jedina pravilnost funkcioniše to da što ujutro novine više prozovu funkcionera Ivicine stranke za stanove, satove, njive i lančiće, to se isti ti uveče utrkuju koji će ponuduti više Tačijevom Kosovu. I otuda će – držite me za reč – u subotu u skupštini najviše za rezoluciju kidati oni; kidaće kao da im je zadnje, jer im i jeste zadnje.

    I tu više ništa nije preskupo, ništa nije nenormalno: čak ni to da vlada, koja je parlamentu poslala usaglašenu veziju svoje i Nikolićeve rezolucije, na svoju ruku iz nje izbaci dogovoreni deo u kome se pominje usvajanje zakona o suštinskoj autonomiji Kosova. U takvom stepenu okupacije, koja bi se u svojoj posunovraćenosti lakše dala porediti sa ekstatičnom Zafranovićevom „Okupacijom u 26 slika“, nego sa ironičnim „Strogo kontrolisanim vozovima“ Jiržija Mencla, otuda je važno razumeti najvažnije. Srbija mora da izađe iz svoje EU političke paradigme, uz sve rizike da izvan nje može da pogine, ali i uz – to bi moralo da utiče na odluku – nula šansi da unutar nje preživi. I to pokazuje i ova i sve buduće deklaracije: unutar EU paradigme Srbija danas ne može ništa, i ne postoji ništa od čega ona nije slabija.

    Naravno, važno je i razumeti da odupiranju svakoj okupaciji prethodi politička odluka, ali da samo postojanje takve odluke ne znači prekid okupacije, utoliko pre što je i ovako kukavnoj Srbiji danas još uvek mnogo više hrabrih nego mudrih. A otuda bi možda bilo dobro znati još nekoliko stvari. Prvo, iako zbog rezolucije i još koječega ne treba prestajati kritikovati i pritiskati ovu vlast, ona nije glavni instrument okupacije. Taj instrument su srpske društvene elite, i zato antiokupacijski pokret mora da ima veoma širok zahvat uz svest o tome da smena ove vlasti ne znači kraj okupacije, dok će smena elita značiti upravo to. Drugo, nisu svi isti, čak ni među onima koji nam se ne dopadaju, čak ni među onima koji nam se uz mnogo razloga gade. Treće, među onima koji razumeju okupacione prilike ima i ovakvih i onakvih, i korisnih i štetnih, ali su među onima koji ne razumeju svi štetni. Četvrto, oni koji hoće da prežive po svaku cenu često se ponašaju isto, ali među njima ima onih koji bi preživeli jer imaju plan da potroše pare i onih koji bi to isto da bi nešto pokušali da urade. Peto, ako ne umete da ih razlikujete, samo se raspitajte koji je među njima lopov. Šesto, ne padajte u isključivost da poverujete svakome ko nije lopov. Sedmo, srpski patriote kojima je gubitak i luda pogibija jedini dokaz ljubavi za otadžbinu, posebno oni koji na to pozivaju druge, žive sa kredom da je samo mrtav Srbin dobar Srbin, po čemu prilično liče na ustaše. Osmo, okupljanjima isključivo prema metodama borbe, a ne prema ciljevima skloni su uglavnom glupaci, a to će reći štetočine.

    I, na kraju, zašto sve to pišem. Zato što bi se ova rezolucija mogla pokazati kao rđav papir za odbranu Kosova i dobra prilika za okupljanje pored ostalog i za odbranu Kosova. Uveren sam da ćemo se iznenaditi ko će sve tamo biti. I ko neće.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-rezolucija.html

  2. Varagić Nikola каже:

    За све је крив Никола Пашић

    Мемоарску књигу Косте Стојановића „Слом и васкрс Србије” објавила Радио-телевизија Србије

    Коста Стојановић (1867–1921)

    У време славно, када је кнез Михаило Обреновић успео да од Турске царевине добије на управу београдску тврђаву, као и градове Шабац, Смедерево и Кладово, рођен је Коста Стојановић (1867–1921), у Алексинцу, од мајке Малене и оца Стевана, трговца пореклом из села Маловишта код Битоља. Средњу школу завршио је у Нишу 1885, као један од најбољих ђака, да би потом уписао Филозофски факултет Велике школе у Београду. Студирао је у генерацији са чувеним Михаилом Петровићем – Миком Аласом, стекавши на Великој школи универзална знања која су му дала почетне импулсе за истраживање природе.

    Овако почиње животопис Косте Стојановића, научника и професора Велике школе и Београдског универзитета, неуморног националног и политичког радника, који је саставио Миомир Гаталовић. Овај животопис увод је у књигу „Слом и васкрс Србије”, коју је приредио Слободан Турлаков, а објавила Радио-телевизија Србије.

    Најчувенија дела Косте Стојановића свакако су „Тумачење физичких и социјалних појава” и „Основи теорије економских вредности”, али је његово најпознатије и најинтригантније дело управо „Слом и васкрс Србије”, које је деценијама чамило у тами, и које РТС сада први пут објављује.

    Прво запослење Коста Стојановић добио је у Нишкој гимназији. У Нишу, наредне године, објавио је свој чувени рад „Атомистика – Један део из филозофије Руђера Јосифа Бошковића”.После три године отишао је на студијски боравак у Париз.

    Желећи да стекне највиши научни степен – докторат математичких наука, истиче Миомир Гаталовић, Коста Стојановић се 1897. године упутио у Лајпциг, где је убрзо запао у меланхолично стање, резигнацију и запитаност о својој даљој судбини. Разболео се и после три месеца био је принуђен да се врати у Србију. После Мајског преврата (1903), Коста Стојановић је заједно са Јованом Жујовићем и Милојем Васићем постао хонорарни наставник Велике школе. Када је Велика школа прерасла у Београдски универзитет (1905), Стојановић је изабран за ванредног професора на новој катедри примењене механике. Универзитет је напустио априла 1906, када је, у веома деликатном тренутку по Србију, постављен за министра народне привреде у влади Николе Пашића.

    Ступивши на функцију министра народне привреде, објашњава Гаталовић, Коста Стојановић је одмах био бачен у ватру великог политичког спора познатог као Царински рат Србије и Аустро-Угарске. Коста Стојановић је, иначе, осам пута био министар, у разним владама. Током Првог светског рата Стојановић је са српском владом отишао 1915, прво на Крф, па у Рим, где је водио преговоре о будућем статусу јадранске обале, који због потписивања Лондонског уговора нису дошли до изражаја. У Италију се вратио у пролеће 1918, када је покушао да омогући наставак рада српско-италијанског комитета и да приближи ставове Италије и будућег Краљевства СХС, али ни ово посредовање није било успешно. У међувремену, од фебруара 1916, са групом посланика прешао је у Ницу где је организован Клуб народних посланика свих политичких странака којем је председавао управо Коста Стојановић, а секретар био уважени Бранислав Нушић. Клуб је устао против рада српске владе, ушавши у отворени сукоб са Пашићем, и то због супротстављања Пашићевим концепцијама стварања Велике Србије, насупрот југословенском програму који је Клуб сматрао јединим реалним излазом из ратног слома.

    О притајеном сукобу Косте Стојановића и Николе Пашића говори и Слободан Турлаков, у поговору. Коста Стојановић, каже, „више је пресвиснуо, но што је умро, видећи и као државник, и као научник, неоснованост будућности и развоја заједничке државе, која је настала на српској пропасти, и националној, и државној”. Отуда и није чудно, што у наслову, овој својој, како је сам назвао, „расправи”, није издржао, јер „Слом и васкрс Србије” није довршен. Од последње, четврте књиге, остао је само наслов, а ни трећа није богата изворним материјалима.

    Током целе књиге, наглашава Турлаков, провејава Стојановићева темељна потреба да докаже да је Никола Пашић био један редак опортуниста и егоиста, да је све друго у његовом животу било подређено његовој неминовности у српском постојању, да је био човек необразован, да није знао ни један страни језик, да није био државник који ствара својом политиком догађаје, већ се вукао за њима, препуштајући да време реши и највеће егзистенцијалне проблеме српске државе… Дакле, човек који не само да није био достојан да буде деценијама на челу српске управе, да је, коначно, највећи кривац нашег слома на крају 1915.

    Бавећи се пасионирано Пашићем, примећује Турлаков, Стојановић је понекад знао и да се залети, као на пример, тврдећи да Пашић нема никакво образовање и да не зна ни један страни језик. Међутим, Пашић је пет година студирао технику у Цириху, коју, додуше, није завршио, али је свакако за то време морао савладати немачки, као и руски, пошто је неколико година, у разним приликама, и у Русији боравио.

    У сваком случају, књига Косте Стојановића „Слом и васкрс Србије” баца ново светло на један период наше историје, на војни пораз Србије 1915, и улогу Николе Пашића у тим преломним годинама.

    Зоран Радисављевић
    објављено: 12.01.2013.
    http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Za-sve-je-kriv-Nikola-Pasic.sr.html

  3. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR PAVLENKO: ŠTA STOJI IZA STRATEŠKE ALIJANSE DVA NAJVEĆA KLANA GLOBALNIH OLIGARHA (1)
    VLADIMIR PAVLENKO: ŠTA STOJI IZA STRATEŠKE ALIJANSE DVA NAJVEĆA KLANA GLOBALNIH OLIGARHA (2)
    VLADIMIR PAVLENKO: ŠTA STOJI IZA STRATEŠKE ALIJANSE DVA NAJVEĆA KLANA GLOBALNIH OLIGARHA (3)
    Prevela Ksenija Trajković
    Fakti
    http://www.standard.rs/vladimir-pavlenko-sta-stoji-iza-strateske-alijanse-dva-najveca-klana-globalnih-oligarha-4.html

    ————————–

    Rokfeler i Rotšild udružuju snage

    Grupa Rothšild objavila je u sredu 30. maja da preuzima 37 odsto akcija u Rokfelorovoj grupi od banke Société Générale za nepoznatu sumu. Imovinom od skoro 40 milijardi dolara će upravljati zajedničko preduzeće, čiji planovi nisu poznati.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1055271

    Societe Generale Banke Srbija a.d. Beograd
    Članovi Upravnog odbora Banke :
    Goran Pitić, predsednik
    Bernard David, član
    Costin Borc, član
    Marie Le Picard, član
    Michel Gassie, član
    http://www.societegenerale.rs/index.php?id=180

    —————————–

    Малтешки ред се враћа у Русију?

    Милена Фаустова / Глас Русије
    https://nikola5.wordpress.com/2012/07/08/%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D1%80%D0%B5%D0%B4-%D1%81%D0%B5-%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0-%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D1%83/

    —————————

    РИМСКИ КЛУБ

    Osnovan je 1968. Na inicijativu torinskog industrijalca i Anjelijevog (FIAT) prijatelja Aurelija Paćelija i škotskog naučnika Aleksandra Kinga, kada je mala grupa ljudi iz akademskog sveta, politike, diplomatije i industrije počela redovno da se sastaje u Paćelijevoj vili u Rimu.
    https://nikola5.wordpress.com/2012/03/22/%D1%80%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BB%D1%83%D0%B1/

    ————————–

    Glamur – Natanijel Rotšild, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, proslavio 40. rođendan u marini Porto Montenegro. Žurki od 1.250.000 evra prisustvovali. Milo Đukanović, Oleg Deripaska, Roman Abramovič, Mišel Rodrigez…
    Među finansijerima izgradnje marine Porto Montenegro nalaze se mnogi svetski moćnici od kojih su neki bili i na žurki u marini. Partneri Petera Manka u ovom velikom poslu su ruski oligarh Oleg Deripaska, francuski multimilijarder Bernar Arno, vlasnik prestižnih modnih brendova „Luj Viton” i „Prada”, i naslednici bankarske dinastije Rotšild, Jakob i Natanijel.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/168081/Spektakularna+zabava+u+Tivtu%3A+Milo+ban%C4%8Dio+sa+Rot%C5%A1ildom.html

    ————————–

    “Православље и Нови Светски Поредак”

    ————————–

    ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕКА
    https://nikola5.wordpress.com/2011/07/10/%d0%b8%d1%81%d1%82%d0%be%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d0%b5%d0%b2%d1%80%d0%be%d0%bf%d1%99%d0%b0%d0%bd%d0%b0-%d0%be%d0%b4-%d0%bf%d0%b0%d0%b4%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d0%b0/

    ————————–

    ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ
    https://nikola5.wordpress.com/%d0%b8%d0%bc%d0%bf%d0%b5%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d0%bb%d0%b8%d0%b7%d0%b0%d0%bc-%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d1%86%d0%b8%d0%be%d0%bd%d0%b0%d0%bb%d0%b8%d0%b7%d0%b0%d0%bc/

    ——————————————————————-

    Evropa, ali bez Unije!

    TREBA li Srbija da razmišlja o putu kojim su išle Norveška, Island i Lihtenštajn i da zatraži prijem u Evropsko ekonomsko područje (EEP), koje i za nečlanice Evropske unije otvara vrata jedinstvenog evropskog tržišta, a ne zahteva političku integraciju? Ideju, koju je razradio profesor ekonomije Boris Begović, smatrajući da bi Srbiji bilo bolje u EEP, stručnjaci različito posmatraju. Po jednima, ovaj klub bi pre nego Unija bio po meri Srbije, po drugima, ovaj evropski “rukavac” nije lek za srpske boljke.
    Begović polazi od toga da posle ulaska Hrvatske u EU nova učlanjenja ne treba očekivati barem deset godina, a da insistiranje Srbije na punopravnom članstvu u EU stvara izvanredne mogućnosti za političko uslovljavanje, koje se sve više svodi na priznavanje nezavisnosti Kosova. Politička zamka, po njemu, mogla bi se izbeći ulaskom u EEP, čime bi se dobio pristup jedinstvenom tržištu.
    Slično Begoviću razmišlja i ekonomista Boško Mijatović:
    – Ako u političkim odnosima postoji problem koji bi sprečavao učlanjenje Srbije u EU i ukoliko bi Srbija digla glavu i zaoštrila odbranu Kosova, onda bi trebalo da krene na taj alternativni put saradnje sa EU. Ne vidim nijednu prednost koju bi Srbija imala ušavši u EU u odnosu na neke zemlje koje nisu njene članice, a u okviru EEP imaju razvijene oblike saradnje, od bescarinskog prometa robe, pa nadalje.
    Bez članstva u Uniji Srbija ostaje uskraćena za mogućnost da utiče na poslove EU, ali Mijatović kaže, za naš list, da to nije bitna manjkavost EEP-a, jer i kada bi bila punopravan član EU, glas Srbije ne bi značajnije odjekivao:
    – Verujem da bi i EU bila spremna da pređe na ovaj režim i zato je potrebno da se ova opcija detaljnije razmotri, a ne da se iz neznanja i bojazni donose odluke na račun Srbije i srpskog naroda.
    Po profesoru Jovanu Teokareviću sa Fakulteta političkih nauka, EEP, međutim, nije dobra ideja.
    – Pogledajmo šta je bila Norveška kada se odlučila za ovakav aranžman sa EU. Bila je daleko ispred ovoga gde je Srbija danas, a imala je i visoke prihode od nafte, pa je odlučila da joj ne treba članstvo u EU – kaže nam ovaj profesor.
    On sumnja da bi Srbija nastavila da se reformiše bez toga da ispred sebe ima EU kao orijentir i motivacioni faktor. Takav je slučaj bio, podseća, sa svim postmiloševićevskim vladama, jer se u Srbiji zapinje samo pod pritiskom. Navodi i da nijedna država koja je započela integraciju sa EU nije stala kada je dobila kandidaturu:
    – Ne vidim da su naše potrebe i interesi drugačiji od zemalja koje su nastavile putem integracija.
    KAKVE VEZE IMAMO SA ŠVEDSKOM
    NA primedbu koja se često čuje da ono što je za Norvešku, nije za Srbiju, profesor Begović nam kaže:
    – A zašto, onda, ulazimo u EU, u kojoj su izuzetno razvijene zemlje poput Holandije, Švedske ili Danske? Kakve veze imamo sa njima? Suština pristupanja EEP je aktiviranje mehanizama konkurentnosti. Kada postoji konkurentski pritisak, svako daje svoj maksimum.
    PRAVILA
    EEP, koji obuhvata zemlje Evropske unije plus Island, Lihtenštajn i Norvešku, osnovan je 1994. godine i ovim državama omogućava da učestvuju u unutrašnjem tržištu EU. One su u obavezi da usvoje sve zakone EU koji se tiču jedinstvenog tržišta, osim propisa o poljoprivredi i ribarstvu. Švajcarska, koja takođe nije članica EU, nije se pridružila EEP, ali sa EU ima sličan sporazum.
    >
    Razmišljanje o EEP, prema Milici Delević, predsedniku skupštinskog odbora za evrointegracije, najpre podrazumeva da se ustanovi mogućnost prijema Srbije u EEP, jer bi za prebacivanje sa puta u članstvo na neki drugi aranžman bila potrebna saglasnost članica EU.
    – Druga važna stvar je ta da Srbija proceni da li joj je u interesu da sprovodi odluke EEP na koje ne može da utiče. Tačno je da kao članica EU Srbija nikada neće biti uticajna kao Nemačka ili Francuska, ali bi imala mogućnost da stvara savezništva, a ima primera da su male članice EU uspevale da blokiraju neke odluke – kaže Delevićeva.
    Argument da je EEP zatvoren klub, po Begoviću, ne stoji. On, za naš list, kaže da nigde nije video takav propis, a čak i da jeste tako, to ukazuje da ne postoji procedura koju EU nije prekršila:
    – Ovde je jedino pitanje da li će Srbija da kaže: budući da ste nam oteli Kosovo, i rekli da je to “sui generis”, onda je i Srbija “slučaj za sebe” ili će biti poslušan đak, koji neće ništa drugo da radi osim onoga što mu kaže učiteljica.
    Što se tiče mogućeg pada motivacije za dalje reforme u Srbiji ako ona ispred sebe ne bi imala EU kao orijentir, Begović se poziva na iskustvo koje je pokazalo da su održive samo one reforme koje imaju podršku domaćih snaga.
    Ulaskom u EEP, Srbija ne bi izgubila šansu da se priključi EU. Island se, recimo, prijavio za članstvo u Uniji 2009. godine pošto je doživeo finansijski slom zbog svetske ekonomske krize. Ali, kako je zemlja krenula putem privrednog oporavka, najnovije ankete pokazuju da je više od polovine Islanđana za povlačenje kandidature za članstvo u Uniji.

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:412823-Evropa-ali-bez-Unije

  4. […] текст ”Југословенство”, као и претходни ”YUпараноја” који смо […]

  5. […] текст ”Југословенство”, као и претходни ”YUпараноја” који смо […]

  6. Varagić Nikola каже:

    Ево шта је донела посета Милановића Србији

    Један од најбољих српских новинара, човек који је деведесетих година био главни и одговорни уредник недељника „Аргумент“ (и до данас непревазиђеног по квалитету и објективности), пре шест година постао је главни и одговорни уредник франкфуртских „Вести“, које су се, у време његовог постављења на то место, налазиле у великој концепцијској, али и материјалној, кризи.

    За шест година рада у „Вестима“, Дмитровић је успео да их учини најчитанијом српском новином, која има преко сто запослених и која представља одличан извор информација и анализа нашег политичког, друштвеног и културног живота. Такви уредници се не мењају… Осим ако…

    Осим ако власник новине, франкфуртски Србин Душан Видаковић, од својих ЕУ савезника и пријатеља, неких Немаца и неких Хрвата, не добије налог да уклони Дмитровића зато што се превише бави „хрватским питањем“, од Јасеновца, преко МАСПОКа, до „Бљеска“ и „Олује“. А Ратко Дмитровић („Србин из Хрватске“,то јест Србин из крајева које је Хрватска отела Србима) није могао да ћути и да се претвара као да се између нас и „најхрабријег народа на свету“ (не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде, рекао би Дучић), ништа није десило.

    Он је и као уредник „Вести“ и као сарадник „Печата“, у коме, од 2008, излази његова колумна о односима Срба и Хрвата, редовно извештавао читалаштво о неделима носилаца „тисућљетне културе“, који се и данас руководе идеологијом Анте Старчевића, „оца домовине“, о „пасмини славосербској, накоту за сјекиру“. Дмитровић је неформални доктор кроатологије, науке у настајању, која се бави ватиканском творевином званом „Хрвати“, што се састоји, бар данас, и бар у највећем броју, од покатоличених Срба и нешто досељеника са стране, што су постали Хрвати и интелектуалци у служби „великохрватске идеје“ (сетимо се „илирског покрета“: Људевит Гај је Чех, Станко Враз Словенац, Димитрије Деметар Грк, Петар Прерадовић Србин, итд. ) Аутентични Хрвати (чакавци и кајкавци) углавном нису били усташе (ево вица: „Иде Загорац путем и носи прозорски рам. Срећу га усташе, и викну, салутирајући нацистички: „Дудек, Дудек, за дом!“ „Ма кај за дом? Носим га за свињац!“)

    Владко Мачек јесте био србофоб, али није био усташа. Праве усташе су увек из крајева у којима је Ватикан, та зла коб човечанства, творац лажног хришћанства које је, по Достојевском, горе од атеизма, извршио преверавање оних Срба који нису могли да иду путем Матавуљевог Пилипенде. И усташе су, увек и свагда, бивши Срби који, мрзећи садашње Србе, желе да убију Србина у себи. Зато су били такви какви су били.

    Димитровић о томе зна скоро све. Зато је смењен. Једноставно, власник „Вести“ га је обавестио да се не може тако – Хрватска ће ипак у ЕУ, не? Закај ми бумо сада критиковали ЕУ Кроацију, земљу пуфнастих кроасана, меких као руке Жилета Фригановића испод грла старца Вукашина из Клепаца?

    Дакле, о Дмитровићу, бар за сада, толико. Истраживање о овом случају Србина из Београда смењеног по вољи ЕУ (нарочито ово У, и то латиницом) Загреба, се наставља, и ускоро ћемо, ако Бог да, из поузданих извора још понешто сазнати.

    (Владимир Димитријевић / Двери српске)

  7. Varagić Nikola каже:

    Protest protiv ćirilice: „Vukovar nikada neće biti Вуковар“

    Tanjug, Srna

    Danas je u Vukovaru održan protest pod nazivom „Vukovar nikada neće biti Вуковар“, u organizaciji Udruženja ratnika hrvatskog odbrambenog rata.
    Bivši borci poslednjeg rata su tokom protesta zatražili od hrvatskog Sabora da izglasa moratorijum od 20 godina na uvođenje u službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice, dok je u Zagrebu Hrvatska stranka prava počela da prikuplja potpise za uvođenje desetogodišnje zabrane.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: